Sukob Komunističke partije Jugoslavije i Kominforma

Citation preview

Branko Pribićević

SUKOB KOMUNISTIČKE PARTIJE JUGOSLAVIJE I KOMINFORMA

KOMUNIST

Urednik DAVID ATLAGIĆ

BRANKO PRIBIČEVIĆ

SUKOB KOMUNISTIČKE PARTIJE JUGOSLAVIJE I KOMINFORMA

KOMUNIST 1972.

SUKOB KOMUNISTIČKE PARTIJE JUGOSLAVIJE I KOMINFORMA

Dvadeset osmog juna 1948. godine objavljena je Rezolucija Informacionog biroa komunističkih i rad­ ničkih partija (skraćeno Informbiro ili Kominform) »O stanju u Komunističkoj partiji Jugoslavije«. U Rezo­ luciji su iznete brojne i vrlo teške optužbe protiv ruko­ vodstva KPJ, upućen poziv »zdravim snagama u Jugo­ slaviji« da svrgnu rukovodstvo i saopšteno da je KPJ »isključena« iz Kominforma. Tako je počeo višegodiš­ nji politički sukob koji je imao značajne posledice ne samo za našu zemlju već i za svet socijalizma u celini. Za nas je to bio period ogromnih poteškoća i isku­ šenja. Pet godina bili smo izloženi pritiscima kakvih nije bilo u novijoj istoriji Evrope. U sukobu su se našle krajnje nejednake snage. Na jednoj strani bili smo mi, potpuno sami i izolovani, dok je na drugoj Kominform u kampanji protiv Jugoslavije angažovao sve komuni­ stičke partije i brojne druge organizacije koje su bile pod njihovim uticajem. Bila je to svojevrsna repriza poznate biblijske fabule o sukobu Davida i Golijata. Posle sedmogodišnje kampanje protiv KPJ došao je rasplet ništa manje iznenađujući nego početak sukoba. Nisu se obistinila široko rasprostranjena predviđanja o našem neizbežnom porazu. David je izdržao i dobio ne­ slućenu satisfakciju: nosioci kampanje pritiska obustavi­ li su višegodišnji hladni rat protiv naše zemlje, povukli razne optužbe i klevete i ponudili obnavljanje i norma­ lizaciju političkih odnosa. Rukovodstvo KP Sovjetskog Saveza, stvarni inicijator sukoba i nosilac kampanje, zvanično je saopštilo da su optužbe iznete u Rezoluciji

5

iz 1948. godine, a naročito one koje su kasnije usledile, neistinite i neopravdane i ponudilo obnavljanje normal­ nih međudržavnih i međupartijskih odnosa. Proteklo je petnaest godina od povlačenja optužbi i obustavljanja velike hajke pokrenute protiv naše zemlje juna 1948. godine i zato bi se moglo postaviti pitanje: zašto se sada »vraćamo« na ovu temu. Pre svega valja istaći da razlog nije u samozadovoljstvu revolucionarnog pokreta, koji se rado podseća jedne od najsvetlijih stranica svoje istorije, niti želja da »čepr­ kajući« po našoj nedavnoj prošlosti podsećamo druge na neke vrlo neprijatne činjenice. U toku poslednjih desetak godina mnogo puta smo dali opipljive dokaze da nismo »zlopamtila« da ne smatramo sukobe iz pro­ šlosti, pa čak i teške nepravde učinjene našoj zemlji, preprekama za razvijanje prijateljstva i saradnje u sa­ dašnjosti i budućnosti i da smo veoma zainteresovani za razvijanje svih oblika saradnje u kojima se poštuju principi ravnopravnosti, samostalnosti i nemešanja u unutrašnje poslove drugih zemalja. Zato i ne treba naročito dokazivati da osvetljavanje nekih značajnih aspekata sukoba sa Kominformom može da predstavlja promenu u našem stavu prema zemljama i partijama sa kojima smo se sukobili pre dvadesetak godina. Napro­ tiv, duboko smo uvereni da upoznavanje sa istorijskom istinom, sa uzrocima, suštinom i posledicama ovog ve­ likog sukoba može da doprinese razvijanju ravnoprav­ nih odnosa između socijalističkih snaga i na taj način spreči slična iskušenja i krize. Postoji više razloga koji upućuju na potrebu potpu­ nijeg raspravljanja o uzrocima, suštini i značaju sukoba iz 1948. godine. Ukazaćemo samo na tri za koje sma­ tramo da su najvažniji. Prvo, sticajem nekih okolnosti sukob iz 1948. godine je tokom poslednje decenije postao skoro »tabu« tema, kako u oblasti istraživanja tako i najosnovnijeg poli­ tičkog informisanja. Jednostrano tumačeći našu želju i potrebu da razvijamo odnose sa nekim partijama i ze­ mljama, stalo se na stanovište da ne treba pokretati »neprijatne teme«. Zato, na primer, generacije koje nisu neposredno sudelovale u tim događajima vrlo malo znaju šta se stvarno desilo u tom kritičnom periodu naše n o -

6

vije istorije. Sigurno je da i danas postoje snage koje imaju razloga da budu neraspoložene prema svakom pominjanju sukoba iz 1948. godine, ali to ne može da bude prihvatljiv razlog protiv objektivnog i odgovornog raspravljanja o onim aspektima sukoba koji su i danas aktuelni i politički relevantni — a takvih ima ne mali broj. Drugo, nemoguće je razumeti našu noviju istoriju, sve specifičnosti unutrašnjeg razvoja, društvene struk­ ture i spoljne politike Jugoslavije bez sagledavanja uticaja ovog sukoba na razvoj naše zemlje. Treće, upoznavanje sa suštinom i tokom sukoba ima veliki značaj za analizu i razumevanje nekih aktuelnih problema savremenog socijalizma. Niz pitanja koja su danas u fokusu interesovanja socijalističkih snaga du­ boko su prožimala politički sukob do kojeg je došlo 1948. godine.

PERIOD SUKOBA Da bismo mogli shvatiti suštinu sukoba, intenzitet i razmere pritiska kojem smo bili izloženi kao i njegove dalekosežne posledice potrebno je da ukratko izložimo njegov širi društveno-politički kontekst, da ukažemo na prilike u kojima se pojavio i čiji je izraz u velikoj meri bio. Do sukoba je došlo u vreme koje predstavlja prelomnu tačku posleratnog razvoja socijalističkih snaga i sveta u celini, u vreme veoma značajnih i brzih promena, velikih nada i očekivanja, ali isto tako i krupnih razočaranja. Na svetskoj političkoj pozornici to je peri­ od kada je posle velikih pobeda i uspona demokratskih i progresivnih snaga u celom svetu došlo do niza teških padova i poraza. U širokim slojevima stanovništva ispoIjavala se težnja da se »nikad više ne ponove prilike iz predratnog perioda«, ali je u isti mah vrlo često nedo­ stajala snaga da se ostvare željene i nagoveštavane korenite socijalne promene. Glavno obeležje na međunarodnom planu predstav­ ljao je raspad velike antihitlerovske koalicije i rasplam­

7

savanje višegodišnjeg perioda hladnog rata. Definitivno su se uobličile dve vojno-političke grupacije predvođene dvema dominirajućim svetskim silama — Sovjetskim Savezom i SAD. Kratkotrajno uverenje da je konačno osvojen mir ustupilo je mesto akutnom strahu da je svet na pragu još strašnije ratne katastrofe. Umesto posleratne obnove u prvi plan dolaze pripreme za novi rat. Otpočinje veoma skupa i opasna utakmica u oblasti nuklearnih i drugih oružja za masovno razaranje i uni­ štavanje ljudskog života. U uslovima akutne međuna­ rodne krize, unutrašnji društveni i politički razvoj sve više se podređuje spoljnopolitičkim zahtevima i obzi­ rima. Sukob između dva bloka postaje osnovna deter­ minanta političke polarizacije u mnogim zemljama, uključujući i njihove socijalističke snage. Sve komuni­ stičke partije »staju na stranu« bloka predvođenog So­ vjetskim Savezom, dok se gotovo sve socijalističke i socijaldemokratske partije poistovećuju sa sudbinom tzv. »slobodnog sveta«, čiji je vojni izraz Atlantski pakt. U takvim prilikama dugogodišnji sukob između komu­ nističkog i socijaldemokratskog krila međunarodnog socijalizma, koji je ranije imao skoro isključivo idejno-političku sadržinu, sada je dobio naglašenu vojno-političku dimenziju. Samim tim sukob je dobio dotad neviđenu oštrinu. Zaoštrena međunarodna situacija navodi se kao raz­ log i opravdanje za uspostavljanje odnosa koji su obezbeđivali predominantan položaj dveju supersila u nji­ hovim vojno-političkim grupacijama. »V iši«, međuna­ rodni interesi navode se kao razlog za ograničavanje nacionalne nezavisnosti i ravnopravnosti u odnosima između dveju sila i njihovih manjih i slabijih saveznika. Jedna od najznačajnijih karakteristika ovog perioda je pojava većeg broja zemalja u kojima su komunističke partije došle na vlast. Četvrt veka pre toga postojala je samo jedna zemlja sa vladajućom komunističkom partijom (Sovjetski Savez), dok u toku drugog svetskog rata i neposredno posle njega u osam zemalja istočne Evrope i u dve azijske (Kina i K oreja) dolazi do uspo­ stavljanja vlasti ovih partija. U svim pomenutim zem­ ljama, izuzev Kine, krajem 1947. i početkom 1948. godine završen je proces preuzimanja ili učvršćivanja vlasti komunističkih partija. Ostvarene korenite društvene pro-

mene u ovim zemljama (na primer, nacionalizacija indu­ strije, banaka i trgovine i agrarna reforma) sigurno su predstavljale veoma veliku pobedu snaga socijalizma u svetskim razmerama. S druge strane, proces formiranja novih socijalističkih država bio je praćen ozbiljnim unu­ trašnjim teškoćama i protivrečnostima. Još su teže i ozbiljnije bile teškoće koje su se javile u odnosima između ovih država — pre svega u odnosima između najmoćnije države u ovoj grupaciji (Sovjetskog Saveza) i ostalih. Sukob između KPJ i Kominforma predstavlja neposredan izraz krize koja se pojavila u odnosima između država sa vladajućim komunističkim partijama. Treću značajnu komponentu šireg, međunarodnog ambijenta u vreme izbijanja sukoba predstavljalo je ponovno oživljavanje i jače ispoljavanje nekih izrazito negativnih tendencija u idejno-političkoj orijentaciji vo­ dećih snaga komunističkog pokreta. Reč je o orijentaciji koju obično označavamo izrazom staljinizam, ili stalji­ nističkim deformacijama u teoriji i praksi komunistič­ kih partija. Kažemo ponovno oživljavanje zato što su te tendencije već ranije dolazile do izražaja u politici i doktrini komunističkog pokreta, naročito tridesetih go­ dina, ali su za vreme drugog svetskog rata i neposredno posle njega u znatnoj meri bile potisnute u drugi plan i zamenjene jednom progresivnijom, više demokratskom orijentacijom. Bitne oznake ove orijentacije (staljinizma) predstavljali su dogmatizam u oblasti doktrine, bi­ rokratizam i oslonac na nedemokratske metode uprav­ ljanja u unutrašnjim odnosima, a sektaštvo i hegemonizam u odnosima između socijalističkih snaga, uključu­ jući i odnose između država. Pomenuti negativni zaokret u generalnoj liniji komunističkog pokreta imao je vrlo teške posledice. U zemljama gde su ove partije bile na vlasti došlo je do silnog zaoštravanja unutrašnjih protivrečnosti, političkih sukoba, slabljenja veza između vladajuće partije i radničke klase kao i do antagoniziranja dosta značajnih društvenih grupa i slojeva koji bi po svom objektivnom položaju morali da budu saveznici radničke klase (delovi seljaštva i građanskih srednjih slojeva) u borbi za društveni preobražaj. U drugim delovima sveta, a naročito u razvijenim kapitalističkim zemljama, mnoge komunističke paratije su se sve više izolovale od drugih progresivnih snaga gubeći uticaj, a

9

neke od njih su doživele i teške političke poraze. U odnosima između partija jačanje hegemonističkih ten­ dencija neizbežno je dovodilo do ozbiljnih poteškoća. Koliko su bile teške posledice pomenutog zaokreta u generalnoj liniji komunističkog pokreta može se videti na primeru partija u zapadnoj Evropi. Krajem rata i prvih posleratnih godina (1945— 1947) ove partije su dostigle zenit svog uticaja. U toku nekoliko godina ve­ ćina partija je udvostručila broj članova, osetno poveća­ la broj birača i obezbedila jak uticaj u raznim društve­ nim i profesionalnim organizacijama. Po prvi put su predstavnici ovih partija bili članovi vlade pojedinih zemalja (Italija, Francuska, Finska i B elgija). Međutim, za nepune tri godine veći deo ovih tekovina je izgub­ ljen: članstvo je u mnogim partijama prepolovljeno, pozicije u sindikatima i drugim društvenim organizaci­ jama su jako oslabljene, komunisti su isključeni iz vla­ da, a uticaj na birače jako sužen. To su, ukratko, osnovne karakteristike istorijskog trenutka u kome je izbio veliki sukob između KPJ i Kominforma.

KOMINFORM Navedene pojave u razvoju međunarodnih odnosa i u komunističkom pokretu neposredno su uticale na os­ nivanje Kominforma. Inicijativu za osnivanje Informacionog biroa dala je KP Sovjetskog Saveza. Odluka o osnivanju doneta je na sastanku predstavnika devet komunističkih partija održanom krajem septembra 1947. godine u Poljskoj. Pored KPSS ovom sastanku su pri­ sustvovale KP Bugarske, Cehoslovačke, Jugoslavije, Ma­ đarske, Poljske i Rumunije iz istočne i K P Francuske i Italije iz zapadne Evrope. Glavni referat na sastanku podneo je predstavnik KP Sovjetskog Saveza A. Ždanov. Ideje iznete u nje­ govom referatu poslužile su kao baza za dva osnovna dokumenta usvojena na kraju konferencije: »Deklaraci­ ja o međunarodnoj situaciji« i »Rezolucija o razmeni iskustava i koordinaciji delatnosti partija zastupljenih na savetovanju«. U prvom dokumentu je konstatovana

10

pojava dva antagonistička tabora definisana kao tabor socijalizma i mira na jednoj i tabor kapitalizma, imperi­ jalizma i rata, na drugoj strani. Polazeći od ocena sadr­ žanih u uvodnom referatu, u Deklaraciji je prihvaćen stav o neizbežnom zaoštravanju sukoba između dva tabora i pogoršavanju međunarodne situacije. Iz ove opšte ocene razvoja međunarodne situacije izveden je zaključak o potrebi tešnje saradnje komunističkih partija i svih drugih antiimperijalističkih snaga. Zadaci i uloga Kominforma definisani su dosta oba­ zrivo i skromno. U pomenutoj Rezoluciji je rečeno da je zadatak novog tela » . . . organizacija razmene isku­ stava i, u slučaju potrebe, koordinacija delatnosti komu­ nističkih partija na osnovu uzajamne saglasnosti«. Sa istim obrazloženjem osnovan je i zajednički nedeljni list učlanjenih partija »Za čvrsti mir, za narodnu demokratiju« koji je počeo da izlazi u Beogradu. Odlučeno je da sedište nove organizacije bude, takođe, u Beogradu. Kominform, prema tome, nije bio zvanično zamiš­ ljen i postavljen kao novi rukovodeći centar komunistič­ kog pokreta. Rečeno je da je njegov zadatak da dopri­ nosi saradnji učlanjenih partija posredstvom »razmene informacija« o njihovim iskustvima i problemima. Štaviše, istaknuto je da on može da koordinira delatnost učlanjenih partija samo na osnovu njihove saglasnosti. No stvarni motivi i zadaci u velikoj meri su se razlikovali od zvaničnih izjava. Analiza okolnosti koje su uticale na donošenje odluke o formiranju, a još više stvarne uloge koju je imao Kominform, ubedljivo go­ vori da su pravi razlozi bili sasvim druge prirode. Da bismo shvatili kako je došlo do osnivanja Kominforma i koja mu je uloga stvarno bila namenjena, moramo se ukratko osvrnuti na razvoj odnosa između komunistič­ kih partija do 1947. godine. *

Formiranje komunističkog pokreta kao posebne celine u svetu socijalizma (neposredno posle prvog svetskog rata) bilo je obeleženo izgradnjom moćnog ruko­ vodećeg centra oličenog u Komunističkoj internacionali (skraćeno Kominterna). U to vreme bilo je široko pri­

11

hvaćeno gledište da je bitan preduslov za uspešno delovanje, pa čak i za opstanak revolucionarnog pokreta u svetu, visok stepen centralizma u njegovom rukovođe­ nju. Iticano je da ovaj pokret može ostvariti svoj istorijski zadatak samo pod pretpostavkom da bude mono­ litno jedinstven, a takvo jedinstvo garantuje neposred­ no rukovođenje akcijom svih učlanjenih partija iz jed­ nog centra. Princip m onolitnog jedinstva bio je, prema tome, ugrađen u same temelje novog revolucionarnog pokreta. On je pretpostavljao puno jedinstvo, štaviše, istovetnost pogleda svih udruženih partija u odnosu na njihovu ideologiju, politiku i organizaciono ustrojstvo. Član Ko­ munističke internacionale mogla je da postane samo ona partija koja je preuzela obavezu da će u sva tri pomenuta domena (ideologija, politika i organizaciono ustrojstvo) bespogovorno prihvatiti stavove i direktive međunarodnog centra. Kominterna je bila politički i organizacioni izraz primene principa monolitnog jedinstva, zamišljena i izgrađena kao autoritativni rukovodeći centar koji treba da omogući formulisanje jedinstvene (monolitne) ideo­ logije i politike. Isto tako njena je uloga bila i u tome da obezbedi dosledno sprovođenje svih zaključaka ruko­ vodećeg centra. Sve partije bile su dužne da bespogovorno sprovode zaključke i odluke rukovodećih organa Kominterne. Kominterna je prvih godina svog delovanja u velikoj meri ispunila ova očekivanja — bila je stvarni međunarodni rukovodeći centar. Ovakav tip odnosa između revolucionarnih partija, koji karakteriše snažan rukovodeći centar, visok stepen centralizma u odlučivanju i istovetnost idejno-političkih stavova svih delova pokreta, bio je nužan u tadašnjim uslovima. U vreme kada je po svaku cenu trebalo odbraniti prvu socijalističku revoluciju od pritisaka i direktne agresije udruženih snaga međunarodne reakci­ je i kontrarevolucije, kada se činilo da će oktobarska revolucija biti samo prva iskra iz koje će buknuti požar svetske oružane revolucije, kada je novim revolucionar­ nim partijama bila potrebna pomoć centra kako u orga­ nizacionoj izgradnji tako i u ideološkom razgraničavanju od desnih struja u socijalističkom pokretu — K o

12

minterna je bila nezamenljiv instrument objedinjavanja i konsolidovanja snaga revolucionarne levice. Najmoćnija i najuticajnija partija Kominterne od samog početka bila je, razumljivo, KP Sovjetskog Sa­ veza. Njen vodeći položaj su u prvo vreme dobrovoljno prihvatile sve revolucionarne partije kao adekvatan izraz istorijske uloge ove partije u svetskom procesu socijalizma. Bila je to prva partija koja je ostvarila pobedonosnu socijalističku revoluciju. Po svom unutra­ šnjem ustrojstvu, oblicima delovanja i političkim kon­ cepcijama to je bila partija novog tipa. Ako još dodamo da je četvrt veka to bila i jedina vladajuća partija, onda moramo shvatiti koliko je bio veliki njen ugled i uticaj u međunarodnoj zajednici komunističkih partija. Njeno revolucionarno iskustvo prihvaćeno je kao osnova poli­ tike i doktrine celog pokreta, a ustrojstvo kao opšti uzor u izgradnji svih drugih partija. Njen veliki revolu­ cionarni podvig bio je izvor nadahnuća i podsticaj svih snaga radikalne radničke i socijalističke levice. Njena politička moć bila je značajno uporište u borbi za iz­ gradnju mnogih drugih partija. Vodeću ulogu KP So­ vjetskog Saveza nije u to vreme niko morao da name­ će, ona je dolazila sama po sebi, kao prirodan i jedino ispravan odnos snaga u svetskom revolucionarnom po­ kretu. Krajem dvadesetih godina jačanjem birokratskih tendencija u unutrašnjem razvoju Sovjetskog Saveza, primenom nedemokratskih metoda u upravljanju zem­ ljom i uspostavljanjem Staljinove prevlasti posle više­ godišnjih borbi unutar rukovodstva KPSS — sve više dolaze do izražaja i hegemonističke težnje u okviru Ko­ minterne. Pošto je uspostavio svoj režim lične vlasti unutar partije i zemlje, Staljin je postepeno pretvorio Kominternu u jedan od instrumenata svoje vladavine. Dok je ranije bila revolucionarni centar u kojem se slo­ bodno raspravljalo i demokratski odlučivalo, tridesetih godina ona u znatnoj meri gubi ova svojstva, sve više poprima obeležja instrumenta za ostvarivanje i garan­ ciju Staljinove dominacije u svetskom revolucionar­ nom pokretu. Njena se uloga sve više svodi na sredstvo za prenošenje odluka donetih na drugom mestu. Godine 1943, u jeku drugog svetskog rata, doneta je odluka o raspuštanju Kominterne. Tom prilikom je

13

istaknuto da je to učinjeno zato što su učlanjene partije u dotadašnjem razvoju stekle tako značajna iskustva da rukovođenje iz jednog centra više nije potrebno. Sigur­ no je u ovoj oceni bilo dosta istine. Ali je isto tako tačno da to nije bio razlog za njeno raspuštanje. Van svake je sumnje da je odluka o raspuštanju na prvom mestu bila motivisana Staljinovom željom da takvim potezom unapredi odnose sa svojim partnerima u antihitlerovskoj koaliciji (Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija). Ova odluka je bila vrlo dobro prim­ ljena u vladajućim krugovima zapadnih kapitalističkih sila koji su gledali na Kominternu kao na centar koji podstiče i vodi razne oblike »zavereničke« ili »subverziv­ ne« delatnosti. U nekim zapadnim krugovima ova odlu­ ka je bila protumačena kao izraz promene u stavovima sovjetskog rukovodstva prema bitnim međunarodnim problemima, štaviše kao dokaz o odustajanju od tzv. svetske revolucije ili o uskraćivanju podrške Sovjetskog Saveza raznim partijama i pokretima koji se bore za revolucionarni preobražaj. Važno je istaći da se odlukom o raspuštanju nije ništa bitno izmenilo u strukturi i karakteru odnosa u komunističkom pokretu. Kominterna je raspuštena u vreme kada više i nije bila stvarni rukovodeći centar. Već ranije je ta uloga pripala rukovodstvu KPSS. Zato i kažemo da odluka o raspuštanju Kominterne nije unela bitne promene u odnose unutar komunističkog po­ kreta, koji su i dalje bili označeni konceptom monolit­ nog jedinstva i visokim stepenom centralizma u odluči­ vanju. I dalje je postojao vrlo moćan međunarodni centar. Veliki autoritet i moć KP Sovjetskog Saveza, njene stečene pozicije, bili su dovoljno jemstvo za oču­ vanje centralizma u odlučivanju i monolitizma u ideo­ logiji i politici. Raspuštanje Kominterne bio je, prema tome, veliki gest dobre volje prema zapadnim saveznici­ ma, koji nije predstavljao neki stvarni ustupak sa Staljinove strane. Sa stanovišta diplomatske borbe u odno­ sima između velikih sila bio je to, nesumnjivo, vrlo dobar i efektan potez. Reklo bi se kao da je učinjen veliki politički ustupak, iako odluka o raspuštanju Ko­ minterne stvarno nije ništa bitno izmenila. Svega četiri godine posle raspuštanja Kominterne Staljin je zahtevao da se obrazuje novi međunarodni

14

centar. Istina, ovoga puta je isticano da nije reč o ruko­ vodećem centru, već o organu za razmenu informacija. U stvari, Kominform nije bio ni jedno ni drugo. Oči­ gledno on nije bio osnovan zbog toga da posluži »razmeni informacija i iskustava« i »koordinaciji akcije«. S druge strane, nije bio ni pravi rukovodeći centar u smislu međunarodnog foruma u kojem se vodi suštinska debata i donose odluke. Analiza njegove sedmogodišnje delatnosti, a naročito uloga koju je imao u sukobu sa KPJ, pokazuje da je bio zamišljen i realizovan kao sred­ stvo preko kojeg će stvarni rukovodeći centar ostvariva­ ti svoje interese u odnosima između komunističkih par­ tija. Nalazeći se stvarno u položaju »transmisije« naj­ moćnije partije, uloga Kominforma je bila da pruži me­ đunarodnu form u i pokriće odlukama koje su u kraj­ n joj lin iji odražavale interese jedne partije. To je bila fasada iza koje je trebalo da se prikrije stvarni karakter odnosa u komunističkom pokretu. Postavlja se pitanje zašto se tako brzo posle raspuštanja Kominterne osetila potreba za osnivanjem novog međunarodnog foruma ili organa komunističkog po­ kreta. Sta je uticalo na to da neosporni rukovodeći centar — KP Sovjetskog Saveza — oseti potrebu da pojača svoju poziciju formiranjem jednom ovako sasta­ vljenog (od samo devet partija) međunarodnog organa? Čini se da su na donošenje odluke o osnivanju Komin­ forma bitno uticala sledeća tri činioca. Prvo, otvaranje perioda hladnog rata zahtevalo je maksimalnu mobilizaciju i koncentraciju svih raspolo­ živih vojnih, političkih i ekonomskih potencijala i na jednoj i na drugoj strani. Kominform je, nesumnjivo, nosio snažan pečat blokovske konfrontacije. On je bio zamišljen kao sredstvo za jačanje pozicije Sovjetskog Saveza u odnosu na drugu grupaciju. Suočen sa ujedi­ njenim frontom svih razvijenih kapitalističkih zemalja, koje su raspolagale ogromnim ekonomskim i vojnim potencijalom, Sovjetski Savez je nastojao da ovu pred­ nost druge strane nadoknadi obezbeđivanjem najpunije podrške svih komunističkih partija, a naročito onih koje su bile na vlasti. Ovu podršku Sovjetski Savez je imao i bez posebnog međunarodnog centra, ali je Staljin želeo da je potpuno obezbedi zbog predstojeće konfrontacije sa Zapadom.

15

Drugo, pojava grupe vladajućih komunističkih par­ tija osetno je porem etila raniji raspored snaga u po­ kretu. Odnosi između komunističkih partija neizbežno su postali znatno složeniji. Bilo je sasvim realno pred­ viđati da će ostvarivanje uloge vodeće partije u odnosu na drugu grupu vladajućih partija biti mnogo složenije i teže. Ovo zato što je vodeća partija dobila kao poli­ tičke partnere grupu partija na vlasti. Dolaskom na vlast ove su partije, naročito neke od njih, osetno pove­ ćale svoju političku moć. Tako je poremećena ranija politička struktura pokreta za koju je bilo karakteri­ stično da se samo jedna partija nalazila na vlasti. Sta­ ljin je, ne bez osnova, smatrao da će se u partijama koje su došle na vlast dosta brzo izraziti težnja ka ve­ ćoj samostalnosti. Razlog je u tome što će partije koje nose punu odgovornost za razvoj i sudbinu svoje zem­ lje mnogo teže moći da se bespogovorno pridržavaju svakog zahteva međunarodnog centra. Delujući u razli­ čitim ekonomskim i drugim uslovima, one će ponekad ispoljiti različite stavove, a stečena moć može obezbediti da posebne stavove upornije i uspešnije brane. Odnosi između partija dobili su novu dimenziju: postali su odnosi između država. Trebalo je da Kominform obezbedi i pojača položaj stvarnog rukovodećeg centra u novonastaloj situaciji. Zato nije nimalo slučajno što su u Kominform bile uključene sve vladajuće evropske partije, izuzev istočnonemačke i albanske. Odsustvo ove dve partije može se objasniti samo time što vodeći centar nije smatrao da one mogu da budu izvor bilo kakvih ozbiljnih teškoća u ostvarivanju njegove me­ đunarodne uloge. Treće, tokom i neposredno posle drugog svetskog rata u nekim partijama došle su dosta snažno do izra­ žaja težnje ka potpunijoj samostalnosti. To se naročito ispoljavalo u nastojanju ovih partija da izgrade poli­ tičku platformu koja će mnogo više odgovarati speci­ fičnim uslovima i potrebama odgovarajućih zemalja ne­ go što je to bio slučaj kada je politika utvrđivana u jednom centru. Ovome su najviše doprineli uslovi u ko­ jima su delovale mnoge partije za vreme rata i široka, demokratska orijentacija međunarodnog centra i po­ kreta u celini. Kad je reč o prvom činiocu, treba istaći

16

da su za vreme rata veze između centra i pojedinih par­ tija bile dosta otežane, što je zahtevalo, ali i omoguća­ valo njihovu veću samostalnost u utvrđivanju sopstvene politike. Široka platforma antihitlerovske koalicije, na kojoj su delovale skoro sve partije, takođe je podsticala samostalnije postavljanje prema pojedinim političkim problemima. U vodećem centru pojavila se zabrinutost da se u težnjama ka osamostaljivanju može da ode »su­ više daleko« — i tu je bio osnovni smisao osnivanja Kominforma. On je imao zadatak da svojim autorite­ tom obezbedi viši stepen »monolitizma«, odnosno doslednije ostvarivanje »međunarodne discipline« u sprovođenju »generalne linije« utvrđene u vodećem centru.

SUKOB Na početku ovog izlaganja neophodno je utvrditi glavne učesnike u sukobu. Na prvi pogled ovakvo preciziranje može da izgleda suvišno, pošto su oni dati u samom naslovu. Međutim, ovo je potrebno baš zbog toga što izraz »sukob između KPJ i Kominforma« ne govori ko su bili pravi akteri ove velike drame savremenog socijalizma. KPJ u stvari nije bila u sukobu sa Kominformom — već sa KPSS. Od samog početka to je bilo razmimoilaženje između ove dve partije, a uloga Komin­ forma svodila se upravo na to da prikrije ovaj deo isti­ ne o sukobu. Pored toga, Kom inform je trebalo da po­ služi kao sredstvo » internacionalizacije« sukoba, odnos­ no da angažuje sve ostale partije, naravno, na strani vo­ deće partije. On je u celini ostvario ovaj deo predviđene uloge. U njegovoj rezoluciji gotovo doslovno su preuze­ te optužbe iz Staljinovih pisama rukovodstvu KPJ. Istovremeno je upućen poziv svim komunističkim par­ tijama da se uključe u borbu protiv jugoslovenskog »zastranjivanja«. Pošto je to bio u suštini sukob između naše i so­ vjetske partije, potrebno je da kažemo nekoliko reči o odnosima između ove dve partije do 1948. godine. U godinama neposredno pre sukoba činilo se da u tim odnosima nema nikakvih nesporazuma i poteškoća. Štaviše, u komunističkom pokretu je krajem prošlog

2

17

rata bilo veoma rasprostranjeno uverenje da su jugoslovenski komunisti stekli naročito veliki ugled kod vodećih ljudi KPSS i da odnose ove dve partije karakteriše izuzetno visok stepen razumevanja i saradnje. Iako ove procene ne sadrže celu istinu o našim odnosi­ ma uoči sukoba, one su dosta osnovane. U KPJ je od njenog osnivanja bila stalno negovana najpunija solidarnost sa vodećom snagom prve socijali­ stičke zemlje. Kao i sve druge partije i KPJ je prihva­ tila stav da glavno merilo proleterskog internacionaliz­ ma predstavlja stav prema KPSS, odnosno spremnost da se u svakoj prilici pruži puna i bezrezervna pomoć prvoj socijalističkoj zemlji. U prošlom ratu KPJ (od 1953. godine Savez komunista Jugoslavije) je potvrdila iskrenost i vrednost svojih izjava o solidarnosti sa KPSS na način koji nije mogao a da ne ostavi dubok utisak na celi komunistički pokret. Ona je bila prva partija u svetu koja se odazvala na poziv KPSS upućen svim komunističkim partijama da podrže borbu sovjet­ skog naroda protiv Hitlerove najezde. Što je naročito važno, KPJ nije svoju solidarnost manifestovala samo form alnim izrazima podrške već je svega desetak dana posle nemačkog napada na SSSR pokrenula široki po­ kret oružanog otpora protiv okupatora, koji je po svo­ jim razmerama i intenzitetu vojnih dejstava do kraja rata ostao jedinstvena pojava u okupiranoj Evropi. U uslovima oslobodilačkog rata KPJ je stalno podvlačila potrebu najtešnje saradnje sa Sovjetskim Savezom i sudbinsku povezanost naše revolucije sa borbom koju je vodila do tada jedina socijalistička zemlja. Ratna epopeja naroda Jugoslavije i izvanredna ulo­ ga jugoslovenskih komunista u ovim istorijskim zbiva­ njima doneli su veliki ugled našoj partiji u celom ko­ munističkom pokretu. KPSS je u više mahova isticala značaj i vrednost doprinosa KPJ pobedi nad fašističkim silama i korenitim društvenim promenama do kojih je došlo tokom i krajem rata u ovom delu Evrope. Posebno treba podvući da je osećanje bratske saradnje bilo pri­ sutno ne samo u krugu vodećih političkih snaga dveju zemalja već i u najširim slojevima naroda. Tradicional­ no prijateljstvo naših naroda i veze između revolucio­ narnih pokreta dve zemlje još su više produbljeni i učvršćeni za vreme rata. Činjenica da su naši narodi 18

skoro tri godine držali jedina dva otvorena fronta na kontinentu Evrope, nad koji se nadvio mrak fašističkog terora, nije mogla a da ne ostavi najdublji trag u svesti najširih slojeva stanovništva. U najtežim trenucima na­ še oslobodilačke borbe veliko ohrabrenje pružalo nam je saznanje da naše žrtve predstavljaju značajan dopri­ nos gigantskom ratnom naporu prve socijalističke zem­ lje i da se možemo osloniti na podršku i pomoć te zem­ lje. S druge strane, isto tako je naša oružana revolucija predstavljala značajno ohrabrenje sovjetskim ratnicima. Kada su se fašističke trupe našle na prilazima Moskve i Lenjingrada, vesti o borbama jugoslovenskih partiza­ na bile su gotovo jedina svetla tačka sa druge strane fronta, potvrda da sovjetski ljudi nisu sami. Međutim, u isto vreme dolazilo je i do nekih nespo­ razuma, koji nisu izlazili u javnost. Tako je, na primer, rukovodstvo KPJ nekoliko puta odbilo da prihvati neke Staljinove preporuke i zahteve koji su se odnosili na vođenje oslobodilačkog rata u našoj zemlji. Jedan takav slučaj desio se prilikom formiranja proleterskih briga­ da, koji je Staljin ocenio kao politički pogrešan potez i tražio da se od toga odustane. Istovremeno se usproti­ vio i nošenju petokrake zvezde kao posebnog obeležja partizanskih boraca. Drugi se odnosio na naš stav pre­ ma londonskoj vladi. Staljin je smatrao da treba izaći u susret nekim zahtevima ove vlade — sa čime se naše rukovodstvo nije složilo. Možda je najozbiljniji nespo­ razum izbio kada je rukovodstvo KPJ odbilo Staljinov savet i zahtev da se odustane od pretvaranja AVNOJ-a u najviše narodno predstavništvo i od formiranja prve vlade u Jajcu 1943. godine. Staljinovi zahtevi bili su očigledno motivisani željom da se izbegne sve što bi moglo nepovoljno uticati na njegove odnose sa zapad­ nim saveznicima. Kasniji razvoj događaja je potvrdio da je rukovodstvo KPJ bilo u pravu kada nije prihva­ tilo ove zahteve. Posle rata je takođe bilo izvesnih razlika u stavo­ vima, naročito o nekim pitanjima ekonomskog razvoja Jugoslavije. Bilo je, zatim, nesporazuma oko strukture i uloge tzv. mešovitih ekonomskih društava. (Postojala su dva: JUSTA — za avionski saobraćaj, i JUSPAD — za rečni saobraćaj). Razlike su se pojavile i prilikom utvrđivanja osnovnih smernica prvog petogodišnjeg pla­

19

na ekonomskog razvoja. Dok su se rukovodioci KPJ opredelili za program svestrane industrijalizacije, so­ vjetski predstavnici su tražili da se naglasak stavi na razvoj lake industrije i proizvodnju nekih sirovina. Posmatrano u celini, činilo se da su ova razmimoilaženja gotovo beznačajna u odnosu na sve ono što je po­ vezivalo dve partije i zemlje. Od tog uverenja polazili su u svakom slučaju rukovodioci KPJ. S obzirom na ovakav razvoj odnosa između dve partije, obrt do kojeg je došlo početkom 1948. godine bio je neočekivan ne samo za širu javnost već i za ru­ kovodstvo KPJ. Sredinom marta sovjetska vlada je po­ zvala sve sovjetske stručnjake koji su radili kao vojni, ekonomski i drugi savetnici u raznim ustanovama u Ju­ goslaviji da se odmah vrate u SSSR. Krajem istog meseca našem rukovodstvu je predato pismo koje su potpi­ sali Staljin i Molotov. U njemu su iznete sve važnije optužbe koje su tri meseca kasnije objavljene u Rezo­ luciji Kominforma »O stanju u KPJ«. Rukovodstvo KPJ je optuženo za ispoljavanje »antisovjetskih tendencija«, za nepravilno držanje prema sovjetskim stručnjacima, za trockističko zastranjivanje, za nebudnost prema delovanju imperijalističkih agentura i za ozbiljne greške u ostvarivanju politike socijalističkog preobražaja. Na kraju pisma je ultimativno zahtevano da se rukovod­ stvo KPJ samokritički osvrne na svoje stavove i pona­ šanje. Ovaj zahtev je propraćen pretnjom daljeg za­ oštravanja, pa čak i prekida međupartijskih odnosa. Sovjetske optužbe razmotrene su na vanrednoj sednici CK KPJ održanoj 12. i 13. aprila i odbačene kao neosnovane. Samo dva člana CK (Andrija Hebrang i Sreten Žujović) nisu se složila sa ovakvim stavom naj­ višeg partijskog organa. U odgovoru sovjetskom ruko­ vodstvu istaknuto je da C K KPJ ne može da prihvati optužbe sadržane u Staljinovom pismu, ali je istovre­ meno naglašena spremnost da se otvoreno razgovara o svim spornim pitanjima. U tom smislu upućen je poziv Staljinu da pošalje jednu delegaciju koja bi se pobliže upoznala sa stanjem u zem lji i partiji. Ovaj predlog nije bio prihvaćen. Pošto nije uspeo da neposrednim pritiskom iznudi povlačenje, u stvari kapitulaciju rukovodstva KPJ, Sta­ ljin je odlučio da u konflikt uvuče Kominform. Sve

20

učlanjene partije bile su upoznate sa Staljinovim pis­ mom našem rukovodstvu, ali ne i sa našim odgovorom. Od njih je zatraženo da i same izvrše što jači pritisak. Neke su bez ikakvog prethodnog proveravanja iznetih optužbi vrlo spremno izašle u susret ovom zahtevu. Ali kada ni ovaj prošireni pritisak nije doneo očekivane rezultate, odlučeno je da se održi posebno zasedanje Kominforma i na njemu izrekne zvanična i javna osuda. Od rukovodstva KPJ je zatraženo da prisustvuje ovoj sednici. CK KPJ je odbio da uputi delegaciju u Buku­ rešt, gde je bilo zakazano zasedanje Kominforma, zato što je ocenjeno da na toj sednici neće biti nikakve mo­ gućnosti za diskusiju, već da bi naši predstavnici bili suočeni sa izborom da kapituliraju ili saslušaju unapred donetu osudu. Imajući u vidu tadašnje odnose u komunističkom pokretu, ova procena je bila sasvim tačna. Bilo je potpuno sigurno da rukovodeći centar ne traži suštinsku raspravu, već bespogovorno pokajanje ili osudu. O njegovim stavovima u to vreme nije se uopšte moglo raspravljati. Zasedanje Kominforma je održano bez predstavnika KPJ i na njemu je usvojen dokument u kojem je izre­ čena osuda našoj partiji i njeno isključivanje iz Ko­ minforma, kao i opšte »ekskomuniciranje« iz međuna­ rodnog komunističkog pokreta. U listovima svih komu­ nističkih partija učlanjenih u Kominform, kao i mnogih drugih, 28. juna je objavljena zloglasna Rezolucija »O stanju u KPJ«. Sledećeg dana održana je sednica CK KPJ na kojoj su odbačene sve optužbe i ponovo podvu­ čena želja da se dođe do sporazuma kroz ravnopravnu diskusiju. Važno je istaći da su sutradan posle ove sednice u našoj štampi objavljena oba teksta — optužbe Kominforma i odgovor CK KPJ. S druge strane, naš odgovor nije bio nikad objavljen ni u jednom listu bilo koje partije uključene u kampanju pritiska protiv KPJ. Krajem jula održan je Peti kongres KPJ na kojem su u punoj meri podržani stavovi partijskog rukovod­ stva. Ovaj Kongres je predstavljao teško razočaranje za nosioce kampanje protiv rukovodstva KPJ. Postalo je jasno da sukob nije »epizoda koja će biti brzo likvidi­ rana« — kako su očekivali inicijatori i nosioci kampa­ nje protiv naše zemlje. Izostala je akcija »zdravih sna­ ga« u pravcu »smenjivanja rukovodstva«. U svom po­

21

znatom »tajnom « referatu na Dvadesetom kongresu KPSS N. S. Hruščov je obelodanio razgovor koji je tih dana imao sa Staljinom o »jugoslovenskom slučaju«. Tom prilikom Staljin je, podsećajući svog sagovornika kako je bez mnogo muke uvek uspeo da uništi sve svoje protivnike, rekao da će »on samo maknuti malim prstom i Tito će pasti«. Međutim, u ovom slučaju ra­ čun je bio pogrešan. Stvarni inspirator ove mračne kampanje pokrenuo je u napad na KPJ bezmalo sve raspoložive snage, izuzev direktne vojne intervencije, ali je Jugoslavija odolela svim nasrtajima na svoju slo­ bodu i pravo da se razvija kao nezavisna i samostalna socijalistička zemlja. Kada je postalo jasno da Rezolucija nije dovela do unutrašnjeg rascepa i pobune protiv rukovodstva KPJ, odlučeno je da se ubrzano pojačaju mere pritiska u svim pravcima. Pokrenuta je propagandno-politička, ideolo­ ška, diplomatska i ekonomska kampanja pritiska ogrom­ nih razmera, a čudovišna po sadržaju. Protiv KPJ i cele naše zemlje bio je mobilisan propagandno-politički po­ tencijal KPSS, svih drugih komunističkih partija, kao i raznih organizacija koje su bile pod njihovim nepo­ srednim uticajem. Udarci su dolazili jedan za drugim kao izliv neke elementarne prirodne nepogode. Iz nedelje u nedelju pritisak je postajao sve žešći i intenziv­ niji. Vrlo brzo sukob se preneo i na polje međudržavnih odnosa. Došlo je do potpunog prekida političkih i eko­ nomskih odnosa. Društveno uređenje Jugoslavije progla­ šavano je za »fašističku diktaturu«, a njeni rukovodioci za »agente imperijalističkih obaveštajnih službi«. Više se zaista nije moglo učiniti, izuzev da se primeni direktna vojna intervencija. Dostizanje tačke zenita u kampanji pritiska protiv naše zemlje dobilo je svoj »teorijski« izraz i obrazloženje u drugoj rezoluciji Kominforma o stanju u našoj zemlji, usvojenoj 29. novembra 1949. go­ dine u Budimpešti. U njoj je bio iznet čitav niz stvarno čudovišnih laži i optužbi, a rečnik kojim je napisana verovatno je bez presedana u istoriji socijalizma. O ka­ rakteru kampanje koja je tada vođena protiv KPJ mo­ žda najrečitije govori naslov referata o Jugoslaviji odr­ žan na ovom sastanku: »Jugoslovenska kompartija u rukama u b ica j. špijuna«. U referatu i usvojenoj rezo­ 22

luciji najpre se »analizira« društvena sadržina političkog razvoja Jugoslavije. U oba dokumenta se ističe da je u Jugoslaviji socijalizam najpre zamenjen poretkom »na­ cionalne buržoazije«, ali je ovaj bio kratkog veka — već krajem 1948. godine on prerasta u »fašističku diktatu­ ru«. Rukovodstvo KPJ je optuženo za »ratnohuškačku« delatnost, za pripremanje kontrarevolucionarnih prevra­ ta u skoro svim socijalističkim zemljama. Sve je ovo bilo zasnovano na navodno neoborivim dokazima sadr­ žanim u priznanjima glavnih optuženih na procesu odr­ žanom u to vreme u Budimpešti. Kada danas čitamo taj tekst, stičemo utisak da nikad u istoriji socijalizma nisu tako odgovorne snage isfabrikovale tako prljav, lažan i primitivan pamflet. Krunu cele kampanje laži i »najviši domet« budimpeštanske rezolucije Kominforma pred­ stavljala je tvrdnja da su svi najviši rukovodioci KPJ nemački, odnosno američki i engleski špijuni. Skoro četiri godine vođena je kampanja pritiska i defamacija nesmanjenom žestinom. Ništa se bitno nije menjalo ni u oblicima kampanje, niti u vrsti optužbi. Ovo, naravno, ne zato što je postojala želja da se zadrži »nivo« dostignut u budimpeštanskoj rezoluciji, već iz jednostavnog razloga što se još 1949. godine došlo do »plafona« koji nije bilo moguće »nadmašiti«. Prvi znaci smirivanja i popuštanja javili su se s proleća 1953. godine, ubrzo posle Staljinove smrti. Novo sovjetsko rukovodstvo je odlučilo da se postepeno ogra­ ničava kampanja pritiska. Već krajem iste godine novo rukovodstvo nagoveštava da želi izvesnu normalizaciju odnosa. Treba podvući da je ovaj proces bio mnogo sporiji i obazriviji nego otvaranje sukoba pre pet godina. Dok je za proces pogoršavanja odnosa, od otvaranja sukoba do njegovog dovođenja do tačke »usijanja«, bilo potreb­ no manje od godinu dana, obrnuti proces trajao je više od dve godine. Iako je poslednjih osamnaest meseci pre zvaničnog obustavljanja kampanje došlo do znatnog po­ puštanja napetosti, završni čin je bio ništa manje dra­ matičan i predstavljao je veliko iznenađenje. Dvadeset šestog maja 1955. godine u Beograd je stigla sovjetska delegacija »na najvišem nivou«, koju je predvodio se­ kretar CK KPSS Hruščov. Odmah po dolasku, u svom 23

govoru na aerodromu, Hruščov je izjavio da su optužbe protiv KPJ bile lažne i predložio obnavljanje normalnih međudržavnih odnosa. On je tom prilikom rekao: »Mi iskreno žalimo ono što se dogodilo i odlučno odbijamo sve ono što se nagomilalo u tom periodu. Mi sa svoje strane, bez ikakve sumnje, u ovo ubrajamo provoka­ torsku ulogu koju su u odnosima između Jugoslavije i SSSR odigrali sada otkriveni neprijatelji naroda Berija, Abakumov i drugi (tadašnji šef i zamenik šefa policije Sovjetskog Saveza — prim. B. P.). Mi smo temeljno pro­ učili materijale na kojima se zasnivaju teške optužbe protiv rukovodilaca Jugoslavije. Činjenice govore da su ove materijale isfabrikovali neprijatelji naroda, prezre­ ni agenti imperijalizma koji su se uvukli u redove naše partije. Mi smo duboko ubeđeni da je period pogorša­ nja naših odnosa ostao daleko za nama. S naše strane, mi smo spremni da učinimo sve što je potrebno da od­ stranimo sve prepreke koje smetaju učvršćenju prija­ teljskih odnosa između naših naroda.« Tako je završena jedna od najtežih bitaka jugoslovenskih komunista i celog našeg naroda. Desilo se ono što je malo ko očekivao. Klevete i optužbe su povučene, a kampanja brutalnog pritiska je obustavljena. Među­ tim, izjava Hruščova o uzrocima sukoba sigurno se nije mogla usvojiti kao ozbiljno objašnjenje. Svima je bilo jasno da se ono ne može tražiti u intrigama policijskih šefova koji su bili samo sredstvo u rukama određene politike. Za nas je tada bilo od životnog značaja da je novo sovjetsko rukovodstvo povuklo optužbe i predla­ galo normalizaciju odnosa. U ovome postupku sovjet­ skog rukovodstva videli smo ne samo istorijsku sati­ sfakciju našem revolucionarnom pokretu već pre svega mogućnost da usmerimo sve snage na izgradnju socija­ lističkog sistema, čiji su osnovni obrisi bili zacrtani u jeku velike bitke sa Kominformom. Glavne faze u prevazilaženju akutnog sukoba i nje­ govih najtežih posledica bile su beogradski i moskovski susreti najviših predstavnika dveju partija, održani 1955. i 1956. godine. Beogradski susret bio je krajem maja 1955. godine i završio se potpisivanjem Deklaracije, ko­ ja ima trajnu vrednost za regulisanje odnosa između naših država. 24

Rukovodstvo KPJ je vrlo spremno prihvatilo predlog Sovjetskog Saveza da se obnove odnosi, ali je tražilo da se prethodno definišu osnovni principi i platforma ovih odnosa. Ovo je bilo motivisano našom željom da se pre svega obezbedimo od mogućih sličnih sukoba i nasrtaja na našu nezavisnost i slobodu. Drugi razlog je bio u tome što se u nekim sredinama očekivalo da će posle povlačenja optužbi i date pune moralne i politič­ ke satisfakcije stvari biti vraćene u »pređašnje stanje«, tj. da će Jugoslavija zauzeti »svoje mesto« u lageru. Ova očekivanja su bila prisutna i kod nekih najodgo­ vornijih ličnosti u drugim socijalističkim zemljama. Na­ še opredeljenje za samostalnu, nesvrstanu spoljnopolitičku orijentaciju i posebne oblike i sadržaje u unutra­ šnjem socijalističkom razvoju, oni su ocenjivali kao pri­ vremenu taktiku, isključivo kao odgovor na pritiske Kominforma. Ova uverenja su bila tako duboko ukorenjena da je narednih godina dolazilo do dosta ozbiljnih nesporazuma zbog toga što se »ne vraćamo u lager«. Neki naši sagovornici su isticali da ne shvataju politiku KPJ, pošto ona nastavlja svojim posebnim putem, iako su »razlozi takve orijentacije uklonjeni«. Zato je ruko­ vodstvo KPJ redovno isticalo da našu veliku zainteresovanost za obnavljanje normalnih odnosa nikako ne treba tumačiti kao spremnost da prihvatimo raniji tip odnosa. U tim nastojanjima da se definiše i izgradi novi tip odnosa između socijalističkih zemalja veoma velik značaj imala je Beogradska deklaracija. Osnovni prin­ cipi na kojima se mogu razvijati odnosi između naših zemalja ovako su definisani: » . . . u cilju jačanja poverenja i saradnje među narodima obe vlade polaze od sledećih principa: — nedeljivost mira na kome jedino može da jača kolektivna bezbednost; — poštovanje suverenosti, nezavisnosti, integriteta i ravnopravnosti među državama u uzajamnim odnosi­ ma i u odnosima sa drugim državama; — priznavanje i razvijanje miroljubive koegzisten­ cije među narodima bez obzira na ideološke razlike i ra­ zlike u društvenom uređenju što podrazumeva saradnju svih država na području međunarodnih odnosa uopšte, a posebno ekonomskih i kulturnih odnosa; 25

— pridržavanje načela uzajamnog poštovanja i nemešanja u unutrašnje stvari ma iz kakvih razloga — ekonomske, političke ili ideološke prirode, pošto su pi­ tanja unutrašnjeg uređenja, različitih društvenih siste­ ma i različitih form i razvitka socijalizma stvar isklju­ čivo naroda pojedinih zemalja.« Zatim se ukazuje zemljama pruža kroz štetnost propagandne pojedinih zemalja. Na

na potrebu da se pomoć drugim Ujedinjene nacije i upozorava na delatnosti i dezinformacija protiv kraju se kaže:

»— osuda svake agresije i svakog pokušaja da se nametne politička i ekonomska dominacija drugim zem­ ljama; — priznavanje da politika vojnih blokova pojačava međunarodnu zategnutost, podriva poverenje među na­ rodima i povećava opasnost od rata.« Izložena platforma ima trajnu vrednost ne samo za odnose između dve zemlje-potpisnice. Ona je odražava­ la najprogresivnija stremljenja u sferi međunarodnih odnosa. Poseban značaj imaju stavovi u kojima se po­ tvrđuje pravo na punu samostalnost, nezavisnost i teri­ torijalni integritet, osuđuje svaki oblik mešanja u unu­ trašnje stvari drugih zemalja, priznaje pravo na razli­ čite puteve i razlike u socijalizmu i ukazuje na štetnost vojnih blokova. Ova platforma je od posebnog istorijskog značaja zato što ju je potpisala vlada Sovjetskog Saveza koja je baš u odnosima sa Jugoslavijom, samo nekoliko godina ranije, grubo narušavala neke od ovih principa. Beogradska deklaracija predstavlja ne samo jedno od najvećih dostignuća politike socijalističke Ju­ goslavije već i tekovinu svih socijalističkih i drugih progresivnih snaga. Kada je reč o našoj zemlji, ona ostaje trajna principijelna osnova za razvijanje odnosa ne samo sa drugim socijalističkim zemljama već i sa svima koji su spremni da prihvate odnose ravnopravne saradnje. Godinu dana kasnije jugoslovenska delegacija, koju je predvodio predsednik Tito, boravila je u Moskvi i tom prilikom je potpisan dokument koji sadrži sve osnovne principe Beogradske deklaracije, a pored toga i neke bitne principe o regulisanju odnosa između dveju komunističkih partija i socijalističkih snaga uopšte. Za 26

vreme moskovskog susreta, juna 1956. godine, potvr­ đena je spremnost da se učini korak dalje u razvijanju međudržavnih odnosa (tada je dostignut nivo odnosa koji se može nazvati stvarnom normalizacijom) i da se obnove međupartijski odnosi. Dok je suština Beogradske deklaracije bila u normalizovanju međudržavnih odnosa i izgradnji političke platforme, u Moskovskoj deklaraciji naglasak je bio na međupartijskim odnosima. Ovakav redosled poteza u procesu normalizacije odnosa odražavao je stavove ru­ kovodilaca KPJ, koji su smatrali da najpre treba obezbediti normalne odnose između država i u izvesnoj meri ih razdvojiti od oscilacija u međupartijskim odnosima, oslobađajući ih od raznih ideoloških primesa i tumače­ nja. Naime, druga strana je nastojala da se odnosi izme­ đu socijalističkih zemalja postave na bitno različite osnove nego što su odnosi između drugih država. U ime borbe za »viši tip« međudržavnih odnosa isticalo se da se odnosi između socijalističkih zemalja ne mogu da za­ snivaju »samo« na principima suvereniteta, nezavisnosti, samostalnosti i nemešanju u unutrašnje stvari, već i na zajedničkoj ideologiji, posebno na proleterskom interna­ cionalizmu. Rukovodstvo Komunističke partije Jugosla­ vije je primalo sa dosta rezerve ove izjave i to, naravno, ne zbog toga što nije bilo internacionalističko, već što je iz sopstvenog iskustva znalo da se pozivanje na »po­ sebne ideološke osnove« odnosa između socijalističkih zemalja vrlo često može iskoristiti kao paravan za hegemonističku politiku, za podređivanje pojedinih partija i zemalja tzv. višim međunarodnim interesima. Stav Jugoslavije je tada, isto kao i danas, bio: u odnosima između socijalističkih zemalja treba pre svega obezbediti dosledno primenjivanje svih osnovnih načela demo­ kratskih međunarodnih odnosa. Eventualne dopune mo­ gu da idu samo u pravcu produbljivanja ovih načela, a nikako u pravcu njihovog obezvređivanja ili napuštanja. Moskovski razgovori i doneta deklaracija označili su drugu fazu u procesu normalizacije odnosa. Dogovo­ reno je da se uspostave i redovni kontakti i saradnja između dve partije. Principijelna osnova ovih odnosa definisana je na sledeći način: 27

»Obe strane, pridržavajući se gledišta da su putevi socijalističkog razvitka u raznim zemljama i uslovima različiti, da bogatstvo form i razvitka socija­ lizma doprinosi njegovom jačanju i polazeći od či­ njenice da je i jednoj i drugoj strani tuđa svaka tendencija za nametanje svog mišljenja u određi­ vanju puteva i form i socijalističkog razvitka, — složile su se u tome da gorepomenuta (međupartijska) saradnja treba da se temelji na punoj dobro­ voljnosti i ravnopravnosti, na prijateljskoj kritici i na drugarskom karakteru razmene mišljenja o spor­ nim pitanjima između naših partija.« O trajnom značaju i vrednosti ova dva dokumenta svedoči i to da su prilikom poslednjeg susreta (septem­ bra 1971. godine) najviših rukovodilaca KPSS i SKJ (Brežnjev — Tito) ponovo istaknuti principi Beogradske i Moskovske deklaracije kao osnova na kojoj se razvi­ jaju odnosi između naših partija i zemalja. Dva meseca pre moskovskog sastanka saopštena je odluka partija učlanjenih u Kominform o raspuštanju ove organizacije. U saopštenju je rečeno da je Komin­ form poslednjih godina »iscrpeo svoje funkcije« i da, »kako po svom sastavu tako i po sadržini svoga rada, više ne odgovara. . . novim uslovima« u kojima deluju komunističke partije. U ovom dokumentu nije bilo po­ sebno reči o Jugoslaviji, ali su mnoge partije baš u to vreme dale zvanične izjave u kojima je rečeno da su najveće greške u radu Kominforma počinjene u tzv. jugoslovenskom pitanju. Za neslavnu ulogu Kominfor­ ma može se reći da se njegova delatnost ispoljila isklju­ čivo u kampanji protiv Jugoslavije. Osim osnivačkog i poslednjeg skupa, kada je doneta odluka o raspuštanju, Kominform se sastao samo dva puta — oba puta samo zato da bi izricao osude Jugoslaviji. Tako je zvanično okončan sukob. Na ovakav ishod presudno su uticala dva momenta — nesalomiv otpor jugoslovenskih komunista i promene do kojih je došlo u SSSR posle Staljinove smrti u pogledu kritičkog preispitivanja njegove unutrašnje i spoljne politike. Ovaj novi kurs u politici KPSS dobio je snažan izraz i dalji podsticaj na poznatom Dvadesetom kongresu KPSS održanom februara 1956. godine, kada su stavljeni pod lupu kritičkog preispitivanja i osporeni neki značajni 28

aspekti Staljinove politike i dat snažan podsticaj pro­ cesu demokratske obnove u mnogim delovima komuni­ stičkog pokreta. Okončavanjem sukoba nije, niti je moglo da se po­ stigne potpuno prevazilaženje svih nagomilanih proble­ ma i protivrečnosti. Neke razlike u pogledima zadržale 6u se sve do danas. U nekoliko navrata posle 1956. go­ dine, kao na primer 1957 (u vezi sa tzv. mađarskim do­ gađajima i usvajanjem Programa SKJ) i 1968 (Cehoslovačka) dolazilo je do sporova i izvesnih zaoštravanja u odnosima, ali se ipak može usvojiti gledište da 1955. i 1956. godina predstavljaju kraj razdoblja ispunjenog te­ škim sukobima i borbom za očuvanje nezavisnosti i su­ vereniteta naše zemlje, za priznavanje prava da sami odlučujemo o svojoj sudbini, uključujući i pravo da sa­ mostalno trasiramo puteve društvenog razvoja sopstvene zemlje. Međutim, konstataciju da Beogradska i Moskovska deklaracija označavaju kraj sukoba trebalo bi precizirati u još jednom smislu. Kada kažemo kraj sukoba, nikako ne želimo reći da posle usvajanja ovih dokumenata i obustavljanja sedmogodišnje hajke protiv naše zemlje više nije bilo slučajeva primene politike pritiska. Toga je bilo, a u današnjim međunarodnim političkim okol­ nostima sve manje zemlje moraju da uzimaju u obzir takvo ponašanje kao značajnu činjenicu realnih među­ narodnih odnosa. Kada je reč o našoj zemlji, treba ista­ ći da i mi u tom pogledu delimo sudbinu svih manjih zemalja. Istovremeno se moraju naglasiti neke značajne razlike. Mada smo tokom poslednjih desetak godina bili izloženi raznim vrstama pritiska, oni nisu nikad dobijali oblike, intenzitet i razmere iz perioda naše kon­ frontacije sa Kominformom. Druga značajna razlika je u našem sveukupnom međunarodnom položaju. Jugo­ slavija više nije, i verovatno ne može da se nađe u ona­ ko izolovanom položaju kao što se to desilo posle ob­ javljivanja rezolucije Kominforma. Sada, pošto smo izložili tok i rasplet sukoba, razmotrićemo posebno neke njegove aspekte i posledice značajne ne samo za bolje razumevanje suštine kon­ flikta već i za neke savremene probleme sa kojima se suočavaju socijalističke snage u današnjem svetu. 29

UZROCI Kao što smo pomenuli, stavovi pojedinih partija o uzrocima sukoba još uvek se dosta razlikuju. U oceni uzroka sukoba dolazilo je do evolucije stavova i na jednoj i na drugoj strani. U slučaju KPJ evolucija je imala karakter postepe­ nog izlaženja pred javnost sa ocenom o stvarnim uzro­ cima sukoba. Ovaj proces trajao je tek nešto više od godinu dana. Ocene do kojih se došlo krajem 1949. go­ dine nisu se ni u čemu bitno menjale sve do danas. S druge strane, KPSS i neke druge partije koje su sudelovale u kampanji pritiska bar dva puta su znatno me­ njale svoje ocene. Između 1948. i 1955. godine one su zastupale gledište da je do sukoba došlo zbog »ozbilj­ nih grešaka u politici rukovodstva KPJ«, nekih ideolo­ ških zastranjivanja i, na kraju, »izdaje rukovodstva KPJ«. U vreme Dvadesetog kongresa prevladavao je utisak da su sve kritike i optužbe povučene i da je cela odgovornost prebačena na Beriju i Staljina. Poslednjih godina dolazi do novog obrta, pa se odgovornost za su­ kob nastoji »ravnopravno podeliti«. Kad se govori o gre­ škama učinjenim prema Jugoslaviji, dosta često se u prvi plan ističu greške u m etodima kritike jugoslovenskih »grešaka«, a vrlo se neodređeno govori o tome da li su bile tačne glavne političke optužbe. Ovo se očigle­ dno jako razlikuje od izjave Hruščova date 26. maja 1955. godine u Beogradu, kojom prilikom su praktično povučene sve optužbe. Ističe se, naime, da je Staljin izneo neke neosnovane optužbe i da je u toku konfronta­ cije dopustio da se prema Jugoslaviji učine neke ozbilj­ ne greške, ali se istovremeno naglašava da je u politici KPJ bilo elemenata koje je trebalo kritikovati. Ovde je interesantno naglasiti da se najčešće, naročito u zvaničnim i poluzvaničnim izjavama, ne precizira koje su optužbe bile pogrešne a koje tačne. Pošto su ova gle­ dišta još uvek prisutna u nekim partijama, uključujući i KPSS, biće korisno da razmotrimo sve bitne optužbe i da ispitamo u kojoj su meri navodna »zastranjivanja« u politici KPJ mogla da budu uzrok sukoba.

30

Optužbe iznete u martovskom pismu CK KPSS i Rezoluciji Kominforma (juna 1948) mogu se podeliti u dve grupe. U prvoj grupi su prigovori koji se odnose na tekuće odnose između dve zemlje. U drugu grupu ulaze kritike i optužbe koje su imale širi, principijelan značaj. Najpre ćemo razmotriti prigovore prve vrste. U Staljinovom pismu je rečeno da je sovjetska vlada od­ lučila da povuče sve vojne i civilne stručnjake zato što su jugoslovenski rukovodioci potcenjivali njihov rad i »okruživali ih nepoverenjem«. Iz dokumenata koji su kasnije objavljeni vidi se da je ova optužba potpuno ne­ osnovana. Do nesporazuma između naših vlasti i ovih stručnjaka dolazilo je u slučajevima kada su oni poku­ šavali da se postave kao naredbodavci a ne savetnici i kada su predlagali našim građanima i funkcionerima da rade za njihovu obaveštajnu službu. Rukovodstvo KPJ nije moglo da se složi sa takvim ponašanjem, ali je istovremeno krajnje taktično izbegavalo da od ovih slučajeva napravi »spor«. Druga optužba slične prirode bila je tvrdnja da rukovodioci KPJ nisu »dovoljno budni« prema prodi­ ranju imperijalističkih agentura. Ona je potkrepljena tvrdnjom da je jedan od najviših funkcionera naše di­ plomatske službe »zapadni agent«. Istraga koju je sprovela naša partija pokazala je da su optužbe protiv ovog čoveka bile potpuno neosnovane. Prema tome, dolazimo do zaključka da ovo sigurno nisu mogli da budu raz­ lozi za otvaranje sukoba. Razmotrimo sada optužbe za navodna politička i ideološka »skretanja«. Prvo, navedeno je da u jugosla­ venskoj partiji nema dovoljno demokratije i da se nije oslobodila metoda rada iz perioda ilegalnosti. Sigurno je da su se KPJ, kao uostalom i svim drugim partijama, mogle tada uputiti zamerke ove vrste. Partija koja je za sobom imala dve decenije borbe u uslovima duboke ilegalnosti i četiri godine oružane revolucije, sigurno nije mogla imati naročito razvijene oblike unutarpartijske demokratije. Prema tome, ne želimo da dokazu­ jemo da odnosi u partiji nisu mogli biti više demo­ kratski, već samo da ovo nije bio izvor našeg sukoba. Treba imati u vidu vreme i kontekst u kojem je izneta

31

ova optužba. To je vreme kada je u SSSR, kako je to saopšteno na Dvadesetom kongresu KPSS, dolazilo do drastičnih i masovnih pojava gaženja najelementarnijih normi ne samo unutarpartijske demokratije već i do ograničavanja demokratije u svim oblastima dru­ štvenog života. Na istom kongresu, a i u mnogim dru­ gim zvaničnim dokumentima KPSS, jako je naglašena neposredna odgovornost Staljina za ove, kao i za mnoge druge deformacije u unutrašnjem razvoju zemlje i nje­ noj spoljnoj politici. Objavljeni su i neki dokumenti iz kojih se može zaključiti da je Staljinova lična odgo­ vornost za ove deformacije stvarno velika, iako se, na­ ravno, na taj način ne mogu objašnjavati pojave o ko­ jim a je reč. Za nas je ovom prilikom bitno samo to da utvrdimo da je optužbu zbog navodnog nedostatka de­ mokratije izneo čovek koji je uvek bio sklon krajnje nedemokratskim oblicima upravljanja društvenim po­ slovima, koji je utisnuo svoj lični pečat procesu ogra­ ničavanja demokratije u partiji čiji je rukovodilac bio skoro tri decenije. Ako se imaju u vidu ove činjenice, onda je očigledno da navodni nedostatak unutarpartij­ ske demokratije nije mogao da bude razlog za Staljinovo nezadovoljstvo sa politikom rukovodstva KPJ. Drugo, isticano je da rukovodstvo KPJ odstupa od lenjinističke teorije partije pošto je dopustilo da se par­ tija u tolikoj meri »u top i u Narodni fro n t« da je ozbilj­ no dovedena u pitanje njena rukovodeća uloga u dru­ štvu. Ova optužba je delovala krajnje neubedljivo, pošto je KPJ uspela da u toku oružane revolucije afirmiše takav tip masovne političke organizacije kakav je bio naš Narodni front koji jo j je obezbedio snažniju poli­ tičku poziciju nego što je to pošlo za rukom većini dru­ gih vladajućih komunističkih partija. Dok su u nekim istočnoevropskim zemljama narodni frontovi sve do 1947. godine zadržali mnoga bitna obeležja koalicije raz­ nih partija sa kojima su komunisti m orali da dele vlast — u našem Narodnom frontu nije bilo ni traga od takvog saveza. Ako Staljin nije bio zabrinut za ru­ kovodeću ulogu ovih partija koje su stvarno morale da dele vlast, onda je jasno da i ova optužba nije mogla da bude stvarni uzrok sukoba, odnosno »zabrinutosti« zbog »stanja u KPJ«.

32

Treće, KPJ je optužena za greške u agrarnoj poli­ tici i to na liniji favorizovanja kulačkih elemenata. U agrarnoj politici KPJ iz tog perioda verovatno je bilo stvari koje su se mogle kritikovati, ali sigurno ne zbog favorizovanja kulačkih elemenata. Štaviše, u politici partije prema selu bilo je u to vreme dosta slučajeva sektašenja prema seljaštvu, što je prouzrokovalo dosta štetnih posledica po poljoprivrednu proizvodnju, pa i za uticaj partije na selu. Prema tome, pre bi se mogle staviti sasvim suprotne primedbe. I ovom prilikom tre­ ba istaći da su mnoge druge vladajuće istočnoevropske partije tih godina bile mnogo »popustljivije« prema seljaštvu nego što je to bio slučaj u našoj zemlji. Do­ voljno je reći da smo u sprovođenju agrarne reforme bili među najradikalnijim, utvrdivši veoma nizak zem­ ljišni maksimum — oko 15 hektara, dok je on u nekim drugim istočnoevropskim zemljama bio 3 do 5 puta veći. Zaključak je i u ovom slučaju evidentan — neza­ dovoljstvo sa politikom KPJ na selu sigurno nije moglo da bude uzrok sukoba. Četvrto, prigovoreno je da rukovodioci KPJ nedo­ voljno cene značaj i vrednost sovjetskih iskustava u socijalističkoj izgradnji, da su preterano samouvereni u traženju nekih svojih posebnih rešenja. Posmatrano sa današnje vremenske distance, ova optužba mogla bi se pre shvatiti kao pohvala rukovodstva KPJ nego kao ozbiljan prigovor. U to vreme ove tvrdnje su odlučno odbijane sa iskrenim uverenjem da su neosnovane. U prve tri godine posleratnog razvoja mi nismo u nizu pitanja prihvatili mehaničko prenošenje sovjetskih isku­ stava, ali ne zato što smo ih potcenjivali, već iz dubokog uverenja da su iz jednog ili drugog razloga nepodesna za naše prilike. Štaviše, sovjetsko iskustvo je stalno bilo u središtu pažnje partijskog rukovodstva i to je, objek­ tivno posmatrano, bio jedini uzor koji su imali pred očima ne samo komunisti u Jugoslaviji već i u svim drugim zemljama gde su došli na vlast. U nekim drugim zemljama privremena »odstupanja« od sovjetskog uzora u pojedinim slučajevima bila su u to vreme veća nego u našoj zemlji, pa ipak zbog toga nije dolazilo do »lo­ mova« u međupartijskim odnosima. Pomenimo samo znatne elemente višepartijskog sistema koji su se za­ držali čak i posle 1948. godine u nekoliko slučajeva, 3

33

kao i veliki prostor za privatnu inicijativu u sitnoj in­ dustriji (Poljska i Istočna Nemačka). Otuda zaključak da ni ovde ne možemo tražiti prave uzroke sukoba. Bilo je i drugih primedaba takve prirode da jedva zaslužuju komentar. Tako je, na primer, isticano da u našoj politici dolazi do izražaja uticaj trockizma, mada to ničim nije dokazivano. Ili, pak, da su rukovodioci KPJ toliko impresionirani našim partizanskim ratom da ne vide doprinos drugih zemalja, uključujući i sve zem­ lje istočne Evrope, a koji, navodno, ništa ne zaostaje za našim. U istu kategoriju ulazile su i tvrdnje o na­ cionalizmu, napuštanju internacionalizma i marksizma.

U interpretaciji suštine sukoba, pa prema tome i uzroka, stavovi KPJ doživeli su kratkotrajnu ali zna­ čajnu evoluciju. U toku prvih nekoliko meseci u svim dokumentima i izjavama najodgovornijih rukovodilaca isticano je da je u pitanju neka zabuna ili pogrešno informisanje rukovodilaca KPSS. Bilo je čak i nagoveštaja da je možda prisutna i zavera neprijateljskih sna­ ga, koje žele da zavade dve istaknute komunističke partije. Krajem 1948. godine, kada je postalo potpuno ne­ održivo ovakvo u osnovi naivno objašnjenje, ističe se teza da je do sukoba došlo zbog deformacija u spoljn oj politici KPSS, gde su se pojavile jake hegemonističke tendencije, ali je pri tome ukazivano da u unutrašnjoj politici i strukturi sovjetskog društva takve deforma­ cije ne postoje. Krajem 1949. godine učinjen je sledeći i najvažniji korak — objašnjenje je potraženo kroz ana­ lizu celokupne politike i društvene prakse staljinizma. Kao rezultat ovih analiza, već 1950. godine dolazi se do svih bitnih elemenata neophodnih za ozbiljno i celovito objašnjenje suštine i uzroka sukoba. U ovim ana­ lizama je istaknuto da se spoljna politika ne može posmatrati odvojeno od unutrašnje. Koreni hegemonistič­ ke politike, pa prema tome i pritiska na Jugoslaviju, nađeni su u snažnoj birokratizaciji društvenih odnosa, posebno u uspostavljanju jednog društveno-političkog sistema koji je omogućio ogromnu koncentraciju dru­

34

štvene i političke moći, koja je bila potpuno izvan do­ mašaja svake demokratske kontrole. Jačanje nedemo­ kratskih tendencija u unutrašnjoj politici rađalo je slič­ ne pojave i u oblasti spoljne politike. Kasnijim istraživanjima ova ocena je dalje razvi­ jana, produbljivana i naučno obrazlagana, ali nikad su­ štinski osporena u političkoj teoriji jugoslovenskih ko­ munista. Polazeći od izložene osnovne ocene, možemo pre­ ciznije odgovoriti šta su bili stvarni motivi i ciljevi no­ silaca kampanje pritiska, pa prema tome i uzroci suko­ ba. Osnovna Staljinova strateška zamisao je bila u tome da se u izmenjenim posleratnim uslovima obezbedi ap­ solutno predominantan položaj »vodeće partije«. Do napada na KPJ je došlo pre svega zbog toga što je Sta­ ljin ocenio da su u našoj partiji mnogo više nego u drugima došle do izražaja težnje ka većoj samostal­ nosti u određivanju partijske politike. Treba odmah reći da ova ocena nije bila bez osnova. U rukovodstvu KPJ zaista je bila prisutna takva težnja. Pri tome se pola­ zilo od uverenja da to nije nespojivo sa zadržavanjem vodeće pozicije KPSS, a još manje sa održavanjem od­ nosa prisne saradnje. Bilo je sasvim razumljivo da se u pokretu koji je organizovao i doveo do pobedonosnog završetka veliki oslobodilački rat u uslovima mirnodop­ ske izgradnje ispolji težnja ka samostalnom odlučiva­ nju, koja je naročito dolazila do izražaja u oblasti unu­ trašnje politike. Dok je manje ili više spremno prihva­ ćena vodeća uloga SSSR u oblasti spoljne politike, KPJ je smatrala da u unutrašnjim poslovima treba da ima mogućnost da samostalno odlučuje. Pošto druga strana nije bila spremna da prihvati ovakvo tumačenje svoje »vodeće uloge« i karaktera međusobnih odnosa, nužno je dolazilo do nesporazuma. Navešćemo samo nekoliko primera. Kada su sa sovjet­ ske strane stavljeni neki prigovori na naš prvi petogo­ dišnji plan, rukovodstvo KPJ nije pristalo da se povi­ nuje ovim sugestijama. Za vreme razovora o uspostav­ ljanju tzv. mešovitih društava (vazdušni i rečni saobra­ ćaj i naftna industrija) ispoljile su se neke ozbiljne raz­ like u gledištima kako treba da se razvijaju ekonomski odnosi između socijalističkih zemalja. Svega nekoliko nedelja pre izbijanja sukoba rukovodstvo KPJ je odbilo

35

Staljinov zahtev da se u što kraćem roku izvrši spaja­ nje Jugoslavije i Bugarske u jednu federaciju. Ove i neke druge pojave u međusobnim odnosima izazvale su zabrinutost kod Staljina. Kada je video da rukovodioci KPJ odbijaju da bespogovorno prihvate sve njegove stavove pa čak i zahteve, odlučio je da jednim drastičnim potezom u korenu preseče takve tendencije u KPJ. Drugi razlog vidimo u želji Staljina da primernim »kažnjavanjem KPJ« zbog »neposlušnosti« i »naciona­ lističkog zastranjivanja« obeshrabri i onemogući ispoljavanje sličnih tendencija u drugim partijama. Za to su, takođe, postojali dobri razlozi. Kao što smo pomenuli, baš su u to vreme u nizu partija došle do izražaja težnje da se osamostale u izgradnji svoje političke plat­ forme. Poučene teškim iskustvima iz prethodnog peri­ oda, kada su zbog mehaničkog preuzimanja tuđih sta­ vova i iskustava morale u nizu slučajeva da plate vrlo visoku cenu gubljenjem uticaja u radničkoj klasi i dru­ gim radnim slojevima, one su pokušale da se samostal­ nije postave pre svega u odnosu na neka pitanja unu­ trašnje politike. U ovakvoj orijentaciji te partije su imale u vidu odluku o raspuštanju Kominterne za koju je upravo kao glavni razlog podvučena sposobnost par­ tija da samostalno deluju i različitost puteva borbe za društveni preobražaj. Jačanju ovih tendencija doprinela je i činjenica da je u toku rata u nizu slučajeva bio znatno otežan kontakt između pojedinih partija i »centra«, što je ove partije objektivno stavilo u položaj da su morale samostalno odlučivati. Napadom na Jugo­ slaviju Staljin je želeo da spreči dalje ispoljavanje ovakvih tendencija u odnosima unutar pokreta. Ima­ jući u vidu kasniji razvoj, može se zaključiti da je svrha napada bila u velikoj meri postignuta. Proces političkog osamostaljivanja komunističkih partija bio je nekoliko godina praktično potpuno paralisan.

36

KAMPANJA PRITISKA Za razumevanje suštine i težine sukoba vrlo je zna­ čajno da ukažemo na neke aspekte kampanje pritiska koja je tih godina vođena protiv KPJ i cele naše zemlje. Na prvom mestu treba istaći da je celokupni mehanizam pritiska bio sinhronizovan i usmeravan iz jednog cen­ tra, koji je neposredno kontrolisao svaku važniju ak­ ciju, odnosno fazu u zaoštravanju kampanje pritiska. To je sigurno davalo veću težinu pojedinim merama pritiska. Sa svih strana dolazili su sinhronizovani na­ padi, čija je svrha bila da stvore utisak u našoj jav­ nosti da smo napušteni od svih doskorašnjih prijatelja, da se »ceo svet« digao protiv nas. Drugo, nosioci kampanje uspeli su da okupe i po­ krenu zaista veoma brojne i uticajne snage u tom po­ duhvatu sračunatom na potčinjavanje naše zemlje. U kampanju pritiska bile su uključene ne samo sve ko­ munističke partije koje su tada postojale u svetu već i sve političke, ekonomske, kulturne i druge organiza­ cije koje su bile pod uticajem »centra« ili pojedinih komunističkih partija. Treće, u okviru kampanje upotrebljen je stvarno vrlo širok repertoar mera pritiska — od ideološkog ospo­ ravanja i diskreditovanja do ekonomske blokade. U prvoj fazi sukoba važnu ulogu su imale optužbe ide­ ološkog karaktera. U to vreme nosioci kampanje pri­ tiska nastojali su da sukob prikažu kao posledicu ide­ oloških razmimoilaženja, odnosno »zastranjivanja« KPJ u pogledu nekih bitnih principa marksizma. Pošto ove optužbe nisu donele očekivane rezultate, brzo se preko njih prešlo i težište sukoba je preneto na politički plan. Ideološki aspekt nije imao veći značaj ni u vreme kada se polemika vodila pretežno u ideološkim terminima. I tada je razmimoilaženje imalo pre svega politički ka­ rakter, a ideološka polemika je trebalo da posluži kao kamuflaža za stvarne političke ciljeve nosilaca kampa­ nje pritiska. U spektru mera političkog pritiska isprobana su i primenjena vrlo raznovrsna sredstva. Navešćemo naj­ važnija: • Iz svih istočnoevropskih zemalja povedena je ogromna propagandna kampanja protiv naše zemlje. U

37

njoj su naročito važnu ulogu imali radio i štampa. Vi­ šestruko je povećan broj časova u radio-emisijama za Jugoslaviju, koje su u celini bile stavljene u službu kampanje pritiska. U listovima i časopisima objavljeno je bezbroj tekstova u kojima je »dokazivano« kako je rukovodstvo KPJ »izdalo« stvar socijalizma i prešlo u tabor svetske reakcije. U ovu kampanju bile su uklju­ čene sve komunističke partije. Od Japana do Kanade, od Čilea do Švedske — sve partije su davale svoj pri­ log »raskrinkavanju« jugoslovenske jeresi. Propagandni rat protiv Jugoslavije imao je zaista zastrašujuće razmere. Sva sredstva koja je mogao pokrenuti rukovodeći centar stavljena su u dejstvo. Bilo je to koliko stra­ vično toliko i tragikomično. Mnoge partije, koje su baš tada trpele teške poraze u sopstvenoj sredini, više su pisale o jugoslovenskom »zastranjivanju« nego o uzro­ cima sopstvenog neuspeha. Činilo se kao da je obračun sa Jugoslavijom najveći problem celog pokreta. • Već krajem 1948. godine dat je signal za isklju­ čivanje naših društveno-političkih, profesionalnih, kul­ turnih i drugih organizacija i udruženja iz svih među­ narodnih organizacija koje su bile pod kontrolom ili uticajem » centra«. Za manje od godinu dana ova mera je dosledno sprovedena u svim međunarodnim organi­ zacijama. Nijedna naša organizacija (sindikati, pokret za mir, omladinske, studentske, razne profesionalne or­ ganizacije itd.) nije bila pošteđena. Gde god je rukovo­ deći centar imao presudan uticaj, naše organizacije su isključivane. Opšta slika je bila koliko teška toliko i tužna. Naše su predstavnike isključivali, a da većina onih koji su glasali za takvu odluku vrlo često nije imala ni pojma zbog čega to čini. Oni su samo poslušno sprovodili direktive koje su dolazile iz »centra«. • U isto vreme dolazi do prenošenja sukoba na teren međudržavnih odnosa. Za nepunu godinu dana otkazani su svi ugovori zaključeni između naše zemlje i istočnoevropskih zemalja, a koji su imali bilo kakav politički značaj. Tako su za nepuna četiri dana — iz­ među 27. septembra i 1. oktobra 1949. godine — sve ove zemlje jednostrano raskinule ugovore o prijateljstvu i saradnji zaključene na period od 20 ili 25 godina. Vrlo grubo su odbijeni svi predlozi naše vlade da se zadrži bar minimum normalnog međudržavnog komuniciranja.

38

Diplomatski odnosi su praktično potpuno obustavljeni. Do formalnog prekida nije došlo, ali su u svim zemlja­ ma naša predstavništva svedena na najniži mogući nivo. • U svim istočnoevropskim zemljama pružena je najpunija podrška emigrantskim grupama (tzv. zdrave snage) sastavljenim od naših građana, koji su prihva­ tili poziv Kominforma da krenu u akciju za obaranje državnog i partijskog rukovodstva u Jugoslaviji. Ovim grupama je omogućeno da štampaju listove, brošure i letke koje su raznim ilegalnim kanalima ubacivali u zemlju. Pored toga, emigrantima je data mogućnost da svoju aktivnost prošire i na radio-talase. Osnovane su emigrantske organizacije koje su pozivale na »vraćanje partije i državne politike na prave marksističke pozi­ cije«, naravno, uz pomoć njihovih domaćina. • Verovatno jedno od najdrastičnijih i najmračni­ jih sredstava kampanje pritiska predstavljali su mon­ struozni sudski procesi, održani između 1948. i 1952. go­ dine u Tirani, Budimpešti, Sofiji, Pragu i Bukureštu, na kojima je trebalo sudski »dokazati« da je jugoslovensko rukovodstvo sastavljeno od zapadnih špijuna. U svim slučajevima pojavila se kao prvooptuženi po jedna istaknuta partijska ličnost, koja je u toku suđenja »priznala« sve što je optužba od nje tražila. U Budim­ pešti je glavni optuženi bio Laslo Rajk, član Politbiroa CK KP Mađarske i ministar unutrašnjih poslova; u Pragu Rudolf Slanski, generalni sekretar čehoslovačke partije; u Sofiji Trajčo Kostov, jedan od sekretara CK; u Tirani Koči Dzodze, organizacioni sekretar CK alban­ ske partije. Prva trojica su u okviru sudske lakrdije »priznali« da su još davno pre rata bili »špijuni« poje­ dinih zapadnih sila, a da su posle rata bili »zavrbovani« od naše obaveštajne službe i da su zajedno sa jugoslovenskim rukovodstvom »kovali zaveru« i pripremali akciju za obaranje socijalističkog sistema i uspostav­ ljanje kapitalizma u njihovim zemljama. Sva četvorica su osuđeni na smrt i pogubljeni. Posle Dvadesetog kon­ gresa, u periodu borbe protiv »negativnih posledica kul­ ta ličnosti«, bugarska, mađarska i čehoslovačka partija su zvanično rehabilitovale pomenutu trojicu istaknutih partijskih rukovodilaca, kao i desetine drugih likvidi­ ranih funkcionera. U zvaničnim saopštenjima je istak­ nuto da su sva trojica bili potpuno neosnovano optu­

39

ženi i osuđeni. Rečeno je, takođe, da su i optužbe o njihovim vezama sa našim rukovodstvom potpuno iz­ mišljene. I ovde je istaknuto da je do ovih »tragičnih grešaka« došlo zbog intriga koje je, navodno, izmišljao i lansirao Berija. Ovde uzgred beležimo interesantnu i značajnu istorijsku činjenicu da u celom ovom dramatičnom i te­ škom periodu u Jugoslaviji, čija je bezbednost bila u najvećoj mogućoj meri ugrožena, nije bila izrečena ni­ jedna smrtna kazna. Ovakva sudbina nije zadesila čak ni one pojedince koji su bili uhvaćeni na delu špijunaže ili organizovanog delovanja za obaranje zakonitog ru­ kovodstva ove zemlje. Verovatno i ova činjenica govori nešto o karakteru dve politike koje su se sukobile 1948. godine. • U nekim nama susednim zemljama došlo je do masovnog proganjanja pripadnika jugoslovenskih nacio­ nalnih manjina. • Krajnje opasnu meru predstavljale su provoka­ cije na našim granicama. Gotovo svakodnevno su se dešavali pogranični incidenti u kojima je ne mali broj naših graničara izgubio život. Otvarana je vatra na naše graničare bez ikakvog povoda, a dolazilo je i do pokušaja ubacivanja grupa diverzanata u zemlju. K o­ liko se daleko išlo u ovoj hajci može da pokaže i slučaj sa decom na granici prema Rumuniji. Grupa od dese­ tak dečaka i devojčica, svi ispod petnaest godina, igrala se blizu granice i slučajno prekoračila graničnu liniju. Graničari su ih uhvatili i sva nastojanja naše vlade da se deca vrate roditeljima ostala su bez uspeha. Razne provokacije su dobile takve razmere da je naša vlada bila prinuđena da iznese ovaj problem pred Ujedinjene nacije. Tom prilikom je objavljena posebna »Bela knji­ ga« naše vlade u kojoj su izneti mnogobrojni dokumenti o provokacijama na granicama zemlje. Tu je, između ostalog, navedena dokumentacija iz koje se videlo da je od 1. jula 1948. do 31. avgusta 1951. godine na našim granicama izazvano 896 graničnih incidenata. Mere političkog pritiska bile su već na samom po­ četku dopunjene ekonomskim. Još pre otvorenog izbi­ janja sukoba sovjetska vlada je odbila da potpiše ugo­ vor o ekonomskoj saradnji. Tokom 1949. godine sve

40

istočnoevropske zemlje su — istovremeno — u razmaku od nekoliko nedelja — prekinule ekonomske odnose i nametnule nam punu ekonomsku blokadu. Ove mere su vrlo teško pogodile našu zemlju pošto smo u vreme izbijanja sukoba više od polovine naše spoljne trgovine obavljali sa ovim zemljama. Naš položaj naročito je otežavalo to što je iz tih zemalja bila poručena skoro sva ključna investiciona oprema za ostvarenje prvog petogodišnjeg plana i što smo tamo kupovali najveći deo osnovnih sirovina. Istovremeni prekid trgovine doveo je zemlju u izuzetno teški položaj. To je bio udarac koji je trebalo »konačno« da nas obori na zemlju. Eko­ nomska blokada sprovedena je tako temeljito i naglo da je dovela gotovo do potpune paralize privrednog ži­ vota. Iz kasnije objavljenih izvora doznajemo da je one nedelje kada su konačno obustavljene sve isporuke u Jugoslaviju bilo zaliha koksa i nafte za svega dva, od­ nosno tri dana. Izvršenje prvog petogodišnjeg plana više nije bilo moguće, pošto su gotovo sve kapitalne investicije bile vezane za uvoz opreme iz tih zemalja, koja nikad nije stigla. Da nevolje budu veće, u to Vre­ me imali smo nekoliko jako nerodnih godina, tako da je čak ishrana stanovništva bila dovedena u pitanje. To­ kom celog tog razdoblja imali smo stagnaciju ili jako malo povećanje industrijske proizvodnje i drugih pri­ vrednih aktivnosti. Izgubili smo dragocenih pet do šest godina u svom ekonomskom razvoju.

ZAŠTO SMO IZDRŽALI? Široka i bespoštedna kampanja pritiska nije uspela da slomi otpor KPJ i širokih narodnih slojeva. Osnovni ciljevi kampanje nisu bili postignuti. Usledio je rasplet koji je malo ko mogao očekivati. Najteže optužbe su povučene kao neosnovane i lažne, naša zemlja je izbo­ rila priznanje da može samostalno da vodi svoju unu­ trašnju i spoljnu politiku. Ono što je iznenadilo, ali istovremeno i zadivilo ceo svet, jeste činjenica da smo izborili ovakav ishod u uslovima koji su bili krajnje nepovoljni za nas. Kao što smo videli, odnos snaga je

41

bio takav da su i najveći optimisti teško mogli predvideti ovakav završetak sukoba. Zato se sasvim razum­ ljivo nameće pitanje kako objasniti tu pojavu. Gde su bili izvori snage koji su nam omogućili da se uspešno suprotstavimo svim oblicima pritiska? Na prvom mestu treba istaći spremnost širokih na­ rodnih slojeva da brane slobodu i nezavisnost zemlje i po cenu najtežih odricanja i žrtava. Sukob je izbio samo tri godine posle okončavanja narodnooslobodilačkog rata u kojem su naši narodi podneli izuzetno teške gubitke da bi izborili nacionalnu nezavisnost, slobodu i korenite promene u društvenim odnosima. Velika epo­ peja oslobodilačkog rata i oružane socijalne revolucije imala je presudan uticaj na sve oblasti društvenog ži­ vota, ponašanje kako velikih klasnih grupa i društvenih slojeva tako i svakog pojedinca. Postignuto je jedinstvo, socijalna i politička kohezija, kakvo se javlja samo u vreme velikih revolucionarnih preobražaja koji u ma­ ticu društvenih zbivanja snagom elementarne sile uvla­ če najšire slojeve naroda. Osećanje ponosa i samopo­ uzdanja bilo je veoma široko rasprostranjeno. Ovo je bio dragoceni moralni i politički kapital sa kojim smo ušli u tešku konfrontaciju sa Kominformom. Pretnje koje su dolazile spolja nisu mogle da pokolebaju na­ rod koji je samo pre nekoliko godina tako uspešno pre­ brodio sve poteškoće i iskušenja četvorogodišnjeg par­ tizanskog rata. Drugi najvažniji činilac predstavljala je unutrašnja čvrstina i borbeno jedinstvo Komunističke partije isko­ vano u surovim ratnim uslovima. Nasrtaji Kominforma bili su pre svega usmereni na razbijanje partije. Kominform je doživeo poraz možda ponajviše zbog toga što nije uspeo da podrije i razbije ovo jedinstvo. Iako je iz partije u to vreme bilo isključeno oko 7— 8 hiljada članova koji su pokleknuli pred pritiskom spolja, isto­ vremeno je u nju ušlo oko 100 hiljada novih članova i iskovano je čvrsto jedinstvo na platformi odbrane naše slobode od nasrtaja staljinizma. Treći bitan činilac je u ogromnom ugledu k oji je uživalo partijsko i državno rukovodstvo. Poverenje ste­ čeno u teškim uslovima partizanskog rata nije mogla da potkopa čak ni tako široka kampanja pritiska i laži

42

kakvu je Kominform vodio protiv rukovodstva KPJ između 1948. i 1954. godine. Ovde treba posebno istaći istorijsku ulogu Josipa Broza Tita u borbi sa Kominformom. U onim presud­ nim danima kada je zauziman stav povodom Staljinovog ultimatuma, kao i u svim kasnijim iskušenjima, ishod događaja je u velikoj meri zavisio i od snage lič­ nosti koja se nalazila na čelu partije i zemlje. Za nas je zaista od ogromnog značaja bila činjenica da se na tom mestu nalazio čovek koji je uživao tako veliko poverenje i ugled kod celog naroda, čovek koji je posedovao sposobnost da u najkritičnijim trenucima do­ nosi velike i smele odluke. Iz naknadno objavljenih iz­ vora možemo utvrditi koliko je velika bila neposredna uloga predsednika Tita. Tako su, na primer, prvih dana posle prijema Staljinovog ultimatuma neki njegovi naj­ bliži saradnici, iako su znali da su optužbe potpuno laž­ ne, predlagali kao jednu od mogućih varijanti odgovora da se svi oni osim predsednika Tita povuku sa svojih položaja i na taj način zadovolje Staljina. Osetivši svu težinu i značaj istorijskog trenutka, oni su zatražili od predsednika Tita da predloži kakav stav da se zauzme. On je to učinio i sam napisao odgovor na Staljinovo pismo. Svima njegovim saradnicima duboko su se usekle u pamćenje njegove reči da je došao trenutak kada nema povlačenja, kada se mora pružiti otpor. Kao što smo videli, ovaj stav je dobio podršku partije i naj­ širih narodnih slojeva, iako su svi znali kakve opasnosti, iskušenja i poteškoće on sadrži. Kasnije, kada smo mo­ rali da se nosimo sa već pomenutim oblicima pritiska, za sve naše ljude veliki izvor ohrabrenja bilo je sa­ znanje da se na čelu te borbe nalazi Tito. Mnogi su verovali da će čovek koji je nekoliko godina ranije u partizanskom ratu uspevao da pronađe izlaz iz na iz­ gled bezizlaznih situacija pronaći prava rešenja. Bio je to trenutak kada pojedinac može da utisne presudan lični pečat istorijskom kretanju. Kao što vidimo, sva tri osnovna činioca koja su omogućila da se uspešno suprotstavimo pokušajima da nas pokore najneposrednije su povezana sa onim što se zbilo u našoj zemlji za vreme drugog svetskog rata. Zato i možemo da kažemo da je osnovni izvor snage našeg otpora bio u iskustvima, moralnom i političkom

43

kapitalu stečenom oslobodilačkim ratom, k oji je isto­ vremeno bio i duboka socijalna revolucija. Samo narod koji je prošao kroz takva iskušenja i žrtve kakve je na­ šoj zem lji doneo drugi svetski rat mogao je da odoli pritiscima Kominforma. Jedino je pokret koji je stajao na čelu tako širokog oslobodilačkog rata i socijalne re­ volucije mogao da nađe u sebi dovoljno čvrstine, poli­ tičke snage i moralnog integriteta potrebnog za uspešno suprotstavljanje nasrtajima Kominforma. Na konačni ishod uticala su još dva činioca. Koliko god to zvučalo paradoksalno, nama je u izvesnoj meri koristila brutalnost napada koji su dolazili od strane Kominforma. Vodeće snage Kominforma napravile su ozbiljnu taktičku grešku kada su odlučile da u kam­ panji protiv KPJ primene krajnje brutalne metode, uključujući i ranije pomenute neverovatne izmišljotine o »izdaji« rukovodilaca naše revolucije, njihovom »radu« za pojedine imperijalističke obaveštajne službe i tome slične čudovišne laži. Oni su verovali da će na taj način posejati seme sumnje, da će potkopati ugled rukovod­ stva KPJ. No postigli su sasvim suprotno dejstvo. Upra­ vo su ove izmišljotine, bolje nego bilo šta drugo, otkrile pravi smisao borbe koja nam je bila nametnuta. Kada je propaganda Kominforma počela da nas »uverava« da je u zemlji uspostavljen »fašistički režim« ili da je rukovodstvo naše revolucije bilo sastavljeno pretežno od »nemačkih agenata« — onda je postalo sasvim oči­ gledno da suština sukoba nije u nekim ideološkim razmimoilaženjima ili brizi za budućnost socijalizma u na­ šoj zemlji. Ove optužbe delovale su kao bumerang. Umesto da slome otpor naše zemlje, one su se vratile nazad i pogodile one koji su se njima poslužili. Primena ovako brutalnih metoda pritiska, laži i kleveta samo je po­ mogla da se brže i potpunije sagledaju motivi i ciljevi kampanje povedeni protiv KPJ. Svakom razumnom čoveku neizbežno se nametalo pitanje: kako je moguće da se na čelu partizanskog pokreta, koji je naneo to­ like teške udarce nemačkim okupatorima, nalaze nemački špijuni. Bilo je sasvim očigledno da se nosioci kampanje služe najpodlijim lažima. Slično su dejstvo imale i Staljinove izjave da naše rukovodstvo potpuno neosnovano »preuveličava« dopri­ nos KPJ i naše zemlje u prošlom ratu. Kada je u svom

44

pismu izjavio da je naša oružana revolucija imala istu težinu i značaj kao i delatnost nekih komunističkih par­ tija u susednim zemljama, ispoljena uglavnom onda kada su na njihovu teritoriju stupile jedinice Crvene armije — to je duboko pogodilo svakog našeg čoveka. To je bila teška uvreda za ceo naš narod. Ukratko, nama su pomogle ozbiljne taktičke greške koje su počinili inicijatori i nosioci akcija protiv KPJ. Tako je srušen mit o Staljinovoj nepogrešivosti i njegovoj neprikosno­ venoj marksističkoj principijelnosti i doslednosti. Drugi, takođe, dosta značajan činilac predstavljala je tadašnja međunarodna politička situacija. S jedne strane, za nas je ta situacija, bremenita opasnostima novog svetskog rata, bila sigurno nepovoljna okolnost. U uslovima zaoštrenog hladnog rata svet se lakše nego u drugim, normalnijim okolnostima mirio sa raznim oblicima pritiska na jednu malu zemlju. S druge stra­ ne, teški sukob interesa dve blokovske formacije, a na­ ročito dve supersile, imao je za posledicu relativnu rav­ notežu snaga, koja se nije mogla narušiti bez ozbiljnog rizika da dođe do šireg oružanog sukoba. Svojim od­ lučno rečenim »ne« Jugoslavija se istrgla iz sfere ne­ posrednog uticaja jedne supersile, ali nije prešla na drugu stranu, u drugi blok. Tako je stvoreno novo sta­ nje u evropskoj političkoj panorami i rasporedu snaga, koje se očigledno nije moglo izmeniti bez neposredne primene sile. U prvo vreme sukoba Jugoslavija je bila gotovo potpuno izolovana. Dok su svi mostovi prema istočno­ evropskim zemljama i komunističkom pokretu bili uglavnom porušeni, novi, usmereni prema drugim pod­ ručjima sveta i političkim snagama, još nisu bili po­ dignuti. Taj trenutak bio je po svoj prilici za nas naj­ teži, a opasnosti za našu zemlju najveće. To je bilo, upravo, ono stanje u koje je Staljin nastojao da nas dovede. Shvatajući opasnosti koje sobom donosi izola­ cija, rukovodstvo KPJ je već početkom 1949. godine pristupilo ispitivanju mogućnosti za razvijanje saradnje sa drugim političkim grupacijama. Najpre dolazi do uspostavljanja kontakta i saradnje sa raznim demokrat­ skim i socijalističkim partijama, pokretima i grupama koji su bili izvan sfere dominacije centra komunističkog pokreta. Još veći politički značaj imalo je povezivanje

45

sa vodećim snagama u mnogim novooslobođenim zem­ ljama i antikolonijalnim pokretima. U tom kontekstu dolazi i do normalizovanja odnosa sa nekim zapadnim državama. Kada je celom svetu postalo jasno da je Ju­ goslavija spremna da ide do kraja u borbi za odbranu svoje nezavisnosti i da je izložena strahovitom pritisku, neke zapadne zemlje su odlučile da prošire ekonomsku i drugu saradnju. Na taj način delimično su ublažene negativne posledice ekonomske blokade i drugih oblika pritiska. Ovde je vrlo značajno istaći da naša zemlja ni u najtežim trenucima nije pristajala da učini i najmanje principijelne ustupke kao cenu za dobijenu pomoć. Na­ protiv, odlučno je odbačena svaka ideja o uključivanju u drugu, zapadnu vojno-političku grupaciju. Pokušaja ove vrste bilo je dosta. Vladajući krugovi nekih zapadnih zemalja više puta su nastojali da u zamenu za uspostavljanje trgovinskih odnosa, za ekonom­ sku ili vojnu pomoć, iznude određene političke ustupke. Znajući u kako teškim prilikama se nalazi zemlja, oni su predlagali ili čak tražili izmene u spoljnopolitičkom kursu ili u unutrašnjoj politici. Odgovor jugoslovenskog rukovodstva u svim takvim slučajevima bio je odlučan i beskompromisan — poručivano je da ćemo radije pod­ nositi i najtežu bedu i druge nevolje nego trgovati sa svojim principima i slobodom. Ovakav odgovor ostavljao je vrlo snažan i dubok utisak na sve naše spoljnopolitičke partnere. To je verovatno bio i glavni razlog što su ovakvi zahtevi ubrzo napušteni. Shvaćeno je da smo »tvrdoglavi« i da se pritiscima i ucenama ne može ni­ šta postići. Tako je Jugoslavija uspela da očuva svoju nezavisnost u tadašnjim stvarno vrlo teškim prilikama. Prevarili su se svi koji su smatrali da izlazak iz jednog bloka neizbežno vodi pristupanju drugom. Na taj način je osvojena prva pozicija za kasniju politiku nesvrsta­ nosti. Uspešan otpor Jugoslavije tadašnjim pritiscima da se priključi jednom ili drugom bloku predstavljao je veliko ohrabrenje za mnoge zemlje Azije i Afrike, suočene sa sličnim zahtevima i pritiscima. Srodnost u objektivnom položaju i težnjama dovela je do poste­ penog približavanja i kasnijeg konstituisanja politike nesvrstanosti, kao alternative blokovskoj polarizaciji. Kada raspravljamo o ishodu sukoba, naročito o izvorima snage KPJ i našeg otpora u celini, potrebno

46

je da stalno imamo u vidu i neke okolnosti koje su ote­ žavale položaj naše zemlje. Već smo ukazali na krajnje nepovoljan odnos snaga koji je mnoge tadašnje spoljne posmatrače, ali i političke aktere, navodio na zaključak da je naš otpor sasvim beznadežan. U istom pravcu je delovala opšta ekonomska zaostalost zemlje i teški gu­ bici koje smo pretrpeli u ratu. Sukob je izbio pre no što smo stigli da se oporavimo od ogromnih razaranja koja smo doživeli u ratu. Ovo su, da tako kažemo, objektivne okolnosti koje su otežavale našu poziciju. Pored toga bili su prisutni i neki subjektivni momenti, ideološke i političke pri­ rode, koji su imali slično dejstvo. Ovde imamo u vidu, između ostalog, i psihološke i političke posledice tada­ šnje »ekskomunikacije (isključivanja) iz međunarodnog komunističkog pokreta«, prekida odnosa sa »vodećom komunističkom partijom « i konfrontacije sa Staljinovim ličnim autoritetom. Za nekoliko meseci iz temelja su poljuljane neke bazične pretpostavke na kojima je pret­ hodnih decenija izgrađivana KPJ. Brutalno je razorena jedna vizija o svetu i socijalizmu, vizija duboko uko­ renjena u našem revolucionarnom pokretu. Kao i sve druge komunističke partije, prihvatali smo tezu da se pravi revolucionarni i dosledni borci za socijalizam na­ laze samo u okviru jedinstvenog međunarodnog komu­ nističkog pokreta. Odjednom smo bili »isključeni« iz ove zajednice. Prihvatali smo gledišta da vodeća partija predstavlja ovaploćenje marksističke principijelnosti i nosioca najnaprednije društvene prakse — a u 1948. godini smo se suočili sa ružnim naličjem ovog verovanja. Doprineli smo širenju mita o nepogrešivosti i go­ tovo nadljudskim Staljinovim osobinama, a onda smo se suočili sa njegovim surovim odbacivanjem. Sve se to sručilo na našu zemlju za manje od godinu dana. Obrt je bio tako neočekivan i težak da je u prvi mah izgledao nepojmljiv. Napad je došao sa one strane sa koje ga najšira javnost nikako nije mogla očekivati. Otuda i naše vrlo široko rasprostranjeno verovanje, prisutno prvih meseci sukoba, da je u pitanju neka greška ili neprijateljska provokacija. Za najveći deo kadrova i članova partije, kao i za širu javnost, to je

47

bio ne samo neočekivani politički sukob, već istovre­ meno i duboki psihološki šok. Pred našim očima odvi­ jala se drama čije izvore i suštinu nismo mogli da shva­ timo, drugim rečima, koju nismo mogli da uklopimo u koordinatni sistem tada vladajućih političkih i ide­ oloških koncepata i termina. Mnogima se činilo da se pred njihovim očima ruši celokupni sistem ideja, prin­ cipa i odnosa u kojima se form irao naš revolucionarni pokret. Raskid je bio toliko neočekivan i strašan da su ga mnogi doživeli kao iracionalnu, gotovo nestvarnu pojavu. Imajući u vidu ovaj ideološki kontekst, sasvim je razumljivo što je u prvoj fazi sukoba ne mali deo par­ tijskog članstva prošao kroz dosta tešku krizu, koja se ispoljavala kao duboki konflikt lojalnosti. Vernost pre­ ma sopstvenom revolucionarnom pokretu našla se po prvi put u neposrednoj koliziji sa odanošću do tada ne­ prikosnovenom internacionalnom centru, odnosno vode­ ćoj partiji. Za pokret formiran u internacionalističkom duhu, shvaćenom u to vreme pre svega kao bespogovorna podrška, odanost, pa čak i identifikacija sa vo­ dećim centrom — raskid je morao da znači dubok unu­ trašnji potres. Nastupio je trenutak kada je svaki član partije morao da izvrši sopstveni izbor, da se opredeli između optužbi koje je izrekao vodeći centar i poverenja u politiku i integritet rukovodstva KPJ. Odmah posle objavljivanja Rezolucije Kominforma održani su sastan­ ci svih partijskih organizacija na kojima je svaki član morao da iznese svoj stav, da izvrši izbor. Ogromna većina članova partije napravila je izbor koji je istorija potvrdila kao jedino ispravan. Relativno mali broj nije našao pravi odgovor na pitanja pred kojima smo se našli i iz jednog ili drugog razloga prihvatio napade Kominforma i tražio da se podredimo volji i interesima vodećeg centra. Tako je nastala kategorija ljudi koji su zbog svog izbora dobili naziv »informbirovci«. S obzi­ rom na vreme i okolnosti pod kojima su napustili par­ tiju i ulogu koju su imali u sukobu, oni su bili odbačeni ne samo od partije već i od najširih slojeva našeg na­ roda. Oni su dezertirali iz pokreta u najkritičnijem trenutku njegove istorije. Zato je i moralna osuda nji­

48

hovog postupka ostala tako duboko ukorenjena u na­ šem pokretu, a politička diskvalifikacija bila je utoliko oštrija ukoliko je suština sukoba postajala jasnija.

ZNAČAJ SUKOBA ZA JUGOSLAVIJU Sukob je bio i prošao, ali su njegove posledice za našu zemlju brojne i dalekosežne. Bio je to sudar po­ litika i ideja iz kojeg su se rodili podsticaji koji su izvršili presudan uticaj na razvoj naše zemlje u toku protekle dve decenije. Kao što ćemo uskoro videti, su­ kob je imao vrlo značajne implikacije za razvoj socija­ lizma i izvan granica naše zemlje. Kada je reč o našoj zemlji, može se konstatovati da su mnoge specifične karakteristike našeg koncepta socijalizma, unutrašnje i spoljne politike Jugoslavije u velikoj meri uslovljene iskustvima i saznanjima do kojih smo došli tokom sed­ mogodišnje konfrontacije sa Kominform om . Današnja Jugoslavija, kao zemlja demokratskog i samoupravnog socijalizma, pune nacionalne ravnoprav­ nosti i nesvrstane spoljnopolitičke orijentacije, rezultat je dva tesno povezana istorijska činioca — oružane so­ cijalističke revolucije i sukoba sa Kominform om . U to­ ku revolucionarnog oslobodilačkog rata naši narodi su osvojili nacionalnu nezavisnost, a istovremeno je izvr­ šen i dubok socijalni prevrat. Razorena je vlast posedničkih klasa, uspostavljena državna zajednica ravno­ pravnih naroda i otvoren proces korenitog društvenog preobražaja. Za vreme i u kontekstu sukoba sa Komin­ formom ostvarena je radikalna i istovremeno duboka kritika teorije i prakse staljinizma u svim njegovim važnijim pojavnim oblicima i zacrtani glavni pravci celokupnog kasnijeg razvoja Jugoslavije. Uticaj sukoba sa Kominformom na naš unutrašnji razvoj, kao i na spoljnu politiku zemlje, bio je vrlo neposredan. Suočena sa brutalnim nasrtajima Kominforma, KPJ je morala da potraži odgovor na pitanje otkud takvo ponašanje. Logika borbe koju smo vodili tih godina zahtevala je da se u traganjima za istinom ide do kraja. Naš otpor mogao je da bude uspešan sa­

4

49

mo pod pretpostavkom da otkrijem o suštinu i izvore politike sa kojom smo se sukobili. Drugim rečima, ni­ smo mogli da se uspešno suprotstavimo Staljinovoj hegemonističkoj p olitici bez sagledavanja suštine fenome­ na staljinizma u celini. Od samog početka nametalo nam se pitanje: kako je to moguće? Kako se mogu u ime marksizma i soci­ jalizma da čine stvari koje su u očiglednom raskoraku sa bazičnim principima marksizma i socijalističkim ide­ alima? Kako se može u ime proleterskog internaciona­ lizma voditi najgrublja hegemonistička politika? Morali smo da objasnimo kako je moguće da se politička pra­ ksa nalazi u tako očiglednom i dubokom raskoraku sa proklamovanim idealima i principima. Do saznanja o ovom raskoraku došli smo najpre u sferi naših među­ državnih i međupartijskih odnosa. Dok se na jednoj strani stalno isticalo da odnosi između istočnoevropskih zemalja, uključujući, naravno, i naše odnose sa Sovjet­ skim Savezom, predstavljaju dotad neviđeni primer ravnopravne saradnje u kojoj se poštuje samostalnost i nezavisnost svih partnera bez obzira na veličinu i snagu pojedinih zemalja — utvrdili smo da je u praksi priroda ovih odnosa sasvim drugačija, da se vodi poli­ tika grubog mešanja u unutrašnje poslove drugih ze­ malja i podređivanja strateškim i taktičkim interesi­ ma najmoćnije partije. Već krajem prve godine sukoba vodeće snage KPJ su uspele da otkriju pravu suštinu i pozadinu sukoba, da postave ispravnu tezu da se hegemonistička spoljna politika sa kojom smo se sukobili ne može objasniti izolovano od cele politike, tj. i od društvenih odnosa čiji je izraz takva politika. Tako smo stigli do srži pro­ blema, do rasprave o izvorima i suštini staljinizma. Naj­ pre smo ukazali na tesnu povezanost hegemonističke spoljne politike sa određenim negativnim vidovima unu­ trašnje politike, naročito raznim ograničavanjima soci­ jalističke demokratije. Zajedničko ishodište različitih manifestacija nedemokratske politike našli smo u ši­ roko rasprostranjenoj pojavi birokratizma. Ovu pojavu najtešnje smo povezivali sa ogromnom koncentracijom političke i ekonomske moći i nedostatkom bilo kakve društvene kontrole nad onima koji su posedovali ovu moć.

50

Celovito saznanje o izvorima i suštini staljinizma predstavljalo je polaznu tačku u širokom procesu pre­ ispitivanja sopstvene društvene prakse, institucija i dru­ štvenih odnosa izgrađivanih prvih posleratnih godina, kao i u traganju za novim rešenjima. Da bi se uspešno oduprli pritisku staljinizma morali smo se radikalno distancirati od takve društvene prakse, drugim rečima, preseći izvore iz kojih bi se i u našem društvu neizbežno rađale staljinističke tendencije. Proces radikalne kritike, a istovremeno i auten­ tičnog socijalističkog razvoja, otvoren je odlukama o decentralizaciji, najpre u privredi, a zatim i u drugim oblastima društvenog života. Ogromna ovlašćenja sa­ veznih organa vlasti postepeno su se prenela na re­ publike, srezove i opštine. Veoma brzo se došlo do sa­ znanja da ovako započeta decentralizacija nije pravo rešenje. Na ovaj način je izvršena određena preraspodela vlasti u okviru postojeće državne strukture, ali nisu ostvarene nikakve značajnije promene u društve­ nim odnosima. Koreni birokratizma nisu bili ni naj­ manje ugroženi. Jedinu pravu alternativu predstavljao je sistem koji bi otvorio najšire mogućnosti neposred­ noj demokratiji, uključivanju radnih ljudi u stvarno odlučivanje o uslovima sopstvenog života i rada, sistem koji bi omogućio vlast radničke klase umesto prakse vladanja u ime radničke klase. Danas možemo konstatovati da su vodeće snage našeg društva vrlo brzo došle do ovog bitnog saznanja i predložile rešenja koja su označavala istorijsku pre­ kretnicu u razvoju naše zemlje. Već 1950. godine donet je Zakon o radničkim savetima kojim su udareni temelji radničkom samoupravljanju i celokupnoj samo­ upravnoj orijentaciji u razvoju socijalizma u Jugosla­ viji. Ubrzo su principi samoupravljanja afirmisani i u svim drugim važnijim oblastima društvenog života. Ta­ ko je presečena pupčana vrpca koja nas je vezivala sa staljinizmom. Uporedo sa izgradnjom samoupravnog koncepta društvene zajednice, ostvarivale su se i razne mere de­ mokratizacije na širokom dijapazonu koji je obuhvatio gotovo sve oblasti i elemente društvene strukture, od odlučivanja o raspodeli ostvarenog dohotka do umet-

51

ničkog stvaralaštva u sferi društvene nadgradnje. Kao rezultat ovih traganja i napora ostvarene su promene koje Jugoslaviju znatno razlikuju od drugih socijali­ stičkih zemalja. Ove razlike su vidne u svim sferama društvenog života od ekonomije, preko politike, do raz­ nih područja kulture, kako u unutrašnjoj tako i u spoljnoj politici. Izgrađena je društvena zajednica i afirmisan tip društvenih odnosa koji u mnogo čemu pred­ stavljaju novinu u razvoju socijalizma i nesumnjivo su originalan i značajan doprinos kako teoriji tako i praksi savremenog socijalizma. Kada je reč o unutrašnjem razvoju, posebno treba podvući značaj konfrontacije sa staljinizmom za rešavanje nacionalnog pitanja. Zbog hegemonističkih pre­ tenzija i grubih nasrtaja na našu nezavisnost postali smo naročito osetljivi prema svim problemima među­ nacionalnih odnosa. Tada smo još više nego ranije shva­ tili koliko je nacionalno pitanje složeno i značajno za socijalističke snage. Uvideli smo da se ono ne može rešavati samo golim deklaracijama, da je presudno pi­ tanje koliko je svakom narodu omogućeno i zagarantovano stvarno slobodno i samostalno odlučivanje o sopstvenoj sudbini. Borba protiv pretenzija ka uspo­ stavljanju pozicije vodeće partije, zemlje ili nacije u međunarodnim odnosima i razmerama učvrstila nas je u uverenju da se i unutar sopstvene zemlje moramo podjednako odlučno boriti protiv takvih ambicija. Slične su bile posledice i u oblasti spoljne politike naše zemlje. Isključeni iz »socijalističkog lagera«, brzo smo shvatili da se napad na našu zemlju javlja, iz­ među ostalog, i kao bitan sastavni deo blokovske po­ litike, odnosno težnji da se ceo svet podeli »bez ostat­ ka« između dve vojno-političke grupacije. Istovremeno smo se uverili koliko je i dalje aktuelno i značajno za­ laganje za principe ravnopravne saradnje, samostalno­ sti i nezavisnosti svih zemalja, bez obzira na njihovu veličinu, ekonomsku, političku i vojnu moć. Objektivni položaj Jugoslavije tih godina upućivao nas je na po­ litiku suprotstavljanja blokovskoj polarizaciji i afirma­ ciji navedenih principa u odnosima između suverenih zemalja. Tako se Jugoslavija pojavila kao jedan od ini­ cijatora i najdoslednijih nosilaca politike nesvrstavanja. Istovremeno je naš objektivni položaj uticao na veoma 52

aktivnu ulogu Jugoslavije u svim važnijim međuna­ rodnim zbivanjima u toku poslednje dve decenije. Sukob sa Kominformom otvorio je široke prostore razvoju socijalističke misli u Jugoslaviji, stvaralačkoj razradi i primeni nekih bazičnih socijalističkih principa i razmahu ozbiljnih istraživanja u oblasti socijalističke teorije i prakse. Rezultati koje smo postigli u ovoj ob­ lasti ulaze u red krupnih tekovina našeg sukoba sa staljinizmom. Ovde posebno ističemo razradu takvih kar­ dinalnih problema savremenog socijalizma i sveta kao što su razni vidovi otuđenosti čoveka, lične i političke slobode, odnos socijalizma i demokratije, puteva soci­ jalističkog preobražaja itd. Na kraju treba istaći da je ugled koji danas ima naša zemlja u svetu u znatnoj meri rezultat spremno­ sti i sposobnosti da se u onako nepovoljnim okolnosti­ ma suprotstavimo i odolimo pritiscima kojima smo bili izloženi od 1948. do 1955. godine. Zajedno sa velikom epopejom oružane revolucije i izgradnjom demokrat­ skog samoupravnog socijalizma i to je bio činilac koji je doprineo da se, iako mala zemlja, sa relativno slabo razvijenom privredom i ograničenim ekonomskim i ne­ kim drugim značajnim potencijalima, poslednjih dva­ deset godina nalazimo u središtu mnogih krupnih zbi­ vanja i u matici važnih tokova savremene međunarodne zajednice. *

Uticaj sukoba sa Kominformom na kasniji razvoj Jugoslavije toliko je očigledan da tu teško može da bude spora. S druge strane, u političkim debatama i naučnim raspravama baš u pogledu ovog uticaja po­ stavlja se jedno pitanje koje izaziva dosta sporova. Reč je, naime, o tome koliko je ovaj uticaj bio presudan ili, preciznije, da li je sukob bio jedina determinanta specifičnih puteva i oblika razvoja socijalizma u ovoj zemlji. Još oštrije formulisano, ovo pitanje glasi: da li je u vreme izbijanja sukoba bilo izvesnih razlika iz­ među nas i onih koji su nas napali, ili je to bio sukob istovetne politike? Ovo se pitanje može postaviti i na sledeći način: da li je do sukoba došlo zato što smo

53

bili drukčiji od onih sa kojima smo se sukobili, ili su razlike, koje su danas tako očigledne, isključivo rezul­ tat sukoba iz 1948. godine? U našoj i stranoj literaturi ima dosta pristalica gledišta da je sve počelo sa junom 1948. godine, odnosno da se u vreme sukoba ni po čemu nismo razlikovali od onih koji su nas napadali. Mislim da se ovo gledište ne može usvojiti. Ako bi ono bilo tačno, onda bismo dosta teško mogli objasniti izbijanje sukoba, a još manje njegov tok i ishod. Van svake je sumnje da smo u izgradnji novog institucionalnog poretka u velikoj meri koristili isku­ stva prve socijalističke zemlje. Uostalom, to je u to vreme bilo jedino iskustvo na koje su se mogle oslo­ niti partije koje su tokom i krajem drugog svetskog rata došle na vlast u istočnoevropskim zemljama. Isto tako bi se moglo pokazati da smo u nekim slučajevima možda čak i nedovoljno kritički preuzimali neka sov­ jetska iskustva. Kao primer mogu se navesti neke od­ luke u agrarnoj politici donete baš u vreme sukoba, a usmerene na ubrzanu kolektivizaciju. Sličnih pojava je bilo i u oblasti kulturne politike i izgradnji politič­ kog sistema. S druge strane, ima dosta elemenata koji upućuju na zaključak da 1948. godina nije bila apsolutna »nul­ ta« tačka, da su već u vreme izbijanja sukoba posto­ jale izvesne razlike. Kao što smo ranije istakli, tokom rata i prvih posleratnih godina dolazilo je do nespora­ zuma koji su bili uslovljeni različitim procenama situ­ acije ili različitim pogledima na odnose između komu­ nističkih partija i socijalističkih zemalja. Ovde bi tre­ balo naročito podvući neke razlike između dve soci­ jalističke revolucije: I u jednoj i u drugoj zemlji (So­ vjetskom Savezu i Jugoslaviji) revolucionarna partija je došla na vlast kao rezultat oružane pobede nad snagama buržoazije i njenih saveznika, ali su se isto­ vremeno ispoljile i neke značajne razlike. Dok je u Rusiji revolucija imala sva obeležja »čistog« klasnog oružanog sukoba, u Jugoslaviji je socijalna revolucija imala oblik narodnooslobodilačkog rata. U Jugoslaviji je stoga revolucionarni pokret imao znatno širu soci­ jalnu i političku bazu. Upravo ovakav karakter revo­ lucije imao je za posledicu jače naglašene demokratske

54

komponente, kako u procesu preuzimanja vlasti tako i u izgradnji novog društvenog poretka. Navedeni momenti demantuju da je »sve« počelo leta 1948. godine, ali istovremeno objašnjavaju zašto je i došlo do sukoba. Stalno prisutna težnja da se zadrži samostalnost u političkom odlučivanju, a u svakom slu­ čaju u oblasti unutrašnje politike, i pomenuta širina i demokratski karakter revolucionarnog prevrata — predstavljaju osnovne elemente za objašnjenje pojave sukoba. Staljinizam nije slučajno izabrao Jugoslaviju kao zemlju koju treba » disciplinovati«. Demokratske komponente koje su kasnije došle do izražaja u izgrad­ nji celog sistema bile su prisutne i pre sukoba, iako više kao tendencija nego kao čvrsta orijentacija, a još manje kao razvijen sistem odnosa i institucija. Da nije bilo ovih elemenata verovatno bismo mnogo teže iz­ držali sve teškoće i iskušenja kojima smo bili izloženi narednih godina, ukoliko bismo uopšte uspeli da se održimo kao samostalna zemlja. Naravno, da nije bilo ovih elemenata, verovatno bi nekoj drugoj partiji pri­ pala uloga »grešnika« koga treba vratiti na pravi put. Ističući ovo ne želimo da umanjimo značaj posledica sukoba sa Kominformom za naš kasniji razvoj niti tvrdimo da nam je već u vreme izbijanja sukoba bilo sve jasno, odnosno da smo već tada bili čvrsto opredeljeni da pođemo putem demokratskog, samoupravnog socijalizma. Takve tvrdnje bile bi potpuno neosnovane. Želimo samo naglasiti da su i pre izbijanja sukoba u politici i tradicijama našeg revolucionarnog pokreta po­ stojali izvesni elementi koji su, takođe, doprineli iz­ gradnji ovakvog tipa društvene zajednice kakav danas imamo. Istovremeno naglašavamo da je sukob pred­ stavljao prelomnu tačku i presudnu determinantu ka­ snijeg razvoja. Drugim rečima, da nije bilo sukoba sa­ svim je sigurno da bi pomenute tendencije mnogo teže, slabije i sporije dolazile do izražaja, a nije isključeno da bi neke od njih za dugi niz godina bile potpuno blokirane. I, što je još važnije, došli smo do potpuno novih saznanja o svetu u kojem smo živeli, o socija­ lizmu i odnosima između socijalističkih snaga, saznanja koja smo morali primeniti u praksi naše unutrašnje i spoljne politike da bismo odoleli pritiscima i izašli iz raznih poteškoća u kojima smo se tih godina našli. 55

MEĐUNARODNI ZNAČAJ Političke i ideološke posledice sukoba sa Kominform om nisu značajne samo za našu zemlju. Na ovom mestu ukazaćemo samo na neke reperkusije koje imaju veći značaj za savremeni socijalizam. Pre svega treba istaći da je to bio prvi krupan i uspešan izazov staljinizma u krilu komunističkog pokreta. Bio je to prvi prodor, krupna breša u sistemu dominacije i hegemonizma koji je izgradio Staljin u revolucionarnom po­ kretu. Pre jugoslovenske »pobune« 1948. godine bilo je relativno malo sličnih slučajeva »otkazivanja poslušno­ sti« rukovodećem centru. Ukoliko je dolazilo do takvih pojava, to su po pravilu bili samo stavovi pojedinih istaknutih funkcionera ili manjih grupa u rukovodstvi­ ma nekih partija. U svim dotadašnjim slučajevima ru­ kovodeći centar je redovno uspevao da bez mnogo na­ pora eliminiše nosioce suprotnih gledišta. Tako je, na primer, u slučaju Erla Brandera, generalnog sekretara KP SAD, bilo dovoljno da se objavi članak Žaka Dikloa (jednog od istaknutih prvaka K P Francuske) za koji se znalo da izražava stavove rukovodećeg centra, a u kojem su bila oštro kritikovana neka Branderova gledišta o ulozi K P u američkom društvu — i ovaj je bio uklonjen sa položaja, a uskoro i iz K P SAD. Sličnu sudbinu je doživeo i V. Gomulka, sekretar Poljske uje­ dinjene radničke partije. On se u vreme donošenja Rezolucije Kominforma »O stanju u KPJ« usudio da izloži neslaganje sa nekim metodima pritiska na Jugo­ slaviju i za nekoliko nedelja je bio smenjen sa svih partijskih i državnih funkcija. Jugoslovenski sukob sa Kominformom ušao je u istoriju socijalizma kao prvi slučaj suprotstavljanja cele jedne partije diktatu »cen­ tra« i, što je još važnije, njen uspeh da se održi sa svojim stavom. U sukobu sa KPJ rukovodeći centar prvi put nije uspeo da razbije otpor i nametne svoje stavo­ ve. Ovakav ishod sukoba imao je dalekosežne posledice za ceo komunistički pokret. Više nego ikad ranije bila je demantovana teza o nepogrešivosti »centra« kao i uverenje o njegovoj svemoći u odnosu na sve druge komunističke partije.

56

To je bilo prvo ozbiljno osporavanje teorije i prak­ se monolitizma kao osnovnog principa odnosa između komunističkih partija. Sukob iz 1948. godine ubedljivo je pokazao da je monolitizam prevaziđen kao tip od­ nosa i, što je još važnije, da on u stvari služi kao fasada za prikrivanje raznih oblika neravnopravnosti i podre­ đivanja pojedinih partija interesima i zahtevima »vo­ dećeg centra«. Drugim rečima, u ovom sukobu je izbo­ reno pravo na različitost interesa i stavova u svetu socijalizma. To još nije bilo prihvaćeno kao opšta nor­ ma u odnosima između socijalističkih zemalja i komu­ nističkih partija, ali je bar u slučaju Jugoslavije izri­ čito priznato njeno pravo na samostalnu spoljnu politi­ ku i različite oblike socijalističke izgradnje. Na taj na­ čin vrata su se makar malo odškrinula, probijena je prva breša u dotada neprikosnoveno vladajućoj monolitističkoj viziji socijalizma. Ustupak, koji je učinjen najpre Jugoslaviji, nije mogao dugo da se ograniči samo na nju. Slične tendencije, koje su već postojale u ne­ kim drugim partijama, dobile su ovim ustupkom Jugo­ slaviji snažan podsticaj. Samo godinu dana posle obnav­ ljanja odnosa sa Jugoslavijom i Beogradske deklaracije u kojoj je priznato pravo naše zemlje da samostalno odlučuje o svom razvoju, u komunističkom pokretu je sa najautoritativnijeg mesta proklamovana teza o raz­ ličitim putevima socijalizma. Ovo je zacrtano u doku­ mentima usvojenim na Dvadesetom kongresu KPSS, na Savetovanju komunističkih partija održanom 1957. go­ dine u Moskvi. U kontekstu ovog sukoba prvi put je ozbiljno ospo­ rena postavka o univerzalnoj i apsolutnoj vrednosti modela socijalističke izgradnje primenjenog u prvoj zemlji socijalizma. Prema ovoj postavci sve zemlje moraće u svom socijalističkom razvoju da idu istim pu­ tem, da se služe istim sredstvima koja su primenjena u Sovjetskom Savezu. Naročito je značajno istaći da su tokom i u okviru ovog sukoba pokrenuta gotovo sva pitanja koja se i danas nalaze u središtu pažnje ne samo mnogih komu­ nističkih partija već i nekih drugih socijalističkih sna­ ga. Tako je, na primer, van svake sumnje da je sukob na drastičan način otvorio kompleks pitanja povezanih sa odnosima između socijalističkih snaga, a naročito sa

57

odnosima između zemalja sa vladajućim komunističkim partijama. Sama pojava sukoba upućivala je na zaklju­ čak da nisu rešeni svi problemi u ovoj oblasti, da su nesporazumi mogući i naročito da se ovi problemi ne mogu objasniti, a još manje rešavati nekim standard­ nim formulama i parolama (»bratska saradnja«, »viši interesi«, »internacionalističke obaveze« itd.). Kasniji razvoj je u punoj meri potvrdio naše gledište da je ovo jedno od najsloženijih pitanja savremenog socija­ lizma. Teški poremećaji i sukobi koji su se pojavili poslednjih godina u odnosima između pojedinih komu­ nističkih partija i socijalističkih zemalja ubedljivo pot­ vrđuju koliko je ovaj problem značajan i aktuelan. Zatim smo u kontekstu sukoba otvorili debatu i podstakli istraživanja o nizu ključnih problema socija­ lističke izgradnje. Osporivši mit o univerzalnoj i traj­ noj vrednosti nekih nesumnjivo specifičnih obeležja razvoja socijalizma u Sovjetskom Savezu i ukazujući na razne deformacije birokratske i dogmatske prirode, stavili smo istovremeno u fokus debate neka pitanja koja i danas zaokupljaju pažnju socijalističkih snaga u mnogim delovima sveta. Između ostalih, pokrenuli smo krupno pitanje odnosa između socijalizma i demokratije, koje po svemu sudeći predstavlja centralni pro­ blem savremenog socijalizma. Možemo navesti značajne aspekte ovog pitanja kao što su položaj radnog čoveka u procesu rada, savremeni oblici otuđenja, odnosi unu­ tar višenacionalnih zajednica, sloboda naučnog i umetničkog stvaralaštva, prava građana i njihova zaštita od raznih oblika uzurpacije vlasti i birokratske manipu­ lacije itd. Drugim rečima, otvorili smo debatu o nekim osnovnim pitanjima društveno-ekonomskih odnosa i po­ litičkog sistema socijalizma. Naš otpor, a naročito činjenica da smo u tom ot­ poru uspeli, dao je snažan podsticaj sličnim tendenci­ jama i raspoloženjima u nekim drugim komunističkim partijama. Odlučna orijentacija na demokratizaciju dru­ štvenih odnosa isto tako je doprinela jačanju ovakvih težnji u mnogim drugim delovima revolucionarnog po­ kreta. Danas se u svetu mnogo raspravlja o značaju i iz­ vorima procesa tzv. destaljinizacije, pod čime se podrazumevaju različiti doprinosi i oblici akcije usmereni 58

na prevazilaženje negativnih elemenata u politici ko­ munističkih partija, kao i u njihovim međusobnim odnosima. U ovim raspravama vrlo često se posebno ukazuje na Dvadeseti kongres KP Sovjetskog Saveza kao prelomnu tačku, momenat kada je otvoren proces demokratizacije. Dvadeseti kongres zaista ima ogroman značaj ne samo za KP Sovjetskog Saveza već i za sve druge komunističke partije. Štaviše, on je utisnuo sna­ žan pečat razvoja međunarodnih odnosa u celini. Bez sumnje to je bio jedan od najkrupnijih događaja u no­ vijoj istoriji sveta. Istovremeno se mora istaći da je neprihvatljivo gledište da je on (Dvadeseti kongres) početna tačka procesa destaljinizacije, borbe za preva­ zilaženje teškog bremena staljinističke hipoteke. Prvi ozbiljan udarac staljinizam je doiiveo u sukobu sa Ju­ goslavijom. Sva bitna pitanja koja su posle Dvadesetog kongresa KPSS bila predmet široke debate i preispi­ tivanja u mnogim komunističkim partijama otvorena su još u toku našeg sukoba sa Kominformom. Štaviše, možemo osnovano da tvrdimo da se u našoj polemici sa staljinizmom za vreme sukoba išlo znatno dublje u otkrivanju suštine i izvora ove politike i društvene prakse nego što je to bio slučaj u nekim diskusijama kasnije vođenim o istom problemu. Prema tome, zna­ čaj Dvadesetog kongresa nije u tome da je pokrenuo neka pitanja koja do tada niko drugi nije pokretao u komunističkim partijama, već u njegovom ogromnom političkom domašaju i efektima. Najmoćnija komuni­ stička partija, u kojoj se staljinizam najpre ispoljio i u kojoj je u nekim oblastima društvenog života bio do­ veden do svojih krajnjih, zaista zastrašujućih razmera i rezultata — pristupila je kritici Staljinove politike. Doskorašnji neprikosnoveni autoritet i »četvrti klasik« marksizma bio je podvrgnut vrlo oštroj kritici. Javno su osuđeni neki značajni aspekti njegove politike. S ob­ zirom na izvanredno veliki ugled i moć KPSS, drama­ tični obrt do kojeg je došlo februara 1956. godine na Dvadesetom kongresu imao je ogroman uticaj na većinu komunističkih partija. Ubrzo posle ovog kongresa u mnogim partijama otvoren je sličan proces preispiti­ vanja dotadašnje politike i traganja za novim, pre svega više demokratskim oblicima političke akcije i osloba­ đanja teorijske misli od teških naslaga okamenjenog 59

dogmatizma. Demokratske, antistaljinističke snage i tendencije dobile su snažan podsticaj u svetskim razmerama. Probijene su breše u zidu koji nas je pret­ hodnih godina odvajao od ostalih komunističkih par­ tija. Stvoreni su preduslovi za otvaranje vrlo široke akcije demokratske obnove u krilu mnogih komuni­ stičkih partija. Samo u ovim okvirima može se utvrditi pravo mesto ova dva sudbonosna događaja u najnovijoj istoriji socijalizma. *

Borba sa Kominformom predstavlja najznačajniju prelomnu tačku naše istorije posle oružane revolucije. To je ishodište mnogih osnovnih karakteristika samo­ upravne socijalističke Jugoslavije. Zato i kažemo da je to druga revolucija kroz koju su naši narodi prošli poslednjih decenija. Posmatrano sa šireg, međunarodnog stanovišta su­ kob je bio dramatična manifestacija i potvrda duboke krize u kojoj se tih godina našao revolucionarni pokret. Sticajem raznih istorijskih okolnosti u žiži ovog sukoba prelamale su se sve osnovne protivrečnosti i slabosti teorije i prakse međunarodnog komunističkog pokreta. Samo tako može se shvatiti sva žestina političke borbe i njeni široki domašaji i reperkusije. Slom politike pri­ tiska na Jugoslaviju označio je istovremeno i otvaranje jedne nove faze u razvoju komunističkih partija i so­ cijalizma u celini, faze u kojoj dolazi do delimičnog prevazilaženja nekih nasleđenih protivrečnosti, a time i do otvaranja novih prostora za jačanje uticaja snaga socijalizma.

SADRŽAJ

Strana Sukob KPJ i Kominforma .............................................. 5 Period sukoba................................................................ 7 Kom inform ....................................................................10 Sukob

......................................................................... 17

Uzroci

......................................................................... 30

Kampanja pritiska ....................................................... 37 Zašto smo izdržali?

...................................................... 41

Značaj sukoba za J u g o s la v iju ...................................... 49 Međunarodni z n a č a j.................................................... 56

Korektor JOVANKA ARANĐELOVIĆ Izdaje NIP »KOMUNIST« Redakcija knjiga Beograd, Trg Marksa i Engelsa 11 Štampa »BUDUĆNOST« Novi Sad, Sumadijska broj 14