Međunarodna bezbednost: teorije, sektori i nivoi [Drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje ed.] 9788664250368

Citation preview

FILIP EJDUS

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI Drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje

Filip Ejdus MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Izdavač Fakultet političkih nauka – Univerzitet u Beogradu Jove Ilića 165, 11000 Beograd

~ ZA IZDAVAČA Dekan, Prof. dr Dragan R. Simić RECENZENTI Prof. dr Vojin Dimitrijević Prof. dr Siniša Tatalović TIRAŽ 300 primeraka ISBN 978-86-6425-036-8

~ AUTOR Dr Filip Ejdus

F E ~

M : ,    Drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje

2017.

........................................ S Predgovor drugom izdanju ....................................................................... 15

Glava I Teorijski pristupi u studijama bezbednosti ~ 1. Pojam bezbednosti .................................................................................. 21 1.1. Uvod ...................................................................................................... 21 1.2. Poreklo pojma bezbednosti .............................................................. 22 1.3. Definicija i koncept bezbednosti ..................................................... 28 1.4. Izazovi, rizici i pretnje bezbednosti................................................. 30 1.5. Percepcija bezbednosti ...................................................................... 32 1.6. Savremeni izazovi, rizici i pretnje bezbednosti ............................ 35 1.7. Zaključak .............................................................................................. 38

2. Razvoj studija bezbednosti ................................................................... 41 2.1. Uvod ...................................................................................................... 41 2.2. Intelektualni temelji studija bezbednosti ....................................... 42 2.3. Strateške studije tokom Hladnog rata ............................................. 45

2.4. Alternativni pristupi za vreme Hladnog rata ................................. 49 2.5. Studije bezbednosti nakon Hladnog rata........................................ 51 2.6. Pokretačke snage studija bezbednosti ............................................. 53 2.7. Zaključak ............................................................................................... 59

3. Realizam i bezbednost ........................................................................... 61 3.1. Uvod ...................................................................................................... 3.2. Klasični realizam ................................................................................ 3.3. Neorealizam ........................................................................................ 3.4. Neoklasični realizam.......................................................................... 3.5. Zaključak ..............................................................................................

61 62 65 68 69

4. Liberalizam i bezbednost ...................................................................... 71 4.1. Uvod ...................................................................................................... 4.2. Teorija demokratskog mira............................................................... 4.3. Teorija liberalnog mira ...................................................................... 4.4. Liberalni institucionalizam ............................................................... 4.5. Zaključak ..............................................................................................

71 72 75 77 81

5. Kritički pristupi u studijama bezbednosti ....................................... 83 5.1. Uvod ...................................................................................................... 83 5.2. Socijalni konstruktivizam ................................................................. 85 5.3. Kopenhaška škola ............................................................................... 88 5.4. Velška škola .......................................................................................... 93 5.5. Rodni i feministički pristupi ............................................................. 95 5.6. Poststrukturalizam ............................................................................. 97 5.7. Postkolonijalizam ............................................................................. 100 5.8. Zaključak ............................................................................................ 102

 ~

Glava II Sektori bezbednosti ~ 6. Vojna bezbednost .................................................................................. 107 6.1. Uvod ..................................................................................................... 107 6.2. Hladni rat i vojna bezbednost ......................................................... 108 6.3. Završetak Hladnog rata i vojna bezbednost ................................. 110 6.4. Dinamika sektora vojne bezbednosti............................................. 111 6.5. Rat: istorija, definicije i uzroci ........................................................ 113 6.6. Vrste ratova ......................................................................................... 117 6.7. Međunarodno pravo oružanih sukoba .......................................... 120 6.8. Proliferacija, razoružanje i kontrola naoružanja ......................... 122 6.9. Zaključak ............................................................................................. 128

7. Politička bezbednost ............................................................................ 131 7.1. Uvod .................................................................................................... 7.2. Politički sektor bezbednosti ........................................................... 7.3. Snaga države ...................................................................................... 7.4. Političke pretnje bezbednosti ......................................................... 7.5. Terorizam ........................................................................................... 7.6. Zaključak ............................................................................................

131 132 133 136 140 144

8. Ekonomska bezbednost ....................................................................... 147 8.1. Uvod ..................................................................................................... 147 8.2. Značenja ekonomske bezbednosti ................................................. 149 8.3. Ekonomski sektor bezbednosti ....................................................... 152 8.4. Ekonomske pretnje bezbednosti .................................................... 156 8.5. Zaključak ............................................................................................. 161

9. Socijetalna bezbednost ....................................................................... 163 9.1. Uvod ..................................................................................................... 163 9.2. Koncept socijetalne bezbednosti .................................................... 164  ~

9.3. Socijetalni sektor bezbednosti ....................................................... 167 9.4. Pretnje socijetalnoj bezbednosti.................................................... 171 9.5. Zaključak ............................................................................................ 175

10. Ekološka bezbednost.......................................................................... 177 10.1. Uvod .................................................................................................. 10.2. Sekuritizacija životne sredine ...................................................... 10.3. Ekološki sektor bezbednosti ......................................................... 10.4. Ekološke pretnje bezbednosti ...................................................... 10.5. Zaključak ..........................................................................................

177 178 182 185 187

Glava III Nivoi analize u studijama bezbednosti ~ 11. Nivoi analize ......................................................................................... 191 11.1. Uvod .................................................................................................. 11.2. Akcija i struktura u društvenim naukama ................................. 11.3. Nivoi analize i međunarodna bezbednost ................................. 11.4. Razmera, skalarna politika i međunarodna bezbednost ........ 11.5. Zaključak ..........................................................................................

191 192 194 196 198

12. Ljudska bezbednost ............................................................................ 201 12.1. Uvod .................................................................................................. 201 12.2. Država i ljudska bezbednost......................................................... 202 12.3. Koncept ljudske bezbednosti ....................................................... 204 12.4. Kritika ljudske bezbednosti .......................................................... 210 12.5. Zaključak .......................................................................................... 212

13. Nacionalna bezbednost .................................................................... 215 13.1. Uvod ................................................................................................... 215 13.2. Koncept nacionalne bezbednosti ................................................. 216  ~

13.3. Nacionalna bezbednost, nacionalni interesi i nacionalni identitet ...................................................................... 220 13.4. Moć, snaga i nacionalna bezbednost ........................................... 225 13.5. Nacionalna i međunarodna bezbednost ..................................... 230 13.6. Zaključak ........................................................................................... 232

14. Regionalna bezbednost ..................................................................... 235 14.1. Uvod .................................................................................................. 14.2. Region i studije bezbednosti ........................................................ 14.3. Regionalne bezbednosne organizacije ....................................... 14.4. Evropska bezbednosna arhitektura............................................. 14.5. Zaključak ..........................................................................................

235 236 239 242 244

15. Globalna bezbednost ......................................................................... 247 15.1. Uvod ................................................................................................... 247 15.2. Međunarodni sistem i bezbednost .............................................. 248 15.3. Globalizacija i međunarodna bezbednost .................................. 253 15.4. Zaključak ........................................................................................... 259

Bibliografija ................................................................................................. 263 Index .............................................................................................................. 293

 ~

S ABM ANZUS APEC ARF ASEAN AU BIA BND BWC CAST CENTCOM CFE CIA CIS COPRI CSCE CSDP CSTO CTBT CWC EAPC EC ECOWAS ECSC EDC EEC ESDP

Anti-Ballistic Missile Treaty Australia, New Zealand, United States Security Treaty Asia Pacific Economic Cooperation ASEAN Regional Forum The Association of Southeast Asian Nations African Union Bezbednosno-informativna agencija Bruto nacionalni dohodak Biological Weapons Convention Centre for Advanced Security Theory United States Central Command Conventional Forces in Europe Treaty Central Intelligence Agency Commonwealth of Independent States Copenhagen Peace Research Institute Conference on Security and Cooperation in Europe Common Security and Defense Policy Collective Security Treaty Organization Comprehensive Test Ban Treaty Chemical Weapons Convention Euro-Atlantic Partnership Council European Community Economic Community of West African States European Coal and Steel Community European Defense Community European Economic Community European Security and Defense Policy  ~

ETA EU EUROATOM GATT GCC ICC IED IISS IRA IRP JAR LTTE MERCOSUR MIT MMF MNK MUP NACC NAFTA NPT NVO OAU OECD OPEC OSCE OZNA OUN OVK PfP PRIF PRIO R2P RAND RPG RDB SADCC SADC SALT SANU

Euskadi Ta Askatasuna European Union European Atomic Energy Community General Agreement on Tarrifs and Trade Gulf Cooperation Council International Criminal Court Improvised Explosive Device International Institute for Strategic Studies Irish Republican Army Izazovi, rizici i pretnje bezbednosti Južnoafrička Republika Liberation Tigers of Tamil Eelam Southern Common Market Massachusets Institute of Technology Međunarodni monetarni fond Multinacionalne kompanije Ministarstvo unutrašnjih poslova North Atlantic Cooperation Council North American Free Trade Agreement Non-Proliferation Treaty Nevladine organizacije Organisation of African Unity Organization for Economic Cooperation and Development Organization of Petroleum Exporting Countries Organization for Security and Cooperation in Europe Odeljenje za zaštitu naroda Organizacija ujedinjenih nacija Oslobodilačka vojska Kosova Partnership for Peace Peace Research Institute Franfkurt Peace Research Institute Oslo Responsibility to Protect Research and Development Rocket-propelled grenade Resor državne bezbednosti Southern African Development Coordination Conference South African Development Community Strategic Arms Limitation Treaty Srpska akademija nauka i umetnosti

 ~

SARS SB SDB SCO SEATO SIPRI START TDM TLB TRBK WEU WCED UDB UNCHE UNEP UNICEF UNTFHS

Severe Acute Respiratory Syndrome Savet bezbednosti Služba državne bezbednosti Shanghai Cooperation Organisation Southeast Asia Treaty Organization Stockholm International Peace Research Institute Strategic Arms Reduction Treaty Teorija demokratskog mira Teorija liberalnog mira Teorija regionalnog bezbednosnog kompleksa Western European Union World Commission on Environment and Development Uprava državne bezbednosti United Nations Conference on the Human Environment United Nations Environment Programme United Nations Children’s Fund United Nations Trust Fund for Human Security

 ~

S 

Antrfile 1.1. Antrfile 1.2. Antrfile 1.3. Antrfile 3.1. Antrfile 4.1. Antrfile 4.2. Antrfile 5.1. Antrfile 6.1. Antrfile 6.2. Antrfile 6.3. Antrfile 6.4. Antrfile 6.5. Antrfile 6.6. Antrfile 6.7. Antrfile 7.1. Antrfile 8.1. Antrfile 9.1. Antrfile 10.1. Antrfile 11.1. Antrfile 12.1. Antrfile 14.1. Antrfile 14.2.

Vestfalski mir i kolektivna bezbednost Strateški koncept NATO Boldvinova pitanja Hari Poter i realizam u međunarodnim odnosima Ratovi među demokratijama Bezbednosna zajednica Diskurs Teorije međunarodne bezbednosti i rat u Siriji Trendovi oružanih sukoba Totalni rat Hibridni rat Nuklearno oružje i međunarodna bezbednost Kontrola konvencionalnog naoružanja na prostoru bivše Jugoslavije Sporazum o protivbalističkim raketama (ABM) Arapsko proleće Energetska bezbednost Sukob civilizacija Sporazumi iz Kjota i Pariza Strukturalizam Humanitarna intervencija i Povelja OUN Region kao zamišljena zajednica Povelja OUN i regionalni ugovori

 ~

P  

Ova knjiga namenjena je prvenstveno studentima i istraživačima koji žele da se upoznaju sa savremenim akademskim raspravama u oblasti studija bezbednosti. Knjiga najpre predstavlja pregled akademske literature iz ove oblasti, koja je u poslednjih nekoliko decenija doživela ekspanziju. Ipak, nijedan pregledni rad, koliko god on bio obuhvatno napisan, ne može biti kompletan i neće zadovoljiti svakoga. Postoji mnogo načina da se ovakva knjiga napiše. Pristup koji sam odabrao i koji ću u ovom predgovoru obrazložiti svakako nije jedini mogući, i verovatno neće svakome odgovarati, ali je po mom sudu najmanje loš za potrebe čitaoca iz Srbije i bivše Jugoslavije. U knjizi se pravi presek selekcije ključnih tekstova za koje sam smatrao da su nezaobilazni u studijama bezbednosti. Izbor tekstova sam vršio na osnovu mnoštva više ili manje svesnih ličnih sklonosti i intelektualnih uticaja kojima sam bio izložen tokom proteklih godina. Jedan od tih snažnih uticaja na mene, koji svakako odmah pada u oči, izvršila je literatura objavljena na engleskom jeziku. Razlog zbog kojeg sam napravio takav izbor jeste činjenica da je engleski jezik zapravo glavni jezik međunarodnih studija, pa i studija bezbednosti, kao uostalom i mnogih drugih savremenih naučnih disciplina.[] [] Nazivi ovih akademskih disciplina često variraju (međunarodne studije, međunarodni odnosi, nauka o međunarodnim odnosima, studije bezbednosti, nauka o bezbednosti). U ovoj knjizi koristiće se termini nauka o međunarodnim odnosima i studije bezbednosti zbog konzistentnosti.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

To ne znači da na drugim jezicima nije objavljeno ništa kvalitetno i vredno pažnje, već samo da su ti doprinosi često ostajali na margini, jer su se zbog jezičke barijere retko kada utapali u glavne naučne tokove. Disciplina studija bezbednosti je, kako primećuju Beri Buzan i Lene Hansen, „rođena kao anglo-američka disciplina zasnovana na zapadnoj koncepciji države”.[] S jedne strane, ovaj evropocentrizam je svakako ograničavao validnost studija bezbednosti u drugim delovima sveta gde je zapadna koncepcija države nametnuta spolja ili gde se u praksi nije konsolidovala. S druge strane, suverena država i jeste nastala u Evropi, odakle se proširila u ostatak sveta.[] Osim toga, tokom proteklih dvesta godina zapadni međunarodni poredak zasnivao se najpre na hegemoniji Velike Britanije u 19. veku, a zatim i Sjedinjenih Američkih Država u 20. veku. Stoga i ne treba da čudi to što je engleski jezik postao lingua franca ne samo prakse, već i nauke o međunarodnim odnosima, kao i studija bezbednosti. Osim toga, u ovoj knjizi je vidan snažan uticaj kritičkih i konstruktivističkih pristupa u studijama bezbednosti. Ovde pre svega mislim na kopenhašku školu studija bezbednosti, od koje sam posudio ideju sektora kako bih organizovao drugu glavu knjige.[] Međutim, u udžbeniku se oseća snažan uticaj i drugih kritičkih i alternativnih pristupa u studijama bezbednosti koji su fundamentalno doveli u pitanje pretpostavke tradicionalnih paradigmi međunarodne bezbednosti, proširili, produbili i obogatili ovu oblast.[] Knjiga je analitički podeljena na tri celine: teorije bezbednosti, sektori bezbednosti i nivoi analize bezbednosti. Ovakav pristup ima prednost zato što čitaoce sistematski uvodi u debate o međunarodnoj bezbednosti. Međutim, ovakav pristup ima i svoje nedostatke. Najpre, o pojedinim temama se u knjizi raspravlja više puta iz različitih uglova, kao na primer o nacionalnoj bezbednosti. Osim toga, ovakav pristup podrazumeva to da su čitaoci već upoznati sa osnovama političkih nauka i međunarodnih odnosa, bez kojih razumevanje međunarodne bezbednosti nije moguće. Zbog toga se knjiga ne bavi nekim osnovnim pojmovima kao što su vlast, država, suverenost, ravnoteža snaga, ali i o opštepoznatim [] [] [] []

Buzan and Hansen, 2010, 19. Bull and Watson, 1984. Buzan, et al., 1998. C.A.S.E. 2006.  ~

FILIP EJDUS

istorijskim događajima i procesima, kao što su svetski ratovi, evropske integracije ili raspad Jugoslavije. U odnosu na slične udžbenike studija bezbednosti koji postoje na engleskom jeziku, nastojao sam da u ovom postignem i dve dodatne vrednosti.[] Prvo, trudio sam se da sadržaj prilagodim čitaocima iz Srbije i bivše Jugoslavije. Tačnije, namera mi je bila da, kada god je to bilo moguće, dominantne teorije i koncepte studija bezbednosti ilustrujem primerima iz nacionalne, regionalne i evropske bezbednosti, kao i primerima iz oblasti popularne kulture koji će, nadam se, čitaocima biti bliski i razumljivi. Drugo, trudio sam se da u knjizi sadržaj maksimalno prilagodim njegovoj didaktičkoj nameni. Ključne koncepte ili zanimljive primere sam izvukao u posebne odeljke (antrfilee), a svako poglavlje sam završio pitanjima koja podstiču na raspravu, kao i listom tekstova i filmova koji ilustruju datu materiju. Prvo izdanje ove knjige, koje je objavio Službeni glasnik, bilo je omogućeno finansijskom podrškom Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu. Dobar deo prvog izdanja knjige napisao sam tokom šestomesečnog boravka u Institutu za istraživanje mira u Frankfurtu (PRIF), zahvaljujući finansijskoj podršci Folksvagen fondacije. Drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje je rezultat rada na projektu „Politički identitet Srbije u regionalnom i globalnom kontekstu” (179076), koji se realizuje u okviru Fakulteta političkih nauka, Univerziteta u Beogradu, a finansira ga Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. Drugo izdanje, koje objavljuje Čigoja štampa, sam priveo kraju tokom svog istraživačkog boravka na Univerzitetu u Bristolu, zahvaljujući grantu Marie Skłodowska-Curie koji mi je EU dodelila u okviru programa Horizont 2020 (656971). U drugom izdanju, pored sitnijih gramatičkih, stilskih i faktografskih ispravki, kao i manjih promena u pogledu preloma, uneo sam i nekoliko značajnijih izmena. Prvo, poglavlje o tradicionalnim pristupima bezbednosti podelio sam na dva („liberalizam i realizam”), a dva poglavlja o alternativnim teorijama spojio sam u jedno („kritički pristupi u studijama bezbednosti”). Poglavlja liberalizam i realizam sam, uz odobrenje Dejana Jovića, napisao koristeći moje tekstove iz sjajnih zbirki koje je on uredio na ovu temu.[] Osim toga, pokušao sam sadržaj da obogatim novijim primerima i literaturom, ali bez menjanja toka i strukture knjige. [] Tokom proteklih nekoliko godina objavljeno je nekoliko veoma kvalitetnih udžbenika iz studija bezbednosti, kao što su, na primer, Hough, 2004, Williams, 2008, Cavelty and Mauer, 2010. [] Jović, 2013; 2014.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Konačno, želim da zahvalim koleginicama i kolegama koji su mi na različite načine pomagali da završim ovaj rad. Najpre, mom mentoru Miroslavu Hadžiću, koji mi je pružao neprekidnu i bezrezervnu intelektualnu i profesionalnu podršku. Veliku zahvalnost dugujem recenzentima prvog izdanja, uvaženim profesorima, Siniši Tataloviću i Vojinu Dimitrijeviću, koji su mi svojim kritičkim i temeljnim čitanjem ranijeg rukopisa pomogli da jasnije sagledam neke njegove nedostatke i da ih, nadam se, prevaziđem u ovoj konačnoj verziji. Zatim, zahvaljujem se Draganu Živojinoviću, Denisu Ćoragiću, Dejani Dimitrijević, Svetlani Đurđević Lukić, Ivanu Stanojeviću, Danku Aleksiću, Katarini Čežek i Maji Bjeloš koji su pročitali ranije verzije ovoga teksta, delom ili u celosti, i dali mi izuzetno korisne komentare i predloge kako da ga unapredim. Koleginicama i kolegama iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku dugujem zahvalnost za mnoge ideje, koje sam svesno ili nesvesno preuzeo od njih tokom svih godina uspešne saradnje. Napokon, želim da zahvalim i studentima kako osnovnih tako i master studija Fakulteta političkih nauka koji su me inspirisali i motivisali da se u pisanje ove knjige uopšte upustim. Posebno se zahvaljujem mojim saradnicima Marku Kovačeviću i Nikoli Vujinoviću, koji su mi svih ovih godina bili najbliži sagovornici i saradnici u kabinetu 99 i učinili da ova knjiga zaživi u nastavi. Nadam se da će knjiga biti zanimljiva i studentima drugih fakulteta, kao i svim ostalim istraživačima koje zanimaju studije bezbednosti. Za sve eventualne greške, zablude i nedostatke ovog dela samo sam ja odgovoran.

 ~

FILIP EJDUS

G I T    

........................................ . P 

Sadržaj: 1.1. 1.2. 1.3. 1.4. 1.5. 1.6. 1.7.

Uvod Poreklo pojma bezbednosti Definicija i koncept bezbednosti Izazovi, rizici i pretnje bezbednosti Percepcija bezbednosti Savremeni izazovi, rizici i pretnje bezbednosti Zaključak

.. U Danas je reč bezbednost, u gotovo svim jezicima i kulturama, ušla u upotrebu u velikom broju veoma različitih društvenih oblasti. Osim politike, bezbednost postaje sve značajniji koncept u oblastima poput informatike, ekologije, saobraćaja i ekonomije. O izuzetno velikom značaju i rasprostranjenosti pojma bezbednosti najbolje govori činjenica da je on na internetu zastupljeniji od reči bog, mir ili politika.[] U političkom diskursu bezbednost zauzima posebno, možda čak i centralno mesto. Oni koji odlučuju u politici, kada žele da istaknu egzistencijalni značaj nekog problema i tako ga stave na vrh dnevnog reda, kažu da je on važan za nacionalnu, regionalnu ili globalnu bezbednost. Isto tako, u političkim [] Pretraga je izvršena na engleskom jeziku u pretraživaču Google, 2. jula 2017. godine. Rezultati o broju pojavljivanja ovih reči na mreži su: bezbednost (1.960.000.000 puta), bog (oko 1.760.000.000), mir (910.000.000) i politika (895.000.000).  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

naukama, a posebno u nauci o međunarodnim odnosima, bezbednost je postala jedan od ključnih koncepata. O tome svedoči i to da je nekadašnju debatu o odnosu principa jednakosti i slobode zamenila debata o ravnoteži bezbednosti i slobode.[] U narednom delu teksta najpre će se analizirati etimološko i istorijsko poreklo reči bezbednost. Nakon toga, biće razmatrane neke postojeće definicije bezbednosti, kao i diskusije o konceptu bezbednosti. U poslednja tri dela biće razmatrani pojam, percepcija i oblici savremenih izazova, rizika i pretnji bezbednosti.

.. P   Reč bezbednost nastala je od predloga bez (nepostojanje, odsustvo) i imenice beda (veliko siromaštvo, položaj koji izaziva prezir, nevolja, nesreća, zlo) i predstavlja stanje onoga koji je osiguran od opasnosti, zaštićen, siguran, bezopasan. Pored reči bezbednost, u srpskom jeziku je u upotrebi još i reč sigurnost, koja etimološki potiče od latinske imenice sçcűrĭtas, âtis f. (mir duha, bezbrižnost, sigurnost, bezopasnost) i prideva sçcűrus (bez brige, bezbrižan, bez bojazni, koji se ne boji nikakve opasnosti). Iako se u srpskom jeziku ove dve reči u svakodnevnoj upotrebi često koriste kao sinonimi, moguće je pretpostaviti da je sigurnost širi pojam od bezbednosti, zato što, osim odsustva opasnosti, obuhvata i izvesnost, samopouzdanje, pa i lakomislenost. Reč bezbednost (lat. sēcūrĭtas, ātis f.) u upotrebu su u prvom veku pre naše ere uveli epikurejci, posebno pesnik Lukrecije, stoici i rimski državnik Ciceron, podrazumevajući pod tim filozofsko i psihološko stanje uma, odnosno subjektivno osećanje odsustva tuge i brige.[] Od perioda vladavine rimskog imperatora Avgusta (1. vek naše ere), kao i tokom srednjeg veka, pojam bezbednosti upotrebljavan je u političkom smislu i dovođen u vezu sa pojmovima mira (lat. pax Romana, pax christiana), slobode (lat. libertas) i postojanosti, odnosno postojanosti vlasti (lat. securitas Augusti). U rimskoj mitologiji oličenje bezbednosti bilo je žensko božanstvo Securitas. Raspad Rimske imperije doveo je do feudalizacije političkog života i do decentralizacije moći u Evropi. U duhovnom pogledu, najvišu vlast je posedovala crkva, a u političkom pogledu, to je nastojalo da postigne [] []

Neocleous, 2007. Brauch, 2005, 6.  ~

FILIP EJDUS

Sveto rimsko carstvo. Pored sukoba sa papstvom, carstvo je moralo da se nosi sa brojnim i sve moćnijim kraljevima i njihovim vazalima.[] Reformacija je dovela u pitanje vrhovnu duhovnu vlast crkve, što je intenziviralo bezbednosnu dilemu na svim nivoima. Počev od 16. veka, pojam bezbednosti sve više se vezuje za javnu bezbednost (lat. securitas publica), koja se odnosila na zaštitu podanika u miru, kao i na podršku podanika vladaru tokom rata. Tridesetogodišnji verski ratovi, koji su u prvoj polovini 17. veka besneli Evropom, iznedrili su ideju o tome da o bezbednosti pojedinca može brinuti samo suverena država. Od Vestfalskog mira, sklopljenog 1648. godine, pa nadalje, suverene države postaju ključni akteri u međunarodnim odnosima pošto jedine poseduju monopol nad legitimnom primenom fizičke sile i ne priznaju nikakav viši politički autoritet.[] Bezbednost je tako postala primarna funkcija suverene državne vlasti. Međutim, reč bezbednost se u 17. veku i dalje odnosila pre svega na pojedince. Na taj način je bezbednost shvatao i Tomas Hobs u delu Levijatan, objavljenom prvi put 1651. godine.[] Kod njega, kao i kod drugih mislilaca iz tog perioda, ultimativni referentni objekat bezbednosti je pojedinac.[] Pošto u prirodnom stanju pojedinci žive u stalnom „ratu sviju protiv svih” i nisu u mogućnosti da osiguraju svoju ličnu bezbednost, oni sklapaju društveni ugovor i osnivaju državnu vlast. U narednom periodu se pojam bezbednosti sve više vezuje za pojam suverene državne vlasti, njenu unutrašnju i spoljnu zaštitu uz pomoć pre svega policije i vojske, ali i drugih političkih ustanova. Poredak u međunarodnim odnosima i bezbednost svake pojedinačne države zavise od ravnoteže snaga i stoga se u ovom periodu razvijaju vojno-diplomatski aparati. Od 17. veka nadalje dolazi i do unutrašnje transformacije zapadnih država koje su sve manje preokupirane upravljanjem teritorijom, a sve više upravljanjem populacijom zbog čega se po prvi put razvija i [] Prvi slučaj ograničavanja imperijalne vlasti bio je priznanje koje je papa Inoćentije III 1202. godine dao francuskom kralju, pokazavši mu da ne postoji politička vlast iznad njegove (lat. rex imperator in regno suo). [] Iako se 1648. godina često u nauci o međunarodnim odnosima često uzima kao annus mirabilis, nakon čega se iz temelja izmenio međunarodni sistem, ovo treba uzeti sa dozom rezerve. Sklapanje Vestfalskog mira bio je samo jedan korak (bez sumnje važan) u okviru dugotrajnog procesa transformacije od hijerarhijskog ka anarhičnom međunarodnom poretku koji je trajao vekovima. De Carvalho and Leira, 2011. [] Hobs, 1961. [] Wæver, 2004, 55.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

policijski aparat.[] Sa razvojem nacionalizma i nacionalnih država u 18. i 19. veku, bezbednost države postaje bezbednost nacionalne države. Zaključno sa Prvim svetskim ratom, uspostavljanje države kao centralnog referentnog objekta bezbednosti bilo je kompletno.[] Nakon završetka Prvog svetskog rata, osnivanjem Društva naroda napravljeni su prvi ozbiljni pokušaji da se ideja o kolektivnoj bezbednosti sprovede u praksi. Osim toga, dolazi i do razvijanja posebne naučne discipline koja izučava međunarodne odnose. Tokom međuratnog perioda, reč bezbednost prvi put ulazi u međunarodno-politički rečnik. Već u prvoj rečenici pakta Društva naroda piše kako „visoke strane ugovornice, u cilju promovisanja međunarodne saradnje i osiguravanja mira i bezbednosti u svetu” prihvataju obavezu da ne posežu za ratom već da sarađuju i poštuju međunarodno pravo.[] Sintagmu „međunarodni mir i bezbednost” uvele su u upotrebu tadašnje status quo države, pre svega Francuska i Velika Britanija, kako bi svoje nacionalne interese predstavile kao interese čitavog čovečanstva.[] Zbog toga, kako odlično primećuje Ole Vever, uopšte ne čudi da je prvu kritiku koncepta bezbednosti napisao upravo jedan Nemac tokom tridesetih godina 20. veka.[] Antrfile 1.1. Vestfalski mir i kolektivna bezbednost Vestfalski sporazum zaključen 1648. godine takođe je sadržao elemente kolektivne bezbednosti. U članu 123. ovog sporazuma, koji je trebalo da uspostavi trajni i univerzalni mir u Evropi, piše kako su sve strane potpisnice obavezne da brane svaki član ovog sporazuma od bilo koga bez obzira na veru, kao i da svoje međusobne sporove rešavaju isključivo mirnim putem i pravnim sredstvima. Prema članu 124. ovog sporazuma, ukoliko jedna od država upotrebi silu, a strane u sporu u roku od tri godine nisu na miran način regulisale svoj spor, sve ostale potpisnice su dužne da priteknu u pomoć napadnutoj strani ako treba i oružanim putem. Međutim, ovi principi kolektivne

[] Foucault, 2007, 297. [] MacFarlane and Khong, 2006. [] Tekst pakta Društva naroda dostupan je na: (5. novembar 2011). [] Wæver, 2004, 56. [] Emil Winkler, „Sécurité” in Abhandlungen der Preussischen Akademie der Wissenschaften., Philosophisch-historische Klasse, Nr. 10. (Berlin: Akademie der Wissenschaften, in Kommission bei W. de Gruyter u. Co, 1939). Citirano prema: Wæver, 2004, 56.  ~

FILIP EJDUS

bezbednosti nisu bili poštovani, već je međunarodni poredak sve do 20. veka bio zasnovan na principu ravnoteže snaga.[13]

Međunarodna bezbednost, kao jedan od mnogih aspekata međunarodnih odnosa, dolazi u prvi plan nakon okončanja Drugog svetskog rata. U Povelji novoosnovane svetske organizacije verovatno je preuzeta sintagma o „međunarodnom miru i bezbednosti” upravo iz pakta Društva naroda. Međutim, za razliku od osnivača Društva naroda, koji su ignorisali ulogu moći u međunarodnim odnosima, osnivači OUN bolje su shvatili ulogu velikih sila u očuvanju međunarodne bezbednosti.[] Tako u članu 42 povelje OUN, usvojene 1945. godine, piše: Ako Savet bezbednosti smatra da mere predviđene u članu 41 ne odgovaraju ili se ispostavi da su nedovoljne, Savet može da preduzme akciju koja je potrebna radi održavanja ili uspostavljanja mira i bezbednosti u svetu vazduhoplovnim, pomorskim ili pešadijskim snagama.

Tokom prvih posleratnih godina, termin „nacionalna bezbednost” ulazi na velika vrata u spoljnopolitički diskurs pre svega SAD, a zatim ubrzo i drugih zapadnih država. Postojala je opasnost da će izolacionistički orijentisana američka javnost odbaciti održavanje visokog nivoa vojne mobilizacije u SAD nakon završetka Drugog svetskog rata kao pretnju po američke liberalne vrednosti. Zbog toga će održanje i uvećanje vojno-industrijskog kompleksa biti opravdano pričom o nacionalnoj bezbednosti.[] Tako je već 1947. godine usvojen Zakon o nacionalnoj bezbednosti kojim su, između ostalog, osnovani Savet za nacionalnu bezbednost i CIA. Ubrzo će pojam nacionalne bezbednosti postati centralni deo spoljnopolitičkog rečnika i zapadnoevropskih saveznika SAD. Oblast bezbednosti počeće pedesetih godina da se izučava sistematski u okviru tzv. strateških studija kako na univerzitetima tako i u istraživačkim institutima u Americi i Evropi.[] Krajem osamdesetih godina desile su se dve važne promene, koje su uticale na redefinisanje pojma bezbednost. Prvo, to je bila serija [] Tekst sporazuma je dostupan na: (2. jul 2017) [] Kritiku međuratnog utopizma videti: Carr, 1981. [] Wæver, 2004, 56; Eisenhower, 1961. [] Za razliku od Zapada, komunistički blok je umesto nacionalne bezbednosti mnogo više koristio pojam mir. U marksističko-lenjinističkoj ideologiji mir je igrao mnogo značajniju ulogu nego pojam bezbednosti koji se, na primer, u Lenjinovim delima ne pominje nijednom. Wæver, 2004, 60.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

događaja od kojih su najvažniji bili pad Berlinskog zida 1989, ujedinjenje Nemačke 1990. i urušavanje Sovjetskog Saveza 1991. godine. Ovi događaji podigli su „gvozdenu zavesu” sa evropskog kontinenta i doveli do nestanka bipolarne strukture međunarodnih odnosa. Ideološki, politički i vojni rivalitet između dve supersile i njihovih blokova nestao je gotovo preko noći. Time je poprilično neočekivano i skoro „bez ispaljenog metka” okončana jedna epoha u međunarodnim odnosima, koja se zvala Hladni rat. Ovaj epohalni preokret potisnuo je u drugi plan strah od nuklearnog rata, ali i od konvencionalnih međudržavnih oružanih sukoba većih razmera. Na dnevni red međunarodne bezbednosti došle su nevojne pretnje, poput urušavanja država, unutrašnjih sukoba, terorizma i organizovanog kriminala.[] Druga velika promena, koja je imala uticaj na savremeno shvatanje međunarodne bezbednosti, jeste paradigmatska tranzicija u društvenim naukama od pozitivizma prema socijalnom konstruktivizmu. Materijalističke i racionalističke osnove na kojima se temelji pozitivizam, filozofska tradicija koju je utemeljio još francuski filozof i prvi sociolog Ogist Kont u 19. veku, bile su poljuljane. Osnovna konstruktivistička pretpostavka jeste da sva društvena stvarnost, pa tako i ona koja se tiče bezbednosti, ne predstavlja nekakvu objektivnu materijalnu datost, već plod društvene konstrukcije, na koju presudno utiču ideje, identiteti i vrednosti delatnika u društvu. Za socijalne konstruktiviste materijalnost nije relevantna sama po sebi; ono što je važno jesu značenja koja materijalnom svetu ljudi pripisuju. Zato je zadatak društvenih naučnika, kao i istraživača međunarodne bezbednosti, da razumeju način na koji se ova značenja konstruišu, interpretiraju i menjaju.[] Završetak Hladnog rata i paradigmatska promena u društvenim naukama doveli su do proširenja, produbljenja i obogaćivanja koncepta bezbednosti. Koncept se proširio, sa čisto vojne na ostale dimenzije društva, poput politike, ekologije, ekonomije ili sajber prostora. Najslikovitiji primer predstavlja prvi poslehladnoratovski Strateški koncept NATO, usvojen u novembru 1991. godine. [] To ne znači da ove pretnje pre toga nisu postojale već samo da su tretirane kao manje važne za međunarodni mir i bezbednost u poređenju sa pretnjom nuklearnog rata između supersila. [] U sociologiji ovaj pristup je aktuelizovan 1966. godine objavljivanjem knjige Socijalna konstrukcija stvarnosti Pitera Bergera i Tomasa Lukmana (Berger and Luckmann, 1966). Socijalni konstruktivizam je dospeo u međunarodne studije zaslugom Nikolasa Onufa i Fridriha Kratokvila (Onuf, 1989; Kratochwil, 1989).  ~

FILIP EJDUS

U njemu se ističe da su: (...) za razliku od predominantnih pretnji iz prošlosti, preostali rizici po bezbednost Saveza multidimenzionalni i višesmerni (...) Danas je moguće izvesti zaključke iz činjenice da bezbednost i stabilnost imaju političke, ekonomske, socijalne i ekološke elemente, kao i nezaobilaznu odbrambenu dimenziju.[19]

Antrfile 1.2. Strateški koncept NATO Strateški koncept NATO predstavlja zvanični dokument NATO, kojim se opisuje strateško okruženje i definišu priroda, uloga i ciljevi saveza. Strateški koncept služi kao orijentir NATO i kao osnova za razradu ostalih doktrinarnih dokumenata. Od njegovog osnivanja 1949. godine, države članice NATO usvojile su sedam strateških koncepata, i to četiri tokom Hladnog rata (1950, 1952, 1954, 1968) i tri nakon njegovog završetka (1991, 1999, 2010). Poslednji strateški koncept, pod nazivom Novi strateški koncept: aktivan angažman moderna odbrana, države članice NATO usvojile su na samitu u Lisabonu, novembra 2010. godine.[20]

Uporedo sa ovim promenama u percepciji strategijskog okruženja, deo akademske zajednice je, takođe, počeo postepeno da proširuje značenje koncepta bezbednosti sa vojnog na druge sektore, poput političkog, ekonomskog, socijetalnog i ekološkog.[] Međutim, koncept bezbednosti se takođe i produbio, napuštajući ideju da je država jedini referentni objekat bezbednosti, odnosno ono što je potrebno zaštititi. Tako počinju da se kao referentni objekti međunarodne bezbednosti pojavljuju pojedinci, društvene grupe, regioni ili čak sam međunarodni sistem (tzv. globalna bezbednost). Konačno, koncept se i obogatio oslanjanjem na uvide iz drugih naučnih disciplina. Strateške studije su dugo izbegavale oslanjanje na znanja razvijena unutar drugih humanističkih nauka. Njihov osnovni zadatak je bio da „rešavaju probleme”, kao i da se konkretno primenjuju u svetu međunarodne real-politike. Ova je oblast tokom Hladnog rata bila tretirana kao odveć „ozbiljna stvar” da bi bila prepuštena sociolozima, [] NATO, 1991. [] NATO, 2010. [] Na engleskom jeziku se termin societal security koristi da bi se napravila razlika u odnosu na social security, odnosno socijalnu sigurnost. Na srpskom jeziku bi se ovaj pojam mogao prevesti kao „društvena bezbednost”, čime bi se napravila dovoljna razlika u odnosu na socijalnu sigurnost. Ipak, autor ovoga teksta se odlučio za termin „socijetalna bezbednost” zbog činjenice da je u ovom obliku taj termin ušao u upotrebu u naučnim publikacijama na srpskom jeziku. Bajagić, 2006; Panić, 2009.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

filozofima, antropolozima i ostalim društvenim naučnicima.[] Sa popuštanjem globalnih tenzija krajem osamdesetih godina, studije bezbednosti postaju otvorenije za ostale društvene nauke, a posebno za kritičku društvenu teoriju koja nije bila zaokupljena „rešavanjem problema” već njihovim kritičkim preispitivanjem. Teroristički napadi od 11. septembra 2001. godine nanovo su redefinisali shvatanje bezbednosti. Sa jedne strane, intenzivirana je već postojeća posthladnoratovska tendencija, prema kojoj su na dnevni red međunarodne politike počele sve više da pristižu nevojne i nedržavne pretnje kao što je, na primer, terorizam. Pa ipak, dok je tokom devedesetih godina 20. veka ova tendencija posmatrana sa relativnim optimizmom, događaji od 11. septembra stvorili su novu sliku. Postalo je jasno da ove „nove pretnje” predstavljaju ne samo veliki izazov za policijske i pravosudne organe pojedinih država već da mogu predstavljati veliku opasnost po međunarodni mir i bezbednost. Rast Islamske države na teritoriji Iraka i Sirije, kao i napadi koje je ova organizacija izvela u Evropi, na primer u Parizu (novembar 2015), Briselu (mart 2016) i Nici (jul 2016), doveli su do uvođenja jedne vrste trajnog vanrednog stanja i dalje militarizacije međunarodne bezbednosti. Zadatak: Uporedite rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija tokom Hladnog rata, neposredno nakon njegovog završetka i danas. Šta je tretirano kao glavna pretnja međunarodnom miru i bezbednosti u ovim različitim periodima?

.. D    Postoji veliki broj definicija bezbednosti. U svom osnovnom i najopštijem značenju, pojam bezbednost predstavlja „težnju ka odsustvu pretnji”.[] Po stanovištu Edvarda Kolođeja, bezbednost se može definisati [] Jedini interdisciplinarni transfer znanja, koji je tokom Hladnog rata donekle postojao, odnosio se na oslanjanje strateških studija na egzaktniji i kvantitativniji deo spektra društvenih nauka, u kome su se nalazile ekonomska nauka, teorija igara i sl. [] Buzan, 1983.  ~

FILIP EJDUS

kao poseban oblik politike, koji nastaje onog trenutka kada su akteri spremni da zaprete silom ili da je upotrebe kako bi postigli željeni ishod.[] Iako ograničava ovaj pojam na pretnju, odnosno na upotrebu sile između društvenih aktera, ovakva definicija izuzetno je korisna zbog toga što bezbednost tretira kao oblik političkih odnosa. Zanimljiva je i definicija Arnolda Volfersa, po kojoj „bezbednost, u objektivnom smislu, meri odsustvo pretnji po usvojene vrednosti, dok u subjektivnom značenju ona predstavlja odsustvo straha da će date vrednosti biti ugrožene”.[] Volfersova definicija je značajna zato što ističe dve podjednako važne dimenzije bezbednosti, subjektivnu i objektivnu. Opšte je poznato da, kako za pojedince tako i za društvene grupe, odsustvo straha može biti podjednako značajno, ako ne i značajnije od „objektivnog” odsustva pretnji. Međutim, da bi jedan pojam prerastao u koncept političkih nauka, on mora imati određenu logičku strukturu i biti jasno odvojen od drugih srodnih koncepata. Zbog različite političke upotrebe, ali i zbog zloupotrebe ovoga pojma, kao i zbog česte zabune oko njegovog značenja, mnogi autori su se složili da je koncept bezbednosti neodređen, zapušten, nedovoljno objašnjen, elastičan, pa čak i suštinski sporan koncept, koji je u tolikoj meri vrednosno opterećen da je gotovo nemoguće postići konsenzus oko jednog opšteprihvaćenog značenja. Antrfile 1.3. Boldvinova pitanja Dejvid Boldvin smatra da je koncept bezbednosti moguće specifikovati kroz sedam pitanja.[26] Prvo pitanje je Bezbednost – za koga? Ovo pitanje se odnosi na referentni objekat bezbednosti, koji se želi zaštititi, kao što su pojedinac, društvo, država, međunarodni sistem itd. Drugo pitanje je Bezbednost – za koje vrednosti? Vrednosti koje se žele zaštititi mogu biti veoma različite, a neke od njih su fizički opstanak, politička nezavisnost, demokratija, slobodna trgovina itd. Treće pitanje glasi Koliko bezbednosti? S obzirom na to da je apsolutna bezbednost utopija, koncept bezbednosti može težiti samo ka određenom nivou bezbednosti. Četvrto pitanje je Od kojih pretnji? Pretnje mogu biti izazvane ljudskim ili prirodnim faktorom, posredne ili neposredne, vojne ili nevojne, stare ili nove, simetrične ili asimetrične, kratkoročne, srednjoročne ili dugoročne, a njihovi nosioci mogu biti akteri ili procesi. Peto pitanje glasi Kojim sredstvima? Bezbednost se može postizati različitim sredstvima, kao što su vojna, diplomatska, ekonomska, obaveštajna, policijska itd. Šesto pitanje

[] [] []

Kolodziej, 2005. Wolfers, 1952, 485. Baldwin, 1997.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

je Po koju cenu? U bezbednosti, kao i u ekonomiji „nema besplatnog ručka”. Zbog toga, svaka bezbednosna politika uvek ima svoju ekonomsku i društvenu cenu. Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga da li bezbednost posmatramo kao primarnu vrednost; kao jednu od centralnih vrednosti ili kao marginalnu vrednost, čija upotrebna vrednost zavisi od potreba koje iziskuje određeni politički i istorijski kontekst. Sedmo i poslednje pitanje glasi Za koji vremenski period? Iako bi zdravorazumski odgovor na ovo pitanje uvek bio da je to „za dugi vremenski period”, poznato je da sredstva kojima se dostiže dugoročna bezbednost mogu kratkoročno imati negativne bezbednosne posledice i obrnuto. Na primer, ulaganje u obrazovanje i razvoj ne može dati brze rezultate u borbi protiv terorizma. Preusmeravanje sredstava, koja bi inače bila upotrebljena u represivne ili strateške svrhe, u oblast obrazovanja možda se može, kratkoročno ili srednjoročno gledano, negativno odraziti na borbu protiv terorizma. Ipak, dugoročno, povećanje obrazovanja bez sumnje dovodi uglavnom do povećanja društvenog blagostanja, do poboljšanja razumevanja „drugog” i do smanjenja sklonosti ka nasilnom rešavanju sporova.

Zadatak: Uporedite Globalnu strategiju Evropske unije iz 2016. godine i Strategiju nacionalne bezbednosti Republike Srbije iz 2009. godine koristeći sedam Boldvinovih pitanja.

.. I,     Gramatika bezbednosti sastoji se od nekoliko osnovnih pojmova. To su opasnost (ono što ugrožava), referentni objekat bezbednosti (ono što je ugroženo), subjekat bezbednosti (onaj koji štiti) i sredstva, odnosno mere bezbednosti (način na koji štiti). Opasnost, odnosno izloženost povredi i šteti, predstavlja centralni pojam gramatike bezbednosti. Ukoliko nema opasnosti, nema ni potrebe da se govori o bezbednosti. Za studije bezbednosti pojam opasnost jeste ono što je sila za fiziku, ponuda/potražnja za ekonomiju, ličnost za psihologiju ili moć za politiku, dakle, ona je centralni pojam. Bez razumevanja pojma, klasifikacije, procesa konstrukcije i percepcije bezbednosnih izazova, rizika i pretnji, nemoguće je sistematsko razumevanje bilo koje bezbednosne dinamike. Opasnost se može manifestovati kao izazov, rizik ili pretnja (IRP). Iako se ove tri vrste opasnosti često izgovaraju zajedno, bez pravljenja jasne konceptualne razlike među njima, ovi pojmovi nemaju isto značenje. Izazov je situacija koja nekoga ili nešto stavlja na probu. Ova situacija  ~

FILIP EJDUS

može imati negativan ili pozitivan ishod. Na primer, globalizacija je izazov koji stavlja na probu države, društva i pojedince. Ukoliko oni iz globalizacionih procesa uspeju da izvuku dobit, ovaj izazov se za njih pretvara u priliku. Međutim, ukoliko društva i države ne uspeju da se uklope u proces globalizacije ovaj izazov se može pretvoriti u izvor bezbednosnih pretnji. Drugi tip opasnosti jeste rizik, koji se može definisati kao mogućnost gubitka, povrede, stvaranja neugodne situacije ili uništenja. Za razliku od izazova, rizik uglavnom ima negativno značenje.[] Za razliku od izazova i pretnji koji ili postoje ili ne postoje, rizik je samo više ili manje verovatan. Na primer, u svakom društvu postoji manja ili veća verovatnoća, odnosno rizik, od izbijanja prirodnih ili tehnoloških nesreća, udesa i katastrofa. Moguće je pripremati se za njih i upravljati njihovim posledicama ukoliko i kada do njih dođe, ali ih je jako teško predvideti i nemoguće u potpunosti preduprediti. Konačno, treći vid opasnosti jeste pretnja koja može biti definisana kao izrazita namera da se povredi, uništi ili kazni.[] Izazove, rizike i pretnje bezbednosti moguće je klasifikovati prema nekoliko kriterijuma. Prema sektorima bezbednosti, moguće je razlikovati vojne, političke, socijetalne, ekonomske i ekološke IRP. Prema poreklu opasnosti, razlikuju se oni koji su potekli unutar političke zajednice – unutrašnji IRP – od onih koji su nastali izvan nje – spoljni IRP. Teorijski gledano, za suzbijanje unutrašnjih IRP prevashodno je zadužena policija, dok je za sprečavanje ugrožavanja spolja zadužena vojska. Međutim, u vreme sve intenzivnije globalizacije, koja u pitanje dovodi nekada neprikosnovenu razliku između oblasti unutrašnje i spoljne politike, sve je manje IRP koji se na ovaj način mogu definisati.[] S druge strane, organizovani kriminal i terorizam ne samo da su intenzivirani, već sve više poprimaju transnacionalni karakter. Granicu između unutrašnje i spoljne bezbednosti sve je teže napraviti. Sve to dovodi do preklapanja bezbednosnih funkcija različitih delova sektora bezbednosti, što se ogleda u policizaciji vojske i militarizaciji policije. U odnosu na izvor, IRP mogu biti izazvani ljudskim ili prirodnim faktorom. Prema nosiocu, moguće je razlikovati IRP čiji su nosioci akteri i one koji proističu iz procesa. Akteri mogu biti države ili nedržavni akteri, poput terorističkih ili kriminalnih grupa. Međutim, nosioci [] Ovde stoji reč „uglavnom”, zbog toga što racionalni akteri, bilo individualni bilo kolektivni, teže tome da umanje rizik. [] Baldwin, 1971. [] Bigo, 2001.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

IRP mogu biti i procesi. O tome da se globalizacija može doživljavati ne samo kao izazov već i kao pretnja je već bilo reči ranije. U tom slučaju, akteri poput multinacionalnih kompanija samo su posredno nosioci IRP, dok suština opasnosti, prema takvom viđenju, dolazi iz same strukture i dinamike globalnog kapitalizma. Izazovi, rizici i pretnje se u odnosu na trendove date epohe često dele na stare i nove. Tokom Hladnog rata nuklearna pretnja bila je nova pretnja, dok je konvencionalni međudržavni sukob bio oblik stare pretnje. Nakon završetka Hladnog rata, međudržavni sukob u celini počeo je da se svrstava među tradicionalne pretnje, dok su sukobi niskog intenziteta, građanski ratovi i terorizam dobili etiketu novih IRP. Često se prema odnosu snaga između subjekta bezbednosti i nosioca pretnje pravi razlika na asimetrične i simetrične pretnje. Asimetrične pretnje su one kod kojih se koristi nespremnost i ranjivost onoga koji je po pravilu moćniji u nekom sukobu kako bi se nanela velika šteta i time nadomestila velika razlika u odnosu snaga.[] Ako se IRP razvrstavaju prema vremenu koje je potrebno za njihovu materijalizaciju, onda se oni mogu podeliti na kratkoročne, srednjoročne i dugoročne. Konačno, u odnosu na stepen intenziteta štete koju IRP mogu da izazovu, moguće je razlikovati IRP niskog, srednjeg i visokog intenziteta. Zadatak: Pročitajte Strategiju nacionalne bezbednosti Republike Srbije iz 2009. godine. Da li strategija pravi razliku između izazova, rizika i pretnji? Da li se iz nje može razumeti hijerarhija opasnosti? Klasifikujte opasnosti iz strategije prema gorenavedenim kriterijumima.

.. P  Bezbednost se, kao što piše Arnold Volfers, ne odnosi samo na „odsustvo pretnji po usvojene vrednosti”, već i na „odsustvo straha da će date vrednosti biti ugrožene”.[] Subjektivan (ili intersubjektivan) osećaj [] Razlikovanje simetričnih od asimetričnih pretnji često se dovodi u pitanje zbog nedovoljne preciznosti značenja ovih termina. Blank, 2003. [] Wolfers, 1952, 485.  ~

FILIP EJDUS

bezbednosti, a ne nekakvo objektivno stanje, čak i kada bi ga bilo moguće naučno izmeriti, ima presudan uticaj na ponašanje aktera. Osim toga, intenzitet straha retko kada potpuno korespondira s tim objektivnim, odnosno materijalnim potencijalom opasnosti da nanesu štetu. Ljudi su, na primer, u potpunosti prihvatili rizik od saobraćajnih nesreća, iako one samo u Srbiji odnose oko hiljadu života svake godine. S druge strane, terorizam koji odnosi daleko manje žrtava doživljava se kao jedna od najopasnijih pretnji nacionalnoj bezbednosti. Zbog čega se onda neke opasnosti tretiraju kao bezbednosna pretnja, a neke ne? Analiza materijalnih sposobnosti nikada nije dovoljna za razumevanje zbog čega se nešto doživljava kao pretnja.[] Prema shvatanju Stivena Volta, faktori koji presudno utiču na stepen (vojne) pretnje jesu: agregatna moć neke države, odnosno svi resursi koji joj stoje na raspolaganju (teritorija, populacija, ekonomski i tehnološki razvoj itd.), geografska blizina, ofanzivne vojne sposobnosti i ofanzivne namere.[] Međutim, iskustvo govori da je objektivnu i realističnu procenu toga da li su namere neke druge države ofanzivne ili defanzivne u praksi veoma teško napraviti. Upravo je suština bezbednosne dileme u međunarodnim odnosima u tome što se defanzivni postupci jedne države u drugoj državi često tumače kao ofanzivni. To delom proističe i iz činjenice da naoružanje koje se razvija u odbrambene svrhe može lako da se upotrebi za ofanzivne svrhe. Osim toga, veoma često se sopstvene aktivnosti posmatraju kao iznuđene, dok se aktivnosti suparnika tumače kao unapred promišljene, iza kojih često stoji loša namera. U psihologiji se ovo naziva „greška učitavanja zlonamernosti” (engl. sinister attribution error).[] Na percepciju pretnji utiču i odbrambene sposobnosti koje akterima stoje na raspolaganju. Robert Kejgen je to slikovito prikazao, rekavši: Čovek koji je naoružan samo nožem može smatrati da je medved koji se šunja po šumi opasnost koja se može tolerisati, zbog toga što je lovljenje medveda nožem rizičnije nego kriti se uz nadu da medved nikada neće napasti. Čovek koji je naoružan puškom napraviće verovatno drugačiju računicu.[35]

Kako se formira percepcija bezbednosti? Prema mišljenju Hansa Gintera Brauha, ona zavisi od pogleda na svet koje imaju analitičari i [] Paradigmatičan pristup koji se oslanja samo na analizu materijalnih (vojnih) sposobnosti je neorealizam razvijen kod Volca, 2008. [] Walt, 1985. [] Kramer, 1994. [] Kagan, 2003, 2.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

politički odlučioci.[] Pogledi na svet mogu biti hobsovski, grocijuski i kantovski.[] Hobsovski pogled na svet vidi međunarodne odnose kao džunglu u kojoj je „čovek čoveku vuk”, a moć je jedino sredstvo opstanka. Pošto su moć, resursi i status ograničeni, nikome se ne može potpuno verovati. Današnji prijatelj sutra može postati opasan rival. U hobsovskom svetu odnosi između država su igra na „sve ili ništa” (engl. zero sum game), u kojoj dobitak za jednu stranu neizbežno znači gubitak za drugu stranu. Za razliku od toga, grocijuski pogled na svet je pragmatičan. Opstanak je moguće postići i saradnjom. Odnosi između država u grocijuskoj perspektivi mogu biti uspostavljeni na obostranu korist. Druge države nisu neizbežno neprijatelji, već su u najgorem slučaju rivali, a u najboljem saradnici. Konačno, kantovski pogled na svet je idealistički. U njemu su sve države potencijalni prijatelji, koji treba zajednički da rade na ostvarenju univerzalnih vrednosti, kao što su sloboda, demokratija i poštovanje međunarodnog prava. Konačno, važno je istaći da povećanje objektivne bezbednosti ne mora neumitno da dovede do povećanja subjektivnog osećanja bezbednosti. Na primer, iako su broj i intenzitet oružanih sukoba i terorističkih napada opali nakon Hladnog rata, mediji su stvorili atmosferu u kojoj se raširilo mišljenje da se događa upravo obrnuto. To je u velikoj meri rezultat činjenice da zapadna društva sve više postaju društva rizika, koje je kolonizovalo strah.[] Sa druge strane, povećanje subjektivnog osećanja bezbednosti ne mora obavezno da prati povećanje objektivne bezbednosti. Primer za to je aerodromska sigurnost. Prema Brusu Šnajeru, dobar deo sistema bezbednosti na aerodromima, kroz koje u svetu svakodnevno prolaze milioni putnika, služi, pre svega, da kod njih stvori subjektivno osećanje bezbednosti, dok su efekti na njihovu objektivnu bezbednost veoma mali. Brus Šnajer ovo naziva „bezbednosnim teatrom”.[]

[] Brauch, 2005. [] Brauh je ovu podelu napravio nadovezujući se na englesku školu međunarodnih odnosa. Engleski filozof Tomas Hobs, holandski pravnik Hugo Grocijus i nemački filozof Imanuel Kant često se uzimaju kao preteče triju škola mišljenja u međunarodnim odnosima: realizma, liberalizma i idealizma. [] Beck, 1992; Svensen, 2008; Moïsi, 2009. [] Schneier, 2003.  ~

FILIP EJDUS

Zadatak: Pogledajte film Balkanski špijun iz 1984. godine. Šta je ključna pretnja za nacionalnu bezbednost prema glavnom protagonisti Iliji Čvoroviću? Da li je ova pretnja objektivna ili subjektivna? Na koji način se formira njegova percepcija bezbednosti?

.. S ,     Spisak dominantnih izazova, rizika i pretnji bezbednosti na Zapadu menjao se tokom vremena i zavisio je od mnogobrojnih faktora, od kojih su najvažniji tehnologija, psihologija i politika. U srednjem veku ljudi su se, pored najezda stranih vojski i njihovih plaćenika, najviše plašili kuge, veštica, inkvizicije i strašnog suda.[] Sa stvaranjem suverenih država u 17. veku, izvor bezbednosnih pretnji postaju druge države, odnosno njihova vojna moć. Dvadeseti vek nije umanjio značaj tradicionalnih vojnih pretnji po bezbednost već ih je, naprotiv, stavio na ubedljivo prvo mesto. Razvoj nuklearnog naoružanja, uz pomoć kojeg je moguće uništiti celokupan ljudski život na planeti Zemlji, prvi put je učinio da sve ostale pretnje po bezbednost ljudi i država deluju mnogo manje strašno. Završetkom Hladnog rata, kada je strah od nuklearnog uništenja stavljen u drugi plan, svet se zapravo vratio „u normalu”, a ljudi su ponovo počeli da se umereno plaše drugih opasnosti. Neke od njih su postojale i ranije, ali nisu bile u prvom planu, poput terorizma, migracija, raznih pandemija i građanskih ratova. Pretnje poput klimatskih promena postojale su i ranije, ali su sada počele da bivaju sve vidljivije i da se penju na dnevnom redu međunarodne politike, dok su se neke, poput informatičkih pretnji, pojavile prvi put u istoriji zahvaljujući revoluciji u informacionim poslovima. Države se, uglavnom, trude da ključne bezbednosne izazove, rizike i pretnje sa kojima se suočavaju popišu u zvaničnim dokumentima, kao što su strategije nacionalne bezbednosti, strategije odbrane i slično. U ovim dokumentima je, takođe, navedena lista vrednosti, odnosno referentnih objekata bezbednosti, kao i plan njihove zaštite. Sve do osam[]

Delimo, 2003.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

desetih godina prošlog veka ovi dokumenti su bili uglavnom poverljivi.[] Od 1987. godine do danas, u SAD je, na primer, usvojeno trinaest strategija nacionalne bezbednosti (1988, 1989, 1990, 1991, 1993, 1994, 1996, 1997, 2000, 2002, 2006, 2010 i 2015. godine). Sadržaj ovih dokumenata determiniše međunarodno okruženje u datom trenutku, ali važan pečat daje i politička orijentacija i ideologija aktuelne administracije. Tako je, na primer, strategija iz 2006. za vreme mandata konzervativnog predsednika Džordža Buša mlađeg bila orijentisana na rat protiv terorizma.[] U strategiji koju je usvojio bivši demokratski predsednik Barak Obama, iz 2015. godine, navode se sledeće opasnosti kao prioritetne: katastrofični napad na SAD i njenu kritičnu infrastrukturu; napadi na američke građane u inostranstvu; globalna ekonomska kriza; proliferacija oružja za masovno uništenje; globalne pandemije; klimatske promene; veliki poremećaji na tržištu energenata; bezbednosne posledice urušavanja država.[] S druge strane Atlantskog okeana, glavni američki saveznik – Evropska unija, do sada je usvojila dve velike strategije bezbednosti. Evropska strategija bezbednosti iz 2003. godine počinje optimističnom ocenom kako: „Evropa nikada nije bila tako napredna, tako bezbedna, niti tako slobodna. Nasilje iz prve polovine 20. veka ustupilo je mesto periodu mira i stabilnosti, bez presedana u evropskoj istoriji”.[] Ovaj dokument je, osim toga, naveo i pet osnovnih pretnji po bezbednost EU, koje se ne razlikuju drastično od pretnji koje zaokupljaju SAD. To su: terorizam, proliferacija oružja za masovno uništenje, regionalni sukobi, neuspele države i organizovani kriminal. Trinaest godina kasnije, EU je usvojila Globalnu strategiju koja počinje dijametralno suprotnom ocenom: „Živimo u vreme egzistencijalne krize, unutar i izvan Evropske unije. Naša Unija je u opasnosti. Naš evropski projekat, koji je doneo mir, prosperitet i demokratiju bez presedana, dovodi se u pitanje”.[] Strategija navodi kao prioritetne izazove poremećaj bezbednosnog poretka na istoku Evrope, terorizam u Severnoj Africi, na Bliskom istoku i u Evropi, [] Još je Sun Cu, klasični kineski vojni strateg iz 6. veka pre n. e., upozoravao na to da nije preporučljivo otkrivanje strategije neprijatelju, jer se tako gubi sposobnost iznenađenja. Sun Cu, 1995. [] White House, 2006. [] White House, 2015. [] EU, 2006, 3. Ovom spisku su, u Izveštaju o implementaciji iz 2008, pridodate još piraterija na moru i energetska bezbednost. [] EU, 2016, 7.  ~

FILIP EJDUS

ekonomsko-demografske izazove u Africi, tenzije u Aziji i klimatske promene. U Srbiji je prva i za sada jedina Strategija nacionalne bezbednosti usvojena 2009. godine.[] U ovom dokumentu se primećuje pozitivan uticaj završetka Hladnog rata na međunarodnu bezbednost u vidu širenja demokratije i integracionih procesa. Ipak, ova Strategija ističe i niz negativnih posledica globalizacije, poput ekonomskih nejednakosti, finansijske nestabilnosti, terorizma, klimatskih promena i iscrpljivanja energetskih resursa. Kada je reč o regionalnom okruženju, ono je u Strategiji prikazano sa neznatno manjim brojem optimističnih tonova nego globalno okruženje. Geostrateški položaj Jugoistočne Evrope, koji je tranzitna ruta između Istoka i Zapada, prikazan je kao mogući uzrok nastanka krize, nestabilnosti i ugrožavanja bezbednosti. Problemi unutar regiona, pokušaj revizije Dejtonskog sporazuma i rezolucije OUN 1244, postkonfliktno nasleđe, organizovani kriminal, kao i „izražen nacionalni, verski i politički ekstremizam” čine region Zapadnog Balkana bezbednosno izuzetno osetljivim, barem prema slovu Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Konačno, u analizi stanja nacionalne bezbednosti Republika Srbija preuzima prilično pesimističan, gotovo hobsovski pogled na svet. Strategija navodi dosta veliki broj izazova, rizika i pretnji sa kojima se država suočava, a među njima su: protivpravno proglašena nezavisnost Kosova, opasnost od oružane agresije, separatističke težnje, terorizam, proliferacija oružja za masovno uništenje, nacionalni i verski ekstremizam, obaveštajna delatnost drugih država, organizovani kriminal, korupcija, problemi ekonomskog razvoja, neravnomerni ekonomski i demografski razvoj, nerešen status izbeglih i raseljenih lica, nedovršen proces razgraničenja, nekontrolisano trošenje prirodnih resursa i ugrožavanje životne sredine, elementarne nepogode i tehnološke nesreće, infektivne bolesti kod ljudi i životinja, narkomanija, destruktivne verske sekte, visokotehnološki kriminal, kao i zloupotreba novih tehnologija, poput genetskog inženjeringa, meteorologije i informatike itd.

[] Pre ovoga, dokumenta koja su definisala izazove, rizike i pretnje bezbednosti bila su Bela knjiga odbrane Državne zajednice Srbija i Crna Gora iz 2005. i Strateški pregled odbrane iz 2006. godine.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

.. Z Pojam bezbednost menjao je svoje značenje kroz istoriju. Danas postoji veliki broj definicija bezbednosti, koje zavise od konteksta u kome se ovaj termin upotrebljava. U političkim naukama i nauci o međunarodnim odnosima on predstavlja jedan od centralnih pojmova, a nastala je i zasebna disciplina – studije bezbednosti – u čijem se centru pažnje nalazi ovaj pojam.[] Tokom Hladnog rata bezbednost je, pre svega, imala državocentrično i vojno značenje. Mogućnost izbijanja nuklearnog ili konvencijalnog rata između supersila bila je centralna bezbednosna preokupacija. Danas se pojam bezbednosti, sa jedne strane, proširio sa vojnog na druge sektore, a, sa druge, produbio sa države na nedržavne referentne objekte. Tako su nastali pojmovi poput ekonomske, socijetalne, ekološke, političke, ljudske, kolektivne i globalne bezbednosti. Osim toga, pojam bezbednosti se i obogatio, tako da se sada ne razmatra samo sa stanovišta strategijskih studija u cilju „rešavanja problema” koje definišu i sa kojima se suočavaju bezbednosni odlučioci već i sa stanovišta filozofije, sociologije, antropologije i drugih društvenih disciplina u cilju kritičkog preispitivanja izvora (ne)bezbednosti. U prethodnom poglavlju takođe su definisani pojmovi izazova, rizika i pretnji po bezbednost. Opasnosti je moguće klasifikovati prema sektoru, poreklu, izvoru, nosiocima, trendovima, odnosu snaga, vremenu, stepenu i intenzitetu štete. Zatim je razmatran značaj percepcije bezbednosti, kao i faktora koji utiču na njenu konstrukciju. Konačno, napravljena je komparativna analiza savremenih izazova, rizika i pretnji bezbednosti analiziranjem strategija nacionalne bezbednosti SAD, EU i Republike Srbije. Ustanovljeno je to koje su sličnosti, a koje razlike kako u opštem „pogledu na svet”, koji inspiriše ova dokumenta, tako i u konkretnim opasnostima koje ova dokumenta identifikuju. Na ovako razvijenoj podlozi, sledeća poglavlja se okreću razvoju studija bezbednosti, kao i različitim teorijskim pristupima.

[] Ova disciplina se ponekad naziva još i „nauka o bezbednosti” ili „studije međunarodne bezbednosti”.  ~

FILIP EJDUS

Pitanja: 1.

Da li je koncept bezbednosti suštinski sporan?

2.

Koje ključne vrednosti štiti bezbednost?

3.

Zbog čega sintagma „međunarodna bezbednost” počinje da se koristi nakon Prvog svetskog rata?

4.

Koje pretnje po međunarodnu bezbednost dolaze na dnevni red posle Hladnog rata i zbog čega?

5.

Da li je globalizacija izazov, pretnja ili rizik?

6.

Nacionalna bezbednost nema cenu. Da li se slažeš?

7.

Da li je moguće objektivno ustanoviti šta su pretnje za međunarodnu bezbednost?

Preporučena literatura: ▪

Dimitrijević, Vojin, Pojam bezbednosti u međunarodnim odnosima. Beograd: Savez udruženja pravnika Jugoslavije, 1973.

▪

Vilijems Pol, „Uvod”. U Vilijems, Pol, Uvod u studije bezbednosti, str. 39– 50. Beograd: Službeni glasnik, 2012.

Film: ▪

Balkanski špijun, 1984.

 ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

........................................

. R  

Sadržaj: 2.1. 2.2. 2.3. 2.4. 2.5. 2.6. 2.7.

Uvod Intelektualni temelji studija bezbednosti Strateške studije tokom Hladnog rata Alternativni pristupi za vreme Hladnog rata Studije bezbednosti nakon Hladnog rata Pokretačke snage studija bezbednosti Zaključak

.. U Studije bezbednosti su nastale u SAD i Zapadnoj Evropi nakon Drugog svetskog rata kao disciplina u okviru nauke o međunarodnim odnosima, koja se pre svega bavi fenomenom rata.[] Prema tradicionalnom shvatanju, studije bezbednosti su „studije pretnje, upotrebe i kontrole vojne sile”.[] Pa ipak, zbog sve većeg značaja nevojnih pretnji bezbednosti i sve intenzivnijeg preplitanja unutrašnjih i spoljnih fenomena, ovakvu relativno usku definiciju predmeta studija bezbednosti danas je teško odbraniti. Predmet ovih studija se u poslednjih nekoliko decenija proširio tako da danas obuhvata ne samo izučavanje vojnih već i nevojnih [] Prvi posleratni istraživači strategije nisu svoj rad doživljavali kao deo nauke o međunarodnim odnosima. Do kraja šezdesetih godina će se strateške studije utopiti u nauku o međunarodnim odnosima. Buzan and Hansen, 2010, 92. [] Walt, 1991, 212.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

pretnji bezbednosti, kao što su ekonomske krize, klimatske promene, migracije ili pandemije. Kada su u pitanju referentni objekti, savremene studije bezbednosti ne bave se više isključivo problemom nacionalne, odnosno državne bezbednosti, već i bezbednošću društva, pojedinca, regiona ili globalnog sistema. Kako bi obuhvatile ovako širok dijapazon fenomena, studije bezbednosti se snažno oslanjaju na druge politikološke discipline poput studija rata, analize spoljne politike, studija mira, nauke o policiji ili obaveštajnih studija. Konačno, studije bezbednosti koriste se i saznanjima disciplina iz šireg korpusa društvenih nauka, pre svega sociologije, socijalne psihologije, društvene geografije, filozofije, antropologije, lingvistike i dr. U narednom delu poglavlja prvo se raspravlja o intelektualnim temeljima studija bezbednosti. Nakon toga, biće napravljen pregled nastanka i razvoja studija bezbednosti od završetka Drugog svetskog rata do savremenog perioda. U poslednjem delu ovog poglavlja diskutovaće se o faktorima koji su uticali na razvoj ove naučne discipline.

.. I    Iako su studije bezbednosti kao disciplina nastale nakon Drugog svetskog rata, o čemu će biti više reči kasnije, ljudi su mnogo ranije počeli sistematizovano da razmišljaju o pitanjima rata i mira, kao i o bezbednosti pojedinaca i političke zajednice. Među najznačajnijim klasičnim misliocima koji su doprineli savremenim shvatanjima bezbednosti ističu se Tukidid, Tomas Hobs i Imanuel Kant.[] U delu Peloponeski rat antički istoričar Tukidid (460–395. pre n. e.), koji je i sam služio kao general u atinskoj vojsci, ponudio je objašnjenje Peloponeskog rata, koji se u petom veku pre nove ere odvijao između Delfskog saveza, na čelu sa Atinom, i Peloponeske lige, na čelu sa Spartom.[] Kao uzrok rata Tukidid navodi „rast moći Atine i strah koji je to izazvalo u Sparti”. Posebno je značajan čuveni meljanski dijalog, u kome predstavnici Atine pokušavaju da ubede predstavnike ostrva Milos da im se pridruže u ratu protiv Sparte. Međutim, Meljani žele da ostanu [] Edvard Kolođej ovde ne svrstava Kanta, ali dodaje Klauzevica. Kolodziej, 2005, 48–77. [] Tukidid, 1957.  ~

FILIP EJDUS

neutralni i pitaju: „Ne biste li prihvatili da mirujemo i da vam budemo prijatelji mjesto neprijatelja, a da ne budemo ničiji saveznici”.[] U odbrani svog stava, Meljani se pozivaju na pravdu, milost, ali i na svoje bogove. Sa druge strane, Atinjani poručuju: „Ne škodi nama toliko vaše neprijateljstvo, koliko bi vaše prijateljstvo bilo dokaz naše slabosti”.[] Oni su se, dakle, uplašili da ukoliko bi ostrvu Milosu dopustili da ostane neutralno, takav izbor bi sutra mogli napraviti i drugi saveznici Atine. Strahove Atine posebno je podstakla pretnja Meljana da će prići Sparti ukoliko Atinjani ne odustanu od svojih pritisaka. Ovo Atinjane posebno brine, te oni odbijaju zahtev Meljana da ostanu neutralni i poručuju im „ono pak, što je samo moguće, to moćniji provode, a slabiji u tom popuštaju”.[] Meljani odbijaju ponudu Atinjana i poručuju da žele da ostanu njihovi prijatelji, ali ne žele da budu ničiji neprijatelji. Atinjani, besni zbog takvog odgovora, opkoljavaju ostrvo Milos, ubijaju sve mlade muškarce koje su uhvatili, a žene i decu šalju u ropstvo pa kolonizuju ostrvo. Atina je dobila tu bitku, ali je na kraju izgubila rat. Iscrpljen od međusobnih borbi, skoro ceo grčki svet će ubrzo pasti u ruke Filipa Makedonskog. Tukidid nije samo otac istorijske nauke, već je i prvi autor koji je uočio problem koji će u 20. veku biti nazvan „bezbednosnom dilemom”.[] Ona nastaje kada zbog nepoverenja koje postoji između političkih zajednica aktivnosti koje preduzima jedna od njih, radi povećanja sopstvene bezbednosti, dovode do toga da se druga oseća manje sigurnom. Ovo pokreće spiralu akcije i reakcije, koja strane uvlači u trku u naoružanju i konačno u sukob koji možda nijedna od njih na početku nije želela. Jačanje Atine uplašilo je Spartu i ostale gradove-države, pa i Milos. U strahu od koristi koje bi Peloponeska liga mogla imati zbog protivljenja Milosa da postane atinski saveznik, Atina porobljava ostrvo. Tim činom ona stvara još veći strah kod ostalih gradova-država, što ih još jače motiviše na ujedinjavanje protiv Atine i, na kraju, dovodi do njenog poraza. Osim što je opisao bezbednosnu dilemu, Tukidid je ukazao i na ograničenja politike koja ovaj drevni problem međunarodnih odnosa pokušava da prevaziđe isključivo oslanjanjem na vojnu moć i prinudu. Atina je napravila tu grešku zato što je zaštitu svoje bezbednosti tražila u stvaranju koalicije koja će biti superiorna nad Spartom i njenim savezom. [] [] [] []

Tukidid, 316. Isto. Isto, 315. Tukidid nije koristio ovaj termin koji će skovati tek Džon Herc u Herz, 1950.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Umesto toga, Atina je mogla ostalim gradovima-državama ponuditi dogovor o kolektivnoj bezbednosti, koji bi čitav grčki svet mogao spasiti od tragedije i uništenja. Tukididovo delo Peloponeski rat prvi put će u 17. veku na engleski jezik prevesti engleski filozof Tomas Hobs (1588–1679). Svojim delom Levijatan, iz 1651. godine, on će Tukididovom „antičkom realizmu” dati novovekovni izraz. Međutim, dok je Tukidid analizirao bezbednosnu dilemu vezanu za gradove-države u antičkom svetu, Tomas Hobs se u delu Levijatan bavi bezbednosnom dilemom sa kojom se suočava pojedinac.[] Inspirisan verskim i građanskim sukobima sedamnaestovekovne Engleske, Tomas Hobs je ukazao na to da je individualna bezbednosna dilema elementarni ljudski problem. U ljudskoj je prirodi, tvrdi Hobs, da zadovolji svoje želje za posedovanjem bogatstva, statusa i moći. S obzirom na činjenicu da su resursi koji ljudima stoje na raspolaganju ograničeni, ne mogu svačije želje uvek biti zadovoljene. Čak i kada bi resursa bilo u izobilju, problem teško da bi bio rešen, zbog toga što neke vrednosti kojima ljudi teže, poput statusa i moći, imaju vrednost samo ukoliko ih ne poseduju svi. Kada ono što žele ne mogu steći na miran način, ljudi pribegavaju upotrebi nasilja. Zbog toga je u prirodnom stanju „svaki čovek neprijatelj svakom čoveku”, vlada „rat u kome je svaki čovek protiv svakog čoveka” a „život čovekov je usamljenički, siromašan, opasan, skotski i kratak”.[] Jedini način da se prevaziđu ova individualna bezbednosna dilema i stanje anarhije među pojedincima jeste, prema njegovom mišljenju, u stvaranju zajedničke, mnogo veće sile, koja će brinuti o tome da svi pojedinci unutar jedne političke zajednice budu bezbedni. Kako bi prevazišli prirodno stanje, pojedinci se, kako piše Hobs, dogovaraju da svoje prirodno pravo na upotrebu sile prenesu na Levijatana, odnosno na državu. Njen zadatak jeste da zaštiti sve podanike kako od drugih podanika, tako i od drugih država. Uspostavljanjem države, problem anarhije i prirodnog stanja nije, međutim, u potpunosti prevaziđen. On je samo sa nivoa „pojedinaca” gde je, prevaziđen stvaranjem države, premešten na međudržavni nivo. Trebaće da prođe nekoliko vekova pre nego što će se sa stvaranjem Društva naroda rešenje za ovaj problem potražiti u logici kolektivne bezbednosti. Poslednji autor koji je postavio intelektualne temelje savremenim studijama bezbednosti bio je nemački filozof Imanuel Kant (1724–1804). U [] []

Hobs, 1961. Isto, 108–109.  ~

FILIP EJDUS

knjizi Večni mir, iz 1795. godine, Kant je izneo projekat večnog mira. Ugovor kojim bi bio uspostavljen večni mir, prema njegovoj zamisli, imao bi preliminarne i definitivne članove. Među preliminarnim članovima bi se nalazili: zabrana tajnih sporazuma koji sadrže klicu rata, zabrana nasleđivanja i poklanjanja država, ukidanje stajaćih vojski, zabrana zaduživanja radi vođenja rata, nemešanje u unutrašnje poslove i zabrana nečasnog ratnog lukavstva. Ovaj ugovor sadržao bi i tri definitivna člana. Prvo, države treba da budu republike.[] Drugo, te republike treba da se ujedine u federaciju slobodnih država. Treće, i konačno, ljudi bi morali da imaju pravo da na stranoj teritoriji budu prijateljski prihvaćeni. Za studije bezbednosti je posebno značajan prvi definitivni član, koji pretpostavlja da su sve države republikanski uređene. Njega Kant brani obrazloženjem da su republike miroljubivije od despotija. Ukoliko se od svih građana traži saglasnost za rat, kao što to po pravilu predviđa republikanski ustav, on smatra da „će oni gledati da izbegnu da dobrovoljno sebi nametnu patnje rata”.[] Ova teorija, po kojoj su republike miroljubivije od ostalih oblika vlasti, kasnije će biti osnova teorije demokratskog mira.[] Njeno polazište, odnosno pretpostavka da pitanja mira i rata zavise od državnog uređenja, inspirisaće liberalne teorije u studijama bezbednosti, o kojima će biti više reči u četvrtom poglavlju.

.. S   H  Razaranja koja je doneo Prvi svetski rat dovela su do formiranja izraženije svesti o tome da se međunarodni problemi moraju ozbiljno i naučno izučavati. Ovaj stav najbolje ilustruje tadašnja izjava francuskog premijera Žorža Klemensoa da je „rat suviše ozbiljna stvar da bismo ga prepustili generalima”. Prva katedra za međunarodne odnose nastala je na velškom Univerzitetu Aberistvit 1919. godine, a druga već godinu dana [] Treba imati u vidu da je Kant razlikovao republiku (u kojoj su izvršna i zakonodavna vlast podeljene i predstavničke) od demokratije, koju je shvatao u antičkom smislu direktne demokratije, pod kojom se podrazumeva da svi građani imaju pravo učestvovanja u političkom životu polisa. [] Kant, 1995, 40. [] Kasnije je razvijena i dijadična teorija demokratskog mira. Prema njoj, demokratije nisu sklone ratovanju sa drugim demokratijama.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

kasnije na Londonskoj školi za ekonomiju. Prvi međuratni profesori međunarodnih odnosa bili su uglavnom liberali i sledbenici ideja Imanuela Kanta.[] Međutim, uprkos nastanku nauke o međunarodnim odnosima, strategija i vojni poslovi su bili i dalje izučavani u okviru profesionalnih vojnih institucija i, donekle, u okviru vojne i diplomatske istoriografije. Tek će tokom Drugog svetskog rata civili prvi put učestvovati u vojnom planiranju. To je utrlo put nastanku studija bezbednosti, do kog će doći nakon završetka rata. Tokom Hladnog rata glavni tok istraživanja u studijama bezbednosti bio je usmeren ka izučavanju vojne strategije. Zbog toga se ovaj pravac naziva strateškim studijama.[] Prvi put u istoriji strategija je postala profesionalni predmet insteresovanja civila. Prema mišljenju Hedlija Bula, ova nova strateška misao se od klasične strateške misli, koju su proslavili Sun Cu i Klauzevic, razlikovala po svoje tri osobine.[] Prvo, ove savremene strateške studije nisu se bavile samo umećem ratovanja, već i ratnom pretnjom. Drugo, za razliku od klasične strateške misli kojom su se bavili isključivo profesionalni vojnici, strateške studije su u velikoj meri razvijali civili. I treće, dok se klasična strateška misao uglavnom zasnivala na iskustvu, savremene strateške studije su bile spekulativne, teorijske i apstraktne. Prva decenija nakon Drugog svetskog rata, kako piše Dejvid Boldvin, bila je „najkreativniji i najuzbudljiviji period u čitavoj istoriji studija bezbednosti” zbog različitosti istraživačkih pitanja kojima su se one bavile.[] Dalji razvoj strateških studija za vreme Hladnog rata možemo podeliti u tri faze: zlatno doba, faza opadanja i faza renesanse.[] Zlatno doba trajalo je od 1955. do 1965. godine. U ovom periodu prvi put u istoriji civilni eksperti, koji su dali važan doprinos tokom Drugog [] Osnivači prvih katedri međunarodnih odnosa na Univerzitetu Aberistvit (Dejvid Dejvis) i na Londonskoj školi za ekonomiju (Filip Noel Bejker) bili su, takođe, idealisti i snažno su podržavali Društvo naroda i razoružanje. Ipak, to što Društvo naroda nije moglo da spreči izbijanje još jednog svetskog sukoba kao da je „vakcinisalo” narednu generaciju profesora i istraživača međunarodnih odnosa protiv idealizma. Oni će gotovo pola veka nakon toga uglavnom biti realisti. [] To je naziv koji je tokom Hladnog rata najviše upotrebljavan u Velikoj Britaniji. Tamo, je primera radi, 1958. godine osnovan Međunarodni institut za strateške studije (engl. International Institute for Strategic Studies), poznat kao „dabl aj dabl es” (IISS). Ovaj institut će imati ključnu ulogu u razvoju intelektualne infrastrukture Hladnog rata. [] Bull, 1968. [] Baldwin, 1995. [] Walt, 1991.  ~

FILIP EJDUS

svetskog rata, pre svega u SAD, specijalizovali su se za oblast bezbednosti, koja je, za razliku od oblasti rata, mnogo bolje pokrivala civilni i vojni aspekt nacionalne odbrane.[] Osim toga, trošenje ogromnih sredstava na odbranu su tradicionalno izolacionistički orijentisani američki građani mnogo lakše prihvatili nego da se to činilo u ime vođenja nekakvog novog rata.[] Glavna preokupacija strateških studija u ovom periodu bila je izučavanje upotrebe nuklearnog oružja kako bi Zapad što bolje mogao da se zaštiti od sovjetske pretnje. Razvoj novih tehnologija pokrenuo je trku u naoružanju između dve supersile. O tome najbolje svedoči lansiranje satelita Sputnjik, koje je 1957. godine izveo Sovjetski Savez i koje je prestravilo Zapad. Međutim, zaoštravanje blokovske napetosti dovelo je i do preduzimanja prvih koraka u teorijskom mišljenju o potencijalnom nuklearnom i konvencionalnom ratu između dve supersile. Osnovna pretpostavka ovih prvih teorijskih pokušaja bila je da su države racionalni akteri, čije se ponašanje u strateškoj utakmici može predvideti in abstracto pomoću teorije igara. Tako su nastali prvi teorijski radovi o nuklearnom odvraćanju, eskalaciji sukoba, kontroli naoružanja, stabilnosti bipolarnog sistema, ulozi konvencionalnih snaga, kao i o ulozi ograničenog nuklearnog rata.[] Većina ovih prvih istraživanja obavljana je pod okriljem istraživačkih centara (engl. think-tanks), poput RAND korporacije, i po narudžbi Ministarstva odbrane SAD. Nažalost, ovi radovi su bili prilično apstraktni i nedostajala im je empirijska provera. Većina podataka o nuklearnim sposobnostima bila je poverljiva, a osim napada na Hirošimu i Nagasaki 1945. godine, nije bilo istorijskog iskustva u odnosu na koje bi se vršile pouzdane teorijske generalizacije. Zadatak: Pogledajte film Trinaest dana. Da li su u periodu kubanske raketne krize iz 1962. godine SAD delovale kao jedinstven i racionalni akter? Na osnovu čega je procenjivan nivo sovjetske pretnje po američku nacionalnu bezbednost? Zašto je ovaj događaj pokrenuo interesovanje za izučavanje „birokratske politike”?

[] Buzan and Hansen, 2010, 67. [] Wæver, 2004, 56. [] Neki od najuticajnijih autora iz ovog perioda su: Brodie, 1946; Wohlstetter, 1959; Waltz, 1964.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Od 1965. do 1975. godine došlo je do opadanja interesovanja za strateške studije, i to iz tri razloga. Prvo, tokom ovog perioda nuklearne sile uvećavale su svoj nuklearni arsenal (tzv. vertikalna proliferacija), a došlo je i do širenja kruga država koje su posedovale nuklearno naoružanje (tzv. horizontalna proliferacija). Nuklearizovanje podmornica omogućilo je drugi udar, odnosno nuklearnu odmazdu, pa prvi nuklearni udar više nije predstavljao garanciju pobede u nuklearnom ratu. Osim toga, do 1964. godine pet država imalo je nuklearno oružje.[] Sa uvećanjem broja nuklearnih sila, njihovih nuklearnih arsenala, kao i sredstava isporuke poput balističkih raketa, značajno je otežano izvođenje pouzdanih teorijskih generalizacija o pravilnostima izbijanja, eskalacije i ishodima potencijalnog nuklearnog sukoba. Drugo, rat u Vijetnamu i snažan antiratni pokret na američkim univerzitetima učinili su strateške studije u velikoj meri nepopularnom i, u moralnom pogledu, problematičnom naučnom disciplinom. I treće, detant, odnosno popuštanje u odnosima između supersila, raširio je uverenje da je došlo do smanjenja uloge vojne sile, kao i do povećanja značaja ekonomije u međunarodnim odnosima.[] To je vreme nastanka i uspona nove discipline u nauci o međunarodnim odnosima – međunarodne političke ekonomije. Faza renesanse počinje 1975. i traje sve do 1990. godine. Do obnove interesovanja dolazi iz nekoliko razloga. Rat u Vijetnamu završio se 1975. godine, a četiri godine kasnije otpočeo je i tzv. drugi Hladni rat sa SSSR-om. Uporedo s tim, godine 1976. osnovan je i časopis Univerziteta Harvard International Security, a velike fondacije, kao što su Karnegi, Mekartur, Ford i Olin, počinju ozbiljnije da finansiraju naučna istraživanja iz oblasti studija bezbednosti. Konačno, tokom ovog perioda je poboljšan i pristup podacima, što je otvorilo put kvalitetnijim empirijskim istraživanjima. Tokom ove faze strateške studije počinju da se oslanjaju i na neke druge discipline društvenih nauka, poput istorije, studija mira, međunarodne političke ekonomije i organizacione nauke. Hipoteza o državama kao o racionalnim akterima dovodi se u pitanje, a sve više se ističe uloga ideja. Za razliku od „zlatnog doba”, koje je skoro isključivo bilo posvećeno pretnji i vođenju nuklearnog rata, pažnja strateških mislilaca sve više se okreće konvencionalnim oružanim sukobima. Na

[] Sjedinjene Američke Države razvile su nuklearno oružje 1945, SSSR 1949, Velika Britanija 1952, Francuska 1960, a Kina 1964. godine. [] Keohane and Nye, 1972.  ~

FILIP EJDUS

dnevni red ponovo dolazi diskusija o „velikoj strategiji” SAD.[] Posebno je produktivan bio teorijski razvoj u ovom periodu, s obzirom na to da dolazi do revizije ideja klasičnog realizma i do nastanka neorealizma (o ovome više u narednom poglavlju).[] Ukratko, tokom čitavog Hladnog rata strateške studije predstavljale su intelektualni napor da se teorijski i empirijski obuhvati odnos između dve nuklearne supersile u uslovima bipolarne strukture međunarodnih odnosa.[] Veliki broj koncepata koji su tokom ovog perioda osmišljeni, poput zatvorenikove dileme, podrazumevaju samo dva relevantna aktera međunarodne bezbednosti. Padom gvozdene zavese, nestankom bipolarnog sistema i promenama u strukturi međunarodnih odnosa upotrebljivost ovih koncepata postaće upitna a strateške studije će izgubiti dobar deo svog nekadašnjeg sjaja.

.. A    H  Često se ponavlja teza kako je tokom Hladnog rata koncept bezbednosti bio državocentričan i vojno orijentisan, a da je nakon pada Berlinskog zida došlo do njegovog proširenja i produbljenja. Ali treba imati u vidu da je u pozadini glavnih tokova strateških studija još za vreme Hladnog rata počela da se razvija alternativna misao o ratu i miru u međunarodnim odnosima.[] Studije mira predstavljale su najsnažniju alternativu zbog svoje veze sa mirovnim pokretom, posebno u Evropi. Dok su istraživači strategije pokušavali da razviju teorijska znanja koja će njihovim vladama pomoći da nadvladaju protivnika, istraživači mira nastojali su [] Primer velike strategije jeste strategija obuzdavanja, čiji je otac Džordž Kenan. Najpre u „dugom telegramu” iz 1946, koji je napisao kao tadašnji zamenik šefa misije SAD u SSSR, a zatim i u tekstu “The Sources of Soviet Conduct”, koji je kao direktor Odseka za planiranje politike u Stejt departmentu pod pseudonimom X objavio u časopisu Foreign Affairs 1947. godine, Kenan je izneo tezu da je SSSR agresivna, imperijalistička sila, koja SAD vidi kao ideološkog kapitalističkog neprijatelja. Shodno tome, politika SAD mora dugoročno, snažno i strpljivo obuzdavati ekspanzionističke tendencije Sovjetskog Saveza. Kennan, 1947. [] Tome je najviše doprinelo objavljivanje knjige Teorija međunarodne politike Keneta Volca 1979. godine. Volc, 2008. [] Buzan, 1987, 173–177. [] Buzan i Hansen smatraju da je to jedan od mitova ove discipline. Buzan and Hansen, 2010, 4.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

da razumeju zašto izbija rat i kako ga je moguće izbeći. Iako je među potonjima bilo dosta razlike u metodološkom pogledu, spajala ih je sumnja u pretpostavku strateških studija da su države racionalni akteri, kao i u to da je bipolarni sistem stabilan. Neki istraživači mira, poput Skota Sagana, zadržali su državocentričan i vojnocentričan pogled na svet.[] Drugi autori, poput Johana Galtunga, osnivača studija mira kao zasebne discipline, ukazaće na nasilje koje je usmereno prema pojedincu.[] Uprkos ovim razlikama, svi su imali kritički stav ne samo prema strateškim studijama već i prema samim pojmovima bezbednosti i nebezbednosti umesto kojih su preferirali da razgovaraju o miru i ratu. Pored studija mira, počela se još osamdesetih godina razvijati ideja o proširivanju studija bezbednosti. Glavni argument zagovarača ove ideje bio je da vojnocentrični pogled na bezbednost propušta da uvidi značajnu dinamiku koja se odvija u drugim nevojnim sektorima bezbednosti. Među prvima koji su, gotovo istovremeno, predložili proširenje bezbednosti bili su Beri Buzan i Ričard Ulman.[] Budući da je predmet studija bezbednosti daleko širi od predmeta strateških studija, Beri Buzan je još 1983. godine predložio razdvajanje ovih dveju disciplina, sledećim rečima: Smatram da studije međunarodne bezbednosti ne treba inkorporirati i da ih verovatno i ne možemo inkorporirati u strateške studije. Ne treba to činiti, zbog toga što su strateške studije sastavljene od stručnjaka za vojne aspekte međunarodnih odnosa, i tako treba da ostane. Iako je ova stručnost bez sumnje značajna za studije bezbednosti, pokušaj da se čitav široki dnevni red ovog novog polja smesti u stari okvir osiromašio bi i izokrenuo razvoj studija bezbednosti. To bi bilo kao kada biste odgovornost za razvoj nacionalnog transportnog sistema stavili u ruke proizvođača automobila. Svakako da bi im njihova stručnost pomogla da urade taj posao, ali bi njihova specijalizacija višestruko nepovoljno skrenula i ograničila prirodu čitavog posla.[78]

Treću alternativnu struju, koja se razvijala u pozadini strateških studija, čine prvi pokušaji da se problemu bezbednosti priđe kritički osloncem na uvide poststrukturalizma. Snažnu kritiku strateških studija tokom osamdesetih godina izneli su poststrukturalisti poput Roba Vokera, Ričarda Ešlija, Majkla Šapira, Džejmsa Der Deriana, i drugih.[] Napuštajući racionalizam i pozitivizam svih prethodnih pristupa, [] [] [] [] []

Sagan, 1983–1984. Galtung, 1969. Buzan, 1983; Ullman, 1983. Buzan, 1983, 23. Ashley, 1981, 1984; Walker, 1987; Der Derian/Shapiro, 1989; Walker, 1995.  ~

FILIP EJDUS

poststrukturalisti se usmeravaju na dekonstrukciju centralnih pojmova studija bezbednosti i nauke o međunarodnim odnosima. Za njih pojmovi kao što su suverenost, država i nacionalna bezbednost predstavljaju istorijski uslovljene fenomene koji se reprodukuju političkom praksom. Ovde je potrebno ubrojati i prve postkolonijalne radove koji su nastali osamdesetih godina, a koji su kritikovali strateške studije zbog etnocentrizma i ignorisanja autentičnih bezbednosnih problema Trećeg sveta. Posebno je kritikovana zapadna koncepcija države, koja je po shvatanju ovih autora potpuno neprimenjiva na većinu zemalja Trećeg sveta, posebno na afričkom kontinentu[] (više o ovome pogledati u petom poglavlju) Na kraju, pred sam završetak Hladnog rata počeo je, kao alternativa strateškim studijama, da se razvija i feministički pristup bezbednosti. Tako su začete kritike da su strateške studije, baš kao i vođenje rata, konstruisane kao „muška profesija”. Prvi feministički radovi o bezbednosti ukazivali su na to kako stereotipi o muškarcima kao ratnicima i o ženama kao majkama reprodukuju nejednakost između polova i tako prikrivaju autentične bezbednosne izazove sa kojima se žene suočavaju.[] Za više informacija o alternativnim tj. kritičkim pristupima bezbednosti pogledati peto poglavlje.

.. S   H  Završetak Hladnog rata strateške studije dočekale su nespremne. Raspad Sovjetskog Saveza i nestanak bipolarne strukture međunarodnog sistema posebno su negativno uticali na strateške studije. Glavni koncepti ove discipline, poput nuklearnog odvraćanja, bipolarne stabilnosti ili ravnoteže straha (da pomenemo samo neke), u dobroj meri su izgubili aktuelnost u svetu koji je nastajao. Ovi koncepti su veoma malo govorili o bezbednosnim problemima, kao što su, na primer, građanski ratovi, propadanje država, etnički sukobi i klimatske promene, a koji su izbili u prvi plan nakon rušenja Berlinskog zida. Dok je tokom Hladnog rata postojala jedna tradicionalna struja i više alternativnih, sada su se studije [] []

Ayoob, 1984. Enloe, 1989.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

bezbednosti pretvorile u „rečnu deltu”, u kojoj se glavna struja grana u nekoliko ravnopravnih, paralelnih tokova.[] Strateške studije nisu nestale, ali su izgubile svoj dotadašnji primat. Jedna od prvih posthladnoratovskih preokupacija strateške misli bila je rasprava o tome koji je sistem zamenio bipolarni i koliko je takav sistem stabilan.[] Ostale teme kojima su se bavili istraživači strategije bili su problemi nuklearne proliferacije i revolucije u vojnim poslovima, a sa ograničenim uspehom bavili su se i etničkim konfliktima.[] Nakon terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001. godine, strateški mislioci preusmerili su svoju pažnju na borbu protiv terorizma, nove aktere u međunarodnim odnosima, američku veliku strategiju, privatne vojne kompanije i protivraketni štit.[] Alternativni pristupi, poput studija mira, poststrukturalizma, postkolonijalizma i feminizma, nastavili su da se razvijaju ubrzanim tempom, a nastali su i neki novi pristupi, poput socijalnog konstruktivizma i kritičkih teorija. Studije mira napuštaju svoj raniji antagonistički odnos prema samom pojmu bezbednosti, čime su spone koje su ih povezivale sa strateškim studijama ojačale.[] Najslikovitiji primer ove promene jeste odluka PRIO da svoj poznati časopis Bilten mirovnih predloga (engl. Bulletin of Peace Proposals) preimenuje 1992. godine u Bezbednosni dijalog (engl. Security Dialogue), koji je danas jedan od vodećih u svetu u svojoj oblasti. Među onim misliocima koji su proširivali studije bezbednosti, i koji su takođe potekli iz studija mira, posebno veliki uticaj imali su pripadnici kopenhaške škole studija bezbednosti nastale u okviru Kopenhaškog instituta za istraživanje mira (COPRI). Oni su kombinovali prošireni koncept bezbednosti (sektorska analiza) sa poststrukturalističkom konceptualizacijom bezbednosti (teorija sekuritizacije), kao i sa nekim elementima neorealizma, pogotovo u teoriji regionalnih bezbednosnih kompleksa.[] Veliki prodor napravio je socijalni konstruktivizam, [] Buzan and Hansen, 2010, 2. [83] Waltz, 1993; Huntington, 1996. [] Walker, 2000; Paarlberg, 2004; Posen, 1993. [] Kejgen, 2009; Singer, 2004; Walt, 2006. [] Wæver, 2004, 53; Buzan and Hansen, 2010, 13. [] Engleski termin securitization na srpski bi se možda mogao prevesti kao „bezbednjavanje”. Ipak, time se ne prevazilazi problem rogobatnosti, ali se zato doprinosi konfuziji. Osim toga, termin sekuritizacija već je i u akademskim krugovima u Srbiji i zemljama regiona odomaćen. Zbog svega toga, i u ovoj knjizi će biti korišćen ovaj svakako nesavršen ali za sada najbolji predloženi termin.  ~

FILIP EJDUS

raznorodna skupina pristupa koji su u prvi plan stavili istraživanje uticaja kulture, vrednosti, normi i identiteta na politiku nacionalne bezbednosti.[] Takođe, razvio se i korpus pristupa koji su snažno normativno kritikovali državocentrično shvatanje bezbednosti. Kritičke teorije su na neki način preuzele etičke argumente studija mira, ali su odbacile njihovu pozitivističku epistemologiju i prigrlile kritičku društvenu teoriju.[] Pojedinac u kritičkoj teoriji postaje ultimativni referentni objekat, a država od subjekta bezbednosti postaje glavni izvor pretnje. Centralni koncept kritičkih teorija jeste emancipacija koju But definiše kao „oslobađanje ljudi (individua i grupa) od fizičkih i ljudskih prinuda, koje ih sprečavaju da čine ono što bi oni inače slobodno izabrali da učine”[] (više o tome u petom poglavlju).

.. P    Beri Buzan i Lene Hansen su identifikovali pet osnovnih snaga koje su pokretale razvoj studija bezbednosti od završetka Drugog svetskog rata.[] To su: politika velikih sila, tehnološki razvoj, ključni događaji, interna dinamika akademskih studija i institucionalizacija studija bezbednosti. Politika velikih sila predstavlja verovatno najsnažniju pokretačku snagu za razvoj studija bezbednosti. Od samog nastanka ovih studija, do kojeg je došlo u kontekstu konfrontacije između dve supersile, preko završetka Hladnog rata, kada je jedna od njih dve urušena, pa sve do 11. septembra 2001, kada je jedina preostala supersila proglasila globalni rat protiv terorizma, politika velikih sila davala je glavni podsticaj razvoju ove akademske discipline. Politika velikih sila kao pokretač može biti podeljena na tri podelementa: na distribuciju moći između vodećih država, na obrasce prijateljstva i neprijateljstva među njima i na nivo njihovog intervencionizma. Što se tiče distribucije moći između [] Katzenstein, 1996; Adler and Barnett, 1996; Mitzen, 2006. [] Epistemologija se bavi pitanjem „kako dolazimo do saznanja?”. Studije bezbednosti, tačnije strateške studije, sve do osamdesetih godina 20. veka nisu se detaljnije bavile epistemologijom. Ova tema počinje da se otvara u okviru nauke o međunarodnim odnosima sredinom osamdesetih, a odatle stiže ubrzo i u studije bezbednosti. Buzan and Hansen, 2010, 32. [] Booth, 1991. [] Buzan and Hansen, 2010, 50–65.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

velikih sila, od samih početaka ove discipline jedno od važnih pitanja je bilo – kako polarnost u međunarodnom sistemu utiče na međunarodni mir i stabilnost – o čemu se detaljnije raspravlja u poglavlju o globalnoj bezbednosti. Osim toga, studije bezbednosti interesovale su se i za to kako velike sile, odnosno „polovi” u međunarodnom sistemu vide jedan drugog – kao prijatelje, saradnike, konkurente ili neprijatelje. Konačno, studije bezbednosti zanimale su se i za aktivnosti koje su velike sile na vojnopolitičkom planu sprovodile izvan svojih teritorija. Tehnologija predstavlja drugu snagu koja je pokretala studije bezbednosti. Razvojem novih tehnologija menjali su se priroda bezbednosnih pretnji i povredljivost referentnih objekata. Razvoj nuklearne tehnologije tokom četrdesetih godina bio je preduslov za razvoj strateških studija. Kasnije usavršavanje sredstava isporuke, poput balističkih i krstarećih raketa, kao i odbrambenih sistema, poput strateške odbrambene inicijative, takođe je usmerilo istraživanja u okviru studija bezbednosti. Današnji ratovi uglavnom predstavljaju asimetrične sukobe u relativno urbanizovanim sredinama. U takvim uslovima neke druge tehnologije dolaze u prvi plan. Na strani slabijeg, to su lako i lično naoružanje, poput ručnih protivtenkovskih granata (engl. rocket-propelled grenade) i popularnih kalašnjikova, kao i razne improvizovane eksplozivne naprave. Jačoj strani neophodni su razvijenija komunikacija, superiornije kretanje, bolja odbrana oklopnih vozila itd. Za razvoj studija bezbednosti sve značajnija je i tehnologija alternativne energije. Na Zapadu je sve izraženija potreba za alternativnim izvorima, kako zbog potrebe da se umanji energetska zavisnost tako i zbog nastojanja da se uspori proces globalnog zagrevanja. Sve intenzivnija upotreba tehnologija nadziranja takođe je pokrenula mnogobrojne akademske diskusije o njihovim etičkim, pravnim i bezbednosnim aspektima.[] Konačno, razvoj informacione tehnologije, koji mnogi nazivaju revolucijom u informativnim poslovima, do koje je došlo u proteklih nekoliko decenija, pokrenuo je rasprave o aktuelnim i potencijalnim implikacijama za međunarodnu bezbednost.[] Treći faktor koji je uticao na razvoj studija bezbednosti bili su istorijski događaji. Neki od događaja koji su najviše uticali na studije bezbednosti jesu: berlinske krize 1948/49. i 1961. godine, Korejski rat od 1950. do 1953, lansiranje Sputnjika 1957, kubanska raketna kriza 1962, bliskoistočna kriza i naftni šok 1973, Vijetnamski rat od 1964. do 1973, [] []

Bigo, 2006; Muller, 2008; Coaffee and Fussey, 2015. Eriksson and Giacomello, 2006.  ~

FILIP EJDUS

završetak Hladnog rata, do koga je došlo u periodu između 1989. i 1991, rat u Jugoslaviji, teroristički napadi 11. septembra 2001. godine, rat u Avganistanu i Iraku, „arapsko proleće” i njene posledice, ratovi u Siriji i Ukrajini. Svaki od ovih događaja izazvao je veliku pažnju akademske zajednice, što je podstaklo prilagođavanje starih i razvijanje novih teorijskih koncepata.[] Blokada Berlina, Korejski rat i lansiranje Sputnjika učvrstili su u SAD ideju, koju je među prvima izneo Džordž Kenan u svom „dugom telegramu” iz 1946. godine, a to je da Sovjetski Savez predstavlja jednu suštinski ekspanzionističku silu koju je potrebno kontrolisati strategijom obuzdavanja.[] Kada su SAD u oktobru 1962. godine ustanovile da Sovjetski Savez skladišti nuklearno oružje na Kubi, svet je trinaest dana bio na ivici nuklearnog rata. Ovaj događaj, koji je u literaturi ostao upamćen kao kubanska raketna kriza, pokrenuo je veliko interesovanje za upravljanje krizom, problem njene eskalacije i proces donošenja odluka u spoljnoj politici uopšte.[] Izraelsko-arapski rat 1973. godine i naftni šok, koji je nakon toga uzdrmao svet, stavili su na dnevni red međunarodne bezbednosti jednu staru temu, ekonomiju, i jednu relativno novu, a to je međunarodni terorizam. Neočekivani završetak Hladnog rata okrnjio je reputaciju tradicionalnih teorija bezbednosti, pre svega realizma, i otvorio put alternativnim pristupima. Rat u Jugoslaviji ukazao je na značaj identiteta za razumevanje bezbednosne dinamike, a teroristički napadi na SAD, kao i intervencije u Avganistanu i Iraku, koje su zatim usledile, obnovili su diskusije o asimetričnim sukobima i protivpobunjeničkim operacijama. „Arapsko proleće” i intervencija u Libiji su na dnevni red vratili humanitarni intervencionizam i demokratizaciju, ali su otvorili i neke nove teme, kao što je uticaj novih društvenih mreža poput Fejsbuka i Tvitera na političku i socijetalnu bezbednost. Četvrta pokretačka snaga razvoja studija bezbednosti je, kako saopštavaju Beri Buzan i Lene Hansen, interna dinamika akademskih debata. Najpre, radi se o raspravama koje su vođene u društvenim i političkim naukama uopšte, i koje su kasnije pristigle u nauku o međunarodnim odnosima i studije bezbednosti, a koje se tiču ontologije, epistemologije i metodologije. Kao što je ranije istaknuto, tokom prvih nekoliko decenija studije bezbednosti se nisu bavile mnogo ovim temama, već su [] [] []

Buzan and Hansen, 2010, 84–85. Kennan, 1947. Allison, 1971.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

polazile, uglavnom implicitno, od pozitivističkog, materijalističkog i racionalističkog shvatanja nauke. Studije bezbednosti su povremeno „uvozile” i znanja iz drugih društvenih disciplina, na primer, iz kognitivne psihologije koja se bavila opažanjima u bezbednosnoj politici, mada je to bio više izuzetak nego pravilo.[] Tokom osamdesetih godina, u okviru nauke o međunarodnim odnosima, dolazi do prvih postpozitivističkih i reflektivističkih kritika ovakvog dominantnog pristupa, što se ubrzo prelilo i u studije bezbednosti. Tada dolazi i do velikog raskola između tradicionalnih racionalističkih pristupa, koji su insistirali na pozitivizmu prirodnih i ekonomskih nauka, i alternativnih pristupa, koji su se sve više oslanjali na interpretativne epistemologije, aktuelne u društvenim naukama. Pored ovih metodoloških rasprava, studije bezbednosti su razvijane i pod uticajem diskusija koje su vođene u drugim disciplinama. Od osamdesetih godina nadalje, one se sve više povezuju sa drugim društvenim naukama, poput lingvistike, sociologije, filozofije, feminističkih i postkolonijalnih studija, političke i društvene teorije, itd. Na taj način su akademski koncepti iz drugih disciplina pristizali u studije bezbednosti i definisali njihov dalji razvoj. Neki od tih koncepata su: govorni čin iz lingvistike, ontološka bezbednost i kognitivna disonanca iz socijalne psihologije, potčinjenost (engl. subalterity) iz postkolonijalnih studija, sopstvo/drugost iz poststrukturalnih pristupa, emancipacija iz kritičke teorije, društvene prakse iz sociologije itd. Potrebno je uzeti u obzir i unutrašnju dinamiku diskusija samih studija bezbednosti. Pored spoljnih faktora, poput tehnologije ili događaja, na njihov razvoj je uticala i priroda samog istraživačkog polja o kome je reč. Sa jedne strane, profesionalni istraživači bezbednosti želeli su da ostanu politički i praktično relevantni. Oblast bezbednosti je izuzetno politizovana i sami istraživači su često tokom karijera prelazili formalno ili neformalno iz uloge istraživača u ulogu odlučioca i savetnika ili političkih ideologa. Osim toga, neretko su i sredstva namenjena istraživanjima u oblasti bezbednosti usmeravana ka rešavanju praktičnih pre nego teorijskih problema. Sa druge strane, istraživači bezbednosti naučnu reputaciju stiču pre svega svojim publikacijama u naučnim časopisima. Kao i u drugim disciplinama društvenih nauka, pritisak da se stalno objavljuju radovi uticao je na istraživače da konstantno teže konceptualnoj i teorijskoj inovativnosti. Sve u svemu, interna dinamika studija bezbednosti je pokretačka snaga koja je, svakako kroz interakciju []

Jervis, 1976.  ~

FILIP EJDUS

sa drugim pokretačkim snagama, poput događaja, politike velikih sila ili razvoja tehnologije, takođe uticala na razvoj ove discipline. Konačno, peti činilac koji je pokretao studije bezbednosti bila je njihova postepena institucionalizacija. Ona, kao što pokazuju Buzan i Hansen, ima nekoliko aspekata, a to su uspostavljanje akademskih programa na univerzitetima, stvaranje naučnih udruženja, razvoj specijalizovanih naučnih časopisa i osnivanje instituta i istraživačkih organizacija.[] Na univerzitetima, pre svega tokom šezdesetih godina u SAD i u Velikoj Britaniji, a kasnije i u drugim delovima sveta, razvijaju se studijski programi iz strateških studija i studija bezbednosti. Prvi univerzitetski centar posvećen strateškim studijama osnovan je na Univerzitetu Kolumbija (Institute of War and Peace Studies) 1951. godine. Nakon toga i drugi veliki univerziteti, poput Kraljevskog koledža u Londonu (Department of War Studies), Državnog univerziteta u Ohaju (Mershon Centre for International Security Studies), Harvarda (Belfer Centre for Science and International Affairs), Stenforda (Arms Control and Disarmament Program), Oksforda (Strategic Studies Group), Univerziteta u Kopenhagenu (Centre for Advanced Security Theory) i drugi, osnivaju istraživačke centre koji se specijalizuju za oblast bezbednosti. Isto tako, počevši od sedamdesetih godina, nastaju i naučna udruženja poput, na primer, sekcije za studije bezbednosti u okviru Udruženja za međunarodne studije (engl. International Studies Association) 1971. godine.[] Osim toga, počinju da se objavljuju prvi put i naučni časopisi specijalizovani za međunarodnu bezbednost. Prvi časopis specijalizovan za strateške studije bio je Survival, osnovan 1958. godine u okviru IISS, a zatim su nastali i mnogi drugi – International Security, Cooperation and Conflict, Security Studies, Contemporary Security Policy, European Security, Security Dialogue itd. – bez kojih bi razvoj akademske discipline i akademske zajednice bio nezamisliv.[] Osim u ovim specijalizovanim časopisima, studije bezbednosti su se razvijale i u drugim časopisima usmerenim na širu oblast međunarodnih odnosa, poput Foreign Affairs, World Politics ili European Journal of International Relations, kao [] Buzan and Hansen, 2010, 91. [] Zvanična prezentacija ove sekcije: < http://www.isanet.org/ISA/Sections/ISSS /> (17. oktobar 2011). [] Pre nastanka studija bezbednosti postojali su istraživački centri i specijalizovani časopisi koji su se bavili ratom i mirom. Na primer, sa tim ciljem je osnovan RUSI (Royal United Services Institute) 1831. godine, a časopis ove organizacije (The RUSI Journal) počeo je da izlazi 1857. godine. (17. oktobar 2011).  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

i u časopisima iz oblasti političkih nauka, kao što je American Political Science Review. I na kraju, posle Drugog svetskog rata osniva se i veliki broj „istraživačkih centara” (engl. think-tanks) i instituta koji su svojim radom oblikovali kako bezbednosne politike pojedinih država tako i teorijske diskusije u akademskom svetu. U oblasti strateških studija najpoznatiji instituti nastali tokom Hladnog rata jesu RAND korporacija, nastala 1948. u SAD, i Međunarodni institut za strateške studije (IISS), osnovan 1958. godine u Velikoj Britaniji.[] U Evropi se od šezdesetih godina osniva takođe niz instituta koje se bave studijama mira. To su: Institut za istraživanje mira u Oslu – PRIO (1959), Norveški institut za međunarodnu politiku – NUPI (1959), Institut za istraživanje mira u Stokholmu – SIPRI (1966), te u Frankfurtu – PRIF (1970), u Kopenhagenu – COPRI (1985) i drugi. Za razliku od univerziteta ili mirovnih instituta koji su više bili usmereni na rigorozno akademsko istraživanje, razvoj teorije i kritičkog pristupa, „istraživački centri” su bili (i ostali) daleko više zainteresovani za rešavanje problema sa kojima su se suočavali odlučioci u sistemima odbrane i bezbednosti. U ovim organizacijama često se sprovode istraživanja, organizuju konferencije i štampaju publikacije koje svojim kvalitetom zadovoljavaju naučne standarde. Međutim, neretko se dešava da ovi centri, iako izuzetno uticajni u oblasti praktične politike, budu toliko politički pristrasni da njihov rad teško može biti okarakterisan kao naučni, nego pre kao ideološki ili usko interesni.[] U Srbiji su studije bezbednosti počele da se institucionalizuju relativno kasno. Ustanova na kojoj je počelo izučavanje studija bezbednosti, ako se izuzme sistem vojnog, policijskog i obaveštajnog obrazovanja, jeste Fakultet narodne odbrane, Univerziteta u Beogradu. Osnovan 1978. godine, ovaj fakultet je prerastao u Fakultet civilne odbrane 1990, a u Fakultet bezbednosti 2006. godine. Druga institucija u kojoj je razvijen program studija bezbednosti jeste Fakultet političkih nauka, Univerziteta u Beogradu. U nevladinom sektoru postoji nekoliko desetina organizacija koje se deklarativno bave bezbednosnim temama.[] Međutim, [] Pre Drugog svetskog rata osnovan je samo mali broj nezavisnih istraživačkih centara koji su se bavili ovim temama, poput Carnegie Endowment for International Peace, osnovan 1910. i Brookings Institution, osnovan 1927. godine. [] Bojović, 2009. [] U Srbiji su 2008. godine izbrojane čak 43 organizacije civilnog društva koje su se interesovale za oblast bezbednosti. Izvor: CCVO, 2008.  ~

FILIP EJDUS

postoji samo nekoliko „istraživačkih centara” koji se bave istraživanjem, poput Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (bivši Centar za civilno-vojne odnose), fonda ISAC i Centra za bezbednosne studije. Konačno, što se tiče časopisa, postoji i nekoliko naučnih časopisa koji se bave bezbednosnim temama, a to su Ljudska bezbednost, Journal of Regional Security, Revija za bezbednost, Vojno delo, Nauka, bezbednost, policija i Bezbednost. Zadatak: Analizirajte istorijski i politički kontekst u kome nastaju prvi studijski programi, naučno-istraživačke ustanove i časopisi koji se bave studijama bezbednosti u Srbiji. Koje pokretačke sile su uticale na nastanak i razvoj studija bezbednosti u Srbiji? Uporedite donatore, korisnike usluga i teme istraživačkih projekata univerziteta, instituta, istraživačkih centara i nevladinih organizacija koje se u Srbiji bave studijama bezbednosti.

.. Z Studije bezbednosti su prešle dugačak put od svog nastanka do danas. Od „zlatnog doba” tokom pedesetih godina 20. veka, one su stalno proširivane, produbljivane i obogaćivane. U samom početku bile su isključivo vezane za vojne, pre svega, nuklearne izazove SAD i drugih velikih sila. Prvi istraživači koristili su pozitivističku metodologiju, a nalazi su, pre svega, bili namenjeni odlučiocima u vojnom sektoru bezbednosti. Danas su studije bezbednosti teorijski daleko raznovrsnije, spiskovi tema kojima se bave su mnogo duži, a broj korisnika njihovih saznanja daleko veći. Ponekad je ta raznovrsnost čak tolika da se na momente može učiniti kako su izgubljeni intelektualna koherentnost i jasan istraživački dnevni red. Ipak, u pluralizmu tema i perspektiva se i nalazi bogatstvo koje studije bezbednosti čini uzbudljivom i dinamičnom nau-čnom disciplinom.

 ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Pitanja: 1.

Čime se bave studije bezbednosti?

2.

Na koji način institucionalizacija pokreće studije bezbednosti?

3.

Uporedi Tukididovu i Hobsovu bezbednosnu dilemu.

4.

Zašto je Kant značajan za studije bezbednosti?

5.

Po čemu su se strateške studije razlikovale od mirovnih studija?

6.

Na koji način je završetak Hladnog rata uticao na tradicionalne pristupe?

7.

Da li su studije bezbednosti proširenjem, produbljenjem i obogaćivanjem izgubile intelektualnu koherentnost?

8.

Po čemu se tradicionalni pristupi bezbednosti razlikuju od alternativnih?

9.

Zbog čega strateške studije, kao disciplina u kojoj učestvuju pre svega civili, nastaje u demokratskim zemljama?

Preporučena literatura: ▪

Collins, Alan, „Uvod: Što su sigurnosne studije”. U Collins, Alan, Suvremene sigurnosne studije. Zagreb: Politička kultura, 2010: 15–27.

▪

Simić, Dragan, Nauka o bezbednosti: Savremeni pristupi bezbednosti. Beograd: Službeni list, 2002.

Film: ▪

Trinaest dana (Thirteen days), 2000.

 ~

FILIP EJDUS

........................................ . R  

Sadržaj: 3.1. 3.2. 3.3. 3.4. 3.5.

Uvod Klasični realizam Neorealizam Neoklasični realizam Zaključak

.. U Realizam ima izuzetno dugu intelektualnu tradiciju koja seže do antičkog doba. Počev od Kautilje i Tukidida, preko Hobsa, Makijavelija i Rusoa, pa sve do Henrija Kisindžera i Džona Miršajmera, ovu tradiciju u političkoj teoriji povezivala su tri centralna uverenja.[] Prvo je da se politika uvek odvija između grupa. Bez udruživanja u grupe, pojedinci su nemoćni i nisu u stanju da osiguraju svoj opstanak. U savremenom svetu, država predstavlja najmoćniji oblik udruživanja pojedinaca, dok je nacionalizam preovlađujuća ideologija pomoću koje se održava kohezija unutar savremenih država.[] Drugo, grupe se uvek ponašaju egoistično. Iako je moguće da one u odnosima sa drugim grupama pod određenim uslovima deluju altruistično ili u opštem interesu, realisti smatraju da će grupe, kad zagusti, ultimativno uvek braniti sopstvene interese. I treće, [] Wohlfort, 2010, 9–10. [] Walt, 2011.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

centralni aspekt politike, kako unutar grupa tako i između njih, jeste moć. Još preciznije, prema realističkom viđenju, i za teoriju i za praksu međunarodnih odnosa, ključna je pre svega vojna moć. Realizam je nakon Drugog svetskog rata postao najzastupljeniji pristup ne samo u studijama bezbednosti već i u nauci o međunarodnim odnosima uopšte. Nakon što su prvi posleratni realisti oživeli klasičnu realističku misao o međunarodnim odnosima, ubrzo su bili izloženi žestokoj kritici. U to vreme u političkim naukama, posebno u SAD, postojala je tendencija da društvene nauke moraju biti egzaktne poput prirodnih. Ovo još uvek nije bio slučaj sa prvim posleratnim realistima koji su svoje pretpostavke temeljili na apstraktnim tezama kao što je ona o „iskvarenoj ljudskoj prirodi”. Kao odgovor na ove i druge kritike, krajem sedamdesetih godina nastaje strukturalni realizam, odnosno neorealizam. Prema ovoj teoriji, države se ne ponašaju egoistično zbog „iskvarene ljudske prirode” ili zbog drugih unutrašnjopolitičkih faktora. One se tako ponašaju zbog strukturnih pritisaka koje stvara odsustvo autoriteta iznad država, odnosno međunarodna anarhija. No, i u okviru neorealizma ubrzo su se pojavila različita mišljenja povodom toga u kojoj meri je, u uslovima anarhije, saradnja između država uopšte moguća. Kraj Hladnog rata iznenadio je kako klasične tako i strukturne realiste zbog toga što su ignorisali unutrašnje uređenje država i bili suviše koncentrisani na njihovu vojnu moć, kao i na anarhičnu međunarodno-političku strukturu. Iz pokušaja da se prevaziđu ovi nedostaci nastao je neoklasični realizam. U ovom poslednjem teorijskom ovaploćenju realisti pokušavaju da uzmu u obzir i domaće i međunarodne faktore, te da tako pomire klasični i strukturalni realizam. U narednom delu detaljnije će biti razmatrana ova evolucija realističke tradicije u studijama bezbednosti.

.. K  Od mnogih autora koji su doprineli realističkoj političkoj teoriji moguće je izdvojiti trojicu autora čije su ideje izvršile najveći doprinos realističkom shvatanju međunarodne bezbednosti. To su Tukidid, Tomas Hobs i Karl fon Klauzevic.[106] Ova trojica autora, koja su se suočila sa problemom bezbednosne dileme u potpuno različitim istorijskim epohama [] Kolodziej, 2005, 48–76.  ~

FILIP EJDUS

(Grčka 5. vek pre n. e, Engleska 17. vek i Pruska 19. vek), pokazala su da je problem „bezbednosne dileme”, bilo na individualnom, bilo na društvenom, bilo na međunarodnom nivou, zapravo univerzalni društveni problem. Takođe, njihova zajednička pretpostavka da je jedino rešenje za „bezbednosnu dilemu” stvaranje protivteže i ravnoteže snaga predstavlja jedno od centralnih polazišta klasičnog realizma. Kao početak klasičnog realizma u nauci o međunarodnim odnosima često se uzima 1939. godina, kada je objavljeno delo Dvadesetogodišnja kriza 1919–1939 Edvarda Kara.[] U ovoj knjizi Kar razlikuje utopizam od realizma kao metode ne samo tada mlade nauke o međunarodnim odnosima već i svakog naučnog poduhvata uopšte. Za razliku od utopista koji naivno veruju u mogućnost radikalne promene, realisti su mnogo više usmereni na sile koje ove promene sprečavaju. Utopisti su zainteresovani za svet kakav bi on mogao da bude, dok su realisti okrenuti svetu kakav on zaista jeste. Utopizam je uvek „intelektualan” i skloniji je teoriji, dok su realizmu skloniji praktičari i birokrate. Svaka je naučna misao, prema Karu, na svom početku utopijska.[] „Ali onda dolazi stadijum kada je realizam neophodan kao korektiv utopističkim preterivanjima, isto kao što je u drugim periodima utopijsko razmišljanje neophodno kako bi se suprotstavilo jalovosti realizma.”[] Kar je smatrao da je idealizam prvih međuratnih istraživača, koji su ignorisali faktor moći u međunarodnim odnosima, zapravo rezultat tadašnje infantilnosti ove naučne discipline. Celokupan međunarodni poredak koji je nastao nakon Prvog svetskog rata oličen u Društvu naroda bio je, prema Karu, zasnovan na utopijskim idejama i zbog toga je bio osuđen na propast. Karova knjiga je otišla u štampu u julu 1939. godine. Dva meseca kasnije počeo je Drugi svetski rat, a međunarodni poredak, zasnovan na mirovnoj konferenciji u Parizu dvadeset godina ranije, bio je u ruševinama. Drugi svetski rat je doneo veliko otrežnjenje. Tvorci posleratnog poretka pokušali su međuratne ideale da koriguju realističkim principima. Teoretičari međunarodnih odnosa su otišli još dalje. Razočarani neuspehom Društva naroda da spreči Drugi svetski rat, oni su u potpunosti napustili liberalne ideale svojih prethodnika i priklonili se idejama [] Carr, 1981, 10. Pored Kara, prvi međuratni realisti bili su Frederik Šuman, Harold Nikolson, Rajnold Nibur i drugi. Ovaj prvi talas realizma nastao je prevashodno kao kritika i reakcija na tada preovlađujuće liberalne ideje. [] Kar navodi primer hemije, koja je na početku svog razvitka, tokom srednjeg veka, takođe bila obeležena utopijskim idealom alhemije, odnosno željom da se olovo pretvori u zlato. Carr, 1981, 8. [] Carr, 1981, 10.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

političkog realizma. Knjiga koja je u najvećoj meri obeležila ovaj preokret bila je Politika među nacijama Hansa Morgentaua, objavljena 1948. godine.[] U njoj je izneo tvrdnju da odnosima među državama upravljaju nepromenljive zakonitosti, kao što je ona da sve države teže uvećanju svoje moći. Realizam polazi od toga da se država, kroz viševekovnu evoluciju, nametnula kao najvažnija forma političkog organizovanja i da se izborila za monopol nad legitimnom upotrebom fizičke sile. Samim tim, realiste zanimaju države kao jedini relevantni akteri u međunarodnom sistemu. Oni smatraju da se osnovna snaga koja pokreće političke odnose nalazi unutar države, ali i između njih, kao na primer volja za sticanje, održanje i uvećanje moći. Uzrok tome oni pronalaze u nepromenljivim osobinama iskvarene ljudske prirode. Čovek je, tvrde realisti, po prirodi biće koga pokreće volja za moć (lat. animus dominandi). Budući da državama upravljaju ljudi, isti pokretač definiše i međunarodne odnose. Najvažniji oblik moći za realiste jeste vojna moć, dok svi ostali vidovi moći, poput ekonomske ili ideološke moći, na primer, u najboljem slučaju imaju drugorazredni značaj. Budući da su države jedine suverene političke zajednice u međunarodnom sistemu, realisti polaze od toga da je organizacioni princip ovog sistema anarhija. Saradnja država u uslovima anarhije je teška i neizvesna. U anarhičnom sistemu rat je prirodna pojava i, kao zemljotres ili kiša, uvek predstavlja mogućnost. Jedini način da države osiguraju svoj opstanak u anarhičnom svetu jeste da pribegnu samopomoći (engl. self help). One to mogu učiniti ili povećanjem svojih vojnih kapaciteta ili savezništvom sa drugim državama. Time se postiže multipolarna ravnoteža snaga, koja je za klasične realiste jedini način da se obezbedi ne samo njihov opstanak već i stabilnost međunarodnog sistema. Konačno, realisti polaze od toga da su države racionalni akteri, koji se ponašaju u skladu sa svojim materijalnim interesima i vojnim sposobnostima. Zadatak: Pogledajte film Kum. Koju strategiju borbe za opstanak bi jedan klasični realista predložio sinovima ubijenog Don Korleonea?

[] Morgenthau, 1961.  ~

FILIP EJDUS

.. N Klasični realisti su svoje razmišljanje u velikoj meri razvili na temelju neuspeha međuratnih međunarodnih ustanova da spreče izbijanje Drugog svetskog rata i krvoproliće koje je on doneo. Na ruševinama Drugog svetskog rata nastao je jedan potpuno novi svet. Prvi put, posle nekoliko vekova dominacije, zapadnoevropske države više nisu gospodarile svetskom politikom. Njihovo mesto zauzele su SAD i SSSR, a Evropa je postala poprište njihovog sukoba. Sa konsolidacijom novog bipolarnog poretka i učvršćivanjem nuklearne pat-pozicije između dve supersile, rasla je i potreba da se klasični realizam prilagodi ovim novonastalim okolnostima. Kao odgovor na ovu potrebu nastao je strukturalni realizam, odnosno neorealizam. Delo u kome su postavljeni temelji ovog pristupa jeste knjiga Keneta Volca Teorija međunarodne politike, objavljena prvi put 1979. godine.[] Kenet Volc je prihvatio osnovne pretpostavke klasičnog realizma, po kojima su države glavne jedinice političkog organizovanja, a vojna moć najvažniji faktor u međunarodnim odnosima. Međutim, za razliku od klasičnih realista koji su smatrali da države pre svega teže sticanju i uvećanju moći, Kenet Volc je izneo tezu prema kojoj je primarni interes država da opstanu kao suverene i autonomne jedinice u međunarodnom sistemu. Na to ih ne primoravaju nepromenljive karakteristike iskvarene ljudske prirode i poriv za sticanjem moći, kao što su tvrdili klasični realisti, već anarhični princip uređenja međunarodne strukture. U pomenutoj knjizi Kenet Volc je podigao nivo analize sa pojedinca i države na međunarodni sistem. On se, prema Volcu, sastoji od međunarodne strukture i od država koje se nalaze u međusobnoj interakciji. Međunarodna struktura ima tri elementa: princip uređenja, karakter jedinica i raspodelu sposobnosti. Što se principa uređenja tiče, struktura može biti hijerarhična ili anarhična. Oblast unutrašnje politike je, po pravilu, uređena hijerarhijski. U njoj, kako piše Volc, „jedinice – ustanove i organi – stoje jedne naspram drugih u odnosima nadređenosti i podređenosti”.[] Za razliku od unutrašnje politike, oblast međunarodne politike je uređena anarhično. Drugim rečima, jedinice međunarodnog sistema, odnosno države, stoje jedne naspram drugih u odnosima formalne ili suverene jednakosti. [] Morgenthau, 1961. [] Ibid., 93.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Drugi element strukture jeste karakter jedinica. U hijerarhijski uređenim strukturama, jedinice imaju izdiferencirane funkcije. Postoje ustanove koje se bave odbranom, poljoprivredom, ekonomijom, obrazovanjem itd. U anarhično uređenim strukturama, jedinice nisu formalno izdiferencirane. Drugim rečima, budući da ne mogu da se oslone na to da će druge države obavljati neku od ovih funkcija umesto njih, države su slične jedinice (engl. like units). Iako se one razlikuju po veličini i moći, kako piše Volc, „države su slične u odnosu na zadatke sa kojima se suočavaju, iako nisu slične u odnosu na sposobnosti da te zadatke izvrše”.[] Treći element međunarodne strukture jeste raspodela sposobnosti. U odnosu na raspodelu sposobnosti, odnosno broj velikih sila, to jest polova, Volc razlikuje bipolarne od multipolarnih sistema. Za razliku od prethodna dva elementa koji su u strukturi međunarodne politike trajni, raspodela sposobnosti je jedini element koji se menja. Bipolarni sistem je, po njegovom mišljenju, stabilniji od multipolarnog pošto je manja neizvesnost povodom namera i sposobnosti rivala, a manja je i njihova međuzavisnost. Bipolarnost je takođe stabilnija od unipolarnog sistema u kome postoji samo jedna supersila. U predgovoru srpskom izdanju svoje knjige on piše: „U bipolarnom svetu, dve države međusobno koče i uravnotežuju jedna drugu. U unipolarnom svetu, drastično popuštaju kočnice ponašanja jedne velike sile”.[] U anarhičnom svetu, dakle, osnovni cilj država jeste da spreče hegemoniju jedne države koja bi ukinula suverenost svih ostalih i organizovala međunarodni sistem po principu hijerarhije. Države to čine putem balansiranja (engl. balancing), odnosno uravnotežavanjem koje može biti unutrašnje (npr. naoružavanje) ili spoljno (npr. ulaženje u savez). Ova strategija je karakteristična za velike sile ali će tako činiti i male države ukoliko imaju slobodu da biraju. Ipak, to često nije slučaj, i malim državama ne ostaje ništa drugo već da „uskoče u vagon” (engl. bandwagon), odnosno da se svrstaju uz jačeg.[] Konačno, za razliku od Morgentaua koji je smatrao da države racionalno biraju svoje strategije, Volc ostavlja mogućnost da se države ne ponašaju onako kako to međunarodna struktura od njih zahteva. Ukoliko se ne ponašaju u skladu s tim, države prolaze slično kao i preduzeća koja se na tržištu ne ponašaju [] Morgenthau, 108. [] Ibid., 7. [] Ibid., 140.  ~

FILIP EJDUS

u skladu sa tržišnim zakonima ponude i potražnje – one umanjuju svoju relativnu moć, a mogu i nestati. Volcova knjiga pokrenula je talas sličnih istraživanja zasnovanih na strukturalnom realizmu. Jedna od tema kojima se bavila ova literatura bila je mogućnost međudržavne saradnje u uslovima anarhične strukture međunarodnih odnosa. Prema neorealističkom stanovištu, države nisu sklone saradnji iz najmanje dva razloga.[] Prvo, zbog toga što se plaše da druge države neće ispuniti svoje obaveze, odnosno zbog problema varanja. Drugo, države nerado sarađuju iz straha da će druge države iz ove saradnje izvući veću korist od njih, odnosno da će njihov relativni dobitak biti manji. Važna tema kojom su se Volcovi sledbenici bavili bila je i stabilnost međunarodnog sistema. Za razliku od klasičnih realista koji su smatrali da je multipolarni sistem najstabilniji, velika većina neorealista je došla do zaključka da je bipolarni sistem zapravo najstabilniji.[] Ubrzo po objavljivanju Volcove knjige je i među njegovim sledbenicima došlo do razilaženja defanzivnih i ofanzivnih realista. Defanzivni realisti smatraju da međunarodni sistem podstiče države na agresivno ponašanje samo ukoliko ravnoteža „napada i odbrane” favorizuje napad.[] Međutim, u većini slučajeva defanzivni realisti predviđaju da velikim silama više odgovara status quo. One pak mogu pogrešno proceniti i odlučiti se za rat, što dovodi do tragedije, kao što je to bio slučaj u Prvom svetskom ratu.[] Jednu varijantu defanzivnog realizma ponudio je Stiven Volt u teoriji „ravnoteže pretnji”.[] Za razliku od Volca, Volt razlikuje moć i pretnju. Porast moći ne mora obavezno da bude shvaćen kao pretnja. Da li će neka država predstavljati pretnju ili neće zavisiće ne samo od njene moći već i od njenih namera, geografske blizine i ravnoteže „napada i odbrane”. Kada neka država povećava svoju moć, druge države će je uravnotežavati tako što će se udruživati u saveze sa trećim državama. To, naravno, ne važi onda kada je reč o izuzetno malim državama, koje često nemaju izbor, već moraju da „uskoče u vagon” i svrstaju se sa jačom stranom. [] Mearsheimer, 1994/1995. [] Postoje neorealisti koji smatraju da unipolarnost može takođe biti veoma stabilna. Wohlfort, 1999. [] Ravnoteža „napada i odbrane” predstavlja varijablu koja kombinuje razne faktore (npr. tehnološke, geografske, demografske itd.) i čini vojnu pobedu u ratu više ili manje mogućom. Glaser, 1994–95. [] Van Evera, 1999. [] Walt, 1985.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

I ofanzivni realisti, među kojima je najpoznatiji Džon Miršajmer, polaze od neorealističkih pretpostavki o anarhičnom međunarodnom sistemu, ali ne dele „optimistička” uverenja defanzivnih realista.[] U anarhičnom svetu relativna vojna moć koju države poseduju ima presudan značaj. Za razliku od defanzivnih realista, koji tvrde da je državama dovoljna određena količina moći da bi bile bezbedne, Miršajmer smatra da je zapravo najbolja strategija opstanka za države da steknu i razviju vojne sposobnosti što veće u odnosu na druge države.

.. N  Neorealisti su ponudili strukturalnu teoriju međunarodne politike, ali ne i teoriju spoljne politike. Oni su razvili izuzetno važne uvide u strukturu međunarodnog sistema. Pružili su i objašnjenje nekih trajnih karakteristika međunarodne politike, ali ne i razlika koje postoje u spoljnim politikama država. Neoklasični realisti napraviće sintezu klasičnog i strukturalnog realizma kako bi ispravili ovaj nedostatak i ponudili objašnjenje spoljnopolitičkog ponašanja država.[] Oni, pored međunarodnih političkih faktora, poput ravnoteže snaga, uključuju i unutrašnjopolitičke varijable, koje su neorealisti potpuno isključili iz analize, s obzirom na to da su državu tretirali kao crnu kutiju. Te unutrašnjopolitičke varijable mogu biti ljudska priroda, kao što pretpostavljaju klasični realisti, ali i drugi faktori, poput političkog sistema, ideologije i ambicija. Najpoznatiji neoklasični realisti su Rendal Šveler i Farid Zakarija.[] Snaga određene teorije u studijama bezbednosti zavisi od toga koliko je ona u stanju da objasni i oblikuje bezbednosnu praksu i dinamiku „stvarnog sveta”. Tako su, nakon završetka Prvog svetskog rata, liberali pružali teorijsku osnovu za stvaranje Društva naroda. Drugi svetski rat je doneo veliko otrežnjenje u pogledu međunarodnih institucija, što je svoj izraz dobilo i u postratnom cvetanju realističke misli. Neprikosnovenost realizma, međutim, počela je da se krnji već tokom sedamdesetih godina. Neočekivani i brzi završetak Hladnog rata, produbljenje i proširenje evropskih integracija, ubrzani procesi demokratizacije i liberalizacije, kao i entuzijazam i optimizam povodom globalizacije devedesetih godina 20. veka inspirisali su mnoge autore da realističke pretpostavke [] Miršajmer, 2009. [] Termin neoklasični realizam iskovao je Gideon Rouz 1998. godine. Rose, 1998. [] Schweller, 1998; Zakaria, 1998.  ~

FILIP EJDUS

ozbiljno dovedu u pitanje, kako sa liberalnih tako i sa socijal-konstruktivističkih pozicija. Ipak, teroristički napadi 11. septembra 2001. godine, uspon drugih sila, poput Brazila, Rusije, Indije i Kine, kao i multipolarni svet na pomolu raspršili su kod mnogih utopijske snove o kraju istorije, koji su vladali devedesetih godina.[] Da li će to realistima povratiti nekadašnju slavu ostaje da se vidi. Antrfile 3.1. Hari Poter i realizam u međunarodnim odnosima U knjizi grupe autora pod nazivom Hari Poter i međunarodni odnosi Martin Hol tvrdi kako fantazija, u ovom slučaju knjige o Hariju Poteru, i realistička teorija međunarodnih odnosa potiču iz hrišćanskog mita o Satani, koji je zapravo i jedan od centralnih mitova zapadne civilizacije. Hol polazi od toga da su teorije društvenih nauka, uključujući i realizam, kulturne, odnosno civilizacijske tvorevine i da ih je moguće analizirati kao mitove. On smatra da se u srcu realističke teorije, baš kao i u slučaju priče o Hariju Poteru, nalazi hrišćanski mit o Satani, odnosno mit o večnoj borbi između dobra i zla. Za razliku od idealista koji veruju da dobro može pobediti zlo na ovom svetu (demokratizacijom, saradnjom, sklapanjem „večnog mira” i sl.), realisti ovu borbu vide kao cikličnu i tragičnu. Voldermor i Satana nepobedivi su na ovom svetu i stalno se iznova vraćaju u novim obličjima. U sličnom maniru, realisti tvrde da je bezbednosnu dilemu nemoguće prevazići u svetu anarhije. Konačno, Hol ukazuje na to da, slično kao što Satana i Voldermor nagone čovečanstvo, odnosno Harija Potera i čarobnjačku zajednicu u Hogvartsu da se stalno usavršavaju, tako i bezbednosna dilema, prema shvatanju realista, države neumitno uvodi u trku u naoružanju i čini ih sve sposobnijim za međusobno nadmetanje i sukob.[125]

3.5. Zaključak Realistička misao o međunarodnoj bezbednosti počiva na intelektualnim temeljima koje su postavili Tukidid, Tomas Hobs i Karl Fon Klauzevic. U međuratnom periodu, dominantno mišljenje u nauci o međunarodnim odnosima bilo je uverenje da države kroz međusobnu saradnju i zajedničke institucije, poput Društva naroda, mogu da prevaziđu rat. Ovakvo stanovište oštro su kritikovali realisti poput Kara. Ipak, tek će negativno iskustvo Drugog svetskog rata dati vetar u leđa procvatu realističke misli koja će dugo biti dominants paradigms međunarodne bezbednosti. [] Kejgen, 2009. [] Hall, 2006.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Među realistima razlikuju se oni koji zastupaju klasični realizam, neorealizam (defanzivni i ofanzivni) i neoklasični realizam. Dok klasični realisti svoj pesimizam crpe iz njihovih shvatanja nepopravljive ljudske prirode, neorealisti smatraju da je saradnja među državama teška zbog anarhične strukture međunarodnih odnosa. Neoklasični realisti prave sintezu ova dva pristupa, uvažavajući istovremeno individualne, unutrašnjopolitičke i međunarodno-strukturne faktore. Svima njima zajednička je mračna vizija međunarodnih odnosa, osuđenih na neprestanu borbu za moć i večno vraćanje rata kao nastavka politike drugim sredstvima. Pitanja: 1.

Zbog čega realizam dobija na značaju tek nakon završetka Drugog svetskog rata?

2.

Zašto se neorealizam naziva još i strukturni realizam?

3.

Kako neoklasični realizam redefiniše neorealističke postavke?

4.

Da li je realizam adekvatna teorija za razumevanje savremenih izazova za međunarodnu bezbednost?

5.

Šta realizam može, a šta ne može da objasni?

Preporučena literatura: ▪

Jović, Dejan, Teorije međunarodnih odnosa: Realizam. Zagreb: Politička kultura, 2013.

▪

Patrick, Morgan, „Sigurnost u međunarodnoj politici: tradicionalni pristupi”. U Collins, Alan, Suvremene sigurnosne studije. Zagreb: Politička kultura, 2010: 29–53.

▪

Volc, Kenet, Teorija međunarodne politike. Beograd: Centar za civilno-vojne odnose, 2008 [1979].

▪

Miršajmer, Džon, Tragedija politike velikih sila. Beograd: Udruženje za studije SAD, 2009 [2001].

▪

Elman Kolin, „Realizam”. U Vilijems, Pol, Uvod u studije bezbednosti, str. 55–69. Beograd: Službeni glasnik, 2012.

Film: ▪

Kum (The Godfather), 1972.

 ~

FILIP EJDUS

........................................

. L  

Sadržaj: 4.1. 4.2. 4.3. 4.4. 4.4.

Uvod Teorija demokratskog mira Teorija liberalnog mira Liberalni institucionalizam Zaključak

.. U Koreni liberalnog shvatanja bezbednosti mogu se pronaći već u antičkoj filozofiji, posebno u Aristotelovom shvatanju da je cilj dobre vlade da omogući srećan život njenih građana.[] Ipak, savremeno liberalno shvatanje bezbednosti počinje da se uobličuje znatno kasnije. Tokom 19. veka liberali su uglavnom zasnivali svoje ideje na ubeđenju da liberalno političko i ekonomsko uređenje umanjuje napetosti između država i naroda. Sa izbijanjem Prvog svetskog rata, oni su svoju pažnju sa unutrašnjih liberalnih reformi preusmerili ka međunarodnoj arbitraži, međunarodnom pravu i međunarodnim organizacijama. Iako su u međuratnom periodu liberali imali primat u nauci o međunarodnim odnosima, nakon Drugog svetskog rata njihovo mesto zauzimaju realisti, što će ostati u velikoj meri nepromenjeno sve do završetka Hladnog rata. [] Aristotel, 1988.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Kao i realisti, liberali takođe prihvataju da su države centralni akteri međunarodne bezbednosti, mada liberali takođe uvažavaju i ulogu nedržavnih aktera. Osim toga, oni, baš kao i realisti, polaze od pretpostavke da se međunarodni odnosi, zbog odsustva vrhovne vlasti, suštinski razlikuju od unutrašnje politike koja je organizovana hijerarhično. Pa ipak, za razliku od realista koji su pesimisti po pitanju mogućnosti saradnje između država u uslovima međunarodne anarhije, liberali smatraju da slobodna trgovina, demokratsko uređenje i međunarodne institucije povećavaju sklonost država da sarađuju i time smanjuju njihove motive da međusobno ratuju. Postoje tri liberalne teorije međunarodne bezbednosti. To su teorija demokratskog mira, teorija liberalnog mira i teorija liberalnog institucionalizma.[] U narednom delu ovog poglavlja razmatra se detaljno svaka od ove tri teorije.

.. T   Osnova teorije demokratskog mira je tvrdnja da demokratija smanjuje sklonost nasilju u svetskoj politici. Preteča ove ideje je Imanuel Kant. U svom delu Večni mir, iz 1795. godine, nemački filozof piše kako „Prirodno stanje (status naturalis) među ljudima koji žive jedan do drugoga nije stanje mira nego, naprotiv, ratno stanje, tj. premda se neprijateljstvo stalno ne javlja, ipak ono stalno preti. Mirovno stanje, dakle, treba stvoriti”.[128] Prvi uslov toga mira jeste da sve države imaju republikanski ustav zasnovan na principima slobode i jednakosti građana pred zakonom. Kada se od građana države sa ovakvim uređenjem traži saglasnost za ulazak u rat, Kant piše da „onda nema ništa prirodnije no to da će oni dobro promisliti pre no što se upuste u tako opasnu igru da svojim glasovima nametnu sve patnje rata [...]”.[] Skoro dva veka kasnije, američki politikolog Majkl Dojl je doveo u pitanje Kantovu tezu. U svom čuvenom eseju Kant, liberalna nasleđa i spoljni poslovi Dojl piše: „Liberalne države su podjednako agresivne i sklone ratu kao i drugi oblici vladavine ili društva u njihovim odnosima sa neliberalnim državama”.[] Međutim, demokratija je, prema Dojlovom mišljenju, povećala šanse za mir među demokratijama. Za razliku [] [] [] []

Rousseau and Walker, 2010. Kant, 1995, 37. Isto, 40. Doyle, 1983, 225.  ~

FILIP EJDUS

od Kantove teze koja je nazvana monadičnom teorijom demokratskog mira, Dojlova teza, prema kojoj demokratije nisu sklone ratovanju sa drugim demokratijama, predstavlja osnov za „dijadičnu teoriju demokratskog mira”.[] Pošto su je potvrdila brojna empirijska istraživanja[], Džek Levi je dijadičnu teoriju demokratskog mira nazvao „najbliže empirijskom zakonu koji su međunarodne studije uspele da ustanove”.[] Iako se teoretičari demokratskog mira slažu oko toga da demokratije nikada ne ratuju međusobno, ili to veoma retko čine, postoji više objašnjenja zbog čega je to tako. Moguće je razlikovati dve grupe objašnjenja. Prema normativnim objašnjenjima, za demokratski mir su ključne demokratske norme, ideje, vrednosti, interesi i identiteti. Prema ovom stanovištu, demokratije svoju unutrašnju normu mirnog rešavanja sporova projektuju kroz spoljnu politiku u svoje odnose sa drugim državama.[] Ipak, ukoliko je to tačno, ostaje nejasno zašto demokratske države lako ulaze u sukobe sa nedemokratskim državama.[] Moguće je da demokratije imaju zajedničke interese[] i zajednički identitet sa drugim demokratijama[], dok autoritarne države doživljavaju kao strance i neprijatelje.[] Druga grupa objašnjenja su institucionalna pošto smatraju da je demokratski mir rezultat podele vlasti, odnosno sistema kočnica i ravnoteža koji otežava donošenje odluke da se ide u rat. Prema ovim objašnjenjima, što je više zakonskih ograničenja i veto igrača, kao što je parlament, to je manja šansa da će država ući u oružani sukob.[] Država koja mora da konsultuje parlament pre nego što krene u rat izgubiće inicijativu i mogućnost preduhitrujućeg napada, bez kojeg često nema pobede. Osim toga, u demokratijama, prema ovoj teoriji, lideri će obazrivije nego u autokratijama ulaziti u rat pošto ih neuspeh može koštati vlasti na narednim izborima. Pretpostavlja se, stoga, da će demokratije težiti samo da uđu u one ratove u kojima mogu da pobede. Takođe, smatra se da su zbog toga one ne samo daleko uspešnije u vođenju ratova od [] [] [] [] [] [] [] [] []

Za odličan pregled literature pogledati: Hegre, 2014. Oneal and Russet, 2001; Maoz and Russet, 1992. Levy, 1989, 270. Maoz and Russet, 1993; Ember et al., 1992. Rosato, 2003; Layne, 1994. Gartzke, 1998. Williams, 2001. Risse-Kappen, 1995. Choi, 2010.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

autokratija već su i manje sklone međusobnim ratovima.[] Konačno, prema institucionalnim objašnjenjima, demokratski lideri će zbog pritiska domaće javnosti biti manje skloni blefiranju u kriznim situacijama i slaće kredibilnije poruke drugim državama nego što to čine autokratije. Ovaj efekat „signaliziranja”, prema Džejmsu Feronu, dovodi do ublažavanja bezbednosne dileme među demokratijama.[] Teorija demokratskog mira je kritikovana po nekoliko različitih osnova. Pojedini autori uopšte ne prihvataju empirijsku validnost ove teorije i navode primere ratova između demokratija.[] Osim toga, teorija demokratskog mira je kritikovana i sa stanovišta njenih praktično-političkih posledica. Donosioci odluka su, pozivajući se na teoriju demokratskog mira, često legitimizovali svoj intervencionizam[] u regionima poput Bliskog istoka, nanoseći često više štete nego koristi.[] Takođe, iskustvo pokazuje da su demokratije sklone da vojno intervenišu u nedemokratskim državama kako bi promenile režim i nasilno uspostavile demokratiju. Ova praksa na kraju rezultira uspostavljanjem nestabilnih poludemokratija sklonih unutrašnjim sukobima.[] Takođe, istraživanja pokazuju da demokratizacija može paradoksalno dovesti do povećanja međudržavnog nasilja, o čemu najbolje svedoči tragičan primer bivše Jugoslavije.[] Antrfile 4.1. Ratovi među demokratijama Neki od primera ratova između, uslovno rečeno, demokratija jesu: Ekvador i Peru 1941; SAD i Dominikanska Republika 1965; Invazija Kipra, koju je izvršila Turska 1974; Ekvador i Peru 1981; Jermenija i Azerbejdžan 1988; jugoslovenski ratovi vođeni tokom devedesetih; Moldavija i Dnestrovska Republika 1990; Ekvador i Peru 1995; NATO i SR Jugoslavija 1999; Izrael i Liban 2006. Teoretičari demokratskog mira smatraju da ovi i slični primeri ne dovode u pitanje njihovu teoriju da demokratije ne ratuju međusobno pošto se u ovim slučajevima, po njihovom sudu, ili ne radi o demokratijama već o hibridnim režimima (npr. Miloševićev režim 1999. godine) ili pak nije reč o pravim ratovima (npr. turska invazija na Kipar iz 1974).

[] [] [] [] [] [] [146]

De Mesquita et al., 1999; Reiter and Stam 2002. Fearon, 1994. Schwartz and Skinner, 2003. Chan, 1997. Ish-Shalom, 2008. Gleditsch et al., 2007. Mansfield and Snyder, 1995, 5.  ~

FILIP EJDUS

Pojedini kritičari teorije demokratskog mira prihvataju korelaciju između demokratije i mira, ali dovode u pitanje kauzalnu vezu između njih. Oni tvrde da je mir proizvod geopolitičkih uslova koji su prethodili demokratiji,[] moći jedine supersile, odnosno hegemona[] ili nuklearnog oružja.[] Neki autori prosto obrću kauzaciju naopačke i tvrde kako je demokratija zapravo rezultat mira, a ne obrnuto.[] Konačno, mnogi liberali uzrok mira vide ne toliko u demokratiji koliko u slobodnoj trgovini i ekonomskoj međuzavisnosti, što je glavna teza teoretičara liberalnog mira.

.. T   Centralna teza teorije liberalnog mira jeste da slobodna trgovina smanjuje nasilje u svetskoj politici.[] Još su prosvetiteljski mislioci 18. veka, protiveći se tada dominantnom merkantilizmu, smatrali da slobodna trgovina smanjuje tenzije među državama. Na primer, Šarl Monteskje je tvrdio da je „prirodni efekat trgovine da donosi mir. Dve nacije koje međusobno trguju postaju time uzajamno zavisne [...]”.[] Slično tome, Adam Smit je tvrdio da bi trgovina „prirodno, morala biti među narodima, kao i među pojedincima, veza sloge i prijateljstva [...]”.[] Ova je ideja bila široko rasprostranjena među liberalnim misliocima tokom čitavog 19. veka. Slične ideje zastupao je i Norman Ejndžel. U svom čuvenom delu Velika iluzija, iz 1910. godine, on sa velikim entuzijazmom piše „kako je postalo nemoguće za jednu državu da silom preuzme bogatstvo ili trgovinu druge; kako ukratko čak i pobednički rat više ne može da postigne one ciljeve kojima ljudi teže”.[] Nedugo nakon objavljivanja ove knjige izbio je Prvi svetski rat, zbog čega su realisti kasnije Ejndželove ideje kritikovali kao naivni utopizam. [] Rasler and Thompson, 2004. [] Wohlfort, 1999; Gilpin, 2001. [] Sagan and Waltz, 1995. [] Gates et al., 1996. [] Ponekad se termin „liberalnog mira” koristi da obuhvati sve liberalne teorije koje su navedene u ovom poglavlju. Ipak, radi jasnoće i konzistentnosti, u ovoj knjizi se termin „teorija liberalnog mira” odnosi samo na tvrdnje koje dovode u vezu slobodnu trgovinu, sa jedne, i rat i mir, sa druge strane. [] Montesquieu, 1949, 338. [] Smith, 1952, 678. [] Angell, 2012, 9.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Među prvim savremenim istraživačima mira koji su isticali pozitivne efekte ekonomskih sloboda na međunarodnu bezbednost bio je Rudolf Ramel. On je tvrdio da „što više sloboda imaju pojedinci unutar države, to će ona manje biti uključena u spoljno nasilje”.[] Na temelju ovakvih ideja počela se sve jače odvajati škola mišljenja prema kojoj su slobodna trgovina i kapitalizam podjednako važni kao demokratija za mir, ako ne i važniji.[] Na primer, Erih Vid tvrdi da slobodna trgovina umanjuje sklonost ka ratu zbog toga što „promoviše prosperitet, a prosperitet promoviše demokratiju. Demokratije ne ratuju međusobno, tj. one konstituišu separatnu zonu mira”.[] Sa druge strane, drugi autori ističu da je kapitalizam značajniji za mir od demokratije[] postulirajući time „teoriju kapitalističkog mira”.[] U jednoj statističkoj studiji, Erik Garcke pokazuje kako su ekonomske slobode čak pedeset četiri puta efektnije od demokratije u smanjenju nasilnih sukoba.[] Ako se većina pomenutih autora slaže da kapitalizam i slobodna trgovina dovode do mira, među njima ne postoji konsenzus oko objašnjenja zbog čega je to tako. Moguće je razlikovati četiri grupe objašnjenja.[] Prvo objašnjenje polazi od toga da kapitalizam podstiče hedonističku prirodu ljudi zbog koje oni ne žele da ratuju već da konzumiraju u miru. Ovu tezu je slikovito ali na pomalo banalan način predstavio Tomas Fridman tvrdnjom da narodi koji imaju Mek Donalds ne ratuju međusobno, već više vole da mirno „čekaju u redovima svoje hamburgere”.[] Drugo objašnjenje glasi da kapitalizam dovodi do razvoja koji onda promoviše mir.[] Treće objašnjenje polazi od toga da glasači od lidera razvijenih kapitalističkih zemalja zahtevaju ekonomski razvoj i stabilna tržišta, što onda generiše njihov interes da „zaštite i jačaju globalno tržište održavanjem suprematije međunarodnog prava i poretka”.[] Konačno, prema četvrtom objašnjenju, ekonomska međuzavisnost olakšava razmenu

[] [] [] [] [] [] [] [] [] []

Rummel, 1983, 27. Gartzke, 2007; Weede, 2003. Weede, 1995, 519. McDonald, 2009, 2010. Gartzke, 2007. Gartzke, 2005. Za suprotno shvatanje pogledati Choi, 2011. Schneider and Gleditsch, 2010. Friedman, 2000, 249. Hegre, 2000. Mousseau, 2010, 189.  ~

FILIP EJDUS

informacija, odnosno „signaliziranje” među kapitalističkim državama time smanjujući neizvesnost i ublažavajući bezbednosnu dilemu.[] Liberalni istraživači međunarodne bezbednosti tvrde da trgovina i ekonomska međuzavisnost pozitivno utiču na međunarodni mir i bezbednost i da je to presudnije od demokratskog uređenja. Ipak, pošto u savremenim liberalnim demokratijama političke i ekonomske slobode u većoj ili manjoj meri idu ruku podruku, pokazalo se da je empirijski dosta komplikovano precizno izmeriti kakav uticaj imaju ovi faktori odvojeno jedan od drugog. Da stvar bude još komplikovanija, postoji i treći faktor koji, prema liberalnoj paradigmi, doprinosi umanjenju sklonosti ka sukobima među državama, to su međunarodne institucije.

.. L  Iako prvi predlozi za stvaranje međunarodnih organizacija datiraju još iz srednjeg veka, ove ideje počinju ozbiljnije da se razmatraju tek tokom prosvetiteljstva. Među najpoznatijim predlozima nalazi se već pomenuto delo Imanuela Kanta, u kome on iznosi tvrdnju da je, pored republikanskog uređenja u svakoj državi, drugi definitivan član svetskog mira federalizam slobodnih država.[] Kant piše: To bi bio savez naroda, no to ne bi moralo da bude isto što i međunarodna država.[...] to je potreban jedan savez naročite vrste koji bismo mogli nazvati savez mira (foedus pacificum). On bi se od ugovora o miru (pactum pacis) razlikovao time što ovaj poslednji hoće da učini kraj samo jednom ratu, a on svim ratovima zauvek.[167]

U prilog tome koliko je ova ideja bila u tom trenutku revolucionarna najbolje govori činjenica da u vreme objavljivanja Večnog mira nije postojala još uvek niti jedna međunarodna organizacija. Komisija za Rajnu, osnovana na Bečkom kongresu 1815. godine, biće prva međunarodna organizacija koja je danas i najstarija na svetu budući da sledeće godine obeležava dva veka postojanja.[] Povećanje broja međunarodnih organizacija je tokom 19. veka bilo postepeno, da bi u drugoj polovini [] Gartzke et al., 2001. [] Treći definitivan član je svetsko građansko pravo ograničeno na uslove opšteg hospitaliteta. [] Kant, 1995, 45–48. [] Izvor: http://www.ccr-zkr.org/11010100-en.html (pristupljeno 1. maja 2014).  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

20. veka dobilo gotovo geometrijsko ubrzanje. Indikativno je da su međunarodne organizacije uglavnom nastajale mirovnim sporazumima nakon velikih ratova. Prekretnicu je napravio američki predsednik Vudro Vilson, koji je pred sam kraj Velikog rata izneo američke ciljeve u čuvenih 14 tačaka. U poslednjoj od njih traži se sledeće: „Mora se osnovati opšte udruženje zemalja na osnovu konkretnih sporazuma u cilju davanja uzajamnih garancija o političkoj nezavisnosti i teritorijalnom integritetu kako velikih tako i malih država”.[] Na temelju upravo ovog Vilsonovog zahteva nakon rata nastaje Društvo naroda. Ubrzo se osniva i prva katedra za međunarodne studije na Univerzitetu Aberistvit, što se smatra institucionalnim početkom nauke o međunarodnim odnosima. Prvi međuratni profesori i istraživači međunarodne bezbednosti bili su mahom liberali i snažni zagovornici Vilsonovih ideja, pre svega Društva naroda, razoružanja i međunarodne saradnje. Poučeni negativnim iskustvom međuratnog perioda i nesposobnošću Društva naroda da obuzda Hitlerove ambicije, teoretičari međunarodne bezbednosti su se nakon Drugog svetskog rata uglavnom priklonili idejama političkog realizma, o kojima je bilo reči u drugom poglavlju. Tokom sedamdesetih godina 20. veka obnavlja se ideja da međunarodne institucije nisu samo refleksija politike moći već da one mogu doprineti opštem dobru svih i podsticati saradnju među državama. Međutim, za razliku od Vilsonovskog međuratnog liberalizma, koji je bio izrazito normativan, liberalni institucionalizam, kako je ova obnovljena škola mišljenja nazvana, bila je pre svega analitična.[] Njeno polazno stanovište glasilo je da zbog sve veće „kompleksne međuzavisnosti” države imaju sve manje podsticaja za rat, a sve više za saradnju.[] Osim toga, za razliku od realista koji su uporno ukazivali na nepoverenje između država i izazove za njihovu saradnju u uslovima anarhije, oni ukazuju na to da institucije olakšavaju protok informacija i povećavaju poverenje.[] Konačno, za razliku od realista koji tvrde da će države uvek biti samo zainteresovane za relativne dobiti (tj. za pitanje koliko dobijaju ili gube u odnosu na druge), liberalni institucionalisti ostavljaju mogućnost da su države takođe voljne da sarađuju zbog apsolutnih [] Izvor: http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/dipl-tradicija/istorijski-diplomatskidokumenti/1296--8-1918-?lang=lat (pristupljeno 10. jula 2017). [] Stein, 2008, 23. [] Keohane and Nye, 1977. [] Axelrod, 1984.  ~

FILIP EJDUS

dobiti, tj. kada su svi zajedno na dobitku bez obzira što je neko više a neko manje.[] Završetak Hladnog rata je doneo novi talas entuzijazma za međunarodne institucije kako među odlučiocima tako i među istraživačima međunarodne bezbednosti. Nakon što je više od pola veka bio gotovo paralizovan, Savet bezbednosti UN je u velikoj meri odblokiran. Najbolja ilustracija za to je izrazito povećan broj usvojenih rezolucija u SB.[] Osim malog broja organizacija koje su nestale (npr. Varšavski pakt) ili izgubile na značaju (npr. Pokret nesvrstanih), velika većina hladnoratovskih organizacija, poput NATO, EZ i CSCE, produbila je svoj mandat i proširila svoje članstvo. Osim toga, nastale su brojne nove organizacije poput CIS, CSTO, SCO, MERCOSUR, APEC, NAFTA itd. Ovakav razvoj svetske politike dao je novi podsticaj liberalnim institucionalistima za izučavanje pozitivnog uticaja međunarodnih organizacija na međunarodni mir i bezbednost. Za razliku od ostalih liberala, o kojima je bilo reči ranije i koji očekuju da političke institucije i slobodna trgovina dovedu do temeljne transformacije međunarodnih odnosa, liberalni institucionalisti usmeravaju pažnju u drugom pravcu sa daleko skromnijim ambicijama. Oni, naime, prihvataju brojne pretpostavke realizma poput toga da je međunarodni sistem anarhičan i da su države egoistični i unitarni akteri, te da je zbog toga njihova unutrašnja politika od manjeg značaja za međunarodnu bezbednost. Međutim, za razliku od realista koji sumnjaju u to da države imaju mnogo podsticaja da sarađuju u okviru međunarodnih institucija i da one mogu imati ikakav efekat na svetsku politiku, liberalni institucionalisti su optimističniji. Tim povodom Robert Kiohejn i Liza Martin pišu: Kada države mogu da imaju zajedničku dobit od saradnje, sa druge strane, mi očekujemo da vlade pokušaju da izgrade takve institucije. Institucije snabdevaju države informacijama, smanjuju transakcione troškove, čine međunarodne obaveze kredibilnim, ustanovljavaju središnje tačke saradnje i olakšavaju ostvarivanje reciprociteta.[175]

Raset, Onil i Dejvis su u studiji koja je pokrila period od 1950. do 1980. godine otkrili to da države članice iste međunarodne organizacije [] Grieco, 1988; Powell, 1991. [] Od 1945. do 1988. godine, Savet bezbednosti je usvojio 627 rezolucija, odnosno 14.6 rezolucija godišnje. Od 1989. do aprila 2014. godine Savet bezbednosti je usvojio dodatnih 1526 rezolucija, što znači 61 rezoluciju godišnje. Izvor: (pristupljeno 1. maja 2014). [] Keohane and Martin, 1995, 42.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

imaju 23% manje šanse da započnu oružani sukob nego ukoliko ne dele članstvo.[] Osim toga, oni izdvajaju šest funkcija koje međunarodne organizacije vrše u redukciji oružanih sukoba: 1) prinuda onih koji krše norme; 2) medijacija između sukobljenih strana; 3) smanjenje neizvesnosti prenosom informacija; 4) rešavanje problema; 5) socijalizacija i oblikovanje normi; i 6) proizvodnja narativa i međusobna identifikacija.[] Međutim, nemaju sve međunarodne organizacije jednak uticaj na mir i bezbednost. Istraživanja pokazuju da međunarodne organizacije koje su više institucionalizovane, kao i one koje imaju eksplicitan bezbednosni mandat više doprinose mirnom rešavanju sporova među svojim članicama nego one koje imaju slabiju institucionalnu strukturu i nemaju mandat da se bave bezbednosnim pitanjima.[] Osim toga, empirijska istraživanja pokazuju da one međunarodne organizacije koje se sastoje od demokratskih država više doprinose mirnom rešavanju sukoba nego one koje imaju i demokratske i autokratske države članice.[] Naposletku, Onil, Raset i Benbaum su pokazali da kada se učestvovanju u međunarodnim organizacijama dodaju ekonomska međuzavisnost i demokratske institucije, „izbijanje fatalnih sporova pada za 95%”.[] Dakle, kada se sva tri liberalna elementa poklope, a to su demokratija, trgovina i članstvo u međunarodnim organizacijama, njihova analiza „pruža više osnova za optimizam u vezi sa svetskim mirom nego što je imao sam Kant”.[] Antrfile 4.2. Bezbednosna zajednica Bezbednosna zajednica je grupa država čije su institucije, prakse i osećanja zajedničkog identiteta toliko integrisani da su one međusobno izgradile stav i očekivanje da će se problemi i nesporazumi rešavati isključivo mirnim putem. Zbog toga se bezbednosne zajednice mogu nazvati i „zajednicama bez rata”. Stvaranjem bezbednosne zajednice, države prevazilaze bezbednosnu dilemu u međusobnim odnosima, kao i strah da će jedna drugu vojno ugroziti. Pojam je skovao Karl Dojč 1957. godine, analizirajući međunarodne odnose u

[] [] [] [] [] []

Russet et al., 1998. Ibid., 444–447. Boehmer et al., 2004. Pevehouse and Russet, 2006. Oneal et al., 2003, 388. Ibid., 389.  ~

FILIP EJDUS

severnoatlantskom regionu.[182] Dojč je razlikovao „pluralističke” bezbednosne zajednice, u kojima države, iako razvijaju osećaj zajedništva, ipak zadržavaju svoju nezavisnost, od „amalgamiranih” zajednica, u kojima države odlaze jedan korak dalje i ujedinjuju se u novi politički entitet. „Pluralističku” bezbednosnu zajednicu, na primer, predstavlja NATO, dok EU zbog svog nadnacionalnog karaktera predstavlja začetak „amalgamirane” bezbednosne zajednice. Sam termin „bezbednosna zajednica” ponekad se odnosi i na grupu pojedinaca koji se bave istraživanjem ili donošenjem odluka u oblasti bezbednosti.

Zadatak: Pogledajte prvi deo trilogije Gospodar prstenova. Kako bi liberali objasnili uzrok i dinamiku rata za prsten?

4.5. Zaključak Demokratija, trgovina i saradnja nikada nisu toliko karakterisali međunarodne odnose kao što je slučaj danas. Prema liberalima, to je svakako doprinelo značajnoj redukciji organizovanog nasilja u svetskoj politici od kraja Drugog svetskog rata. Ipak, liberali se međusobno ne slažu u potpunosti po pitanju toga koji od ovih faktora je za dugi mir među razvijenim demokratijama bio najvažniji. Dok teoretičari demokratskog mira ističu demokratiju, a teoretičari liberalnog mira trgovinu, liberalni institucionalisti pretpostavljaju da su presudnu ulogu odigrale međunarodne institucije. Ipak, s obzirom na to da demokratije u ogromnoj meri međusobno slobodno trguju i često učestvuju u istim međunarodnim organizacijama, nije jednostavno izolovati uticaj ovih različitih faktora. Dugi mir među demokratijama je najverovatnije zapravo kumulativni rezultat sve tri pomenute liberalne prakse.[] Zbog njihovog zajedničkog fokusa na države kao racionalne aktere koji nastoje poboljšati svoju poziciju unutar međunarodne anarhije, realizam i liberalizam se tretiraju kao tradicionalne paradigme u studijama bezbednosti. Diskusija između ova dva tradicionalna pristupa dugo je predstavljala centralnu tačku sporenja u nauci o međunarodnim [] Deutsch, 1957. [] Cavelty and Mauer, 2010, 30.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

odnosima i studijama bezbednosti. Jedna od centralnih debata tokom osamdesetih godina odvijala se između strukturalnih realista i liberalnih institucionalista oko toga da li su državama važniji relativni ili apsolutni dobici. Za to vreme, na marginama studija međunarodne bezbednosti počeli su da se razvijaju kritički pristupi koji će u narednim decenijama presudno oblikovati razvoj discipline. Pitanja: 1.

Po čemu se liberalno shvatanje međunarodne bezbednosti razlikuje od realističkog?

2.

Demokratije su manje sklone ratovanju od autokratija. Da li se slažeš?

3.

Da li povećana međuzavisnost među državama povećava ili smanjuje šanse za rat?

4.

Na koji način međunarodne institucije utiču na međunarodnu bezbednost?

5.

Šta dovodi do stvaranja bezbednosnih zajednica?

Preporučena literatura: ▪

Jović, Dejan, Liberalne teorije međunarodnih odnosa. Zagreb: Sveučilište u Zagrebu, 2014.

▪

Kant, Imanuel, Večni mir: filozofski nacrt. Valjevo: Gutenbergova galaksija, 1995.

▪

Rousseau L. David and Thomas C. Walker, “Liberalism”. In Cavelty, Myriam D., and Victor Mauer (eds.), The Routledge Handbook of Security Studies. London: Routledge, 2010: 21–34.

▪

Navari, Kornelija, „Liberalizam”. U Vilijems, Pol, Uvod u studije bezbednosti, str. 72–88. Beograd: Službeni glasnik, 2012.

Film: ▪

Gospodar prstenova: družina prstenova (Lord of the Rings: The Fellowship of the Ring), 2001.

 ~

FILIP EJDUS

........................................

. K    

Sadržaj: 5.1. 5.2. 5.3. 5.4. 5.5. 5.6. 5.7. 5.8.

Uvod Socijalni konstruktivizam Kopenhaška škola Velška škola Rodni i feministički pristupi Poststrukturalizam Postkolonijalizam Zaključak

.. U Tokom Hladnog rata, dominantno shvatanje međunarodne bezbednosti bilo je usmereno na državu i njenu vojnu moć, a centralna debata se vodila između liberala i realista o mogućnostima i izazovima saradnje među državama u uslovima anarhije. Ove teorije, međutim, nisu mogle da predvide ali ni da adekvatno objasne neočekivan i brz završetak Hladnog rata, maltene bez ijednog ispaljenog metka. Ova situacija dovela je istraživače međunarodne bezbednosti u neugodnu situaciju, u kojoj, uprkos očekivanjima javnosti, jednostavno nisu raspolagali adekvatnim analitičkim kategorijama koje bi im pomogle da razumeju novonastale okolnosti.[] Osim toga, njihove analitičke alatke nisu bile odgovara[] Kratochwill, 1993; Lapid and Kratochwill, 1996.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

juće za razumevanje mnogih posthladnoratovskih pojava te se pojavila potreba za novim pristupima. Tako su kritički pravci, začeti na marginama studija bezbednosti još tokom Hladnog rata, izbili u prvi plan. U narednom poglavlju biće napravljen kratak pregled postojećih kritičkih pristupa (koji se često nazivaju i „alternativnim”), počev od socijalnog konstruktivizma, preko velške i kopenhaške škole i feminizma, pa sve do poststrukturalizma i postkolonijalizma. Svaka akademska teorija je na neki način kritička, pošto se zasniva na kritičkom mišljenju. Da bismo razumeli zbog čega se pristupi izloženi u ovom poglavlju zovu „kritičkim”, potrebno je da se vratimo na podelu teorija međunarodnih odnosa koju je napravio Robert Koks 1981. godine. Po njegovom mišljenju, potrebno je razlikovati „teorije koje rešavaju probleme” i „kritičke teorije”.[] Teorije koje rešavaju probleme uzimaju svet zdravo za gotovo, i fokusiraju se na to kako da reše određene probleme u postojećim ideološkim, institucionalnim i političkim okvirima. Ovakvo teoretisanje postojećem poretku stvari pruža legitimitet, reprodukuje postojeće odnose moći i održava status quo. Sa druge strane, kritičke teorije ne uzimaju postojeći poredak zdravo za gotovo već postavljaju pitanja o tome kako je on nastao i na koji način on može biti promenjen i prevaziđen. Kritičke pristupe međunarodnoj bezbednosti vezuje nekoliko zajedničkih namera. Prvo, sve one dovode u pitanje osnovne pretpostavke tradicionalnih teorija bezbednosti o prirodi države i međunarodnog sistema. Drugo, kritički pristupi proširuju polje istraživanja sa vojnih aspekata bezbednosti na druge nevojne teme. Treće, kritički pristupi produbljuju studije bezbednosti usmeravanjem analize sa države na druge nedržavne aktere i referentne objekte bezbednosti. Konačno, kritički pristupi obogaćuju studije bezbednosti osloncem na daleko širi korpus društvenih nauka iz kojih crpe svoje uvide. Pa ipak, uprkos ovim sličnostima, kritički pristupi su izuzetno međusobno različiti, i obuhvataju nekoliko ključnih pravaca o kojima se detaljnije raspravlja u nastavku ovog poglavlja.

[] Cox, 1981. Sličnu podelu u odnosu na društvene teorije uopšte napravio je i Maks Horkhajmer, podelivši ih na tradicionalne i kritičke. Horkheimer, 1982.  ~

FILIP EJDUS

.. S  Socijalni konstruktivizam ima svoje korene u delu Društvena konstrukcija stvarnosti 1966. Pitera Bergera i Tomasa Lukmana.[] Centralna ideja ove knjige jeste da društvena stvarnost nije materijalno data već socijalno konstruisana. Socijalni konstruktivizam u studijama bezbednosti takođe polazi od pretpostavke da međunarodna (ne)bezbednost nije isključivo materijalno data već pre svega društveno konstruisana. Tvrditi da je neka bezbednosna pojava društveno konstruisana nikako ne implicira da je ona izmišljena ili nerealna; to samo podrazumeva da presudan uticaj na njeno značenje ne proističe iz njenih inherentnih materijalnih osobina već da je ono proizvod intersubjektivnog procesa konstrukcije, reprodukcije i osporavanja. Reći, na primer, da su nuklearna bomba ili terorizam društveno konstruisani ne podrazumeva negiranje fizičkih činjenica o destruktivnom potencijalu ovih fenomena, što bi bilo krajnje suludo. Analizirati društvenu konstrukciju nuklearne bombe, terorizma ili bilo kojeg drugog međunarodno-političkog fenomena znači posvetiti im se kao društvenim činjenicama, koje, za razliku od fizičkih, zavise od ljudske percepcije i delovanja.[] Jedan od vodećih konstruktivista u nauci o međunarodnim odnosima je Aleksandar Vent. U svom kapitalnom delu Društvena teorija međunarodne politike Vent razvija snažnu alternativu neorealističkoj Teoriji međunarodne politike Keneta Volca iz 1979. godine.[] Vent prihvata Volcov opis međunarodnog sistema, prema kome je on anarhičan, državocentričan i sistem u kome vlada princip samopomoći. Za razliku od Volca koji tvrdi da je anarhija struktura koja ograničava izbore aktera, Vent pak drži da se struktura i akteri međusobno konstituišu. Ovim stavom Vent napušta Volcovu materijalističku ontologiju, odnosno polazište po kome je međunarodni sistem u osnovi materijalne prirode. Vent prihvata idealističku ontologiju i zauzima stav da je međunarodni sistem u osnovi zapravo socijalne, a ne materijalne prirode. To znači da nije distribucija materijalnih sposobnosti ta koja određuje strukturu međunarodnog sistema, već je to prevashodno distribucija ideja, normi, vrednosti i identiteta, koji konstituišu nacionalne interese i odnose moći. [] Berger and Luckmann, 1966. [] Više o razlici između fizičkih i društvenih činjenica pročitati u Searle, 1995. [] Vent, 2014.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Jedna od ključnih Ventovih ideja jeste da anarhija u međunarodnim odnosima nije determinisana ravnotežom snaga, kao što tvrdi Volc, već da je „anarhija ono što države od nje naprave”.[] Ona, tvrdi Vent, nema neku svoju vanvremensku i nepromenjivu suštinu, već njeno značenje zavisi od procesa konstrukcije u kome su glavni akteri države. U zavisnosti od dominantnih identiteta i uloga koje preuzimaju države, uloga neprijatelja, rivala ili prijatelja, kultura anarhije može biti hobsovska, lokovska ili kantovska. Zbog toga države u uslovima anarhije uopšte nisu osuđene na bezbednosnu dilemu već je ona proizvod njihove interakcije i načina na koji one ovu interakciju razumeju. Zadatak: Pogledajte film Ratom protiv istine iz 1997. godine. Da li je Ventovu izreku, prema kojoj je „anarhija ono što države od nje naprave”, moguće preformulisati u tvrdnju da je „rat ono što mediji od njega naprave”?

Drugi konstruktivisti su postavili pitanje kako se (ne)bezbednost društveno konstruiše. Ted Hopf, na primer, tvrdi da ne postoji univerzalni kriterijum po kom bi se moglo utvrditi da li će jedna država doživljavati drugu kao bezbednosnu pretnju ili neće.[] To kako će one doživljavati jedna drugu zavisi od socijalnih obrazaca prijateljstva i neprijateljstva. Oni, pak, ne zavise od raspodele materijalnih sposobnosti, već od usvojenih identiteta i normi. Tako, na primer, stanovnici Vašingtona daleko više strahuju od iranskog nuklearnog programa nego od izraelskog, iako je ovaj drugi u materijalnom pogledu daleko veći. Koliko su norme značajne za međunarodnu bezbednost pokazala je Nina Tanenvald, pokušavajući da odgovori na pitanje zbog čega nuklearno oružje nije bilo upotrebljeno nakon Drugog svetskog rata (Hirošima i Nagasaki).[] Za razliku od realističke teorije odvraćanja, prema kojoj je za „nuklearni mir” zaslužan strah od odmazde, Nina Tanenvald pokazuje kako je nakon Drugog svetskog rata došlo do razvoja nove norme u međunarodnim odnosima, koju ona naziva „nuklearni tabu”, kojim je upotreba ovog oružja stigmatizovana. [] Wendt, 1992. [] Hopf, 1998. [] Tannenwald, 2007.  ~

FILIP EJDUS

Još jedan važan koncept u konstruktivističkim pristupima je „ontološka bezbednost”. Ovaj koncept začet je u okviru sociologije i socijalne psihologije gde se odnosi na egzistencijalno poverenje subjekta u trajnost odnosa sa značajnim drugima, kao i na poverenje u ustanovljene obrasce svakodnevnog života koji dovode do predvidljivosti društvenih interakcija.[] Oslanjajući se na ove uvide, socijalni konstruktivisti u međunarodnim odnosima razvijaju argument da države, baš kao i pojedinci, pored fizičke, teže i ontološkoj bezbednosti, odnosno „iskustvu sebe kao celine”.[] Kada države nisu u stanju da održe biografski kontinuitet, dospevaju u stanje ontološke nebezbednosti i gubitka sposobnosti za dejstvovanje u odnosima s drugima. Da bi takvo stanje izbegle, one ulaze u rutinizirane odnose sa značajnim drugima kako bi stvorile osećanje kognitivne kontrole nad svojim okruženjem i osećanje predvidljivosti odnosa s drugima, koji su temelj ontološke bezbednosti. Konačno, socijalni konstruktivisti su takođe na svoj način objasnili postojanje i razvoj bezbednosnih zajednica, o kojima je bilo reči u prethodnom poglavlju. Emanuel Adler i Majkl Barnet, na primer, ističu da tokom svog razvoja bezbednosne zajednice prolaze kroz tri faze: nastajuću, rastuću i zrelu.[] Do nastajuće faze dolazi pre svega usled postojanja zajedničke pretnje, ali i zbog kulturne, ideološke ili socijalne homogenosti, kao i zbog želje da se unaprede institucionalni odnosi između država u nekom regionu kako bi se ostvarila vizija kolektivnog ekonomskog i političkog napretka. Tokom nastajuće faze države nemaju uvek izričitu nameru da razviju bezbednosnu zajednicu, već se trude da započnu koordinaciju svojih bezbednosnih politika. Kroz ovu fazu one se često okreću ka „trećoj strani” koja nadgleda to da li se strane pridržavaju dogovorenog i koja igra ulogu „graditelja regiona”. U rastućoj fazi dolazi do zgušnjavanja prijateljskih odnosa, kao i do umrežavanja bezbednosnih ustanova i organizacija. Države razvijaju međusobno poverenje koje se ogleda, na primer, u stalnoj razmeni obaveštajnih podataka ili u vojnim nabavkama, koje odslikavaju zajedničke potrebe. Vlasništvo nad izgradnjom regiona u ovoj fazi preuzimaju intraregionalni akteri. U trećoj i zreloj fazi dolazi do razvoja zajedničkog identiteta i konsolidacije bezbednosne zajednice.

[] Erikson, 1950; Erikson, 1968; Giddens, 1984, 1990, 1991. [] Mitzen, 2006, 342; Steele, 2008; Kinnvall, 2004. [] Adler and Barnett, 1996, 50–57.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

.. K  Kopenhaška škola studija bezbednosti nastala je pod okriljem Kopenhaškog instituta za istraživanje mira formiranog 1985. godine. Uprkos činjenici da je nastao relativno kasno u odnosu na druge institute za istraživanje mira u Evropi, već nakon deset godina postojanja počeo se polako sticati utisak da je unutar ovog instituta razvijena posebna „kopenhaška škola”.[] Tri najvažnija doprinosa kopenhaške škole studijama bezbednosti su: teorija sekuritizacije, teorija regionalnih bezbednosnih kompleksa i sektorski pristup. Teorija sekuritizacije odgovara na pitanje zbog čega se neke opasnosti tretiraju kao bezbednosne pretnje, a neke ne. Na primer, na teritoriji EU je tokom 2013. godine poginulo 25.900 ljudi u saobraćajnim nezgodama,[] a svega sedam ljudi u terorističkim napadima.[] Uprkos tome, terorizam se i dalje tretira kao prioritetna bezbednosna pretnja koja podriva opstanak i iziskuje ogromna finansijska sredstva i specijalne mere kojima se suspenduju građanska prava i slobode dok se saobraćajne nezgode tretiraju kao rizik sa kojim su ljudi navikli da žive i izazov sa kojim se javna politika nosi u okviru redovnih političkih procesa. Prema teoriji sekuritizacije, čiji je idejni tvorac danski politikolog Ole Vever, neke pojave se tretiraju kao bezbednosna pretnja zbog toga što su socijalno konstruisane; drugim rečima, one su sekuritizovane. Oslanjajući se na radove američkih lingvista Džona Ostina i Džona Serla, Vever je konceptualizovao bezbednost kao govorni čin kojim političke elite identifikuju pretnje, a od društva zahtevaju legitimitet za primenu specijalnih mera koje u normalnim uslovima ne bi bile prihvatljive.[] Kada se kao rezultat ovog govornog čina, odnosno sekuritizujućeg poteza, usvoje specijalne mere, koje inače ne bi bile smatrane prihvatljivim, svedoci smo procesa uspešne sekuritizacije. Za razliku od sekuritizacije, koja podrazumeva diskurzivno konstruisanje nečega u bezbednosnu pretnju, desekuritizacija je vraćanje određenih problema iz domena vanrednog, specijalnog i sekuritizovanog u domen normalnog i politizovanog u kome vladaju uobičajena i ustanovljena politička pravila igre. [] McSweeney, 1996. [] European Commission, “EU Road Safety Fatalities”, http://ec.europa.eu/transport/road_safety/pdf/observatory/trends_figures.pdf. [] European Police Office, TE SAT 2014, European Union Terrorism and Situation Trend Report, Brussels 2014, 11. [] Wæver, 1989.  ~

FILIP EJDUS

Proces sekuritizacije sastoji se od četiri osnovna elementa. Prvi element sekuritizacije je govorni čin, odnosno sekuritizujući potez. On predstavlja diskurs kojim se određeni politički problem formuliše kao posebno značajan za opstanak zajednice, čime se premešta van polja utvrđenih pravila igre. Primer sekuritizujućeg poteza je govor predsednika SAD Džordža Buša mlađeg, održanog 20. septembra 2001. godine u Kongresu SAD. Tom prilikom Buš je, između ostalog, istakao: Naš neprijatelj je radikalna mreža terorista i svaka vlada koja ih štiti. Naš rat protiv terora počinje sa Al Kaidom ali neće na tome stati. On neće stati sve dok poslednja teroristička grupa sa globalnim domašajem ne bude pronađena, zaustavljena i poražena.[199]

Drugi element u svakom procesu sekuritizacije čine sekuritizujući akteri. Tu je najpre reč o onima koji, koristeći govorni čin, obeležavaju u javnom diskursu određene pojave etiketom egzistencijalne pretnje po opstanak političke zajednice i zahtevaju da se tim povodom nešto hitno uradi. Vrlo često su to predstavnici države, poput šefova država i vlada, ministara, načelnika generalštaba, direktora službi bezbednosti ili visokih policijskih funkcionera. Međutim, neretko ulogu sekuritizujućih aktera igraju i predstavnici opozicije, intelektualna elita ili verski velikodostojnici. Sekuritizujuće aktere je potrebno razlikovati od funkcionalnih aktera koji ne učestvuju direktno u sekuritizujućem procesu ali ga svojim delovanjem olakšavaju. U slučaju rata koji su SAD povele protiv terorizma, na primer, ulogu funkcionalnih aktera igrao je, između ostalih, i vojno-industrijski kompleks. Treći element u procesu sekuritizacije su specijalne mere koje se sprovode kako bi se politička zajednica odbranila od pretnje, a koje inače ne bi bile legitimne da nije došlo do sekuritizacije. Specijalne mere se mogu sastojati od upotrebe vojne sile, kao što je bio slučaj nakon napada 11. septembra, ekonomskih sankcija, suspenzije ljudskih i građanskih prava, ili nekog drugog postupka kojim se izlazi iz normalnih okvira politike. Ipak, nemoguće je apriori napraviti spisak specijalnih mera. To šta će biti tretirano kao deo normalne, a šta kao deo specijalne politike uvek zavisi od društveno-političkog konteksta. Na primer, u demokratijama je prisluškivanje i zadiranje u privatnost deo specijalne politike za koju je moguće dobiti legitimitet samo ukoliko postoji osnovani razlog [] “President Bush Addresses the Nation”, September 20 2001. (2. avgust 2017).  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

nacionalne bezbednosti. Međutim, kako odlično navodi Juha Vuori: „Države bez demokratije takođe imaju bezbednosne probleme”. Zbog toga je, kako on piše, veoma važno pitanje za teoriju sekuritizacije: „Kako možemo da izučavamo socijalnu konstrukciju bezbednosnih pretnji u njima i šta je to ’specijalna politika’ u nedemokratskim sistemima?”[] Konačno, četvrti i poslednji element sekuritizacije predstavlja publika koja daje ili ne daje saglasnost na specijalne mere koje predlaže sekuritizujući akter. Buzan, Vilde i Vever pišu kako je „pitanje sekuritizovano samo ukoliko ga kao takvog prihvati publika”.[] Publika može biti u najširem smislu čitava javnost, a može biti i veoma uzak krug ljudi okupljenih u nekoj instituciji, kao što je na primer Savet za nacionalnu bezbednost. U tom smislu, Mark Salter razlikuje sekuritizaciju „na sceni” od sekuritizacije „iza scene”.[] Dok ova prva podrazumeva javnost, ova druga je usmerena ka mrežama tehnokrata, birokrata i odlučilaca i odvija se unutar bezbednosnih institucija najčešće bez uvida javnosti. Kako bi sekuritizacija bila uspešna moraju biti zadovoljena tri uslo[] va. Prvo, govorni čin se mora pridržavati gramatike bezbednosti. Ona uvek, eksplicitno ili implicitno, sadrži alarmantnu i dramatizovanu priču o „odsudnom trenutku”, „egzistencijalnim pretnjama” i „ugroženom opstanku”. Drugo, sekuritizujući akteri moraju posedovati značajan socijalni kapital, odnosno opšteprihvaćen autoritet da kredibilno govore o bezbednosti. Socijalni kapital može da proističe iz političkog mandata, ekspertize, ili moralnog autoriteta. Tradicionalno, najveći socijalni kapital da govore o bezbednosti imaju predstavnici države, posebno iz sektora bezbednosti. Ipak, i drugi akteri mogu imati veliki socijalni kapital da sekuritizuju određenu temu u zavisnosti od konteksta. Na primer, ukoliko je reč o pretnjama po kolektivni identitet, predstavnici verskih ili etničkih zajednica po pravilu imaju snažniji socijalni kapital da ova pitanja sekuritizuju od predstavnika vojske i policije. Treće, da bi sekuritizacija uspela, pretnja na koju sekuritizujući akteri ukazuju mora biti generalno prihvaćena kao potencijalno preteća. Drugim rečima, da bi neka pojava bila uspešno sekuritizovana, potrebno je da za nju već budu vezane određene preteće asocijacije. Na primer, na Balkanu je danas lakše sekuritizovati etničke manjine i opasnost od secesionizma nego neki [] [] [] []

Vuori, 2008, 69. Buzan et al., 1998, 25. Salter, 2008, 327. Buzan et al., 1998, 31–33.  ~

FILIP EJDUS

izazov za koji ne postoje direktne istorijske asocijacije poput klimatskih promena. Druga velika ideja koju je kopenhaška škola iznedrila je teorija regionalnih bezbednosnih kompleksa. Regionalni bezbednosni kompleks predstavlja „set jedinica čiji su glavni procesi sekuritizacije i desekuritizacije toliko povezani da se njihovi bezbednosni problemi ne mogu razumeti odvojeno”.[] Osnovna pretpostavka od koje polazi ova teorija jeste da pretnje brže i lakše savladavaju kraće nego duže distance. Ovo stvara obrasce prijateljstva i neprijateljstva koji se akumuliraju na regionalnom nivou. Stoga je bezbednosna dinamika unutar jednog regionalnog bezbednosnog kompleksa intenzivnija nego ona između regionalnih bezbednosnih kompleksa.[] Prema Buzanu i Veveru, postoji devet regionalnih bezbednosnih kompleksa. To su: severnoamerički, južnoamerički, evropski, bliskoistočni, postsovjetski, južnoazijski, istočnoazijski, južnoafrički i centralnoafrički. Pored toga, postoje i dva protokompleksa, koji vremenom mogu postati zasebni kompleksi, a to su zapadnoafrički i rog Afrike. Takođe, u svakom bezbednosnom kompleksu postoje potkompleksi, kao što su Balkan u Evropi ili Magreb, odnosno Mašrek na Bliskom istoku. Svaki regionalni bezbednosni kompleks ima svoju esencijalnu strukturu, koja se sastoji od granica, strukture (hijerarhija ili anarhija), polarnosti (unipolaran, multipolaran ili apolaran) i forme (konfliktna formacija, bezbednosni režim ili bezbednosna zajednica).[] Konfliktna formacija predstavlja takvu regionalnu bezbednosnu konstelaciju u kojoj su odnosi međuzavisnih jedinica uglavnom neprijateljski i vođeni strahom od izbijanja rata. Prema shvatanju Buzana i Vevera, konfliktne formacije nalaze se na Bliskom istoku, u većem delu Afrike, u južnoj Aziji i delom u postsovjetskom kompleksu. Bezbednosni režim predstavlja obrazac bezbednosne dinamike, koji i dalje definiše mogućnost izbijanja rata, s tim što je ona ograničena međusobno prihvaćenim pravilima, kao i očekivanjima da će ta pravila biti poštovana. On preovladava kao obrazac regionalne bezbednosti u Južnoj Americi i Jugoistočnoj Aziji. Konačno, treći tip bezbednosnog kompleksa predstavlja bezbednosna [] Buzan, Wæver, 2003, 491. [] Hantingtonova teorija o sukobu civilizacija inverzna je u odnosu na TRBK. Hantington polazi od toga da je bezbednosna dinamika između regiona, odnosno između civilizacija, jača nego unutar njih. Huntington, 1996. [] Ova tri tipa kompleksa odgovaraju Ventovim kulturama anarhije: hobsovskoj, lokovskoj i kantovskoj.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

zajednica. Reč je o takvom obrascu međusobnih odnosa u kome jedinice niti očekuju, niti se spremaju za upotrebu sile. Prema mišljenju Buzana i Vevera, ovakav bezbednosni obrazac postoji u Severnoj Americi i u Evropi (EU). Konačno, kopenhaška škola razlikuje dve vrste spoljnih uticaja u regionalnom bezbednosnom kompleksu. Prvi uticaj se zove prekrivač. On postoji onda kada je neka spoljna sila toliko dominantna i prisutna u određenom regionu da u potpunosti ukida bezbednosnu dinamiku između regionalnih aktera. Ulogu prekrivača su, na primer, imale SSSR i SAD na evropskom kontinentu tokom Hladnog rata. Druga vrsta uticaja spoljnih faktora jeste prodiranje. Ono postoji ukoliko su spoljne sile uključene u region toliko da mogu promeniti ravnotežu snaga ili procese sekuritizacije i desekuritizacije unutar regiona. Ipak, u slučaju prodiranja, spoljne sile nisu toliko dominantne da mogu ukinuti autonomiju međuzavisne bezbednosne dinamike unutar regiona. Prodiranje su, primera radi, vršile SAD i SSSR na Bliskom istoku tokom Hladnog rata. Sektorska analiza predstavlja treći doprinos kopenhaške škole studijama bezbednosti. Prema ovom analitičkom okviru, čiji cilj jeste da se obuhvati proširena agenda bezbednosti nakon Hladnog rata, postoji pet sektora bezbednosti: vojni, politički, ekonomski, socijetalni i ekološki.[] Sektori su analitički instrumenti pomoću kojih se bezbednosna dinamika razvrstava na nekoliko različitih i međusobno odvojenih delova. Sektor predstavlja način da se „raspakuje konfuznost celine”, tako što će se ona razbiti na nekoliko delova, koji su analitički odvojeni na osnovu nekog posebnog aspekta.[] Sektori bezbednosti su karakteristični po odnosima i referentnim objektima koji su u njima dominantni. U vojnom sektoru ključni su odnosi moći između država, a referentni objekat je teritorijalni integritet država. Najučestalija pretnja u vojnom sektoru jeste vojna invazija, odnosno oružana agresija. Politički sektor karakterišu odnosi autoriteta, a glavni referentni objekat je organizaciona stabilnost sociopolitičkog poretka. Radi se o sociopolitičkoj koheziji unutar jedne države, odnosno o legitimitetu koji njene ustanove uživaju kod građana. U ekonomskom sektoru ključni su trgovinski odnosi, a referentni objekat može biti [] Treba razlikovati sektor bezbednosti u smislu proširenog koncepta bezbednosti (npr. vojni, socijetalni itd.) od sektora bezbednosti, koji se odnosi na sve aktere u jednom društvu zadužene za legitimnu upotrebu i kontrolu fizičke sile i prinude (npr. vojska, policija, službe bezbednosti, parlament itd.). [] Buzan et al., 1993.  ~

FILIP EJDUS

blagostanje jedne države, odnosno njen postojeći ekonomski poredak. Socijetalni sektor bezbednosti karakterišu odnosi između kolektivnih identiteta. Konačno, u ekološkom sektoru važni su odnosi između čoveka i prirode, a ključni referentni objekat predstavlja biosfera, kao garant opstanka ljudske civilizacije. U stvarnosti, većina bezbednosnih problema podrazumeva preplitanje dinamike iz više bezbednosnih sektora. Na primer, uzrok nestašice vode u nekoj afričkoj zemlji može biti globalno zagrevanje (ekološki sektor), a posledica migracija stanovništva (socijetalni sektor), zatim ugrožavanje političkog poretka susedne zemlje (politički sektor), povećano siromaštvo (ekonomski sektor) ili čak oružani sukob (vojni sektor). Uprkos ovom preplitanju, sektorski analitički okvir olakšava da se različite bezbednosne dinamike organizuju i konceptualno razlikuju kako bi kompleksna društvena stvarnost bila bolje i lakše shvaćena. Zbog toga će sektorski pristup biti upotrebljen u ovoj knjizi za organizaciju druge glave.

.. V  U okviru kritičkih pristupa međunarodnoj bezbednosti posebno se ističe pravac koji se izričito oslanja na kritičku društvenu teoriju, uvide tzv. Frankfurtske škole. Njegove osnovne postulate postavio je Ken But 1991. godine, u tekstu Bezbednost i emancipacija.[] U njemu on apeluje na redefinisanje pojma bezbednosti, koje bi vodilo u pravcu emancipacije ljudi. But piše: Bezbednost je odsustvo pretnji. Emancipacija je oslobođenje ljudi (kao pojedinaca i grupa) od fizičkih i ljudskih ograničenja, koja ih sprečavaju da učine ono što bi oni inače slobodno izabrali da učine. Rat i pretnja ratom jesu jedno od tih ograničenja, zajedno sa siromaštvom, lošim obrazovanjem, političkom represijom itd. Bezbednost i emancipacija jesu dve strane istog novčića. Emancipacija, a ne moć, proizvodi bezbednost.[210]

Vođen ovakvim shvatanjem bezbednosti, But je, zajedno sa Ričardom Vin Džounsom, osnovao na Univerzitetu Aberistvit u Velsu prvi poslediplomski studijski program pod nazivom „Kritičke studije bezbednosti”.

[] Booth, 1991. [] Ibid., 319.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Ovaj pravac se zbog toga često naziva velška škola.[] Pristalice ovog teorijskog usmerenja bezbednost posmatraju kao „derivativni koncept”, čije značenje zavisi od političkih interesa i filozofskih pogleda na svet. Velška škola odbacuje državocentrični pogled na međunarodne odnose. Država je, po shvatanju predstavnika ove škole mišljenja dobila suviše istaknuto mesto kako u teoriji tako i u praksi bezbednosti. Time se prikriva neuspeh moderne države da zaštiti pojedinca i činjenica da je država najveći izvor bezbednosnih pretnji za pojedince i društvene grupe. Predstavnici velške škole podsećaju i na to da država ne treba da predstavlja cilj bezbednosne politike već njen instrument. Zbog toga što su zanemarivali transnacionalne faktore, kao i značaj ideja u međunarodnoj politici, velška škola kritikuje državocentrične pristupe da nisu mogli ni da predvide, ni da objasne okončanje Hladnog rata. Za razliku od kopenhaške škole, koja je najviše energije posvetila proširenju pojma bezbednosti, velška škola založila se za njegovo produbljenje. A to znači da se ona zalaže za pronalaženje drugih referentnih objekata koji su ispod države, kao što su, na primer, pojedinac ili manjinske grupe, ali i onih koji su iznad države, kao što je, na primer, globalno društvo. Za razliku od kopenhaške škole, koja je zaokupljena analizom toga kako nastaje intersubjektivni doživljaj bezbednosti ili nebezbednosti, velška škola smatra da je potrebno „politizovati bezbednost”. Drugim rečima, njeni predstavnici smatraju da nije dovoljno samo analizirati kako se bezbednost konstruiše i dekonstruiše (time se bavi teorija sekuritizacije) već da je potrebno otvoriti diskusiju o tome ko je, od kojih pretnji i na koji način zaista bezbednosno ugrožen. Velška škola usvaja osnovno konstruktivističko načelo po kome ideje i vrednosti i te kako mogu da utiču na stvarnost.[] Ipak, kada je reč o bezbednosti, ona prihvata objektivističko stanovište. Za razliku od konstruktivista, kopenhaške škole i poststrukturalista, za koje ne postoje objektivni kriterijumi za definisanje bezbednosnih pretnji, predstavnici velške škole smatraju da postoji etičko stanovište sa kojeg je to moguće učiniti, a to je ljudska emancipacija.

[] Ponekad se ovaj pravac naziva i Kritičke studije bezbednosti, ali sa velikim K kako bi se napravila razlika u odnosu na širi korpus kritičkih pristupa o kojima je reč u ovom poglavlju. [] Booth, 2005.  ~

FILIP EJDUS

.. R    Bezbednost je društveno polje koje tradicionalno oblikuju muškarci. Uloga žene u oružanim sukobima dugo je bila ignorisana tema. Dugo se zanemarivalo to da one u oružanim sukobima učestvuju ne samo kao žene boraca, medicinske sestre ili radnice u fabrikama naoružanja, već i kao najmanje zaštićena meta nasilja. Osim toga, žene su često učesnice u oružanim sukobima, kao borci, špijuni ili pak kuriri. Ipak, muškarci su ti koji prevashodno preuzimaju ulogu boraca, što je ženama ostavljalo više prostora da se angažuju u mirovnom pokretu. Međutim, kada mirovni proces i postkonfliktna rekonstrukcija formalno otpočnu, žene su uglavnom isključene iz ovih procesa. Ove važne ali često ignorisane uloge žena u međunarodnoj bezbednosti prepoznao je i Savet bezbednosti OUN Rezolucijom 1325 „Žene, mir i bezbednost”, usvojenom u oktobru 2000. godine. Posebnu grupu kritičkih pristupa, koja se akademski bavi ovom temom, čine rodni i feministički pristupi međunarodnoj bezbednosti. Iako postoje značajne razlike unutar ovih pristupa, svima im je zajednička kritika patrijarhata, odnosno namera da „identifikuju, propituju, i pružaju otpor raznim načinima na koje su muški pogledi, interesi, i aktivnosti privilegovani nad ženskim u savremenom društvenom životu”.[] Tradicionalne teorije međunarodne bezbednosti, a posebno realizam, predstavljaju upravo jednu ovakvu vizuru u kojoj je muška perspektiva privilegovana, a ženska se u potpunosti zanemaruje. Rodni i feministički pristupi, iako decenijama prisutni u ostalim disciplinama društvenih nauka, počeli su da se razvijaju u okviru nauke o međunarodnim odnosima dosta kasno. Pionirsko delo predstavlja knjiga Banane, plaže i baze: stvaranje feminističkog pogleda na međunarodnu politiku Sintije Enlou iz 1989. godine.[] U ovom delu, Enlou kritikuje tradicionalne pristupe u međunarodnim odnosima u nameri da učini žene vidljivijim. Ona, na primer, u analizi vojnih baza stavlja u prvi plan izuzetnu ulogu žena vojnika i njihovog neplaćenog posla u održavanju domaćinstva, koja se rutinski zanemaruje. Na ovom i drugim primerima Sintija Enlou je, u skladu sa poznatom feminističkom devizom „privatno je političko”, učinila vidljivom ulogu žena u funkcionisanju među-

[] Peoples & Vaughan-Williams, 2010, 36. [] Enlou, 1989.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

narodnih odnosa. Delo Sintije Enlou se često poistovećuje sa liberalnim feminizmom. Ne dovodeći u pitanje tradicionalne (liberalne ili realističke) okvire za posmatranje bezbednosti, ovaj pristup ima za cilj da stavi u prvi plan mesto žena u sektoru ili politici bezbednosti, kao i prepreke koje sprečavaju žene da postignu punu jednakost sa muškarcima. Za razliku od liberalnog feminizma, koji pokušava da ubaci žene u dominantne liberalne ili realističke priče o međunarodnoj bezbednosti, feminizam kao način mišljenja (engl. standpoint feminism) ide korak dalje i nudi rodnu perspektivu na ključne fenomene u ovoj oblasti.[] An Tikner, na primer, „razmišlja o tome kako bi disciplina međunarodnih odnosa mogla da izgleda kada bi rod bio uključen kao analitička kategorija i ukoliko bi iskustvo žene bilo osnov iz koga bi se gradile teorije”.[] Ona, na primer, pokazuje kako je sama podela na domaću i međunarodnu politiku rodno određena. Dok se domaća ili unutrašnja politika poistovećuju sa ženskim osobinama kao što su uređenost i miroljubivost, oblast međunarodne politike se rutinski predstavlja kao anarhična i nasilna. U skladu sa tim, postoji predstava da muškarac treba da bude posvećen odbrani zemlje u inostranstvu za razliku od žene koja se kod kuće bavi naizgled manje važnim poslovima. Tikner pokazuje da bi međunarodni odnosi bili manje nasilni ukoliko bismo državu osmislili sa ženskog stanovišta koje primat daje miru, saradnji i zajedništvu. Konačno, treći i najradikalniji feministički pristup u studijama bezbednosti je poststrukturalni feminizam. Oslanjajući se na istoimeni pravac u filozofiji, a posebno na radove Džudit Batler, poststrukturalni feminizam u studijama bezbednosti odlazi još dalje od prethodnog pristupa jer dovodi u pitanje samu ideju rodnih uloga kao statičkih, urođenih i nepromenljivih. Umesto da kroz kritiku rekonstruiše ulogu žene u međunarodnoj bezbednosti poststrukturalni feminizam se zadržava na analitičkoj dekonstrukciji postojećih rodnih diskursa i time razotkriva odnose moći koji stoje u njihovoj pozadini.[] Lora Šepard, na primer, analizira kako Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1325, doprinosi obnavljanju rodnog stereotipa prema kome je žena shvaćena pre svega kao žena koju treba zaštititi. Na taj način, umesto da bude deo rešenja, ova rezolucija postaje deo problema. U decembru 2010. godine, Narodna skupština Republike Srbije je usvojila Akcioni plan za implementaciju rezolucije 1325. Usvajanju [] Peoples & Vaughan Williams, 2010, 39. Uporediti sa Whitwort, 2008. [] Tickner, 1992, 5. [] Peterson, 2000; Zalewski, 2000.  ~

FILIP EJDUS

ovog dokumenta, u čijoj izradi su vodeću reč imale organizacije civilnog društva, prethodila je široka javna rasprava. Akcioni plan u prvi plan stavlja zaštitu žena tokom sukoba i uspostavljanje rodne ravnopravnosti u sektoru odbrane i bezbednosti, na primer kroz sistem kvota. Lora Mekliod pokazuje kako „ova liberalna vizija rodne bezbednosti kao instrumentalne jednakosti reflektuje želju da se Srbija predstavi kao moderna, liberalno-demokratska država koja se odmakla od problema vezanih za konflikte iz 1990-ih”.[] Na taj način su, prema Mekliod, ograničene mogućnosti da se u srpskom kontekstu radikalno promeni shvatanje (rodne) bezbednosti koje je ova rezolucija otvorila.

.. P Poststrukturalizam je pravac nastao u okviru kontinentalne filozofije, pre svega lingvistike, tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka u Francuskoj kao reakcija na strukturalizam.[] Kao i strukturalisti, poststrukturalisti odbacuju ideju da jezik dobija značenje kroz referisanje na spoljni svet već smatraju da se značenje proizvodi kroz proces referisanja unutar samog jezika. Centralna ideja ovog „jezičkog obrta” sastoji se u tome da jezik nije samo refleksija ili reprezentacija stvarnosti već njen konstitutivni deo.[] Iako se koreni ovakvog shvatanja mogu pronaći još u delima Fridriha Ničea, poststrukturalni obrt je najpre potekao u Francuskoj tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka i to u dekonstruktivističkoj lingvistici Žaka Deride, književnoj teoriji Rolanda Barta i filozofiji Mišela Fukoa. Veoma je važno istaći da se ne radi o nekakvom koherentnom teorijskom pravcu već o heterogenoj grupi kritičkih intelektualnih praksi poput, na primer, dekonstrukcije, genealogije ili analize diskursa.[] [] McLeod, 2012, 60. [] Strukturalizam je intelektualni pokret čiji se nastanak vezuje za delo Kurs opšte lingvistike švajcarskog lingviste Ferdinanda de Saussurea (Saussure, 1960). On u ovom delu iznosi tvrdnju po kojoj se jezik može tretirati kao nasleđeni formalni sistem znakova čije je značenje utvrđeno konvencijom. Strukturalistička logika je ubrzo primenjena i u drugim disciplinama društvenih nauka, poput antropologije, sociologije, psihologije, filozofije itd. U međunarodnim studijama ima više strukturalističkih paradigmi, među kojima je najpoznatija strukturalni realizam, odnosno neorealizam (Volc, 2008). [] Rorty, 1992. [] Aradau and Van Munster, 2010, 73.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Antrfile 5.1. Diskurs Reč diskurs potiče od srednjovekovnog latinskog glagola discurere, što znači cirkulisati, odnosno „kretati se tamo i nazad”. Danas reč diskurs ima i šire i uže značenje. U širem smislu, koji je često prisutan u kolokvijalnoj upotrebi, reč diskurs se odnosi na pisani i govorni jezik. U užem smislu, koji je razvijen unutar filozofije i kritičke društvene teorije, diskurs ima kompleksnije značenje. Francuski filozof Mišel Fuko je u delu Arheologija znanja (1969) među prvima razvio koncept diskursa, kako bi označio sistem ideja i praksi koje sistematski proizvode subjekte i svet o kome oni govore. Ovako definisan, diskurs nije bilo koji pisani ili govorni jezik, već je to sistem iskaza i praksi koji je učvršćen određenim institucijama i koji se prikazuje kao manje ili više normalan. Diskurs, dakle, ne podrazumeva samo jezičke tvorevine, već i negovorni jezik, poput vizuelnih simbola, kao i ustaljene društvene prakse, poput govora tela ili pak vojnih vežbi. Važno je napomenuti da diskurs nije samo refleksija materijalnih odnosa moći u društvu, već je on i prostor u kome se proizvodi značenje društvenih odnosa. Iako diskurs uvek nastoji da fiksira značenja unutar zadatih okvira, tako što definiše granice onoga što se o nečemu može reći, on to nikada u potpunosti ne uspeva. Konačno, ovako definisan diskurs nije nešto što je u vlasti pojedinca, već predstavlja skup društvenih pravila, kodova i konvencija koje deluju stabilno i koje pojedinci upotrebljavaju da bi bili razumljivi i pozicionirani u određenom kontekstu.[222]

Poststrukturalizam je tokom osamdesetih godina 20. veka počeo da pristiže u nauku o međunarodnim odnosima zahvaljujući radovima Ričarda Ešlija, Džejmsa Der Deriana, Roba Vokera, Majkla Šapira i drugih.[] Svim ovim autorima je zajedničko to da su problematizovali osnovne pretpostavke na kojima su počivale tadašnje akademske debate o međunarodnoj politici. Sve što je uzimano zdravo za gotovo oni su doveli u pitanje, a sve što je delovalo prirodno i samorazumljivo oni su učinili stranim i upitnim. Vodeći se idejom da jezik nije puka refleksija međunarodno-političke stvarnosti već da je ta stvarnost konstituisana jezikom, njihova pažnja je usmerena na diskurs međunarodne politike. Jedan od centralnih problema kojim se bave poststrukturalisti u međunarodnim studijama jeste odnos bezbednosti i identiteta. Prema Dejvidu Kembelu, spoljna i bezbednosna politika ne deluju u ime nekakvog prethodno postojećeg državnog identiteta već se on kroz reprezentaciju pretećih Drugosti zapravo proizvodi.[] Kembel pokazuje kako je američka spoljna politika tokom Hladnog rata svoju pažnju usmeravala na sovjetsku pretnju, kako je proizvodila granice između dobrog i lošeg, [] Nojman, 2009. [] Ahsley, 1981, 1984; Walker, 1987; Der Derian/Shapiro, 1989; Walker, 1995. [] Campbell, 1998.  ~

FILIP EJDUS

slobodnog i neslobodnog sveta, te civilizovanog i varvarskog sveta, konstituišući tako sam identitet i legitimitet političkog poretka u SAD. Kolaps Sovjetskog Saveza doveo je, umesto do očekivane harmonije, do globalne nestabilnosti i, kako kaže Kembel, do krize bezbednosnih i identitetskih reprezentacija. Gubitak radikalnog drugog uzdrmao je američki nacionalni identitet iz temelja. Spoljna politika SAD se dala u potragu za novim neprijateljima i novim granicama svog identiteta: počevši od rata protiv droge, preko borbe protiv ilegalne migracije, pa sve do globalnog rata protiv terorizma.[] Važan uticaj na poststrukturalističke studije bezbednosti izvršio je i Mišel Fuko, a posebno njegov koncept upravljaštva (engl. governmentality).[] Za razliku od pojma vladavina (engl. government), koji se odnosi na hijerarhijsko upravljanje vlade odnosno države, upravljaštvo se odnosi na sveukupnu racionalnost liberalnih praksi i diskursa koji se odnose na upravljanje stanovništvom i koja obuhvata prostor izvan direktnog uticaja države. [] Dok je upravljaštvo savremena liberalna forma moći koja se sprovodi indirektno, suverenost i disciplina su oblici direktne moći s tim što se suverenost sprovodi između jednakih dok disciplina podrazumeva odnose gospodara i roba.[] Iako se Fuko vrlo retko bavio međunarodnom politikom, on tvrdi kako je upravljaštvo preoblikovalo odnose među državama u Evropi. Za razliku od ravnoteže snaga, koja se temelji na merkantilističkoj logici igre na „sve ili ništa”, mirno ujedinjenje Evrope se zasniva na upravljačkoj logici igre za pozitivnom nulom koju su osmislili fiziokrati, liberali i prosvetitelji.[] Na ovom tragu su i poststrukturalisti u međunarodnim studijama izučavali posthladnoratovsku transformaciju uprave na međunarodnom nivou. Nojman i Sending, na primer, tvrde da se, slično procesu koji je iznutra transformisao evropska društva između 17. i 19. veka i koji je opisao Fuko, danas i međunarodni odnosi sve više okreću od direktnog ka indirektnom upravljanju.[] U studijama bezbednosti, koncept upravljaštva omogućava analitičarima da kritički prodru u naizgled benigne liberalne bezbednosne prakse i razotkriju odnose moći koji stoje u njihovoj pozadini. Na primer, [] Posebno važni radovi u kojima je ova ideja teorijski razrađivana su Hansen, 2006, i Nojman, 2011 [1999]. [] Foucault, 2007, 108–109. [] Pavlović, 2008, 22. [] Neumann and Sending, 2010, 24–27. [] Foucault, 2007, 54. [] Neumann and Sending, 2010.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

analitičari koji se oslanjaju na Fukoov koncept i teoriju liberalnog upravljaštva pokazuju da je sastavni deo liberalnih bezbednosnih praksi to da, sa jedne strane, omogućavaju cirkulaciju i zaštitu privilegovanih, a sa druge, to da kreiraju omeđene, ekskluzivne i nadzirane prostore, kao i kategorije aktera koje kao problematični zahtevaju izolaciju, disciplinovanje i normalizaciju.[] Analitičari upravljaštva ukazuju na političku racionalnost koja se nalazi u pozadini liberalnih bezbednosnih praksi, jezik kroz koji se ona legitimizuje, kao i na različite tehnike kroz koje ona teži da proizvede „normalne” subjekte koji brinu o sebi i kojima je moguće upravljati na daljinu, manje a bolje. U protekle dve decenije, ovaj analitički koncept je upotrebljavan za analizu širokog spektra liberalnih bezbednosnih praksi, poput reforme sektora bezbednosti,[] kontrole naoružanja,[] borbe protiv terorizma,[] privatizacije bezbednosti,[] liberalnog intervencionizma[] i mnogih drugih.

.. P Specifičan pravac razmišljanja, koji se razvio u okviru kritičkih pristupa, jeste postkolonijalni pristup bezbednosti. Ovaj pravac se oslanja na postkolonijalnu intelektualnu tradiciju, koja se najpre utemeljila u filozofiji i književnoj teoriji kroz radove Edvarda Saida, Franca Fanona i Gajatri Čakravorti Spivak, a kasnije i u drugim disciplinama društvenih nauka.[] Njegovi predstavnici kritički analiziraju hegemonističke diskurse u međunarodnoj bezbednosti, pre svega liberalizam kao nasleđe kolonijalizma. Oni time žele da stvore intelektualni prostor za perspektivu onih koji su podjarmljeni, odnosno potlačeni u međunarodnoj politici (engl. subalterns).[] Među prvima koji su uveli postkolonijalnu tradiciju u razmatranje bezbednosti bio je Mohamed Ajob. On pokazuje kako je društvenopolitički kontekst u Trećem svetu dosta drugačiji od konteksta u industri[] [] [] [] [] [] [] []

Aradau and Van Munster, 2010, 77. Ryan, 2011. Krause, 2011. Heng and McDonagh, 2008. Leander and Van Munster 2006. Zanotti, 2006; Merlingen, 2011. Fanon, 1973; Said, 2008; Spivak, 2003. Spivak, 1988.  ~

FILIP EJDUS

jalizovanom svetu i da bilo kakva analiza bezbednosne dinamike zahteva radikalno drugačije pristupe. Kritikujući realizam kao neadekvatnu paradigmu za razumevanje bezbednosne dinamike u Trećem svetu, u kome se država još uvek nije dovoljno razvila, Ajob predlaže alternativnu paradigmu, koju on naziva „realizam potlačenih” (engl. subaltern realism). Ovaj pristup više uvažava postkolonijalno nasleđe, slabost države i „realne” bezbednosne probleme u ovom delu sveta, koji uglavnom dolaze iz same države, a ne izvan nje.[] Za Tareka Barkavija i Marka Lefija studije bezbednosti, u suštini, predstavljaju jednu evrocentričnu disciplinu, koja je formirana kao instrument politike moći Zapada i Severa nad Istokom i Jugom.[] Oni pišu: Postoje legije stručnjaka u anglo-američkom akademskom svetu, koje se posvećuju studijama bezbednosti u službi jakih, koje oblikuju bezbednosne i odbrambene politike – uključujući u to i one koje podrazumevaju upotrebu sile – vodećih sila i onoga što se smatra međunarodnom zajednicom.[241]

To se odnosi ne samo na liberale, već i na druge „kritičke” teoretičare be-zbednosti, koji su svoje koncepte demokratije, ljudskih prava, ljudske bezbednosti razvili na osnovu evropskog političkog iskustva, zanemarujući potpuno one druge, slabe, kolonizovane i potlačene. Ovo iskustvo je, prema shvatanju postkolonijalnih autora, iskustvo manjine i iskustvo jačeg. Na tome se razvija atinska nauka o bezbednosti, koja svoje zablude pokušava da primeni i nametne ostatku sveta, većini, to jest slabijima koji žive na globalnom Jugu (Afrika, Azija, Latinska Amerika). Stoga se postkolonijalistički mislioci zalažu za meljanske studije bezbednosti, koje će u obzir uzeti iskustvo slabog, kolonizovanog, malog, nemoćnog i potlačenog. Tek na taj način omogućiće se dublje razumevanje uzajamne konstitucije slabog i jakog, Zapada i ostatka sveta, civilizacije i varvarizma. Barkavi i Lefi smatraju da će, jednom kada se studije bezbednosti oslobode evrocentrizma, „istorija i politika rata i borbe između onoga što nazivamo globalni Sever i globalni Jug morati da postanu ključni fokus našeg ispitivanja”.[]

[] [] [] []

Ayoob, 1995; Ayoob, 2002. Barkawi and Laffey, 2006. Ibid., 352. Ibid., 348.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

.. Z U prethodnom delu teksta iznete su osnovne ideje kritičkih pristupa u studijama bezbednosti. Ovi pristupi su bili izuzetno uspešni u kritikovanju tradicionalnih pristupa na nekoliko osnova. U empirijskom smislu, oni su ukazali na neprilagođenost tradicionalnih teorija posthladnoratovskim bezbednosnim fenomenima. Ovi pristupi su tradicionalno mišljenje, a posebno realizam, izložili razornoj kritici zbog njihove „naučne” legitimizacije nasilja u svetskoj politici. Socijalni konstruktivizam je u međuvremenu stekao veliki broj pristalica na američkim univerzitetima, i čak po nekim istraživanjima postao dominantna paradigma.[243] Ostali pravci, a posebno velška i kopenhaška škola studija bezbednosti počeli su snažno da se razvijaju u Evropi, dok su poststrukturalizam i postkolonijalizam kao najradikalniji kritički pristupi u velikoj meri zadržali status disidentske kritike na marginama akademskih rasprava. Pitanja: 1. Šta je slično svim kritičkim pristupima bezbednosti? 2. Nebezbednost nije materijalna već društvena realnost. Diskutuj. 3. Koje su sličnosti, a koje razlike između Volcovog neorealizma i Ventovog konstruktivizma? 4. Šta su „teorije koje rešavaju probleme”, a šta „kritičke teorije”? 5. Kako Dejvid Kembel shvata bezbednosnu politiku? 6. Kako bezbednost shvata velška škola? 7.

Koje su osnovne pretpostavke teorije sekuritizacije?

8.

Po čemu se razlikuju osnovne struje u feminističkom pristupu bezbednosti?

9.

Na koji način se „realizam potlačenih” razlikuje od tradicionalnog realizma?

[] Foreign policy, “The Ivory Tower Survey: How IR Scholars see the World”. 3 January 2012. (15. july 2017). [] U radnoj grupi učestvovalo je 13 istaknutih stručnjaka, među kojima i Sonja Liht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost. [] EU, 2006. [] A Human Security Doctrine for Europe: The Barcelona Report of the Study Group on Europe’s Security Capabilities, 4, < www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/.../ 040915capbar.pdf> (11. april 2011). [] Od 1998. do 2010. godine ova politika se zvala Evropska bezbednosna i odbrambena politika (ESDP). Stupanjem na snagu Lisabonskog ugovora 1. decembra 2010. godine ova politika preimenovana je u Zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku (CSDP).  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

inspiracije na temu toga kako bi trebalo da izgleda snažno vrednosno utemeljena Zajednička bezbednosna i odbrambena politika EU.

.. K   Iako nije bilo konsenzusa oko njegovog preciznog značenja, koncept ljudske bezbednosti ubrzo je stekao veliki broj pristalica kako u međunarodnim organizacijama, poput OUN, i među „srednjim silama”, poput Kanade i Norveške, tako i unutar akademske zajednice. Pokrenuti su mnogobrojni istraživački projekti na univerzitetima i institutima širom sveta, koji su omogućili razvijanje čitave generacije istraživača ljudske bezbednosti.[470] Međutim, koncept ljudske bezbednosti nije prihvaćen kao univerzalan unutar akademske zajednice. Ove kritike odnosile su se kako na koncept tako i na praksu ljudske bezbednosti. Verovatno najčešća i najjača kritika koncepta ljudske bezbednosti odnosi se na to da je ovaj koncept toliko „holističan”, odnosno sveobuhvatan da je potpuno bezobalan.[] To se posebno odnosi na širu definiciju ljudske bezbednosti, po kojoj ona predstavlja ne samo „slobodu od straha” već i „slobodu od oskudice”. Ona obuhvata toliko sadržaja – počev od fizičkog nasilja, preko zdrave životne sredine, pa do obrazovanja – da više nije jasno šta jeste a šta nije oblast ljudske bezbednosti. Na taj način se gubi jasna granica između koncepata kao što su ljudski razvoj, ljudska prava i bezbednost.[] Osim toga, zbog svoje sveobuhvatnosti, koncept ljudske bezbednosti je veoma teško koristiti za otkrivanje uzročno-posledičnih veza, koje zahtevaju da zavisne varijable budu jasno odvojene od nezavisnih varijabli. Međutim, koliko god bili razumni pozivi nauke da se koncept ljudske bezbednosti suzi i konkretizuje, do toga ipak nije došlo. Jedan od razloga za to jeste činjenica da glavni zagovornici ovog koncepta upravo i žele to da on ostane otvoren i sveobuhvatan.

[] U Srbiji se, takođe, početkom dvehiljaditih godina pojavilo interesovanje za koncept ljudske bezbednosti. Na Fakultetu bezbednosti osnovan je Centar za istraživanje ljudske bezbednosti, koji je objavljivao i časopis Ljudska bezbednost. [] Paris, 2001. [] Buzan, 2004, 369; Chandler, 2008.  ~

FILIP EJDUS

Prema rečima Rolanda Parisa, ideja ljudske bezbednosti je (...) lepak koji okuplja mešovitu koaliciju „srednjih sila”, agencija za razvoj i NVO, koje sve nastoje da preusmere pažnju i sredstva iz oblasti konvencionalnih bezbednosnih tema u pravcu ostvarenja ciljeva koji su tradicionalno potpadali pod rubriku međunarodnog razvoja.[473]

Politika zasnovana na konceptu ljudske bezbednosti bila je, takođe, izložena snažnoj kritici. Zbog svoje sveobuhvatnosti, politici ljudske bezbednosti zamereno je da nije u stanju da napravi jasne prioritete.[] Sekuritizovanje nekog problema predstavlja njegovu prioritizaciju, odnosno stavljanje tog problema na vrh političkog dnevnog reda. To je teško moguće ukoliko se politički odlučioci vode logikom koncepta ljudske bezbednosti, u kojoj je sve podjednako značajno za bezbednost pojedinaca, počev od protivpešadijskih mina, pa sve do globalnog zagrevanja. Drugo, zanemarivanje uloge koju država ima u postizanju bezbednosti pojedinaca i grupa može biti kontraproduktivno, pošto je država jedini akter koji, na kraju krajeva, može garantovati ovu bezbednost.[] Treće, sekuritizacija ljudskih prava i ljudskog razvoja lako dovodi do militarizacije ovih problema. To tradicionalnim bezbednosnim akterima daje privilegovani prostor da diktiraju diskurse i prakse u oblastima u kojima oni ranije nisu imali nadležnosti, kao što su oblasti ljudskog razvoja i ljudskih prava.[] Osim toga, koncept ljudske bezbednosti kritikovan je i da legitimizuje humanitarni intervencionizam, odnosno zbog toga što podstiče bezbednosne elite iz razvijenog sveta da se bave ljudskim pravima u slabim i nerazvijenim državama. Prema ovoj kritici, politika ljudske bezbednosti je, iako je u početku imala emancipacijski potencijal, danas postala „nova pravovernost”, koja samo osnažuje postojeće političke strukture i neravnopravnost između globalnog severa i globalnog juga.[] Konačno, tvrdokorni realisti ne prihvataju koncept ljudske bezbednosti, zato što skreće pažnju i resurse sa nacionalnih interesa i strateških problema na manje važne humanitarne izazove. [] Paris, 2001, 88. [] Ibid., 88. [] Sørensen, 1996. [] Vlada SAD je tako razvila koncept Provincijskih timova za rekonstrukciju (engl. Provincial Reconstruction Teams), koji se sastoje od vojnih lica, diplomata i stručnjaka za razvoj i dobru upravu, a koji imaju zadatak da pod komandom vojske SAD pomognu postkonfliktnu rekonstrukciju i izgradnju države. Ovi timovi su do sada bili angažovani u Avganistanu i Iraku. [] Ryerson, 2010.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Zadatak: Pogledajte film Kornjače mogu da lete. Na koji način se prepliću nacionalna i ljudska (ne)bezbednost u ovom filmu smeštenom na granici Turske i Iraka u osvit rata 2003. godine?

.. Z U prethodnom poglavlju predstavljen je koncept ljudske bezbednosti. Najpre je opisan istorijski razvoj ideje o tome da pojedinac treba da bude ultimativni referentni objekat bezbednosne politike. Međutim, nakon završetka Hladnog rata ova ideja iz unutrašnjopolitičkog diskursa prelazi u međunarodnopolitički diskurs, zahvaljujući OUN, kao i državama poput Kanade, Norveške i Japana. U poglavlju je zatim analizirana razlika između užeg („sloboda od straha”) i šireg („sloboda od oskudice”) shvatanja ljudske bezbednosti. Dok su akteri koji usvajaju užu definiciju okupljeni unutar Mreže za ljudsku bezbednost i predvođeni Norveškom i Kanadom, akteri koji usvajaju širu definiciju okupljeni su u Komisiji za ljudsku bezbednost i predvođeni su Japanom. Kako bi bio uspostavljen dijalog između ove dve škole mišljenja, godine 2006. je pokrenuta i inicijativa pod nazivom Prijatelji ljudske bezbednosti. Razvijanjem koncepta ljudske bezbednosti od sredine devedesetih godina pa do danas došlo je do temeljne promene u međunarodnom političkom diskursu. S jedne strane, pojam međunarodne bezbednosti je „humanizovan”, a s druge, pojam ljudskih prava i ljudskog razvoja je „sekuritizovan”. Pojava i razvoj ovog koncepta omogućeni su najpre zahvaljujući strukturnim faktorima, kao što je okončanje hladnoratovskih napetosti i popuštanje vojnopolitičkih tenzija u svetu, a zatim i liberalno-demokratskom trijumfalizmu koji je sve to pratio. To su, takođe, omogućila i akademska nastojanja da se koncept bezbednosti proširi, a koja su se pojavila već tokom osamdesetih godina 20. veka. Konačno, ljudska bezbednost je na dnevni red OUN i međunarodne politike dobrim delom došla i zahvaljujući interesima srednjih sila, poput Kanade i Norveške, koje su želele da se istaknu na međunarodnoj političkoj sceni kao prepoznatljivi akteri i „normativni preduzetnici”. Koncept je bio izložen mnogobrojnim kritikama, počev od toga da je bezobalan i analitički beskoristan, preko toga da podstiče intervencionizam, pa sve do toga da se pretvorio u novu dogmu koja samo osnažuje  ~

FILIP EJDUS

postojeći poredak sveta u kome dominiraju snažne države globalnog severa. Bez obzira na sve to, od objavljivanja Izveštaja o ljudskom razvoju 1994. godine pa do danas, koncept ljudske bezbednosti ušao je kako u teoriju tako i u praksu međunarodne bezbednosti. Nema sumnje da je reč o politički moćnom konceptu, koji je uspeo da oko sličnog cilja, a to je humanizacija bezbednosti, okupi široku koaliciju država, međunarodnih organizacija, NVO i istaknutih intelektualaca. Snažne akademske kritike upućivane konceptu ljudske bezbednosti ipak ga nisu sprečile da bude spiritus movens etične spoljne i bezbednosne politike koja je zasnovana na progresivnim i humanističkim vrednostima, a ne isključivo na interesima. Da li je reč o još jednom pomodnom neologizmu, kako tvrde neki kritičari, ili o novoj paradigmi bezbednosti, koja ima potencijal da trajno emancipuje svet, ostaje da se vidi. Pitanja: 1.

Kako se ljudska bezbednost razlikuje od državne bezbednosti?

2.

Po čemu se razlikuju diskursi međunarodne bezbednosti tokom Hladnog rata i nakon njega?

3.

Zašto je značajan Izveštaj o ljudskom razvoju iz 1994. godine?

4.

Po čemu se razlikuju uža i šira definicija ljudske bezbednosti?

5.

Po čemu se razlikuju rezolucije SB OUN (koje se odnose na glavu 7 Povelje OUN) donete tokom Hladnog rata i nakon njega?

6.

Zbog čega je značajan Barselonski izveštaj?

7.

Da li su kritike koncepta ljudske bezbednosti dobro zasnovane?

Preporučena literatura: ▪

Kerr, Pauline, „Ljudska bezbednost”. U Collins, Alan, Suvremene sigurnosne studije. Zagreb: Politička kultura, 2010: 114–133.

▪

Hampson, Fen Osler, „Ljudska bezbednost”. U Vilijems, Pol, Uvod u studije bezbednosti, str. 305–321. Beograd: Službeni glasnik, 2012.

Film: ▪

Kornjače mogu da lete (Turtles Can Fly), 2005.

 ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

........................................

. N 

Sadržaj: 13.1. 13.2. 13.3. 13.4. 13.5. 13.6.

Uvod Koncept nacionalne bezbednosti Nacionalna bezbednost, nacionalni interesi i nacionalni identitet Moć, snaga i nacionalna bezbednost Nacionalna i međunarodna bezbednost Zaključak

.. U Retko koji termin u političkom diskursu ima takvu, gotovo magijsku moć kao što je ima nacionalna bezbednost. Pozivanjem na razloge nacionalne bezbednosti otvara se prostor za stavljanje van snage utvrđenih pravila igre političkog poretka. Argument nacionalne bezbednosti se, međutim, neretko koristi i za mnogo trivijalnije stvari kao što su, na primer, uvođenje kvota suprotno sporazumima o slobodnoj trgovini ili za stavljanje oznake tajnosti na državne dokumente kako bi se prikrilo krivično delo ili javašluk u vođenju državnih poslova. Upravo zbog toga što se odnosi na opstanak političke zajednice, nacionalna bezbednost pripada domenu visoke politike. Za razliku od „manje važnih problema”, nacionalna bezbednost se, po pravilu, nalazi na vrhu dnevnog reda onih koji donose odluke u ime države. U skladu s tim, sredstva koja se odvajaju za nacionalnu bezbednost, kao i mere koje se u ime nacionalne bezbednosti preduzimaju, često su više imuna na demokratsku kritiku  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

nego kada je reč o drugim politikama, na primer, o trgovinskoj ili poljoprivrednoj politici. Danas se nacionalna bezbednost, posebno u razvijenim zemljama Zapada, pre svega dovodi u vezu sa borbom protiv terorizma i organizovanog kriminala. Međutim, to nije oduvek bilo tako. Tokom 19. veka, nacionalna bezbednost odnosila se ne samo na vojne izazove, već i na ekonomsku i socijalnu stabilnost države. To ekonomsko značenje nacionalne bezbednosti posebno je došlo do izražaja u međuratnom periodu zbog kraha berze 1929. godine i velike ekonomske krize. Ali nakon završetka Drugog svetskog rata pojam nacionalne bezbednosti dobija mnogo uže značenje. Ona se tada ticala pre svega sposobnosti države da izbegne rat u kome ne može da pobedi, kao i da pobedi u ratu ukoliko ne može da ga izbegne. Bipolarizacija i nuklearizacija međunarodnih odnosa unele su u diskusije o nacionalnoj bezbednosti jedan do tada nepoznat, gotovo apokaliptičan ton, jer je izbijanje rata između supersila moglo predstavljati kraj ljudske civilizacije. Završetkom Hladnog rata tenzije u međunarodnoj politici ponovo opadaju, a diskusije o nacionalnoj bezbednosti opet se odnose ne samo na vojne već i na ekonomske, političke, a sve više i na ekološke probleme. Proširenje koncepta nacionalne bezbednosti dogodilo se ne samo u praksi, već i u teoriji bezbednosti. „Ovaj intelektualni potez kojim se proširuje koncept”, kako nas podseća Piter Kacenštajn, „vratio je polje nacionalne bezbednosti u njenu prošlost”.[] U narednom delu teksta najpre će biti iznet sâm koncept nacionalne bezbednosti, pri čemu će poseban naglasak biti stavljen na evoluciju značenja ovog pojma u Srbiji. Posle toga, u tekstu će biti analiziran odnos između nacionalne bezbednosti, nacionalnog interesa i nacionalnog identiteta. Konačno, u poslednjem delu teksta se analizira značaj moći za nacionalnu bezbednost.

.. K   Koncept nacionalne bezbednosti spada među centralne koncepte međunarodnih odnosa. Iako je reč o jednom politički veoma moćnom konceptu, ne postoji saglasnost oko toga šta se pod njim tačno podrazumeva. Prema elegantnom ali neodređenom stanovištu Džordža Kenana, [] Katzenstein, 1996, 10.  ~

FILIP EJDUS

nacionalna bezbednost predstavlja „fizičku netaknutost nacionalnog života”. Američki novinar Volter Lipman dao je svoju čuvenu definiciju, prema kojoj je „nacija bezbedna u meri u kojoj se ne nalazi u opasnosti u kojoj mora da žrtvuje svoje centralne vrednosti ukoliko želi da izbegne rat, kao i u meri u kojoj je sposobna da, ukoliko je izazvana, te vrednosti sačuva u tom ratu”.[] Vojin Dimitrijević ističe četiri grupe vrednosti koje univerzalno važe onda kada govorimo o nacionalnoj bezbednosti. To su opstanak (države, nacije i stanovništva), teritorijalni integritet, politička samostalnost i kvalitet života.[] Uprkos činjenici da sve političke zajednice nastoje da sačuvaju ove vrednosti, na koji će način one biti tumačene u konkretnom slučaju zavisi od veoma specifičnih okolnosti, odnosno od „konteksta”. To da li su ove vrednosti ugrožene ili nisu uvek je, na kraju krajeva, predmet odluke političkih elita, koje, pored opštih interesa, u vidu imaju i svoje pojedinačne ili grupne interese. Zbog toga se često kaže kako je koncept nacionalne bezbednosti suštinski sporan.[] U prethodnom poglavlju ukazano je na to da nacionalna bezbednost ne mora uvek biti u harmoniji sa individualnom bezbednošću. Odnos nacionalne i međunarodne bezbednosti nije ništa manje problematičan. Nacionalna bezbednost se gotovo uvek postiže ili ugrožava u okviru međunarodne politike. Budući da su države kao glavni akteri međunarodnih odnosa suverene i da ne prihvataju nikakav viši politički autoritet, glavna karakteristika međunarodne politike jeste anarhija. U takvom okruženju, mere koje jedna država preduzima da bi sačuvala svoju nacionalnu bezbednost mogu dovesti do toga da se druga država oseća nebezbedno. Ono što se u jednoj državi sprovodi kao defanzivna mera, u drugoj državi se može doživljavati kao ofanzivni postupak. Kao odgovor na to, druga država preduzima svoje defanzivne mere, koje onda ona prva država doživljava kao pretnju po sopstvenu bezbednost. Ovaj začarani krug, koji karakteriše odnose država u uslovima anarhije i otežava saradnju među njima, Džon Herc je još pedesetih godina nazvao „bezbednosnom dilemom”.[] Ona je proizvod spirale neizvesnosti i nepoverenja koja vodi najpre u trku u naoružanju, a konačno i u sukob. Ovaj fenomen pokazuje da sprovođenje nacionalnih politika koje u obzir [] [] [] []

Dimitrijević, 1973, 20; Baylis and Smith, 2005, 300. Dimitrijević, 1973. Baldwin, 1997, 10–12; Wolfers, 1952. Herz, 1950.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

uzimaju samo sopstvene nacionalne interese zapravo dovodi sve države u situaciju nebezbednosti. Koncept nacionalne bezbednosti proizvod je dugotrajnih istorijskih procesa stvaranja prvenstveno suverene, a zatim i nacionalne države. Počevši od stvaranja Venecijanske lige 1494. godine, kada je prvi put uspostavljen moderan sistem ravnoteže snaga u Evropi, preko Vestfalskog ugovora o miru 1648. godine i razvoja pojma suverenosti, pa sve do Francuske buržoaske revolucije i uspona nacionalizma, nastajali su istovremeno nacionalna država i evropski sistem država.[] Najpre kolonizacijom, a zatim i dekolonizacijom, evropski međunarodni sistem država proširio se na ostatak sveta. Evropska suverena država je tako u drugoj polovini 20. veka postala standard političkog uređenja na čitavom svetu.[] Posledično, sve do završetka Hladnog rata, koncept nacionalne bezbednosti predstavljaće dominantnu temu teorije i prakse međunarodne politike. U Srbiji je termin nacionalna bezbednost uveden u međuratnom periodu kada je unutar Ministarstva unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije postojala Direkcija nacionalne bezbednosti. Međutim, nakon završetka Drugog svetskog rata ovaj termin nestaje iz zvaničnog diskursa. Reorganizacijom Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) 1946. godine nastaje Uprava državne bezbednosti (UDB), koja je nakon smene Aleksandra Rankovića 1966. preimenovana u Službu državne bezbednosti (SDB). Za razliku od SDB koja je imala savezna ovlašćenja, na republičkom nivou postojao je Resor državne bezbednosti (RDB), koji je bio u sklopu Ministarstva unutrašnjih poslova. Zadatak: Pogledajte film Profesionalac iz 2003. godine. Na koji način i iz koje perspektive su u filmu predstavljene bezbednosne službe za vreme SFRJ, kao i za vreme vladavine Slobodana Miloševića?

Nakon demokratskih promena nove političke elite su odbacile termin državna bezbednost zbog postojećih asocijacija na političke zloupotrebe, kako za vreme vladavine komunističke Jugoslavije tako i za vreme vladavine Slobodana Miloševića. Umesto njega preuzet je termin koji [] Wight, 1977. [] Bull and Watson, 1984.  ~

FILIP EJDUS

se koristi na engleskom govornom području, a to je nacionalna bezbednost. RDB je 2002. godine izdvojen iz MUP. Stvorena je zasebna agencija i on je preimenovan u Bezbednosno-informativnu agenciju (BIA). Termin nacionalna bezbednost dobio je i svoj institucionalni izraz 2007. godine, kada je zakonom predviđeno osnivanje Saveta za nacionalnu bezbednost.[] Dve godine kasnije usvojena je i Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, kojom su prvi put od demokratskih promena jasno i izričito definisani nacionalni interesi u jednom strateškom dokumentu. Mada je upotrebom termina nacionalna bezbednost umesto termina državna bezbednost izbegnuta politička konfuzija, time je ipak stvorena nova, ovoga puta semantička konfuzija. Za razliku od engleskog jezika, u kome se termin nation odnosi na državu, u srpskom jeziku, kao i u nekim drugim evropskim jezicima, termin nacija odnosi se pre svega na etničku grupu.[] Zbog toga je često nejasno šta predstavlja referentni objekat politike nacionalne bezbednosti – Republika Srbija ili srpski narod. Ova konfuzija vidi se već i u pomenutoj Strategiji nacionalne bezbednosti. Iako je na prvi pogled referentni objekat zaštite Republika Srbija, odnosno država, jasno se u njegovoj pozadini nazire etnički definisana nacija. Tako se, na primer, kao nacionalni interes Republike Srbije u oblasti bezbednosti ističe: „Očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti Republike Srbije i nacionalnog, kulturnog, verskog i istorijskog identiteta srpskog naroda i nacionalnih manjina trajni su interesi svih njenih građana”.[] Ovakvo davanje prioriteta etnički definisanom srpskom narodu u odnosu na ostale nacionalne manjine predstavlja uostalom samo logički nastavak Ustava Srbije, koji u članu 1 Republiku Srbiju definiše kao državu „srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive”.[] Ova semantička konfuzija, do koje je došlo uvođenjem termina nacionalna bezbednost u akademski i politički saobraćaj, u Srbiji svakako ne olakšava razrešenje onih, mnogo opasnijih, političkih konfuzija koje je demokratska Srbija nasledila od Miloševićevog režima, a koje se odnose na definisanje granica i prirode političke zajednice u kojoj žive građani Srbije. Uz ove ograde, zbog činjenice da su ovi termini već odomaćeni u političkom i akademskom saobraćaju, u narednom [] „Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije”, Službeni glasnik RS, br. 116/07 (11. decembar 2007). [] Dimitrijević, 2009. [] Republika Srbija, 2009, 13. [] Ustav Republike Srbije, 2006.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

delu teksta ipak će biti korišćeni termini nacionalna bezbednost i nacionalni interes u smislu državne bezbednosti i državnih interesa, osim ukoliko to ne bude drugačije naznačeno.

.. N ,      Pojam nacionalne bezbednosti neodvojiv je od nacionalnog interesa koji su, pre svega, analitička alatka za opisivanje i propisivanje onoga što jesu ili treba da budu vitalne potrebe neke političke zajednice. Ideja o nacionalnim interesima je počela da se razvija krajem 16. i početkom 17. veka, zajedno sa nastankom modernih evropskih država. Tada se nije upotrebljavao termin nacionalni interes već termini kao što su „državni razlog” (fr. raison d’état), „dinastijski interesi” i „volja vladaoca”. Sa nastankom nacionalne države u 18. i 19. veku, termin nacionalni interes je počeo da istiskuje ove ostale termine koji su se ranije koristili za označavanje približno iste stvari.[] Između dva rata, pojam nacionalnih interesa vezivao se prevashodno za ekonomske interese države. Nacionalni interes je, davne 1936. godine, Vilijem Eliot definisao kao „proračunatu analizu, uglavnom ograničenu na stanje ekonomskog bilansa nacionalne koristi, koja se može izvući iz određene politike”.[] U drugoj polovini 20. veka pojam nacionalnih interesa dospeo je u sâm centar kako prakse spoljne politike tako i u centar teorije međunarodnih odnosa, zahvaljujući pre svega delima klasičnih realista, a pre svih Hansa Morgentaua.[] Za njega se suština svake politike svodi na interese, a suština međunarodne politike na borbu za nacionalne interese. Glavni nacionalni interes svake države, smatra Morgentau, jeste sticanje, uvećanje i upotreba moći.[] U svom delu U odbranu nacionalnog interesa on upozorava: I iznad svega, upamtite da to nije samo politička neophodnost, već i moralna obaveza jedne nacije da u svojim odnosima sa drugim nacijama uvek sledi jednu zvezdu vodilju, jedan standard razmišljanja, jedno pravilo delovanja: to je nacionalni interes.[493]

[] [] [] [] []

Beard, 1934; Lowenthal, 2000, 31. Elliott, 1935. Evans and Newnham, 1998, 344–346. Morgenthau, 1948. Morgenthau, 1961, 242.  ~

FILIP EJDUS

Morgentau nije samo oblikovao način razmišljanja o spoljnoj politici SAD u posleratnom periodu, već je presudno oblikovao i teorijska razmišljanja o međunarodnoj realpolitici. Na temelju Morgentauovog realizma, Kenet Volc je sedamdesetih godina izgradio strukturalnu teoriju međunarodne politike, tj. neorealizam. Prema Volcovom shvatanju, moć ne predstavlja cilj po sebi, već sredstvo za postizanje jednog drugog cilja, a to je očuvanje autonomije, odnosno suverenosti.[]„Reći da je država suverena”, piše Volc, znači to da ona: (…) sama odlučuje o tome kako će se suočiti sa unutrašnjim i spoljnim problemima i da li će ili neće tražiti pomoć od drugih i time, u stvari, ograničiti svoju slobodu. Države razvijaju svoje strategije, planiraju svoj put, donose odluke o tome na koji način da zadovolje potrebe koje osećaju i želje koje razvijaju.[495]

Budući da je pojam suverenosti u drugoj polovini 20. veka doživeo transformaciju, posebno na evropskom kontinentu, postavlja se pitanje koliko autonomije država može da prepusti drugim akterima u međunarodnim odnosima, a da pritom sačuva suverenost. Odgovor na ovo pitanje uvek je u rukama političkih elita, koje „suvereno” definišu prag preko kojeg njihova država ne bi trebalo da prelazi ukoliko želi da sačuva suverenost. Suverenost je, dakle, takođe ono što države od nje naprave. Naftni šokovi sedamdesetih godina, ekonomska globalizacija i uspon međunarodne političke ekonomije kao discipline u okviru nauke o međunarodnim odnosima doveli su do ponovnog interesovanja za liberalne pristupe međunarodnoj politici. U skladu sa ovim teorijskim stremljenjima, i nacionalni interesi su počeli da se definišu ekonomskim terminima, onako kako se to činilo između dva rata. Tako su, na primer, Aleksandar Džordž i Robert Kiohejn pored moći i autonomije, o kojima su govorili klasični i strukturalni realisti, u nacionalne interese uvrstili i blagostanje.[] Ono se, pre svega, odnosi na održavanje načina proizvodnje, kao i ekonomskih resursa države. Unutar kapitalističkog načina privređivanja, ekonomski nacionalni interes se u prvom redu odnosi na ekonomski rast. Drugačiji ekonomski sistemi, na primer robovlasnički ili feudalni, nisu bili usmereni na ekonomski rast, nego na ono što se marksističkim jezikom naziva „prosta reprodukcija”.[] Dakle, to kako [] [] [] []

Volc, 2008, 213, 225. Isto, 108. Alexander and Keohane, 1980. Wendt, 1999, 236.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

će ekonomski nacionalni interes biti definisan u praksi zavisi od istorijskog i društvenopolitičkog konteksta. Završetak Hladnog rata, turbulencija u svetskoj politici i paradigmatska promena u društvenim naukama izbacili su konstruktivizam na površinu teorijskih gibanja u nauci o međunarodnim odnosima. Ovoj pomenutoj trijadi univerzalnih nacionalnih interesa, koje su zajedničke svim državama – moć, autonomija, blagostanje – socijalni konstruktivisti su dodali još jedan interes, a to je kolektivno samopoštovanje. Baš kao i pojedinci, tvrdi Aleksandar Vent, i države teže ne samo tome da izgrade pozitivnu sliku o sebi, već i tome da tu sliku priznaju i druge države.[] Dok se pozitivne slike razvijaju saradnjom i uzajamnim poštovanjem, negativne slike razvijaju se kroz rat i sukob. Rutinom u odnosima sa značajnim drugima, države razvijaju svoje osećanje samoidentiteta, kao i osećanje „ontološke bezbednosti”.[] Postavlja se pitanje odakle proističu nacionalni interesi. Da li su ti interesi dati objektivno, bez obzira na to da li su političke elite u stanju da ih prepoznaju, kao što, na primer, tvrdi Hans Morgentau? Ukoliko jesu, postavlja se pitanje na osnovu kojih kriterijuma ih je moguće identifikovati. Ni u teoriji ni u praksi međunarodnih odnosa ne postoji konsenzus oko nekakvih objektivnih kriterijuma pomoću kojih je moguće identifikovati šta jeste, a šta nije nacionalni interes. Nacionalni interes je uvek ono što su političke elite utvrdile kao nacionalni interes. U praksi, kako na individualnom tako i na kolektivnom nivou, interes je uvek usko povezan sa identitetom. Na primer, pojedinac koji je nakon teške saobraćajne nesreće doživeo amneziju, neće biti u stanju da razvije bilo koji drugi socijalni interes pre nego što utvrdi svoj stari identitet ili, pak, stekne novi. Kolektivni interesi su takođe vezani za poimanje kolektivnog identiteta. Da bi jedna politička zajednica mogla da zna šta želi mora prvo da definiše šta ona jeste. Države ne mogu jasno sagledati svoj nacionalni interes ukoliko nemaju nekakav minimalni konsenzus oko svog kolektivnog identiteta. Primera radi, države u kojima ne postoji snažno osećanje jedinstvenog nacionalnog identiteta, kao što je na primer Bosna i Hercegovina, imaće problema i sa definisanjem jedinstvenih nacionalnih interesa.

[] Wendt, 1999, 326–327. [] Mitzen, 2006.  ~

FILIP EJDUS

Entoni Smit definiše nacionalni identitet na sledeći način: (…) nacionalni identitet uvek podrazumeva neku vrstu političke zajednice, koliko god neznatna ona bila. Ona opet podrazumeva postojanje barem nekih zajedničkih institucija, kao i jedinstvenog spiska prava i obaveza svih članova zajednice. Takođe, ona podrazumeva i ograničen socijalni prostor, prilično jasne granice, sa kojima članovi mogu da se identifikuju i kojima osećaju da pripadaju.[500]

Proces definisanja identiteta jedne političke zajednice uvek uključuje i proces uključivanja i proces isključivanja. Drugim rečima, kada se kaže da neko pripada određenoj političkoj zajednici, pod tim se uvek podrazumeva, barem implicitno, i ideja o onima koji ne pripadaju toj političkoj zajednici. Čak i ukoliko bi bilo moguće zamisliti nekakvu kosmopolitsku zajednicu svih ljudi, ona bi morala biti definisana u odnosu na neku razliku, tj. u odnosu na nekakvu drugost. To bi mogli biti „spoljni drugi”, poput robota, životinja ili vanzemaljaca, ali bi mogli da budu i „unutrašnji drugi”, poput varvara ili šovinista koji ne prihvataju kosmopolitsku zajednicu svih ljudi. Aleksandar Vent smatra da svaka država poseduje četiri tipa identiteta.[] Prvi je korporativni identitet i odnosi se na identitet države kao suverene političke organizacije. Ovaj identitet zajednički je svim državama. Ključnu aktivnost, koja je suština suverenosti i koja državu u tom korporativnom smislu čini državom, predstavlja posedovanje monopola nad legitimnom upotrebom fizičke sile. Veoma je važno u ovoj veberovskoj definiciji suverenosti istaći značaj prideva „legitimna”, zbog toga što nijedna država, pa čak ni ona najmoćnija i najsnažnija, nema empirijski monopol nad upotrebom sile u smislu da apsolutno kontroliše nasilje na svojoj teritoriji. Država ne može promeniti korporativni identitet, a da istovremeno ne prestane da bude država (na primer, ukoliko se pretvori u imperiju ili svoju suverenost preda, milom ili silom, nekom višem autoritetu). Drugi identitet koji svaka država poseduje jeste tipski identitet. Ovde je reč o unutrašnjoj karakteristici, koju deli određeni broj aktera, ali ne i svi akteri u međunarodnom sistemu. Ovde se, međutim, ne računaju sve unutrašnje osobine države, već samo one koje su značajne za druge učesnike u međunarodnom sistemu. Tako države mogu biti, na primer, demokratije ili autokratije, republike ili monarhije, kapitalističke ili [] Smith, 1991, 9. [] Wendt, 1999, 224–233.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

komunističke, agresivne ili miroljubive, ekonomski razvijene ili ekonomski nerazvijene itd. Jedna država može posedovati nekoliko tipskih identiteta, pa može, na primer, biti agresivna, ekonomski razvijena demokratija ili, pak, miroljubiva i ekonomski nerazvijena autokratija. Takođe, država može promeniti tipski identitet, a sačuvati ostale oblike svog identiteta, kao što se, na primer, dešava u revolucijama. Treći identitet koji države poseduju jeste identitet uloge. Ovaj identitet ne odnosi se na unutrašnje karakteristike koje ima neka država, već na karakteristike koje ona pokazuje u svojim odnosima sa drugim državama. Pojam uloge u analizi spoljne politike razvio je Kal Holsti. Prema njegovoj definiciji, koncept državne uloge (engl. national role conception): (…) uključuje ono što sami odlučioci definišu kao opšte tipove odluka, obaveza, pravila i aktivnosti, koje su primerene njihovoj državi, odnosno kao funkciju, ukoliko je ima, koju bi njihova država trebalo da ispunjava na jednoj trajnoj osnovi unutar međunarodnog sistema ili u podređenim regionalnim sistemima.[502]

Dakle, baš kao što iz uloga koje pojedinci igraju u društvu proističu njihova individualna očekivana ponašanja, tako i države unutar međunarodnog sistema imaju određene uloge, a iz njih proističe određeno očekivano ponašanje. Identiteti uloge mogu se odnositi na veliki broj kriterijuma, kao što su, na primer, moć države (supersile, velike sile, regionalne sile, male države), vojno svrstavanje (saveznici, neutralni, nesvrstani), obrasci prijateljstva i neprijateljstva (prijatelj, saradnik, rival, neprijatelj) itd. Države se, naravno, kao ni pojedinci, ne moraju ponašati onako kako se od njih očekuje ali tada one mogu izneveriti očekivanja, biti osramoćene ili izgubiti kredibilitet i status u međunarodnim odnosima. Identitet uloge se, kao i tipski identitet, takođe može promeniti, a da pri tome ostali identiteti države ostanu nepromenjeni. Međutim, promena identiteta uloge, budući da je on konstituisan u odnosu sa drugim državama u međunarodnom sistemu, uvek zahteva priznanje drugih država. Stoga je za promenu ovog identiteta potrebna ne samo suverena volja države, već i saglasnost onih država od kojih taj identitet uloge zavisi. Tako, država može da nastoji da promeni svoj status vojno neutralne države, ali je potrebna odluka drugih država da sa njom uđu u savez kako bi ona mogla da napusti ulogu neutralne države. I obratno, ukoliko neka država želi da stekne status vojno neutralne države ona će [] Holsti, 1970.  ~

FILIP EJDUS

težiti ka tome da od drugih država dobije potvrdu, odnosno međunarodno priznanje ove neutralnosti. Konačno, četvrti identitet koji države mogu imati jeste kolektivni identitet.[] Kada se neka država identifikuje sa drugim državama ona razvija svoj kolektivni identitet. Ovaj proces identifikacije podrazumeva to da sopstvo u sebe uključi drugost. Isto kao što pojedinci imaju socijalne identitete, odnosno osećanje pripadnosti društvenoj grupi, tako i države mogu imati kolektivni identitet. Kolektivna identifikacija u unutrašnjem domenu je pravilo, dok je u međunarodnim odnosima ona izuzetak. Neke države se slabo identifikuju sa drugima (npr. Severna Koreja), dok neke imaju imaju rastrzani identitet, kao što je to, na primer, slučaj sa Ukrajinom ili Turskom. Dobar primer kolektivne identifikacije jeste Evropa. Tokom čitavog Hladnog rata, zapadnoevropske države su svoje integracije podupirale idejom sve bližeg panevropskog jedinstva. Nakon pada Berlinskog zida, istočnoevropske zemlje su kao svoj nacionalni interes videle povratak Evropi i Zapadu. Iako nisu imale materijalne sposobnosti da u procesu pregovaranja ubrzaju svoj put ka EU i NATO, one su strateški koristile argument o svojoj privrženosti Evropi i liberalnim vrednostima. Sa druge strane, EU i NATO su morali da otvore svoja vrata ovim državama brže nego što su one bile spremne da postanu članice, zbog toga što su bili „retorički ulovljeni” u višedecenijski diskurs o panevropskom jedinstvu.[] Zadatak: Analizirajte neutralnu politiku Srbije prema ratu u Ukrajini. Na koji način su isprepletani nacionalni interesi i nacionalni identitet u determinisanju spoljne politike Srbije u ovom slučaju?

.. M,     Državna moć se nalazi u osnovi politike nacionalne bezbednosti. Ona može biti cilj, ali može biti i sredstvo politike nacionalne bezbednosti. Mnogi teoretičari nacionalnu bezbednost poistovećuju sa njenim [] Ovde se ne misli na identifikovanje pojedinaca sa kolektivom, nego identifikovanje države sa drugim državama. [] Schimmelfennig, 2001.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

vojnim i ekonomskim sposobnostima.[] Međutim, postoje države koje, uprkos svojoj nesumnjivoj vojnoj moći, pate od hroničnog manjka bezbednosti, kao i one koje nemaju veće vojne sposobnosti, ali daleko bolje izlaze na kraj sa bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama. Osim toga, pored vojne moći postoje i drugi vidovi moći, o kojima će biti reči u narednom delu teksta. Pojam moći je jedan od centralnih pojmova ne samo političkih nauka i nauke o međunarodnim odnosima, već i društvenih nauka uopšte. Kao što kaže Bertran Rasel, moć je „osnovni pojam u društvenim naukama u istom smislu u kome je energija osnovni pojam u fizici”.[] Još je Tomas Hobs u 17. veku moć definisao u smislu sredstava kojima čovek raspolaže kako bi stekao neka buduća vidljiva dobra.[] Za razliku od određivanja moći kao instrumenta, odnosno sredstva, savremeni sociolozi i politikolozi usvojili su relacionu definiciju moći, prema kojoj je ona, kako kaže Maks Veber, „mogućnost da jedna volja prevagne u društvenom odnosu uprkos otporu, bez obzira na čemu se ta mogućnost zasniva”.[] Ova razlika između instrumentalnog i relacionog pristupa moći reflektuje se i u nauci o međunarodnim odnosima, odnosno u studijama bezbednosti. Prvi, odnosno instrumentalni pristup moć definiše kao materijalne resurse koji državama stoje na raspolaganju. Osnivač neorealističke teorije Kenet Volc piše: (...) ekonomske, vojne i druge sposobnosti država ne mogu stoga biti odvajane po sektorima i vrednovane odvojeno. Države ne dolaze do vrha, zato što se ističu na jedan ili na drugi način. Mesto koje će države zauzimati zavisi od rezultata koje one beleže po pitanju svih navedenih stavki: veličine stanovništva, teritorije, opremljenosti resursima, ekonomske sposobnosti, vojne snage, političke stabilnosti i veštine.[509]

Slično razmišlja i ofanzivni realista Džon Miršajmer, koji smatra da moć „ne predstavlja ništa više od određenih dobara ili materijalnih bogatstava koje država ima na raspolaganju”.[] Drugim rečima, prema ovakvom shvatanju, moć države zasniva se na posedovanju materijalnih sposobnosti. One, prema Miršajmeru, mogu biti latentne i vojne. Latentne [] [] [] [] [] []

Miršajmer, 2009. Russel, 1996, 4. Hobs, 1961. Weber, 1947, 52. Volc, 2008, 145. Miršajmer, 2009, 89.  ~

FILIP EJDUS

sposobnosti se, pre svega, odnose na društveno-ekonomske resurse, poput BDP, industrijske proizvodnje, brojnosti stanovništva i veličine teritorije. Sa druge strane, vojne sposobnosti se odnose na kopnenu, vazduhoplovnu, pomorsku i nuklearnu silu. Ovakav instrumentalni pristup definiciji moći polazi od pretpostavke da svi ovi elementi moći mogu da se podvedu pod nekakav jedinstveni indikator. Problem instrumentalnog pristupa jeste u prostoj činjenici da sâmo posedovanje ekonomskih, demografskih ili vojnih sposobnosti ne garantuje državama da će uspeti da ostvare uticaj u međunarodnim odnosima. Drugi, relacioni pristup moći u međunarodnim odnosima izgrađen je na ranije iznetim shvatanjima moći Maksa Vebera. Prema ovom shvatanju, moć je interaktivni proces u kome jedan akter uspeva da utiče na aktivnosti drugog aktera. Relacionisti smatraju da moć u jednoj oblasti nije lako prenosiva na moć u drugoj oblasti.[] Stoga, kada se govori o moći, potrebno je uzeti u obzir i kontekst u kome se određeni odnos odvija, a ne samo sposobnosti aktera. Takođe, sâmo posedovanje sposobnosti nije dovoljno, već mora postojati i spremnost da se te sposobnosti upotrebe.[] Osim toga, postojanje sposobnosti moraju uočiti i drugi akteri da bi one bile efektivno upotrebljene.[] Džozef Naj, čije shvatanje moći takođe pripada relacionističkim pristupima, razlikuje tvrdu i meku moć. Tvrda moć se odnosi na upotrebu vojne i ekonomske prinude kako bi se uticalo na ponašanje i interese drugih aktera u međunarodnim odnosima. Za razliku od nje, meka moć predstavlja moć zavođenja, privlačenja i kooptiranja, koja proizlazi iz kulture, istorije, vrednosti i institucija.[] Dok je tvrda moć sposobnost koja omogućava da se uz pomoć „štapa ili šargarepe” dobije ono što se želi, meka moć je sposobnost koja omogućava jednom akteru da drugi žele da učine ono što on želi da oni učine. Sposobnost mudrog kombinovanja tvrde i meke moći radi stvaranja pobedničke strategije naziva se pametna moć. Dok su glavni, racionalistički pristupi međunarodnoj politici, realizam i liberalizam, bili fokusirani na moć, alternativni konstruktivistički pristupi su se okrenuli nekim drugim konceptima, poput identiteta, kulture, normi itd. Zanimljivo je da su čak i poststrukturalisti, najradikalniji među njima, dugo zanemarivali pojam moći, smatrajući ga reliktom [] [] [] []

Baldwin, 1979. Hart, 1976. Jervis, 1976. Nye, 1990; Nye, 2004.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

prevaziđenog realizma i pozitivizma. Ovo je posebno čudno budući da je odnos moći i znanja u samom centru pažnje vodećih poststrukturalnih filozofa, poput Mišela Fukoa. No ipak, u poslednje vreme se i ovi alternativni pristupi sve više vraćaju konceptu moći, mada pokušavaju da mu priđu, na drugačiji način od racionalista. Majkl Barnet i Rejmon Duval definišu moć kao „proizvodnju, kroz i putem društvenih odnosa, efekata koji oblikuju sposobnosti aktera da kontrolišu sopstvenu sudbinu”.[] Prema shvatanju ove dvojice autora, postoje četiri vrste moći. Prva je prinudna moć, i ona podrazumeva odnose u kojima jedan akter ima direktnu kontrolu nad drugim akterom. Na primer, kada je SSSR pristao da povuče svoje rakete sa Kube 1962. godine zbog američke pretnje ratom na delu je bila prinudna moć. Drugi tip moći je institucionalna moć, koja se odnosi na kontrolu koju akteri sprovode nad drugima indirektno kroz norme i procedure unutar ustanova. Primera radi, privremeni organi samouprave Kosova i Metohije su 17. februara 2008. godine na delu teritorije Republike Srbije proglasili nezavisnost pokrajine. Srbija nije upotrebljavala prinudnu moć kako bi ovo sprečila već je pokušala, dosta bezuspešno doduše, da iskoristi moć međunarodnih institucija, pre svega OUN i međunarodnog prava, kako bi sprečila međunarodno priznanje Kosova. I u okviru drugih međunarodnih organizacija, NATO i EU na primer, institucionalna moć se koristi na svakodnevnom nivou. Male države članice mogu uvek, sa više ili manje uspeha, koristiti norme i procedure ovih organizacija kako bi zaštitile svoje interese, što možda ne bi bilo moguće kada bi se oslanjale isključivo na prinudnu moć. Treći tip moći predstavlja strukturna moć, koja podrazumeva konstituisanje sposobnosti subjekata u okviru određenog strukturnog odnosa. Kapitalizam je, prema marksistima, struktura koja determiniše ne samo pozicije međunarodnih subjekata u ovoj strukturi, već i hegemonističku liberalnu ideologiju koja determiniše racionalnost, vrednosti i interese aktera, utišava sve alternative i reprodukuje kapitalistički sistem. Anarhija u međunarodnim odnosima je takođe struktura koja vlasti priznatih država stavlja u dominantnu poziciju u odnosu na secesionističke ili odmetnute grupe. Konačno, četvrti vid moći jeste produktivna moć, koja se odnosi na socijalno-difuznu proizvodnju subjektivnosti u sistemu značenja i obeležavanja. Na primer, vid produktivne moći je način na koji se subjekti međunarodnih odnosa definišu unutar diskursa o civilizaciji i varvarima. [] Barnett and Duvall, 2005, 45.  ~

FILIP EJDUS

Obeležavanje određenih država ili nedržavnih aktera kao „varvara” otvara prostor onima koji su označeni kao „civilizovani” za sprovođenje politika koje inače ne bi bile legitimne.[] Diskurs o međunarodnom razvoju i modernizaciji, koji razvijenim državama otvara put za oblikovanje država u razvoju, takođe je oblik produktivne moći. Jedna praksa kroz koju industrijalizovane demokratije demonstriraju svoju produktivnu moć u odnosu na slabije razvijene i konfliktom pogođene države su i međunarodne intervencije koje za cilj imaju izgradnju mira i države.[] Beri Buzan i Ole Vever smatraju da silu u međunarodnim odnosima čini kombinacija triju elemenata: materijalnih sposobnosti, ponašanja, odnosno načina na koji se te sposobnosti koriste, i priznanja, koje jedan akter dobija od drugih aktera. U odnosu na to u kojoj su razmeri prisutna ova tri elementa, akteri mogu biti klasifikovani u četiri grupe: supersile, velike sile i regionalne sile ili male države.[] Supersile mogu da projektuju vojnu moć u čitavom svetu. Danas postoji samo jedna preostala supersila, mada sve više osporavana, a to su SAD. Velike sile imaju ambiciju i mogućnost da u kratkom ili srednjem roku postanu supersile, ali one to još uvek nisu. To je zato što još uvek nemaju globalni vojni i politički domašaj ili zato što ih supersile još uvek ne doživljavaju kao takve. Buzan i Vever smatraju da danas postoje četiri velike sile – Japan, Kina, Ruska Federacija i EU. Regionalne sile su vojno i politički dominantne u regionu kom pripadaju, ali nemaju ambicije da postanu globalni akteri. To su, recimo, Južnoafrička Republika u Africi, Indija i Pakistan u Jugoistočnoj Aziji, Iran, Izrael i Egipat na Bliskom istoku ili Brazil i Argentina u Južnoj Americi. Ovoj tročlanoj klasifikaciji, koju nude Buzan i Vever, potrebno je dodati i četvrtog aktera, a to su male države. One ne mogu igrati dominantnu vojnu ili političku ulogu čak ni u sopstvenom regionu. U njih je potrebno svrstati sve ostale države koje, zapravo, čine ubedljivu većinu u međunarodnom sistemu.[] Potrebno je napraviti razliku između moći države (engl. power) i snage države (engl. strenght), koja se odnosi na unutrašnju sociopolitičku koheziju (videti poglavlje 7). Jedna država je snažna u onoj meri u kojoj građani prihvataju ustanove te države kao legitimne, kao i u onoj meri [] Todorov, 2010. [] Zanotti, 2006; İşleyen, 2017. [] Buzan and Wæver, 2003, 34–37. [] U literaturi se, pored ovih termina koje usvajaju Buzan i Vever, koriste i drugi. Tako se, na primer, često upotrebljava termin globalna sila, što je najsličnije pojmu supersile, zatim srednja sila, koja je ekvivalent regionalnoj sili, kao i mala sila, koja u Buzanovoj i Veverovoj klasifikaciji odgovara maloj državi.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

u kojoj je ona u stanju da isporuči javna dobra svim svojim građanima. Dok je tvrda moć prvenstveno vezana za vojne i ekonomske sposobnosti države, snaga se odnosi na političke sposobnosti jedne države. Tvrda moć je ključna za vojnu bezbednost države, dok je snaga presudna za njenu političku bezbednost. Prema snazi, države je moguće podeliti na urušene (engl. collapsed), neuspele (engl. failed), slabe (engl. weak) i jake (engl. strong). Pojedine države mogu istovremeno biti supersile ali slabe države (npr. Sovjetski Savez), odnosno mogu biti male a snažne države (npr. Švedska). Slabe države su prevashodno usmerene na unutrašnje političke pretnje bezbednosti, dok su jake države uglavnom zabrinute zbog pretnji koje dolaze spolja. Naravno, dešava se da i slabe države svoju pažnju previše okrenu spoljnim pretnjama, ali time sebe dovode u situaciju da zanemare unutrašnje pretnje i da se uruše, što je bila i sudbina Sovjetskog Saveza.

.. N    Napori da se očuva nacionalna bezbednost mogu biti učinjeni na unutrašnjem planu jačanjem institucija, ekonomskim razvojem ili uvećavanjem vojnih i bezbednosnih potencijala. Međutim, nacionalna bezbednost se može štititi i spoljnopolitičkim sredstvima. Postoje dva glavna načina da se nacionalna bezbednost zaštiti na međunarodnom nivou, i to su ravnoteža snaga i kolektivna bezbednost.[] Ravnoteža snaga je tradicionalni način postizanja nacionalne bezbednosti, koji je bio dominantna karakteristika međunarodnih odnosa u Evropi od nastanka suverene države u 17. veku, pa sve do Prvog svetskog rata. Suština ravnoteže snaga jeste u tome da države štite svoju nezavisnost i autonomiju tako što se ujedinjuju protiv one države koja preti da postane jača od svih ostalih zajedno. Ravnoteža snaga predstavlja način koji državama omogućava da u uslovima anarhije spreče to da jedna od njih preraste u hegemona, što su pokušale, na primer, Francuska za vreme Napoleona ili Nemačka za vreme Hitlera. Ravnoteža snaga može se [] Vojin Dimitrijević navodi i treći način, a to je svetska država. Dimitrijević, 1973, 49–86. Aleksandar Vent, na primer, smatra da je svetska država neizbežna kao strukturna posledica razvoja anarhije. Wendt, 2003. Postoji takođe i Svetski pokret federalista, koji zagovara stvaranje svetske federalne države. (29. novembar 2011).  ~

FILIP EJDUS

uspostavljati diplomatskim putem, odnosno menjanjem savezništava ili ratom. Kada je ravnotežu snaga nemoguće uspostaviti diplomatskim putem, uvek ostaje rat kao poslednje utočište (lat. ultima ratio). U sistemu ravnoteže snaga rat uvek može da izbije, kao što kiša uvek može da padne ukoliko je nebo oblačno. Međutim, reč je uglavnom o ograničenim ratovima, čiji cilj nije potpuno uništenje, anektiranje ili menjanje režima određene države. Njihov cilj je pre svega ograničavanje moći potencijalnog hegemona, čime se sistem vraća u ravnotežu. Nakon ovakvog rata, pobeđenoj i uravnoteženoj državi se kao ravnopravnoj strani omogućava povratak u međunarodno društvo. Takav je, primera radi, bio slučaj sa Francuskom nakon Napoleonovih ratova ili pak sa Nemačkom posle završetka Drugog svetskog rata. Nacionalna bezbednost na međunarodnom nivou može se ostvariti i putem sistema kolektivne bezbednosti. Kolektivna bezbednost počiva na ideji da je mir nedeljiv i da svaka država treba da učestvuje u zajedničkim akcijama protiv onih država koje narušavaju teritorijalni integritet i političku nezavisnost drugih. Ova ideja se kroz istoriju razvijala kao kritika sistema ravnoteže snaga. Ali ideja kolektivne bezbednosti postaće organizacioni princip međunarodnih odnosa tek posle završetka Prvog svetskog rata, koji je jasnije nego ikada ranije ukazao na opasnosti koje proizlaze iz bezbednosne dileme i nesavršenosti sistema ravnoteže snaga. Kao institucionalni izraz ovog principa osnovano je najpre Društvo naroda, a nakon završetka Drugog svetskog rata i Organizacija ujedinjenih nacija.[] Za razliku od kolektivne odbrane, koja se zasniva na sporazumu u kome se napad na jednu potpisnicu definiše kao napad na sve ostale članove saveza, sistem kolektivne bezbednosti nije usmeren protiv spoljnjeg i unapred definisanog neprijatelja, već protiv potencijalnih agresora unutar ovog sistema. Ukoliko jedna država napadne neku drugu, preduzima se kolektivna akcija kako bi se napadnuta država zaštitila. Za razliku od sistema ravnoteže snaga, sistem kolektivne bezbednosti bi, barem teorijski gledano, trebalo da deluje tako da ne pribegava ratu. Ovaj sistem počiva na pretpostavci da su sve države uvek nadmoćnije od jedne ili više država koje bi eventualno počinile agresiju. Samo postojanje mogućnosti kolektivne akcije bi, prema ovoj logici, trebalo [] Sistem OUN predstavlja zapravo kombinaciju kolektivne bezbednosti i ravnoteže snaga, budući da su ključnu ulogu u održavanju međunarodnog mira i bezbednosti sačuvale tadašnje velike sile kroz svoju privilegovanu poziciju u Savetu bezbednosti.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

da odvrati države od toga da uopšte počine agresiju. No, da bi sistem kolektivne bezbednosti mogao da funkcioniše, pretnja da će države koje preduzmu agresiju biti izložene kolektivnoj akciji svih ostalih mora da bude uverljiva. Ukoliko to nije slučaj, onda se sistem kolektivne bezbednosti urušava. Školski primer za to je nemoć Društva naroda da spreči, odnosno kazni italijansku agresiju protiv Abisinije (današnja Etiopija) 1935. godine. To je samo ohrabrilo Hitlerovu Nemačku da napadne najpre Čehoslovačku 1938. godine, a zatim i Poljsku godinu dana kasnije. Ovi događaji su označili ne samo sunovrat sistema kolektivne bezbednosti već i početak Drugog svetskog rata.

.. Z U unutrašnjoj politici nacionalna bezbednost predstavlja moćan argument. Obeležavanjem nekog problema etiketom nacionalne bezbednosti otvara se prostor za vanredne mere i pomeraju granice dopuštenog i politički legitimnog. Nacionalna bezbednost zbog toga u unutrašnjoj politici često predstavlja ultimativni argument, čijim se potezanjem umanjuje prostor za demokratsku raspravu, a uvećava onaj za specijalne mere kojima se suspenduje postojeći pravno-politički poredak. U međunarodnoj politici, nacionalna bezbednost je takođe opasan argument. Kada države teže samo tome da osiguraju svoju nacionalnu bezbednost, one često dovode druge države u stanje nebezbednosti. Logika nacionalne bezbednosti, neobuzdana međusobnim poverenjem i saradnjom, uvodi države u bezbednosnu dilemu, spiralu straha i nepoverenja i, konačno, u sukob. Nacionalnu bezbednost je moguće štititi merama unutrašnje politike, kao što je, na primer, jačanje institucija, ekonomski rast, naoružavanje ili represija. Nju je, takođe, moguće postizati spoljnom politikom, i to uravnotežavanjem drugih država ili saradnjom sa njima. Međutim, kao što nedostatak poverenja u međunarodnim odnosima, po pravilu, stvara bezbednosnu dilemu, tako i preterano poverenje može da ohrabri agresore. No, u anarhičnom sistemu ne postoji samo tenzija između nacionalne i međunarodne bezbednosti. Savremeni međunarodni sistem se, više nego ikada ranije u istoriji, sastoji od demokratskih država, što nacionalnu bezbednost sve više dovodi u antagonistički odnos sa individualnim pravima i slobodama. Činjenica da težnja ka uvećanju nacionalne bezbednosti predstavlja stalni izvor opasnosti, kako po među ~

FILIP EJDUS

narodnu tako i po individualnu bezbednost, govori najbolje u prilog tome zbog čega je ovu temu potrebno ozbiljno izučavati. Pitanja: 1.

Šta u demokratskom društvu treba da ima prioritet: nacionalna ili ljudska bezbednost?

2.

Da li je moguće prevazići bezbednosnu dilemu u međunarodnim odnosima?

3.

Koje su prednosti i slabosti sistema kolektivne bezbednosti?

4.

Nacionalni interesi su ono što političke elite od njih naprave. Da li se slažeš?

5.

Da li je moguće imati jasnu koncepciju nacionalnih interesa bez jasne vizije nacionalnog identiteta?

6.

Moć u međunarodnoj politici nije sredstvo već odnos. Da li se slažeš?

7.

Da li u savremenom međunarodnom sistemu, po vašem mišljenju, ima više elemenata sistema ravnoteže snaga ili kolektivne bezbednosti?

8.

Kakav sistem najviše odgovara malim državama – ravnoteža snaga, kolektivna bezbednost ili svetska federacija?

Preporučena literatura: ▪

Siniša Tatalović, Grizold Anton i Cvrtila Vlatko, Suvremene sigurnosne politike. Zagreb: Tehnička knjiga, 2008: 15–51.

▪

Dimitrijević, Vojin, „Teškoće u definisanju nacionalnog interesa Srbije”. U Petrič, Vofgang i dr. (ur.), Srbija je važna: unutrašnje reforme i evropske integracije. Beograd: Samizdat B92, 2009: 155–162.

▪

Republika Srbija, Strategija nacionalne bezbednosti, april 2009.

Film: ▪

Profesionalac, 2003.

 ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

........................................

. R 

Sadržaj: 14.1. 14.2. 14.3. 14.4. 14.5.

Uvod Region i studije bezbednosti Regionalne bezbednosne organizacije Evropska bezbednosna arhitektura Zaključak

.. U Nauka o međunarodnim odnosima i studije bezbednosti dosta dugo su bile fokusirane na državu i međunarodni sistem. Regionalna bezbednosna dinamika bila je, u najboljem slučaju, samo delimično i posredno zahvaćena ovim redukcionističkim ili sistemskim pristupima. Završetak Hladnog rata i nestanak bipolarne strukture međunarodnih odnosa doveli su do povlačenja globalnog „prekrivača” sa mnogobrojnih bezbednosnih žarišta u svetu. Paralelno sa tim, procesi ubrzane ekonomske međuzavisnosti intenzivirali su brojne projekte regionalnih integracija. U pokušaju da prate ovakav razvoj međunarodne realnosti istraživači bezbednosti počeli su da razvijaju nove teorijske paradigme, koje bi adekvatno mogle da opišu i objasne regionalnu bezbednosnu dinamiku. Upravo je to tema ovog poglavlja, koje počinje raspravom o tome šta predstavlja pojam regiona u nauci o međunarodnim odnosima i studijama bezbednosti. Nakon toga, razmatraće se nastanak i razvoj regionalnih  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

bezbednosnih organizacija u drugoj polovini 20. veka. Naposletku, poglavlje se završava analizom evropske bezbednosne arhitekture posle okončanja Hladnog rata.

.. R    Reč region potiče od latinskog glagola regere, što znači upravljati i vladati i, kako piše Mišel Fuko, predstavlja pre svega „fiskalni, administrativni i vojni pojam”.[] U najopštijem smislu, region predstavlja geografski pojam koji označava teritoriju ili akvatoriju srednje veličine. U političkim naukama i nauci o međunarodnim odnosima, pojam region je uglavnom definisan kao „ograničena grupa država koje povezuje geografija, kao i određeni nivo međuzavisnosti”.[] Postoje, međutim, mnogobrojni kriterijumi na osnovu kojih je moguće definisati regione. Analizirajući literaturu o regionima u nauci o međunarodnim odnosima, objavljenu u periodu između 1958. i 1971. godine, Vilijem Tompson je ustanovio da postoji čak dvadeset jedno obeležje koje se u ovoj disciplini koristi za identifikaciju regiona.[] U nauci o međunarodnim odnosima moguće je razlikovati tri različita pristupa regionima.[] Prvi je pristup iznutra–ka–spolja (engl. inside-out approach), koji je usredsređen na unutrašnja obeležja poput klime, kulture, jezika, ekonomske integracije i međuzavisnosti. Prema ovom pristupu, ono što drži region na okupu to su, dakle, intraregionalna obeležja. Na primer, ono što Zapadni Balkan, prema ovom pristupu, čini regionom jeste njegova unutrašnja kulturna, politička, ekonomska [] Crampton and Elden, 2007, 173. [] Hettne and Soderbaum, 2000, 462. [] Ta obeležja su: 1. geografska bliskost; 2. obrazac regularnih i intenzivnih odnosa; 3. međupovezanost; 4. unutrašnje priznanje da je reč o zasebnoj oblasti; 5. spoljno priznanje da je reč o zasebnoj oblasti; 6. jedan ili više aktera; 7. najmanje dva aktera; 8. najmanje tri aktera; 9. samo male sile; 10. regionalne jedinice imaju manju moć nego dominantne jedinice u sistemu; 11. subordinacija u odnosu na sistem; 12. geografsko-istorijska zona; 13. nivo etničke, jezičke ili istorijske povezanosti; 14. integrisanost oblasti; 15. postojanje politike integracija; 16. funkcionalna difuznost; 17. institucionalizacija odnosa; 18. autonomija u odnosu na sistem; 19. posebna konfiguracija vojnih snaga; 20. regionalna ravnoteža lokalnih snaga; 21. zajednički razvojni status. Thompson, 1973, 93. [] Za detaljnu diskusiju ova tri pristupa videti: Nojman, 2011, 135–159. Neki autori kombinuju sva tri pristupa kao što je, na primer, Bechev, 2011.  ~

FILIP EJDUS

i bezbednosna međupovezanost. Drugi pristup je spolja–ka–unutra (engl. outside-in approach) i on definiše region uz pomoć spoljašnjih obeležja kao što su uloga velikih sila, interakcija sa međunarodnim sistemom, prirodne geopolitičke međe itd. Prema ovom pristupu, region Zapadnog Balkana definišu ekstraregionalni činioci kao što je, na primer, činjenica da ove države nisu članice EU. I konačno, treći pristup pažnju usmerava na procese diskurzivne „izgradnje regiona” (engl. region building approach). Prema ovom pristupu, region je socijalno konstruisana kategorija koja istorijski nastaje i nestaje povezivanjem i razdvajanjem geografskih, političkih, ekonomskih, kulturnih i drugih celina na jednoj teritoriji ili akvatoriji srednje veličine. Regioni, dakle, nisu politički neutralne, čisto geografske kategorije, već su uvek društvene konstrukcije, koje nastaju na temelju određenih političkih odnosa moći. Geografija je, prema ovom pristupu, da parafraziramo Klauzevica, nastavak politike drugim sredstvima. Isto kao i nacije, i regioni su zapravo „zamišljene zajednice”.[] Antrfile 14.1. Region kao zamišljena zajednica Kako nastaju „regionalne zamišljene zajednice”? Kao što nastanku nacija prethodi nastanak nacionalista, „postojanju regiona”, po rečima Ivera Nojmana, „prethodilo je postojanje neimara regiona. To su politički akteri koji u političkom projektu vide svoj interes u zamišljanju određenog prostornog i vremenskog identiteta za neki region, kao i u širenju tog zamišljenog identiteta na što veći broj ljudi”.[527] Ipak, za razliku od onih koji su izgradili naciju, oni koji grade region ne moraju uvek za cilj da imaju stvaranje jedinstvenog političkog tela kao što je zajednička država.[528] Primenjujući ovakav pristup na izgradnju različitih koncepcija Severne Evrope posle završetka Hladnog rata, Nojman pokazuje kako se više različitih interpretacija toga šta treba da predstavlja određeni region uvek bori za dominaciju. Osim toga, neimari regiona, kako saopštava Nojman, često nastoje da se upravo njihova država nađe u centru koncepcije regiona, za koju se oni zalažu. Odluka o tome gde će biti postavljene granice nekog regiona nije stvar sagledavanja nekakvih objektivnih geografskih, geopolitičkih ili pak kulturnih obeležja, već je ona uvek plod političke odluke. Regioni su tamo gde političari odrede da će oni biti. Uzmimo, primera radi, region Srednje, odnosno Centralne Evrope. Najšira, geografski naizgled najneutralnija definicija Srednje Evrope obuhvata čitav središnji deo evropskog kontinenta, počev od reke Rajne na zapadu, pa do reke Bug na istoku, i od Baltičkog mora na severu, pa do planine Balkan (Stara planina) na jugu. Najuža definicija obuhvata države tzv. višegradske grupe (Poljska,

[] Nojman, 2011, 163–177; Anderson, 1983; Adler and Barnett, 1996. [] Nojman, 1999, 137. [] Kritiku Nojmanovog pristupa videti: Browning, 2003.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Češka, Slovačka i Mađarska). Između najšire, „geografske”, i najuže, „političke”, definicije postoji čitav niz različitih, uglavnom kulturnih konstrukcija Srednje Evrope, koje su u različitim epohama imale promenljive granice.[529] Koja će verzija Srednje Evrope preovladati zavisi od toga koji je odnos političke moći ugrađen u naše znanje o regionima. Isto važi i za druge regione poput, na primer, nordijskog regiona Istočne Evrope, Balkana ili Orijenta.[530]

Tokom druge polovine 20. veka, osim sporadičnog interesovanja za region, on u studijama međunarodne bezbednosti dugo nije bio tretiran kao izdvojeni nivo analize na način na koji su to bili nivoi pojedinca, države i međunarodnog sistema.[] Ovakvo teorijsko zanemarivanje regiona bilo je samo donekle opravdano. Za vreme trajanja „gvozdene zavese”, sukob između SAD i SSSR određivao je u velikoj meri bezbednosnu dinamiku na čitavoj planeti. Teško je pronaći sukob koji se dogodio u periodu između 1945. i 1989. godine, a na koji nije uticala globalna dinamika borbe dveju supersila. Čak i onda kada uzroci regionalnih sukoba nisu bili vezani za sukob supersila, njihovi akteri su se oslanjali na SAD ili SSSR, kako bi poboljšali svoju poziciju i uvećali šanse da iz sukoba izađu kao pobednici. Takođe, supersile su nastojale da obuzdaju regionalne tenzije u želji da izbegnu eskalaciju globalnih razmera i eventualno izbijanje nuklearnog rata. Ipak, već tokom Hladnog rata čuli su se prvi glasovi koji su predlagali da se veća pažnja posveti regionima kao nivou analize. Među prvima koji su predložili da se u nauku o međunarodnim odnosima ubaci nivo analize koji bi se nalazio između državnog i sistemskog bio je Ronald Jalem. Razlog za uvođenje regionalnog nivoa analize Jalem je pronašao u „sve većoj kompleksnosti svetske politike”.[] Ipak, Beri Buzan je u knjizi Ljudi, države i strah, iz 1983. godine, ponudio prvo teorijsko utemeljenje za sveobuhvatno izučavanje regionalne bezbednosti. On piše: Dosta je napora uloženo u analizu bezbednosti na državnom nivou, kako u analizu politike nacionalne bezbednosti tako i u analizu kriznih žarišta. Slično tome, mnoge analize orijentisane su prema velikim apstrakcijama sistemske analize. Međutim, između njih pronalazimo samo maglovite i izvedene pojmove regionalne ravnoteže snaga i podsistema. Međutim, upravo u ovoj srednjoj oblasti koncept bezbednosti ima jednu od svojih najkorisnijih primena.[533]

[] Nojman, 1999, 163–177. [] Wolff, 1994; Todorova, 2006; Said, 2008. [] Neki od važnijih radova koji su se tokom Hladnog rata fokusirali na region su: Deutsch et al., 1957; Mitrany, 1966; Nye, 1971. [] Yalem, 1977, 307. [] Buzan, 1983, 105.  ~

FILIP EJDUS

Buzan smatra da obrasci bezbednosnih odnosa na regionalnom nivou često imaju svoju dinamiku koja ne mora presudno biti determinisana strukturom međunarodnog sistema. Ove obrasce regionalne bezbednosti Buzan je nazvao regionalnim bezbednosnim kompleksima, koje je definisao kao „grupu država čije su primarne bezbednosne brige dovoljno međusobno povezane da se njihove nacionalne bezbednosti ne mogu realistično razmatrati odvojeno”.[] Pošto bezbednosne pretnje lakše i brže savladavaju kraće razdaljine, susedne države u bezbednosnom smislu imaju mnogo više zajedničkog nego one koje se nalaze na različitim kontinentima. Prema Buzanovoj koncepciji, bezbednosni odnosi unutar regiona daleko su intenzivniji nego odnosi između njih. Završetak Hladnog rata dodatno je podstakao interesovanje za regionalnu bezbednost. Nakon pada „gvozdene zavese”, kako pišu Lejk i Morgan, „iako su tenzije između velikih sila opale, one su eksplodirale u mnogobrojnim delovima sveta”.[] Mnogi novonastali regionalni sukobi došli su u žižu svetske pažnje iako njihova unutrašnja dinamika nije zavisila od strukture međunarodnog sistema ili je, pak, bila oslobođena tog sistema zbog nestanka bipolarnog sveta. Nestankom SSSR nastalo je četrnaest, a nestankom SFRJ sedam novih država, čime su nastale potpuno nove regionalne bezbednosne dinamike. Takođe, nestankom globalne ideološke napetosti između demokratije i komunizma, u međunarodnim odnosima postao je značajan etnoreligijski faktor, dok su regionalne bezbednosne dinamike postale autonomije. Velike sile izgubile su interesovanje za mnoge regionalne sukobe, posebno u nerazvijenom svetu. Beri Buzan je, zajedno sa svojim kolegom Oleom Veverom, dodatno razradio teoriju regionalnog bezbednosnog kompleksa (videti poglavlja 5 i 14).[]

.. R   Od razvoja suverene nacionalne države u 17. veku, pa do kraja Drugog svetskog rata, države su, pre svega, brinule za državnu bezbednost tako što su uspostavljale sistem ravnoteže snaga. Već tokom 19. veka počinju da se razvijaju regionalni bezbednosni režimi, poput Evropskog [] Buzan, 1983, 106. [] Lake and Morgan 1997, 4. [] Buzan and Wæver, 2003.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

koncerna nastalog 1815. godine ili Monroove doktrine, proklamovane 1823. godine. Ipak, ovi bezbednosni režimi još uvek nisu podrazumevali stvaranje regionalnih bezbednosnih ustanova u smislu formalnih organizacija koje imaju izričit mandat da se bave mirom i bezbednošću u nekom ograničenom geografskom regionu. Do razvoja prvih regionalnih bezbednosnih ustanova dolazi tek nakon završetka Drugog svetskog rata. Već su u članu 21 Povelje Društva naroda, kao sastavni deo svetskog mira, bili izdvojeni regionalni sporazumi. Ipak, oni će tek u Povelji OUN dobiti zapaženo mesto. Od 1945. godine do danas, nastalo je preko trideset regionalnih bezbednosnih organizacija, i to u tri velika talasa.[] Tokom prvog talasa, koji je trajao od 1945. do 1965 godine, nastale su prve regionalne bezbednosne organizacije, kako bi saradnjom bilo sprečeno izbijanje novih sukoba, kao i kako bi ideološki blokovi bili dodatno utvrđeni. Tako su nastale organizacije kao što su NATO (1949), ANZUS (1951), SEATO (1954), Zapadnoevropska unija – WEU (1954), Varšavski pakt (1955) i Bagdadski pakt (1955). U ovom periodu nastale su i evropske zajednice, i to Evropska zajednica za ugalj i čelik – ECSC (1951), Evropska ekonomska zajednica – EEC (1957) i Evropska agencija za atomsku energiju – EUROATOM (1957). Iako je u temelju osnivanja ovih organizacija želja da se uspostavi trajni mir na evropskom kontinentu, proces evropskih integracija je tokom ovog perioda bio pre svega ekonomske prirode. Bilo je, doduše, pokušaja da se započne i integracija u oblasti bezbednosti i odbrane, kao što je, recimo, predlog za stvaranje Evropske odbrambene zajednice (EDC), koji je odbačen u francuskom parlamentu 1954. godine. Ova prva generacija regionalnih organizacija reflektovala je regionalnu dominaciju supersila i drastičan rast temperature u međunarodnoj politici zbog njihove, sve intenzivnije, vojnopolitičke konfrontacije.

[] Fawcett, 2008.  ~

FILIP EJDUS

Antrfile 14.2. Povelja OUN i regionalni ugovori Glava VIII – Regionalni ugovori Član 52 1. Ova Povelja ni na koji način ne isključuje postojanje regionalnih ugovora ili ustanova, čija je svrha da se bave predmetima održanja međunarodnog mira i bezbednosti podesnim za regionalnu akciju, pod uslovom da su ti ugovori ili ustanove, kao i njihov rad, u skladu sa ciljevima i načelima Ujedinjenih nacija. 2. Članovi Ujedinjenih nacija, koji su stupili u ovakve ugovore ili obrazovali ovakve ustanove, učiniće svaki napor da postignu mirno rešenje lokalnih sporova na osnovu tih regionalnih ugovora ili posredstvom tih regionalnih ustanova pre nego što ih iznesu pred Savet bezbednosti. 3. Savet bezbednosti podsticaće razvoj mirnog rešavanja lokalnih sporova na osnovu ovih regionalnih ugovora ili posredstvom regionalnih ustanova bilo na inicijativu zainteresovanih država bilo na sopstvenu inicijativu.

Reakcija na ovakav razvoj stvari bila je pojava druge generacije regionalnih bezbednosnih organizacija u periodu od 1966. do 1989. godine. Jedan broj ovih organizacija nastao je kao reakcija na pojedinačne bezbednosne pretnje. Tako je Udruženje država Jugoistočne Azije (ASEAN) nastalo zbog rata u Vijetnamu (1967), Savet za saradnju u Zalivu (GCC) zbog revolucije u Iranu (1981), a Južnoafrička razvojna konferencija za koordinaciju (SADCC) zbog aparthejda (1980). Druge su, pak, nastale radi regionalne ekonomske integracije, a po uzoru na uspeh evropskih integracija, kao na primer Karipska zajednica – CARICOM (1973) u Karibima ili Ekonomska zajednica država Zapadne Afrike – ECOWAS (1975). Konačno, pojedine regionalne bezbednosne institucije nastale su radi stvaranja panregionalne političke i bezbednosne saradnje, kao što je Konferencija za bezbednost i saradnju u Evropi – CSCE (1975) u oblasti od Vankuvera do Vladivostoka i Organizacija islamske konferencije ICO (1969). Urušavanje Sovjetskog Saveza dovodi do strukturnih promena u međunarodnim odnosima, odnosno do prelaska iz bipolarnog u unipolarni međunarodni sistem. Ovo pokreće treći talas u nastanku regionalnih organizacija, koji traje i danas. U ovom periodu su nastale neke potpuno nove organizacije, koje su bile reakcija na novonastalo međunarodno političko, ekonomsko i bezbednosno okruženje. Takve su, na primer, Zajednica nezavisnih država – CIS (1991) i Organizacija  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

ugovora o zajedničkoj bezbednosti – CSTO (1992) u postsovjetskom prostoru i Šangajska organizacija za saradnju – SCO u centralnoj Aziji (1995) sa izričitim bezbednosnim mandatom, kao i MERCOSUR (1991) u Južnoj Americi, Azijsko-pacifička ekonomska saradnja – APEC (1989) i Severnoamerički sporazum za slobodnu trgovinu – NAFTA (1994) u Severnoj Americi, koje su nastale radi ekonomske saradnje i integracije. S druge strane, došlo je do transformacije postojećih organizacija, pa su tako CSCE prešle u OSCE (1995), EZ u EU (1993), OAU u AU (2002), a SADCC u SADC (1992). Neke hladnoratovske organizacije proširile su polje svog delovanja i uključile nove države u brojne oblike saradnje. Tako je, primerice, NATO pokrenuo program „Partnerstvo za mir” – PfP (1994), a ASEAN svoj Regionalni forum – ARF (1994).

.. E   Nakon završetka Hladnog rata evropska bezbednosna arhitektura doživela je temeljnu transformaciju. Postojeća posthladnoratovska arhitektura bezbednosti u Evropi mogla bi biti predstavljena kao kompleksna mreža više ili manje koordiniranih ustanova, putem kojih evropske države nastoje da upravljaju zajedničkim bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama. Sve ove institucije moguće je podeliti u tri grupe. U prvu grupu spadaju one institucije koje su nastale u okviru zapadne bezbednosne zajednice. To su EZ, odnosno EU, NATO i WEU. Iako su nastale tokom Hladnog rata – NATO 1949, EZ 1951, WEU 1954. godine – sve one su posle pada Berlinskog zida doživele temeljnu transformaciju. NATO je povećao svoje članstvo sa 16 na 29 članica (stanje 2017. godine), šireći se na države nestalog Varšavskog pakta. Pored toga, od čisto vojnog sistema kolektivne odbrane, NATO je postao sistem kolektivne bezbednosti koji deluje i van svojih granica. Evropske zajednice dobile su političku dimenziju stvaranjem EU 1992, kao i vojnu nakon usvajanja deklaracije iz St. Maloa 1998. godine, o čemu će biti reči kasnije. Osim toga, i EU se, u nekoliko talasa proširenja posle završetka Hladnog rata, proširila sa 12 na današnjih 28 država članica. Građani Velike Britanije doneli su na referendumu održanom 23. juna 2016. godine (tesnom većinom od 51,9% glasova) odluku da njihova država izađe iz EU. Iako su uslovi pod kojima će doći do takozvanog Brexita još uvek nepoznati, ovo bi moglo imati dalekosežne posledice na evropsku bezbednost. Konačno, WEU je nakon trideset godina ne ~

FILIP EJDUS

aktivnosti sredinom osamdesetih godina najpre reaktivirana, da bi se tokom devedesetih godina de facto utopila u EU. U drugu grupu institucija evropske bezbednosne arhitekture spadaju one organizacije koje su nastale uglavnom nakon završetka Hladnog rata i bile grupisane oko Ruske Federacije. To su Zajednica nezavisnih država (CIS), osnovana 1991, zatim Evroazijska ekonomska zajednica (EAEC), nastala 2000, kao i Ugovor sporazuma o kolektivnoj bezbednosti (CSTO), koji je potpisan 2002. godine. Sve tri organizacije nastale su kako bi se konsolidovao postsovjetski prostor i omogućila ekonomska, politička i bezbednosna saradnja između Ruske Federacije i bivših sovjetskih republika. Dosadašnji uspeh ovih organizacija je na daleko nižem nivou od zapadnih organizacija na koje su se one i ugledale. Tako, na primer, CIS nije uspeo da spreči oružani sukob između svojih članica Gruzije i Rusije u avgustu 2008. godine, te je Gruzija zbog toga i napustila ovu organizaciju. Rat u Ukrajini i ruska aneksija Krima u martu 2014, a zatim i intervencija na istoku zemlje, dodatno su oslabili ruske ambicije da politički ujedine postsovjetski prostor. Države u okviru CSTO su daleko manje integrisane nego one u okviru NATO, a njihova povezanost svodi se na izvođenje povremenih zajedničkih vojnih vežbi. Organizacija EAEC, osnovana po ugledu na EU, nalazi se još uvek na samom početku ekonomske integracije. Konačno, u treću grupu spadaju institucije koje su nastale povezivanjem dve gorepomenute grupe država radi uspostavljanja panevropske bezbednosne saradnje. Najvažnija među njima jeste Konferencija za evropsku bezbednost i saradnju (CSCE), nastala potpisivanjem Zavr-šnog akta u Helsinkiju 1975. godine. Ona je 1995. prerasla u Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE) i 2017. godine broji 57 država članica. Ostale panevropske bezbednosne institucije nastale su nakon završetka Hladnog rata. To su, recimo, Savet za evroatlantsku saradnju (NACC), koji je nastao 1991, a 1997. prerastao u Evroatlantski savet za saradnju (EAPC), zatim NATO program „Partnerstvo za mir” (PfP), pokrenut 1994, kao i Savet NATO–Rusija, pokrenut 2002. godine. Nesumnjivo je da sistem evropske bezbednosti nije savršen. Ključne institucije nastale su tokom Hladnog rata, ali su se manje ili više uspešno transformisale. Najveći problem trenutno predstavlja činjenica da se Rusija, koja želi da povrati status velike sile, ako ne i supersile, koji je nekada uživao SSSR, oseća isključenom iz dominantnih tokova bezbednosnih integracija u Evropi. To i jeste jedan od razloga zbog kojih je u novembru 2009. godine Moskva predložila potpisivanje novog sporazuma o evropskoj bezbednosti. Njime bi se uspostavila nova arhitektura  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

bezbednosti u Evropi, u koju bi svi bili uključeni.[] Ovaj sporazum na Zapadu nije prihvaćen, što je jedan od uzroka ruske reakcije na promenu režima u Ukrajini (februar 2014) i okretanje njenog spoljno-političkog kursa prema Zapadu.

.. Z Cilj prethodnog poglavlja bio je da osvetli mesto regiona u studijama bezbednosti. Iako su regioni često predstavljeni kao politički neutralne, geografski objektivne kategorije, oni uvek predstavljaju sporne, promenljive i od političkih odnosa moći zavisne socijalne konstrukcije. U studijama bezbednosti region je dugo bio ignorisan. Međutim, tokom osamdesetih godina on je uveden kao zaseban nivo analize, koji se nalazi između države i međunarodnog sistema. Osim toga, u poglavlju je analiziran istorijski razvoj regionalnih bezbednosnih organizacija posle Drugog svetskog rata. Intenzivirana bezbednosna saradnja unutar regionalnih bezbednosnih kompleksa dovela je do sazrevanja anarhije posebno na evropskom kontinentu. Nakon urušavanja SSSR, regionalna bezbednosna arhitektura doživela je temeljnu transformaciju, pre svega velikim širenjem NATO i EU, kao i širenjem oblasti u kojima one deluju. NATO je počeo sve više da prerasta u politički forum, EU prolazi kroz proces militarizacije, dok je CSCE, iako prerastao u OSCE, izgubio značaj koji je imao tokom trajanja perioda „gvozdene zavese”.[] Mada je sa stanovišta Zapada Hladni rat okončan, za mnoge u Moskvi su se granice „gvozdene zavese” samo pomerile dalje prema istoku. Ruska Federacija pokušala je da konsoliduje bezbednosni poredak u postsovjetskoj sferi pokretanjem novih regionalnih bezbednosnih organizacija, poput CSTO i CIS. Ipak rat u Gruziji, a kasnije i u Ukrajini pokazuju da je ovaj prostor još uvek jako daleko od perspektive održive bezbednosne saradnje.

[] Tekst predloženog sporazuma na engleskom jeziku: (20. jun 2011). [] Whitman, 2004.  ~

FILIP EJDUS

Pitanja: 1.

Po čemu se razlikuju pristupi iznutra–ka–spolja i spolja–ka–unutra u definisanju regiona?

2.

Ko su izgraditelji regiona Zapadnog Balkana?

3.

Zbog čega je region dugo bio ignorisan kao nivo analize u studijama bezbednosti?

4.

Zbog čega dolazi do razvoja regionalnih bezbednosnih ustanova nakon završetka Drugog svetskog rata?

5.

Koje su faze u razvoju regionalnih bezbednosnih ustanova?

6.

Koje tri vrste regionalnih bezbednosnih ustanova čine evropsku bezbednosnu arhitekturu?

7.

Da li bezbednosni poredak na evropskom kontinentu počiva na kolektivnoj bezbednosti ili na ravnoteži snaga?

Preporučena literatura: ▪

Foset, Luiza, „Regionalne institucije”. U Vilijems, Pol, Uvod u studije bezbednosti, str. 395–413. Beograd: Službeni glasnik, 2012.

Film: ▪

Smrt Jugoslavije (Death of Yugoslavia), 1995.

 ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

........................................ . G 

Sadržaj: 15.1. 15.2. 15.3. 15.4.

Uvod Međunarodni sistem i bezbednost Globalizacija i međunarodna bezbednost Zaključak

.. U Globalna bezbednost odnosi se na bezbednosnu dinamiku koja se odvija na nivou čitavog sveta. Kao najviši nivo analize, nivo globalne bezbednosti predstavlja ptičju perspektivu u studijama bezbednosti. Iz ove perspektive se ne mogu uvek u dobroj rezoluciji sagledati bezbednosni izazovi, rizici i pretnje na nivou pojedinca, društva ili države, ali se zato mogu dosta dobro uočiti makropojave značajne za ceo svet. Kakva će, pak, bezbednosna dinamika biti uočena na globalnom nivou analize u velikoj meri zavisi od toga kako je podešen „analitički objektiv”. Ukoliko je on podešen tako da ima državocentrični pogled, istraživački objektiv će „uslikati” bezbednosnu dinamiku koja se odvija unutar međunarodnog, tačnije unutar međudržavnog sistema. Ukoliko je podešen na društvenocentričnu perspektivu, objektiv će pre „snimiti” bezbednosnu dinamiku koja je rezultat procesa globalizacije. Dok koncept međunarodnog sistema pruža dobar okvir za statičnu analizu globalne bezbednosti, koncept globalizacije omogućava okvir za dinamičku analizu  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

globalne bezbednosti. U narednom delu teksta najpre će biti razmotrena globalna državocentrična bezbednosna perspektiva, u kojoj su dominantni akteri države. U drugom delu poglavlja pažnja se usmerava na globalne transnacionalne bezbednosne procese.

.. M    Međunarodni sistem se sastoji od dve ili više država u interakciji. Za Keneta Volca, utemeljivača strukturalne, odnosno neorealističke teorije međunarodnih odnosa, „sistem je sačinjen od strukture i od jedinica koje su u interakciji”.[] Kada se govori o međunarodnom sistemu, pod jedinicama se podrazumevaju države, odnosno suverene političke zajednice, ali ne i sve ostale jedinice, odnosno akteri koji potencijalno mogu biti u interakciji, poput pojedinaca, preduzeća, NVO, međunarodnih organizacija itd. Sistem koji bi obuhvatao sve ove aktere Buzan, Džouns i Litl nazivaju međuljudskim sistemom (engl. interhuman system).[] Prema Martinu Vajtu, jednom od osnivača engleske škole međunarodnih odnosa, postoje samo dve vrste međunarodnih sistema, a to su suvereni i sizerenski sistemi.[] Sistem suverenih država sastoji se od država koje ne priznaju nijedan politički autoritet iznad sebe. Nasuprot tome, sizerenski sistem država je ona „grupa država koje imaju više ili manje trajne međusobne odnose, ali jedna od njih ima jedinstvene zahteve koje drugi formalno ili prećutno prihvataju”.[] Suverene sisteme retko kada karakteriše potpuna jednakost moći država koje je čine i u njima gotovo uvek postoji dominantna sila ili hegemon. Međutim, za razliku od sizerenskog sistema, u suverenom sistemu, kako piše jedan drugi doajen engleske škole, Hedli Bul, „hegemonija prelazi iz ruku jedne u ruke druge sile i konstantno je predmet spora”.[] Štaviše, dok se suvereni sistem održava mehanizmom ravnoteže snaga, sizerenski se održava zahvaljujući principu „zavadi pa vladaj” (lat. divide et impera). Istorijski, postojao je veći broj sizerenskih međunarodnih sistema, poput vizantijskog, kineskog, indijskog, arapsko-islamskog, mongolsko-tatarskog itd. S druge strane, postoji samo jedan suvereni međunarodni [] [] [] [] []

Volc, 2008, 90. Buzan et al., 1993. Za doprinos Engleske škole studijama bezbednosti videti: Buzan, 2010. Wight, 1977, 23. Bull, 1995, 11.  ~

FILIP EJDUS

sistem koji se od 17. veka formirao na zapadu Evrope, a kasnije proširio i na ostatak sveta. Intenzivna interakcija država u međunarodnom sistemu dovela je do razvoja onoga što predstavnici engleske škole nazivaju „međunarodnim društvom”. Za razliku od međunarodnog sistema, ovo društvo država vezano je setom zajedničkih pravila i institucija.[] Međunarodno društvo predstavlja, kako istaknuti predstavnici ove škole Hedli Bul i Adam Votson saopštavaju: (...) grupu država (ili opštije rečeno, grupu nezavisnih političkih zajednica), koje ne samo da su formirale sistem, u smislu da ponašanje svake od njih neophodno predstavlja činilac u kalkulacijama ostalih, već su i pomoću dijaloga i dogovora ustanovile zajednička pravila i institucije radi održavanja međusobnih odnosa i prepoznavanja zajedničkih interesa kako bi se ovi aranžmani održali.[546]

Savremeno međunarodno društvo nastalo je na evropskom kontinentu u osvit modernog doba, ali se, zahvaljujući najpre imperijalnim osvajanjima evropskih sila koje je počelo u 15. veku, a kasnije i zahvaljujući procesu dekolonijalizacije od 18. veka pa nadalje, proširilo na ostatak sveta. Najveći broj novih država nastao je nakon Drugog svetskog rata. Još 1940. godine u svetu je bilo svega 65 nezavisnih država, da bi 2011. Južni Sudan postao 193. država članica.[] „Globalno međunarodno društvo”, kako primećuju Bul i Votson, „u velikoj meri predstavlja posledicu evropskog uticaja na ostatak sveta tokom poslednjih pet vekova”.[] Stoga evrocentričnost, koja se često spočitava nauci o međunarodnim odnosima i studijama bezbednosti, nije obavezno proizvod metodološkog etnocentrizma. Savremeni međunarodni sistem je istorijski nastao u Evropi, odakle se proširio na ostatak sveta, i kao takav treba da bude izučavan. Nepromenjena strukturna karakteristika ovog međunarodnog sistema od njegovog nastanka bila je anarhija, odnosno odsustvo bilo kakvog naddržavnog tela koje bi imalo monopol nad legitimnom upotrebom sile. Ono u čemu se ovaj međunarodni sistem ipak menjao, pored zrenja i evolucije kulture anarhije (videti poglavlje 5), jeste distribucija moći [] Bull, 1995; Dunne, 1998. [] Bull and Watson, 1984, 1. [] Organizacija ujedinjenih nacija ima 193 države članice, a postoji još nekoliko država koje iz različitih razloga nisu članice (npr. Vatikan, Kosovo, Tajvan, Palestina itd.). Videti poglavlje 7. [] Bull and Watson, 1984, 1.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

između velikih sila. U zavisnosti od broja dominantnih država u sistemu (tzv. polova), teoretičari strukturalnog realizma napravili su razliku između sistema u kome je dominantna jedna država (unipolarni ili hegemonistički sistem), onog u kome su dominantne dve države (bipolarni sistem) i sistema u kojem je dominantno tri ili više država (multipolarni sistem).[] Međunarodni sistem je od 17. veka bio uglavnom multipolaran, sa kraćim intervalima unipolarnosti i bipolarnosti. Iako se polarnost često menjala, do šezdesetih godina 20. veka, barem prema rečima Kvinsija Rajta, bilo je svega dvanaest država koje su imale status velikih sila.[] Danas postoji sve širi konsenzus o tome da je unipolarni svet, koji je zamenio bipolarni nakon pada gvozdene zavese, na zalasku. Ipak, još uvek nije potpuno izvesno koliko će dugo biti potrebno da on bude u potpunosti zamenjen novim multipolarnim svetom, kao ni to koje će se sve države, osim Kine, upisati na ovu istorijsku listu velikih sila. Nakon što je pojam međunarodnog sistema definisan, nameće se kao centralno pitanje to kako polarnost, odnosno broj velikih sila u međunarodnom sistemu, utiče na međunarodnu bezbednost. U literaturi nema saglasnosti oko odgovora na ovo važno pitanje. Klasični realisti, poput Hansa Morgentaua, smatrali su da su multipolarni sistemi najstabilniji zbog mogućnosti vođenja ograničenog rata, koji je u bipolarnim sistemima teško zamisliv.[] Slično njima, Dojč i Singer drže da su države u multipolarnom sistemu manje sklone ratovima, i to iz dva ključna razloga. Najpre, u multipolarnom sistemu, za razliku od bipolarnog sistema u kome se dve strane sukobljavaju u svakoj oblasti, postoji fleksibilnost – protivnici u jednom međunarodnom sporu mogu biti saveznici u nekom drugom. Osim toga, kako tvrde ovi autori, što ima više velikih sila u međunarodnom sistemu to će njihova pažnja biti više raspršena, a time će i trka u naoružanju, kao i mogućnost izbijanja rata, biti manja.[] Nasuprot Dojču i Singeru, Kenet Volc smatra da su velike sile u bipolarnom sistemu manje sklone međusobnom ratu nego u multipolarnom sistemu.[] Po njegovom mišljenju, suštinska razlika između ova dva sistema jeste u načinu balansiranja. Dok države u multipolarnom sistemu pribegavaju „spoljašnjem balansiranju”, to jest oslanjanju na moć drugih [] Volc, 2008. [] To su: Turska, Švedska, Holandija, Španija, Austrija (Austrougarska), Francuska, Engleska (Velika Britanija), Pruska (Nemačka), Rusija (Sovjetski Savez), Italija, Japan, SAD. Wright 1983. Preuzeto iz: Volc, 2008, 178. [] Morgenthau, 1961; Carr, 1981. [] Deutsch and Singer, 1964. [] Waltz, 1964.  ~

FILIP EJDUS

država stvaranjem saveza, u bipolarnom sistemu velike sile na raspolaganju imaju samo „unutrašnje balansiranje”. Ovaj vid balansiranja se odnosi na održavanje ravnoteže snaga sa suparničkom stranom razvojem unutrašnjih, sopstvenih sposobnosti.[] Stoga je u bipolarnom sistemu balansiranje preciznije, a objektivna procena moći protivnika jednostavnija. Time se umanjuju šanse za ispadanje sistema iz ravnoteže, kao i za izbijanje rata između dve sile. Osim toga, prema shvatanju Keneta Volca, međuzavisnost, odnosno uzajamna ranjivost velikih sila u bipolarnom sistemu manja je nego u multipolarnom, što takođe umanjuje njihovu sklonost ka ulasku u međusobni rat. Slično Volcu razmišlja i Džek Levi, koji smatra da su bipolarni sistemi najmanje skloni, dok su unipolarni najviše skloni velikim sistemskim ratovima.[] Zadatak: Pogledajte film Treći svetski rat iz 1998. godine. Šta je u filmu izazvalo Treći svetski rat? Na koji način je predstavljena uloga svetskih sila i njihovih lidera za globalni mir i bezbednost?

Analizirajući optimistički posthladnoratovski svet, u kome su SAD ostale jedina supersila, treća grupa autora smatra da ovaj unipolarni sistem može biti miroljubiviji i od bipolarnog sistema koji je ostavio iza sebe, kao i od potencijalnog multipolarnog sistema koji ga može zameniti u budućnosti.[] Prema mišljenju Vilijema Volforta, unipolarnost, barem ona posthladnoratovska, stvara bolje uslove za mir od ostalih međunarodnih sistema. To je tako zato što u ovom sistemu ne postoji rival hegemonu, koji je istorijski u unipolarnim sistemima i dovodio do izbijanja velikih ratova. Premoć SAD je, prema ovom shvatanju, toliko velika da nijedna druga država u sistemu nema nikakve objektivne šanse da joj parira. Isto tako, zbog činjenice da uživaju tako povlašćenu poziciju u međunarodnom sistemu, SAD imaju snažan motiv da održavaju ključne međunarodne bezbednosne ustanove.[] Slične argumente izneli su i zagovornici teorije hegemonske stabilnosti (engl. hegemonic stability [] Zato što savezništvo sa daleko manje moćnim državama ne može značajno promeniti ravnotežu. Volc, 2008, 179. [] Levy, 1985. [] Kupchan, 1998; Wohlforth, 1999. [] Kritiku ovakvih stavova videti: Layne, 2006.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

theory).[] Prema ovoj teoriji međunarodnih odnosa, međunarodni poredak – pravni, ekonomski i politički – održava se samo zahvaljujući volji, interesima i sposobnostima dominantne države, to jest hegemona, da taj sistem održava. Stoga je opadanje, a ne rast moći hegemona, proces koji bi mogao potencijalno dovesti do sukoba velikih razmera.[] Konačno, jedna grupa autora smatra da za objašnjenje miroljubivosti, odnosno ratobornosti velikih sila, nije odgovorna polarnost međunarodnog sistema već drugi faktori. Tako, na primer, Ted Hopf smatra da nas istorija uči da polarnost uopšte nije uticala na sklonost velikih sila ka međusobnom ratovanju, već da je to pre svega bila „ravnoteža napada i odbrane”, koja podrazumeva vojnotehnički balans, kumulativnost moći i strateška uverenja.[] Henri Kisindžer takođe nudi objašnjenje koje se ne zasniva na polarnosti. On tvrdi da su legitimni međunarodni sistemi stabilniji od revolucionarnih. Dok se legitimni sistemi sastoje od status quo sila, revolucionarni sistemi su oni u kojima je barem jedna velika sila revolucionarno ili revizionistički nastrojena.[] Slično tome, Rejmon Aron smatra da stabilnost međunarodnog sistema zavisi od njegove interne ideološke kohezije. On je u tom smislu razlikovao homogene međunarodne sisteme, koji su stabilni (npr. evropski sistem država od kraja verskih ratova do Francuske revolucije), od heterogenih međunarodnih sistema, koji to nisu (npr. bipolarni sistem tokom Hladnog rata).[] Konačno, Manus Midlarski pokazuje da stabilnost sistema i sklonost velikih sila ka ratu ne zavise od polarnosti već od oskudnosti, odnosno obilnosti resursa za koje se nadmeću velike sile. Ukoliko ovih resursa ima u izobilju, ne postoji razlika između bipolarnog i multipolarnog sistema. Ukoliko su, pak, ti resursi oskudni, multipolarni sistem je, prema mišljenju Midlarskog, manje stabilan od bipolarnog, pa postoje veće šanse da će velike sile ući u sistemski rat.[] Sa okončanjem Hladnog rata i rastom uticaja liberalnih i konstruktivističkih paradigmi u nauci o međunarodnim odnosima i studijama bezbednosti, došlo je do opadanja interesovanja za raspravu o stabilnosti i polarnosti (engl. polarity/stability debate). Učesnici u ovoj raspravi niti

[] [] [] [] [] []

Kindleberger, 1973; Gilpin, 1981. Za kritiku teorije hegemonske stabilnosti videti: Snidal, 1985; Keohane, 1984. Hopf, 1991. Kissinger, 1976. Aron, 2001, 131. Midlarsky, 1993.  ~

FILIP EJDUS

su mogli da predvide, niti da valjano objasne mirno okončanje Hladnog rata, kao ni tranziciju iz bipolarnog u unipolarni sistem. Šta je naučeno iz ove rasprave, u kojoj nisu utvrđene nikakve nesporne zakonomernosti o odnosu između polarnosti i stabilnosti međunarodnog sistema? Pokazalo se da prosto brojanje velikih sila u sistemu nije bilo dovoljno za objašnjenje njihovog ponašanja. Bipolarni sistem u antičko doba drugačije je uticao na ponašanje velikih sila nego bipolarni sistem u 20. veku. To je zato što međunarodni sistem nije samo materijalna, već je i socijalna struktura. Drugim rečima, dentiteti, interesi i ponašanje velikih sila oblikovani su ne samo materijalnom distribucijom sposobnosti, već i vrednostima, normama i sociopolitičkim kontekstom koji se stalno menja. Stoga, sveobuhvatna analiza i objašnjenje bezbednosnih efekata aktuelne tranzicije iz unipolarnog u multipolarni međunarodni sistem zahteva ozbiljno razmatranje međunarodne socijalne dinamike. Jedno od osnovnih, ako ne i centralnih, obeležja ove dinamike u proteklih nekoliko decenija jeste proces globalizacije, kome je posvećen ostatak poglavlja.

.. G    Epohe u ljudskoj istoriji uglavnom dobijaju zvanično ime tek onda kada se završe. Izraz srednji vek ušao je u upotrebu tek u 17. veku kada je renesansa već prevela zapadnu civilizaciju u moderno doba.[] Reč renesansa, odnosno ponovno rađanje, počela se upotrebljavati tek u 19. veku da bi bio označen kulturni pokret koji je zahvatio Evropu između 14. i 17. veka.[] Za razliku od ovih prethodnih epoha, koje su naziv dobile tek nakon što su bile okončane, epoha u kojoj živimo već je dobila svoje ime, to je globalizacija.[] Ima mnogo različitih definicija globalizacije, ali ono što je svima zajedničko jeste da je reč o procesu sve šire, dublje i brže transplanetarne i nadteritorijalne povezanosti država, društava i pojedinaca.[] Iako se globalizacija odvija uporedo sa internaciona[] Najstarija zabeležena upotreba termina srednji vek je iz 1604. godine. Albrow, 1997. [] Renesansa kao epoha prvi put je definisana u Michelet, 1855. [] Naravno, postoji mogućnost da će ova epoha biti drugačije nazivana u budućnosti. Reč globalizacija prvi put se pojavila u tekstu Čarlsa Seramija 1962. godine. Cerami, 1962. [] Mc Grew, 2005.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

lizacijom, regionalizacijom, liberalizacijom i amerikanizacijom, ipak je potrebno konceptualno je razlikovati od ovih procesa. Prema mišljenju Tomasa Fridmana, proces globalizacije dovodi do globalne konvergencije, koja je svet učinila „ravnim”.[] Međutim, uprkos činjenici da globalizacija dovodi do sve većeg ujednačavanja, nju ipak treba shvatiti kao multidimenzionalan i asimetričan proces.[] Globalizacija se odvija neujednačeno u različitim dimenzijama, poput ekonomske, vojne, pravne, ekološke, kulturne i socijalne. Osim toga, ona je asimetričan proces i zato što se ne odvija geografski ravnomerno. Naprotiv, geometrija globalizacije je „varijabilna”, sa globalnim severom, u koji, uslovno rečeno, spadaju države članice OECD i koji je daleko više integrisan nego globalni jug. Ne postoji saglasnost oko toga da li je globalizacija počela još u osvit modernog doba, uporedo sa velikim geografskim otkrićima u 15. veku ili je, pak, reč o fenomenu kojim se obeležava period svetske istorije od kraja 20. veka do danas. Sa jedne strane, istina je da je proces povezivanja sudbina ranije odvojenih civilizacija u univerzalno iskustvo i jedinstveni socijalni prostor počeo već sa geografskim otkrićima i evropskim imperijalnim osvajanjima. S druge strane, ovaj proces je tek tokom 20. veka dobio veliko ubrzanje, koje je bez presedana u ljudskoj istoriji. Ovo je vek u kome je prvi put u istoriji došlo do izbijanja dva svetska rata, do globalne konfrontacije supersila u Hladnom ratu, kao i do izgradnje univerzalnih političkih i ekonomskih ustanova, kao što su OUN, Svetska banka ili Svetska trgovinska organizacija. Proces globalizacije dobio je posebno ubrzanje nakon završetka Hladnog rata kada se, nakon urušavanja komunističkog bloka, činilo da je svet pod vođstvom SAD ujedinjen u stvaranju liberalnog „novog svetskog poretka”. Time je svetska istorija, kako je pisao Frensis Fukujama, došla do svog kraja.[] Ovaj period poklopio se sa informatičkom revolucijom i sa razvojem interneta, koji su iz temelja promenili način na koji ljudi proizvode, procesuiraju, skladište i razmenjuju informacije. Postoje opravdani razlozi za to da globalizacija bude konceptualizovana kao istorijski proces dugog trajanja (fr. la long durée). Međutim, ovakav pristup, zbog odsustva užeg istorijskog fokusa, stvara analitičke poteškoće ukoliko želimo da izolujemo savremeni uticaj globalizacije na međunarodnu bezbednost. Zbog toga će u nastavku teksta biti usvojeno [] Friedman, 2005. [] Mc Grew, 2005, 26–27. [] Fukujama, 2002.  ~

FILIP EJDUS

uže shvatanje, po kome se pod globalizacijom podrazumeva samo ovaj poslednji talas „skupljanja vremena i prostora”, odnosno talas velikog ubrzanja vremena i smanjenja distanci između ljudi, koji je zahvatio svet u drugoj polovini 20. veka.[] Na koji način globalizacija, definisana kao proces sve šire, dublje i brže transplanetarne i nadteritorijalne povezanosti između država, društava i pojedinaca, utiče na međunarodne odnose uopšte, a posebno na međunarodnu bezbednost krajem 20. i početkom 21. veka? U okviru studija bezbednosti, koje su tek odnedavno počele ozbiljnije da se interesuju za ovo pitanje, moguće je razlikovati tri škole mišljenja: globaliste, skeptike i transformacioniste.[] Na jednom kraju spektra se nalaze globalisti, koji tvrde da je globalizacija unela revoluciju u svetsku politiku i bezbednost, tako što je podrila sposobnost suverenih država da kontrolišu ekonomske, političke i socijalne procese.[] Međutim, kao što saopštavaju Buzan i Vever, „globalistička pozicija je jasnija kao napad na neorealistički državocentrični pristup nego kao izraz nekakve eksplicitne alternative”.[] Tačnije, globalisti se ne slažu oko toga da li sve manja uloga teritorijalne i suverene nacionalne države u međunarodnoj politici, a sve veći uticaj transnacionalnih aktera i njihovih mreža – poput NVO, multinacionalnih kompanija, religijskih grupa, terorista, organizovanog kriminala – imaju pozitivne ili negativne posledice na međunarodni mir i bezbednost. Globalisti koji su optimisti drže da globalizacija i sve veća ekonomska međuzavisnost i integracija čine svet bezbednijim mestom za život. Iako su ovu teoriju liberalnog mira razvili još klasični liberali, poput Adama Smita i Džona Stjuarta Mila (videti poglavlje 4), za njenu revitalizaciju u 20. veku najzaslužniji je verovatno Norman Ejndžel. U klasičnom delu iz 1910. godine on je tvrdio kako evropske države više neće ratovati, zato što je rat u uslovima njihove sve dublje ekonomske međuzavisnosti neisplativ.[] Iako je Prvi svetski rat pokazao da se radilo o iluziji, tokom druge polovine 20. veka, a posebno nakon mirnog završetka Hladnog

[] Harvey, 1990. [] Jedan od prvih koji je u akademskoj disciplini studija bezbednosti popisao tada još uvek relativno oskudnu literaturu o vezi između globalizacije i bezbednosti bio je Viktor Ča. Cha, 2000. [] Ohmae, 1995. [] Buzan and Wæver, 2003, 7. [] Angell, 2012.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

rata, ideja o tome da liberalna globalizacija pacifikuje svet ponovo je stekla veliki broj sledbenika.[] S druge strane, nalaze se oni autori koji se slažu s tim da je liberalna globalizacija unela revoluciju u međunarodnu bezbednost, ali ne u pozitivnom, već u negativnom smislu. Marksistička teorija tako drži da liberalna globalizacija stvara globalnu strukturu, koja se deli na centar i periferiju i koja ne samo da je izrabljivačka i nepravedna, već je nestabilna i sklona militarizmu i konfliktu.[] Džejms Mitlmen, na primer, tvrdi da globalizacija daje podstrek globalnoj reorganizaciji političkog nasilja nad kojim države imaju sve manje kontrole.[] Prema njegovom mišljenju, hiperkonkurencija (engl. hypercompetition), u oblasti ekonomije, i hipermoć (engl. hyperpower), u oblasti geopolitike, dovode do hiperkonflikta (engl. hyperconflict), strukturne odlike novog svetskog poretka oblikovanog globalizacijom. Mitlmen piše kako netradicionalne pretnje, poput klimatskih promena, organizovanog kriminala, pandemija i terorizma, podrivaju državu i iznutra i spolja. Stoga je nemoguće više razlikovati nacionalnu od globalne, odnosno unutrašnju od spoljne bezbednosti.[] Ovo je, prema rečima Mitlmena, uvelo svet u izuzetno opasnu fazu „postnacionalne bezbednosti”. Na drugom kraju spektra debate nalaze se skeptici, koji drže da su promene do kojih je doveo proces globalizacije mnogo manje revolucionarne nego što to tvrde globalisti. Oni iznose nekoliko glavnih argumenata u prilog svojoj sumnji. Prvo, oni ukazuju na to da je većina sveta ostala izvan globalizacionih procesa koji su zahvatili samo razvijene liberalne demokratije, ali ne i najmnogoljudnije i najveće oblasti u Aziji, Africi i na Bliskom istoku.[] Štaviše, kada je evropski imperijalizam krajem 19. veka bio na vrhuncu, većina ovih društava bila je više integrisana u globalni sistem nego što je to danas slučaj. Drugo, prema mišljenju skeptika, svet je bio ekonomski globalizovaniji, na primer u oblasti trgovine, protoka kapitala i radne snage, krajem 19. i početkom 20. veka nego što je to danas.[] Danas je svet, prema njihovom mišljenju, pre regionalizovan nego što je globalizovan. Treće, i najvažnije, posmatrano s aspekta međunarodne bezbednosti, države nisu izgubile primat ni u [] [] [] [] [] []

Keohane and Nye, 1977; Friedman, 2000; Gartzke, 2007. Hobden and Wyn Jones, 2005. Mittelman, 2010. Mittelman, 2010, 164. Hirst and Thompson, 1996. Waltz, 1999; Wade, 1996.  ~

FILIP EJDUS

unutrašnjoj, ni u međunarodnoj politici. Kao što piše neorealista Kenet Volc, „dvadeseti vek bio je vek nacionalne države. Dvadeset prvi vek će to takođe biti”.[] I ostali neorealisti smatraju da na međunarodnu bezbednost presudan uticaj i dalje ima polarnost, odnosno distribucija materijalnih, a posebno nuklearnih sposobnosti država u međunarodnom sistemu. Na sličan način i Stiven Krasner tvrdi da „ne postoji dokaz da je globalizacija sistematski podrila državnu kontrolu ili da je dovela do homogenizacije politika i struktura. U stvari, globalizacija i državne aktivnosti pokretale su se u tandemu”.[] Ukratko, prema mišljenju skeptika države su, kako u pogledu unutrašnje politike (tzv. pozitivna suverenost) tako i u pogledu međunarodne politike (tzv. negativna suverenost), i dalje „glavni šou u gradu”. U skladu sa ovakvim viđenjem sveta, globalizacija nema suštinski uticaj na međunarodnu bezbednost. Do sličnih rezultata došli su i Pol i Ripsman, koji su empirijski ispitali neke od tvrdnji globalista u studijama bezbednosti.[] Njihov zaključak je da „ne postoji puno dokaza da je došlo do opadanja globalne potrošnje na vojsku i odbranu, do smanjenja vojnih efektiva u svetu ili do povećanog oslanjanja na međunarodne institucije ili međunarodne NVO kako bi bila postignuta bezbednost u savremeno doba”.[] Do nekih promena jeste došlo, kao što je, na primer, opadanje broja međudržavnih sukoba. Međutim, one, prema shvatanju Pola i Ripsmana, više predstavljaju posledicu geopolitičkih faktora, poput završetka Hladnog rata i američke hegemonije, nego što su posledica globalizacije. Između globalista i skeptika nalaze se transformacionisti, koji izbegavaju krajnosti jedne i druge škole mišljenja.[] Oni se slažu sa skepticima da globalni procesi iz druge polovine 20. veka ne predstavljaju radikalni prekid sa modernim dobom, ali uvažavaju to da su oni doveli do njegove temeljne transformacije. Prema mišljenju transformacionista, globalizacija nije učinila moderne ustanove unutrašnje i međunarodne politike anahronim, ali je temeljno transformisala način na koji one funkcionišu. Država nije nestala sa svetske scene, već je samo preoblikovala svoju ulogu, a pored nje su iznikli drugi akteri koji, takođe, [] Waltz, 1999, 696. [] Krasner, 1999, 223. [] T. V. Paul and Norrin M. Ripsman, “Under Pressure? Globalisation and the National Security State”, Millenium-Journal of International Studies, Vol. 33, No. 2 (2004): 355–380. [] Paul and Ripsman, 366. [] Mc Grew, 2005, 20.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

učestvuju u međunarodnoj politici. Prema shvatanju Džejmsa Rozenaua, ovi procesi doveli su do račvanja globalne strukture na dva dela. Prvi deo čini međudržavna struktura, u kojoj glavnu ulogu igraju suverene države, a drugi multicentrična struktura, u kojoj deluje globalno civilno društvo.[] Osloncem na Fukoov koncept upravljaštva, Iver Nojman i Ole Jakob Sending doveli su u pitanje jednu od globalističkih pretpostavki, prema kojoj države sve manje mogu da kontrolišu međunarodnu agendu zbog porasta uticaja nedržavnih aktera. Njih dvojica tvrde kako suverene države nisu izgubile svoj autoritet, ali smatraju da one više ne vladaju direktno, već to čine uz pomoć drugih aktera, kao što su akademska zajednica, nevladine organizacije, međunarodne organizacije i drugi nedržavni akteri.[] Prema ovakvom tumačenju, globalizacija je transformisala bezbednosnu agendu, ali još uvek ne radikalno. Pored starih tradicionalnih pretnji bezbednosti, u prvi plan dolaze novi izazovi koji proističu iz procesa globalizacije, poput terorizma, ekoloških pretnji, organizovanog kriminala, siromaštva itd.[] Države su sklonije tome da pribegavaju multilateralnom načinu rešavanja ovih unuspoljnih (engl. intermestic) bezbednosnih izazova, ali onda kada je to neophodno i kada mogu one pribegavaju unilateralnim rešenjima. Grejem Elison navodi osam hipoteza o uticaju globalizacije na nacionalnu i međunarodnu bezbednost koje se uklapaju u transformacionističku poziciju.[] Prvo, razvoj vojne tehnologije i satelitskih komunikacija pojedinim državama omogućava da iz vazduha sa velikom preciznošću i u veoma kratkom roku unište mete koje se nalaze bilo gde na svetu. Drugo, napredak i dostupnost tehnologija oružja za masovno uništenje, koje danas mogu doći u ruke odmetničkih država i terorističkih organizacija, učinili su da i velike sile budu ranjivije nego ikada ranije u istoriji. Treće, globalizacija je dovela do postepene erozije suverenosti i principa nemešanja u unutrašnje poslove, a pritom nova „pravila igre” još uvek nisu ustanovljena. Četvrto, globalni mediji, poput CNN, učinili su da rat, između ostalog, postane predstava za javnost. Stvaranje pozitivne medijske slike postalo je podjednako važno kao i pobeda nad

[] [] [] []

Rosenau, 1990. Neumann and Sending, 2010. Rosenau, 1994. Allison, 2000.  ~

FILIP EJDUS

protivnikom, što značajno utiče na bezbednosnu dinamiku.[591] Peto, ukoliko žele da drže korak u oblasti odbrane i bezbednosti, države moraju da budu integrisane u globalnu ekonomiju i da prate razvoj savremenih tehnologija i znanja. Šesto, međunarodni kapital preferira predvidljivost, stabilnost i dobro uređena pravila igre, koja postepeno postaju deo sve razvijenijeg međunarodnog prava. Sedmo, sve jača svest o tome da udaljene snage izvan država utiču na uslove života u njima razvija, posebno među slabim državama, zahteve za globalnim upravljanjem. Konačno, transnacionalne pretnje, poput organizovanog kriminala, ilegalne trgovine narkoticima, ljudima i naoružanjem, međunarodnog terorizma, ekoloških pretnji i pandemija, sve više stvaraju potrebu za nadnacionalnim bezbednosnim upravljanjem. Zadatak: Analizirajte uticaj globalizacije na politiku nacionalne bezbednosti Republike Srbije i Zapadnog Balkana. S kojom školom mišljenja se vaši nalazi najviše slažu?

.. Z U periodu od 15. veka, pa nadalje, velika geografska otkrića i evropski imperijalizam počeli su, prvi put u istoriji, da povezuju svet u jednu bezbednosnu celinu. Ovaj proces doživeo je svoju kulminaciju tokom 20. veka kada izbijaju i prvi svetski ratovi. Tokom Hladnog rata, SAD i SSSR postaju prve supersile u istoriji, koje imaju sposobnost da deluju na čitavoj planeti, a njihova ideološka i vojna konfrontacija određivale su u velikoj meri bezbednosnu dinamiku u čitavom svetu. Proces globalizacije, okončanje Hladnog rata i informatička revolucija povezali su krajem 20. veka svet u jedinstveni socijalni, ali i bezbednosni prostor. U prethodnom poglavlju prikazan je uticaj ovih strukturnih promena na međunarodnu bezbednost. U globalnoj analizi bezbednosti istaknuta su [] Elison daje primer iz juna 1999. godine kada su NATO trupe, nakon potpisivanja Kumanovskog vojnotehničkog sporazuma sa SRJ, odlučile da uđu na prištinski aerodrom tek ujutru zbog bolje „televizičnosti” događaja. Ovo odlaganje iskoristile su ruske trupe, koje su zauzele aerodrom pod okriljem noći i tako preduhitrile NATO.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

dva pristupa: međudržavni i transnacionalni. Dok prvi pristup pre svega pokušava da otkrije kako materijalna distribucija moći u međunarodnom sistemu utiče na međunarodnu bezbednost, transdržavni pristup naglašava uticaj globalizacije na mir i bezbednost u svetu. Što se tiče uticaja polarnosti na globalnu bezbednost, istaknute su tri škole mišljenja, koje se međusobno ne slažu oko toga koji je međunarodni sistem najstabilniji: unipolarni, bipolarni i multipolarni – globalistička, skeptična i transformacionistička. Postoje barem tri razloga zbog kojih u naučnoj zajednici još uvek nema konsenzusa oko ovih važnih problema. Prvo, globalna bezbednost je najkompleksniji nivo analize u studijama bezbednosti i veoma je teško, ako ne i nemoguće, ustanoviti aksiomatske generalizacije koje bi bile relevantne za sve dimenzije globalne bezbednosti. Drugo, globalna era u koju je svet ušao tokom 20. veka nema istorijski presedan, te je teško upoređivati je sa ranijim periodima koji su po mnogo čemu bili drugačiji. Proces globalizacije, posebno njen poslednji talas do koga je došlo nakon završetka Hladnog rata, kao i unipolarnost u međunarodnom sistemu, predstavljaju procese koji su relativno skoro započeli i čiji se efekti na međunarodni mir i bezbednost još uvek ne mogu sagledati u celosti. Treće, ove različite škole mišljenja često polaze od različitih epistemoloških i ontoloških izbora i samim tim dolaze do različitih zaključaka. Na primer, u pokušaju da nešto saopšte o stabilnosti određenih međunarodnih sistema klasični realisti polaze prevashodno od istorijskih poređenja, dok neorealisti svoja shvatanja temelje na apstraktnim teorijskim modelima. Ništa manje važna nije ni činjenica da različiti zaključci, do kojih dolaze ove škole mišljenja, proizlaze i iz drugačijih razumevanja i definicija pojmova, kao što su međunarodni sistem, polarnost, globalizacija, međunarodna bezbednost i mir. No, sve ove razlike ne osiromašuju već pre obogaćuju studije bezbednosti kao akademsku disciplinu. Pluralitet mišljenja debatu o globalnoj bezbednosti čini stalno otvorenom, što podstiče razvoj teorijske i kritičke misli, ali i ukazuje na alternativne puteve globalnih bezbednosnih politika.

 ~

FILIP EJDUS

Pitanja: 1.

Koje su prednosti i slabosti globalnog nivoa analize međunarodne bezbednosti?

2.

Koja je razlika između međunarodnog sistema i međunarodnog društva?

3.

Da li je savremeni međunarodni sistem anarhičan ili hijerarhičan?

4.

Koji međunarodni sistem je najstabilniji: unipolaran, bipolaran ili multipolaran?

5.

Da li hegemonija dovodi do stabilnosti međunarodnog poretka?

6.

Na koji način globalizacija utiče na međunarodnu bezbednost?

Preporučena literatura: ▪

Vajs, Tomas i Zah Kalbaher, Danijela, „Ujedinjene nacije”. U Vilijems, Pol, Uvod u studije bezbednosti, str. 417–436. Beograd: Službeni glasnik, 2012.

▪

Volc, Kenet, Teorija međunarodne politike. Beograd: Centar za civilno-vojne odnose, 2008 [1979].

Film: ▪

Treći svetski rat (World War III), 1998.

 ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

........................................ B

Abelson, Donald E. A Capitol Idea: Think Tanks and US Foreign Policy. Montreal: McGill-Queen University Press, 2006. Abrahamsen, Rita. “Blair’s Africa: The Politics of Securitization and Fear”. Alternatives, Vol. 30, No. 1 (2005): 55–80. Abulof, Uriel. “Small Peoples: The Existential Uncertainty of Ethnonational Communities”. International Studies Quarterly, Vol. 53, No. 1 (2009): 227–248. Acharya, Amitav and Barry Buzan (ed.). Non-Western International Relations Theory. New York: Routledge, 2009. Adler, Emanuel and Michael Barnett (ed.). Security Communities. Cambridge: Cambridge University Press, 1996. Agamben, Giorgio. Homo Sacer: Sovereign Power and Bare Life. Stanford: Stanford University Press,1998. Agamben, Giorgio. State of Exception. Chicago: Chicago University Press, 2005. Agnew, John. “Representing Space: Space, Scale, and Culture. In James S. Duncan and David Ley (eds.). Place ⁄ Culture ⁄ Representation. London: Routledge, 1993. Albrow, Martin. The Global Age: State and Society Beyond Modernity. Stanford: Stanford University Press, 1997. Alexander, George and Robert Keohane. “The Concept of National Interests: Uses and Limitations”, 217–238. In Alexander George (ed.). Presidential Decision Making in Foreign Policy. Boulder: Westview, 1980. Allison, Graham. Essence of Decision: Explaining the Cuban Missile Crisis. Boston: Little Brown, 1971.

 ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Allison, Graham. “The Impact of Globalization on National and International Security”, 72–86. In Joseph S. Nye and John D. Donahue (eds.). Governance in a Globalizing World. Washington: Brookings Institution Press, 2000. Allison, Graham. “Nuclear 9/11: the Ongoing Failure of Imagination”. Bulletin of Atomic Scientists, Vol. 62, No. 5, (2006): 34–41. Anderson, Benedict. Imagined Communities: the Origins and Spread of Nationalism. London: Verso, 1983. Angell, Norman. The Great Illusion: A Study of the Relation of Military Power in Nations to their Economic and Social Advantage. New York, G. P. Putnam Sons, 1910. Aradau, Claudia. “Security and the Democratic Scene: Desecuritization and Emancipation”. Journal of International Relations and Development, Vol. 7, No. 4 (2004): 388–413. Aradau, Claudia and Rens van Munster. “Post-structuralism, Continental Philosophy and the Remaking of Security Studies”, 73–84. In Myriam D. Cavelty and Victor Mauer (eds.). The Routledge Handbook of Security Studies. London: Routledge, 2010. Aristotel, Politika. Zagreb: Globus, 1988. Aron, Remon. Mir i rat među nacijama. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2001 [1962]. Ashley, Richard. The Poverty of Neorealism, Vol. 38, No. 2 (1984): 225–286. Axelrod, Robert. The Evolution of Cooperation. New York: Basic Books, 1984. Ayoob, Mohammed. “Security in the Third World: The Worm About to Turn”. International Affairs, Vol. 60, No. 1 (1984): 41–51. Ayoob, Mohammed. The Third World Security Predicament: State Making, Regional Conflict and the International System. Boulder, Lynne Rienner, 1995. Ayoob, Mohammed. “Inequality and Theorizing in International Relations: The Case for Subaltern Realism”. International Studies Review, Vol. 4, No. 3 (2002): 27–48. Babst, Dean. “Elective Governments – a Force for Peace”. The Wisconsin Sociologist, No 3 (1964): 9. Bajagić, Mladen. „Pojedinačna i socijetalna bezbednost”. Bezbednost, Vol. 48, Br. 2 (2006): 221–236. Baldwin, David. “Thinking About Threats”. The Journal of Conflict Resolution, Vol. 15, No. 1 (1971): 71–78.  ~

FILIP EJDUS

Baldwin, David. “Power Analysis and World Politics: New Trends Versus Old Tendencies”. World Politics, Vol. 31, No. 2 (1979): 161–194. Baldwin, David. “Security Studies and the End of the Cold War”. World Politics, Vol. 48, No. 1, (1995): 121–122. Baldwin, David. “The Concept of Security”. Review of International Studies, Vol. 23, No. 1 (1997): 5–26. Balzaq, Thierry. “The Three Faces of Securitization: Political Agency, Audience and Context”. European Journal of International Relations, Vol. 11, No. 2 (2006): 171– 201. Balzaq, Thierry (ed.). Securitization Theory: How Security Problems Emerge and Dissolve. Routledge: London, 2010a. Balzaq, Thierry. “Constructivism and Securitization Studes”, 56–72. In Myriam D. Cavelty and Victor Mauer (eds.). The Routledge Handbook of Security Studies, London: Routledge, 2010. Barkawi, Tarak. “On the Pedagogy of Small Wars”. International Affairs, Vol. 80, No. 1 (2004): 19–37. Barkawi, Tarak and Mark Laffey. “The Postcolonial Moment in Security Studies”. Review of International Studies, Vol. 32, No. 4 (2006): 329–352. Barkawi, Tarek. Globalization and War. Oxford: Rowman and Littlefield, 2006b. Barnett, Michael and Duvall Raymond. “Power in International Politics”. International Politics, Vol. 59, No. 1, (2005): 39–75. Barth, Boris. The Democratic Peace Controversy. Oslo: Norwegian Institute for Defence Studies, 2008. Baylis John and Steve Smith. The Globalization of World Politics. 3rd ed. Oxford: Oxford University Press, 2005. Beard, Charles A. The Idea of National Interest. New York: Blue Ribbon Books, 1934. Bechev, Dimitar. Constructing South East Europe: The Politics of Balkan Regional Cooperation. New York: Palgrave Macmillan, 2011. Beck, Urlich. Risk Society: Towards a New Modernity. London: Sage, 1992. Berger Peter L. and Thomas Luckmann. The Social Construction of Reality. New York: Anchor Books, 1966. Berlin, Isaiah. Against the Current: Essays in History of Ideas. London: Penguin, 1982. Bigo, Didier. “The Möbius Ribbon of Internal and External Security”, 91–116. In Mathias Albert, David Jacobson and Yosef Lapid (eds.).

 ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Identity, Borders, Orders: go Rethinking International Relations Theory. Minneapolis, MN: University of Minnesota Press, 2001. Bigo, Didier. “Security and Immigration: Toward a Critique of the Governmentality of Unease”. Alternatives: global, local, political, 27 (2002), 63–92. Bigo, Didier. “Security, Exception, Ban and Surveillance”, 46–68. In David Lyon. Theorizing Surveillance: The Panopticon and Beyond, London: Routledge 2006. Blank, Stephen J. Rethinking Assymetric Threats. Carlisle: The Strategic Studies Institute, 2003. Boehmer, Charles, Erik Gartzke, and Timothy Nordstrom. “Do Intergovernmental Organizations Promote Peace?” World Politics, Vol. 57, No. 1 (2004): 1–38. Bojović, Iztok. „Nezavisni istraživački centri u SAD”. Bezbednost Zapadnog Balkana, God. 4, Br. 12, (2009): 68–78. Booth, Ken. “Security and Emancipation”. Review of International Studies, Vol. 17, No. 4 (1991): 313–326. Booth, Ken. Critical Security Studies and World Politics. London: Lynne Riener, 2005. Brauch, Hans Günter. “Environment and Human Security: Towards Freedom from Hazard Impacts”. Interdisciplinary Security Connections, No. 2, (2005): 5–55. Brauch, Hans Günter. “Threats, Challenges, Vulnerabilities and Risks in Environmental and Human Security”. Source, No. 1 (2005) United Nations University, (25. januar 2010). Brock, Lothar. “The Environment and Security: Conceptual and Theoretical Issues”, 17–34. In Nils-Petter Gleditsch (ed.). Conflict and the Environment. Dordrecht: Kluwer Academic Publishers, 1997. Brodie, Bernard. The Absolute Weapon. New York: Harcourt, Brace, 1946. Brooks, Stephen G. Producing Security: Multinational Corporations: Globalization and the Changing Calculus of Conflict. Princeton: Princeton University Press, 2005. Brown, Seyom. International Relations in a Changing Global System. Boulder, CO: Westview Press, 1996. Browning, Christopher. “The Region Building Approach Revisited: The Continued Othering of Russia in Discourses of Region-Building in the European North”. Geopolitics, Vol. 8, No. 1 (2003): 45–71.

 ~

FILIP EJDUS

Bull, Hedley. The Control of the Arms Race: Disarmament and Arms Control in the Missile Age. New York: Frederick A. Praeger, 1961. Bull, Hedley. “Strategic Studies and its Critics”. World Politics, Vol. 20, No. 4 (1968): 593–605. Bull, Hedley and Adam Watson, The Expansion of International Society. Oxford: Oxford University Press, 1984. Bull, Hedley. The Anarchical Society. Basingstoke: Macmillan Press, 1995 [1977]. Butterfield, Herbert. History and Human Relations. London: Collins, 1953. Buzan, Barry. People, States and Fear: The National Security Problem in International Relations. Birghton: Wheatsheaf, 1983. Buzan, Barry. People, States, and Fear: An Agenda for International Security Studies in the Post-Cold War Era. London: Harvester Wheatsheaf, 1991. Buzan, Barry. “Economic Structure of International Security: the Limits of the Liberal Case”. International Organization, Vol. 38, No. 4 (1984): 597–624. Buzan, Barry. An Introduction to Strategic Studies: Military Technology and International Relations. London: MacMillan, 1987. Buzan, Barry. “A Reductionist, Idealist Notion that Adds Little Analytical Value”. Security Dialogue, Vol. 35, No. 3 (2004): 369–370. Buzan, Barry. “The English School and International Security”, 34–45. In Myriam D. Cavelty and Victor Mauer (eds.). The Routledge Handbook of Security Studies. London: Routledge, 2010. Buzan, Barry, Morten Kelstrup, Pierre Lemaitre, Elzbieta Tromer and Ole Wæver. The European Security Order Recast, Scenarios for the Post-Cold War Era. London: Pinter, 1990. Buzan, Barry, Charles Jones and Richard Little. The Logic of Anarchy: Neorealism to Structural Realism. New York: Columbia University Press, 1993. Buzan, Barry and Ole Wæver. “Slippery Contradictory? Sociologically Untenable? The Copenhagen School Replies”. Review of International Studies, Vol. 23, No. 2 (1997): 241–250. Buzan, Barry, Ole Wæver and Jaap de Wilde. Security: a New Framework for Analysis. Boulder: Lynne Rienner, 1998. Buzan, Barry and Ole Wæver. Regions and Powers:The Structure of International Security. Cambridge: Cambridge University Press, 2003. Buzan, Barry and Lene Hansen. The Evolution of International Security Studies. Cambridge: Cambridge University Press, 2010.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Cable, Vincent. “What is International Economic Security”. International Affairs, Vol. 71, No. 2 (1995): 305–324. Callwell, C. E. Small Wars: Their Principles and Practice. Lincoln NB, University of Nebrasca Press, 1996) [1896]. Campbell, David. Writing Security: United States Foreign Policy and the Politics of Identity. Minneapolis: University of Minnesota Press, 1992. Campbell, David. Writing Security: United States Foreign Policy and the Politics of Identity. 2nd ed. Minneapolis: University of Minnesota Press, 1998. Carlsnaes, Walter. “The Agency Structure Problem in Foreign Policy Analysis”. International Studies Quarterly, Vol. 36, No. 3 (1992): 245–270. Carr, Edward H. The Twenty Years’ Crisis 1919–1939. London: Macmillan, 1981 [1939]. C. A. S. E. Collective “Critical approaches to security in Europe: A networked manifesto”. Security Dialogue, Vol. 37, No. 4 (2006): 443–487 Cavelty, Myriam D. and Victor Mauer (eds.). The Routledge Handbook of Security Studies. London: Routledge, 2010. CCVO, Direktorijum organizacija i institucija zainteresovanih za bez-bednosne teme, Beograd: Centar za civilno-vojne odnose, 2008. (10. oktobar 2011) Cerami, Charles A. “The US Eyes Greater Europe”. The Spectator, October 5, 1962. Cha, Victor D. “Globalization and the Study of International Security”. Journal of Peace Research, Vol. 37, No. 3 (2000): 391–403. Chan, Steve. “In Search of Democratic Peace: Problems and Promise”. International Studies Review, Vol. 41, No. 1 (1997): 59–91. Chandler, David. “Human Security: The Dog that Didn’t Bark”. Security Dialogue, Vol. 39, No. 4, (2008): 423–438. Charap, Samuel. “The Ghost of Hybrid War”. Survival, Vol. 57, No. 6 (2015): 51–58. Chiozza, Giacomo. “Is There a Clash of Civilizations? Evidence From Pattern of International Conflict Involvement, 1946–97”. Journal of Peace Research, Vol. 39, No. 6, (2002): 711–734. Choi, Seung-Whan. “Legislative Constraints: A Path to Peace?” Journal of Conflict Resolution, Vol. 54, No. 3 (2010): 438–470.

 ~

FILIP EJDUS

Choi, Seung-Whan. “Re-Evaluating Capitalist and Democratic Peace Models”. International Studies Quarterly, Vol. 55, No. 3 (2011): 759– 769. Chowdhry, Geeta and Nair Sheila (eds.). Power, Postcolonialism and International Relations: Reading Race, Gender, and Class. London: Routledge, 2002. Clausewitz, Carl Von. On War. Oxford: Oxford University Press, 2007. Coaffee, Jon and Pete Fussey. “Constructing Resilience Through Security and Surveillance: The Politics, Practices and Tensions of SecurityDriven esilience”. Security Dialogue, Vol. 46 No. 1 (2015): 86–105. Cohn, Julie. “Islamist Radicalism in Yemen”. Washington: Brookings Institution, June 29, 2009. (2. oktobar 2010). Collier, Andrew. Critical Realism: An Introduction to Roy Bhaskar’s Philosophy. Verso: London, 1994. Collins, Alan. Suvremene sigurnosne studije. Zagreb: Politička kultura, 2010. Collier, Paul and Anke Hoeffler. “Greed and Grievance in Civil War”. Oxford Economic Papers 56, October 2004: 563–595. Conetta, Carl and Charles Knight. “Post-Cold War US Military. Expenditure in the Context of World Spending Trends”. Briefing Memo, No. 10, January 1997. Cox, Robert W. “Social Forces, States and World Orders: Beyond International Relations Theory”. Millenium – Journal of International Studies, Vol. 10, No. 2 (1981): 126–15. Crampton, Jeremy W. and Stuart Elden. Space, Knowledge and Power: Foucault and Geography. Hampshire: Ashgate, 2007. Dag, Randal. Tajni izveštaj Pentagona o klimi: scenario nagle klimatske promene i njene im plikacije po bezbednost zemlje. Beograd: Službeni glasnik, 2008. Dalby, Simon. “Geopolitical Discourse: The Soviet Union as Other”. Alternatives, Vol. 13, No. 4 (1988): 415–442. Dawidoff, Nicolas. “The Civil Heretic”. The New York Times, March 25. 2009. (30. maj 2010). De Carvalho, Benjamin and Halvard Leira. “The Big Bangs of IR: The Myths That Your Teachers Still Tell You About 1648 and 1919”. Millenium – Journal of International Studies, Vol. 39, No. 3 (2011): 735–798.

 ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

De Mesquita, Bruce Bueno et al. “An Institutional Explanation of the Democratic Peace”. American Political Science Review, Vol. 93, No. 4 (1999): 791–807. Delimo, Žan. Strah na Zapadu od 14. do 18. veka. Beograd: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2003. De Soysa, Indra. “Ecoviolence: Shrinking Pie or Honey Pot?” Global Environmental Politics, Vol. 2, No. 4, (2002): 1–34. De Souza, Patrick J. (ed.). Economic Strategy and National Security: a Next Generation Approach. Oxford: Westview Press, 2000. De Wilde, Jaap. “Environmental Security Deconstructed”, 595–602. In Günter Brauch, Hans et al. (eds.). Globalization and Environmental Challenges, Reconceptualizing Security in the 21st Century. Heidelberg: Springer, 2008. Der Derian, James. On Diplomacy: A Genealogy of Western Estrangement. Oxford: Blackwell, 1987. Deutsch Karl W. et al. Political Community and the North Atlantic Area. Princeton: Princeton University Press, 1957. Deutsch Karl W. and David J. Singer. “Multipolar Power Systems and International Stability”. World Politics, Vol. 16, No. 3 (April 1964): 390–406. DFAIT, Freedom from Fear: Canada’s Foreign Policy for Human Security. Ottawa, 2002. Diehl, Sarah J. and James Clay Moltz. Nuclear Weapons and Non-Proliferation: a Reference Handbook. Santa Barbara: ABC-Clio inc, 2002. Dimitrijević, Vojin. Pojam bezbednosti u međunarodnim odnosima. Beograd: Savez udruženja pravnika Jugoslavije, 1973. Dimitrijević, Vojin. „Teškoće u definisanju nacionalnog interesa Srbije”, 155–162. U Vofgang Petrič i saradnici (ur.). Srbija je važna: unutrašnje reforme i evropske integracije. Beograd: Samizdat B92, 2009. Dirkem, Emil. Samoubistvo. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1997 [1897]. Dragović-Soso. Saviours of the Nation: Serbia’s Intellectual Opposition and the Revival of Nationalism. London: Hurst&Company, 2002. Drezner, Daniel W. The System Worked: How the World Stopped Another Great Depression. Oxford: Oxford University Press, 2014. Dunne, Tim. Inventing International Society: A History of the English School. London: Macmillan, 1998.

 ~

FILIP EJDUS

Đurđević-Lukić, Svetlana. “Bringing the State Back: Strong Versus Weak States”. Međunarodni problemi, Vol. 58, Br. 1–2 (2006): 36–66. Doyle, Michael. “Kant, Liberal Legacies, and Foreign Affairs”. Philosophy and public affairs, Vol. 12, No. 3 (1983): 205–235. Einstein, Albert and Sigmund Freud. Why War? Geneva: League of Nations, 1933. Eisenhower, Dwight. “Eisenhower’s Farewell Address to the Nation”. January 17, 1961. (14. oktobar 2011). Ejdus, Filip. „Opasne veze: teorija sekuritizacije i šmitovsko nasleđe”. Bezbednost Zapadnog Balkana, Br. 13 (2009): 9–16. Ejdus, Filip i Marko Savković (ur.). Rečnik evropske bezbednosti. Beograd: Centar za civilno-vojne odnose, 2010. Ejdus, Filip. „Kontrola konvencionalnog naoružanja na Zapadnom Balkanu”. U Radmila Nakarada, Dragan Živojinović (ur.). Srbija u Evropskom i globalnom kontekstu. Beograd: Fakultet političkih nauka, 2012. Ejdus, Filip. “Beyond National Interests: Identity Conflict and Serbia’s Neutrality toward the Crisis in Ukraine”. Sudosteuropa, Vol. 62, No. 3 (2014): 347-361. Elbe, Stefan. “Should HIV/AIDS Be Securitized? The Ethical Dilemmas of Linking HIV/AIDS and Security”. International Studies Quarterly Vol. 50, No. 1 (2006): 119–44. Elliott, William Y. “The Idea of National Interest”. Harvard Law Review Vol. 48, No. 4 (1935): 698–699. Ember, Carol R., Melvin Ember and Bruce Russett. “Peace between participatory polities: A cross-cultural test of the ’democracies rarely fight each other’ hypothesis”. World Politics, Vol. 44, No. 4 (1992): 573-599. Emmers, Ralf. “ASEAN and the Securitisation of Transnational Crime in Southeast Asia”. The Pacific Review, Vol. 16, No. 3 (2003): 419–38. Enloe, Cynthia. Bananas, Beaches and Bases: Making Feminist Senses of International Politics. Berkley: University of Califronia Press, 1989. Eriksson, Johan and Giampiero Giacomello. “The Information Revolution, Security, and International Relations: (IR) relevant theory? International Political Science Review, Vol. 27, No. 3 (2006): 221–244. EU, Bezbedna Evropa u boljem svetu: evropska strategija bezbednosti. Beograd: ISAC fond, 2006.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

EU, Shared Vision, Common Action: A Stronger Europe: A Global Strategy for the European Union’s Foreign And Security Policy. Brussels, 2016. Evans, Graham and Jeffrey Newnham. The Penguin Dictionary of International Relations. London: Penguin books, 1998. Fanon, Franc. Prezreni na svijetu. Zagreb: Stvarnost, 1973. Fabbrini, Sergio. “Layers of Anti-Americanism: Americanization, American Unilateralism and Anti-Americanism in a European Perspective”. European Journal of American Culture, Vol. 23, No. 2 (2004): 79–94. Fabbro, David. “Peaceful Societies: An introduction”. Journal of Peace Research, Vol. 15, No. 1 (1978): 67–83. Fawcett, Louise. “Regional Institutions”, 308–325. In Paul D. Williams (ed.). Security Studies: an Introduction. London: Routledge, 2008. Fearon, James D. “Domestic Political Audiences and the Escalation of International Disputes”. American Political Science Review, Vol. 88, No. 3 (1994): 577–592. Foucault, Michel. Security, Territory, Population: Lectures at the College de France, 1977–1978. Picador: New York, 2007. Freedom House, Freedom in the World 2016: Anxious Dictators, Wavering Democracies: Global Freedom under Pressure. New York: Freedom House. Friedman, Thomas L. The Lexus and the Olive Tree. New York: Anchor Books, 2000. Friedman, Thomas L. The World Is Flat: A Brief History of the Twentyfirst Century. New York: Farrar, Straus and Giroux, 2005. Fukujama, Frensis. Kraj istorije i poslednji čovek. Podgorica: CID, 2002. Fukujama, Frensis. Građenje države: upravljanje i svetski poredak u dvadeset prvom veku. Beograd: Filip Višnjić, 2007. Galtung, Johan. “Violence, Peace and Peace Research”. Journal of Peace Research, Vol. 6, No. 3 (1969): 167–91. Gartzke, Erik. “Kant We All Just Get Along? Opportunity, Willingness, and the Origins of the Democratic Peace”. American Journal of Political Science, Vol. 42, No. 1 (1998): 1–27. Gartzke, Erik. “Economic Freedom and Peace”. Economic freedom of the world: 2005 Annual report (2005): 29–44. Gartzke, Erik. “The Capitalist Peace”. American Journal of Political Science, Vol. 51, No. 1 (2007): 166–191.

 ~

FILIP EJDUS

Gartzke, Erik, Quan Li and Charles Boehmer. “Investing in the peace: Economic interdependence and international conflict”. International Organization, Vol. 55, No. 2 (2001): 391–438. Gates, Scott, Thorbjørn Knutsen and Jonathon Moses. “Democracy and Peace: A More Sceptical View”. Journal of Peace Research, Vol. 33, No. 1, 1996: 1–10. Gates, Scott, Håvard Mokleiv Nygård, Håvard Strand and Henrik Urdal. “Trends in armed conflict, 1946–2014”. Oslo, Norway: Peace Research Institute Oslo (2016). Gilpin, Robert. War and Change in World Politics. Cambridge: Cambridge University Press, 1981. Gilpin, Robert. Global political economy: Understanding the international economic order. Princeton: Princeton University Press, 2011. Geldenhuys, Deon. Contested States in World Politics. New York: Palgrave Macmillan, 2009. Giddens, Anthony. Central Problems in Social Theory: Action, Structure and Contradiction in Social Analysis. Berkley: University of California Press, 1979. Giddens, Anthony. The Constitution of Society: Outline of the Theory of Structuration. Berkley and Los Angeles: University of California Press, 1984. Gilpin, Robert and Jean M. Gilpin. Global Political Economy: Understanding the International Economic Order. Princeton: Princeton University Press, 2001. Glaser, Charles. “Realists as Optimists: Cooperation as Self-Help”. International Security, Vol. 19, No. 3 (1994–1995): 50–90. Gleditsch, Nils Petter, Lene Siljeholm Christiansen and Havard Hegre. “Democratic jihad? Military intervention and democracy”. World Bank Policy Research Working, Paper No. 4242, 2007. Gleni, Miša. Mek mafija: kriminal bez granica. Beograd: Samizdat, 2008. Goldgeier, James and Michael Macfaul. “A Tale of Two Worlds: Core and Periphery in the Post-Cold War Era”. International Organization, Vol. 46, No. 2 (1992): 467–491. Goldgeier, James M. “Psychology and Security”. Security Studies, Vol. 6, No. 4 (1997): 137–66. Grieco Joseph. “Anarchy and the Limits of Cooperation: a Realist Critique of the Newest Liberal Institutionalism”. International Organization, Vol. 42, No. 3 (1988): 485–507.

 ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Guzzini, Stefano and Dietrich Jung. Contemporary Security Analysis and Copenhagen Peace Research. New York: Routledge, 2004. Haas, Peter M. “Epistemic Communities and International Policy Coordination”. International Organization, Vol. 46, No. 1 (Winter, 1992): 1–35. Hadžić, Miroslav i Jelena Radoman (ur.). Ekonomija i bezbednost. Beograd: Centar za civilno-vojne odnose, 2009. Hall, Martin. “The Fantasy of Realism, or Mythology as Methodology”. In Daniel H. Nexon and Iver B. Neumann, Harry Potter and International Relations. Oxford: Rowman & Littlefield Publishers, 2006. Hameiri, Shahar and Lee Jones. “Beyond Hybridity to the Politics of Scale: International Intervention and ‘Local’ Politics”. Development and Change, Vol. 48, No. 1 (2017): 54–77. Hamilton, Clive. Requiem for a Species: Why We Resist the Truth about Climate Change. London: Routledge, 2010. Hansen, Lene. “The Little Mermaid’s Silent Security Dillema and the Abence of Gender in the Copenhagen School”. Millenium – Journal of International Studies, Vol. 29, No. 2 (2000): 285–306. Hansen, Lene. Security as Practice: Discourse Analysis and the Bosnian War. London: Routledge, 2006. Hansen, Lene and Helen Nissenbaum. “Digital Disaster, Cyber Security and the Copenhagen School”. International Studies Quarterly, Vol. 53, No. 4 (2009): 1155–1175. Harvey, David. The Condition of Postmodernity: an enquiry into the Origins of Cultural Change. Cambridge, MA: Blackwell, 1990. Hart, Jeffrey. “Three Approaches to the Measurement of Power in International Relations”. International Organization, Vol. 30, No. 2 (1976): 289–230. Hegre, Havard. “Development and the Liberal Peace: What does it take to be a Trading State?” Journal of Peace Research, Vol. 37, No. 1 (2000): 5–30. Hegre, Håvard. “Democracy and Armed Conflict”. Journal of Peace Research, Vol. 51, No. 2 (2014): 159–172. Hegre, Håvard, Joakim Karlsen, Håvard Mokleiv Nygård, Håvard Strand and Henrik Urdal. “Predicting Armed Conflict, 2010–2050”. International Studies Quarterly, Vol. 57, No. 2 (2013): 250–270. Heng, Yee-Kuang and Ken McDonagh. “The Other War on Terror Revealed: Global Governmentality and the Financial Action Task

 ~

FILIP EJDUS

Force’s Campaign Against Terrorist Financing”. Review of International Studies, Vol. 34, No. 3 (2008): 553–573. Herd, Graeme P. and Joan Lofgren. “’Societal Security’, the Baltic States, and EU Integration”. Cooperation and Conflict, Vol. 36, No. 3 (2001): 273–96. Herod, Andrew and Melissa W. Wright (eds.). Geographies of power: placing scale. Oxford: John Wiley & Sons, 2008. Herz, John. “Idealist Internationalism and the Security Dillema”. World Politics, Vol. 2, No. 2 (1950): 157–180. Hettne, Bjorn and Fredrik Soderbaum. “Theorising the Rise of Regionness”. New Political Economy, Vol. 5, No. 3 (2000): 457–472. Higashino, Atsuko. “For the Sake of ‘Peace and Security’? The Role of Security in the European Union Enlargement Eastwards”. Cooperation and Conflict, Vol. 39, No. 4 (2004): 347–368. Hirst, Paul and Grahame Thompson. Globalization in Question: The International Economy and the Possibility of Government. Cambridge: Polity Press, 1996. Hobden, Stephen and Richard Wyn Jones. “Marxist Theories of International Relations”, 225–251. In John Baylis and Steve Smith (ed.). The Globalization of World Politics. 3rd ed. Oxford: Oxford University Press, 2005. Hobs, Tomas. Levijatan ili Materija, oblik i vlast države crkvene i građanske. Beograd: Kultura, 1961 [1651]. Hoggan, James and Richard Littlemore. Climate Cover-Up: The Crusade to Deny Global Warming. Vancouver: Greystone Books, 2009. Holsti, Kal. “National Role Conceptions in the Study of Foreign Policy”. International Studies Quarterly, Vol. 14, No. 3 (1970): 245–246. Homer-Dixon, Thomas. “Environmental Scarcities and Violent Conflict: Evidence from Cases”. International Security, Vol. 19, No. 1 (1994): 5–40. Hooper, Charlotte. Manly States: Masculinities, International Relations and Gender Politics. New York: Columbia University Press, 2001. Hopf, Ted. “Polarity, the Offense-Defense Balance and War”. The American Political Science Review, Vol. 85, No. 2 (1991): 475–493. Hopf, Ted. “The Promise of Constructivism in International Relations Theory”. International Security, Vol. 23, No. 1 (1998): 171–200. Horkheimer, Max. Critical Theory: Selected Essays. New York: Continuum, 1982.

 ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Howard, Michael. “War and the Nation-State”. Daedalus, Vol. 108, No. 4 (1979): 101–110. Hough, Peter. Understanding Global Security. Routledge, London, 2004. Hughes, Bryn. “Securitizing Iraq: The Bush Administration’s Social Construction of Security”. Global Change, Peace and Security, Vol. 19, No. 2 (2007): 83–102. Human Security Centre. Human Security Report 2005: War and Peace in the 21st Century. New York: Oxford University Press, 2005. Huntington, Samuel. “The Clash of civilizations?”. Foreign Affairs (Summer, 1993): 22–49. Huntington, Samuel. The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order. London: Simon and Schuster, 1996. Huysmans, Jef. “James Der Derian: The Unbearable Lightness of Theory”. In Iver Neumann and Ole Wæver (eds.). The Future of International Relations: Masters in the Making, ed. 361–383. London: Routledge, 1997. Huysmans, Jeff. “Revisiting Copenhagen: or on the Creative Development of a Security Studies Agenda in Europe”. European Journal of International Relations, Vol. 4, No 4 (1998): 479–505. Huysmans, Jef. “The Question of Limit: Desecuritization and the Aesthetics of Horror in Political Realism”. Millenium: Journal of International Studies, Vol. 27, No. 3 (1998): 569–589. Huysmans, Jef. The Politics of Insecurity: Fear, migration and asylum in the EU. New York: Routledge, 2006. Ingebritsen, Christine. “Norm Entrepreuneurs: Scandinavia’s Role in World Politics”. Cooperation and Conflict, Vol. 37, No. 1 (2002): 11–23. Isakovic, Zlatko. Identity and Security in Former Yugoslavia. Aldershot: Ashgate 2000. Ish-Shalom, Piki. “For a Democratic Peace of Mind: Politicization of the Democratic Peace Theory”. Harvard International Review, 2 May, 2007, (22. oktobar 2011). Ish-Shalom, Piki. “Theorization, Harm, and the Democratic Imperative: Lessons from the Politicization of the Democratic-Peace Thesis.” International Studies Review, Vol. 10, No. 4 (2008): 680–692. Ýþleyen, Beste. “Building Capacities, Exerting Power: the European Union Police Mission in the Palestinian Authority”. Mediterranean Politics (2017): 1–19.  ~

FILIP EJDUS

Jackson, Robert H. Quasi-states: Sovereignty, International Relations, and the Third World. New York: Cambridge University Press, 1990. Jaeger Hans, Martin. “UN Reform, Biopolitics, and Global Governmentality”. International Theory, Vol. 2, No. 1 (2010): 250–86. Jervis, Robert. Perception and Misperception in International Politics. Princeton, NJ: Princeton University Press, 1976. Jović, Dejan. Teorije međunarodnih odnosa: Realizam. Zagreb: Politička kultura, 2013. Jović, Dejan. Liberalne teorije međunarodnih odnosa. Zagreb: Sveučilište u Zagrebu, 2014. Juergensmeyer, Mark. The New Cold War? Religious Nationalism Confronts the Secular State. Berkley: University of California State, 1993. Kagan, Robert. “Americans are From Mars, Europeans are from Venus”. Sunday Times News Review (2 February 2003): 1–2. Kaldor, Meri. Novi i stari ratovi: organizovano nasilje u globalizovanoj eri. Beograd: Beogradski krug, 2005. Kalyvas, Stathis N. “New and Old Civil Wars: a Valid Distinction”. World Politics, Vol. 54, No.1 (2001): 99–118. Kant, Imanuel. Večni mir: filozofski nacrt. Valjevo: Gutenbergova galaksija, 1995. Kaplan, Robert. “The Coming Anarchy”. The Atlantic Monthly 273 (1994): 44–76. Katzenstein, Peter J. (ed.). The Culture of National Security: Norms and Identity in World Politics. New York: Columbia University Press, 1996. Kavalski, Emilian. Extending the European Security Community: Constructing Peace in the Balkans. London: Tauris Academic Press, 2007. Kaysen, Carl, Robert S. McNamara and George W. Rathjens, “Nuclear Weapons After the Cold War”. Foreign Affairs, Vol. 70, No. 4 (1991): 95–110 Kejgen, Robert. O raju i moći. Beograd: Čarobna knjiga, 2003. Kejgen, Robert. Povratak istorije i kraj snova. Beograd: Centar za civilno-vojne odnose, 2009. Kenedi, Pol. Uspon i pad velikih sila: ekonomska promena i ratovanje od 1500. do 2000. godine. Beograd: Službeni list, 2003. Kennan, George F. “The Sources of Soviet Conduct”. Foreign Affairs, Vol. 25, No. 4, (1947): 566–582. Kennan, George F. American Diplomacy, 1900–1950. Chicago: University of Chicago Press, 1951.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Keohane, Robert. After Hegemony: Cooperation and Discord in the World Political Economy. Princeton: Princeton University Press, 1984. Keohane, Robert O. “International Institutions: Two Approaches”. International Studies Quarterly, Vol. 32, No. 4 (1988): 379–396. Keohane, Robert O. and Joseph S. Nye. Transnational Relations and World Politics. Cambridge: Harvard University Press, 1972. Keohane, Robert and Joseph S. Nye. Power and Interdependence: World Politics in Transition. Boston, MA: Little, Brown, 1977. Keohane, Robert O., Peter M. Haas and Marc A. Levy. “The Effectiveness of International Environmental Institutions”, 3–27. In Peter M. Haas, Robert O. Keohane and Marc A. Levy (eds.). Institutions of the Earth. Sources of Effective International Environmental Protection. Cambridge, Mass: MIT Press, 1993. Keohane Robert and Lisa Martin. “The Promise of Institutionalist Theory”. International Security, Vol. 20, No. 1 (1995): 39–51. Kepel, Gilles. La Revanche de Dieu. Paris: Points Actuels-Seuil, 1991. Kindleberger, Charles P. The World in Depression 1929–1939. University of California Press, 1973. Kissinger, Henri A. Obnovljeni svijet: Metternich, Castlereagh i problemi mira 1812–1822. Zagreb: Nakladni zavod Matice hrvatske, 1976 [1957]. Klauzevic, Karl fon. O ratu. Beograd: Vojno delo, 1951 [1832]. Klein, Bradley S. Strategic Studies and World Order: The Global Politics od Deterrence. Cambridge: Cambridge University Press 1994. Kramer, Roderick M. “The Sinister Attribution Error: Paranoid Cognition and Collective Distrust in Organizations”. Motivation and Emotion, Vol. 18, No. 2 (1994): 199–230. Kroenig, Matthew. “Facing reality: Getting NATO ready for a new Cold War”. Survival, Vol. 57, No. 1 (2015): 49–70. Kolodziej, Edward. Security and International Relations. Cambridge: Cambridge University Press, 2005. Krasner, Stephen. Sovereignty: Organized Hypocrisy. Princeton: Princeton University Press, 1999. Kratochwil, Friedrich. Rules, Norms, and Decisions: On the Conditions of Practical and Legal Reasoning in International Relations and Domestic Affairs. Cambridge University Press, Cambridge, 1989. Kratochwil, Friedrich. “The Embarrassment of Changes: Neo-Realism as the Science of Realpolitik Without Politics”. Review of International Studies, Vol. 19, No. 1 (1993): 63–80.

 ~

FILIP EJDUS

Krause, Keith and Michael C. Williams. Critical Security Studies: Concepts and Cases. London: UCL Press, 1997. Krause, Keith. “Leashing the Dogs of War: Arms Control from Sovereignty to Governmentality”. Contemporary Security Policy, Vol. 32, No. 1 (2011): 20–39. Kundera, Milan. Iznevereni testamenti. Beograd: Prosveta, 1995. Kundera, Milan. “The Tragedy of Central Europe”. New York Review of Books, Vol. 31. No 7, April 26 (1984) 33–38. Kupchan, Charles A. “After Pax Americana: Benign Power, Regional Integration and the Sources of a Stable Multipolarity”. International Security, Vol. 23, No. 2 (1998): 40–79. Kuper, Robert. Raspad nacija. Beograd: Filip Višnjić, 2007. Lake, David A. and Patrick M. Morgan (ed.). Regional Orders: Building Security in a New World. University Park: Pen State University Press, 1997. Lapid, Yosef and Friedrich Kratochwill (eds.). The Return of Culture and Identity in IR Theory. Boulder CO: Lynne Rienner, 1996. Lasswell, D. Harold. Politics: Who Gets What, When and How. London: Peter Smith Pub. 1990. Larsen, Jeffrey A. and James M. Smith. Historical Dictionary of Arms Control and Disarmament. Toronto: The Scarecrow Press, 2005. Layne, Christopher. “Kant or Cant: The Myth of the Democratic Peace”. International Security, Vol. 9, No. 2 (1994): 5–49. Layne, Christopher. “The Unipolar Illusion Revisited: The Coming End of the United States’ Unipolar Moment”. International Security, Vol. 31, No. 2 (2006): 7–41. Leander, Anna and Rens Van Munster. “Private Security Contractors in the Debate about Darfur: Reflecting and Reinforcing Neo-liberal Governmentality”. International Relations, Vol. 21, No. 2 (2007): 201–216. Lenjin, Vladimir Iljič. Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma. Sarajevo: Svjetlost, 1975 [1916]. Levy, Jack S. “The Polarity of the System and International Stability: An Empirical Analysis”, 41–66. In Alan Ned Sabrosky (ed.). Polarity and War: The Changing Structure of International Conflict. Westview: Boulder, Col., 1985.

 ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Levy, Jack S. “The Causes of War: A Review of Theories and Evidence”. In Philip E. Tetlock et al. (eds.). Behavior, Society, and Nuclear War, Vol. 1. New York: Oxford University Press, 1989. Lind, William, Keith Nightengale, John F. Schmitt, Joseph W. Sutton and Gary I. Wilson. “The Changing Face of War: Into the Fourth Generation”. Marine Corps Gazette (October 1989): 22–26. Lok, Džon. Dve rasprave o vladi. Beograd: Utopija, 2002 [1689]. Lomborg, Bjørn. The Skeptical Environmentalist: Measuring the Real State of the World. Cambridge, UK: Cambridge University Press, 2001. Lotman, Yuri. Universe of the Mind: a Semiotic Theory of Culture. New York: Tauris, 2001. Lowenthal, Mark M. “National Interests and U. S. Foreign Policy”. In Ernest Simone (ed.). Foreign Policy of the United States, Vol. 1. New York: Nova, 2000. Mansfield, D. Edward, and Jack Snyder. “Democratization and War”. Foreign Affairs, Vol. 74, No. 3 (1995): 79–87. McGrew, Anthony. “Globalization and Global Politics”, 19–45. In John Baylis and Steve Smith. The Globalization of World Politics, 3rd ed. Oxford: Oxford University Press, 2005. Sheppard, Eric and Robert B. McMaster (eds.). Scale and Geographic Inquiry: Nature, Society, and Method. Oxford: John Wiley & Sons, 2008. McSweeney, Bill. “Identity and Security: Buzan and the Copenhagen School”. Review of International Studies, Vol. 22, No. 1 (1996): 81–93. McSweeney, Bill. “Durkheim and the Copenhagen School: a Response to Buzan and Wæver”. Review of International Studies, Vol. 24, No. 1 (1998): 137–140. McSweeney, Bill. Security, Identity and Interests: a Sociology of International Relations. Cambridge: Cambridge University Press, 1999. McDonald, Patrick J. The invisible hand of peace: Capitalism, the war machine, and international relations theory. Cambridge: Cambridge University Press, 2009. McDonald, Patrick J. “Capitalism, Commitment, and Peace”. International Interactions, Vol. 36, No. 2 (2010): 146–168. MacDonald, Matt. “Securitization and the Construciton of Security”. European Journal of International Relations, Vol. 14, No. 4 (2008): 563–587.  ~

FILIP EJDUS

MacFarlane, Neil and Yuen Foon Khong. Human Security and the UN: a Critical History. Bloomington: Indiana University Press, 2006. Mack, Andrew. Global Political Violence: Explaining the Post-Cold War Decline. New York: International Peace Academy Coping with Crisis Working Paper, March, 2007. Maddison, Angus. The World Economy: A Millennial Perspective. Paris: OECD, 2011. Manning, Bayless. “The Congress, the Executive and Intermestic Affairs: Three Proposals”. Foreign Affairs, Vol. 55, No. 2 (1977): 306–324. Maoz, Zeev and Bruce Russett. “Alliance, Contiguity, Wealth, and Political Stability: Is the lack of conflict among democracies a statistical artifact?” International Interactions, Vol. 17, No. 3 (1992): 245–267. Maoz, Zeev and Bruce Russett. “Normative and Structural Causes of Democratic Peace, 1946–1986”. American Political Science Review, Vol. 87, No. 3 (1993): 624–638. McLean, Iain and Alistair McMillan. The Concise Oxford Dictionary of Politics. Oxford: Oxford University Press, 2003. McLeod, Laura. “Why Should We Understand Multiple Meanings of ‘Gender Security’?” Journal of Regional Security, Vol. 7, No. 1 (2012), 55–62. Meadows, Donella H., Dennis L. Meadows, Jørgen Randers and William W. Behrens. The Limits to Growth: a Report for the Club of Rome’s Project on the Predicament of Mankind. New York: Universe Pub, 1972. Mearsheimer, John J. “The False Promise of International Institutions”. International Security, Vol. 19, No. 3 (1994/1995): 5–49. Mearsheimer, John and Stephen Walt. The Israel Lobby and U. S. Foreign Policy. New York: Straus and Giroux, 2007. Merlingen, Michael. “From Governance to Governmentality in CSDP: Towards a Foucauldian Research Agenda”. JCMS: Journal of Common Market Studies, Vol. 49, No. 1 (2011): 149–169. Michelet, Jules. Histoire de France: au seizième siècle – Renaissance. Paris: Chamerot, 1855. Middleton, Roger. Piracy in Somalia: Threatening Global Trade, Feeding Local Wars. Chatam House, October 2008. Midlarsky, Manus I. and Ted Hopf. “Polarity and Intenational Stability”. The American Political Science Review, Vol. 87, No. 1 (1993): 171–180.

 ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Miršajmer, Džon. Tragedija politike velikih sila. Beograd: Udruženje za studije SAD, 2009 [2001]. Mitrany, David A. Working Peace System. Chicago: Quandragle Books, 1966. Mittelman, James H. Hyperconflict: Globalization and Insecurity. Stanford: Stanford University Press, 2010. Mitzen, Jennifer. “Ontological Security in World Politics: State Identity and the Security Dilemma”. European Journal of International Relations, Vol. 12, No. 3 (2006): 341–371. Moïsi, Dominique. The Geopolitics of Emotion: How Cultures of Fear, Humiliation and Hope are Reshaping the World. New York: Doubleday, 2009. Montesquieu, Charles. The Spirit of the Laws. New York: Hafner Press, 1949. [1748]. Morgenthau, Hans J. Politics Among Nations: The Struggle for Power and Peace. New York: Knopf, 1961 [1948]. Mousseau, Michael. “Coming to Terms With the Capitalist Peace.” International Interactios, Vol. 36, No. 2 (2010): 185–192. Mueller, John. “Is There Still a Terrorist Threat”. Foreign Affairs, Vol. 85, No. 5 (2006): 2–8. Muller, Benjamin J. “Securing the political imagination: Popular culture, the security” dispositif and the biometric state.” Security Dialogue, Vol. 39. No. 2–3 (2008): 199–220. Müller, Harald. “Between Power and Justice: Current Problems and Perspectives of the NPT Regime”. Strategic Analysis, Vol. 34, No. 2 (2010): 189–201. Naim, Moises. “Mixed Metaphors: Why the Wars on Cancer, Poverty, Drugs, Terror, Drunk Driving, Teen Pregnancy and Other Ills Cant be Won”. Foreign Policy (March/April 2010) – 112. NATO. Novi strateški koncept, 1991. (18. januar 2010). NATO. Aktivan angažman moderna odbrana, Strateški koncept za odbranu i Bezbednost članova Severnoatlantskog saveza, 2010. oktobar 2011). Neocleous, Mark. “Security, Liberty and the Myth of Balance: Towards a Critique of Security Politics”. Contemporary Political Theory, Vol. 2, No. 1 (2007): 131–149. Neumann, Iver B. “A Region Building Approach to Northern Europe”. Review of International Studies, Vol. 20, No. 1 (1994): 53–74.  ~

FILIP EJDUS

Neumann Iver B. and Ole Jacob Sending. Governing the Global Polity: Practice, Mentality, Rationality. The University of Michigen Press, Ann Arbor, 2010. Nojman, B. Iver. Značenje, materijalnost, moć: uvod u analizu diskursa. Beograd: Centar za civilno-vojne odnose, 2009. Nye, Joseph. Peace in Parts: Integration and Conflict in Regional integration. Boston: Little Brown, 1971. Nye, Joseph. Bound to Lead: The Changing Nature of American Power. New York: Basic Books, 1990. Nye, Joseph. Soft Power: The Means to Success in World Politics. New York: Public Affairs, 2004. Ohmae, Kenichi. The End of the Nation-State: the Rise of Regional Economies. New York: Simon and Schuster Inc., 1995. Oneal, John R., Bruce Russett and Michael L. Berbaum. “Causes of peace: Democracy, interdependence, and international organizations, 1885–1992”. International Studies Quarterly, Vol. 47, No. 3 (2003): 371–393. Onuf, Nicholas. World of Our Making. South Carolina: University of Southern California Press, 1989. Onuf, Nicholas. “Levels”. European Journal of International Relations, Vol. 1, No. 1 (1995): 35–58. Orend, Brian. “Justice After War”. Ethics and International Affairs, Vol. 16, No. 1 (2002): 43–57. Oreskes, Naomi and Erik M. Conway. Merchants of Doubt: How a Handful of Scientists Obscured the Truth on Issues from Tobacco Smoke to Global Warming. London: Bloomsbury Press, 2010. Owen, John M. “How Liberalism Produces Democratic Peace”. In Brown et al. Debating the Democratic Peace. Cambridge, MA: MIT Press, 1996. Paarlberg, Robert. “Knowledge as Power: Science, Military Dominance and U. S. Security”. International Security, Vol. 29, No. 1 (2004): 122–151. Page, Mark. and J. E. Spence. “Open Secrets Questionably Arrived At: The Impact of Wikileaks on Diplomacy”. Defence Studies, Vol. 11, No. 2 (2011): 234–243. Palme, Olof. “Common security: A programme for Disarmament”. The Report of the Independent Comission on Disarmament and Security Issues. London: Pan Books, 1982.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Panić, Branka. „Socijetalna bezbednost – bezbednost i identitet”. Bezbednost Zapadnog Balkana. God. 4, Br. 13 (april – jun 2009): 29–39. Paris, Roland. “Human Security: Paradigm Shift or Hot Air”. International Security, Vol. 26, No. 2 (2001): 87–102. Pascual, Carlos and Johnatan Elkind (eds.). Energy Security: Economics, Politics, Strategies and Implications. Washington: Brookings Institutions, 2010. Paul, T. V. and Norrin M. Ripsman. “Under Pressure? Globalisation and the National Security State”. Millenium – Journal of International Studies, Vol. 33, No. 2 (2004): 355–380. Peoples, Columba & Nick Vaughan-Williams. Critical Security Studies: an Introduction. Abingdon: Routledge, 2010. Pevehouse, Jon and Bruce Russett. “Democratic international governmental organizations promote peace”. International Organization, Vol. 60, No. 4 (2006): 969–1000. Phillips, Christopher. The Battle for Syria: International Ryvalrly in the Middle East. New Haven: Yale University Press, 2016. Posen, Barry. “The Security Dilemma and Ethnic Conflict”. Survival, Vol. 35, No. 1 (1993): 27–47. Powell Robert. “Absolute and relative gains in international relations theory”. The American Political Science Review, Vol. 85, No. 4 (1991): 1303–1320. Prins. Gwyn (ed.). Threats Without Enemies. Facing Environmental Insecurity. London: Earthscan, 1993. Radoman, Jelena. „Sekuritizacija energije kao uvod u energetsku bezbednosnu dilemu”. Bezbednost Zapadnog Balkana, br. 4 (2007): 36–45. Rice, Susan E. and Stewart Patrick. Index of State Weakness in the Developing World. The Washington: Brookings Institution, 2008. Rice, Susan E., Corinne Graff and Carlos Pascual. Governing Poverty: Weak States and US National Security. Washington: The Brookings Institution, 2010. Robinson, Piers. The CNN Effect: The Myth of News, Foreign Policy and Intervention. London: Routledge, 2002. Robinson, Paul. Dictionary of international security. Polity: Cambridge, 2008. Roe, Paul. “Securitization and Minority Rights: Conditions of Desecuritization”. Security Dialogue, Vol. 35, No. 3 (2004): 279–94.

 ~

FILIP EJDUS

Roe, Paul. Ethnic Violence and the Societal Security Dilemma. New York: Routledge, 2005. Rasler, Karen and William R. Thompson. “The democratic Peace and a Sequential, Reciprocal, Causal Arrow Hypothesis”. Comparative Political Studies, Vol. 37, No. 8 (2004): 879–908. Reiter, Dan and Allan C. Stam. Democracies at war. Princeton: Princeton University Press, 2002. Republika Srbija. Strategija nacionalne bezbednosti, april 2009. Risse-Kappen, Thomas. “Democratic Peace – War like Democracies? A Social Constructivist Interpretation of the Liberal Argument”. European Journal of International Relations, Vol. 1, No. 4 (1995): 491–517. Rosato, Sebastian. “The Flawed Logic of Democratic Peace Theory”. American Political Science Review, Vol. 97, No. 4 (2003): 585–602. Rose, Gideon. “Review: Neoclassical realism and theories of foreign policy”. World Politics, Vol. 51, No. 1 (1998): 144–172. Rosen, Steven (ed.). Testing the Theory of the Military-Industrial Complex. Lexington: Lexington Books, 1973. Rosenau, James N. Turbulence in World Politics: a theory of change and continuity. Princeton: Princeton University Press, 1990. Rosenau, James N. “New Dimensions of Security: The Interaction of Globalizing and Localizing Dynamics”. Security Dialogue, Vol. 25, No. 3 (1994): 255–281. Rotberg, Robert I. (ed.). When States Fail: Causes and Consequences. Princeton: Princeton University Press, 2004. Rummel, Rudolph J. “Libertarianism and International Violence”. Journal of Conflict Resolution, Vol. 27, No. 1 (1983): 27–71. Russel, Bertrand. Power. London: Routledge, 1996 [1938]. Russett, Bruce. Grasping the Democratic Peace. Princeton, NJ: Princeton University Press, 1993. Ryerson, Christie. “Critical Voices and Human Security: To Endure, to Engage or to Critique?” Security Dialogue, Vol. 41, No. 2, (2010): 169–190. Ryan, Barry J. Statebuilding, Security-Sector Reform and the Liberal Peace: the Freedom of Security. Routledge: London, 2011. Sagan, Scott D. “Nuclear War and Climatic Catastrophe: Some Policy Implication”. Foreign Affairs, Vol. 62, No. 2 (1983/1984): 272–292. Sagan, Scott D. and Kenneth N. Waltz. The Spread of Nuclear Weapons: A Debate. New York: W. W. Norton & Co, 1995.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Said, Edvard. Orijentalizam. Beograd: Biblioteka XX vek, 2008. Sasse, Gwendolyn. “Securitisation or Securing Rights? Exploring the Conceptual Foundations of Policies Towards Migrants and Minorities in Europe”. Journal of Common Market Studies, Vol. 43, No. 4 (2005): 673–93. Schimmelfennig, Frank. “The Community Trap: Liberal Norms, Rhetorical Action, and the Eastern Enlargement of the European Union”. International Organization, Vol. 55, 1 (Winter 2001): 47–80. Schmid, Alex. Political Terrorism: A Research Guide to Concepts, Theories, Data Bases and Literature. Amsterdam: North Holland Publishing, 1983. Schneier, Bruce. Beyond Fear: Thinking Sensibly about Security in an Uncertain World. New York: Copernicus Books, 2003. Schneider, Gerald and Nils Petter Gleditsch. “The capitalist peace: The origins and prospects of a liberal idea”. International Interactions, Vol. 36, No. 2 (2010): 107–114. Schwartz, Thomas and Kiron K. Skinner. “The Myth of the Democratic Peace”. Orbis, Vol. 46, No. 1 (2003): 159. Schweller, Randal L. Deadly Imbalances: Tripolarity and Hitler’s Strategy of World Conquest. New York: Columbia University Press, 1998. Sen, Amartya. Poverty and Famines: An Essay on Entitlement and Deprivation. Oxford: Clarendon Press, 1981. Sen, Amartya. “Democracy as a Universal Value”. Journal of Democracy, Vol. 10, No. 3 (1999): 3–17. Sending, Ole Jacob and Iver Neumann. “Governance to Governmentality: Analyzing NGOs, States and Power”. International Studies Quarterly, Vol. 50, No. 3 (2006): 651–672. Shaw, Martin. “The Contemporary Mode of Warfare? Mary Kaldor’s Theory of New Wars”. Review of International Political Economy, Vol. 7, No. 1 (2000): 171–180. Shurke, Astri. “Human Security and the Interests of States”. Security Dialogue, Vol. 30, No. 3 (1999): 256–276. Simić, Dragan. Nauka o bezbednosti: Savremeni pristupi bezbednosti. Beograd: Službeni list, 2002. Singer, David J. “The Level-of-Analysis Problem in International Relations”. World Politics, Vol. 14, No. 1 (1961): 77–92. Singer, Peter. Corporate Warriors: The Rise of the Privatized Military Industry. Ithaca: Cornell University Press, 2004.

 ~

FILIP EJDUS

Smit, Adam. Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda. Zagreb: Kultura, 1952. [1776]. Smith, Antony. National Identity. London: Penguin books, 1991. Smith, Steve. “The Discipline of International Relations: Still an American Social Science?” British Journal of Politics & International Relations, Vol. 2, No. 3 (2002): 374–402. Snidal, Duncan. “The Limits of Hegemonic Stability Theory”. International Organization, Vol. 39, No. 4 (1985): 579–614. Sørensen, Georg. “Individual Security and National Security: The State Remains the Principal Problem”. Security Dialogue, Vol. 17, No. 4 (1996): 371–386. Sjoberg, Laura. “Scaling IR theory: geography’s contribution to where IR takes place”. International Studies Review, Vol. 10, No. 3 (2008): 472–500. Spivak, Gayatari Chakravorty. “Can the Subalterns Speak”. In Cary Nelson and Lawrence Grossberg (eds.). Marxism and the Interpretation of Culture, 66–111. Macmillan, London, 1988. Spivak, Gajatri Čakravorti. Kritika postkolonijalnog uma. Beograd: Beogradski krug, 2003. Stahn, Carsten and Jahn K. Kleffner. Jus Post Bellum: Towards a Law of Transition From Conflict to Peace. The Hague: Asser Press, 2008. Stamnes, Eli. “Critical Security Studies and the United Nations Preventive Deployment in Macedonia”. International Peacekeeping, Vol. 11, No. 1 (2004): 161–181. Stein, Arthur, “Neoliberal institutionalism”. In Reus – Smit Christian and Snidal Duncal (eds.). The Oxford Handbook of International Relations, 201–221. Oxford: Oxford University Press, 2008. Stern, Nicholas. The Economics of Climate Change: Stern Review. Cambridge: Cambridge University Press, 2007. Stritzel, Holger. “Towards a Theory of Securitization: Copenhagen and Beyond”. European Journal of International Relations, Vol. 13, No. 3 (2007): 357–383. Svensen, Laš Fr. H. Filozofija straha. Beograd: Geopoetika, 2008. Sun, Cu. Umeće ratovanja. Novi Sad: Global book, 1995. Tannenwald, Nina. The Nuclear Taboo. Cambridge: Cambridge University Press, 2007. Tatalović, Siniša, Grizold Anton i Cvrtila Vlatko. Suvremene sigurnosne politike. Zagreb: Tehnička knjiga, 2008.  ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Taureck, Rita. “Securitization Theory and Securitization Studies”. Journal of International Relations and Development, Vol. 9, No. 1 (2006): 53–61. Thompson, William R. “The Regional Subsystem: A conceptual Explication and a Propositional Inventory”. International Studies Quarterly, Vol. 17, No. 1 (1973): 89–117. Tickner, Arlene and Ole Wæver (eds.). International Relations Scholarship Around the World. New York: Routledge, 2009. Tilly, Charles (ed.). The Formation of National States in Western Europe. Princeton: Princeton University Press, 1975. Todorov, Cvetan. Strah od varvara: S one strane sudara civilizacija. Karpos: Loznica, 2010. Todorova, Marija. Imaginarni Balkan. Beograd: Biblioteka XX vek, 2006. Tofler, Alvin i Hajdi Tofler. Rat i antirat. Beograd: Paideia, 1998. Tukidid. Povijest Peloponeskog rata. Zagreb: Matica hrvatska, 1957. Tzifakis, Nikolos. The Question of Security in South Eastern Europe: A Systemic Approach. Athens: Constantinos Karamanlis Institute for Democracy, 2003. Ullman, Richard. “Redefining Security”. International Security, Vol. 8, No.1 (1983): 129–153. UNAIDS, Report on the Global AIDS Epidemic 2008. (2. oktobar 2010). Urdal, Henrik. “People vs. Malthus: Population Pressure, Environmental Degradation, and Armed Conflict Revisited”. Journal of Peace Research, Vol. 42, No. 4 (2005): 417–434. US Department of State. Annual Country Reports on Terrorism. Washington, DC: US Government Printing Office, 2001. Van Evera, Stephen. Causes of War: Power and the Roots of War. Ithaca, NY: Cornell University Press, 1999. Vent, Aleksandar. Društvena teorija međunarodne politike. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka, 2014. Volc, Kenet. Teorija međunarodne politike. Beograd: Centar za civilno-vojne odnose, 2008. Vuori, Juha. “Illocutionary Logic and Strands of Securitization: Applying the Theory of Securitization to the Study of Non-Democratic Political Orders”. European Journal of International Relations, Vol. 14, No. 1 (2008): 65–99.  ~

FILIP EJDUS

Vuori, Juha. “Religion Bites: Falungong, Securitization/Desecuritization in the People’s Republic of China”, 186–212. In Thierry Balzaq (ed.). Securitization Theory: How Security Problems Emerge and Dissolve. Routledge: London, 2010. Wade, Robert. “Globalization and its Limits: Reports of the Death of the National Economy are Grossly Exaggerated”, 60–88. In Suzan Berger and Ronald Dore. National Diversity and Global Capitalism. Ithaca: Cornell University Press, 1996. Wæver, Ole. “Security The Speech Act, Analysisng the Politics of a Word”. Working Paper, No. 19, Copenhagen: Centre for Peace and Conflict Research, 1989. Wæver, Ole, Barry Buzan, Morten Kelstrup and Pierre Lemaitre. Identity, Migration and the New Security Agenda in Europe. London: Pinter, 1993. Wæver, Ole. “European Security Identities”. Journal of Common Market Studies, Vol. 34, No. 1 (1996): 103–132 Wæver, Ole. “Peace and Security: Two Concepts and Their Relationship”, 53–65. In Stefano Guzzini and Dietrich Jung (eds.). Contemporary Security Analysis and Copenhagen Peace Research. London: Routledge, 2004. Wæver, Ole. “The Changing Agenda of Societal Security”, 581–593. In Günter Brauch, Hans et al. (eds.). Globalization and Environmental Challenges, Reconceptualizing Security in the 21st Century. Heidelberg: Springer, 2008. Wæver, Ole. “Politics, security, theory”. Security Dialogue, Vol. 42, No. 4–5 (2011): 469. Walker, Robert J. Inside/Outside: International Relations as Political Theory. Cambridge: Cambridge University Press, 1992. Walker, William. “Nuclear Order and Disorder”. International Affairs, Vol. 76, No. 4 (2000): 703–24. Walt, Stephen. “Alliance formation and the Balance of World Power”. International Security, Vol. 9, No. 4 (1985): 3–43. Walt, Stephen. “The Rennaissance of Security Studies”. International Studies Quarterly, Vol. 35, No. 2 (1991): 211–239. Walt, Stephen. Taming American Power: The Global Response to US Primacy. New York: Norton, 2006.

 ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Walt, Stephen. “Nationalism Rules”. Foreign Policy, 15 July 2011. (16. oktobar 2011). Waltz, Kenneth. Man, the State and the War. New York: Columbia University Press, 1959. Waltz, Kenneth. “The Stability of a Bipolar World”. Daedalus, Vol. 93, No. 3 (1964): 881–909. Waltz, Kenneth. “The Spread of Nuclear Weapons: More May Better”. Adelphi Papers, No. 171. London: International Institute for Strategic Studies, 1981. Waltz, Kenneth. “The Emerging Structure of International Politics”. International Security, Vol. 18, No. 2 (1993): 44–79. Waltz, Kenneth. “Globalization and Governance”. Political Science & Politics, Vol. 32, No. 4 (1999): 693–700. Walzer, Michael. Just and Unjust Wars: A moral Argument with Historical Illustrations, New York: Basic Books, 2006 [1977]. Weber, Cynthia. International Relations Theory: a critical introduction. New York: Routledge, 2005. Weber, Max. The Theory of Social and Economic Organisation. New York: Oxford University Press, 1947. Weber, Max. “Politics as a Vocation”, 155–209. In John Drejimanis (ed.). Max Weber’s Complete Writing on Academic and political Vocations. Algora: New York, 2008. Weede, Erich. “Economic Policy and International Security”. European Journal of International Relations, Vol. 1, No. 4 (1995): 519–537. Weede, Erich. “Globalization: Creative destruction and the prospect of a capitalist peace”. In Schneider G., Barbieri K. and Gleditsch N. P. (eds.). Globalization and Armed Conflict, 311–323. Oxford: Rowman & Littlefield, 2003. Wendt, Alexander. “Anarchy is what states make of it: The Social Construction of Power Politics”. International Organization, Vol. 46, No. 2 (1992): 391–425. Wendt, Alexander. “Why a World State is Inevitable”. European Journal of International Relations, Vol. 9, No. 4 (2003): 491–542. Wendt, Alexander. Social Theory of International Politics. Cambridge: Cambridge University Press, 1999. White House. The National Security Strategy of the United States of America. Washington, 2006. (6. novembar 2011).  ~

FILIP EJDUS

White House. National Security Strategy of the United States. Washington, 2010. (5. novembar 2011). White House, National Security Strategy of the United States. Washington, 2015. Whitman, Richard G. “NATO, the EU and ESDP: An emerging Division of Labour?” Contemporary Security Policy, Vol. 25, No. 3 (2004): 430–451. Whitworth, Sandra. Men, Militarism and UN, Peacekeeping. Boulder, CO: Lynne Rienner, 2004. Whitwort, Sandra. “Feminist Perspectives”, 103–114. In Paul D. Williams (ed.). Security Studies: an Introduction. New York: Routledge, 2008. Wight, Martin. System of States. Leicester: Leicester University Press, 1977. Wilkinson, Claire. “The Copenhagen School on Tour in Kyrgistan: Is Securitization Theory Useable Outside Europe”. Security Dialogue, Vol. 38, No. 1 (2007): 5–25. Williams, Michael C. “Modernity, Identity, and Security: A Comment on the Copenhagen Controversy”. Review of International Studies, Vol. 24, No. 3 (1998): 435–440. Williams, Michael C. “The discipline of the democratic peace: kant, liberalism and the social construction of security communities”. European Journal of International Relations, Vol. 7, No. 4 (2001): 525– 553. Williams, Michael C. “Words, Images, Enemies: Securitization and International Politics”. International Studies Quarterly, Vol. 47, No. 4 (2003): 511–531. Williams, Paul D. (ed.). Security Studies: an Introduction. New York: Routledge, 2008. Wyn Jones, Richard. Security, Strategy and Critical Theory. Boulder, CO: Lynne Rienner, 1999. Wolfers, Arnold. “National Security as an Ambiguous Symbol”. Political Science Quarterly, Vol. 67, No. 4 (1952): 481–502. Wolfers, Arnold. Discord and Collaboration. Baltimore: John Hopkins University Press, 1962.

 ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Wolff, Larry. Inventing Eastern Europe: The Map of Civilization on the Mind of the Enlightement. Stanford: Stanford University Press, 1994. Wohlfort, William C. “The Stability of a Unipolar World”. International Security, Vol. 24, No. 2 (1999): 5–41. Wohlfort, William C. “Realism in Security Studies”, 9–21. In Myriam D. Cavelty and Victor Mauer (eds.). The Routledge Handbook of Security Studies. London: Routledge, 2010. Wohlstetter, Albert. “The Delicate Balance of Terror”. Foreign Affairs, Vol. 37, No. 2 (1959): 211–234. World Health Organization. Global Health Risks: Mortality and Burden of Disease Attributable to Selected Major Risks. 2009. Wright, Quincy. A Study of War: A Second Edition, with a Commentary on War Since 1942. Chicago: University of Chicago Press, 1983. Yalem, Ronald J. “The Level of Analysis Problem Reconsidered”. Year Book of World Affairs, Vol. 31 (1977): 306–326. Yergin, Daniel. “Ensuring Energy Security”. Foreign Affairs, Vol. 85, No. 2 (2006), 69–82. Zakaria, Fareed. From Wealth to Power: The Unusual Origins of America’s World Role. Princeton, NJ: Princeton University Press, 1998. Zalewski, Marysia. Feminism After Post-modernism: Theorising Through Practice. London: Routledge, 2000. Zanotti, Laura. “Taming Chaos: A Foucauldian View of UN Peacekeeping, Democracy and Normalization”. International Peacekeeping, Vol. 13, No. 2 (2006): 150–167.

 ~

FILIP EJDUS

........................................ I

Anarhija, 62, 64, 85–86, 91, 181, 217, 228, 249 Bezbednosna dilema, 23, 33, 43–44, 60, 62–63, 69, 74, 77, 80, 86, 108, 122, 128, 217, 231–233 Balkan, 91, 134, 236–238, 245, 249 Bezbednosna zajednica, 80–81, 87, 91, 109–110, 242 Bliski istok, 36, 54, 74, 91–92, 111, 137–138, 142, 147, 150, 158, 168, 229, 256 Buzan Beri, 16, 50, 53, 55, 57, 90–92, 136–137, 155, 164–166, 171, 175, 182, 229, 238–239, 248, 255 Globalizacija, 31–32, 37, 68, 119, 138, 160, 172, 181, 221, 247, 253–260 Dojč Karl, 80–81, 250 Drugi svetski rat, 25, 41–42, 46, 53, 58, 62, 65, 70–71, 78, 81, 86, 107, 109, 115, 117, 121, 123, 129, 160, 182, 204, 216, 218, 231–232, 239–240, 245, 259 Društvo naroda, 24–25, 44, 46, 63, 68–69, 78, 123, 231–232, 240 Fuko Mišel, 97–100, 193, 228, 236, 258

Feminizam, 95–96 Glad, 140, 156–158, 161, 172, 205 Hegemon, 16, 66, 75, 100, 151, 154, 156, 228, 230–231, 248, 250–252, 257 Hitler, 78, 139, 142, 230, 232 Hladni rat, 26–28, 32, 34–35, 37–39, 41, 45, 46, 48, 49, 51–53, 55, 58, 60, 62, 68, 71, 79, 83, 92, 94, 98–99, 102, 107–110, 113, 115–116, 119–120, 124–128, 139, 163, 168, 180–181, 187, 201, 204, 207, 212–213, 216, 218, 222, 225, 235–239, 242–244, 251–255, 257, 259–260 Identitet, 26, 53, 55, 73, 80, 85–87, 90, 93, 98–99, 111, 120, 163–167, 169–176, 216, 219–220, 222–225, 227, 233, 237, 283 Izrael, 55, 74, 86, 112, 124, 133, 136, 138, 141–142, 147, 150, 159, 173, 175, 229 Kina, 48, 124, 126, 185, 226 Klimatske promene, 35–37, 42, 51, 91, 110, 151, 159, 178–187, 202, 256 Krah berze, 160, 186, 216

 ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Konstruktivizam, 26, 52, 83–85, 102, 111, 222 Liberalizam, 17, 34, 68, 71, 78, 81–82, 100, 110–111, 155, 160, 227, 254 Mali rat, 118–120, 128, 143 Međunarodno društvo, 203, 231, 249 Međunarodni sistem, 23, 27, 29, 51, 54, 64–68, 79, 84–85, 108, 110, 113, 116, 122, 154–155, 161–162, 183, 191, 194–195, 204, 218, 223–224, 229, 232, 233, 237–239, 241, 247–253, 257, 260–261 Bipolarni, 26, 47, 49–52, 65–67, 108, 148, 155, 204, 235, 239, 241, 250–253, 260 Multpolarni, 64, 66–67, 69, 108, 250–253, 260 Miršajmer Džon, 61, 68, 70, 226 Morgentau Hans, 64, 66, 220–222, 250 Nacionalni interes, 220–222, 225, 233 NATO, 26–27, 30, 59, 74, 79, 81, 95, 119, 125–126, 133, 138, 142, 161, 173, 225, 228, 240, 242–244, 259 Nemačka, 26, 117, 118, 119, 123, 168, 171, 203, 230, 231, 232, 250 Nojman Iver, 98–99, 237–238, 258 Nuklearno oružje, 35, 47–48, 54–55, 85–86, 109, 113, 116, 121, 123–125, 127, 131, 137, 144, 155 Ontološka bezbednost, 56, 87 Organizovani kriminal, 31, 36–37, 162 OUN 25, 37, 95, 116, 121, 123–124, 133, 135–137, 144, 155, 179–180, 202, 204–210, 212–213, 228, 231, 240–241, 254 Postkolonijalizam 52, 83–84, 100–102 Poststrukturalizam 97–98, 102, 193 Prvi svetski rat, 24, 39, 45, 63, 67–68, 71, 75, 118, 123, 141, 154, 230

Realizam, 17, 33, 61–65, 68, 69, 70, 81, 95, 97, 101–102, 192–193, 196, 221, 227 Revolucija, 35, 52, 54, 114, 142, 167–168, 203, 218, 224, 241, 252, 254–256, 259 Rusija, 69, 111, 113, 119, 126, 128, 159, 168–169, 243, 250 SAD, 25, 36, 38, 41, 47, 49, 52, 55, 57– 59, 62, 65, 70, 74, 89, 92, 99, 108, 111, 113, 123–128, 133, 137–138, 140, 142–144, 147, 148, 150–151, 153–154, 160, 168, 173, 180, 183, 185, 204–205, 211, 221, 229, 238, 251, 254, 259 Sekuritizacija, 52, 88–90, 113, 128, 132– 133, 140, 148, 152–153, 155–156, 161–162, 165, 169, 170–172, 174– 175, 178–180, 182–187, 211–212 Sirija, 28, 55, 111, 128, 134, 136, 138, 143, 147, 167 Siromaštvo, 22, 93, 150–151, 156–158, 161–162, 181 Socijetalna bezbednost, 27, 38, 55, 92–93, 148, 163–175 Srbija, 15, 17, 30, 32–33, 37–38, 52, 58– 59, 96–97, 133–134, 137, 148, 150, 172, 203, 209–210, 216, 218– 219, 225, 228, 233, 259 Strateške studije, 27, 41, 45–46, 48–53, 57–58, 60 Supersile, 26, 38, 47–49, 53, 65–66, 75, 124, 128, 133, 139, 180, 204, 216, 226, 229–230, 238, 240, 243, 251, 254, 259 Teorija demokratskog mira, 45, 71, 73–75, 81, 116 Terorizam, 26, 28, 30–37, 52–53, 55, 69, 85, 88–89, 99–100, 108, 111, 113, 115, 120, 131–132, 138, 140–144,

 ~

FILIP EJDUS

151, 158, 160, 162, 167–168, 186, 191, 216, 255, 258–259 Ukrajina, 55, 113, 119, 128, 150, 158, 225, 243–244 Vever Ole, 24, 88, 90–91, 92, 165–166, 168, 171, 229, 239, 255

Vent Aleksandar, 85–86, 91, 102–103, 222–223, 230 Volc Kenet, 33, 49, 65–66, 85–86, 97, 102, 116, 125, 193–195, 199, 221, 226, 248, 250–251, 257, 261, 288

 ~

MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI

Filip Ejdus MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJE, SEKTORI I NIVOI | Izdavači Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu | Za izdavače prof. dr Dragan R. Simić, dekan | Recenzenti prof. dr sc Siniša Tatalović, profesor na Fakultetu političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu, prof. dr h.c. mult. Vojin Dimitrijević, profesor na Pravnom fakultetu, Univerziteta Union u Beogradu | Prvo izdanje, Službeni glasnik 2012. | Lektura Tatjana Hadžić | Korektura Olivera Veličković | Prelom Biljana Živojinović | Tiraž 300 primeraka | ISBN 978-86-6425-036-8 | Beograd, 2017.

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 327.56::351.86 351.74/.75 ЕЈДУС, Филип, 1979Međunarodna bezbednost : teorije, sektori i nivoi / Filip Ejdus. – 2. izmenjeno i dopunjeno izd. (1. izd. u izdanju Fakulteta političkih nauka). – Beograd : Fakultet političkih nauka Univerziteta, 2017 (Beograd : Čigoja štampa). – 295 str. : ilustr. ; 24 cm Tiraž 300. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Bibliografija: str. 263–292. – Registar. ISBN 978-86-6425-036-8 a) Наука о безбедности COBISS.SR-ID 247698444