Drugi plenum Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije

Citation preview

JN

9679

.A5

S218

1965 v.2

DRUGI

PLENUM

Centralnoo

komiteta

Saveza komunista

Jugoslavije

KOMUNIST 1965. BEOGRAD

1

Savez

komunista

Centralni

Jugoslaviis

Komitet -Plenume -

Referatis

DRUGI PLENUM

Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije

REFERAT MIJALKA TODOROVIČA — »AKTUELNI ZADACI U DALJEM RAZVITKU PRIVREDNOG SISTEMA I DRUSTVENO- EKONOMSKIH ODNOSA«< DISKUSIJA O REFERATU ZAKLJUČCI DRUGOG PLENUMA CK SKJ

JN

9679

.A5 S 218 1965 V.2

INDIANA UNIVERSITY LIBRARY

12-6-60 Pod predsedništvom generalnog sekretara SKJ Josipa Broza Tita u Beogradu je 17. juna 1965. godine održan Drugi plenum Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. Pored članova CK SKJ, ovoj plenarnoj sednici su prisustvovali predsednici i sekretari Kontrolne i Revizione komisije SKJ i izvestan broj društvenopolitičkih radnika. Plenum je minutom ćutanja odao poštu tragično preminulim rudarima u Kaknju i preminulom članu CK SKJ Hasanu Brkiću. Tom prilikom drug Tito je rekao: »Vama je poznato da je našu zemlju pre neki dan zadesila velika nesreća u kojoj je, uslijed eksplozije metana, u rudniku Kakanj izgubilo živote 128 rudara. To je veliki gubitak i za njihove porodice, i za rudare, i za čitavu našu zajednicu. To je jedan od najtežih posleratnih gubitaka u ljudskim životima. Savez komunista Jugoslavije i Centralni komitet SKJ pre dva dana izgubili su jednog od svojih najboljih članova, prekaljenog revolucionara i neumornog radnika, druga Hasana Brkića, koji je i pored teške i dugotrajne bolesti

do poslednjeg časa svog života ostao na radnom mestu i bio prožet brigom za napredak naše socijalističke domovine - bratske zajednice svih jugoslovenskih naroda«. Centralni komitet je zatim, na predlog druga Tita, usvojio sledeći dnevni red: 1. Dosadašnji rezultati sprovođenja odluka Osmog kongresa i dalji aktuelni zadaci komunista. 2. Izveštaj o radu Izvršnog komiteta CK SKJ od Osmog kongresa do druge plenarne sednice. 3. Razno. Referat o prvoj tački dnevnog reda u kojem se pretežno govori o zadacima komunista u oblasti daljeg unapređenja privrede i društvenoekonomskih odnosa - podneo je Mijalko Todorović, član Izvršnog komiteta CK SKJ. Izveštaj o radu Izvršnog komiteta između dve plenarne sednice je još ranije dostavljen članovima Centralnog komiteta tako da on nije čitan, nego se diskusija vodila zajedno i o prvoj i drugoj tački dnevnog reda. U njoj su uzeli reč: Jakov Blažević, Veselin Đuranović, Albert Jakopič, Dragiša Maksimović, Savka Dabčević, Svetozar Vukmanović, Albreht Roman, Pavle Davkov, Dragi Stamenković, Mustafa Šabić, Vanja Vranjican, Osman Karabegović, Ante Jurjević i Miloš Minić.

U referatu koji je podneo Mijalko Todorović, materijalu stavljenom na raspoloženje članovima CK i u diskusiji naročita pažnja je posvećena novim merama koje se preduzimaju u cilju savlađivanja postojećih problema i teškoća u privredi i daljem razvijanju privrednog sistema. U zaključcima, koji su na kraju sednice jednoglasno usvojeni, ističe se da se sve političke snage, a u prvom redu Savez komunista Ju-

goslavije, moraju aktivirati i angažovati ne samo u objašnjavanju značaja i ciljeva predstojećih reformi, nego i u neposrednom radu, nastojanjima i borbi na svim mestima da se one što doslednije i što uspešnije ostvaruju. Centralni komitet je na ovoj sednici razmotrio i usvojio izveštaj o radu Izvršnog komiteta CK SKJ u periodu između dva plenuma. U izveštaju se navodi da je u ovom periodu Iza vršni komitet održao četiri sednice i na njima razmatrao više pitanja iz rada Saveza komunista, nastojeći da što efikasnije organizuje rad na ostvarivanju zaključaka Osmog kongresa i Prvog plenuma CK SKJ. Članovi Centralnog komiteta SKJ - u posebnom izveštaju — upoznati su i sa radom organizacije Saveza komunista u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Na osnovu člana 12, 38 i 41 Statuta SKJ, Centralni komitet SKJ je doneo i Odluku o organizacionoj strukturi Saveza komunista i načinu izbora u JNA. Takođe je imenovao novo Opunomoćstvo Centralnog komiteta SKJ za organizaciju Saveza komunista u Armiji od 33 člana. Tom odlukom za političkog sekretara Opunomoćstva je imenovan Ivan Gošnjak, a za sekretare Jefto Šašić i Veljko Kovačević.

Aktuelni zadaci u daljem razvitku privrednog sistema i društveno-ekonomskih odnosa Referat Mijalka Todorovića

U ovom referatu ne mislim da dam celovitu i detaljnu analizu i presek celokupnog društveno-političkog kretanja od Osmog kongresa do danas i sve zadatke u vezi s tim. To, u prvom redu, zbog toga što su pripreme za Osmi kongres i republičke kongrese Saveza komunista bile dugotrajne i veoma kvalitetne, i što su na njima raspravljena mnoga pitanja, a naročito ona koja se odnose na dalji društvenoekonomski razvoj naše zemlje. Pristupajući razradi i konkretizaciji odluka Osmog kongresa, gotovo sve organizacije i rukovodstva Saveza komunista su u poslednjih šest meseci veoma detaljno analizirali stanje na svojim područjima, u svojim radnim organizacijama sa ciljem da se sagledaju uzroci koji dovode do pojave privrednih i drugih teškoća i preduzmu mere za njihovo rešavanje. Za razliku od ranijeg perioda u kojem su mnoge radne organizacije i organizacije Saveza komunista u njima, uzroke svojih teškoća tražile gotovo isključivo u spoljnim faktorima, posle Osmog kongresa i republičkih kongresa organizacije Saveza komunista se sve više okreću vlastitoj praksi ulažući napore da se za mnoge postojeće probleme nađu rešenja pre svega unutar samih radnih organizacija . Takva orijentacija, najvećeg broja organizacija i rukovodstava Saveza komunista označava nov kvalitet u radu. To omogućava i olakšava pozitivno rešavanje sadašnjih problema u oblasti daljeg razvoja društveno-ekonomskih odnosa i čini ga zajedničkim zadatkom svih društveno-političkih i privrednih 7

faktora, od radnog čoveka, radne organizacije i komune do organa federacije. najodgovornijih društveno-političkih Cela ta aktivnost svakako zahteva dublju analizu, tim pre što je ukazala i na slabosti koje su postojale ne samo u poslovanju radnih organizacija i društvenoj akciji komunista, već i u postojećem privrednom sistemu koji je počeo da zaostaje za potrebama sadašnjeg nivoa našeg privrednog i društvenog razvoja. I pored toga što je na kongresima Saveza komunista o tome dosta raspravljano, pred nama stoji zadatak da analiziramo ogromno iskustvo i bogatstvo misli i predloga koji su dati u dosadašnjoj aktivnosti, a koji mogu biti osnova za solidnu i na naučnoj osnovi fundiranu društveno-političku i idejnu akciju Saveza komunista i drugih društveno-političkih organizacija. I najzad, smatram da se i na narednim sednicama CK može i treba da raspravlja o pojedinim od ovih pitanja, jer za uspešniji rad naših sednica to više odgovara. S obzirom na to, iz celine zadataka i aktivnosti, istakao bih ovde samo nekoliko najvažnijih aktuelnih pitanja iz oblasti društveno-ekonomskih odnosa koja proizlaze iz zaključaka i odluka Osmog kongresa, kao i same analize kretanja u proteklih šest meseci i delovanja organizacija Saveza komunista, --- i to kao uvod za diskusiju. To su upravo oni problemi čijem je rešavanju i Osmi kongres dao prioritet, obavezao komuniste da se u punoj meri zalažu za njihovo rešavanje. Drug Tito je u zaključnoj reči na Osmom kongresu istakao da prvo što moramo učiniti jeste » rješavanje onih akutnih pitanja koja najviše interesuju našeg radnog čovjeka, kao što su usavršavanje našeg privrednog sistema i druga «< .

NOVE MERE DAJU OPŠTU OSNOVU ZA DALJI SVESTRANIJI RAZVITAK DRUŠTVENOEKONOMSKOG I POLITIČKOG SISTEMA 1. Kao što vam je poznato u skupštinskim odborima se ovih dana raspravlja o nizu predloga SIV kojima se na širokom planu i temeljno počinju rešavati neka akutna pitanja ekonomske politike i privrednog sistema. To je reforma u oblasti i odnosima cena, raznih instrumenata raspodele,

8

deviznog i spoljnotrgovinskog režima itd., o čemu ste informisani, pa nema potrebe da ovde izlažem samu sadržinu, niti konkretna rešenja, jer je to predmet rada Skupštine koja će uskoro zasedati. Ova reforma predstavlja čitav program mera stabilizacije i intenzifikacije, jer je njen osnovni cilj obezbeđenje bržeg, svestranijeg i uravnoteženijeg razvoja materijalne osnove našeg društva, društvenih odnosa i životnog standarda radnih ljudi. Po opsegu delovanja, ovaj program će zahvatiti sve oblasti društvenog života, sve radne organizacije, društveno- političke zajednice i radne ljude - pojedince, a po svojoj dalekosežnosti i dubini dovešće do krupnih promena u materijalnim i drugim uslovima njihovog rada i života. On ima izvanredno veliki značaj i dominiraće gotovo svim našim ekonomskim , političkim i drugim aktivnostima u svim oblastima života, te za Savez komunista predstavlja najvažniji zadatak sada i u narednom dužem periodu. Zbog toga bih se zadržao na tome pitanju i, s tim u vezi, na zadacima Saveza komunista. Mi smo i pre i posle Kongresa, posle Ustava, imali niz parcijalnih mera, zakona i odluka koje su uticale na dalji razvitak društvenog sistema. Međutim, može se reći, prvo, da su to ipak bile ograničene mere u pojedinim oblastima društvenog života, čak na pojedinim tačkama i, drugo, da već donesene odluke, već izglasani zakoni nisu mogli u sadašnjim uslovima dati puni efekat. Tek ova reforma, koju sada preduzimamo, otvara ceo front i daje opštu osnovu za dalji, svestraniji razvitak društveno-ekonomskog i političkog sistema u celini, za politiku intenziviranja proizvodnje i stabilnijeg porasta životnog standarda naroda, o čemu smo u protekle dve-tri godine veoma mnogo govorili, ali nismo stvorili potrebnu klimu, potrebne uslove, ekonomsku nuždu za sve samoupravne subjekte, dakle, odgovarajuće pretpostavke da se i ova, ovako utvrđena generalna linija brže i efikasnije ostvaruje. Zato na ove promene, treba gledati kao na jedan dugoročniji, širi i konkretan program rada na daljem doslednijem i potpunijem sprovođenju utvrđene generalne linije. Ne radi se, dakle, o jednokratnoj kampanji : posle prvog, radikalnog zahvata treba da se produži stalan i intenzivan, ali mirniji, studiozniji i ažurniji rad. U isto vreme, ove mere će nam omogućiti da postepe-

no prevaziđemo sadašnju situaciju zamrznutih cena, koja je - kao što je naglašeno prilikom donošenja odluke - izrazito privremenog karaktera. One su pretpostavka i prvi korak u tome pravcu. Uostalom, bilo bi nemogućno dugo ostaročniji, širi i konkretan program rada na daljem do ti u takvim uslovima, u prvom redu, zbog toga što bi to dovelo do daljeg produbljavanja ekonomskih disproporcija, stvorile bi se veće političke teškoće i, naravno, otežao dalji razvitak društveno-ekonomskog sistema u celini. Konkretnije, ove mere treba da omoguće : dalju deetatizaciju i jačanje materijalne osnove samoupravljanja, tako da radne organizacije odnosno radni ljudi postanu osnovni nosioci celokupnog procesa reprodukcije u prostom i proširenom razmeru, to jest da ceo kružni proces roba - novac - roba (kao i novac - roba - novac) bude što direktnije u rukama, odnosno pod kontrolom neposrednih proizvođača. Posle ukidanja investicionih fondova društveno-političkih zajednica i promena u sistemu proširene reprodukcije, ovo je drugi krupan korak u likvidaciji materijalne osnove etatizma i preteranog administrativnog uplitanja u privredu , dakle, u sasecanju korena etatističkog birokratizma; - širu ekonomsku osnovu i pojačan ekonomski interes radnih kolektiva za razvijanje integracije i raznih oblika saradnje i udruživanja ; - slobodniji i ekonomski celishodniji raspored akumulacije preko tržišta i cena ; ujednačenije uslove rada i samostalniji razvoj oblasti i grana ; što je sve pretpostavka da može zaživeti i dalje se razvijati novi kreditni i bankarski sistem, odnosno ceo sistem proširene reprodukcije ; - doslednije i potpunije sprovođenje principa raspodele prema radu, što će samo po sebi delovati veoma snažno na brže podizanje produktivnosti rada. Šire posmatrajući, ove mere će značiti doprinos u ekonomskom smislu čistijim međunacionalnim odnosima u raspodeli društvenog proizvoda ; ubrzano potiskivanje ekstenzivnog privređivanja, likvidacija veoma jakih tendencija autarhizma, snažno će podsticati radne organizacije da primenjuju najmoderniju tehniku i privredno-naučne metode u organizaciji rada u proizvodnji, a to sve dovešće do brže specijalizacije i selekcije proizvodnje i preduzeća .

20

slobodnije dejstvo tržišta, uspostavljanje realnih odnosa u cenama i realnijeg kursa, kao i eliminisanje preteranog i nepotrebnog administrativnog regulisanja deviznog i spoljnotrgovinskog režima, što je uslov za racionalnije uključivanje naše privrede u međunarodnu podelu rada i postepenu likvidaciju deficita u bilansu plaćanja ; ― ekonomski celishodnu globalnu raspodelu na potrošnju i akumulaciju uporedo sa odgovarajućim promenama u strukturi proizvodnje. To znači stabilno i stalno povećanje materijalnog i kulturnog standarda života na osnovu veće proizvodnosti rada, kao i razvitak svih oblika usluga, naročito komunalnih. Time ove mere stvaraju mogućnost za brži razvitak komunalnog sistema i odnosa; - stabilniju materijalnu osnovicu za intenzivan razvoj društvenih službi u skladu s potrebama i mogućnostima društva, kao i za razvoj društvenih odnosa u tim oblastima ; realnu osnovu za razradu adekvatnog sistema planiranja i za izradu društvenog plana razvoja do 1970. godine. Štaviše dalje uspešno sprovođenje reforme pretpostavlja i zahteva da se što pre izgradi novi sistem planiranja koji obezbeđuje efikasno regulisanje društvenog procesa reprodukcije; ona takođe pretpostavlja blagovremeno formulisanje dugoročnije razvojne politike.

FAZA KOJA JE PRED NAMA ZNAČI DRUGAČIJI, NOVI PRILAZ NAŠEM RAZVITKU U SVIM OBLASTIMA DRUŠTVENOG ŽIVOTA 2. Osmi kongres je u rezoluciji posebno istakao da ostvareni stepen razvoja našeg društva već omogućava preoviadavanje starih odnosa i prakse i nameće potrebu doslednog i odlučnog kursa u izgradnji i provođenju u život privrednog sistema. Očevidno je da smo već dostigli takav stepen razvitka kada je neophodno učiniti jedan generalni kvalitetni korak napred, podići čitavu našu privredu i društveni život za jedan sprat više: i način proizvodnje i prometa, i obrazovanje, naučnu i kulturnu delatnost, i standard života - obim i kvalitet potrošnje, kao i sve vrste usluga, socijalne i zdrav-

11

JN

9679

.A5S 218 1965 V.2

INDIANA UNIVERSITY LIBRARY

12-6-60 Pod predsedništvom generalnog sekretara SKJ Josipa Broza Tita u Beogradu je 17. juna 1965. godine održan Drugi plenum Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. Pored članova CK SKJ, ovoj plenarnoj sednici su prisustvovali predsednici i sekretari Kontrolne i Revizione komisije SKJ i izvestan broj društvenopolitičkih radnika. Plenum je minutom ćutanja odao poštu tragično preminulim rudarima u Kaknju i preminulom članu CK SKJ Hasanu Brkiću. Tom prilikom drug Tito je rekao: »Vama je poznato da je našu zemlju pre neki dan zadesila velika nesreća u kojoj je, uslijed eksplozije metana, u rudniku Kakanj izgubilo živote 128 rudara. To je veliki gubitak i za njihove porodice, i za rudare, i za čitavu našu zajednicu. To je jedan od najtežih posleratnih gubitaka u ljudskim životima. Savez komunista Jugoslavije i Centralni komitet SKJ pre dva dana izgubili su jednog od svojih najboljih članova, prekaljenog revolucionara i neumornog radnika, druga Hasana Brkića, koji je i pored teške i dugotrajne bolesti

3

nosti našeg privrednog uspona uopšte. Drugim rečima, vrednovanje, objektivno ocenjivanje realne količine i kvaliteta naših proizvoda i usluga, naše produktivnosti rada, sve više mora biti sa stanovišta svetskog tržišta, a to znači sa kriterijumima (i konkurencijom) razvijenih svetskih industrija i poljoprivreda. Otuda se pitanje realnog kursa, spoljnotrgovinskog i deviznog režima itd. ne postavlja samo kao neka trenutna, uzgredna mera, već kao pitanje daljeg uspešnog razvitka naše privrede u celini. A to je i u direktnoj vezi sa daljim razvitkom privrednog sistema. Naime, naš unutrašnji privredni sistem omogućuje i zahteva da se na njega nadogradi takav spoljno-ekonomski mehanizam i sistem (trgovinski, devizni, monetarno-platni, kreditni itd.) kao njegov logičan, organski deo, koji našu privredu čini otvorenom , omogućuje joj najraznovrsniju, tesnu, stabilnu i dugoročnu ravnopravnu saradnju i integrisanje s inostranim privredama socijalističkih i kapitalističkih zemalja, razvijenih i onih u razvoju, i to ne samo robnom razmenom, nego i kooperacijom u proizvodnji, tehničkim, finansijskim i drugim aranžmanima i t. sl. Naravno, ima i biće teškoća s druge strane. U kapitalističkim zemljama to su tendencije ka diskriminaciji, monopolu, ekonomskoj i drugoj hegemoniji, kako u bilateralnim odnosima, tako i preko postojećih regionalnih integracija, nastojeći da se zadrže stare forme izvoza kapitala i sl. Sa socijalističkim zemljama ekonomska saradnja se razvija sve uspešnije. Promene u privrednim sistemima --- koje se već vrše u pojedinim socijalističkim zemljama - sve više će olakšavati našu međusobnu kooperaciju i privredno integrisanje. Ovo utoliko brže što se nagoveštavaju sve povoljniji multilateralni oblici saradnje, pošto su se stari pokušaji i iskustvo ekonomske saradnje među evropskim socijalističkim zemljama preko krutih supra-nacionalnih tela -- koji bi značili prenošenje starih unutrašnjih centralističkih odnosa i oblika u međunarodne odnose pokazali nepodesni, ekonomski neefikasni, a politički rađaju i zaoštravaju razna protivrečja. Pošto i priroda socijalističkih ekonomija, i savremeni stepen razvitka, nužno upućuju na tesnu saradnju - i takav je opšti interes ✔ to će se sigurno brže stvarati sve povoljniji uslovi za nove tešnje i trajnije oblike naše međusobne saradnje.

14

Sa zemljama u razvoju metodi i oblici trajne saradnje mogu nastati samo na temelju kompleksnog i svestranog pristupa specifičnim problemima, interesima i mogućnostima tih zemalja, računajući s kreditima, tehničkom saradnjom i pomoći. Proces brze međunarodne ekonomske integracije teče, industrijska i naučno -tehnička saradnja kao i tehnološka povezanost i međuzavisnost sve više nadopunjuju stare oblike trgovine i kredita . To je objektivna stvarnost, uprkos političkim i drugim vanekonomskim smetnjama i zaoštravanjima. Upravo zbog toga moramo biti spremni da izlazimo s konkretnim, novim, razrađenim inicijativama i da prihvatamo takve inicijative kad god su od obostrane koristi. Dosada u tom pravcu nije mnogo urađeno. Ali, uporedo s tim, i radi toga, mora se naša privreda proizvodno-tehnički osposobiti za takvu široku i otvorenu međunarodnu saradnju, modernizacijom proizvodnje i prometa, specijalizacijom, kvalitetom proizvoda i nižim troškovima proizvodnje. Zato je, naravno, potrebna odgovarajuća proizvodno-razvojna orijentacija , investiciona i kreditna politika, ali takođe biće potrebno više ekonomski prinuditi naše radne organizacije da se osposobe za ravnopravnu saradnju i konkurentsku borbu na svetskom tržištu, jer takvo osposobljavanje se ne može postići u izolaciji i autarhizmu već u direktnoj ekonomskoj saradnji i utakmici. Za realizaciju ove linije, koja je, uostalom, linija Kongresa, treba se odlučnije idejno obračunati sa autarhizmom, koji se kod nas sreće i u praksi i u teoriji, u mnogim publikacijama, kao i u zvaničnim dokumentima i analizama. Šta, na primer, drugo znači insistiranje za zaštitom po svaku cenu od inostrane konkurencije gotovo svih industrijskih roba ; ili prenaglašeno isticanje potreba za vlastitom proizvodnjom gotovo svih sirovina i druge bazične industrije u ime harmonične strukture ! U načelu, i danas naročito, s obzirom na ograničenu akumulaciju, pri izboru pravca i konkretnog investicionog projekta osnovno merilo je rentabilnost proizvodnje i mogućnost plasmana na inostranom tržištu. Raspoloživim konvertibilnim sredstvima lako je, po pravilu, osigurati potrebnu robnu strukturu sirovine kao i ostalo. Drugim rečima, ako su naši proizvođači konkurentni na svetskom tržištu, onda će i naša valuta biti konverti-

15

bilna i stabilna. Onda će i naše unutrašnje tržište biti stabilno i kompletno po obimu i strukturi roba. Autarhizam ima i još jednu unutrašnju društveno-političku stranu. Da uprostim, radi jasnoće pitanja ; da li će, u čemu i koliko radnici koji proizvode robe po svetskom kvalitetu i cenama morati da se administrativno ograničavaju na potrošnju (proizvodnu i ličnu) skupih i rđavih roba drugih radnika to je realno pitanje odnosa proizvodnje i raspodele prema radu. Najzad, položaj i stabilnost Jugoslavije u međunarodnim ekonomskim odnosima je u srazmeri sa prođom i ugledom roba koje nose oznaku »made in Yugoslavija «, a mi još nismo postavili direktan zahtev komunistima i drugim radnim ljudima da se s takvom odgovornošću odnose u spoljnotrgovinskim poslovima.

UTICAJ NOVIH MERA NA POLOŽAJ I USLOVE DALJEG RAZVOJA POLJOPRIVREDE 4. Ove mere imaće određen uticaj na položaj i uslove daljeg razvoja poljoprivrede. S obzirom na njen uticaj na naša ukupna privredna kretanja, i zbog dostignutog nivoa razvoja, kao i zbog nekih idejnih kretanja koja se u poslednje vreme počinju češće da pojavljuju vredelo bi se negde (u Socijalističkom savezu , Skupštini i sl. ) poljoprivredom posebno i više pozabaviti. Ja ću se ograničiti samo na neke napomene . Uprkos relativno brzom rastu poljoprivredne proizvɔdnje za poslednjih 7-8 godina, čime se potpuno potvrdila naša generalna linija, mi s pravom ističemo da je poljoprivreda i dalje jedan od naših osnovnih strukturnih problema: od nje zavisi ostvarenje naše politike dinamičnog i stabilnog porasta životnog standarda, a takođe ona je značajan faktor u našoj spoljnoj trgovini. Godine koje su pred nama odlučujuće su i za rekonstrukciju poljoprivrede i mi sada ne smemo biti sitničavi i kratkovidi prakticisti ; i ovde treba nastojati da se poljoprivredne organizacije što više otkače od države, njenih oblika intervencija u tekućoj proizvodnji, investicijama itd., i da se prvenstveno cenama, kreditima i drugim ekonomskim instrumentima reguliše njihov

16

Aktuelni zadaci u daljem razvitku privrednog sistema i društveno-ekonomskih odnosa Referat Mijalka Todorovića

U ovom referatu ne mislim da dam celovitu i detaljnu analizu i presek celokupnog društveno-političkog kretanja od Osmog kongresa do danas i sve zadatke u vezi s tim. To, u prvom redu, zbog toga što su pripreme za Osmi kongres i republičke kongrese Saveza komunista bile dugotrajne i veoma kvalitetne, i što su na njima raspravljena mnoga pitanja, a naročito ona koja se odnose na dalji društvenoekonomski razvoj naše zemlje. Pristupajući razradi i konkretizaciji odluka Osmog kongresa, gotovo sve organizacije i rukovodstva Saveza komunista su u poslednjih šest meseci veoma detaljno analizirali stanje na svojim područjima, u svojim radnim organizacijama sa ciljem da se sagledaju uzroci koji dovode do pojave privrednih i drugih teškoća i preduzmu mere za njihovo rešavanje. Za razliku od ranijeg perioda u kojem su mnoge radne organizacije i organizacije Saveza komunista u njima, uzroke svojih teškoća tražile gotovo isključivo u spoljnim faktorima, posle Osmog kongresa i republičkih kongresa organizacije Saveza komunista se sve više okreću vlastitoj praksi ulažući napore da se za mnoge postojeće probleme nađu rešenja pre svega unutar samih radnih organizacija. Takva orijentacija, najvećeg broja organizacija i rukovodstava Saveza komunista označava nov kvalitet u radu. To omogućava i olakšava pozitivno rešavanje sadašnjih problema u oblasti daljeg razvoja društveno-ekonomskih odnosa i čini ga zajedničkim zadatkom svih društveno-političkih i privrednih 7

faktora, od radnog čoveka, radne organizacije i komune do najodgovornijih društveno-političkih organa federacije. Cela ta aktivnost svakako zahteva dublju analizu, tim pre što je ukazala i na slabosti koje su postojale ne samo u poslovanju radnih organizacija i društvenoj akciji komunista, već i u postojećem privrednom sistemu koji je počeo da zaostaje za potrebama sadašnjeg nivoa našeg privrednog i društvenog razvoja. I pored toga što je na kongresima Saveza komunista o tome dosta raspravljano, pred nama stoji zadatak da analiziramo ogromno iskustvo i bogatstvo misli i predloga koji su dati u dosadašnjoj aktivnosti, a koji mogu biti osnova za solidnu i na naučnoj osnovi fundiranu društveno-političku i idejnu akciju Saveza komunista i drugih društveno-političkih organizacija. I najzad, smatram da se i na narednim sednicama CK može i treba da raspravlja o pojedinim od ovih pitanja, jer za uspešniji rad naših sednica to više odgovara. S obzirom na to, iz celine zadataka i aktivnosti, istakao bih ovde samo nekoliko najvažnijih aktuelnih pitanja iz oblasti društveno-ekonomskih odnosa koja proizlaze iz zaključaka i odluka Osmog kongresa, kao i same analize kretanja u proteklih šest meseci i delovanja organizacija Saveza komunista, -- i to kao uvod za diskusiju. To su upravo oni problemi čijem je rešavanju i Osmi kongres dao prioritet, obavezao komuniste da se u punoj meri zalažu za njihovo rešavanje. Drug Tito je u zaključnoj reči na Osmom kongresu istakao da prvo što moramo učiniti jeste »rješavanje onih akutnih pitanja koja najviše interesuju našeg radnog čovjeka, kao što su usavršavanje našeg privrednog sistema i drugacarstvu slobode« , a neće »granicu procesa proizvodnje« prelaziti po delovima, po nekom prioritetu recimo, najpre filozofi i političari, pa onda naučnici i pesnici itd. da bi radnici koji stvaraju banalna materijalna dobra za život svih sačekali »do zelene trave«. Kod nas se opravdano govori o niskoj produktivnosti u industriji, poljoprivredi itd. Međutim, treba otvoreno reći da se isto tako, tačnije ponekad još više , može govoriti o niskoj produktivnosti rada i u vanprivrednim delatnostima u oblasti školstva i obrazovanja, zdravstva, u oblasti nauke, informacija i propagande, administracije itd. Obično se govori o nerazvijenoj materijalno-tehničkoj bazi u ovim oblastima, što je nesumnjivo tačno. Međutim, isto tako se i privreda žali da joj je materijalno -tehnička baza nerazvijena , što je neosporno. Celoj zajednici su potrebna sredstva. Stvar i jeste u tome što svi moramo ostvarivati veće radne efekte, podizati produktivnost rada racionalnijom organizacijom i boljom materijalno -tehničkom opremljenošću , i zato je potreban veći opšti i pojedinačni napor i radni doprinos. Kao što od radnika, inženjera itd. u privredi tražimo veću produktivnost rada i veće materijalne efekte, i radi toga orijentaciju na najnovija sredstva i metode, tako isto s punim pravom veće radne efekte možemo tražiti i od radnih ljudi i stvaralaca u svim drugim oblastima. Kako će se ovaj proces u pojedinim oblastima rada ostvarivati - država i njena administracija su poslednji koji na to mogu dati odgovor; rešenje moraju naći sami radni ljudi, svako u svojoj oblasti i u međusobnom dogovoru i u saradnji sa zainteresovanim faktorima. Komunisti koji rade u tim oblastima morali

19

bi biti glavni inicijatori i borci za ovu orijentaciju, i naravno, davati svoj doprinos takvom rešavanju problema. To, naravno, nikako ne znači prepuštanje stihiji, spontanosti ; uklonjeni diktat državne administracije i budžeta mora biti zamenjen svesnim i planskim društvenim regulisanjem, usmeravanjem. Opšti društveno-ekonomski sistem i odnosi raspodele treba da obezbede stabilne i jasne osnove, odnosno izvore samostalnih dohodaka svakoj oblasti za njen nesmetani razvoj prema društvenim potrebama i mogućnostima.

ODRŽAVANJE SVIH OBLIKA POTROŠNJE U SKLADU SA MATERIJALNIM BILANSIMA JEDAN OD GLAVNIH PREDUSLOVA ZA USPEH NOVIH MERA

6. Izlazak iz sadašnjih veoma ozbiljnih privrednih poremećaja i širokih administrativnih zahvata u pravcu uspostavljanja slobodnijih i stabilnijih odnosa i kretanja, je veoma težak i složen proces koji će zahtevati više meseci, možda godinu - dve dana jedinstvenih napora, savesnog rada i discipline svih. Pored veće proizvodnje, produktivnijeg rada, racionalna raspodela, štednja i održavanje svih oblika potrošnje u planskim okvirima, odnosno u skladu s materijalnim bilansima jeste jedan od glavnih zadataka . Široka javnost je čak i takvu izvanrednu i oštru meru kao što je zamrzavanje cena primila S odobravanjem, upravo zato što posle više meseci stalnih kretanja i skokova cena očekuje odlučne mere u pravcu stabilizacije, unošenja reda i sigurnosti u porodičnom budžetu, kao i u društvenoj proizvodnji. Nikome više nije stalo do trke u nominalnim prihodima. Ali, kad govorimo o politici čvrstog uravnoteženja potrošnje sa proizvodnjom, kupovne snage s realnim fondovima, onda moramo biti jedinstveni u tome da je reč o ukupnoj potrošnji, pre svega, o investicijama, ali i budžetskoj , socijalnom osiguranju i ličnoj , jer su sve one zajedno i svaka pojedinačno iznad naših sadašnjih materijalnih mogućnosti. Obično se nestabilnost i skok cena, preterani porast zaposlenosti itd. tumače isključivo visokim obimom investicija. Investicije se, dakle, uzimaju kao pokriće i objašnjenje svih 20 20

negativnih pojava koje se danas kod nas događaju, a pritom kao da se ostaje nemoćan pred njima. Jasno je da je takvo tumačenje vrlo uprošćeno i nije sasvim tačno. Naime, investicije jesu glavni izraz i glavni uzrok, ali ovde je reč ne samo o obimu, nego i o strukturi i racionalnosti investicija. Kada bi, na primer, investicije išle, pre svega, na modernizaciju postojećih preduzeća, uz harmoničan energetski i sl. razvoj , na najproduktivniju tehniku i tehnologiju, automatizaciju, što bi vodilo znatno većoj produktivnosti rada, porastu proizvodnje bez povećanja radne snage ili uz minimalni porast, onda bi te investicije značile pre svega faktor stabilizacije, jer bi doprinele povećanju robnih fondova, što bi stvorilo i realnu osnovu za brži porast ličnih dohodaka i uspostavljanje čvršće ravnoteže na tržištu između ponude i tražnje, naravno, uz odgovarajuće okvire i takvih investicija. Međutim , kod nas su investicije išle drugim putem, to jest putem ekstenzivnog otvaranja novih radnih mesta. Preterana tražnja, visoka konjunktura na tržištu, podsticala je investicije u ekstenzivnom pravcu, a to je povlačilo široko otvaranje radnih mesta s niskom produktivnošću rada, prema tome, i široko zapošljavanje. Dakle, i nestabilnost na tržištu, sa svoje strane, podsticala je preteran obim investicija i njihovu defektnu strukturu. To je, dakle, zaoštravalo i pojačavalo negativne tendencije koje su i inače proizlazile iz samog sistema proširene reprodukcije, to jest iz činjenice što je ogroman deo investicija bio van radnih organizacija, centralizovan u rukama faktora van privrede to jest van direktne kontrole i delovanja objektivnih ekonomskih zakonitosti koje bi pozitivno uticale na ekonomičnost i strukturu investicija . Da bi se ograničio obim i uspostavila racionalna planska struktura investicija prvi uslov je preraspodela u korist radnih organizacija, a, zatim, ispravno i efikasno planiranje i funkcionisanje bankarsko-kreditnog i celog finansijskog sistema, što podrazumeva punu disciplinu i kontrolu da se troši samo ono što je stvarno zarađeno. To bi naredne mere morale da obezbede. Takođe, kako sam rekao, i kupovni fondovi ostalih oblasti potrošnje moraju se svesti u okvire materijalnih mogućnosti. Reforma treba da obezbedi ekonomski uslovljenu globalnu raspodelu u korist fonda ličnih dohodaka, ali opet u skladu s kretanjem proizvodnje

21

i produktivnosti rada, jer je stabilno tržište, uz odgovarajuće materijalne rezerve, prva pretpostavka za samu egzistenciju našeg društveno -ekonomskog sistema, kao i za racionalan i intenzivan privredni razvoj i porast životnog standarda. Nestabilno tržište i ovakvo administrativno uplitanje u cene jesu živi izvor birokratsko- etatističkih opasnosti i glavna smetnja racionalne ekonomije.

MORAMO BITI SPREMNI ZA SVAKU KONSTRUKTIVNU POMOČ ALI ODLUČNI I BESKOMPROMISNI U OŽIVOTVORENJU USVOJENE LINIJE I ODLUKA

7. Promene u odnosima cena, poskupljenje sirovina, uvoza i usluga kao i porast ličnih dohodaka, a uz to neophodnost da se drže čvrsto kupovni fondovi, naročito prvih meseci, zbog nestabilnih uslova u kojima se reforma sprovodi i niskih materijalnih i deviznih rezervi, izazvaće ozbiljne teškoće u mnogim preduzećima i otuda, verovatno, otpore u raznim formama, kao i političke i druge probleme. Mi moramo unapred biti spremni da konstruktivnim prilaskom i konkretnom pomoći rešavamo pojedine slučajeve, ali isto tako veoma odlučni i beskompromisni u oživotvorenju same linije i odluka. Svakome mora biti jasno da se preraspodela među granama i oblastima vrši u okviru raspoloživog nacionalnog dohotka, da jedni neminovno moraju da » izgube< ako se drugima popravlja položaj . Ono što svi dobijaju to su proširena samoupravna prava i položaj , povoljniji uslovi za veću produktivnost rada i garancija da će korist od toga imati pre svega same radne organizacije i radni ljudi u njima. U startu svi moraju računati na teškoće. Stabilizovanje tržišta i cena na novim odnosima i radikalno reduciranje državnih intervencija znači dovođenje svih radnih organizacija pod jedinstveniji režim, ujednačenije opšte uslove. Sada će se mnogo jasnije videti kakvi su individualni faktori svakog preduzeća, kolike su slabosti i snaga svake radne zajednice, jer će novi uslovi naterati sve da svoje poglede skrenu na sebe, na svoj rad i svoj učinak. Nove mere likvidiraće mnoge privilegije, ali likvidiraće i mnoge iluzije, naročito onih koji su tražili pobolj22

šanje svog položaja samo u poboljšanju cena i drugih eksternih uslova, a ne u vlastitoj produktivnosti rada. Zbog toga komunisti i sve društvene snage u radnim organizacijama sada treba da mobilišu svoje unutrašnje rezerve, što znači da organizacija rada, investiranje, konstruktorski i istraživački rad itd. treba da budu usmereni na obaranje troškova proizvodnje, poboljšanje kvaliteta proizvoda i porast produktivnosti rada. To znači, u isto vreme, borbu protiv raznih statičkih računica i kombinatorike, protiv oportunizma, demagogije i sebičnih špekulantskih metoda na račun drugih i cele zajednice. Ali pošto će glavni teret zadataka pasti na radne organizacije to im ostali faktori moraju pružiti svu pomoć na istoj liniji. Ka tome treba da bude usmerena i cela kreditna politika; s objektivnim ekonomskim pritiskom i nuždom preduzeća treba da dobiju i finansijsku (kreditnu) i tehničku podršku. Naročito za ona preduzeća koja su tako zaostala, nerentabilna, neorganizovana itd. da će se naći pred likvidacijom, potrebne su posebne pažljive prelazne mere i pomoć da izađu iz teškoća i stanu na sopstvene noge ako za to imaju uslove. Ali, u isto vreme mora se definitivno raskrstiti sa praksom da se adaptiranjem politike i privrednih instrumenata na svačije individualne uslove spasava sve i svašta. Popuštanje pred pritiscima takve vrste značilo bi unapred neuspeh u sprovođenju u život cele reforme. U tome da smo načisto. Od toga nemaju koristi ni oni koji bi povlastice dobili, to samo gaji iluzije i odlaže rešenja ! Već smo mogli ovih dana čuti iz nekih velikih preduzeća mišljenja kako su ovoj zemlji nužne devize i kako će se ipak morati davati veće premije. Međutim, ja bih rekao da naša privreda nije toliko jaka da bi svakome po želji davala premije. Krajnje je vreme da se oslobodimo zablude da se prostim » zidanjem < cena može održavati svaka i najskuplja proizvodnja. Cena je po svojoj prirodi kategorija koja ne podleže nikakvoj direktnoj subjektivnoj volji. Skokovita igra cena kod nas je izraz upravo voluntarističkog subjektivizma koji se upliće u privredu ili neefikasnog delovanja određenih plansko -reguodnosno i jednog i drugog. lativnih faktora Pri stabilnim odnosima cena na temelju uravnotežene ponude i tražnje i datih izvoznih instrumenata, u osnovi

23

objektivno je dat uslov svakom preduzeću i grani. Ko god ne može pod tim uslovima da zaradi dosadašnju akumulaciju ili čak lične dohotke - znak je da s njegovom produktivnosti nije u redu i neka se ne okreće prema cenama i premijama. Na primer, naš bekon se prodaje u Engleskoj 10-15 % jeftinije nego danski - zbog lošijeg kvaliteta; naše voće u Beču i Minhenu za 10-20 % jeftinije nego talijansko - zbog lošeg kvaliteta i pakovanja ; mnoge mašine i druga industrijska roba takođe za 10-20 % jeftinije zbog konstrukcije, kvaliteta, demodiranosti. To pokazuje koliko stvarno vredi naš proizvod , a veštačkim cenama kod kuće ništa se ne može stvoriti - osim zabluda i disproporcija. Jednom rečju, zadaci neće biti nimalo laki. Mnogi problemi traže dugoročniji rad, veću upornost, strpljivost i umešnost većine radnih organizacija, cele privrede, pa i celog društva. To samo po sebi zahteva da se sve svesne socijalističke snage, u prvom redu, Savez komunista, orijentišu na takav rad, da bi se savladale mnoge prepreke, teškoće i otpori kao i negativne tendencije i pojave sa kojima treba računati i koje se već sada javljaju. Biće sigurno pokušaja da se špekulacijama razne vrste, zatvaranjem lokalnih tržišta i t. sl. spasava slaba proizvodnja. Pojaviće se, kao i uvek u takvim situacijama, razni advokati i drugi ktitori pojedinih nerentabilnih projekata i preduzeća koja su se održavala na povlasticama i t. sl. Oživeće, s tim u vezi, i razne vulgarne teorije. Najzad, nastaće sigurno diskusija oko opšte stope rasta. Nije isključeno, naime, da će u prvo vreme naša visoka godišnja stopa rasta biti nešto manja, pa može sa te strane doći i do izvesne kritike. Međutim, mi treba da računamo da u ovakvom širokom procesu opšte privredne konsolidacije i racionalizacije proizvodnje, razmene i raspodele, može doći i do privremenog opadanja dosadašnje visoke stope rasta za 2-3 poena. U stvari, to bi samo pokazalo da su ta 2-3 poena bila uzrok i izvor disproporcionalnosti, a ne elemenat rasta našeg privrednog potencijala. Umesto tih nekoliko poena naša privreda će dobiti u kvalitetu progresa, efikasnosti privređivanja. Tada će se pokazati da je eventualni usporeni rast samo privremen da bi se dobila zdravija i čvršća osnovica za još brže kretanje na dužu stazu.

24

Što se nerazvijenih rejona tiče istakao bih već ispoljenu opštu saglasnost da ove mere u potpunosti i njima odgovaraju kao i ostalima, iz istih društvenih i ekonomskih razloga. Za nove, manje iskusne organizacije u tim rejonima, kao uostalom i za sva slabija preduzeća u zemlji, biće potrebna posebna tehnička i druga pomoć Komore, udruženja i drugih. Naravno novi regionalni razmeštaj dohotka i akumulacije izazvan promenama cena moraće se imati u vidu u novim društvenim planovima naročito u vezi s politikom razvoja nerazvijenih krajeva.

ZNATNO VEČA SAMOSTALNOST, ALI I ODGOVORNOST RADNIH ORGANIZACIJA 8. Nove mere daju radnim organizacijama znatno veću samostalnost, ali time i veću odgovornost ; zapravo težište bitke za intenzivno privređivanje i demokratske socijalističke odnose odvijaće se sve više u radnim organizacijama. Razvitak celokupnog sistema odnosa unutar radnih organizacija, a posebno raspodele, jedan je od konstantnih, glavnih zadataka Saveza komunista, Sindikata i drugih ne samo zbog toga što od raspodele zavisi i organizacija proçesa rada i kretanje produktivnosti, već i zbog toga što se u radnoj organizaciji određuje položaj radnog čoveka, njegovo mesto u proizvodnji i raspodeli, njegova centralna društvena pozicija. Odnosi radnih ljudi u radnoj organizaciji čine osnovu na kojoj se razvija i nadograđuje celokupan sistem društveno- ekonomskih odnosa. Oni se stalno moraju razvijati, kao što se i celo društvo razvija, i to još brže, jer se i individualni uslovi radne organizacije menjaju brže nego prosečni u društvu kao celini. Socijalistički odnosi unutar radne organizacije opredeljeni su položajem same radne organizacije u društvu, odnosno u ukupnom procesu društvene reprodukcije. Međutim, dinamičan razvitak socijalističkih odnosa i jačanje uloge radnog čoveka u radnoj organizaciji nametnuće neizbežno, sa svoje strane, brže jačanje samoupravnog položaja radne organizacije u društvu i opredeljivaće oblike ukupnih društvenih odnosa i kretanja. Danas, obratno, unutrašnji odnosi u radnoj organizaciji zaɔstaju za opštim mogućnostima i opštim razvitkom.

25

Mi nismo posvetili odgovarajuću pažnju razvijanju novih odnosa u radnim organizacijama. Poznato je da je prilično raširena praksa zaobilaženja organa samoupravljanja. Ima dosta formalističkog sprovođenja u život odluka kroz te organe, a ne gleda se suština stvari, da li je odluka progresivna ili ne, da li pokreće kolektiv na veću proizvodnju i proizvodnost rada ili je obratno. Komunisti, razume se, ne mogu da prosto idealizuju svaki organ samoupravljanja i da se mire sa negativnim tendencijama i odlukama, bez obzira na to od koga potiču. Oni se moraju boriti za progresivna shvatanja i rešenja. Radne jedinice sporo zauzimaju pozicije koje bi morale da imaju u sistemu samoupravljanja. Na njih se često gleda kao na mehaničku centralizaciju ili decentralizaciju, a ne vidi se osnovno, to jest afirmacija uloge radnog čoveka u racionalnoj organizaciji rada, proizvodnji i raspodeli. Analize pokazuju da se pravilnici o raspodeli često svode na stare forme materijalnog stimuliranja, a ne vidi se da i u odnosima raspodele unutar radne zajednice leži suština novih društvenih odnosa. Istina, spoljni uticaji (nestabilnost tržišta, promene u instrumentima itd.) otežavali su , sa svoje strane, razvitak takvih odnosa i afirmaciju organa radničkog samoupravljanja, ali se uprkos tome moglo znatno više postići, o čemu svedoči znatan broj velikih radnih kolektiva u kojima su novi odnosi postali osnova života i rada radnih organizacijā . Poslednjih godina kod nas se veoma mnogo govorilo o integraciji u oblasti privrede, a manje se stvarno učinilo u stvaranju potrebnih uslova za brže razvijanje tog procesa. Reforme koje ćemo sada sprovesti u život samim tim što će objektivno i neodoljivo zahtevati od privrednih organizacija brži porast produktivnosti rada, smanjivanje troškova proizvodnje i povećanje efikasnosti privređivanja u celini, stvoriće mnogo povoljnije uslove, znatno veći interes i potrebu radnih organizacija za specijalizacijom i međusobnom kooperacijom raznim oblicima integracije. Ranije je, generalno govoreći, glavni naš problem bio da se suprotstavimo etatizmu i administrativnom centralizmu u saveznim i republičkim (i opštinskim) razmerama i da obezbedimo neophodnu samostalnost radnih organizacija u formiranju materijalne osnove samoupravnosti i samostal-

nosti u ekonomskom odlučivanju. Sada, međutim, kad se taj problem sve više i potpunije rešava, neminovno sazreva i zaoštrava se zahtev za rešavanjem pitanja slobodnog međusobnog povezivanja tako osamostaljenih radnih organizacija po logici međusobne tehnološke povezanosti i materijalne zainteresovanosti u procesu proizvodnje, razmene, naučnotehničkog unapređenja itd. Sigurno je da su smetnje ovom procesu umnogome u nerešenim opštim sistemskim problemima, kao i u nestabilnosti privrede, što izaziva povremene, ad hoc, intervencije i obećava varljive puteve brzih zarada, rađa iluzije o lakim dobitima mimo mukotrpnog, dugoročnog i sistematskog napora kroz akumulaciju i podizanje produktivnosti rada. To su opšti činioci van kompetencija, van direktne odgovornosti samih radnih organizacija, oni su u rukama centralnih organa. Ali i u samim radnim organizacijama i njihovim zajednicama ispoljavaju se izvesne subjektivne smetnje pozitivnim procesima integrisanja. Sukobi koji se u procesu integracije ispoljavaju, bilo kao hegemonizam nadmoćnog, bilo kao separatizam manjeg, najčešće se pojavljuju kao sukob birokratija u radnim organizacijama i udruženjima, koje da bi sačuvale povlašćene pozicije, lični prestiž i t. sl. zaobilaze stvarni interes i stvarne potrebe proizvodnje i produktivnosti rada, ne vode računa o interesima radnika i samoupravljanju. Na isti način deluju i neke intervencije društveno-političkih zajednica u procesu privrednog integrisanja. Zbog toga se borba za zdrave integracione procese logično povezuje s borbom za jačanje samoupravljanja i demokratskih odnosa. Među svakih pet zaposlenih u privredi, društvenim službama i administraciji najmanje jedan (u proseku) je član SK. Prema tome, kad govorimo o subjektivnim problemima i pojavama u radnim i društveno-političO kim zajednicama u osnovi uvek je reč o komunistima njihovim direktnim postupcima ili o njihovoj aktivnosti i uticaju. Put razvoja, kako unutrašnjih odnosa unutar radne organizacije tako i odnosa radnih organizacija u procesu integrisanja, nalazi se upravo u uspešnom rešavanju samoupravnih odnosa unutar radne organizacije. Pojava radne jedinice i njeno uspešno integrisanje unutar radne organizacije je principijelan putokaz kako će se odvijati inte-

27

gracioni procesi među radnim organizacijama unutar društvene privrede kao celine i dokaz da se mogu rešavati, jer su u suštini, princip i osnovica na kojima proces mora da se odvija ovde isti : stalno jačanje položaja radnika - neposrednog proizvođača u sistemu samoupravljanja, uz istovremeno integrisanje procesa proizvodnje i razmene u skladu s razvitkom tehnologije i naučno-tehničkih dostignuća, a sve u oblicima koji odgovaraju postojećim objektivnim društveno-ekonomskih zakonitostima. Ako radnik u našem sistemu može da nađe rešenje za socijalistički odnos unutar radne organizacije, moći će da nađe rešenje i unutar udruženja, grane, odnosno privrede kao celine, jer njegov interes proizvođača i samoupravljača navodiće ga na integraciju kakvu zahteva realna ekonomska i društvena potreba. I, obratno, tržišni odnosi među preduzećima, u privredi kao celini, ukazuju na puteve razvoja odnosa unutar radne organizacije kao i unutar raznih udruženja i zajednica .

U NOVIM USLOVIMA BIČE NUŽNO DA SE RADNI KOLEKTIVI DISCIPLINOVANO PRIDRŽAVAJU PRINCIPA EKONOMIČNE RASPODELE DOHOTKA U SKLADU SA KRETANJEM PRODUKTIVNOSTI RADA

9. Osmi kongres odlučno je potvrdio ranije postavljenu liniju bržeg porasta ličnih dohodaka, to jest preraspodelu nacionalnog dohotka u korist životnog standarda uopšte i ličnih dohodaka posebno. U prošloj i u ovoj godini ostvarene su izvesne promene u tom pravcu. Ova reforma omogućiće uspostavljanje ove proporcije još celishodnije u korist ličnih dohodaka i standarda. Međutim, pored svih pozitivnih rezultata koje je imao brži porast životnog standarda i ličnih dohodaka, ispoljene su i neke negativne pojave u ovoj oblasti. Pre svega, ozbiljno su poremećeni relativni odnosi u visini i kretanju ličnih dohodaka, kako među raznim oblastima i granama, tako i u kretanju ličnih dohodaka i produktivnosti rada u mnogim radnim zajednicama. Zbog toga se i ukupna masa ličnih dohodaka kretala znatno iznad raspoloživih robnih fondova i materijalnih mogućnosti, što je takođe doprinelo potenci-

ranju nestabilnosti u privredi i dovelo do porasta troškova života i produbljivanja elemenata inflacije. Uzroke ovoj pojavi treba tražiti prvo, u odsustvu stalnog sistematskog i planskog društvenog uticaja na temelju dogovaranja i sporazumevanja, a bez i mimo administrativnih mera, drugo, u različitim uslovima privređivanja i rada pojedinih grana, što je davalo materijalnu osnovu za disparitete ličnih dohodaka, a naročito treba istaći nerazumevanje, odnosno pogrešno shvatanje generalne linije afirmacije ličnih dohodaka i životnog standarda. Preraspodela u korist ličnih dohodaka i njihov stabilan porast nisu shvaćeni kao objektivna ekonomska i društvena potreba (sa gledišta ekonomskog i društvenog razvoja) već kao poziv na veće trošenje da ne kažem rasipanje. Negde je ova generalna linija shvaćena kao zeleni signal mnogim demagoškim i sličnim tendencijama. Na raznim stranama počelo je licitiranje oko visine ličnih dohodaka kao da se želela sticati jeftina popularnost među radnim ljudima. Nije se, dakle, razumela suština linije bržeg porasta životnog standarda i ličnih dohodaka koja se, pre svega, zasniva na intenziviranju proizvodnje, bržem porastu produktivnosti rada i t. sl. nasuprot preteranim i ekstenzivnim investicijama, ekstenzivnom kretanju privrede itd. Kretanje ličnih dohodaka i životnog standarda nezavisno od materijalnog bilansa i strukture roba nužno se pretvaralo u porast samo nominalnih ličnih dohodaka i porast troškova života . Određena promena u globalnoj raspodeli nacionalnog dohɔtka u korist ličnih dohodaka morala je da se odvija organizovano i društveno kontrolisano, u skladu s robnim pokrićima i na račun drugih oblika potrošnje. Inače, ovakvo kretanje odnosa ličnih dohodaka, ekscesi koji su se dogodili, neusklađenosti itd. délovali su više kao faktori inflacije i nestabilnosti na tržištu, nego kao pojačanje životnog standarda radnih ljudi. Zbog toga će sada biti nužno odlučno se suprotstaviti takvim demagoškim pojavama, koje su bile uzele dosta maha i koje su logično omogućile i ekscese raznih vrsta, neopravdano povišenje ličnih dohodaka nekvalifikovanih na račun kvalifikovanih radnika i stručnjaka u jednim preduzećima, preterane i neopravdane raspone u drugim itd. u zavisnosti 22 29

od odnosa snaga primitivnih ili birokratskih elemenata koji su ovu demagogiju jedva dočekali. Uz promene kursa i cena, treba da se izvrše i odgovarajuće promene opšteg nivoa ličnih dohodaka, kako bi se u samoj operaciji sačuvao realàn lični dohodak, a ceo program konsolidacije privrede morao bi da teče uz dalji porast životnog standarda u skladu s porastom produktivnosti rada. S tim u vezi, biće mnogo problema i u pojedinačnim radnim organizacijama i opštinama, kao i u celoj privredi. Naročito je osetljiv položaj radnika i radnih organizacija s niskim dohocima, jer su u proteklom periodu visokog porasta cena i troškova života najviše pogođeni kao što to inače biva - slabije radne organizacije, siromašniji. za vreme inflacije — To nameće posebne obaveze i organima u centru, u opštinama i radnim organizacijama, a posebno Savezu komunista i sindikatima. Problem licnih dohodaka i životnog standarda biće utoliko složeniji što predstoji i izvesna korekcija odnosa među granama i oblastima, a moraće, naravno, da se održi ukupan fond ličnih dohodaka u okvirima koje omogućuju materijalni bilansi. Zato će biti potrebno da se radni kolektivi disciplinovano pridržavaju principa ekonomične raspodele svoga dohotka u skladu s kretanjem produktivnosti rada, služeći se raznim uporednim analizama i međusobnom razmenom iskustava i merila. Radi pomoći u iznalaženju društvenih kriterija i dogovora o politici raspodele i ličnih dohodaka počela su savetovanja koja zajednički organizuju Sindikat, Komora i SIV. Iz ovoga rada treba da proistekne stalna praksa društvenog uticaja na osnove i kretanje ličnih dohodaka, bez administrativnog uplitanja, koje bi ovde bilo veoma opasno i štetno. Ali baš zbog toga planskim merama svih subjekata biće potrebno obezbediti takav porast materijalnih rezervi za ličnu potrošnju kako bi se u rečenoj slobodnoj društvenoekonomskoj praksi lični dohoci stabilno kretali u okvirima koji su objektivno dati rezultatima u proizvodnji. Jer, videli smo, nasilja i ekscesi u bilo kojem pravcu u ovoj oblasti neminovno imaju za posledicu ozbiljne ekonomske, društvene i političke štete.

30

U NAŠEM SISTEMU SE MORA ZNATI KO JE ZA ŠTA ODGOVORAN 10. Napred sam više govorio o zadacima radnih organizacija i komunista u njima, jer se proširenjem prava glavni teret i odgovornost prenosi u ruke radnih zajednica ; pogotovo prvih meseci kada će svaka od njih imati sopstvene specifične probleme, koji se, pre svega, sopstvenom inicijativom mogu rešiti. 10 Ali, isto tako, direktnu ulogu i odgovornost u sprovođenju u život ovih mera imaju i sve društveno-političke a zajednice, naročito opštine. Pojedine opštine će takođe imati a individualne probleme svoje i radnih zajednica, u priivredi, komunalnim delatnostima i u nekim društvenim službama kao što je prosveta itd. Rekao sam već da reforma omogućuje postepeno sprovođenje u život skupštinske rezolucije o stambenom pitanju, kao i stabilniji razvoj komunalne privrede u celini. Međutim, s obzirom na relativno niske lične dohotke i mnoge specifične uslove i probleme pojedinih kategorija radnika , pojedinih gradova itd. moraće se i stambeno-komunalno područje sa svom ekonomskom i političkom obazrivošću rešavati, kako ne bi došlo do ugrožavanja realnog standarda života. Ista je stvar sa republikama, koje osim opštih mera i uslova moraju sada pružati konkretnu pomoć pojedinim opštinama i radnim organizacijama. To važi i za savezne organe, s tim da oni snose glavnu odgovornost za opšte uslove, i odnose, za kretanje i stabilizovanje u celini. Naime, naš društveni sistem i politika izgrađuju se i oživotvoruju na celom frontu po vertikali i po horizontali, to jest u izgradnji našeg privrednog sistema i formulisanju politike učestvuju svi faktori, od radnog čoveka na radnom mestu i njegove radne zajednice i to u svim društvenim oblastima - pa do federacije. Prema tome, odgovornost i u pogledu kvaliteta odluka u celom razvitku, a posebno u sistemu mera koje pred nama stoje, i u njihovom sprovođenju u život, snosimo svi mi, svi subjekti društvene aktivnosti. Time, naravno, nisam mislio na obezličenje, to jest likvidiranje konkretne odgovornosti. Naprotiv, upravo u našem sistemu mora se znati ko je za šta odgovoran i baš zbog toga svako mora prvo da izvršava svoju društvenu dužnost

‫י‬

31

od odnosa snaga primitivnih ili birokratskih elemenata koji su ovu demagogiju jedva dočekali. Uz promene kursa i cena, treba da se izvrše i odgovarajuće promene opšteg nivoa ličnih dohodaka, kako bi se u samoj operaciji sačuvao realàn lični dohodak, a ceo program konsolidacije privrede morao bi da teče uz dalji porast životnog standarda u skladu s porastom produktivnosti rada. S tim u vezi, biće mnogo problema i u pojedinačnim radnim organizacijama i opštinama, kao i u celoj privredi. Naročito je osetljiv položaj radnika i radnih organizacija s niskim dohocima, jer su u proteklom periodu visokog porasta cena i troškova života najviše pogođeni - kao što to inače biva za vreme inflacije slabije radne organizacije, siromašniji. To nameće posebne obaveze i organima u centru, u opštinama i radnim organizacijama, a posebno Savezu komunista i sindikatima. Problem licnih dohodaka i životnog standarda biće utoliko složeniji što predstoji i izvesna korekcija odnosa među granama i oblastima, a moraće, naravno, da se održi ukupan fond ličnih dohodaka u okvirima koje omogućuju materijalni bilansi. Zato će biti potrebno da se radni kolektivi disciplinovano pridržavaju principa ekonomične raspodele svoga dohotka u skladu s kretanjem produktivnosti rada, služeći se raznim uporednim analizama i međusobnom razmenom iskustava i merila. Radi pomoći u iznalaženju društvenih kriterija i dogovora o politici raspodele i ličnih dohodaka počela su savetovanja koja zajednički organizuju Sindikat, Komora i SIV. Iz ovoga rada treba da proistekne stalna praksa društvenog uticaja na osnove i kretanje ličnih dohodaka, bez administrativnog uplitanja, koje bi ovde bilo veoma opasno i štetno. Ali baš zbog toga planskim merama svih subjekata biće potrebno obezbediti takav porast materijalnih rezervi za ličnu potrošnju kako bi se u rečenoj slobodnoj društvenoekonomskoj praksi lični dohoci stabilno kretali u okvirima koji su objektivno dati rezultatima u proizvodnji. Jer, videli smo, nasilja i ekscesi u bilo kojem pravcu u ovoj oblasti neminovno imaju za posledicu ozbiljne ekonomske, društvene i političke štete.

U NAŠEM SISTEMU SE MORA ZNATI KO JE ZA ŠTA ODGOVORAN 10. Napred sam više govorio o zadacima radnih organizacija i komunista u njima, jer se proširenjem prava glavni teret i odgovornost prenosi u ruke radnih zajednica ; pogotovo prvih meseci kada će svaka od njih imati sopstvene specifične probleme, koji se, pre svega, sopstvenom inicijativom mogu rešiti. Ali, isto tako, direktnu ulogu i odgovornost u sprovođenju u život ovih mera imaju i sve društveno-političke zajednice, naročito opštine. Pojedine opštine će takođe imati individualne probleme svoje i radnih zajednica, u privredi, komunalnim delatnostima i u nekim društvenim službama kao što je prosveta itd. Rekao sam već da reforma omogućuje postepeno sprovođenje u život skupštinske rezolucije o stambenom pitanju, kao i stabilniji razvoj komunalne privrede u celini. Međutim, s obzirom na relativno niske lične dohotke i mnoge specifične uslove i probleme pojedinih kategorija radnika, pojedinih gradova itd. moraće se i stambeno-komunalno područje sa svom ekonomskom i političkom obazrivošću rešavati, kako ne bi došlo do ugrožavanja realnog standarda života. Ista je stvar sa republikama, koje osim opštih mera i uslova moraju sada pružati konkretnu pomoć pojedinim opštinama i radnim organizacijama. To važi i za savezne organe, s tim da oni snose glavnu odgovornost za opšte uslove, i odnose, za kretanje i stabilizovanje u celini. Naime, naš društveni sistem i politika izgrađuju se i oživotvoruju na celom frontu po vertikali i po horizontali, to jest u izgradnji našeg privrednog sistema i formulisanju politike učestvuju svi faktori, od radnog čoveka na radnom mestu i njegove radne zajednice - - i to u svim društvenim oblastima - pa do federacije. Prema tome, odgovornost i u pogledu kvaliteta odluka u celom razvitku, a posebno u sistemu mera koje pred nama stoje, i u njihovom sprovođenju u život, snosimo svi mi, svi subjekti društvene aktivnosti. Time, naravno, nisam mislio na obezličenje, to jest likvidiranje konkretne odgovornosti. Naprotiv, upravo u našem sistemu mora se znati ko je za šta odgovoran i baš zbog toga svako mora prvo da izvršava svoju društvenu dužnost 31

da bi s pravom mogao to isto zahtevati od drugih. Nema tu vlade i opozicije, a pogotovu ne vlasnika i najamnika ; niko ne može ostati po strani. Osim toga, niko više ne može da se služi samo nekim uopštenim argumentima koji, u suštini, ukidaju odgovornost ili je rasplinjuju , pozivajući se, na primer, na objektivne uslove, na nedograđeni sistem i sl. Jer, određeni subjekti svako prema svojoj društvenoj funkciji morali bi da uoče, analiziraju objektivne uslove, tendencije u kretanju itd. i da predlože, odnosno donesu i sprovedu u život odgovarajuća rešenja, kao što moraju ažurno da dograđuju sistem, koji nikad neće biti tako definitivan da se skida svaka odgovornost s onih koji treba da ga uvek i ponovo dograđuju i razvijaju kako život zahteva. Blagovremena svesna akcija u obliku koji odgovara datoj situaciji ostaje obaveza svih samoupravnih subjekata, kao i državnih organa na svim nivoima, i to kao konstanta u našem društvu koje je svesno sebe i zakonitosti svoga razvitka dakle, koje stalno reguliše svoja kretanja. Prema tome, mere koje su sada u pripremi i koje stoje pred nama biće sprovedene utoliko efikasnije, i ciljevi ostvareni utoliko potpunije ukoliko svi faktori, svako prema svojoj funkciji u društvu, budu dosledno držali i sprovodili u život ono o čemu se dogovorimo. Naravno, ovo podrazumeva da se uvek pre donošenja pojedinih mera obezbedi prethodno dogovaranje svih zainteresovanih činilaca .

KOMUNISTI, KAO RAVNOPRAVNI ČLANOVI RADNIH ZAJEDNICA I ORGANA UPRAVLJANJA SE MORAJU OSETITI ODGOVORNIM ZA POLITIKU I ODLUKE 11. Mere koje se pripremaju su veoma radikalne, rekao bih gotovo revolucionarne po svom opsegu i po svojoj dubini, vrlo su odgovorne i složene i zbog toga traže maksimalnu koncentraciju svih snaga. Da bi se teškoće što lakše savladale potrebno je obezbediti jedinstvo stava i akcije i na ove mere gledati kroz celinu našeg društveno- ekonomskog i političkog razvoja. Naravno, pre svega se radi o idejnom i akcionom jedinstvu Saveza komunista, svesnih socijalističkih snaga, što je garancija za opšte jedinstvo. 32

vec zbog siozenosti samog procesa i zbog raznih idejnih i političkih protivrečnosti, dilema i otpora, Savez komunista će se morati sada direktnije uhvatiti ukoštac sa ovim problemima, kako - i naročito u oblasti privrede, tako i u drugim oblastima. Mi bismo morali, uporedo s opštom saglasnošću s linijom i zaključcima Osmog kongresa, da obezbedimo oživotvorenje njegovog konkretnog, radnog stila u svim organizacijama, jer se ima utisak da je rad Saveza komunista ponegde prilično opterećen verbalizmom i didaktikom, a vodeća idejna i politička uloga se može ostvariti i održati u eri ovakvih promena i kretanja, punih suprotnosti i protivrečja, samo ako su članstvo i organizacije Saveza komunista u središtu rada i borbe, ako budu prvi u aktivnosti na svim mestima gde se stvar rešava, na radnom mestu u organu samoupravljanja i drugom demokratskom telu, na javnoj tribini, gde se vode dijalozi i brani progres. Većina organizacija Saveza komunista je odmah posle Kongresa prešla na akciju, ali se još ponegde više čuju deklaracije vernosti principima Osmog kongresa, nego što se preduzimaju praktični koraci i mere u razradi i oživotvorenju tih principa. Osim toga, kod nekih kadrova se ispoljava izvesna skepsa i neverica u vezi sa sređivanjem tržišta i ekonomskim meskepsa - se može delimično objasniti rama uopšte. Ona nekim našim propustima, zakašnjenjima i drugim neefikasnim privrednim intervencijama ili nekim postupcima koji su sejali iluzije, kao i nerazumevanjima sve složenosti našeg savremenog ekonomskog i društvenog razvoja. Zbog toga moramo biti efikasniji u radu i aktivniji u tumačenju situacije i mera, dajući realna objašnjenja i jasne, tačne perspektive. I još nešto treba istaći. Svi republički kongresi i sve opštinske konferencije SK (a one su održane posle Osmog kongresa kao redovne ili vanredne u svim opštinama) potvrdili su da je Osmi kongres SKJ svojim odlukama, svojim demokratizmom i kritičkim stvaralačkim duhom već postao tekovina najvećeg broja komunista i velikog dela radnih ljudi. Zato svi s pravom očekuju, u prvom redu od CK da insistira na energičnom i doslednom sprovođenju u život tih odluka, naročito onih koje se odnose na dalji razvoj samoupravno-demokratskog društvenog sistema, na stabilizaciju privrede i standarda života. Mislim da ovo treba istaći utoliko više što su se u međuvremenu ispoljili tu i tamo

33

neki simptomi i pojave potiskivanja u zaborav ili pogrešnog tumačenja Kongresa. Ali, direktno angažovanje komunista na ovim pitanjima, naravno, nikako ne znači vraćanje natrag u pogledu metoda delovanja SK. Pošto su ovo zadaci svih radnih ljudi, u radnoj organizaciji na radnom mestu i u samoupravnim telima, to se podrazumeva inicijativa i aktivnost komunista u tim zajednicama, kroz organe samoupravljanja itd. Drugim rečima, komunisti se moraju osetiti odgovornim za politiku i odluke, za privredne i druge rezultate svojih radnih zajednica kao ravnopravni članovi radnih zajednica i organa samoupravljanja, delujući primerom i ubeđivanjem, suprotstavljajući se svuda negativnim stavovima i težnjama. Dakle, potrebno je direktno angažovanje na ostvarivanju zadataka, ali jačanjem demokratije i samoupravljanja, jer razvitak slobodnih demokratskih socijalističkih odnosa, koji se zasnivaju na samoupravljanju, ma koliko izgledao i, stvarno, bio brz, još ni izdaleka nije dostigao svoju punu zrelu fazu. Mi svakodnevno moramo razmicati okvire i produbljivati neposrednu socijalističku demokratiju, u skladu s razvojem ekonomske osnove društva, boreći se protiv dve vrste smetnji i otpora. Jedno su birokratski ostaci ne samo u društvenim oblicima, nego i u navikama ljudi, koji se teško privikavaju na javnost, demokratičnost i konkretnu odgovornost pred samoupravnim organima i radnim ljudima za svaki svoj praktični postupak u društvenom radu. Nije ovde reč samo o nekim direktorima, ili nekim funkcionerima u opštinskim komitetima itd., već i o mnogim drugim i višim funkcionerima SK, kod kojih još deluje inercija da radije raspravljaju i rešavaju u komitetima SK i u njihovim užim izvršnim telima one stvari koje pripadaju radničkim savetima, opštinskim i drugim skupštinama itd. Evo, mi članovi CK SKJ - ako bismo pogledali svoju aktivnost u predstavničkim i drugim samoupravnim telima, na primer ― mogli bismo i kod nas zapaziti takve pojave. Druga vrsta smetnji i otpora demokratskom razvitku je u društvenoj neodgovornosti, nedisciplini, kritizerstvu i demagogiji, anarho-liberalizmu itd. -· jednom rečju u nerazumevanju i zloupotrebi direktne socijalističke demokratije, jer 34

demokratsko pravo da se učestvuje u donošenju odluke, znači i obavezu da se poštuje i sprovodi odluka većine. Neki ljudi ne dolaze na sednice gde se odlučuje, ili ćute na tim sednicama, a napolju, naročito ako odluka pokaže u praksi nedostatke, kritikuju na sva usta kao da sami nisu odgovorni za nju, samim tim što su članovi tela koje odlučuje. Pravo da se otvoreno kritikuje svačiji postupak obavezuje, prvo, na istinitost, dakle, i konstruktivnost kritike i, drugo, na spremnost da se primi svačija takva kritika sopstvenih postupaka, i to nije posebna vrlina već normalno, pristojno ponašanje ljudi u socijalističkom društvu. Jednom rečju stepen svesne društvene discipline i odgovornosti u direktnoj je srazmeri sa stepenom demokratičnosti društva i obratno, jedno drugo izaziva i uslovljava. Šta, na primer, znači tolika nesrazmera između količine reči i radnih rezultata kod nas nego pogrešno shvaćena, malograđanska i sl. »demokratija« . Da ne navodim teže primere nepoštovanja društvenih dogovora u Komori i drugim organizacijama, olako kršenje ugovora radi trenutne dobiti na tržištu, u čemu je čak zrelo buržoasko društvo ispred nas'

KONSOLIDACIJA NAŠE PRIVREDE I NAPREDAK U RAZVOJU DRUŠTVENIH ODNOSA IMA I POSEBAN MEĐUNARODNI ZNAČAJ 12. Konsolidacija naše privrede i dalji razvoj društvenih odnosa ima i poseban značaj za naš međunarodni prestiž . U proteklom razdoblju, naša zemlja nastavila je živu međunarodnu aktivnost u svim vidovima i u poslednje vreme utoliko veću - ukoliko se međunarodna situacija zaoštravala i ugrožavao svetski mir. U tom sklopu, posebno su intenzivni direktni kontakti i aktivnost druga Tita . Savez komunista je takođe razvio kontakte i saradnju s mnogim komunističkim i drugim socijalističkim i progresivnim partijama i pokretima. U svim tim aktivnostima i kontaktima ispoljila se sve čvršća afirmacija i sve veći ugled naše zemlje u svetu, naročito u zemljama koje imaju socijalistički razvitak i orijentaciju, kao i u komunističkim i drugim socijalističkim i progresivnim pokretima. Naročito je veliko interesovanje mnogih zemalja i pokreta za naš društveno- ekonomski sistem , 35

za naš demokratski socijalistički put, zasnovan na radničkom i društvenom samoupravljanju. Naime, naš samoupravno- demokratski sistem u celini očevidno ukazuje da je socijalističko društvo danas jedino kadro i pozvano da ostvari renesansu i reafirmaciju demokratije, slobode i humanizma. Savremeno buržoasko društvo sa razvitkom monopola, naročito etatističkog monopolizma, umnogome napušta klasične forme građanske demokratije, a nove nije u stanju da vaspostavi bez korenitih društvenih reformi i preobražaja . Socijalističko društvo u mnogim zemljama je već do te mere sazrelo -- i u pogledu materijalne osnove i drugiḥ objektivnih i subjektivnih uslova (unutrašnjih kao i međunarodnih) da pitanje razvitka slobodnijih demokratskijih odnosa i oblika (ne samo političke demokratije, nego i odnosa proizvodnje i odnosa raspodele, to jest »ekonomske demokratije« zasnovane na društvenoj svojini sredstava za proizvodnju) postaje nasušna potreba i prva pretpostavka daljeg razvitka uopšte : materijalne osnove i socijalističkih društvenih odnosa u socijalističkim zemljama kao i svetskog socijalističkog procesa. Socijalistička demokratija je jedna od karakteristika same sadržine, jedan od kvaliteta razvitka savremenog socijalističkog društva. Šta, uostalom, drugo znači aktuelna živa diskusija o novom privrednom sistemu u gotovo svim evropskim socijalističkim zemljama. Sve one imaju u poslednje vreme određene gotovo istovrsne ekonomske probleme i svi traže rešenja u promenama privrednog sistema u pravcu i na principima bliskim ili sličnim. I u tim zemljama dostignuti nivo proizvodnih snaga traži intenziviranje proizvodnje i, s tim u vezi, neizbežno odgovarajuća društvena i političko - demokratsko strukturna rešenja. Došlo je, očevidno, vreme da socijalizam preuzme u svoje ruke, i u teoriji i u praksi, zastavu demokratije i humanizma ; da pređe, dakle, iz neopravdane defanzive u ofanzivu i da svojom praksom likvidira sasvim nerealni monopol buržoaskih zemalja na demokratske parole. Eto zbog čega naš unutrašnji razvitak ima danas i poseban međunarodni

značaj. To nas još više obavezuje na dalji stalan razvitak našeg društvenog sistema i na bržu konsolidaciju tekućih ekonomskih kretanja.

Treba, na kraju, sasvim otvoreno reći da bez jedinstvene, odlučne, revolucionarne podrške Saveza komunista i drugih svesnih društvenih snaga ovim merama imajući pri tome naročito u vidu posebne komplikovane okolnosti u kojima se sprovode - one ne bi mogle dati željene rezultate. Mislim da Centralni komitet treba ovo jasno da kaže celoj organizaciji Saveza komunista. Naša privreda je danas dovoljno snažna da ove teškoće može savladati utoliko brže - ukoliko svi činioci i svi radni ljudi budu delovali jedinstvenije u istom pravcu, to jest na liniji i zadacima koji odražavaju interes radnog čoveka.

37

Diskusija na Drugom plenumu

o referatu Mijalka Todorovića

» Aktuelni zadaci u daljem razvitku privrednog sistema i društveno-

ekonomskih odnosa « .

Jakov Blažević: PROIZVOĐAČI TREBA DA ODLUČUJU O ULAGANJIMA I LIČNIM DOHOCIMA »Naša politička aktivnost preko partijskih organizacija i organizacija Socijalističkog saveza u toj meri je već pobudila interesovanje i aktivnost radnih ljudi za mere predstojeće privredne reforme, da oni od njih očekuju značajne i vidljive rezultate u idućem periodu. To interesovanje i spremnost za krupne promene i odgovarajuće napore, naročito su veliki u našim radnim organizacijama. A to znači da za sve to preuzimamo veliku političku odgovornost. To dalje znači da smo dužni pripremiti sada i donositi ubuduće, prema utvrđenom kursu na VIII kongresu, sve nužne mere koje će u osnovi osigurati one efekte i doneti one rezultate koje zovemo stabilizacijom privrede, jačanjem sadržine radničkog samoupravljanja i sposobnosti privrede za proširenu reprodukciju... Izlaganje druga Mijalka shvatio sam tako da nam prethodne reforme i rekonstrukcije našeg ekonomskog sistema i politike nisu mogle dati očekivane efekte zbog ograničenosti mera, usled čega nam je i sistem zaostajao za potrebama dostignutog nivoa našeg privrednog i društvenog razvoja. Imajući to u vidu, smatram izuzetno važnom njegovu ocenu pređenoga puta, efikasnosti do sada preduzetih mera i sl. Dužni smo verificirati koliko smo učinili i šta još treba činiti da bi se ova reforma razvijala u uslovima koji su sa društvenog i ekonomskog stanovišta nužni za postizanje odgovarajućih rezultata. Evo nekih podataka o kojima treba da razmislimo i da ocenimo daje li naš kurs one efekte i pretpostavke koji osiguravaju naš dalji uspešni korak napred.

41

Pre svega, već godinama unazad formira se i troši akumulacija koja premaša realne mogućnosti naše privrede. Previsoka akumulacija sužava dohodak privrednih organizacija u razmerama koje im otežavaju osiguravanje one stabilizacije koju želimo da postignemo. Struktura potrošnje zavisi pre svega od toga u čijim se rukama nalaze sredstva. Jer, kao što se u praksi pokazalo, privredne organizacije ne troše sredstva u nove investicije nego u proširenje uskih grla, tj. u modernizaciju, a to je najjeftinija investicija sa najvećom efikasnošću. Takvo ponašanje naših neposrednih proizvođača, tu progresivnu objektivnu ekonomsku činjenicu i proces, mi moramo ovim merama dalje podržati, proširiti prostore na kojima će se moći stvaralački razgranati aktivnost našeg društva u svojoj osnovi u radnim organizacijama i njihovim asocijacijama. Moramo imati u vidu da je naš dosadašnji razvoj , uprkos mnogim pozitivnim promenama, u svojoj osnovi jačao sredstva, a samim tim i ulogu države u privredi. Udeo privrednih organizacija u ostvarenom dohotku od 1961. pa sve do prošle godine u stalnom je padu. Mi smo krajem 1963. i početkom 1964. godine ukinuli, odnosno smanjili niz doprinoṣa i poreza. Ali su, uprkos tome, društveno-političke zajednice 1964. godine ostvarile 300 milijardi dinara više prihoda nego prethodne godine. Fondovi privrede, koji su takođe porasli za 300 milijardi dinara, nalaze se pod udarom brojnih restrikcija. Očekivalo se da će, zahvaljujući tom porastu sredstava privrednih organizacija, biti zaustavljeno opadanje udela neposrednih proizvođača u proširenoj reprodukciji, uz istovremeno ograničenje ekspanzije faktora van privrede, čiji je udeo u ukupnom utrošku investicija za osnovna sredstva porastao od 71 % u 1961. godini na 75 % u 1964. godini. Postoji, međutim, opravdana bojazan da nam ni ova godina neće doneti ništa novo u ovoj , za naš dalji razvoj presudnoj oblasti društvene reprodukcije. I ne samo to. Merama naknadne preraspodele, restrikcijama u oblasti razmene, politikom kredita i dr. znatno je sužen dijapazon samostalnog poslovnog odlučivanja i umanjena reproduktivna moć znatnog dela privrede. Imajući upravo u vidu ono što je i drug Mijalko konstatovao, naime da će glavni teret zadatka pasti na radne organizacije, i da su radne organizacije onaj faktor od čije

42

osposobljenosti zavisi uspeh ove reorganizacije - smatram da smo pre svega dužni da učinimo sve što je potrebno da privredne organizacije osposobimo da ove zadatke prihvate i uspešno realizuju. Jer, ukoliko ne osiguramo minimum objektivnih materijalnih uslova, neće se moći izvršiti ni subjektivna mobilizacija naših radnih ljudi, neće se moći da istisnu sve unutrašnje rezerve kojih nesumnjivo nema malo, neće se kurs privredne organizacije moći da okrene prema intenzifikaciji, modernizaciji, specijalizaciji - što je osnovni uslov borbe za afirmaciju na vanjskom tržištu i za naše buduće kretanje napred. Te dalje mere jačanja materijalne osnove i stvaranje optimalnih uslova za intenzifikaciju privređivanja još nisu dovoljno vidljive iz raznih materijala, koji su još vrlo sirovi. Njihovo će uobličavanje i ugrađivanje ovih mera u naš sistem zahtevati još mnogo znalačkog posla i napora...« Jakov Blažević je takođe govorio o odnosu ličnih dohodaka i produktivnosti rada, napominjući da kolektivi u znatnoj većini vode računa o fondovima preduzeća (lane su lični dohoci porasli za 46 odsto, a sredstva za fondove za 100 odsto) . Zatim je nastavio: >>Smatram veoma korisnim savetovanja grupacija privrednih organizacija o problemima privređivanja i raspodele. Tu praksu treba organizovati i razvijati. Na taj način će se moći dublje i šire da sagledaju sva pitanja koja se tiču ličnih dohodaka, produktivnosti, intenzifikacije privređivanja i sl. Jer kada je u raspodeli nacionalnog dohotka zanemarena i stešnjena proporcija lične potrošnje, tada se i događaju ekscesi o kojima je govorio drug Mijalko. Kada tu proporciju još bolje rešimo, kada osiguramo radnim organizacijama uslove racionalnog odlučivanja o većem delu svoga dohotka, nema nikakve sumnje da će radni ljudi obezbediti ekonomski najcelishodnije odnose i optimalnu proširenu reprodukciju svih faktora proizvodnje. Slažem se sa onim što je u referatu rečeno o nužnosti energičnih mera koje treba da omoguće proces adaptacije privrede novim uslovima. Iz pripremnih materijala se vidi da ćemo se suočiti s nizom vanrednih mera i administrativnih intervencija, s novim zamrzavanjem cena i drugim ograničenjima u oblasti potrošnje. Zato je pred nama i pitanje na koje moramo uspešno odgovoriti : koliko i kako mi

43

možemo da zamrznemo tržište, cene, taj izraz objektivnih ekonomskih odnosa u razmeni? Ova privredna reforma pretpostavlja što slobodnije ekonomske odnose, traži adekvatni tržišni mehanizam, koji će odnose u razmeni ekonomski regulisati i dati najrealnije mogućnosti za društvenu intervenciju. Dakle, taj put » odmrzavanja« i prelaska na slobodnije ekonomske odnose, koji odgovaraju našem ekonomskom i društveno-političkom sistemu, bar što se mene tiče, vrlo je težak i od njegovog uspešnog i pravovremenog rešavanja zavisi uspeh ove naše akcije. U pitanju je, kako to u referatu stoji, dugoročan program mera koji treba da omogući doslednije i potpunije ostvarivanje naše generalne linije. Ne radi se o jednokratnoj kampanji, već o radikalnom zahvatu, kojim treba otkloniti smetnje bržem razvoju procesa deetatizacije i stabilizacije naše privrede...«

Veselin Duranović: PRIVREDNA REFORMA SE NE SME POSMATRATI STATIČNO >>...Već se može konstatovati kao pozitivna činjenica rekao je u početku Veselin Duranović da je dosadašnja kratkotrajna politička aktivnost oko reforme - svedena, inače, na upoznavanje sa suštinom koncepcije i njenim mobilizatorski djelovala na radne orgapretpostavkama, nizacije i društveno-političke faktore u sagledavanju otvorenih unutrašnjih problema, postojećih rezervi itd. Ali efekat reforme ne treba posmatrati samo statički. Jer samo konfrontiranje postojećeg stanja u privredi i predviđene koncepcije privredne reforme ne može dati i ne daje prave odgovore na to što reforma donosi odnosno šta je to što treba preduzeti kod svake radne organizacije sada i u procesu sprovođenja predstojećih mjera.

44

staviše, računice, koje se sada prave za pojedine radne organizacije ili grupacije, mogle bi u izvjesnoj mjeri demobilizatorski da djeluju, ukoliko se ne bi pravile sa šireg stanovišta. Privrednu reformu valja stoga posmatrati u razvoju, u dinamičnom kretanju, u svijetlu čitavog jednog programa mjera, kojeg sada treba da sagleda i usvoji svaka radna organizacija u novim uslovima privređivanja i novim odnosima raspodjele. O ovom problemu govorim na ovakav način jer analize, koje smo vršili u dvadesetak privrednih organizacija u Crnoj Gori, pokazuju da se pravi položaj tih radnih kolektiva ne može ocijeniti prostim preračunavanjem na nove troškove proizvodnje i nove odnose u raspodjeli. Sagledavan samo na takav način, položaj mnogih analiziranih privrednih organizacija nije povoljan jer se dolazi do negativnih efekata. Međutim, druga se ocjena dobija kada se dublje i konkretnije pogleda kakve se sve potencijalne mogućnosti nalaze unutar same privredne organizacije. Pogotovo ako vide mogućnost da zaokruže svoje kapacitete na nivo optimuma, izvrše određene rekonstrukcije, usavrše ekonomiku rada, uvode više smjena itd. Zbog svega toga se u predloženoj koncepciji izmjene odnosa cijena i pariteta dinara, pored novih kvaliteta koji se dobijaju otklanjanjem nejednakih uslova privređivanja i sl, poseban naglasak stavlja na procese unutrašnjeg mijenjanja privrede. A ti procesi će se snažno razviti pod dejstvom uspostavljanja novih odnosa na tržištu i u raspodjeli - u stvari, objektiviziranjem položaja radnih organizacija u društvu i u njihovom međusobnom odnosu. Razumljivo, unutrašnji preobražaj privrede na liniji sve intenzivnijeg načina proizvodnje i privređivanja uopšte može doći samo kao rezultat trajnih, organizovanih i smišljenih napora i mjera, koje treba vršiti zavisno od konkretnih uslova privređivanja i položaja svake radne organizacije ili privrede jednog šireg područja. Stoga smatram da koliko god je potrebna puna jedinstvenost, najveća organizovanost i dosljednost u realizaciji predložene koncepcije privredne reforme, isto tako je nužno osposobiti se, biti istrajan i imati šire razumijevanje za rješavanje mnogostrukih, često vrlo specifičnih problema,

45

koji će se u predstojećem periodu javljati kao posljedica sprovođenja reforme. Očigledno je već sada da će problemi biti složeniji i teži nego što se to može zaključiti na osnovu materijala u kojima je izložena koncepcija reforme. Analize koje smo vršili pokazuju, na primjer, da ima privrednih organizacija koje bi po predloženoj koncepciji privredne reforme trebalo da imaju povoljan položaj , premda ga one trenutno nemaju. I, obratno. Analize, dalje, pokazuju da se, pored subjektivnih, radi i o faktorima pretežno objektivne prirode. Očigledno je stoga da se treba sa najvećom pažnjom odnositi prema problemima takve vrste. Jer često takav trenutni položaj radne organizacije nije posljedica samo njenog slabog poslovanja nego i dosadašnjih uslova privređivanja, načina finansiranja proširene reprodukcije itd. Kad to ističem, imam u vidu određenu blagovremenu i efikasnu pomoć. Samo, ne pomoć u vidu izuzimanja iz sistema, već u okviru sistema, prije svega putem veće stručno-tehničke pomoći, koja će sada, sa povećanim zahtjevom za modernizacijom, biti naročito potrebna. Posebno tamo gdje je oskudica u tehničko- ekonomskim kadrovima i gdje je manja privredna razvijenost. Međutim , u našoj zemlji takva pomoć nije razvijena, a potpuno je zatajila kada su u pitanju tek formirane radne organizacije na nerazvijenim područjima. Prema tome, koliko god je nužno raščistiti sa svim iluzijama o eventualnim mogućnostima da se u novim uslovima bilo kakvim vanekonomskim intervencijama može tolerisati i održavati nerentabilna proizvodnja, toliko po mom mišljenju - treba biti jasno i to da je u prelaznom periodu potrebno svestrano pomoći onim radnim organizacijama koje će se trenutno teže adaptirati novim uslovima. Naravno, ako postoje ekonomski razlozi i osnove za takvo angažovanje. Posebnu pažnju u vezi sa predstojećim izmjenama u odnosima cijena privlače neki problemi privrede na manje razvijenom području kakvo je područje naše republike. Tim prije što je pred nama cjelovita i duboka reforma koja zadire u samu materijalnu bazu društveno- ekonomskih odnosa i na širokom frontu narušava stare i uspostavlja nove odnose u raspodjeli. Stoga smatram da bi bilo cjelishodno

46

sagledati i nov položaj u kome će se naći privreda ovih područja. Radi se, u stvari , o potrebi sagledavanja odraza predviđenih izmjena na proces otklanjanja jedne od osnovnih disproporcija u našem društveno-ekonomskom razvoju razlika u stepenu ekonomske razvijenosti. Ukazujući na potrebu jednog takvog sagledavanja, imam u vidu neke objektivne faktore koji su više puta isticani, posebno na Osmom kongresu, a koji će se - prema izvršenim analizama , - oštrije odraziti u novim uslovima kada struktura cijene treba isključivo ili gotovo isključivo da zavisi od stvarnih uslova proizvodnje . Probleme u vezi sa tim želim posebno istaći i radi toga što su pod dejstvom dosadašnjih sistematskih izmjena i naravno kao rezultat razvojne politike počele da se odvijaju pozitivne tendencije u poslovanju privrednih organizacija na području naše republike. To potvrđuje da su naše ranije date ocjene, a posebno afirmisane na IV kongresu SK Crne Gore, da promjene u sistemu, gledane u cjelini, po svojoj suštini i trajnim dejstvima, odgovaraju potrebama razvoja privrede i na nerazvijenom području. Te pozitivne tendencije se odražavaju kroz povećanu privrednu aktivnost, širu privrednu inicijativu i porast sopstvenih sredstava na bazi stalnog povećavanja akumulativnosti privrede. Tako, na primjer, iako je stopa akumulacije u industriji Crne Gore niža od prosječne jugoslovenske, ona pokazuje tendenciju bržeg rasta. Neto produkt po jednom zaposlenom u industriji već je u 1964. godini premašio neto produkt po zaposlenom u zemlji za 2 odsto. Na to je svakako uticala povoljnija tehnička opremljenost rada i određena struktura industrijske proizvodnje. Ali u sve većem obimu i bolji uslovi privređivanja stvoreni dosadašnjim izmjenama. Međutim, brže efektuiranje uloženih sredstava i brži prelazak sa ekstenzivnog na intenzivno privređivanje, dobrim dijelom je uslovljeno visokim stepenom zaduženosti naše privrede i znatno većim uticajem transportnih troškova u ukupnim troškovima proizvodnje, što će značajno opteretiti novu strukturu cijena. Analize pokazuju da će transportni troškovi imati posebno visoko učešće u novoj strukturi cijena. Prije svega zato što je učešće transportnih troškova u ukupnim troškovima proizvodnje i rada znatno iznad proseka sa kojima ra-

47

čunaju radne pretpostavke predložene koncepcije privredne reforme. Usled djelovanja tih faktora, kako pokazuju izvršene analize, doći će do izvjesnog zaoštravanja uslova privređivanja u izmijenjenim odnosima cijena. Jer po ovim osnovama se prosječno više umanjuje dohodak privrede nego što će se povećati predviđenim prosječnim porastom cijena sopstvenih proizvoda. Zbog svega toga, po mom mišljenju, valjalo bi ponovo pažljivo sagledati problem visoke kreditne zaduženosti privrede i u sistemu prelaznih mjera omogućiti joj da se uspješnije prebaci na nove uslove privređivanja. Za privredu manje razvijenog područja, kakvo je područje naše republike, od naročite je važnosti rješavanje niza otvorenih postojećih problema, kako bi ona u privrednu reformu startovala pod povoljnijim okolnostima i mogla da sopstvenim snagama rješava teškoće koje će se javiti osobito u oblasti standarda. Mislim da je saniranje postojećih teškoća u privredi ― tamo gdje je to ekonomski cjelishodno jedan od najneposrednijih i najvažnijih zadataka, jedan od uslova koji treba obezbijediti da ne bi sa reformom došlo do neželjenih posljedica. Ovo pitanje je sada najaktuelnije za našu republiku, radne organizacije i društvene faktore u opštinama. U našoj republici se čine značajni napori kako bi se otklonile brojne teškoće u vezi sa nedostatkom obrtnih sredstava, refundiranjem obrtnih u osnovna sredstva, gubicima u privredi itd. Očigledno je da se u reformu ne može ući sa takvim stanjem, pa se nalazimo pred ozbiljnim problemom obezbeđenja potrebnih sredstava za neophodna saniranja u privredi. Stoga već sada očekujemo da će se u velikom broju privrednih organizacija javiti ozbiljne teškoće u vezi sa naknadom za porast životnih troškova. Mnoge neće biti u stanju da formiraju dohodak koji bi omogućio da se uklope u nove troškove privrede i nove odnose raspodjele. To će biti jedna od posebnih teškoća na početku reforme i u prelaznom periodu. Zapravo sve dotle dok se ne postignu veći rezultati u ostvarivanju dohotka povećanjem proizvodnje i produktivnosti, do čega će doći pod dejstvom mjera koje se moraju preduzeti radi rekonstrukcija, dogradnje i modernizacije, unutrašnjeg sređivanja privrednih organizacija, aktiviranju postojećih rezervi i sl.

48

S tim u vezi nameće se svakako pitanje sredstava i mjera koje treba preduzimati da ne dođe do narušavanja postojećeg nivoa standarda. Zahtjev za preraspodjelom dohotka na svim nivoima se zato neodložno nameće, iako će i tu biti teškoća. Istovremeno treba napomenuti da će se ovi problemi odraziti i na priticanje odgovarajućih sredstava za funkcionisanje društvenih djelatnosti, što će nametnuti i problem njihovog rada i razvoja . No, to će otvoriti i ubrzati procese pune racionalizacije u radu i organizovanju društvenih službi. Iznošenje tih problema uverljivo govori o potrebi maksimalne političke mobilizacije svih društvenih faktora, svih kadrova, a pre svega Saveza komunista. To pretpostavlja ne samo duboko razumijevanje suštine predstojećih promjena i što potpunije poznavanje svih mjera i svih strana reforme nego i najaktivnije uključivanje svih političkih snaga u sadašnje pripreme reforme. Jednom rečju : organizovanost, istrajnost i doslednost u vođenju političke akcije, osposobljenost da se pravovremeno rješavaju postojeći i novi problemi koji će se javljati. Za organizacije Saveza komunista i društveno -političke snage na privredno nerazvijenom području, s obzirom na otežane uslove i nedostatak sredstava za rješavanje mnogih problema, zadaci koji proističu na liniji sprovođenja reforme povećavaju obaveze i odgovornost.

Albert Jakopič : POTREBNO JE ANGAŽOVANJE SVIH DRUŠTVENIH SNAGA

>>...Ovog puta se ne radi samo o nekim parcijalnim privrednim merama koje bi trebalo da pomognu u rešenju nekih protivrečnosti, već se radi o mnogo kompleksnijem zahvatu na području našeg društveno-ekonomskog sistema. Novim merama stvoriće se potpuno nov kvalitet u našim društveno - ekonomskim i političkim odnosima... 49

Mi smo u Sloveniji, kako u Savezu komunista, tako i u drugim političkim organizacijama već razvili dinamičnu političku aktivnost. Sagledali smo intencije nove privredne politike i predviđenih mera sa osnovnim političkim aktivom i u republici i u komunama. Naime, u Republici smo organizovali savetovanje sa sekretarima opštinskih komiteta SK. Održani su sastanci partijskih aktiva ekonomista, novinara i drugih koji su otišli u pomoć komunama. Aktivima je bila prezentirana čitava problematika u vezi sa predstojećim privrednim merama, kao i neka teoretska saznanja u vezi s tim. Na osnovu takvih priprema u Republici, na terenu smo u 11 centara imali konsultacije sa osnovnim političkim aktivom komuna i predstavnicima samoupravnih organa iz privrednih organizacija i ustanova. Na svim tim savetovanjima smo sasvim otvoreno izlagali zamisao i ciljeve predviđenih mera, a to znači potpuno otvoreno govorili o tome da reforma u početnoj fazi sama po sebi neće doneti bitna materijalna poboljšanja, već da na tom planu predstoje ogromni napori i zadaci čitavog društvenog i političkog organizma. Naglašeno je da je posle parcijalnih mera (smrzavanje cena, snižavanje kreditnih mogućnosti) u cilju stabilizacije privrednih kretanja nužno ići dalje, kako ne bismo dozvolili još veće disproporcije i usporavanje privrednog razvoja na bazi onih pretpostavki i politike koju je definisao Osmi kongres Saveza komunista Jugoslavije. Za našu političku akciju je bitno da predstojeće teškoće ne precenjujemo niti potcenjujemo, već da budemo što realniji i svesni toga da ulazimo u duži proces koji znači svesnu borbu sa svim onim što se javlja kao konzervativno, neekonomsko, nestimulativno. U isto vreme mislim da bismo pogrešili ako bismo se sasvim složili sa statičkom, bolje rečeno početnom situacijom u kojoj će se naći pojedine privredne organizacije, ne računajući na sve ono pozitivno koje će uneti reforma sama po sebi i na one ljudske i materijalne potencijale koji će se morati mobilisati. Sa stanovišta političke akcije i što šire mobilizacije ljudi takav, realistički i što otvoreniji pristup je nužan. Političko raspoloženje ljudi i situacija u privredi traže da se novim privrednim merama dâ što širi društveno -politički značaj . Po50

litička širina ove akcije uslovljavaće i uspehe naših nastojanja. Ako bismo dozvolili da odgovornost za sadašnje mere bude samo stvar nadležnih samoupravnih organa, stručnih službi i organa vlasti, a ne i svih progresivnih društvenih snaga, onda uspeh ne bi bio potpun. Zato treba ići u što veću širinu, u mobilizaciju svih ljudi, pogotovo radnih kolektiva od kojih, uz našu delatnost i jedinstvenost, u najvećoj meri zavisi uspeh celokupne akcije. Procesi u koje stupamo otvoriće nove puteve progresivnoj idejno-političkoj akciji Saveza komunista u kojoj će on, kao i uvek, biti pokretačka idejno -politička snaga društva. U tome ćemo uspeti, ukoliko se ne zatvorimo u sebe, u partijske organizacije i komitete, već mobilišemo sve što je progresivno u našem društvu. U toj svojoj obavezi Savez komunista će imati punu podršku svih drugih organizacija, organa samoupravljanja i svih radnih ljudi, jer se radi o bitnim pitanjima našeg društvenog, ekonomskog i političkog sistema...Iskustva iz prošlosti i tekuće prakse govore da reformu treba sprovesti sa punom odlučnošću, efikasnošću i odgovornošću - ne samo zakonskom nego i društvenom. A

51

toga je nedostajalo u mnogim našim mjerama na sektoru privrede, pa i onda kada smo ih jednoglasno odobravali. Individualno nepridržavanje i nesprovođenje stavova, traženje rupa u mjerama i propisima, zapostavljanje očiglednih problema ili njihovo zaobilaženje, najčešće nije bilo podložno društvenoj odgovornosti i jačoj društvenoj osudi. . . « >>Mi se, na primjer, dugo vremena slažemo da se u posebno povoljnom položaju nalaze mnoge grane i grupacije čija visoka akumulacija omogućava bolje uslove života i rada - ali ne na osnovu rezultata njihovog poslovanja i zalaganja već zaslugom nepravilnih instrumenata. I obrnuto. A to govori da jedni djelovi radničke klase žive na račun drugih. Nije potrebno isticati da radnici to ne odobravaju i da dosta dugo i strpljivo čekaju da se takvi odnosi izmijene, prije svega u primarnoj raspodjeli. Izmjene u sistemu cijena zato predstavljaju veliki i značajan korak... « »Čini mi se da danas, kad idemo na mjere koje treba da donesu duboke promjene odnosa u privredi, prije svega, valja istaći, i to baš na ovom forumu, stav za jačanje i povećanje društvene odgovornosti kadrova za jedinstveno sprovođenje usvojenih zaključaka i mjera, i za doslednost u tome...«< >>Smatram isto tako da bi mi kao politički kadrovi i kao nosioci javnih društvenih funkcija trebali biti u praksi podložni javnoj odgovornosti i konsekvencama za pogrešnu politiku, partikularizam i slično , ne čekajući periodične rotacije. Akcije i mjere na sprovođenju privredne reforme treba da razviju izvanrednu, žilavu i upornu aktivnost na reorganizaciji poslovanja, na preispitivanju unutarnje organizacije rada, dalje podsticanje unutarnje raspodjele, istjerivanje svih vrsta rezervi u privredi i van nje - na nivoima od radne organizacije i komune do republike i federacije. A zato su potrebni snažni i sposobni kadrovi. I bilo bi dobro šire razvijati etiku kod svih da oni koji iz bilo kojih razloga nijesu u stanju da izvrše zadatak da sami odstupe i prime posao koji im više odgovara. A možda je ne manje potrebno razvijati etiku i kod onih stručnjaka, kod kojih je nedostajala, da je već vrijeme da ne prihvataju zadatke i po porudžbi rade programe i 52

53 53

elaborate iza kojin ne stoji ekonomska računica i njihova savjest, obična, ljudska. I tu nam leži dobar dio uzroka za ne male promašaje u privredi...« »Htio bih, s obzirom na dalekosežnost i obimnost mjera koje reforma sobom nosi, istaći i potrebu sagledavanja posledica koje će njihova primjena imati na neke grane privrede i pojedina područja. Prezentirani materijali ukazuju da će neke privredne grane, koje su i dosad bile u nepovoljnom položaju, ostati tu i dalje. To su crna metalurgija, drvna industrija i druge, a pridružiće im se industrija kože, pomorski saobraćaj i druge grane...< >>Kod nekih od tih privrednih grana se kao olakšica predviđa sniženje kamate na poslovni fond: Mjera je nesumnjivo vrijedna. Međutim, treba se podsjetiti na neke momente koji su vrlo značajni za mnoge grane i preduzeća, a naročito područja. Tako, na primjer, privredne organizacije izgrađene prije 1953. godine finansirane su iz budžeta i ne plaćaju anuitete. Plaćaju samo kamatu na poslovni fond - otplate su oslobođene. Kamata na poslovni fond predviđena je 4% odnosno za neke povlašćene grane - 2 odsto. Preduzeća osnovana posle 1953. godine podizana su kreditima koje sada vraćaju bankama po ugovorenim rokovima i kamatom... To znači da bi ta preduzeća na uloženi kredit godišnje plaćala oko 15 odsto prema samo 4 odnosno 2 odsto koliko iznosi kamata na poslovni fond onima koji ne otplaćuju kredit. Zato pitanja zaduženosti privrede i anuiteta u reformi koja se predviđa još više izbijaju u prvi plan. To važi za radne organizacije i grane koje će i dalje ostati u nepovoljnom položaju, a posebno za nerazvijena područja gdje je većina preduzeća podignuta posle 1953. godine. Sve to sasvim jasno govori da u okviru sistema, izdiferenciranim tretmanom i obavezama prema anuitetima, tj . otplatama i kamatama na bankarske kredite i drugim merama, treba omogućiti tim granama i područjima da se adaptiraju kako bi se, posebnim i vanrednim sopstvenim naporima u pravcu povećanja produktivnosti rada i punog korišćenja kapaciteta, uklopili i osposobili da posluju bez zaštitnih mjera...«

Savka Dabčević-

LAKŠE I BRŽE ČEMO OSTVARITI CILJEVE POSTAVLJENE NA KONGRESU AKO U ŠTO VEĆOJ MJERI OSLOBODIMO UNUTRAŠNJE SNAGE NAŠE PRIVREDE »Mislim, drugovi, da našu punu političku podršku zaslužuje ova orijentacija i kurs kojim se ide na dalje unapređivanje i razvoj cjelokupnog našeg privrednog sistema, koji se prvenstveno odnosi na promjene pariteta dinara, kao i na preraspodjelu u korist sirovinske industrije, poljoprivrede i energetike. Dosadašnje diskusije koje smo imali u Republici Hrvatskoj u okviru Socijalističkog saveza i inače, pokazale su da postoji puna podrška tom osnovnom kursu, ali su istovremeno te diskusije ukazale i na probleme koje će ova reforma otvoriti ili zaoštriti, kao i na potrebu da se tako organiziramo da u razdoblju koje nam preostaje do primjene novih mjera doprinesemo konkretnim rješenjima koje bi bile što adekvatnija intencijama ove reforme. Jasno je da se kod nove cijene dolara ne radi prvenstveno o jednoj tehničkoj operaciji, već je očito da su značajne reperkusije promene pariteta koje treba da nas približe svjetskim cijenama. Očito je da se stanje kakvo je danas mora mijenjati, jer ono čini uvoz umjetno jeftinim , a destimulira ili nedovoljno stimulira izvoz. Devizni kursevi koji sada postoje u rasponu od 40 i više procenata, stvaraju nerealnu i teško podnošljivu situaciju u privredi, otežavaju izgradnju stvarnih ekonomskih kriterija efikasnosti, doprinose zamagljivanju izračunavanja društvene rentabilnosti. Osim toga faktično stanje već je u sukobu s formalnim kursom koji je na snazi. Ne treba potcjenjivati, ali ni precjenjivati psihološke faktore izazvane već samom najavom devizne reforme. Efekat obezvređivanja dinara devalvacijom dovodi do pojave da proizvođači i prodavači zahtijevaju za svoju robu više novca bez obzira da li su im faktički troškovi porasli ili ne. Treba računati i na pojavu tzv. »bijega dinara u robu« , tj . pojave i kod preduzeća i kod domaćinstva da se prekomjerno troši, »pojedu« uštede,

54

odnosno stopiraju zalihe, što postaje daljnjim faktorom uticaja na porast cijena. Neki elementi takvih pojava su već zapaženi. Stoga mislim da svi ovi momenti zahtijevaju da se ubrzano radi i sprovodi devizna reforma. Izvjestan pritisak na premije takođe postoji i s tim treba računati. Međutim, prividni rentabilitet koji se osigurava visokim izvoznim premijama, s jedne strane, i visokom carinskom zaštitom s druge strane, nije faktor realnog uključivanja u svjetsko tržište, nego znači zatvaranje od svijeta, toleriše nisku produktivnost i uvijek se u krajnjoj liniji nečim plaća. Ako takve mjere ne dovode do stvarnog porasta produktivnosti rada, onda ni rentabilitet nije stvarni, zdravi, ekonomski rentabilitet; onda takav rentabilitet plaćamo usporavanjem privrednog razvoja i u krajnjoj liniji standardom, a to je u suprotnosti i sa samom linijom Osmog kongresa . Ovo ne znači da nam nije potrebno voditi računa o stepenu razvoja na kojem se nalazimo, o pomoći razvojnim jezgrima itd. ali orijentacija mora, po mom mišljenju, ići na omogućavanje većeg uticaja svjetske produktivnosti na nivo naše produktivnosti u zemlji, pa makar to nekog privremeno i pogađalo. Htjela bih kod toga upozoriti da nije tehničko nego veoma značajno pitanje nivoa kursa. Potcjenjivanje potrebnog nivoa moglo bi imati za posljedicu da se u kraćem roku ponovo nađemo pred sličnim problemima pred kojima smo danas, dakle da ponovno idemo na readaptaciju privrede, a precjenjivanje bi takođe djelovalo pogubno, jer bi ne samo pretjerano obezvredilo dinar, nego bi išlo u raskorak za zahtjevom za selektivnom ekonomskom politikom, jer se i loša investicija može podvesti pod visoki kurs. Zato uspjeh ove neophodne reforme svakako zavisi i od toga kojom će tačnošću biti izrađeni računi za promjenu pariteta. Tu bi trebalo da damo naš konstruktivan prilog time što bi najstručnije kadrove i iz republika angažirali u završnoj fazi skupa sa drugovima koji već rade na reformi. Devizni kurs je posljedica interne produktivnosti rada i njenog odnosa prema produktivnosti rada zemalja s kojima razmjenjujemo. To je realna ocjena naše dosadašnje razvojne politike i etape na kojoj smo u odnosu na opšti razvoj u svijetu. Zato sama promjena deviznog kursa bez istovremeno veće orijentacije na kvalitet razvoja, na efikasnije in55

vestiranje, na intenzifikaciju privređivanja, ne može samo po sebi predstavljati rješenje. Ona stvara pogodne uslove i djeluje u pravcu intenzifikacije i selektivnosti, ali je od prvorazrednog značaja da bude popraćena drugim mjerama prvenstveno onim koje će oslobađati sve one snage koje doprinose poboljšanju cjelokupnog sistema privređivanja, a zato je ja promatram najtješnje povezanu s jačanjem prava radnih kolektiva u privređivanju i reprodukciji uopšte a i proširivanju njihovih prava u raspolaganju devizama Drugi problem vezan je za preraspodjelu u korist sirovinske industrije i poljoprivrede. Meni se čini da na starim pozicijama izlaza iz postojećeg problema nema i da izlaz treba tražiti u daljnjim sistemskim promjenama. Sirovinska industrija i energetika bili su faktički zapostavljeni i zbog niske akumulativnosti nisu bili privlačni za ulaganje. Zaostajanje ovih djelatnosti postalo je limitirajući faktor razvoja i privilegisanih grana, kao što je prerađivačka industrija, a u okviru slobodnijeg ekonomskog sistema koji razvijamo, u sklopu naše opšte orijentacije na što manje administrativno miješanje u privredni razvoj , rješenja se ne mogu tražiti vraćanjem natrag. Takozvana » kriza « oko repromaterijala to vrlo jasno pokazuje. Mi smo razvijali neke bazične grane prelivanjem akumulacije iz ostalih grana, ali smo ih onda ostavili da niskom cijenom pomognu razvoj ostalih. To je slučaj kod elektroenergije, većine sirovina itd. No, tu se onda izgubila ekonomska računica . Preko dosadašnje politike cijena vršilo se faktički prelivanje vrijednosti, i to administrativnim putem, što je davalo iskrivljenu sliku rentabiliteta i istovremeno ometalo razvoj niza grupacija. Na određenoj etapi razvoja moralo se postaviti i postavilo se pitanje stvarnih troškova proizvodnje. Mislim da je dilema koja se katkad u diskusijama čuje : prerađivačka ili sirovinska industrija, lažna dilema. Mi ne možemo razvijati prerađivačku industriju na bazi niskih cijena sirovina, a da ne dođemo do faze kada će se tako privilegovana prerađivačka industrija sukobiti s nerazvijenošću svoje vlastite sirovinske osnove. S druge strane, ne bi bio racionalan ekonomski razvoj, koji bi težio izvozu sirovina i repromaterijala, a ne proizvodima sa što većim nivoom prerade. Trebalo bi s toga vrlo pažljivo izučiti da li, u kojoj mjeri i koji korektiv treba eventualno naći da nas

56

ova promjena kursa ne orijentiše isključivo ili prvenstveno na izvoz sirovina. Mi želimo da izvozimo finalne proizvode, gdje se stvara veći dohodak, a ne da vodimo takvu politiku koja od naše zemlje stvara neki sirovinski dodatak

razvijenijih. Zato razvoj sirovinske industrije mora biti praćen razvojem moderne prerađivačke industrije koja svoj položaj ne bazira na povoljnom instrumentariju države, nego na stvarnoj produktivnosti. Nije zato dilema: ili sirovinska ili pre= rađivačka, nego je dilema između efikasne i neefikasne industrije, odnosno zajednički privredni interes za razvoj i prerađivačke i sirovinske industrije gdje god za to postoje povoljni uslovi, ali ne po svaku cijenu. Prerađivačka industrija je faktički zainteresovana za razvoj sirovinske, a sirovinska za razvoj prerađivačke. Šta više, svaka od njih je zainteresovana za što viši nivo produktivnosti u drugoj . »Sukob« među njima javlja se samo u administrativnom sistemu rukovođenja privredom, gdje se administrativno raspodjeljuje višak rada, gdje se cijene ne formiraju na bazi ekonomskih odnosa nego se konstruiraju. U tim uslovima može da se objektivno javi suprotnost interesa između razvoja sirovinske i prerađivačke industrije koja u slučaju mnogonacionalne zajednice i različitog rasporeda ovih industrija po republikama, može dobiti čak i nacionalističke prizvuke. Ako uspostavimo ekonomske odnose, ako se u procesu oslobađamo birokratsko -etatističkih oblika prelivanja viška rada, onda se kao bitno javlja samo pitanje jednako važno za sve republike i svakog čovjeka - da li razvijamo efikasnu sirovinsku i prerađivačku industriju , baziranu na ekonomskoj računici, ili je vještački podržavamo. Naravno da nam se mogu javiti određeni otpori, bilo da rastu iz nerazumijevanja suštine promjena, iz navike da se problemi rješavaju na » stari « način, ili a to su oni najžilaviji, rastu iz pokušaja da se očuvaju ranije privilegovani položaji ili da se iz ove reforme izvuku neke privilegije. No, snage koje stoje nasuprot tim otporima je stvarni interes svih naših radnih ljudi koji zdravo posluju.

Mi moramo prekinuti s tim da jedno tražimo od drugih, a drugačije promatramo i rješavamo stvari za sebe. Ako smo protiv birokratizma na centralnom nivou, lokalni biro57

kratizam nije manje opasan. Ako smo protiv proširivanja investicionog fronta u drugim republikama, moramo ga dosljedno suziti i u vlastitoj kući. Zato uspjeh ovih promjena ne zavisi samo od adekvatnosti konkretnih mjera kojim će se ovaj kurs ostvariti, nego i od jedinstvenog sprovođenja istih stavova za koje smo se na Osmom kongresu izjasnili. Ne možemo tolerisati situaciju u kojoj sebi prepisujemo svu, da tako kažemo, aktivu našeg razvoja, što je pozitivno, a "vu pasivu prebacujemo na nekog drugog. Kao komunisti odgovorni smo i za aktivu i za pasivu. Jedna je od intencija ove reforme da se do sada zapostavljene djelatnosti osposobe za samostalan i efikasan razvoj i da se na bazi ravnopravnih poslovnih odnosa uključe u privredni život, što dosad (velikim djelom) nije bio slučaj ni sa energetikom ni sa saobraćajem, ni sa poljoprivredom. Mi to s toga moramo podržati, jer smo upravo to tražili u svim našim rezolucijama i zaključcima. U vezi s tim čini mi se, treba imati u vidu još nekoliko momenata. Ove promjene pogodiće, gledajući kratkoročno neposredne efekte, prerađivačku industriju. Ali, činjenica da je prerađivačka industrija pred otvorenim problemom modernizacije kako bi postigla višu produktivnost od one na kojoj smo danas, nije posljedica reforme nego zakonita posljedica dotadašnjeg razvoja. Reforma će to samo jasnije pokazati. Čini mi se da je proces koji otklanja privilegovani položaj prerađivačke industrije i tjera je na višu produktivnost svakako pozitivan. Mi imamo dosta prerađivačke industrije koja je jako skupa, svaštarska, nije specijalizirana, a nedostaje joj stimulans na specijalizaciju Mislim da se treba založiti za instrumentarij koji se neće podešavati prema onima koji imaju nisku produktivnost rada, zanatsku prodaju, nego prema onima koji su na većoj stopi produktivnosti, stvarajući uslove da sve što je privredno sposobno dostigne taj viši nivo produktivnosti. Sve naše deklaracije o standardu mislim da se neće moći realizirati, ako ne uspjemo da izgradimo industriju koju nećemo morati da održavamo premijama. Taj proces nije ni lagan ni bez teškoća niti se može lako ostvariti, ali je, čini mi se, kao orijentacija neophodan. Mislim da je bolje izgubiti jednom nego stalno gubiti i stalno dovoditi u pita58

nje razvoj . Zato bi se trebalo što više osloboditi iluzija da je nešto rentabilno ako to u stvari i nije. Posebno je pitanje da adaptaciju privrede treba olakšati nizom smišljenih prelaznih mjera. Netko tu bitku neće izdržati. Ali moram računati na to da je to za celokupnu našu privredu i za porast standarda korisnije nego da neracionalno poslovanje i one koji nemaju uslova za porast produktivnosti održavamo odvajanjem sredstava iz nacionalnog dohotka. (Treba naravno predvidjeti mjere kojim će se taj proces učiniti što bezbolnijim, treba se organizirati tako da što brže, ali što je najznačajnije, iz toga iziđemo produktivniji, sposobniji za efikasnije privređivanje. Od toga zavisi uspješnost naše akcije za porast realnog standarda radnih ljudi). Isto je tako neophodno da se i kod cijena bazičnih grana, sirovina i poljoprivrede vodi računa o stimulaciji na produktivnost. Stoga upozoravam da se kod konačne izrade ovih prijedloga cijena ne bi smjelo polaziti od toga da se neko po svaku cijenu uklopi, bez obzira kako se to reflektira na svjetsko tržište, jer bi se to vrlo negativno odrazilo ne samo na finalnu proizvodnju, nego i na privredu u cjelini. Nerentabilna, neefikasna proizvodnja sirovina koja kao bi bila zaštićena visokom cijenom mogla bi se javiti smetnja uključivanju finalne proizvodnje u međunarodnu podjelu rada, te bi sirovinska osnova bila skuplja od onoga što bi taj finalist u slobodnoj razmeni mogao dobiti vani. Zato treba konkretno izručiti i što realnije postaviti odnose u cijenama, Osobito bi u razradi korisno bilo učešće privrednih organizacija i puna saradnja privrede s državnom administracijom koja priprema prijedloge. Ne u smislu licitiranja, već zbog realnosti konkretnih prijedloga...>Predstojeća reforma dovešće do preraspodele nacionalnog dohotka upravo do ujednačavanja uslova privređivanja. Kako će se vršiti to ujednačavanje uslova privređivanja? Očigledno, svi vidimo, da se ujednačavanje uslova privređivanja vrši na bazi jedinstvenog kursa, ukidanjem raznih premija, regresa itd ., tako da se u tom pravcu stvaraju jedinstveni uslovi za uključivanje naše privrede u međunarodnu podelu rada. Međutim, izvesne analize pokazuju da moramo biti oprezni kada se radi o uslovima privređivanja pojedinih privrednih grana. Naime, neke privredne grane imaju povoljnije prirodne uslove usled kojih su u stanju da podignu produktivnost rada na viši nivo i to mnogo brže nego druge privredne grane. Očigledno je da bi takve privredne grane ukoliko ostanu u teškim uslovima privređivanja i dalje stagnirale. Uzmite drvnu industriju. Činjenica je da je produktivnost rada u šumarstvu i drvnoj industriji vrlo niska. Tamo se zapošljava uglavnom sezonska i nekvalifikovana radna snaga. Šumarstvo i drvna industrija pri sadašnjim uslovima ne mogu da se modernizuju i podignu produktivnost na viši nivo, ne mogu da likvidiraju pojavu velike zaposlenosti nekvalifikovanih radnika sa sela itd. Sve ovo jasno govori

65

Drugi važan preduslov za uspjeh ove reforme je, pox: mom mišljenju, dalja razrada sistema u pravcu oslobađanja inicijative proizvođača. Čini mi se da bi iako određene ad- za ministrativne mjere u nekoj etapi provođenja reforme mogu biti potrebne, bilo neprihvatljivo ako bi se u sadašnjoj slo- ; ženoj situaciji, polazeći od starog sistema i od starih osnova, uzela orijentacija na jačanje administrativnih mjeram u privredi, makar se ona pravdala strahom da ne » pustimo stvari iz ruke« . Slažem se da je važno zadržati usmjeravajuću ulogu na privredne procese. Ali ne na liniji vraćanja natrag, ne na liniji administrativnog (čega je u prvim predlozima osobito oko deviznog režima bilo ponešto) , već na liniji snaženja pozicije neposrednih proizvođača u odlučivanju. Naravno, vodeći računa o realnosti situacije. Ne možemo se, dakako, izjasniti u svakom slučaju protiv ma kakve mjere administrativnog karaktera. Ali te mjere mogu biti samo provizorij a ne korak natrag, ili ustupak birokratskoetatističkim konceptima. Razne administrativne mjere (recimo restriktivne, ili zamrzavanje cijena i sl.) imaju svoje opravdanje kao privremeni zahvati koji omogućavaju izvje- li sno prestrojavanje, koje stvaraju neke preduslove za stabilnija kretanja ili koje otvaraju prostor za donošenje neophodnih korjenitih zahvata. Ako bi se, međutim, ove mjere predugo zadržale ili ako bi, umjesto da ih smatramo privremenim sredstvom za realizaciju one politike koju je zacrtao Osmi kongres, pokušali da u njima gledamo rješenje, zapali bismo u iluzije jer se takvim mjerama problemi u suštini ne rješavaju, već im se rješenje odlaže ili u najboljem slučaju stvaraju neki pogodniji uslovi za rješavanje. Zato bi baš u vezi sa provođenjem ovakve reforme jačanje prava proizvođača u proširenoj reprodukciji, oslobađanje od administrativnih intervencija kao i oslobađanje tržišnih mehanizama (uz osposobljavanje za pozitivno djelovanje na razvoj privrede) i uz odgovarajuće društveno usmjeravanje, trebalo biti u centru naše pažnje i niza privrednih mjera. Lakše i brže ćemo ostvariti ciljeve postavljene na Kongresu ako otvorimo procese, pažljivo ih pratimo vršeći odgovarajuće korekcije gdje je to neophodno, ako oslobađamo u što većoj mjeri unutrašnje snage privrede, ako pokrenemo onaj motor koji faktički pokreće proizvodnju u socijalizmu a koji je ugra64

anja adslo 06jer 1st eraaca-

сла ive ože akve

A

Sta De ko

đen u naš mehanizam socijalističke robne proizvodnje kroz dohodak (uz sve korektive ) , ako jačamo samoupravna prava jačanjem materijalne baze i proširivanjem prava neposrednih proizvođača u proširenoj reprodukciji, ako oslobodimo privredu postepeno onih tereta koje zdrava privreda ne može nositi na leđima (razna prevelika fiskalna i druga opterećenja« ).

Svetozar Vukmanović: PRIVREDNA REFORMA NE MOŽE BITI SPROVEDENA NA RAČUN STANDARDA RADNOG ČOVEKA >>Predstojeća reforma dovešće do preraspodele nacionalnog dohotka upravo do ujednačavanja uslova privređivanja. Kako će se vršiti to ujednačavanje uslova privređivanja? Očigledno, svi vidimo, da se ujednačavanje uslova privređivanja vrši na bazi jedinstvenog kursa, ukidanjem raznih premija, regresa itd., tako da se u tom pravcu stvaraju jedinstveni uslovi za uključivanje naše privrede u međunarodnu podelu rada. Međutim, izvesne analize pokazuju da moramo biti oprezni kada se radi o uslovima privređivanja pojedinih privrednih grana. Naime, neke privredne grane imaju povoljnije prirodne uslove usled kojih su u stanju da podignu produktivnost rada na viši nivo i to mnogo brže nego druge privredne grane. Očigledno je da bi takve privredne grane ukoliko ostanu u teškim uslovima privređivanja - i dalje stagnirale. Uzmite drvnu industriju. Činjenica je da je produktivnost rada u šumarstvu i drvnoj industriji vrlo niska. Tamo se zapošljava uglavnom sezonska i nekvalifikovana radna snaga. Šumarstvo i drvna industrija pri sadašnjim uslovima ne mogu da se modernizuju i podignu produktivnost na viši nivo, ne mogu da likvidiraju pojavu velike zaposlenosti nekvalifikovanih radnika sa sela itd. Sve ovo jasno govori

65

da se ova reforma mora nastaviti prilikom razrade našeg plana razvoja. Naime , tek će se u razradi daljeg razvoja privrede morati korigovati uslovi privređivanja, u skladu sa potrebama tog razvoja. Prema tome, kada govorimo o uslovima privređivanja, moramo govoriti o uslovima sticanja dohotka, o uslovima u kojima će se moći formirati prosečni lični dohoci u određenoj grani, o uslovima za formiranje fondova za razvoj . To znači da se istovremeno moraju sagledavati perspektive razvoja svake privredne grane i materijalne mogućnosti da radni kolektivi ostvare potreban razvoj . Na primer, mi smo dvostruko zainteresovani za građevinarstvo, za drvnu industriju , za poljoprivredu , prehrambenu industriju za sve one privredne grane gde postoje dobri prirodni uslovi da produktivnost rada može brže da se razvija. A upravo te grane imaju najteže uslove privređivanja. One zapošljavaju najveći deo nekvalifikovane radne snage sa sela, angažuju sezonsku radnu snagu i otuda u njima samoupravljanje nije razvijeno, produktivnost im je niska itd. Sve ovo bi se moglo brže preodoleti ako bi uslovi privređivanja tih grana postali povoljniji. Otuda bi prvi zaključak koji treba izvuči iz reforme cena, koja sa svoje strane znači preraspodelu dohotka i stavljanje privrednih grana u nove uslove privređivanja -- bio da moramo ići dalje i usklađivati uslove privređivanja sa potrebama razvoja privrede. Druga primedba je sledeća : obično govorimo - a to je rečeno i u Skupštini - da ova reforma neće pogoditi standard, da će radnici dobiti nadoknadu za povećane troškove života --- i onda nam je savest nekako mirna. Moramo reći da je ovakav prilaz statički i da odražava uslove u kojima će se trenutno naći privredne grane. Međutim, itekako je važno da stvar postavimo perspektivno, tj . da vidimo u kojim će se uslovima naći kolektivi kako bi imali mogućnosti da izađu iz stanja niske produktivnosti. Mislim da mi ne možemo mirne savesti prelaziti preko činjenice da će čitavi kolektivi u pojedinim granama biti primorani da usled preraspodele nacionalnog dohotka snižavaju postignuti nivo ličnih dohodaka i da neće moći da nadoknade povećane troškove života jer će im se smanjiti dohodak. Izvesne privredne grane kao što su sirovinske

66

- dobiće veće mogućnosti da povećavaju svoj dohodak na račun drugih delatnosti (a to znači svoje lične dohotke), što je pravilno s obzirom da su njihovi dosadašnji uslovi privređivanja bili mnogo teži zbog nižih cena. Ali, izvesne druge privredne grane (prerađivačke) neće imati takve mogućnosti jer neće imati dohodak iz koga bi nadoknadile troškove života koji će se povećati usled porasta cena. One će čak morati da snižavaju već postignut nivo ličnih dohodaka. Ako jednostavno kažemo da povećanje troškova života treba prebaciti na radne organizacije - a ja mislim da će radne organizacije morati da pokrivaju porast troškova života -- onda mi sebe samo zavaravamo pošto grane prerađivačke industrije, u uslovima u koje će biti stavljene, neće biti u stanju da nadoknade povećanje troškova života iz dohotka kojim raspolažu, niti će moći da zadrže sadašnji nivo ličnih dohodaka . One, dakle, moraju ići na niže lične dohotke. Postavlja se pitanje da li bi takva odluka bila ekonomski i društveno celishodna. Ako to ne bi bila, onda se mora nači rešenje putem kojega bi se privrednim granama omogućilo da ne smanjuju sadašnji nivo ličnih dohodaka nego da se >» izravnavanje« vrši na višem nivou . Ali tada treba reći ― iz kojih sredstava. Jedini izlaz bio bi u smanjenju obima investicija. Čini mi se da politički i ekonomski uspeh ove reforme zavisi od toga u kojoj će se meri insistirati na zahtevu da se smanji obim investicija . Međutim, da smanjivanje obima investicija ne bi delovalo na usporeni rast proizvodnje trebalo bi , po mom mišljenju, menjati strukturu investicija a to znači povećati sredstva koja su na raspolaganju privrednim organizacijama. Tu ćemo se, naravno, suočiti sa nizom problema. Prvi problem će iskrsnuti u vezi sirovinske industrije. Šta će se sa njom desiti? Ona će povećati svoj dohodak, a samim tim, na bazi iste produktivnosti rada, i lične dohotke. Međutim, sirovinska industrija, po mom mišljenju , treba na sebe da primi i odgovornost za svoj dalji razvoj . Radnim kolektivima sirovinske industrije moramo reći da njihov poboljšan položaj dolazi otuda što su dosad bili depresirani, tj. zato što je zajednica morala da centralizuje sredstva kako bi izgrađivala nove velike objekte, usled čega su preduze67

ća sirovinske industrije ostala bez sredstava za proširenu reprodukciju. Ako želimo da promenimo položaj radnih organizacija u procesu proširene reprodukcije, tj . da obezbedimo da neposredni proizvođači budu nosioci proširene reprodukcije, onda moramo raspraviti pitanje sadašnjeg angažovanja sredstava federacije i republika za nove objekte - za nove centrale, nove pruge, nove puteve itd. Ne radi se o tome da sam protiv novih pruga ili novih puteva, ali sam protiv istovremenog građenja po nekoliko puteva i pruga jer to mnogo opterećuje privredu pošto se sredstva za takve objekte uzimaju iz privrednih organizacija, što znači da će njima ostajati manje sredstava za vršenje rekonstrukcija i modernizacija. Moram reći da nisam ni protiv izgradnje novih objekata, novih električnih centrala, novih fabrika sirovinske industrije. Naprotiv ! Mi smo zaostali u razvoju sirovinske i energetske baze i moramo razvijati te grane ako želimo brži razvoj naše privrede. Ali usled toga što su investicije u sirovinske i energetske grane bile centralizovane, naša privreda je trpela velike štete jer smo gradili i još uvek gradimo skupe centrale iako imamo mogućnosti da podižemo mnogo rentabilnije centrale čime bismo uštedeli na stotine milijardi dinara . Isto tako gradimo nove objekte sirovinske industrije iako bismo i ovde mogli postići mnogo bolje rezultate ukoliko bismo pristupili proširivanju postojećih kapaciteta. Ako je sve ovo tačno onda se postavlja pitanje zašto ne izvršiti operaciju i na ovom području našeg privređivanja, tj. postaviti neposredne proizvođače u položaj da oni sami rešavaju ova pitanja, ovo utoliko pre što se sredstva kojima se centralizovano finansira izgradnja sirovinske i energetske baze, u stvari angažuju iz privrednih organizacija, a to znači da će utoliko manje sredstava za modernizaciju ostajati postojećim objektima sirovinske industrije. Istovremeno materijalni troškovi proizvodnje biće mnogo veći ako gradimo skupe energetske objekte i podižemo skupu sirovinsku industriju. Produktivnost rada biće, usled toga, niska ne samo u sirovinskoj nego i u prerađivačkoj industriji, pošto će materijalni troškovi biti visoki. Zbog svega ovoga mislim da bismo prilikom izmena u uslovima privređivanja morali izvršiti reviziju previsokih obaveza. To znači omogućiti neposrednim proizvođačima i u 68

0

e 01

sirovinskoj industriji da budu nosioci proširene reprodukcije, tj. obezbediti da se grade objekti tamo gde je to najracionalnije i najproduktivnije. U kakvoj će se situaciji naći prerađivačka industrija? Već sam rekao da će kolektivi ove grane imati manji dohodak, to znači da neće biti u mogućnosti da nadoknade povećanje troškova života. Slažem se sa drugaricom Savkom Dabčević da su troškovi života mnogo veći no što pokazuju analize skupštinskih materijala. Međutim ovde se postavlja pitanje kako je moguće poboljšati bar uslove privređivanja i to ne putem premija, čime se stimuliše niska produktivnost kod prerađivačke industrije, nego stvaranjem takvih uslova da prerađivačka industrija može da izvrši svoju rekonstrukciju i modernizaciju . Mi još uvek vidimo da cveta preduzetni autarhizam. Preduzeća se orijentišu da proizvode sve i svašta. Uzmite, na primer, proizvodnju televizora, automobila, elektroindustrije itd . Tu rastu kombinati na bazi autarhizma svaki kombinat hoće sve da proizvodi a to znači da se unapred orijentiše na nisku produktivnost rada. Očigledno je da tu nisku produktivnost koriste i drugi : ostvaren dohodak u našoj privredi odliva se jednim delom u inostranstvo upravo zbog naše niske produktivnosti rada. Mislim da moramo otvoriti proces koji bi prerađivačkoj industriji stavio više sredstava na raspolaganje. Drugim rečima, preraspodela između preduzeća i društva morala bi biti revolucionarnija no dosad. Sadašnja situacija je takva da, raspolažući jedva sa četvrtinom ukupnih investicionih sredstava, radne organizacije ne mogu da izvrše potrebne rekonstrukcije. Ako hoćemo da naša reforma ne dovede do smanjenja proizvodnje mada je rečeno da se može očekivati pad za 2-3 odsto - moramo sve učiniti da proizvodnja raste. Ako pravilno usmerimo i izvršimo preraspodelu između države i radne organizacije, prekinućemo pupčanu vrpcu koja u našem sistemu privređivanja još uvek postoji između države i radne organizacije . Želim takođe da upozorim na problem kretanja ličnih dohodaka. Može se čuti mišljenje da su radnici krivi za deformacije nastale na tržištu i u privredi, da su lični dohoci otišli znatno iznad postignute produktivnosti rada. Navodi se da su lični dohoci porasli za 42 % a produktivnost za 5 %. Na ovaj način stvara se jedna veštačka atmosfera u kojoj

69

se krivica zbog nastalog stanja i deformacija prebacuje na radne kolektive i same radnike. Ništa nije pogrešnije od toga. Jer, ako je neko kriv krivi smo i mi. Naime, rekli smo da merilo produktivnosti rada u radnim organizacijama treba da bude neto produkt a ne naturalni pokazatelji, budući da oni ne pokazuju uštedu u materijalnim troškovima i u korišćenju kapaciteta. Dakle, izjasnili smo se za to da merilo za formiranje ličnih dohodaka bude ostvareni neto produkt. Međutim, došlo je za do toga da lični dohoci u nominalnom iznosu porastu 42 %. Istina, to je ostvareno u uslovima inflacije, u uslovima deformisanog tržišta. Ali zar mi nismo krivi što je došlo do takvog stanja na tržištu? Zar kod nas nisu dugo vladale, na jednoj strani, teorije o slobodnom tržištu a na drugoj strani sprovođena je gruba administrativna intervencija na tržištu, što je u osnovi i dovelo do sadašnjih deformacija. Naime, veliki obim investicija a posebno centralizovane investicije i nedostatak slobodnog delovanja tržišta ali i društvene (a ne administrativne) kontrole tržišta, doveli su do takvih kretanja na tržištu da su radnici mogli povećavati dohodak i putem podizanja cena. A oni su to radili, pored ostalog i zato što su spontano reagovali na takvo stanje na tržištu i na stalni porast troškova života. Oni su se stihijno branili od preterano centralizovanih investicija. Dakle, radraspodelu nici su u takvim uslovima privređivali i vršili sredstava. Mi im nismo rekli da tako ne čine, već smo kazali da mogu raspolagati čitavim neto produktom tj . vršiti njegovu raspodelu . Poslujući kao dobri privrednici, oni su za 200 % povećali fondove i raspolagali onim sredstvima koja su ostvarili na tržištu. Što je stanje na tržištu bilo takvo to treba da bude predmet naše međusobne kritike a ne kritike radnika.

Tržište je stalno išlo putem povećanja cena i to je pogađalo standard . Tu smo opet rekli da nominalni lični dohoci treba da rastu iznad produktivnosti rada, tj . u skladu sa troškovima porasta života. Rekavši to, mi nismo povremeno (mesečno ili tromesečno) , analizirali kretanje troškova života i njihov rast jer počev od komune pa do federacije još uvek nemamo službu koja bi organizovano pratila kretanje troškova života. U nedostatku društvenog regulisanja i društvene kontrole usklađivanja realnih zarada radnika i 70

postignute produktivnosti rada, radni kolektivi su spontano reagovali i povećavali svoje lične dohotke u onoj meri u kojoj su smatrali da su porasli troškovi života. Ukoliko povećanje ličnih dohodaka nisu mogli obezbediti iz dohotka, oni su išli na povećanje cena, težeći da stvore uslove koji bi im omogućili da nadoknade povećanje troškova života. Ovde moramo konstatovati i delovanje trećeg elementa. Naime, neke privredne grane su znatno povećale nominalne lične dohotke tokom druge polovine prošle godine, tj . posle julskih mera kojima smo im svesno poboljšali uslove privređivanja. To se odnosi na poljoprivredu , proizvodnju uglja, na obojenu metalurgiju itd. Te grane su dobile veća sredstva i veće dohotke zahvaljujući poboljšanju svog položaja. One su to smatrale svojim dohotkom i delile su ga na lične dohotke i fondove. U stvari, pravilno su postupale jer su im do tada lični dohoci bili niski zbog depresiranih cena njihovih proizvoda. Osim toga mi smo praktično malo učinili da organizujemo društvenu kontrolu nad primenom principa prema kome radne organizacije formiraju svoje lične dohotke u skladu sa postignutom produktivnošću rada. Razlozi za ovakvo stanje svakako leže u nama pošto smo se dugo kolebali oko toga na kakvu društvenu kontrolu treba ići. Naime, stajali smo a i danas stojimo na stanovištu da sami radni kolektivi slobodno odlučuju o raspodeli čistog prihoda na lične dohotke i fondove. Po ovom pitanju praktično se delimično angažovao samo sindikat i tek u poslednje vreme je došlo da saradnje organa državne uprave, komore i sindikata. Mi sada pokušavamo da zajedno organizujemo društvenu kontrolu i to na taj način što se pojedine proizvodne grupacije sastaju i analiziraju postignute rezultate privređivanja svakog preduzeća unutar grupacije, utvrđujući istovremeno da li su se lični dohoci formirali u skladu sa postignutim rezultatima . Kada se utvrdi postojanje raskoraka između nivoa ličnih dohodaka i rezultata privređivanja, onda se politički deluje kod preduzeća koja imaju slabije rezultate a veće lične dohotke da menjaju takvu »> politiku « pošto ona nije dobra budući da lišava preduzeće sredstava za modernizaciju usled čega dolazi u pitanje budućnost radne organizacije . Smatram da ovu inicijativu sindikata treba prihvatiti. Čini mi se da su ovo pogodne forme za diskusiju o pomenu-

71

tim problemima i da sastanci po grupacijama mogu izrasti u specifične vidove integracije. Na ovim sastancima mogu se postizati dogovori o specijalizaciji proizvodnje, o istupanju na tržištu, o organizovanju pomoći preduzećima da sagledaju tržišna kretanja. Istovremeno može se uticati na odnose u raspodeli, može se organizovati tehnička pomoć itd. Mi mnogo govorimo o tehničkoj pomoći ali je do sada praktično nismo organizovali i otuda se preduzeća nalaze u oštroj konkurenciji tako da jedna od drugih kriju svoju tehnologiju, svoju organizaciju rada itd. Do svega ovoga ne bi moralo da dođe. Radne organizacije bi se mogle tako organizovati da sve zajednički budu u oštroj konkurenciji prema inostranim preduzećima na spoljnom i unutrašnjem tržištu, dok bi se međusobno pomagale, mada je i tu konkurencija potrebna pa se ne bi smelo ići na njeno isključivanje. Ove ciljeve moguće je postići u okviru organizovanih grupacija. Čak bi se i tehnička pomoć mogla postaviti na novu osnovu. Naravno, nužno je rešiti pitanje finansiranja onih koji zaostaju. Njima su sredstva potrebna a usled zaostalosti do njih ne mogu da dođu. Ovaj problem bi se mogao rešiti putem fondova za nerazvijene krajeve koji bi organizovali potrebnu pomoć. Sledeći problem sa kojim ćemo se suočiti prilikom sprovođenja reforme sastoji se u tome što će se pojedina preduzeća sa niskom produktivnošću rada naći u takvim uslovima da će biti prinuđena ili da otpuštaju radnike ili da preorijentišu svoju proizvodnju i izvrše nužnu prekvalifikaciju radnika. Mi tu nailazimo na otpor radnika koji ne dozvoljavaju otpuštanje ako nije unapred obezbeđeno novo zapošljavanje. To je još jedna protivrečnost u našim odnosima : radnici pristaju na nižu zaradu za sve i neće da dozvole da se njihovi drugovi izbacuju na ulicu. Ovu protivrečnost svakako treba razrešiti na ekonomski racionalnoj i društveno prihvatljivoj osnovi . Ovo kažem zbog toga što analize pokazuju da se u ugostiteljstvu, u poljoprivredi, šu- › marstvu, u rudarstvu itd . oseća nedostatak radne snage. Zašto ne bismo mogli organizovati širi razmer migracije radnika, obezbediti da ih ljudi prihvataju , boriti se protiv zatvaranja u usko lokalističke okvire? Do toga je došlo u Miljevini (u Bosni) ali ta pojava nije usamljena već je svuda prisutna. Usled lokalističkih tendencija radnici se izbacuju sa posla, a one koji dolaze sa strane primaju kao strance, ne

72

daju im stanove itd. Mislim da bi mogli ići na povećanje procenta fonda za nezaposlene i to od 0,1 na 1 %, pri čemu bi se fondovi orijentisali ne toliko na davanje novčane pomoći, koliko na organizovanje prekvalifikacija za one poslove gde je potražnja za radnom snagom najveća. Ukazao bih na još jedan problem. Ako hoćemo da ova naša reforma uspe, onda se u radnim organizacijama moramo izboriti protiv tendencije uravnilovke i tehnokratizma, koje su zahvatile dubokog korena i koje objektivno sprečavaju da radne organizacije brže izađu iz niske produktivnosti rada. Ovo je isto toliko važno za uspeh reforme kao i potreba da se radne organizacije ne postave najednom u takve uslove privređivanja (kako u pogledu vremena, tako i u pogledu sredstava), koji će im preseći mogućnost izlaska iz niske produktivnosti rada. Naime, mi moramo da otvorimo proces da dohodak svakog radnika zavisi od rezultata rada na radnom mestu, a to u mnogim preduzećima znači od količine proizvoda koje radnik daje, a ne od toga koliko je vremena radio (norma ― čas), tj . kolike su njegove formalne kvalifikacije, koliki mu je radni staž itd. Isto tako moramo otvoriti proces većih raspona između kvalifikovanog i nekvalifikovanog rada, jer stimuliranje nekvalifikovanog rada konzervira nisku produktivnost rada i vodi zaostalosti u privređivanju. No, za brži izlazak iz niske produktivnosti rada isto tako je važno raščistiti sa uravnilovkom i tehnokratizmom u radnim organizacijama, kada se radi o raspodeli ostvarenog dohotka između ekonomskih jedinica. Nije redak slučaj , naime, da se »dohodak« pojedinih ekonomskih jedinica formira na taj način što tehnička služba preduzeća ustanovi normu i tarifne stavove za formiranje ličnih dohodaka radnika u ekonomskim jedinicama, odnosno utvrdi učešće ličnih dohodaka u svakoj jedinici proizvoda i na taj način » reši« problem formiranja ličnih dohodaka, istovremeno centralizujući ostatak dohotka na nivou preduzeća . Nije teško videti da se ovde radi o ujednačavanju (niveliranju) ličnih dohodaka i o njihovom dovođenju u zavisnost od rezultata rada na radnom mestu, a ne od rezultata poslovanja cele ekonomske jedinice . Gde god se vrši ovakvo prelivanje ostvarenog dohotka, gde god se oduzima od onih koji su bolje poslovali a daje onima čiji

73

tu nema uslova za brži razvoj prosu rezultati slabiji duktivnosti rada. Posebno je pitanje da li su razlike u ostvarenom dohotku u privrednim organizacijama ekonomski i društveno opravdane. Kao što znate, mi smo u sistemu raspodele usvojil proporcionalne stope doprinosa na društvena sredstva i na lične dohotke, a različite poreze na potrošnju (po vrstama proizvoda). To znači da za sada nemamo nikakvih instrumenata za zahvatanje ekstra-dohotka (monopolska dobit, renta itd .) . Zbog toga se češće čuju prigovori da treba oporezivat onaj deo dohotka radnih organizacija, koji » nije zasluga radnih kolektiva nego spoljnih faktora« . Međutim, teško.je razlučiti šta je zasluga radnih kolektiva a šta je dejstv spoljnih faktora. Veoma je složeno zadovoljiti društvenu pravdu. Osim toga, pitanje je da li bi to bilo ekonomski oprav dano, pošto najveće rezultate u razvoju proizvodnih snaga i produktivnosti rada u širem smislu možemo postići ako omogućimo da se sredstva za proizvodnju i kadrovi koncentrišu na onim objektima koji imaju najpovoljnije uslove privređivanja i najveće mogućnosti za podizanje produktivnosti rada. To znači da ne treba vršiti prelivanje dohotka iz jednog preduzeća u drugo, mada ostvaren dohodak nije uvek isključiva zasluga radnog kolektiva. Ako bi se vršilo prelivanje dohotka, time bi se negativno delovalo na buduće lokacije preduzeća tj . ne bi se stimuliralo podizanje predu zeća tamo gde su najpovoljniji uslovi (prirodni uslovi, lokacija sirovinskih izvora ili blizina tržišta itd.) . Prelivanje dohotka bi, prema tome, ometalo postizanje optimalnog povećanja proizvodnje i društvene produktivnosti rada. Što se tiče monopolske dobiti, činjenica je da ona postoji kod nekih grana privrede. Monopolsku dobit moguće je, prema tome, zahvatiti porezom na promet. Uostalom , čitava sekundarna raspodela počiva na tom principu ; različite stope poreza na promet stvaraju različite uslove privređivanja pojedinim granama. Na kraju bih istakao jedno pitanje koje nije usko vezano za ovu reformu, ali koje , po mom mišljenju, moramo postaviti u Centralnom komitetu. Naime u poslednje vreme, uporedo sa sve većom demokratizacijom odnosa u privredi, pogađaju nas razne nesreće ― u rudnicima, u saobraćaju itd. Smatram da moramo raščistiti u kojoj meri treba da idemo

74

na jačanje intervencije vlasti u svim domenima gde postoji opasnost po živote ljudi, a da pri tome ne smanjujemo demokratizaciju u ekonomskim i društvenim odnosima. Mi moramo razbiti svaki javašluk i shvatanje da demokratizacija znači slabljenje odgovornosti i oslobađanje od obaveza koje pojedinac i kolektīvi imaju prema zajednici i njenim članovima>Tri su osnovna metoda, načina , odnosno sredstva preko kojih društvena zajednica u sadašnjim uslovima može da utiče na samoupravne mehanizme da što doslednije i šire primenjuju društvena načela o raspodeli ličnih dohodaka. Prvo, sva ta načela su u vidu instruktivno -direktivnih pravnih normi sadržana u Zakonu o radnim odnosima. Na njihovu primenu u odnosima raspodele ličnih dohodaka deluju dva pravna fakta. Prvi je zakonska obaveza radne zajednice da svoje instrumente raspodele izrazi u skladu sa pomenutim društvenim načelima i normama. - Drugi je zakonsko pravo svakog radnika da traži utvrđivanje svoga radnog doprinosa na osnovu pomenutih načela i njegovo pravo da prima lični dohodak, obračunat po svim instrumentima raspodele utvrđenim u samoupravnim aktima. 80

Drugo, usavršavanjem našeg privrednog sistema -- a značajan doprinos tim naporima predstavlja i predložena privredna reforma oslobađa se privreda sve više prevaziđenih administrativnih stega i ograda i ceo sistem je sve više usredsređen na to da utiče na radne organizacije da bi što ekonomičnije i produktivnije radile i privređivale . To znači, privredni sistem ekonomskim merama razvija zainteresovanost proizvođača za ekonomično privređivanje sa svim činiocima proizvodne snage rada. Sasvim je prirodno da su i pomenuta pravna i ekonomska sredstva uticaja na samoupravljanje da razvije raspodelu prema radu nedovoljna, ukoliko se na njih gleda van našeg celokupnog samoupravnog mehanizma. Međutim , takav prilaz je nerealan . Unutar našeg samoupravnog mehanizma deluju i Savez komunista, sindikati, Socijalistički savez, kao neprestano aktivan činilac društvenog uticaja. Iz toga se može izvući samo jedan zaključak : društvena zajednica raspolaže veoma efikasnim i snažnim sredstvima preko kojih može da ostvaruje svoj uticaj na radničko samoupravljanje da potpunije i svestranije razvija raspodelu prema radu . To znači, ukoliko je uticaj društvene zajednice na radničko samoupravljanje da usavršava i doslednije primenjuje raspodelu prema radu i pored svih tih sredstava još uvek nedovoljan, uzroci leže u tome, u kojoj meri i kakvim intenzitetom se društvena zajednica koristi pomenutim sredstvima...>...Dalji razvitak i afirmacija našeg društvenog i privrednog sistema u skladu sa zaključcima Osmog kongresa i Rezolucijom Savezne skupštine nalažu da se energično odstrane postojeće disproporcije i osnovni uzroci nestabilnosti čime će se stvoriti uslovi za brži porast produktivnosti 81

rada na osnovi intenziviranja i modernizacije privrede u svim njenim oblastima. U konkretizaciji ciljeva, reforma privrednog sistema treba u svakom slučaju da polazi od potrebe da se ostvare jednaki uslovi privređivanja u svim oblastima, zasnovani na ekonomskim kriterijumima, što će omogućiti uspostavljanje normalnih odnosa u primarnoj ra spodeli dohotka. To znači, obezbediti maksimalno uključivanje privrednih organizacija, kao osnovnih privrednih subjekata, u proširenu reprodukciju. Nove mere će se različito odraziti u privredi. Neke oblasti naći će se u nepovoljnijim uslovima. To će naročito biti u prerađivačkoj industriji, a unutar nje neke industrijske grupacije imaće krupnih poteškoća. Međutim , sigurno je da će biti potrebno ekonomskim merama podsticati prerađivačku industriju na racionalniju i rentabilniju proizvodnju, na specijalizaciju, kooperaciju i integraciju. Proces racionalnijeg korišćenja društvenih sredstava u prerađivačkoj industriji je neopravdano spor. Veliki broj preduzeća rade sve i svašta. Takva proizvodnja ne može biti ekonomična, rentabilna ; produktivnost rada je niska, troškovi proizvodnje su visoki a lični dohoci i privredna moć preduzeća takođe niski. Takav način privređivanja ni u kɔm slučaju ne može da stvori uslove za ekonomsku utakmicu na svetskom tržištu. Veliki broj malih, sitnih prerađivačkih preduzeća nisu u mogućnosti da prate i koriste u proizvodnji savremena dostignuća nauke i tehnike. Zato je nužno da se ekonomskim merama stimulišu specijalizacija, kooperacija i integracija ... Poznata je činjenica da se preduzeća izgrađena posle 1953. godine nalaze u znatno nepovoljnijem položaju cd onih koja su ranije stvorena iz takozvanih nepovratnih društvenih sredstava. Starija su u mogućnosti da stvaraju veće dohotke, da jačaju sopstvene fondove, a lični dohoci su im u proseku mnogo veći nego u preduzećima izgrađenim na osnovu kredita. Sama ta činjenica da jedni otplaćuju, a drugi ne otplaćuju društvena sredstva govori o nejednakim uslovima rada i privređivanja. Tu treba naći odgovarajuća ekonomska rešenja kako bi se princip jednakih uslova privređivanja u praksi poštovao. Taj problem je naročito aktuelan na područjima gde su se u većem obimu investicije plasirale posle 1953. godine. 82

A to su, po pravilu, nerazvijene republike i područja. Problemi se, međutim, ne sastoje samo u tome. Struktura privrede je isto tako nepovoljna. Dominira prerađivačka pri vreda. Na primer, 15 % privrede Makedonije predstavlja tekstilna industrija koja će se novim merama naći u još težim uslovima. Analiza osamnaest industrijskih preduzeća u Makedoni ji, izgrađenih na osnovu kredita, pokazuje da su samo tri u mogućnosti da otplaćuju anuitete iz čistog prihoda, pet zajedno sa sredstvima amortizacije, a ostala nisu u stanju da redovno plaćaju. Ukupna privreda Makedonije koristi 81% sredstava amortizacije za otplatu anuiteta. Od čistog prihoda za anuitete se daje oko 28,6 %, dok prosek za Jugoslaviju iznosi 8,2 %. Takva situacija ima krupnih društveno-ekonomskih reperkusija za nova preduzeća i privredu u celini. Njihovi troškovi su znatno veći, a dohodak po pravilu manji. Nije teško zaključiti da su takvi odnosi u osnovi neodrživi i da treba učiniti odlučnije korake u stvaranju relativno jednakih uslova privređivanja. Razvitak nedovoljno razvijenih republika i područja jeste krupno društveno -ekonomsko i političko pitanje naše zemlje. Reforma privrednog sistema u potpunosti odgovara i ovim područjima. Nije tačno da su ova područja protiv takvih mera, da njima odgovara raniji sistem itd. Naprotiv, nove mere su u interesu cele zemlje i svih njenih delova. Savršeniji privredni sistem omogućiće brži i svestraniji privredni razvitak i ovih područja . Međutim, postavlja se pitanje kako ovom reformom omogućiti da se u prvom redu, sa gledišta ekonomskog interesa cele zemlje, intenzivnije razvijaju nerazvijene republike koje imaju prirodna bogatstva i druge uslove potrebne za ostvarivanje ciljeva naglašenih u ovim merama. Svakako da je značajna obaveza Federacije da sredstvima iz fonda za nerazvijene, na principima i kriterijumima našeg sistema, podstiče razvoj ovih područja. To znači da se prilikom dodeljivanja društvenih sredstava moraju pɔštovati principi racionalnosti i rentabiliteta investicija. Međutim, ta sredstva su svakako nedovoljna. Pored sopstvenih izvora finansiranja u ovim područjima (sopstvena akumulacija, korišćenje akumulacije), tu dolazi u obzir i interes pri-

83

vrednih organizacija iz razvijenih područja zemlje u plasiranju svojih sredstava na nerazvijenim područjima. Ima dosta primera da razvijene radne organizacije ulažu sredstva u objekte na drugim područjima čime dopunjavaju ili zaokružuju svoju proizvodnju. To je svakako korisna pɔslovnost. Na primer, zagrebački » Rade Končar « razvija svoj pogon u Skopju ; »Iskra« (Kranj) ima proizvodne jedinice u Prilepu i Đevđeliji ; sarajevski »Energoinvest« izgradio je proizvodne pogone na Kosmetu itd. Svakako da su te radne organizacije sagledale svoj ekonomski interes pa su zato i plasirale finansijska i druga sredstva na tim područjima. Kooperacija i integracija u jugoslovenskim razmerama je sada pogotovo aktuelna. Dosadašnji rezultati na ovom planu ne mogu da nas zadovolje. Ima dosta nerazumevanja i subjektivnih otpora. Pojedini privredni rukovodioci i organi samoupravljanja neodgovorno se odnose i potcenjuju svaku mogućnost saradnje i integracije. Zbog toga su nužne efikasnije ekonomske mere u podsticanju tih procesa...
>Značaj poduhvata koji sada činimo u privredi nije moguće u celini sagledati ukoliko se nema dovoljno u vidu dugoročnija perspektiva našeg razvoja i efekti koje sa tog stanovištva ova reforma treba da donese. Izmenama u odnosima cena i rasporedu dohotka i akumulacije čini se značajan korak radi stvaranja uslova da se brže otklanjaju materijalne disproporcije u privredi i otvori proces u kome će morati da se radikalno menjaju mnoge naše predstave i merila o tome šta podstiče, a šta usporava privredni razvoj - i gde treba usmeriti naše snage da bi čitav organizam privrede mogao skladno i efikasno da funkcioniše? Kada je reč o ostvarivanju tako krupnih mera, potrebno je ukazati na neka vrlo značajna pitanja. 84

Prvi, i najvažniji uslov da reforma uspe i osigura očekivane rezultate u materijalnom razvoju i razvoju društvenih odnosa je u tome da se u svim njenim bitnim elementima (visina kursa, odnosi unutrašnjih cena, mere prelaznog karaktera i sl.) maksimalno poštuju jedinstveni kriterijumi i »čisti« odnosi. Pri tome je naročito važno osigurati da se novi jedinstveni kurs, na kome se sporazumemo u startu dosledno i bez kompromisa primeni i na primarnu, odnosno bazičnu proizvodnju (energija, sirovine, poljoprivreda) i na prerađivačku industriju. Teškoće koje će u izmenjenim uslovima nastati u prerađivačkoj industriji, ne bi smele da budu razlog za bilo kakva odstupanja od takvog jedinstvenog stava, jer to bi ponovo prikrilo prave odnose u ekonomici pojedinih delatnosti. Svaki drugi pristup bi ozbiljno otežao i odložio da se otklone materijalne disproporcije u proizvodnji, čije prisustvo danas čini jedan od osnovnih razloga nedovoljne sposobnosti privrede ; da se ublaže teškoće platnog bilansa i aktiviranje onih potencijala kojima se najuspešnije uklapamo u međunarodnu razmenu i, najzad ― što je izuzetno važno svaki drugi pristup bi ozbiljno otežao i odložio da se smanjuju administrativne intervencije u privredi, jačaju ekonomski kriterijumi u našoj razvojnoj politici i stvaraju opšti uslovi u kojima samoupravljanje proizvođača može dati najveće rezultate. Imajući to u vidu, ističem samo neke značajne proizvodnje, čiji je razvoj bio neopravdano zanemaren dosadašnjom politikom. Poznata je činjenica da je poljoprivreda privredna oblast u kojoj su se najviše akumulirali problemi nerešene primarne raspodele, odnosno cena, sa svim negativnim reperkusijama na uslove privređivanja, kretanje i stabilnost proizvodnje, unutrašnju potrošnju, platni bilans, na razvoj društveno-ekonomskih odnosa, samoupravljanje, na ulogu neposrednih proizvođača u proširenoj reprodukciji i sl. Stoga u razrešavanju opštih problema nivoa i pariteta cena poljoprivreda treba da dobije isti tretman sa ostalom privredom tj. da za polaznu osnovu ima isti obračunski kurs dolara. To znači da promene cena u poljoprivredi treba da se zasnivaju na istim merilima kao i u svim ostalim oblastima, granama i grupacijama - i to kako u pogle-

85

du nivoa i odnosa cena na domaćem tržištu tako i u međunarodnoj razmeni. Ne bi bilo u skladu sa osnovnim principima devizne reforme i izmena odnosa u cenama ako bi se problemi prehrambene industrije i životnog standarda i dalje rešavali na račun poljoprivrede. Predstojeće mere za usklađivanje cena treba poljoprivrednim organizacijama da omoguće realizaciju proizvoda na nivou i u paritetu svetskih cena, kao što se to čini za ostale sirovinske grupacije. Ali, da i ova oblast isto tako plaća reprodukcione materijale, proizvodnu opremu i usluge, na nivou i paritetu dolara od 1.200 dinara. Drukčiji pristup bi zamaglio pravo stanje stvari u našoj privredi i prouzrokovao negativne posledice na uspeh reforme. Formiranje cena u poljoprivredi na drugačijim osnovama dovelo bi, sasvim je sigurno, do toga da se smanje proizvodnja, intenzivnost obrade i dohodak poljoprivrednih organizacija. Odstupanje od primene opštih principa u poljoprivredi, kao i svim ostalim sirovinskim proizvodnjama, vrlo bi se negativno odrazilo na položaj poljoprivrede u međunarodnoj razmeni i na platni bilans sa inostranstvom . Stoga smo mi na stanovištu da se do kraja istraje u primeni osnovnih postavki i polaznih osnova, koje smo usvojili u momentu kada smo se odlučili na izmene u privrednom sistemu na bazi jedinstvenog obračunskog kursa, nivoa i pariteta svetskih cena. Za sve one oblasti, grane i privredne grupacije, koje se ne mogu uklopiti u jedinstveni sistem posle svođenja na >>čiste odnose«, treba naći rešenje u posebnim merama ekonomske politike, a ne održavanjem dispariteta cena. Ukazao bih na još jedno značajno pitanje, vrlo često isticano i nama dobro poznato, ali još uvek ne i rešeno a to je proizvodnja pšenice. Problem je utoliko značajniji jer je prosečan uvoz pšenice za poslednje četiri godine iznosio oko 900 hiljada tona, dok je, zbog smanjenja obima proizvodnje pšenice u 1964. godini kao i smanjenih setvenih površina u 1965. godini, uvoz pšenice i dalje povećan i doseže oko 1,200.000 tona. Sasvim je izvesno da ovako visok debalans opterećuje našu privredu i naš platni bilans.

86

Međutim, poznato je da za tu vrstu proizvodnje mi imamo izuzetno povoljne uslove : proizvodne površine, ovladanu tehnologiju i mehanizaciju proizvodnje i kadrove koji mogu, uz dalja ulaganja , da organizuju visoku proizvodnju pšenice. Iz svega toga nameće se kao zaključak da mi moramo brže i organizovanije da priđemo rešavanju problema hlebnih žita. Da bismo to postigli, ekonomski uslovi za proizvodnju pšenice moraju biti takvi da stimuliraju proizvođače, zbog čega smatram da bi pšenicu u međuparitetnoj strukturi poljoprivrednih proizvoda trebalo tako tretirati da se proizvođači, logikom ekonomskog interesa, jače opredele za veću proizvodnju. Nije mali broj zemalja koje su se orijentisale na takvu politiku. Evropske zemlje pre svega Francuska, Italija, Zapadna Nemačka - godinama vode takvu politiku cena pšenice koja stimulira povećanje proizvodnje u skladu sa potrebama. Kada mi pšenici odredimo cenu na bazi dolara 1.200, te cene će i dalje, zbog politike prema ovoj proizvodnji u drugim zemljama, biti znatno ispod njihove. Tako će ona, na primer, u Italiji da bude veća za 23,6 odsto, Francuskoj 34,4 odsto, Zapadnoj Nemačkoj 31,9 odsto...« >>Kada govorimo o problemima primarne raspodele, rekao je zatim Dragi Stamenković, treba isto tako ukazati , osim na poljoprivredu , i na ceo kompleks drugih problema u određenim granama, gde smo znatno zaostali. To je, recimo, slučaj sa obojenim metalima. Već dugi niz godina imamo tešku situaciju u proizvodnji bakra , olova, cinka i drugih obojenih metala, iako posedujemo najveći rudnik bakra u Evropi, i to zbog depresiranih cena i niske akumulacije. Zbog toga se kod nas ta proizvodnja vrlo sporo razvijala i mnogi od tih materijala, na primer bakar - iako smo ih ranije izvozili - sada ih uvozimo. Naime, zbog takvih depresiranih cena u proizvodnji sirovina, a i zbog vrlo visokih cena prerađevina, ta proizvodnja se vrlo sporo razvijala. Poznato je da investicije u proizvodnju reprodukcionih materijala zahtevaju više sredstava nego u preradivačkim kapacitetima. Recimo, investicije u kapacitete za proizvodnju bakra po jednoj toni su 3-5 puta veće nego

87

u prerađivačkim kapacitetima. Međutim, stvarni materijalni položaj proizvodnje i prerade bakra bio je upravo obrnut. Pomenuo sam ovih nekoliko proizvodnji za čiji razvoj imamo povoljne uslove, ali koje nismo, zbog pomenutih razloga, koristili u dovoljnoj meri i zbog čega smo i postali uvoznici tih proizvoda. Prema tome, ove proizvodnje umesto da rasterećuju platni bilans zemlje (jer upravo u tim proizvodnjama imamo komparativne prednosti) one ga danas ozbiljno opterećuju . Uzmimo samo za primer uvoz hrane, zatim bakra, cementa, veštačkih đubriva, nafte, za čiju proizvodnju takođe imamo povoljne uslove, a kad tome dodamo i crnu metalurgiju - onda možemo utvrditi da je vrednost uvoza upravo tih proizvoda bio jednak deficitu robne razmene u 1963. godini koji je iznosio 266 miliona dolara. Iz toga proizlazi da, ukoliko hoćemo da utičemo na naš platni bilans - onda moramo da računamo na razvitak svih tih grana naše privrede, za koji postoje prirodni uslovi, a gde smo, zbog velikog dispariteta cena, imali zaostajanje proizvodnie. To istovremeno predstavija materijalnu osnovu za dalji razvitak naše prerađivačke industrije, kao i za rešavanje našeg platnog bilansa. Smatramo da je ovaj kurs koji je dat sasvim pravilan i da samo zalaganjem Saveza komunista, njegovih organizacija, njegovih funkcionera i svih članova ovako krupne promene i reforme koje činimo mogu uspešno da se izvedu«. »Iz analiza naših ekonomskih instituta, istakao je Dragi Stamenković, mogu se izvesti određeni zaključci. Recimo, kada bismo samo kod nas u Srbiji broj zaposlenih u prerađivačkoj industriji smanjili za 10 %, mogli bi da povećamo akumulaciju za oko 100 milijardi dinara (a sada vršimo transfer akumulacije iz tih grana industrije za oko 60 milijardi dinara) . Ili, ako bi se za 10 % bolje koristili kapaciteti te industrije, onda bi se dobilo novih 100 milijardi dinara. Na taj način obezbedila bi se sredstva za kompenzaciju povećanih troškova. Ali, činjenica je da mi imamo i ekstenzivnu i autarhičnu proizvodnju, pa je nužno da odgovarajućim ekonomskim prinudama obezbedimo da se privredne organizacije što više integrišu, da se više sporazumevaju i da zaista naši pro88 88

izvodaci sto pre uđu u jednu jugoslovensku kooperaciju, specijalizaciju i integraciju naše privrede. Rekao sam da se samo Savez komunista i može da založi za tako krupan zadatak, pri čemu ćemo imati vrlo mnogo otpora i teškoća. Ali, to istovremeno treba da bude i jedini izlaz iz situacije u kojoj smo sada...» Ja bih na kraju hteo da kažem rekao je Dragi Stamenković - da iz prvih kontakata koje smo obavili u našoj republici sa preko 2.000 rukovodećih društveno-političkih radnika iz opštine i srezova i najvećih preduzeća uprkos pretežno informativnom karakteru tih sastanaka i nedostatku prethodnih analitičkih sagledavanja pojedinih efekata najavljenih mera može se, bez ikakve sumnje, zaključiti da postoji jednodušnost u oceni izvanrednog značaja, dalekosežnosti i neophodnosti ove reforme, kao i bezrezervna načelna podrška osnovnim intencijama i ciljevima najavljenih izmena u sistemu, uz naglašenu spremnost za najpunije angažovanje u njihovom ostvarivanju. . .« >>Prema tim analizama, najuopštenije govoreći, problemi će se kumulirati uglavnom u oblasti prerađivačke industrije. Savremeni i dobro organizovani kapaciteti smanjiće akumulaciju, dok će kod većine drugih biti neophodni posebni napori da bi se u prvo vreme obezbedilo najnužnije usklađivanje ličnih dohodaka sa novim troškovima života i pristupilo daljem konsolidovanju njihove proizvodnje. U nastojanjima da se olakšaju teškoće prelaznog perioda, posebno je ukazivano : --- na potrebu da se preispituje realan obim svih vidova potrošnje, a naročito u oblasti čitave društvene nadgradnje (a ne samo budžetskih izdataka za upravu u klasičnom smislu), na teškoće oko oslobađanja viškova radne snage, iako se tu uglavnom radi o nekvalifikovanom osoblju, poluradnicima. Izražena je, takođe , nada da će nove mere snažno doprineti bržem razvijanju svih oblika ekonomski zdravih integracionih procesa i da će se skladnom primenom svih mera praktične ekonomske, a posebno kreditne politike, doprineti modernizaciji i intenzifikaciji proizvodnje u perspektivnim kapacitetima i delatnostima. 69 89

Ja bih kada je reč o investicijama hteo da kažem samo to da se govoreći o tome često dobija opšti utisak da su investicije krive za sve. Međutim , istovremeno treba reći da je stvar i u tome - da su investicije i osnovni uslov našeg daljeg razvoja i životnog standarda ; da nisu u pitanju investicije kao takve, već da se radi o tome : gde mi investiramo, koliko ekonomično i koliko dugo traje investicioni period, da ne investiramo u kapacitete koje već imamo - da je to osnovno pitanje, a tu smo i do sada bili najslabiji. Mi zaista sa ovako niskim korišćenjem kapaciteta koje imamo ne možemo biti produktivni i rentabilni. Prema tome, sigurno je da težište moramo baciti na te probleme i na to da pravilno usmerimo naše investicije, u one grane i kapacitete koji treba da omoguće jedan skladni privredni razvoj « - završio je time svoja izlaganja Dragi Stamenković.

Mustafa Sabić: RAZVOJ PRIVREDE NAMEČE NOVE ODNOSE >...Sprovođenje ovog sistema je nužnost i sa gledišta daljeg uspešnog razvoja privrede i sa gledišta razvoja društvenih odnosa . Ukazao bih kako se to manifestuje u praksi, doduše gledajući s užeg područja. Deformisani materijalni odnosi imali su za posledicu mau nje rezultate u nekim granama proizvodnje, na primer proizvodnji uglja, šumarstvu itd. Suženi okviri akumulacije nepovoljno su uticali na razvoj proširene reprodukcije, pa je proizvodnja uglja, jedna od najznačajnih grana u zemlji, počela da stagnira. Ove godine, mobilizacijom svih snaga, jedva uspevamo da proizvodnju održimo na prošlogodišnjem nivou. Usled duže stagnacije investicija, sredstva zastarevaju, fizički slabe i traže visoke troškove održavanja, a proizvodnja stagnira.

90

Slaba dostupnost šumskim područjima i nedovoljna opremljenost za iskorišćavanje šuma, uslovljena dugogodišnjom niskom stopom rentabiliteta i niskim nivoom akumulacije - otežavaju proizvodnju drveta i dovode je ne samo u stagnaciju već prouzrokuju i opadanje proizvodnje. U nekim područjima, na primer u Zvorniku, planira se i niža proizvodnja od prošlogodišnje, i samo velikim naporima će moći da se ostvari ... To su sve materijalne posledice naših dosadašnjih odnosa. To, dalje, utiče na povećanje disproporcija između proizvodnje i tražnje uglja i predstavljaće, a negde već predstavlja, limitirajući faktor proizvodnje ú drugim područjima. Neki kapaciteti drvne industrije, veoma moderni i perspektivni, već danas se ne koriste dovoljno. Sve su to očevidno posledice sadašnjih ekonomskih odnosa i odnosa u privrednom sistemu, odnosa u sistemu akumulacije i njenom rasporedu na relativno veštački, administrativni način. Ja ne bih hteo da govorim o drugim, naročito društvenim posledicama po razvoj samoupravljanja koje proizlaze iz takvih odnosa, jer je to moguće pretpostaviti. Mi smo to očevidno do sada radili kako smo najbolje mogli i znali. Ali, jedno je ono što mi hoćemo , a drugo je što moramo da radimo. Koliko je takvo stanje neodrživo, što sada shvatamo, koliko je ono u sukobu sa društvenim potrebama - pokazuje stvarni život u kome se problemi ovih grana počinju da rešavaju osebujno, slobodno između proizvođača i mimo našeg privrednog sistema. U poslednje vreme, zbog nužnosti o kojoj govorimo -da se zaostale proizvodnje uglja i jamske građe dovedu u sklad s potrebama - došlo je do priliva investicionih sredstava za proizvodnju uglja. Takav priliv se zapaža i u šumarstvu. Da bi obezbedili jamsko drvo, proizvođači uglja su dali potrebna sredstva za otvaranje puteva, i ne samo preduzeća u našem srezu. Šumska gazdinstva su u pregovorima sa nizom preduzeća, u pregovorima su proizvođači cinka i olova. Kvantitativni efekti ovde nisu važni, važan je kvalitet, jer to je u procesu. Ako se ozbiljno pogleda taj proces, on je najbolja praktična kritika postojećih odnosa

91

i administrativnih ostataka u sistemu ; svest te procese mora da objasni tako da ljudi, u krajnjoj liniji, ipak rade ono što moraju, na šta su prisiljeni, a ne samo ono što bi želeli. Njihove su mogućnosti ili da shvate te potrebe ili da im se manje ili više suprotstavljaju, sa svim negativnim konsekvencama koje iz toga proizlaze. U tom smislu hoću da kažem da, ako sada ne bismo sproveli reformu u privredi, sprovešćemo je kasnije, ali sa još ozbiljnijim posledicama. Šta, na primer, pokazuje dogovor fabrike sode sa nekim svojim potrošačima da im se poveća cena bez promena cena njihovim finalnim produktima? Domet je i dalji i upućuje na mogućnosti planiranja odnosa cena među proizvođačima. No, dalje zaključke ne mogu ovde sada da izvlačim. Ovo nisu usamljene pojave jednog revolucionarnog probijanja postojećeg, relativno već konzervativnog sistema ceneći po onome što sam mogao doznati preko javnih informacija . U suštini, kao što se vidi iz ovih praktičnih akata raznih agenasa proizvodnje, koje sam izložio, u reformi sistema se ne radi o forsiranju sirovinsko-energetske baze. Takve poteze mogli smo praviti onda kada smo počinjali izgradnju moderne privredė, kada smo joj postavljali temelje. Sada se radi o tome da se uspostave ekonomski odnosi koji će omogućiti maksimalno korelativno rašćenje privrede bez jednostranosti i subjektivnih orijentacija čas na jednu , čas na drugu oblast. Jer, jednostran razvoj privrede osim onog koji se sporadično javlja u dužem procesu izravnavanja i razlikovanja, kao ostvarivanje korelacije rašćenja privrede stalno stvara tendenciju dubokih i akutnih disproporcionalnosti koje ne mogu a da ne nanesu ozbiljne štete i da ne koče razvoj . Primeri koje sam izložio pokazuju da naš čovek zna da nađe puteve bržeg razvoja. Ali , to neće ići bez teškoća . Sistem treba da omogući takve inicijative, kako bi rešenja bila daleko uspešnija. Drugo pitanje koje, po mom mišljenju, moramo naglasiti u vezi sa idejno-političkim radom oko sprovođenja ove reforme, jeste da mi sa reformom sistema uvodimo slobodnije delovanje zakona vrednosti, dosledniju primenu principa da $2

svaki primenjeni društveni rad mora da bude na društveno prosečnom nivou ekonomičnosti i rentabilnosti. Osnovni kriterij šta treba da proizvodimo a šta ne mora biti ekonomski princip, princip odgovarajuće produktivnosti , ekonomičnosti i rentabilnosti . Ulaganje sredstava u područja privređivanja gde se to ne može obezbediti štetno je za društvo , i ne samo za uže zajednice već i za opšti privredni razvoj i standard , jer je privreda jedinstvena i preko tržišta trpi slabosti svih svojih aktera. Oko adaptacije mnogih preduzeća biće najviše idejno-političkih problema. Jer, ima shvatanja da sve što smo stvorili treba da se održi u životu, bez obzira da li ima uslova i perspektive. Prema takvim shvatanjima, naš je cilj da se zadovolje potrebe ljudi, pa da nam je proizvodnja predmeta najvažnija, bez obzira koliko nas šta košta. Mislim da ne smemo rastezati kriterije o tome šta treba da živi a šta ne. Prelazne mere moraju da budu proučene, zasnovane na ciljevima koje smo reformom postavili a ne da one, kako se to kod nas često dešava, budu proizvoljne, da stihijno proizlaze iz unutrašnjeg rastrzavanja između toga da li da sprovodimo uzeti kurs ili da sačuvamo sve što smo dosad stvorili, bez obzira da li je to efikasno i perspektivno. Opasnost od te dileme je veoma velika, jer će u nekim zaostalim komunama takva gledišta izrastati objektivno. Mi tu moramo biti dosledni, jer takva privredna preduzeća nisu korisna društvenoj zajednici, a ni komunama koje im pokrivaju gubitke. U Brčkom je, na primer, izgrađen pogon sa starim istrošenim strojevima. Za dve godine u tom pogonu » Interpleta Predložena rešenja u odnosima cena, a time i nov položaj sirovinske i prerađivačke industrije, izazivaju najviše, komentara. Mislim da neću preterati ako ukažem na potrebu analize i preispitivanja kriterija i načina građenja i formiranja cena, da bi se u svim rešenjima osigurao isti pristup i primena istih kriterija. Biće potrebno stvoriti takve uvjete u kojim će se formirati realni odnosi, kako se ne bi osigurao razvoj jednih na račun drugih, a i posebno na račun onih s kojima se ra-, čuna u intenzivnijem privređivanju i uključivanju u međunarodnu razmenu. Potrebno je ostaviti dovoljno prostora za efikasan razvoj sirovinske i prerađivačke industrije, jer je to od obostranog interesa. Sigurno je u interesu same sirovinske industrije da ima sposobnu i razvijenu prerađivačku industriju, naročito više faze prerade, kao što i prerađivačka industrija zavisi i od efikasnog razvoja sirovinske Ovde se stvaraju i mogućnosti vertikalne integracije i formiranja krupnih organizacija proizvođača koje zaista mogu poneti dalji razvoj i ukloniti razne nesuglasice i neusklađenosti. Svi instrumenti koji reguliraju nove odnose cena trebalo bi da polaze od činjenice da mi ne želimo postati izvoznici sirovina, kojih nemamo dovoljno ni za vlastiti razvoj , već da težimo da se kroz racionalnu proizvodnju uz što viši nivo prerade uključujemo u međunarodnu razmenu. Isto tako više nije mogućan razvoj prerađivačke industrije

96

na bazi neekonomskih cena sirovina i materijala kao ni razvoj sirovinske industrije po svaku cenu uz tako visoku zaštitu, zbog koje bi neracionalna i skupa bazična industrija poskupljivala prerađivačku i otežavala njen napredak i položaj u međunarodnoj razmeni. Naravno, ne možemo bazirati proizvodnju isključivo na domaćim sirovinama, nego i svestranom kooperacijom i podelom rada sa proizvođačima drugih zemalja. Svi podaci govore da prerađivačka industrija, naročito u višim fazama prerade, dolazi u teži položaj . Zato je, s jedne strane , potrebno formirati realne odnose u cenama i u raspodeli društvo privreda, a s druge poduzeti oštre i ekonomski opravdane mere, koje će pridoneti da se u jednom razumnom roku izvrši selekcija i pregrupacija prerađivačkih organizacija , da bi se one što pre mogle izvući iz sadašnje svaštarske , nespecijalizirane i skupe proizvodnje i preći u novu kvalitetu, da bi mogle postati sposobne za konkurenciju , dajući veću , bolju i jeftiniju proizvodnju za domaće i vanjsko tržište . Velik deo ovih problema bio je prisutan u ranijem razdoblju, a naročito niska produktivnost rada, dezintegriranost industrije i usitnjeni kapaciteti. Sama će reforma sada sve jasnije pokazivati i zaoštravati pitanje povećanja produktivnosti rada, podele rada i specijalizacije te modernizacije procesa proizvodnje, naročito u višim fazama prerade. Međutim , valja imati u vidu da se u višim fazama prerade izražava dejstvo niže produktivnosti rada i slabosti investicione politike u sirovinskoj industriji i industriji nižeg stepena prerade, zbog čega rastu troškovi u višoj preradi , u kojoj je i inače produktivnost u velikom raskoraku s produktivnošću u drugim, razvijenim zemljama. Sve to ukazuje na potrebu da se u jednom realnom prelaznom periodu selektivnom politikom osposobe prerađivačka poduzeća koja imaju realne mogućnosti da se razvijaju i odgovore na zahteve domaćeg i inostranog tržišta. Stoga je važno precizirati režim i mere za period prilagođavanja prerađivačke industrije novim uslovima, s tim da instrumenti reforme, pre svega, omoguće da se u radnim organizacijama i integracionim grupacijama formiraju nužna sredstva za modernizaciju , ulaganje u naučno- istraživački rad i organizaciju nastupa na vanjskom tržištu (instituti, inženjering organizacije i kreditiranje izvoza) . Međutim , 97

neki se ovde orijentišu na traženje visokog kursa ili visokih premija i cena na domaćem tržištu. Mislim da je mnogo reaInija orijentacija na to da se sada troškovi čiste od svih onih opterećenja koja, u ovoj fazi razvoja, prerađivačka industrija ne može podneti.>Slažem se sa prilazom ovim problemima koje je u referatu izneo drug Todorović, i to zato što je uspeo da iz kompleksa mera o kojima diskutujemo izvuče ona osnovna idejna, politička i društvena pitanja koja su od interesa za Savez komunista. Razume se, on je govorio i o ekonomskoj suštini ovih mera. Čini mi se da je vrlo važno da o tome govorimo ovde sa stanovišta metoda rada nas komunista, jer ako ta pitanja dobro raspravimo, onda neće biti dupliranja u našem radu i svako će znati svoj posao. Ja isto tako, kao i ostali drugovi, gledam na sprovođenje ove reforme kao na ostvarenje odluka Osmog kongresa. Naime, ona treba da dovede do drugačije raspodele dohotka između privrednih organizacija i društvene zajednice, do drugačijih odnosa među granama i oblastima ; ona treba da omogući da se primeni princip nagrađivanja prema radu, čija je primena bila ograničena u pojedinim oblastima privrede; ona treba da obezbedi da se samostalnije razvija veliki broj oblasti koje su do sada zavisile od intervencija društvene zajednice i od često subjektivnih odluka. Ove mere treba da dovedu, kako je to naglašeno i u diskusiji i referatu, do porasta standarda modernizacijom proizvodnje, obezbeđenjem racionalnije proizvodnje i porasta produktivnosti rada, što predstavlja osnovni cilj ove reforme. Smatram da reformu moramo posmatrati sa stanovišta ostvarenja osnovnih društvenih, političkih i ekonomskih ci98

ljeva. Zbog toga je naročito važno da se konkretna rešenja - koja treba da uslede nakon ovih načelnih razmatranja - moraju da procenjuju i da se njihov kvalitet gleda sa stanovišta ostvarenja tih osnovnih ciljeva. Smatram da je tačno ono što je istaknuto i u referatu i u današnjoj diskusiji da se ova reforma može ostvariti samo uz svestranu aktivnost celog našeg društva, svih njegovih političkih snaga, jer su ove mere takvog karaktera i takvog opsega da se tiču svih činilaca našeg društva. Savez komunista treba da ovlada ovom složenom problematikom i da svojim metodima, svojom borbom za najprogresivnija rešenja unese jasnoću u ostvarenje osnovnih ciljeva. Potrebno je učiniti napore da se radnim ljudima i našem kadru dobro razjasni šta je to što se postiže ovom reformom. Drugovi su govorili o tome da je ta akcija već otpočela. Sve to zahteva naše velike napore i nov kvalitet rada svih naših organizacija i samoupravnih tela, počev od radničkih saveta u preduzećima i osnovnih organizacija Saveza komunista do naših najviših političkih rukovodstava i predstavničkih tela. Ako to budemo ostvarili, mi ćemo kroz tu akciju ostvariti i jedinstvo naših redova i postići ćemo ujednačenje naših pogleda na ovaj zaista revolucionarni korak koji naše društvo čini ovom reformom . Ta aktivnost ne sme biti shvaćena kao trenutna akcija, kao kampanja ; nju treba da ostvari celo društvo i naš zadatak treba da bude objašnjavanje idejne, političke i društvene strane i sadržine ove reforme. U tome cilju treba obezbediti što širi i stvaralački rad našeg Saveza komunista koristeći pri tome sva dosadašnja iskustva, i pre i posle našeg Kongresa, i posle novog organizovanja u centralnim komitetima i drugim organima. Isto tako, ako želimo da postignemo jedinstvo pogleda i akcija o tim pitanjima, mi moramo obezbediti i odgovarajuće metode kojima se to osigurava. To znači da se mora obezbediti strpljenje u razjašnjavanju i tolerantnost u tretiranju ovih promena. To je nužno ako se želi da se nađu zajednička rešenja na demokratski način i na bazi naših zajedničkih gledanja. Jer, ne treba se zavaravati akcija je veoma složena, ozbiljna i delikatna, i to baš sa društvene i političke tačke gledišta. Osim toga, smatram da se moraju izbeći greške i slabosti svih naših dosadašnjih reformi, pote-

za i akcija, iako ni jedna od njih nije bila tako kompleksna kao ova. Dešavalo se čak da smo i sednice Centralnog komiteta završavali sa referatima i nekoliko diskutanata i bez dovoljno razmene mišljenja i konfrontiranja stavova, pa se posle toga dešavalo da je praksa išla po starom, odnosno da je praksa kasnije govorila da nije bilo ostvareno potrebno jedinstvo pogleda. U svakom slučaju to bi trebalo izbeći prilikom sprovođenja ove reforme. Uostalom, drug Todorović je o tome podrobnije govorio. Hteo bih da naglasim još jednu misao -- naime, da bi trebalo naročito u fazi razrade konkretnih rešenja i u objašnjavanju idejne i društvene sadržine ovih mera, da budemo što tolerantniji i da različite poglede, mišljenja i predloge ne kvalifikujemo kao idejna zastranjivanja. Čini mi se da se na to malo ukazuje u referatu . Međutim, mi moramo takođe računati da će se, kada utvrdimo stavove, javljati i određeni otpori i nerazumevanja koja treba savlađivati. Pored toga, moramo takođe da budemo svesni toga da realizacija ove reforme nije stvar dana ili meseca, nego je to jedan dugoročni proces. I mi treba da - našom svestranom stimuliramo razvitak toga procesa, i to razaktivnošću w novrsnim merama. Znamo dobro da je ekstenzivni način privređivanja kod nas dugo trajao ― i traje još i danas, da je on uticao i na naša shvatanja, i zbog toga će biti raznih pogleda i sa pozicija starog sistema, što treba strpljivo razjašnjavati i savlađivati. Ekstenzivni način privređivanja bio je dobrim delom uslovljen ranijim sistemom, često i elementima naše ekonomske politike, našim palijativnim merama, našom sporošću u donošenju novih mera. Zato treba biti strpljiv, jer od načelnih stavova koje smo mi svi usvojili i koji potiču od Kongresa gde smo postigli potpuno jedinstvene poglede, do njihove stvaralačke konkretizacije prilično je težak i složen put i rešenje možemo naći opet samo sa našim radnim ljudima, u raspravljanju i sporazumevanju sa njima. Inače, podržavam stav koji je ovde iznet - da se dalja razrada ovih pitanja obavi sa udruženjima privrednih organizacija i da sve to iziđe iz okvira komisija i naših administrativnih i upravnih organa. U kakvoj smo mi fazi tog rada sada? Postoji samo jedna analiza koja samo na-

100

1

značuje probleme, iz koje se ne vide sve konsekvence koje će proizići iz primene ovih mera, a baš to interesuje radne ljude. Na primer, u skupštinskim odborima postavljeno je prilično pitanja. Sada je već otvorena načelna diskusija o ovim problemima i iz nje se već vidi sva delikatnost ove materije i složenost da se dođe do konkretnih rešenja. Iz toga se vidi da se ne može voditi načelna diskusija a da se ne ulazi u konkretnosti i podrobnosti, da se konkretno ne sagledava dejstvo ovih mera. Već u načelnoj diskusiji isprepliću se ovi načelni stavovi sa konkretnom sadržinom i primenom ovih mera. Traže se računi i analize na kojima su zasnovane pretpostavke i stavovi u ovom materijalu na bazi kojeg mi vodimo diskusiju. Ovo je do sada razmatrano u uskom krugu, a sada se taj krug nešto proširio. Naime, do sada je stvar bila interna, sve se proučavalo u komisijama i državnim organima, i taj period je prilično dugo trajao. A sada je ostalo prilično kratko vreme za obavljanje svega onoga o čemu sam ovde govorio, a naročito za izradu definitivnih propisa i mera. Ja sam za to nešto više nego što se da se obezbedi dovoljno vremena zamišljalo - za svestrano razmatranje ovih pitanja, za analize, iznošenje računa itd. Čini mi se da ne bi smeli ići dalje dok se ne sagledaju sva ova pitanja, kako usled nesporazuma ne bi dolazilo do takvih stanovišta da se pojedinim granama i oblastima tokom te diskusije pripisuje >>granski egoizam« i » gransko slepilo« . Ne bi trebalo na taj način unapred i brzo osuditi razne inicijative. Jer, ako tvrdimo - a to je tačno --> da će u početku svi da osete teškoće, da se iz temelja menjaju uslovi privređivanja, da se menjaju odnosi među granama i oblastima - onda je prirodna i razumljiva težnja ljudi da koliko god je to moguće sagledaju i predvide posledice i da se za njih pripreme. Spomenuo bih još neka pitanja o kojima bi, smatram, Savez komunista trebalo da ima jedan određen i jasan stav. Prvo, meni se čini da bi stav i Centralnog komiteta i Saveza komunista uopšte trebalo da bude da se mi zalažemo za čiste odnose, za jedan koliko god je moguće ekonomski čist sistem. U analizi koju smo mi dobili već ima kompromisa. Govoreći o tome da se pojedine grane i delatnosti dovedu u ovaj ili onaj položaj , ukazuje se da to treba na

101

neki način činiti putem premija, regresa ili nekim drugim olakšicama. Ja, drugovi, smatram da mi treba u tome da budemo vrlo oprezni. To je za mene načelno pitanje i zato ga ovde ističem. Ne mislim konkretno da razgovaramo o tim instrumentima, ali smatram da bi trebalo što manje da se oslanjamo na elemente starog sistema u razvijanju ovih novih odnosa, i da treba da težimo da ovaj sistem bude što čistiji i jednostavniji. Isto tako vidim izvesne kompromise i u izvoznim premijama ...« >>Ili ističe se, načelo, da neposredni proizvođači treba da obavljaju prostu i proširenu reprodukciju, i da u tome budu što samostalniji. Međutim, u ovoj analizi ima za nekoliko grana takvih postavki i predviđa se takav nivo cena za određene grane da će one i te kako biti zavisne od intervencije društvene zajednice da bi mogle da vrše proširenu reprodukciju. Ne kažem, ponavljam, da o tome treba mi ovde sada podrobnije da diskutujemo. Ali mislim da bi trebalo koliko god je moguće učiniti da privredne organizacije raspolažu svojom vlastitom akumulacijom i da budu što samostalnije i slobodnije u svom razvitku... Još bih hteo samo da ukažem da je osnovni preduvjet za sprovođenje ove reforme - stabilnost privrede. Drugovi su o tome govorili i ja ne bih želeo da ponavljam. Smatram da se pre uvođenja ove reforme može još prilično učiniti u pravcu stabilizacije. Već smo preduzeli izvesne mere ograničenja u oblasti investicija, u politici obrtnih kredita. Zašto se odgovarajuće mere ograničenja ne bi mogle sprovesti i u oblasti opšte potrošnje, socijalnog osiguranja i dr. To može da se obezbedi instrumentima i dobro je da se o tome razmisli i da u ovu reformu treba da uđemo sa većom stabilnošću nego što je danas imamo«.

102

Ante Jurjević : IMA MNOGO REZERVI U SVAKOM PREDUZEĆU I VAN NJEGA >...Kod nas se u kolektivima (a ja ću govoriti samo o kolektivu Brodogradilišta Split) oseća nesigurnost u privredi. Ima i pojava nediscipline i samovolje - lične i profesionalne. Međutim, mi moramo raditi praktično na izmeni tih odnosa, na bazi produktivnosti rada i pune doslednosti u aktivizaciji svih snaga, da bi se ovi zadaci sproveli. Mi često ističemo prava ljudi. Nemojte me pogrešno shvatiti da kritikujem naše zakone, ali znam kako se oni reflektuju. Na primer, zakon o radnim odnosima došao je u trenutku kad imamo višak radne snage i u privredi i u administraciji, a nismo u stanju da taj višak radne snage otpustimo. Ja mislim da to u privredi i neće biti složen problem, ali će u administraciji teško moći da se sprovede. Kada više ističemo prava ljudi često zaboravljamo njihove obaveze. Osim toga zahtevi naših ljudi nisu u skladu sa našim materijalnim mogućnostima. Živi se u uverenju da zajednica treba da mu da sve što on treba a da on zajednici treba da dâ onoliko koliko mu je volja. Ti zahtevi nisu bazirani na efektu njegovog rada, na njegovom radnom učinku u preduzeću ili van preduzeća. U preduzeću su dosta često pojedinci više zauzeti sobom, a dok su zauzeti sobom nemaju vremena da se bave problemima preduzeća. Uostalom, naša je navika da lakše vidimo tuđe greške nego vlastite. Ako bi po našim centrima vršili analizu zašto ima malo stručnjaka u privredi doći ćemo do katastrofalnih podataka, tj . da 90 % stručnjaka radi van privrede, a da i oni koji rade u privredi beže iz nje. Postavlja se pitanje zašto izlaze iz privrede. To je u prvom redu stoga što na drugom mestu, van privrede, nema odgovornosti, rade se elaborati, imaju veću platu, a u preduzeću mora da se tuče ne samo sa problemima nego i sa sobom i područjem koje on nosi. Može se postaviti pitanje kome služe i razne predstavničke organizacije u našoj zemlji. Neki tumače da je njihov rezultat neto priliv deviznih sredstava, ali se postavlja

103

pitanje ko kupuje tu robu. Kada sam jednom posredniku rekao da neću primiti jedan posao, dobijao sam jeftiniju ( cenu. S druge strane stalno se stvaraju nove organizacije, inženjerinzi itd. a da niko od njih ne traži da daju program rada, da se vidi za kakvu svrhu postoje, i šta rade .>Po bilansi 1964. godine, koja je bila u bruto iznosu 33 milijardi dinara, po novim cenama je preračunato da će biti bruto proizvod oko 35 milijardi dinara. Materijalni troškovi od 23 milijarde porasli su na 29 milijardi. Amortizacija je ostala ista. Neto produkt je pao od 8 milijardi na 5 milijardi dinara. Lični dohoci su se povećali od 4 milijarde na 5 milijardi i 400 miliona. Manjak je od 3 milijarde i 700 miliona dinara . Ako odbijemo udeo privrednih organizacija u 1964. godini onda ostaje nepokriveno 1.863,000.000 dinara. Prema tome, mi stupamo svesno u ovaj sistem, svesni da ćemo imati nepokriveno jednu milijardu i 863 miliona dinara. U stvari, mi smo morali razraditi svaki detalj koji pomaže da se sa ekonomskog stanovišta razmotri koji su to sve elementi koji uslovljavaju da je naše brodogradilište nerentabilno i šta poskupljuje naš proizvod . Praktično smo razmotrili sve elemente koji poskupljuju robu od njene obrade dok ne dođe do nas. Jer treba imati u vidu da je brodogradnja montažnog karaktera i da ona montira ono što joj daje naša industrija. Zaostalost naše industrije se u brodogradnji konkretno reflektuje. Ukupna vrednost radne snage u brodogradnji neto je 7,5 % a bruto 13 % vrednosti broda. U Evropi smo na najnižem nivou, ako ne na najnižem ono na najdonjoj lestvici po pitanju neto prihoda koji se ima za radnu snagu. Prema tome, ako bi odvojili 7,5 % iz brodogradnje kao montažne industrije, ona ne bi mogla zbog skupoće naše industrije - kada bi se brod i sam montirao pokriti ove razlike. S druge strane mi nemamo sredstava za rekonstrukciju . Znači nema investicija. Nama ostaje da rešimo pitanje bo-

104

lje organizacije i korišćenja radne snage, i na tome što je nama ostalo - mi smo koncentrisali svoje snage i izvršili zaduženja. Kada smo sve izanalizirali pokazalo se da priprema nezadovoljava, da ugovore koje pravimo treba vrlo strogo podvrći kritici, jer se vrlo često ne vodi računa o fazama plaćanja. Recimo, da po jednom brodu plaćamo kamate od 300 miliona dinara zbog toga što klijent kasnije plaća, da su obrtna sredstva velika, da od 27 milijardi dinara sredstava možemo skinuti 2 do 3 milijarde, da su konstruktivne greške na brodovima dosta velike, da na jednom brodu ugrađujemo oko 400 do 500 tona materijala više, u stvari da imamo greške pri izvođenju radova koje iznose oko 80 to je vrlo do 90.000 sati. Kada to pretvorimo u novac ozbiljan iznos. Pitanje je zatim korišćenja materijala koji ove godine treba da iznosi 29 milijardi dinara. Ako samo jedan procenat snizimo te troškove racionalnijim korišćenjem materijala to je ušteda od 200 miliona dinara. Dalje, ustanovili smo da je režija prilično velika, da su razne članarine koje plaćamo uzduž i popreko jako velike. Mi plaćamo članarine i komori i ostalima. Neću da kažem da nema potrebe da plaćamo članarinu ostalim organizacijama, samo mislim da nije realno da plaćamo ovakve članarine i da bi i to trebalo podvrći reviziji. Ima niz slabosti zbog kojih bi trebalo preduzeti razne mere i na taj način se okrenuti licem prema našim slabostima kako bismo otkrili nove rezerve od 1 milijarde dinara. Zaoštravanje tog kursa, time što bi svako odgovarao za svoje poslovanje, otvorilo bi veće mogućnosti u pogledu čuvanja i korišćenja mašina i alata. A to nije mala rezerva. Prema tome, brodogradnja nije sama po sebi problem; ona je sastavni deo problema naše industrije. Traži se u stvari da naša industrija napravi napor kako bi našla svoje mesto u procesu borbe za korišćenje svojih rezervi. Ali, ako se čitav teret baci na privredu , ja mislim da će rezultati biti polovični. A dosadašnja praksa je pokazala da se u stvari najveći deo teškoća baca na privredu. Privreda ima zadatak da nađe rešenja ovih i drugih problema, ali isto tako mislim da privredu treba zaštititi od onih mera i postupaka koje je opterećuju više nego što je ona

105

u stanju da podnese, bilo da se javljaju u vidu raznih obaveza, zahteva, mera, kroz kamate bankama a zatim u zdravstvu i socijalnom osiguranju itd. Sve to ima određene reperkusije na opterećivanje privrede. U poslednje vreme, istina, imamo dosta ozbiljnu tendenciju oslobođenja obaveza prema saveznim organima, ali to ne koristi uvek preduzeću. Nama se desilo da smo polovinom 1964. godine bili oslobođeni doprinosa na dohodak od 180 miliona dinara po brodu. Kroz mesec dana su se kroz carine, socijalno osiguranje itd. izdaci podigli na preko 300 miliona dinara. Privreda ne može izdržati takve napore, a kamoli da se modernizuje. Ante Jurjević je dalje govorio o prekoračenju investicija. »Činjenica je da se to stalno konstatuje. Zašto to ne raspravimo i vidimo gde se vrši prekoračenje investicija . Na kraju krajeva, onaj koji je izvršio prekoračenje investicija, on to mora sam da plati. Ako nemam novac, ja neću ulaziti ni u kakve investicije, a ako prekoračim, onda ja praktično treba da snosim posledice. Jer, ja sam kao građanin naše zemlje zainteresovan da se ne prekoračuju fondovi investicija, jer se time ugrožava moj standard. Tu se postavlja pitanje: zašto oni koji nepravilno vrše investicije ne izvlače i zbog toga i određene konsekvence. Nije stvar u tome da neko ide na sud i da mu se skida glava, ali svako treba da plati svoje. Ja se pridružujem diskusijama drugova koji su predlagali da se izvrši analiza na bazi bilansa i poslovanja svake grane, a i u toj grani i svakog preduzeća kako bi se na taj način našle odgovarajuće mere da bi jedna privredna organizacija mogla normalno da živi i radi u odnosu na obaveze koje ima. Ja se slažem sa ovim što se predlaže u pogledu investicija i pozdravljam ovu odluku«.

106

Miloš Minić: PRIVREDNA REFORMA ĆE DATI SNAŽAN PODSTICAJ ZA RAZJAŠNJAVANJE ZAMRŠENIH PITANJA U SFERI

SISTEMA PLANIRANJA >>Materijal kojim raspolažemo u stvari je vrlo skraćen izvod koji je ― i pored svih nedostataka koje nije teško uočiti uspeo da pruži prilično celovitu informaciju o karakteristikama situacije koju imamo o problemima, pretpostavkama, teškoćama i ciljevima reforme pred kojom se neposredno nalazimo. I referat druga Todorovića i taj materijal, smatram, mogu da nas uvedu u to u kakvoj se situaciji nalazi naša privreda, kakav je sadašnji moment, kakvi su problemi, šta rešavamo reformom čije osnove možemo da vidimo iz svega toga. Već više od nedelju dana traje diskusija, drže se savetovanja. Socijalistički savez je organizovao savetovanje u svim republikama, ona su protekla u znaku jednodušnog stava da treba doneti odluke da se ide neposredno na reformu, i da treba što pre pripremiti mere. Ali su istovremeno pokrenula i veliku seriju pitanja, praktičnih i konkretnih, upravo takvo mnoštvo pitanja koje odgovara širini ove operacije, koja ima dalekosežan značaj u razvoju naše privrede i društveno-ekonomskih odnosa. Očigledno je da i svi mi ovde usvajamo nužnost i ispravnost ovih promena, ocenjujemo da su za njih sazreli ekonomski, društveni i politički uslovi. U tome ovde među nama postoji smatram da tu delim mišljenje svih potpuna jednodušnost. Upravo ovom našom diskusijom u Centralnom komitetu čini mi se da završavamo fazu ispitivanja, istraživanja, razmene mišljenja, na osnovu čega može da se donesu osnovna odluka i osnovni stav. Sada počinje jedan drugi rad, kada priprema treba da krene putem predloga konkretnih odluka, konkretnih mera. Očekujemo da Savezno izvršno veće i Savezna skupština neposredno uđu u razmatranje konkretnih predloga koje su odgovarajući savezni organi pripremili,

107

i sada vrše konačna ispitivanja i proveravanja pre nego što predloge iznesu pred savezna predstavnička tela. Ukoliko naš Centralni komitet danas zauzme stav i pruži političku podršku svemu ovome, onda možemo očekivati danonoćni pripremni rad i da se u što kraće vreme uđe u promene sa početnim, osnovnim odlukama. Uzimajući ovde reč, imao sam sve ovo u vidu, i želeo sam, moram da priznam, nešto šire da kažem o nekim pitanjima. Ali ću poštovati vreme i ograničiću se samo na nekoliko pitanja. Prvo ću početi sa jednim pitanjem koje sam mislio da izostavim. O tome želim da kažem nekoliko reči zbog toga što ima mišljenja kod više drugova da o tome treba da se kaže jasan stav. Naime, radi se o planiranju, o društvenom planu i u ovoj reformi. Planiranje je kod nas postalo neefikasno. O tome svi mi govorimo. Društveni planovi pokazuju teške defekte. Odmah pošto ih donesemo, posle dva-tri meseca, mi moramo da donosimo mere kojim popravljamo te planove. Formulišemo u planovima određenu politiku, a posle kraćeg vremena vidimo da stvarna kretanja idu drukčije od te politike. Je li to samo zato što ne umemo da planiramo, što su slabi metodi planiranja i što je zaostao sistem planiranja? Sve te slabosti postoje. Sistem je zaostao, metodologiju još nismo razvili i izgradili. Ali, i kada bi bilo manje ovih slabosti, ja sam uveren ne bi imali mnogo bolje rezultate. Jer, u bazi proizvodnih odnosa, u osnovnim uslovima privređivanja postoje takve disproporcije koje, kao autonomni faktori, utiču i daju bitno obeležje stvarnim kretanjima, bez obzira na to kako mi dobro diskutovali i na najdemokratskiji način formulisali naše planove. Zbog toga - onda kada vidimo da stvari uzimaju nepovoljan tok moramo da pribegavamo širokoj primeni administrativnih mera. Bez ove reforme, dodao bih, i naša teorijska i stručna diskusija o daljem razvoju sistema i metodologija planiranja moraće da stoji na mrtvoj tački - - i imam utisak da se mogu uočiti znaci da ona već stoji na mrtvoj tački, uprkos svih napora i naučnih i stručnih i političkih i privrednih kadrova. Diskusija nije u stanju da odgovori više od onoga do čega je do sada došla na nekoliko najsloženijih pitanja plani108

ranja kao što su : plan i tržište, plan i proširena reprodukcija itd. A zašto? Jesmo li nesposobni da odgovorimo? Meni izgleda da treba da se stvore - u samoj privredi, u proizvodnim odnosima - pretpostavke koje bi nam omogućile da u tome i naši naučni kadrovi i mi svi skupa razvijemo jednu novu inicijativu u misaonom, teorijskom i praktičnom radu radi traženja rešenja koja odgovaraju sistemu društvenog samoupravljanja i privrednom sistemu i njihovoj sadašnjoj razvojnoj fazi u uslovima u kojima će imati manje disproporcija, u kojima će vladati usklađeniji odnosi, u kojima će se plan i spontano kretanje na osnovu ekonomskih zakonitosti moći sasvim da kombinuje i da tada predstavlja celovit mehanizam koji usmerava razvoj društva. Uveren sam u to da će reforma dati silan podsticaj za razjašnjavanje još nejasnih i još zamršenijih pitanja u sferi sistema planiranja, iako sam pristalica toga da ono što smo već do sada u toj oblasti saznali, shvatili, razumeli, savladali da to na odgovarajući način prihvatimo da bi mogli za određeno vreme da regulišemo planiranje, pre svega neposredno planiranje koje je pred nama. Već je u jednoj diskusiji rečeno - ne mogu da budem siguran ko je to rekao, ali mislim da je o tome govorio drug Kardelj u Izvršnom komitetu, kada je bilo o ovome raspravljano - da je i ovaj rad, ovakav, na ovako širokoj osnovi, koji traje - želeo bih malu korekturu da učinim pune dve godine, tačnije, od prvog polugođa 1963. godine sprema se čitav rad na pripremi ove reforme u sklopu priprema za sedmogodišnji plan, da taj rad, metodi koji su tu upotrebljeni, da već u praksi možda predstavlja jedan novi prilaz, novi korak u planiranju, ili da već utire put jednom novom sistemu i metodologiji planiranja. Ali, to će se već kasnije videti i proveriti. I drugo, u vezi planiranja. Ne bih ulazio u problem razvojne politike i reforme, već samo u jedan deo toga problema. Mi smo u zakašnjenju sa sedmogodišnjim planom. Još dok sam bio u sastavu Saveznog izvršnog veća, doneli smo u SIV-u odluku da se spremi petogodišnji plan za 1966-1970.

109

a ne sedmogodišnji plan. Savezno izvršno veće, mislim, još nije sa tim izišlo pred Skupštinu. Zašto smo u zakašnjenju? Saglasili smo se i utvrdili osnove za ekonomsku politiku do 1970. godine i saglasili se kakve treba da budu osnovne smernice za izmene u privrednom sistemu. To smo učinili na osnovu višegodišnjeg rada i naših naučno-istraživačkih institucija i istraživanja stručnog aparata, saveznog i republičkih, i na osnovu širokih demokratskih diskusija, koje su dobile svoj politički završetak i formulisane osnovne stavove još u prvoj Rezoluciji Savezne skupštine o smernicama za razvoj privrednog sistema, u proleće prošle godine; zatim u drugoj Rezoluciji Savezne skupštine o smernicama za društveni plan Jugoslavije do 1970. godine, u novembru prošle godine, i konačno u zaključcima i dokumentima Osmog kongresa. Ovaj naš Kongres je dao podršku ovim rezolucijama. Pa ipak, nismo bili kadri da donesemo društveni plan Jugoslavije do 1970. godine, koji bi u sebi sadržavao osnovne proporcije koje bi bile realne i garancija da će sam taj plan biti realan, da će se ostvariti -- da neće doživeti sudbinu nekih planova koje donosimo, a ne možemo da ih ostvarimo. Već stvarna kretanja pokazuju velika odstupanja od onoga što u planu postavimo (i to ne odstupanja koja će biti sasvim normalna za svaki plan, ma kako bio usklađen sa privrednim sistemom, odnosima i kretanjima, nego odstupanja koja se često suprotstavljaju osnovnim intencijama plana) . Mi nismo bili u stanju da postavimo takav plan, koji će ulivati veru i pružati garanciju da će se kretanja privrede i rezultati privrednog razvoja do 1970. godine razvijati na osnovu i u okvirima društvenog plana. Koji su uzroci? Osnovni i najvažniji uzrok je u tome što disproporcije u odnosima cena na unutrašnjem tržištu i u razmeni sa inostranstvom i čitava raspodela izgrađena na ovim disproporcijama, sekundarna raspodela i čitava društvena raspodela, onemogućuju da se pouzdanijim merama i metodima obezbedi da će se ostvariti osnovni ciljevi ekonomske politike koja je formulisana u Saveznoj skupštini i koju je Osmi kongres podržao i u svojim stavovima isto tako formulisao. Ili obrnuto: upravo se sa dosta tačnosti može utvrditi da sa

110

takvim disproporcijama takvu politiku i takve ciljeve nije moguće ni ostvariti. Sa još više sigurnosti bi se moglo dokazati da će stvarno kretanje privrede u uslovima takvih disproporcija još više produbljavati strukturne neusklađenosti u našoj privredi i demantovati društvene planove koji bi, pre nebregavajući stvarne uslove privređivanja, tražili savlađivanje tih strukturalnih neusklađenosti, stabilniji razvoj privrede, životnog standarda itd. Istini za volju, treba reći iznosim ovde samo svoje mišljenje da bi se, možda, neki od tih utvrđenih osnovnih ciljeva ekonomske politike, kao što su brži i stabilniji porast životnog standarda, proizvodnje, produktivnosti rada, razmene sa inostranstvom, veće učešće privrednih organizacija u raspodeli nacionalnog dohotka, modernizacija privrede, rešenje strukturalnih problema, svemu tome odgovarajuća proizvodna i investiciona orijentacija, itd. - da bi se, možda, neki od ovih ciljeva ekonomske politike nekako i mogli donekle i dostići. Ali potpuno sam uveren u to ― možemo i svi u to biti sigurni ― da bi se tako nešto moglo da ostvari samo pod uslovom velikog proširivanja primene administrativnih mera i metoda u sferu proizvodnje i raspodele, kao i razmene proizvoda i usluga u zemlji i sa inostranstvom. Takav kurs bi nužno morao da dovede do teških recidiva birokratskog centralizma, do zaostajanja i mnogih izopačavanja u razvoju društvenog samoupravljanja. Zbog svega toga, čitav ovaj rad na reformi u stvari je istovremeno i rad na pripremi društvenog plana. Ostaje da se rezultati čitavog ovog rada ukomponuju u jedan srednjeročan plan. Ovaj plan bi, prema ranijim orijentacijama (nadam se da nisu izmenjene) , trebalo da se donese u toku ove godine, za sledeći period do 1970. Jer čitava privreda, baš s obzirom na značaj i dalekosežnost ovih reformi, traži jednu pouzdaniju srednjeročnu orijentaciju, razradu onih stavova, one politike koja je podržana i formulisana na Osmom kongresu SKJ. Pošto sam ovim oduzeo ovoliko vremena, druga bih pitanja samo pomenuo. Prvo, o prerađivačkoj industriji. Na svim dosadašnjim savetovanjima, kao uostalom i ovde - o prerađivačkoj industriji se mnogo govorilo. Potpuno je jasno da se vrši je-

111

dna preraspodela s ciljem da se u oblasti cena izmeni odnos i to u korist primarnih i tercijarnih delatnosti , u korist sirovina, energije, poljoprivrede, komunalnih usluga . Naravno, u toj preraspodeli prerađivačka industrija koja je do sada bila u povoljnom položaju u odnosu na ostale oblasti i grane, bez obzira na to što će se sprovesti krupna preraspodela u korist privrede (između privrede i društveno- političkih zajednica) likvidacijom nekih sadašnjih fiskalnih instrumenata doći će u situaciju da teže stiče dohodak nego što ga je do sada mogla sticati. Ovom se reformom razotkriva sve ono što je slabo u našoj prerađivačkoj industriji a toga je veoma mnogo - i sve se to svodi na jedan imenitelj : to je niska produktivnost rada, zaostalost prerađivačke industrije, razdrobljenost, nepovezanost itd. Međutim, želim da kažem vačke industrije, u koncepciji se razradi ova reforma, uneto bio u stanju i da vam to sada nima prikažem.

da je u tretiranju prerađiosnova na kojima treba da maksimum realizma . Ja bih ovde sa preliminarnim raču-

Ovde je u diskusiji nekoliko drugova insistiralo na čistim odnosima i tražilo da se ne vrše kompromisi, tražilo je - ako sam ja dobro razumeo -- da se uglavnom pod jednako merilo stavi sve - čitava privreda itd. Ja smatram da će biti najbolje da se, kada se budu razmatrale konkretne mere u Skupštini i na drugim mestima, ta pitanja pažljivo ocene. Ali, pošto sam bio učesnik u širokom kolektivu koji je radio na pripremama reforme, mogu da kažem sa čvrstim ubeđenjem , da sav analitički rad pokazuje da je realna situacija takva da se takvi čisti odnosi ne mogu da formiraju u sadašnjoj fazi. S tim se treba pomiriti, to treba primiti kao realnu činjenicu, iako i ova reforma prerađivačku industriju dovodi u ogromne teškoće - i to ne samo neke njene grupacije, nego možda stotine i stotine privrednih organizacija prerađivačke industrije. Ta politika nije uska konstrukcija koja je plod neke slobodne volje, nego je nametnuta okolnostima koje imamo u našoj privredi, a pre svega zbog niske produktivnosti rada. Zbog svega toga mi nismo u stanju da dovedemo prerađivačku industriju na trend svetskih cena, na takvu distorziju cena između primarnih i finalnih produkata u korist finalnih kakva postoji

112

između svetskih cena koje se kreću u znaku stalnog postepenog porasta cena industrijskih finalnih proizvoda, a naročito onih visokog stepana obrade, pre svega opreme, i istovremenog stagniranja i postepenog pada cena sirovina i reprodukcionih materijala a čije kretanje stvarno određuju industrijski najrazvijenije zemlje, tj . one koje su dostigle najvišu produktivnost rada i koje na osnovu toga u svetskoj razmeni vuku krupan ekstraprofit. Kod nas u sadašnjoj razvojnoj fazi mora da postoji veća distorzija cena u korist finalnih, a na štetu primarnih proizvoda, nego u odnosima svetskih cena. Ja bih izneo samo podatke koji pokazuju (koristim se podacima koje sam saznao od druga Gligorova) da je 1961. godine kod nas ta distorzija između primarnih i finalnih produkata bila za 71 % veća nego kod svetskih cena. Reforma koju smo izvršili 1961. godine i kretanja cena do danas svela su tu distorziju na oko 40 %. Ova reforma se može oceniti kao veoma uspela ako to za nekoliko godina bude svela na blizu 20 %. Jer, vrlo je teško savladati nisku produktivnost rada. To je proces, tu ne pomažu nikakvi dekreti ni odluke i tu se prošli razvoj mora ispravljati novim razvojem i čitava naša privreda uzdizati na jedan viši stepen. Imam i podatke za potvrdu ovoga i samo bih napomenuo nekoliko podataka (cifre uzimam iz materijala Saveznog zavoda za privredno planiranje od 6. juna ove godine - Neki prvi orijentacioni bilansno-analitički aspekti). Naime, ako bi se na rezultate 1964. godine primenile samo radne pretpostavke koje su uzete u ovoj knjizi koju imamo, a koje još treba da pretrpe proveravanja i eventualne izmene onda bi u izvozu kurs za trajna dobra, opremu, sa olakšicama, premijama itd. iznosio 1.320 dinara za jedan dolar, ostalih prerađivačkih grana industrije 1.260, a sirovina reprodukcionih materijala, šumarstva, poljoprivrede, turizma, saobraćaja, bio bi uglavnom 1.200 dinara za jedan dolar. Na stranu to što pitanje nivoa kursa još nije rešeno, što još očekujemo konačne predloge. Kod uvoza, oprema bi sa zaštitom imala kurs od 1.450 dinara, industrijski proizvodi lične potrošnje oko 1.476 dinara, a ostalo i prehrambeni proizvodi oko 1.200. Može li se to drukčije postaviti? Duboko sam ubeđen da bi to bilo nemoguće u sadašnjem momentu naći mnogo povoljnija rešenja, jer bi onda mogli doći do 113

odluka od kojih bi posle morali brzo odstupati, jer bi se pokazale nesprovodive, nerealne. Kao što se iz ovoga lako može videti, koncepciji osnova reforme u pogledu prerađivačke industrije ne može se prigovoriti zbog odsustva realizma ; pre može naći mesta bojazan da nema u njoj preterivanja u opreznosti, što će, verujem, u razradi konkretnih odluka biti pažljivo provereno. Međutim, i ovakva reforma zahtevaće ogromne napore prerađivačke industrije i mobilizaciju svih njenih snaga i brigu čitavog društva da olakša modernizaciju te industrije, pošto na kraju krajeva čitav industrijski razvitak i porast životnog standarda zavisi od progresa upravo te prerađivačke industrije, od njene produktivnosti rada. Ili će se ona popeti na višu produktivnost rada - ili se moramo pomiriti sa niskim standardom i ogromnim teškoćama pri uključivanju naše zemlje u međunarodnu podelu rada. Opšti uslovi koje donosi reforma, koji označavaju do sad najkrupniji korak na liniji ujednačavanja uslova privređivanja, takvi su da u načelu ima mesta za život, opstanak i napredak svakog postojećeg preduzeća, svake radne organizacije, ali, naravno, samo pod određenim uslovima. Potrebno je da svak sebe temeljito pregleda i da svak nađe sebe u novim uslovima i odnosima - i to bukvalno svaka radna organizacija čiji opstanak bez krupnih unutrašnjih promena može doći u pitanje. I svaki treba da učini napor da to postigne - i radni kolektiv i komuna i svaki pojedinac i svi zajedno. A tek praksa - a ne statički ekonomsko-tehnički računi sačinjeni u kancelarijama - samo ona može da pokaže ko, i pored svega toga, ne može opstati. A kad se to utvrdi i kada dođe do nužnosti likvidacije nekog preduzeća i prebacivanja radnika na drugi rad, tada će to za privredu da znači nešto potrebno, korisno, napredno · i najodlučnije treba tu meru i taj korak preduzimati, obezbeđujući, naravno, prelazak na druge poslove radnika koji budu u pitanju. Tako stoji situacija u vezi sa prerađivačkom industrijom . Što se tiče ove druge strane, ako se tako može reći— bio sam sirovina, energije, poljoprivrede, saobraćaja itd.

114

na više skupova i pažljivo slušao diskusiju i mogu da tvrdim da se tu precenjuje poboljšanje uslova koje za te grane ova reforma ima da donese. I tu će morati - i posle promena ― da ostane u nekim granama potreba za društvenom intervencijom. I tu treba realistički procenjivati situaciju, i tu intervencija nije plod neke subjektivne, slobodne volje, već ekonomska nužnost koja proizlazi iz činjenice da nismo u stanju da u drukčije odnose dovedemo tu industriju, poljoprivredu, saobraćaj i drugo ; jer bi kod prerađivačke industrije još više stvorili probleme koje bi onda morali nekim zaobilaznim putem da rešavamo. S druge strane, i ta industrija ima težak problem niske produktivnosti rada, zadatak ogromne borbe za višu produktivnost rada da dostigne produktivnost rada koju ima, recimo, srednjeevropska industrija, da ne idemo sa ambicijom da ubrzo dostignemo američku industriju , već bar srednjeevropsku. Na kraju krajeva, iza naše granice stoje ista preduzeća kao naša, pa su ponekad dva puta produktivnija od naših. Nisu krivi ljudi - krivi su uslovi koji nisu stimulirali na veću produktivnost rada i nisu je omogućavali. Reforma bi trebalo da menja te uslove. To je bilo drugo pitanje. Treće pitanje se tiče rezervi. Tu bih samo napomenuo sledeće. Mi idemo sa mršavom deviznom rezervom u reformu, sa takođe mršavom materijalnom rezervom - i toga treba da budemo potpuno svesni. Ali, postoje ogromne i neocenjive rezerve koje se sastoje u niskoj produktivnosti na svim stranama; to čine nedovoljno korišćeni kapaciteti, suvišna radna snaga, zaostala tehnologija i organizacija, strukturne neusklađenosti, oskudica stručnih kadrova, autarhizam, nedovoljno razvijena kooperacija, specijalizacija i integracija, promašeni investicioni ili proizvodni programi itd. Dodajmo značajne rezerve u sferi opšte potrošnje, koje su takođe značajne itd. I kada smo postavljali ekonomsku politiku, donoseći Rezoluciju o srednjeročnom planu do 1970. godine, onda smo isto to konstatovali. Usvojiti takvu proizvodnu i investicionu orijentaciju da istovremeno vršimo modernizaciju naše privrede i da rešavamo strukturne probleme u sirovinama, poljoprivredi itd. moguće je samo pod jednim uslovom: ako se ogromne rezerve koje postoje u našoj privredi mobilišu i ako se one pretvore u aktivnu

115

materijalnu snagu razvoja privrede u narednom periodu. Ja bih rekao da su nam to glavne rezerve na koje treba da računamo sada i za ovu reformu. Četvrto pitanje je, možda, naizgled sitno, ali dozvolite da ga pomenem. Ja ne smatram da je sitno i zbog toga ga i pominjem. Pobuđen sam da o tome nešto kažem, jer sam, na izvesnim sastancima na kojima sam prisustvovao čuo da se indirektno to pitanje pominje : kakvu ulogu treba da odigra stručni i tehnički kadar u ovoj našoj reformi? Potpuno je jasno da radnička klasa mora čvrsto stati uz ovu reformu, i ona će sigurno stati potpuno čvrsto - jer to je u interesu najvitalnijih interesa radničke klase, u interesu brzog porasta njenog životnog standarda i napretka čitave socijalističke zajednice. O nužnosti stupanja u široku akciju Socijalističkog saveza, Sindikata i svih društvenih organizacija i svih samoupravnih organa, i pre svega Saveza komunista o tome, mislim, ne treba govoriti, zato što tu postoji apsolutna saglasnost i spremnost, do sada pokazana ogromna spremnost da se mobilišu sve snage u ovoj velikoj akciji u oblasti privrede. Međutim, od vrlo velikog značaja će biti da se tehnički i stručni kadrovi nađu na istoj liniji sa radničkim savetima, upravnim odborima, sindikalnim organizacijama, sa partijskim organizacijama u preduzeću. Umesto da nastane situacija u kojoj treba lomiti otpor stručnjaka - možemo s pravom, verujem u to čvrsto - očekivati da naši stručni i tehnički kadrovi stanu u red s najnaprednijim radnicima, članovima radnih kolektiva, da bi se lomila zaostalost, primitivnost, ustajalost, navika na nisku produktivnost i niski standard itd. Naši stručni i tehnički kadrovi su sposobni i mogu postati nosioci i realizatori najnaprednijih ideja i projekata za što brže savlađivanje teškoća i nedostataka, za što brže radikalne promene tehnologije proizvodnje i proizvodnih procesa, tehničke baze u proizvodnji - svuda gde je to nužno za što brži porast produktivnosti rada. Sledeće pitanje je : jedinstvo. Želim ovde da iznesem jedno svoje zapažanje. Naime, radi se o tome da jedinstvo ne može da se uspostavi jedanput, pa da traje stalno. Izgleda da jedinstvo kod nas

116

treba stalno da se uspostavlja - jedinstvo gledišta, političkih stavova i akcija. U stalnom nastajanju jedinstva, na osnovu stvarnih kretanja i promena u društvu i privredi, u tome, izgleda, leži i najvažnije područje naše politike i idejne akcije. Promene rađaju nove probleme, novi problemi izazivaju nove reakcije i nova mišljenja, suprotstavljanja mišljenja, izazivaju borbu mišljenja ; znači nastaje nejedinstvo, iz koga onda samo demokratizmom i to najpunijim demokratizmom, i u Savezu komunista i van Saveza komunista (rekao bih naročito u Savezu komunista) - i imam svoje čvrsto uverenje : na taj način se opet dolazi do jedinstva, da se ono uspostavlja. Tako, to je stalna briga o jedinstvu, to je stalan proces - to je stalan sadržaj političkog i idejnog rada i borbe Saveza komunista. Želeo sam samo da izložim svoj pogled, da se razumemo - da jedinstvo u stavovima o krupnim i bitnim pitanjima političkog, ekonomskog i društvenog razvoja nipošto ne treba ceniti statički. Sada je to važno, po mom mišljenju vrlo važno imati u vidu. Jer nije jedinstvo potrebno samo sada, na početku široke privredne, političke i organizacione akcije za ostvarenje predstojeće reforme. Ono je potrebno u toku čitavog ostvarivanja reforme. Zadatak je komunista da pri svakom problemu i svakom poslu pa i u situaciji najoštrijeg ukrštanja različitih gledišta - teže najkonstruktivnijoj najtolerantnijoj , upornoj izgradnji uvek iznova potrebnog jedinstva u stavovima i u praksi. Inače, svi ćemo načelno biti za jedinstvo, a bojazan postoji da ono vrlo često bude obična, gola fraza. Ako svi budemo jedinstvu prilazili tako da ga moramo stalno ponovo uspostavljati na novim pitanjima, mi možemo računati da ćemo moći s uspehom da uskladimo gledišta i o nekim važnijim pitanjima iz oblasti društveno- ekonomskih odnosa i političkih odnosa u oblasti privrede, gde još ima razlika u shvatanjima među nama, gde diskusiju nismo doveli do kraja i gde će se, verovatno, na novim područjima još javljati nove razlike. Ali, mislim, da upravo to obavezuje da otvaramo diskusiju i izgrađujemo jedinstvo. Na kraju, svi članovi, organizacije i rukovodstva Saveza komunista - rekao bih već prema ovome što se u javnosti zna pripremljeni su, ali za vrlo konkretne diskusije, za rad i za borbu. 117

Ova savetovanja su pokazala sledeću pojavu: Odmah se svi slažu da se ide na ovakvu reformu i prelaze u diskusiji na konretna pitanja: ili su to cene, ili je to devizni režim, ili su to kamate na osnovna sredstva ili poreza, ili revalorizacija osnovnih sredstava itd. To govori da više ne treba trošiti mnogo vremena u nastojanju da se usvoji stav o sprovođenju reforme, već, izgleda, sada svu energiju treba koncentrisati na to da se pređe na konkretnu pripremu mera i odluka za ostvarivanje reforme. Ponavljam: možemo očekivati da će Savezno izvršno veće i Savezna skupština sasvim uskoro izići s osnovnim odlukama i merama. To će omogućiti da se priđe konkretnoj i konstruktivnoj diskusiji, koja traži i iznalazi odgovarajuća rešenja u novim uslovima i u preduzećima, radnim organizacijama, i u komunama, i u republikama i ovde u vrhovima federacije. Rekao bih, šta više, da je preka potreba da ti predlozi dođu što pre. Jer diskusija je uzela svoj tok, ona postaje konkretna, ona će da teče a može da se razvije i bez dovoljno uslova za iskristalisavanje pravih stavova ukoliko ubrzo ne dođu osnovne odluke i materijali. Ne govorim u tom smislu da treba suviše da se žuri -- jer znam koliko se žure odgovorni drugovi i ekipe koje na tome rade već ističem to kao potrebu u dosadašnjem toku političke pripreme za reformu.>Borba«