Savremena sociološka teorija i njeni klasišni koreni [2. promenjeno i dopunjeno izdanje ed.] 9788651902102

Citation preview

Džordž Ricer

SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI Preveli s engleskog jezika Smiljana Skiba i Dušan Pavlović

C/ly>K5EHHi

Izvornik G e o r g e Ritzer

Contemporary Sociological Theory and Its Classic Roots : T h e Basics 2 d Edition Copyright © 2007, 2003 by The McGraw-Hill Companies, Inc. All rights reserved.

Copyright © J P

Službeni glasnik, 2 0 0 9

www.slglasnik.com Sva prava pridržana

KRATAK SADRŽAJ Predgovor srpskom izdanju 13 Predgovor autora 25 O autoru 29 1. Uvod u sociološku teoriju 31 2. Klasične sociološke teorije (1) 49 3. Klasične sociološke teorije (2) 89 4. Savremene grand-teorije (1) 111 5. Savremene grand-teorije (2) 173 6. Savremene teorije svakodnevnog života 215 7. Savremene integrativne teorije 263 8. Savremene feminističke teorije (zajedno s Patrišom Madu Lengerman i Džilijan Nibruk). . 295 9. Postmoderne grand-teorije 339 10. Teorije globalizacije 393 Rečnik Indeks

437 452

DETALJAN SADRŽAJ PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU 13 PREDGOVOR AUTORA 25 O AUTORU 29 1. UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU 31 Kako nastaje sociološka teorija 31 Definisanje sociološke teorije 36 Nastanak sociološke teorije: jedno realističnije gledište . 37 Multikulturalna socijalna teorija 39 Pregled knjige 42 Sažetak 46 Literatura za dalje čitanje 47 2. KLASIČNE TEORIJE (1) 49 Emil Dirkem: Od mehaničke do organske solidarnosti. 49 Dve vrste solidarnosti 49 Promene u dinamičkoj gustini 50 Kolektivna svest 52 Krivično i restitutivno pravo 54 Anomija 55 Karl Marks: Od kapitalizma do komunizma 58 Ljudski potencijal 60 Otuđenje 61 Kapitalizam 63 Komunizam 67 Maks Veber: Racionalizacija društva 70 Društveno delanje 70 Ponašanje i delanje 71 Vrste delanja 73 Vrste racionalnosti 76 Protestantska etika i duh kapitalizma 78 Konfučijanizam, hinduizam i kapitalizam 80 Strukture vlasti i racionalizacija 81 Sažetak 87 Literatura za dalje čitanje 88

8

D Ž O R D Ž RlCER -

SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

3. KLASIČNE TEORIJE (2) Georg Zimi: Narastajuća tragedija kulture Asocijacija Forme i tipovi Svest Veličina grupe Distanca i stranac Distanca i vrednost Objektivna i subjektivna kultura Podelarada Torsten Vehlen: Sve veća kontrola biznisa nad industrijom Biznis Industrija Džordž Herbert Mid: Socijalni biheviorizam Akt Gestovi Značajni simboli i jezik Sopstvo Ja i mene Sažetak Literatura za dalje čitanje 4. SAVREMENE GRAND-TEORIJE (1) Strukturalni funkcionalizam Funkcionalna teorija stratifikacije i njene kritike Strukturalni funkcionalizam Talkota Parsonsa . . Strukturalni funkcionalizam Roberta Mertona Teorija sukoba Rad Ralfa Darendorfa Vlast Grupe, sukob i promena Opšta teorija sistema Rad Niklasa Lumana Samostvarajući sistemi Diferencijacija Sažetak Literatura za dalje čitanje

89 89 90 90 91 93 96 98 99 100 100 101 102 105 106 107 108 109 113 115 116 111 111 119 122 148 148 151 154 155 155 158 162 170 172

DETALJAN SADRŽAJ

5. SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) Neomarksistička teorija Kritička teorija i pojava kulturne industrije . . . . Od fordizma do postfordizma Proces civilizovanja Primeri procesa civilizovanja Objašnjavanje promena: produženje lanaca zavisnosti Studija slučaja: lov na lisice Kolonizacija sveta života Svet života, sistem i kolonizacija Racionalizacija sistema i sveta života Moloh modernosti Moloh Prostor i vreme Refleksivnost Nesigurnost i rizici Sažetak Literatura za dalje čitanje 6. SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA Simbolički interakcionizam Dramaturgija Dramaturgija Upravljanje utiscima Etnometodologija i konverzacijska analiza Definicija etnometodologije Objašnjenja Neki primeri Ostvarivanje roda Teorija razmene Teorija razmene Džordža Homansa Osnovne propozicije Teorija racionalnog izbora Model u najosnovnijim crtama Osnove društvene teorije Sažetak Literatura za dalje čitanje

173 173 174 185 193 193 196 198 199 200 203 204 205 206 207 209 212 213 215 215 220 221 232 232 234 236 239 240 240 245 251 251 255 258 261

10

D Ž O R D Ž RlCER -

SAVREMENA

SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI

KORENI

7. SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE 263 Jedna integrisanija teorija razmene 263 Odnosi razmene i mreže razmene 265 Moć - zavisnost 268 Integrativnija teorija razmene 269 Teorija strukturacije 270 Elementi teorije strukturacije 273 Kultura i dejstvenost 277 Habitus i polje 278 Prevazilaženje subjektivizma i objektivizma . . . . 280 Habitus 282 Polje 285 Sažetak 291 Literatura za dalje čitanje 293 8. SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE (napisano s Patrišom Madu Lengerman i Džilijan Nibruk) 295 Osnovna teorijska pitanja 296 Savremene feminističke teorije Rodne razlike 301 Rodna nejednakost 303 Rodno ugnjetavanje 309 Strukturalno ugnjetavanje 318 Ka feminističkoj sociološkoj teoriji 329 Sažetak 337 Literatura za dalje čitanje 338 9. POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 339 Prelaz industrijskog ka postindustrijskom društvu . . . 339 Unapređenje veštine upravljanja (i druge grand-teorije) 344 Unapređenje veštine upravljanja 345 Ostale Fukoove grand-teorije 352 Postmodernost kao sazrevanje modernosti 354 Da li se učimo da živimo sa ambivalencijom?. . . 357 Postmoderna etika 359 Uspon potrošačkog društva, gubitak simboličke razmene i rast simulacija 361 Od proizvođačkog do potrošačkog društva 362

DETAUAN SADRŽAJ

1

Smrt simboličke razmene i porast simulacije . . . Potrošačko društvo i nova sredstva za potrošnju Dromologija Feminizam ipostmoderna socijalna teorija Sažetak Literatura za dalje čitanje 10. TEORIJA GLOBALIZACIJE Glavni socijalni teoretičari o globalizaciji Entoni Gidens i „odbegli svet" globalizacije . . . . Ulrih Bek i politika globalizacije Zigmunt Bauman o posledicama globalizacije . . Kulturna teorija Kulturni diferencijalizam Kulturna konvergencija Kulturna hibridizacija Ekonomska teorija Transnacionalni kapitalizam Imperija Politička teorija Ostale teorije Sažetak Literatura za dalje čitanje

367 374 381 385 388 390 393 397 397 398 400 401 402 407 415 420 420 423 428 433 435 436

REČNIK INDEKS

437 457

PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU Knjiga Džordža Ricera Sociološka teorija i njeni klasični koreni predstavlja jednu od tri autorove verzije pregleda sociološ­ kih teorija koje je napisao od kraja 1980-ih godina. Najsveobuhvatnija je trilogija koju čine: Classical Sociological Theory (peto izdanje 2007), Contemporary Sociological Theory (sedmo izdanje objavljeno 2007) i Postmodern Social Theory (prvo izdanje izašlo 1997). Ta trilogija, s preko 1.500 strana, ima i svoje dve krače verzije. Obimnija verzija, Sociological Theory (sedmo izdanje, 2007), ima 800 strana, a druga verzija je ova knjiga, ona u origi­ nalu ima 315 strana (drugo izdanje objavljeno 2007). (Svi poda­ ci o Ricerovoj produkciji i s najavama budućih izdanja njegovih knjiga mogu se naći na http://www.georgeritzer.com.) Sociološka teorija i njeni klasični koreni namenjena je prven­ stveno studentima početnih godina fakulteta koji su već uvedeni u sociološke koncepte i probleme, ali sada žele (ili moraju) da ih sagledaju iz jednog teorijskog ugla. Osim toga, ona je prilago­ đena studentima kojima je znanje iz sociološke teorije i teorije društvenog ponašanja neophodno, iako sociologija nije glavni predmet njihovog izučavanja. Ricerova Sociološka teorija karakteristična je po tome što ima jednu ideju vodilju koja prožima celu knjigu. Ricer poku­ šava da izloži najvažnije savremene sociološke teorije, stavljajući naglasak na globalizovano društvo potrošnje i njegove posledice po društveno ponašanje i obrasce društvene interakcije. Pored toga, on savremene teorije želi da poveže s njihovim klasičnim korenima, to jest klasičnom sociološkom teorijom. Ricer je glave 2 i 3 posvetio klasičnim sociološkim teore­ tičarima (Dirkem, Veber, Marks, Vehlen, Mid i Zimel), a glave 4-10, savremenim teoretičarima. Tu su predstavljeni funkciona­ lizam, teorija sukoba i sistemska teorija (glava 4), neomarksistička teorija (glava 5), teorije svakodnevnog života (glava 6), inte­ grativne teorije (glava 7), feminističke sociološke teorije (glava 8), postmoderne socijalne teorije (glava 9) i teorije globalizacije (glava 10).

14

D 2 0 R D Ž RlCER -

SAVREMENA

SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Iako Ricer funkcionalizam, teoriju sukoba, sistemsku teori­ ju, dramaturgiju i etnometodologiju, o kojima govori u glavama 4-6, ubraja u savremene teorije, danas ih sve manje socioloških teoretičara koristi. Te teorije, kao i one klasične, sve više pred­ stavljaju inspiraciju. Čini se da je njihov glavni nedostatak jed­ nostranost u insistiranju na akterima ili na strukturama čemu je, uzgred, sociološka teorija sklona od samog početka. Na primer, funkcionalisti su potpuno zanemarivali delovanje pojedinaca van onoga što društvene strukture „propisuju", dok su etnometodolozi tvrdili da društeni poredak ne postoji. Od kraja 1970-ih godina u sociološkoj teoriji nastaje jedan novi trend po kome je i aktere i strukture nužno uzeti podjedna­ ko ozbiljno. Danas najveći broj teoretičara funkcioniše unutar paradigme koja se može nazvati integrativnom ili sintetičkom. Prema tome, može se reći da izlaganje savremene teorije počinje tek od glave 7 u kojoj se izlažu teorija razmene Ricarda Emersona, teorija strukturacije Entonija Gidensa, morfogenetski pri­ stup Margaret Arčer i sociološka teorija Pjera Burdijea. S obzi­ rom na to da i Arčer i Burdije kulturi pripusuju važno mesto u reprodukciji i elaboraciji društvenih odnosa, prava je šteta što se u ovoj glavi nije našlo mesta za „strogi program" kulturne socio­ logije Džefrija Aleksandera koji na kulturu gleda kao na zasebnu promenjivu kojom objašnjava društvene promene i društveno ponašanje. Ova glava ukazuje na to da više nije moguće promi­ šljanje bez pokušaja integracije makronivoa i mikronivoa (kako su to pokušavali funkcionalisti ili etnometodolozi), već da savre­ mena sociološka teorija mora biti objedinjujuća. Glava 8 posvećena je feminističkim pogledima na sociološ­ ku teorijsku misao. S obzirom na to da je feministička sociološka misao u našoj sociologiji do sada bila zapostavljena, Ricerov udž­ benik bi, ako ni zbog čega drugog, mogao biti vredan zbog toga što je feminističkoj sociološkoj teoriji posvećeno čitavo poglavlje. Glavni feministiki teorijski pristupi koji su ovde izloženi - kul­ turni, biološki, institucionalni, interaktivni, fenomenološki, li­ beralni, psihoanalitički, radikalni i socijalistički feminizam, kao i teorija intersekcionalnosti - ukazuju na multidisciplinarnost fe­ minističke misli, ali ključna vrednost ove glave jeste u otkrivanju

PREDGOVOR

SRPSKOM IZDANJU

15

niti koja objedinjuje sve feminističke teorije čiji je cilj dovođenje u pitanje postojeće društvene strukture, čime se otvara pitanje položaja žena u njima. U glavi 9 predstavljeni su najvažniji postmoderni socijalni teoretičari počev od Danijela Bela, preko Zigmunta Baumana, Mišela Fukoa i Zana Bodrijara. Ova glava ima za cilj da pokaže kako tri glavne karakteristike savremenog postmodernog druš­ tva - moralni relativizam, društvo nadzora i kontrole, i porast potrošnje - utiču na društvene odnose i društvenu organizaci­ ju. Osim toga, po prvi put se u jednom sociološkom udžbeniku na srpskom jeziku pojavljuje i dromologija Pola Virilija, do sada uglavnom nepoznata domaćoj akademskoj zajednici (izuzev teo­ retičarima filma), iako je svoju najvažniju knjigu Virilio objavio još 1977. godine. Budući da dobar deo ovdašnje društvene (ne samo sociološ­ ke) akademske zajednice ima veliki otpor (ponekad, s pravom) prema postmodernistima i njihovom načinu teoretisanja, ova glava se - s obzirom na to da je pisana na jedan jasan i nepretenciozan način, što inače nije karakteristika nepotrebno zamršenog i pompeznog stila mnogih postmodernih mislilaca (uključujući tu i neke naše) - preporučuje upravo onim društvenjacima koji su oduvek gajili odbojnost prema postmodernizmu. Ako ovaj udžbenik imalo doprinese tome da se nove generacije studenata odškoluju a da pri tome ne izgrade otpor prema postmodernističkoj misli, to bi se već moglo smatrati njegovom priličnom vrednošću. Konačno, u 10. glavi, Ricer izlaže različite teorijske pristupe globalizaciji. Iako se izlažu različite teorije (političke i ekonom­ ske), srž glave čine kulturne teorije globalizacije koje se, prema podeli koju Ricer preuzima od Jana N. Pitersena, mogu razvrsta­ ti u tri grupe: • kulturni diferencijalizam (po kome se svet sve više kul­ turno razlikuje, što povećava šanse za globalni sukob); • kulturna konvergencija (po kojoj svetske kulture sve više liče jedna na drugu); i • kulturna hibridizacija (po kojoj svet sve više predstavlja hibridan spoj različitih kultura).

16

DžORDŽ RlCER -

SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Za Ricera, najvažnija su poslednja dva procesa. Kulturna konvergencija počiva na konceptu grobalizacije, a kulturna hibridizacija na konceptu glokalizacije. Analizom tih procesa, Ricer implicitno pokazuje kako je savremena sociološka teorija, u smislu teorijske rasprave, sve manje usredsređena na problem prevazilaženja dihotomije strukture i dejstvenosti (glava 7), a sve više na raspravu o tome u kojoj meri potrošačka kultura menja društvene strukture i svet u kome živimo. Teza za raspravu je, dakle, da li se savremeni svet sve više glokalizuje ili globalizuje. Ukoliko se glokalizuje, onda znači da teza o kulturnoj konver­ genciji nije tačna, već je na delu kulturna hibridizacija. I obrnu­ to, ukoliko se društvo grobalizuje, onda se pre može govoriti o procesu kulturne konvergencije, a ne o kulturnoj hibridizaciji. Osnovna tvrdnja zastupnika glokalizacija i kulturne hibridzacije jeste da je svet pluralizovan, da su najvažniji akteri lokalni akteri, te da globalizacija izaziva specifične lokalne reakcije oda­ kle nastaju posebne hibridne forme koje se odupiru homogeni­ zaciji. (Kulturna hibridizacija se oslanja na postmodernu soci­ jalnu misao, pa je stoga za razumevanje tog procesa od značaja razumevanje postmodernih socijalnih teorija koje Ricer izlaže u glavi 9.) Hibridizacija i glokalizacija nastaju kao posledica mešanja globalnog s lokalnim, odnosno procesa u kome jedno implodira u drugo. Tako nastaje mešavina koju nazivamo glokalno (spoj globalnog i lokalnog). Nasuprot tome, kulturna konvergencija počiva na konceptu grobalizacije (spoj privrednog rasta i globalnog rasta, pri čemu se prvi deo reči grobalizacija izvodi od engleske reči growth, što znači rast). Grobalizacija počiva na fenomenu eksplozije po kome kapitalizam ima neprestanu tendenciju širenja i rasta. U skladu s konceptualnim aparatom koji je razvio u knjigama McDonaldization

of Society i Globalization

of Nothing,

Ricer se

više bavi silama koje stvaraju konvergenciju kultura. Radi se o originalnim konceptima mekdonaldizacije i globalizacije niče­ ga. Po sopstvenom priznanju, Ricer koncept mekdonaldizacije tek odnedavno vezuje za globalizaciju, dok je na početku (prvo izdanje knjige o mekdonaldizaciji društva pojavilo se 1996. go­ dine) mekdonaldizacija bila razdvojena od globalizacije. Glavna

PREDGOVOR

SRPSKOM IZDANJU

17

ideja koncepta mekdonaldizacije jeste da se pokaže kako prin­ cipi (efikasnost, isplativost, predvidivost i kontrola) na kojima počivaju velike privredne korporacije, poput Mekdonaldsa, sve više zahvataju ne samo privredni sistem, već mnoge druge usta­ nove društvenog života u kojima organizacije igraju važnu ulo­ gu - zdravstvo, obrazovanje, zabavu, kulturu, religiju, politiku itd. Ako ste primetili da više ne uživate u obrocima, to znači da se prvenstveno hranite u mekdonaldizovanim restoranima koji su dehumanizovali obrok. Ako ste primetili da vaš lekar nema vremena da vam posveti dovoljno pažnje (čak i ako odete kod privatnika i platite mu za njegovo vreme), to je zato što je čitavo zdravstvo sve mekdonaldizovanije. Ako ste ekspresno završili fa­ kultet, a da ni jednom niste porazgovarali s profesorkom makar o jednoj temi koja vas je šire interesovala, jer profesorka nema vremena da se posveti svakom ponaosob (ili ako vas, zapravo, u četiri godine studiranja nikada ništa nije šire zainteresovalo), to znači da ste studirali na mekdonadizovanom fakultetu. Ako čitate novine u kojima je, da bi razumeli o čemu se radi dovoljno pročitati naslove i zaglavlja ili eventualno kratak tekst koji sledi, informišete se iz mekdonaldizovanih medija. Ako gledate tele­ vizijski program na kome se nude zabavne i kulturne emisije u kojima nema kreacije, ali ima mnogo fraza, obrazaca i zalaženja u ljudsku intimu, gledate mekdonaldizovane medije.* Po Riceru, mekdonaldizacija postaje sve više globalni feno­ men: ne samo da se iz privrede preliva u druge oblasti društvenog života, već se preliva i u druga društva. Slično je i s globalizacijom ničega. Sadržaj glavnih globalnih proizvoda koji se ubrzano šire po svetu jeste ništa. Ljudi sve više konzumiraju proizvode koji nisu stvari {nonthings). Njih im prodaju neljudi {nonpeople), to rade na nemestima {nonplaces) kroz neuslugu inonservice). Ukazivanjem na rasprostranjenost takvih „sadržaja" koji se lako *

Ironično, na neki način i sam Džordž Ricer predstavlja verovatno najmekdonaldizovanijeg sociologa današnjice: svaku od svojih knjiga re­ dovno ažurira, svaka je doživela nekoliko izdanja. Kao da je reč o čita­ vom timu autora, a ne samo o jednom čoveku, na njegovom veb sajtu moguće je naći spisak s godinama kada će izaći naredna izdanja njego­ vih knjiga. Na primer, treće izdanje knjige čiji prevod držite u rukama trebalo bi da se pojavi 2010. godine.

18

DžORDŽ RlCER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I

KORENI

globalizuju jer ih svako može lako razumeti, Ricer podupire svo­ ju tezu o kulturnoj konvergenciji. Mekdonaldizacija ima dve posledice koje radikalno menjaju društvene odnose: prva je iracionalnost racionalnosti, a druga gvozdeni kavez racionalizacije. Četiri principa na kojima počiva mekdonaldizacija guraju organizacije ka sve većoj iracionalnosti; one se ponašaju kontraproduktivno, odnosno proizvode suprot­ no od onoga što bi trebao da proizvode. To nas vodi do druge posledice - do gvozdenog kaveza. Umesto da nam služe, orga­ nizacije nam svaki dan predstavljaju sve veći problem. Članovi savremenog društva zarobljenici su organizacija koje ne rade u njihovu korist, ali bez kojih život nije moguć. Iracionalnost raci­ onalnosti i gvozdeni kavez racionalizacije predstavljaju deo naše svakodnevice koje vredi izučavati i u čemu sociološka teorija može da pomogne. # # *

Navedene savremene teorije imaju svoje „klasične korene" (teorije koje Ricer izlaže u glavama 2-4). Vrednost Ricerove knjige jeste u tome što ona uspeva da povuče paralelu između njih. Recimo, teorije integracije (ili sinteze) aktera i struktura iz glave 7 imaju svoje temelje u funkcionalizmu (Dirkem i Parsons, u glavama 2 i 4), socijalnom biheviorizmu (Mid, glava 3), kao i interpretativnoj sociologiji (Veber, dramaturgija i etnometodologija, u glavama 2 i 6). Međutim, Ricer posebnu pažnju poklanja onim klasičnim teorijama koje veću ulogu daju mehanizmima kulturne repro­ dukcije na kojima nastaje društvo potrošnje. Tako u glavi 3 po prvi put u jednom udžbeniku socioloških teorija (ako se izuz­ me jedan paragraf u udžbeniku Jože Goričara, o kome će biti reči kasnije) nalazimo jednog klasika koji je neobično važan za razumevanje savremenih socioloških teorija kakve su Burdijeova ili Bodrijarova a koje akcenat stavljaju na razliku (distinkciju) i potrošnju. Radi se o Teoriji dokoličarske klase Torstena Veblena.

(Ta knjiga izašla je 1899. godine, a u Srbiji je doživela svoje reizdanje 2008. godine.) Ricer joj je posvetio dobar deo glave 3, a potom u glavi 9 pokazao kako se postmoderna misao oslonila

PREDGOVOR

19

SRPSKOM IZDANJU

na Veblenovu ideju upadljive potrošnje po kojoj ljudi ne kupuju dobra da bi preživeli, već da bi se razlikovali od drugih. Veblenov slučaj pokazuje da Ricer, u načelu, iz svake klasič­ ne teorije izdvaja samo ono što je bitno za razumevanje današnjnice. Osim Veblena, kao pravi „proroci" savremenog društva izdvajaju se još Veber i Markuze. Tako je Veber u glavi 2, između ostalog, predstavljen kroz koncept „gvozdenog kaveza raciona­ lizacije" koji je, kako je Veber već tada primećivao otvorio put ka iracionalnosti racionalnosti, što je koncept na kome Ricer te­ melji svoju teoriju o mekdonaldizaciji društva (glava 10). Slič­ no je i s Herbertom Markuzeom. Umesto da se izlaže celokupna Markuzeova ili neomarksistička misao, izvučen je samo koncept jednodimenzionalnog društva i naglašen značaj tog koncepta za savremeno društvo i društvenu iracionalnost. Konačan zaključak mogao bi da bude sledeći. Uprkos velikim ideologijama i grandi­ oznim metanarativima koji su slavili ljudski razum, uprkos pro­ gresu oličenom u idejama francuske buržoaske revolucije, čini se da je način na koji je ogranizovano savremeno društvo sve iracionalniji: ono je sve više usmereno protiv čoveka, a ne za njega. Za razliku od ranih udžbenika socioloških teorija štampanih na srpskom jeziku, Ricerov udžbenik nema za cilj da klasifikuje različite sociološke pravce. Ipak, njegov udžbenik obuhvatio je najveći broj savremenih teorijskih pravaca, iako su zbog dužine udžbenika morali da se pomenu samo oni najvažniji. (Doduše, teorije koje ovde nedostaju ne pominju se ni u njegovoj trilogiji koja je pet puta obimnija.) Jedan važan skup teorija koji se ne nalazi ni u ovom udžbeniku ni u trilogiji, jesu evolutivne teori­ je od kojih se u poslednje vreme posebno izdvaja sociobiološka teorija koja, prilikom objašnjenja društvenog ponašanja, pridaje značaj ljudskim emocijama. U glavi 10 nedostaje koncept diznizacije društva, a u glavi 6, sociološka teorija Remona Budona. ***

Zašto je ovaj prevod bio potreban? Akademskoj zajednici u Srbiji, u kojoj postoji nekoliko pregleda socioloških teorija, ne­ dostaje jedan pregled koji bi izložio savremenu sociološku teori­ ju, povezao je s klasičnim korenima, a studentima istovremeno

20

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I KLASIČNI K O R E N I

ukazao na vezu između sveta u kome žive i sociološke teorije koja o tom svetu pokušava nešto da kaže. Ovaj pregled obuhva­ ta najnoviji razvoj u sociološkoj teoriji, ali takođe studente upo­ znaje s nekim ranim savremenim teorijama - pogotovo teorijom razmene i teorijom racionalnog izbora (glava 6) koje najveći deo domaće sociološke zajednice zbog metodološkog individualizma sistematski izbegava od 1967. godine kada je Džordž K. Homans objavio The Nature of Social

Science.

Do sada je na srpskom jeziku objavljeno nekoliko pregleda socioloških teorija. Prvi je štampan 1932. godine u izdanju Izda­ vačke knjižarnice Gece Kona. Radi se o knjizi Sociologija: savremeni pravci i teorije Pitirima Sorokina, američkog sociologa ruskog porekla. Sorokinov glavni cilj bio je da napravi jednu klasifikaciju ranih socioloških teorija i pokaže koja od njih je „naučno tačna". Sledeći poznati pregled preveden na srpski jezik priredio je Hari E. Barns pod nazivom Uvod u istoriju sociologije (BIGZ, 1982).

On je pisan tokom Drugog svetskog rata. U njemu takođe nala­ zimo pokušaj klasifikacije rane sociološke teorije i obilje teorija, ali ništa više od toga. Te dve knjige korisno su štivo samo za one koji se bave intelektualnom istorijom i istorijom socijalne i soci­ ološke misli. Sorokinova Sociologija pisana je tako davno da se u njoj ne pominje čak ni Maks Veber, dok se kod Barnsa ne pominje funkcionalizam. A ako postoje dve klasične teorije bez kojih je nemoguće razumeti savremenu sociološku misao, onda su to Veberova sociologija i funkcionalistička sociologija. Nešto savremeniji bio je udžbenik Jože Goričara pod na­ zivom Pregled socioloških

teorija:

od neposrednih prethodnika

do

funkcionalizma. Taj pregled, iako pisan u doba kada je marksi­ zam bio jedina ideologija jugoslovenske akademske zajednice, uspeo je dosta vesto da izbegne dogmatski pristup sociološkoj teoriji na nači koji nikada nije pošao za rukom domaćim au­ torima koji su se bavili istorijom političkih teorija. Na primer, Radomir Lukić i Juraj Kolaković su u Istoriji političkih teorija (1982), odnosno Historiji

novovjekovnih političkih

i pravnh teorija

(1981) svaku teoriju procenili s marksističkog stanovišta. Osim toga, Goričarov pregled bio je za klasu iznad mnogobrojih mar­ ksističkih udžbenika opšte sociologije u kojima su se delimično

PREDGOVOR

SRPSKOM IZDANJU

21

obrađivale sociološke teorije. Njegova najveća mana sastoji se u tome što se završava funkcionalizmom i što, nakon poslednjeg izdanja iz 1969. godine, nikada nije dopunjavan. Studenti socioloških teorija u Srbiji dugo su morali da se oslanjaju na Barnsov ili Goričarov udžbenik misleći pri tom da je funkcionalizam poslednja reč u sociološkoj teoriji. Prvi savremeniji pregled napisao je Mihajlo Pešić pod nazivom Sociologi­ ja I (Čigoja štampa, 1999). Savremenost te knjige, kako ćemo videti, samo je uslovna. Ta knjiga je nerazumljiva, a tekst štur i nepristupačan studentima. Teoretičara ima previše: obrađeno je oko 75 imena na 160 stranica, što znači da je svaki teoretičar dobio po dve stranice u prošeku. Za neka imena teško je razumeti kako su se tu našla (Tojnbi, Frojd). Takođe, neki sociolozi predstavljeni su s manje važnim konceptima i idejama od onih po kojima su prepoznatljivi. Recimo, kod Roberta Mertona au­ tor pominje „izvijanje zajedničkog normativnog obrasca" (valjda je hteo da pomene Mertonov koncept anomije?), ali ne pominje koncept nenameravanih posledica koji je neophodan za razumevanje savremenih integrativnih teorija i koncepta dejstvenosti {agency) koji u njima zauzima važno mesto. Načelno, Pešić se u svojoj knjizi previše (ponekad i doslov­ no) oslanja na Barnsov Uvod u istoriju sociologije što je dovelo do

toga da mnoge savremene teorije nisu pomenute ni u fusnoti, dok su obuhvaćene mnoge čiji je značaj za savremenu sociološku misao veoma mali (Vord, Zigele, Fon Vize, Vunt, Seler). Svrha pregleda socioloških (ili bilo kojih drugih) teorija nije u tome da on obuhvati sve teoretičare za koje je autor čuo, već da predstavi samo one koji su značajni za teme i probleme kojima se bavi savremena teorija. Koje će to teorije biti, menja se u zavisnosti od toga u kom pravcu se razvija društvo. Recimo, interes za Veblenovu teoriju svakako se nije mogao javiti u periodu kada je svetska privreda (sredinom 20. veka) bila u ekspanziji, pa nije ni čudo što Barns, koji svoju Istoriju izdaje pola veka posle prvog izdanja Veblenove Teorije dokoličarske klase, tu knjigu uopšte ne pominje.

To ne uviđa ni Pešić, koji oslonjen na Barnsa, propušta da po­ mene čitav niz teorija od kojih su se neke (recimo, Gofmanova dramaturgija) javile još 1960-ih godina. „Najsavremenija" teorija

22

DŽORDZ RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

koja se pominje kod Pešića jeste ona Fukoova, i to iz njegove strukturalističke (dakle, početne) faze. Iako izdata 1999. godi­ ne, knjiga prof. Pešića završava se teorijama postindustrijskog društva, dakle, teorijama kojima su se sociolozi bavili 1960-ih i 1970-ih godina. Zbog čega u knjizi nisu pokrivene teorije koje su se javile krajem 1970-ih i sredinom 1990-ih godina ostaje samo da se nagađa. Potom je na srpski jezik preveden pregled socioloških teo­ rija, Mišela Lalmana, u dve knjige, pod nazivom Istorija socio­ loških ideja (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2004) koji se završava teorijom Pjera Burdijea, aktuelnom 1980-ih godina. Lalmanov pregled (objavljen 1993. godine) nema nikakvu ideju vodilju, već predstavlja prost pregled različitih socioloških teo­ rija, pri čemu se Kontova teorija, kojom današnje istorije socio­ loške teorije obično počinju, pojavljuje tek na 50. stranici. I kod Lalmana ima „padobranaca". Tako iz njegove istorije saznajemo da u preteče sociološke misli, osim Aristotela i Platona, spadaju Džon Lok i Žan-Zak Ruso. Ako se izuzme Burdije, kome je posvećeno dovoljno pro­ stora i koji je dobro obrađen (valjda zato što je Francuz, kao i autor), jedina savremenija teorija koja se pominje kod Lalmana (iako je prilično loše i nejasno obrađena) jeste Gidensova teori­ ja strukturacije. Ni Lalman ni Pešić ne pominju morfogenetički pristup Margaret Arčer. Isto je s postmodernim teorijama (što je iznenađujuće za Lalmana, jer su postmodernisti uglavnom Fran­ cuzi). O teorijama globalizacije da i ne govorimo. Jedino delo koje bi se moglo okvalifikovati kao prihvatljiv pregled savremenih socioloških teorija jeste knjiga Sociologije svakodnevnog života, Ivane Spasić (Zavod za udžbenike i nastav­ na sredstva, 2004). Ona ima jasnu ideju vodilju kojom objedi­ njuje različite teorije izložene u knjizi na isti način na koji to radi i Džordž Ricer. Cilj te knjige jeste da sve teorije predstavi iz ugla svakodnevice, to jest da odgovori na pitanje šta one mogu da nam kažu o svakodnevnom životu. Međutim, ta knjiga - s obzirom na to da započinje od raspada „ortodoksnog konsenzu­ sa" i pretpostavlja jedno solidno predznanje klasične sociološke teorije (od Konta do Parsonsa) - previše je napredna i obimna

PREDGOVOR

SRPSKOM IZDANJU

23

za početni nivo i verovatno je pristupačna samo studentima soci­ ologije, (i to onima na višim godinama studija): ona nije pisana udžbenički, iako bi u nedostatku udžbenika mogla da posluži i u tu svrhu. Jedini skup teorija koji toj knjizi nedostaju jesu teori­ je globalizacije, ali one opravdano nisu obrađene, jer je predmet autorkine knjige sociologija svakodnevnog života u šta teorije globalizacije i ne spadaju. Kako vidimo, svi dosadašnji pregledi socioloških teori­ ja (osim pregleda autorke Ivane Spasić) uglavnom ne pokrivaju teme koje se u ovoj Ricerovoj knjizi koju držite u rukama nalaze u poslednje četiri glave. Nedostatak savremene sociološke per­ spektive i koncepata koji iz nje proizilaze - kao što su politika razlike i identiteta, refleksivnost, mekdonaldizacija i diznizacija društva, potrošačko društvo, društvo nadzora, ubrzanje, globalizacija ničega itd. - odražava se i na to kako se sociološko znanje prenosi u jednoj akademskoj zajednici. To se vidi po znanju so­ ciologije koje studenti donesu na fakultet iz srednje škole. Socio­ logija je za najveći broj srednjoškolaca, blago rečeno, jedan od najneinteresantnijih predmeta koji danas ima sličan status onom koji je nekada imao marksizam i socijalističko samoupravljanje. Raznolikost savremene sociološke teorije, koja se prepo­ znaje kod Ricera, ne vidi se nigde u srednjoškolskom udžbeniku Sociologija

za III razred stručnih škola i IV razred gimnazije

koji

su pisali M. Mitrović i S. Petrović (Zavod za udžbenike i nastav­ na sredstva, 2000). Budući da je sociologija obavezan predmet u velikom broju srednjih škola u Srbiji, nije čudo što studenti na prve godine studija dolaze s velikim otporom prema sociologiji i sociološkoj teoriji. Ricer je napisao jedan praktičan udžbenik: ono što u njemu možete pročitati zaista se može povezati sa sve­ tom koji vas okružuje. U njemu se prepoznaje raznolikost teorije koja je posledica raznolikosti društva. Razume se, daleko od toga da je ovo idealan udžbenik iz istorije socioloških teorija. Kako je pomenuto na početku ovog Predgovora, ovo je udžbenik pisan za studente kojima je sociolo­ gija neophodna, ali nije glavni predmet izučavanja. Od preloma veka objavljeno je nekoliko odličnih udžbenika, priručnika i enci­ klopedija koji bi i te kako mogli da posluže izučavanju sociološke

24

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

misli, samo što ih je potrebno prevesti. Pored Ricerove trilogije socioloških teorija, dobar kandidat su i dva izuzetna udžbeni­ ka: The Emergence of Sociological Theory (šesto izdanje, 2006) i The Structure of Sociologial Theory (sedmo izdanje, 2002) autora

Džonatana Tarnera. I Tarner i Ricer uredili su po jednu značaj­ nu studiju u kojima se sažima sadašnje stanje sociološke teorije:

Tarner Handbook

of Sociological

Theory (2006), a Ricer Encyclo­

pedia of Social Theory (2002). Dobar kandidat za prevod takođe bi mogao biti i Contemporary

Sociobgical

Theory autorki Valas i

Volf (šesto izdanje, 2005). Svi ovi udžbenici daleko su obimniji i složeniji, ali i značajniji od ove Ricerove kratke verzije trilogije. Bilo bi dobro da se, u svrhu još boljeg razumevanja sociološke teorije i njenog značaja za razumevanje sveta koji nas okružuje, na srpski jezik prevede i neki od ovih udžbenika.

Još nekoliko tehničkih napomena. Na kraju svake glave u ovoj knjizi nalazi se preporučena literatura za dalje čitanje. U originalu se na tom mestu nalaze đela na engleskom jeziku. Najveći broj tih đela za čitaoce u Srbiji je nedostupan. Stoga smo smatrali da je celishodnije da se navedu dela koja su objavljena na srpskom ili hrvatskom jeziku. U knjizi se nalazi obilje primera i ilustracija koje su prila­ gođene srpskom kontekstu ili potpuno izmišljene kako bi se stu­ dentima tekst još više približio. Iako će tokom čitanja biti jasno koji su to primeri, ipak navodimo da se oni nalaze na stranama 97, 98, 112, 120, 143, 147, 216, 248 (na dva mesta), 271, 289, 343, 347, 363, 364, 365 i 408. Konačno, neophodno je zahvaliti se Ivani Spasić koja je pročitala glave 6 i 7 i dala pregršt korisnih sugestija za neka pre­ vodilačka rešenja, kao i Daši Duhaček koja je dala korisne ko­ mentare za prevod glave osam. Dušan

Pavlović

Fakultet političkih nauka Beograd, 21. jul 2009.

PREDGOVOR AUTORA Iako je prvo izdanje knjige Savremeno. sociološka teorija i nje­

ni klasični koreni dobro primljeno, njeno drugo izdanje pretrpelo je neke suštinske promene. Dve promene se izdvajaju u odnosu na ostale. Prva je vezana za strukturu knjige. Prvo izdanje imalo je veoma unikatnu, moglo bi se čak reći idiosinkratičnu struk­ turu. Iako su mnogi predavači i studenti njome bili zadovoljni, neki su smatrali da je struktura knjige konfuzna. Zbog toga sam u ovom izdanju preuredio sadržaj (dok je najveći deo materijala ostao isti), čime sam knjigu približio konvencionalnoj strukturi klasičnog udžbenika. Posle kratkog uvodnog poglavlja, glave 2 i 3 posvećene su najvažnijim klasičnim teoretičarima i teorijama. Glave 4 i 5 bave se savremenim grand-teorijama - teorijama velikog obima, tj. teo­ rijama koje pokrivaju velike istorijske periode društvenog razvo­ ja. Glava 6 bavi se mikroteorijama, tj. teorijama koje su usredsredene na svakodnevni život (delanje i interakciju). Glava 7 takode se bavi savremenim teorijama. U toj glavi izdvojene su teorije koje predstavljaju pokušaj da se integrišu makroaspekti i mikroaspekti sociološke teorije. Glava 8, koju sam napisao s Patrišom Madu Lengerman i Džilijan Nibruk, uvodi čitaoca u jedan od najvažnijih tipova teoretisanja danas - feminističku teoriju. Glava 9 usredsreduje se na postmodernu teoriju. Konač­ no, glava 10 predstavlja novinu u ovom izdanju. Ona je potpu­ no nova i u njoj se izlaže teorija globalizacije. U poslednjih nekoliko godina postalo je jasno da je najvaž­ niji napredak u savremenoj sociološkoj teoriji ostvaren upravo na polju globalizacije. Globalizacija će nastaviti da se širi u godi­ nama koje dolaze i imaće sve veći uticaj na živote studenata dok su oni još uvek na studijama, ali i nakon toga. Osećao sam da je stoga neophodno da se napiše posebna glava o teorijama globa­ lizacije. Nadam se da će glava 10 u tom pogledu biti od pomo­ ći. Osim toga, teoretisanje o globalizaciji u najboljoj je tradiciji kako klasične tako i savremene teorije (mnogi od velikih socio­ loga - poput Karla Marksa, s njegovim konceptom kapitalizma ili

26

D Z O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I KLASIČNI K O R E N I

Maksa Vebera, s njegovim konceptom racionalizacije - mogu se po današnjim kriterijumima svrstati u teoretičare globalizacije, iako smo mi, naravno, navikli da ih vrednujemo po drugim teo­ retskim doprinosima). Uistinu, ako govorimo o savremenim teo­ retičarima, većina današnjih velikih imena u sociologiji (Entoni Gidens, Zigmunt Bauman i drugi) bavili su se upravo globalizacijom u svojim poslednjim radovima. Teoretičari koji se bave globalizacijom bave se jednim od najvažnijih problema današ­ njice. To njihove teorije svrstava u red najznačajnijih socijalnih i socioloških teorija. U ovom izdanju se, pored okvira u kojima se predstavljaju bio­ grafske i autobiografske skice i ključni koncepti, nalaze i okviri s primerima primene socioloških koncepata na savremeno društvo. Svaka glava (osim prve) završava se temom koja ima za cilj da nas, iz ugla teorije koja je obrađena u toj glavi, inspiriše da promislimo o fenomenu koji u savremenom društvu ima veliki značaj. Iako su svi okviri važni, posebno naglašavam one koji su novi u ovom izdanju, pogotovo one koje se tiču aktuelnih tema: „Da li Marksova teorija ima bilo kakav značaj za postkomunistički svet?" (glava 2), „Da li smo postali opsednuti sobom?" (glava 3), „Da li je 'Rat terorizmu funkcionalan?' (glava 4), „Holivudski blokbasteri" (glava 5), „11. septembar 2001. godine i stigmatizacija muslimana" (glava 6), „Polje visokog obrazovanja u Americi da­ nas" (glava 7), „Teri Sijavo" (glava 8), „Porast nadzora nad našim svakodnevnim životom" (glava 9), „Al-Džazira i globalizacija" (glava 10). Osim novih okvira, izvršene su neke izmene u drugim tipo­ vima okvira. U ovom izdanju mogu se naći nove biografske i au­ tobiografske skice Zigmunta Baumana, Ralfa Darendorfa, Niklasa Lumana, Herberta Markuzea i Džordža Ricera. Ima i nekoliko novih okvira pod nazivom „Ključni koncepti", u šta spadaju: Vrste samoubistava, Eksploatacija, Prostor, Definicije situacije, Funkci­ je društvenog sukoba, Situacija idealnog govora, Rizično društvo, Konceptualni doprinos Carlsa Hortona Kulija i Stigma. Osim toga, čitav niz novih termina dodat je u Rečnik koji se nalazi na kraju knjige. (Svi ovi koncepti takođe mogu da se nadu na dnu svake stranice na kojoj se koncept prvi put pojavljuje.)

PREDGOVOR AUTORA

27

Sažetak poglavlja nalazi se na kraju svake glave i pokriva naj­ važnije tačke izložene u njoj. Da bih izbegao prekide toka narativa, u tekstu sam namerno izostavio citate i fusnote. Na kraju svakog poglavlja nalazi se kratak spisak literature za dalje proučavanje. Cilj ovog novog izdanja jeste dvostruk. Prvi je da se struktu­ ra knjige preuredi kako bi se studentima i predavačima olakšalo njeno korišćenje. Drugi je da se izvrši ažuriranje sadržaja knjige. Knjizi je dodat jedan broj teorija (glava 10) koje su postale po­ pularne u oblasti sociologije u poslednjih nekoliko godina.

O AUTORU Džordž Ricer uvaženi je profesor na Univerzitetu Meriland u Sjedinjenim Američkim Državama. Od važnijih nagrada koje je dobio mogu se izdvojiti počasni doktorat Univerziteta La Trob u Australiji, i nagrada za izuzetan doprinos predavanju koju dodeljuje Američko sociološko udruženje. Bio je predsednik Odeljenja za teorijsku sociologiju Američkog sociološkog udruženja, kao i Odeljenja za organizaciju i profesiju. Objavio je nekoliko udž­ benika za poznatu izdavačku kuću Makgro-Hil (McGraw-Hill), medu kojima su Klasična

sociološka teorija, Moderna

sociološka te­

orija i Sociološka teorija (sva tri udžbenika imala su po šest-sedam

izdanja). Potom, njegove knjige koje se bave metateorijom — So­ ciologija:

multiplikovana

paradigma

nauke i Metateorije

u sociolo­

giji, a njegove najvažnije knjige o primeni društvene teorije na savremeni svet i društvo jesu Mekdonaldizacija društva (nedavno se pojavilo peto izdanje), Očaravanje

raščaranog sveta i Globali-

zacija ničega. Izdavačka kuća Sejdž (Sage Publications) objavila je njegova novija dela u dve knjige. Jedna je teorijska, a druga se odnosi na primenu teorije na društvo, posebno na oblast potroš­ nje. Tom temom više se bavio kao osnivač i urednik lista Journal of Consumer

Culture. Uredio je i Blackwell

Companion

Social Theorists, a bio je i kourednik Handbook

Uredio je i dvotomu Enciklopediju

to Major

of Social Theory.

drušvene teorije, a trenutno

ureduje Enciklopediju sociologije. Njegove knjige prevedene su na preko 20 jezika, a samo knjiga Mekdonaldizacija društva preve­ dena je na više od 12 jezika.

GLAVA 1 UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU Kako nastaje sociološka teorija Definisanje sociološke teorije Nastanak sociološke teorije: jedno realističnije gledište Pregled knjige Sažetak Literatura za dalje čitanje Svakodnevno teoretišemo o savremenom svetu (kao i o mno­ gim drugim prirodnim i natprirodnim pojavama). Na teoretisanje nas najčešće navodi razmišljanje o nekom društvenom problemu. Možemo, na primer, da razmišljamo o odnosu naših roditelja ili o šansama tima za koji navijamo da osvoji prvenstvo. Možemo, takođe, da procenjujemo da li će Kina izvršiti vojnu invaziju na Tajvan. Na osnovu takvih spekulacija možemo razviti teoriju o na­ šim roditeljima (recimo, oni se dobro slažu u braku jer su slični), o timu za koji navijamo (verovatno neće osvojiti prvenstvo zato što mu nedostaje dobar timski rad ili dobar trener) ili o mogućnostima rata (Kina neće napasti Tajvan jer rat bi mogao da ugrozi privredni razvoj Kine). Te teorije bave se društvenom realnošću i društvenim odnosima kao što su, između ostalog: ličnosti naših roditelja i na­ čin na koji ličnosti utiču na međusobne odnose; timski rad i spo­ sobnost osvajanja prvenstva; priroda kineske države i odnos Kine i drugih nacija u dobu u kojem se pojedinačni privredni sistemi sve više prepliću stvarajući jedan globalni privredni sistem.

KAKO NASTAJE SOCIOLOŠKA TEORIJA Socijalni teoretičari, uključujući i one o kojima će biti reči u ovoj knjizi, rade upravo takve stvari - oni spekulišu i razvijaju teorije, a njihove teorije bave se društvenom realnošću i društve­ nim odnosima. Naravno, postoje mnoge razlike između svakod­ nevnog teoretisanja i onog kojim se bave društveni teoretičari:

32

DZORDŽ RICER -

SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

1. Socijalni teoretičari obično teoretišu na jedan disciplinovaniji i samosvesniji način od običnih ljudi u svakodnev­ nom životu. 2. Socijalni teoretičari obično teoretišu oslanjajući se na radove teoretičara koji su radili i stvarali pre njih. Prak­ tično, svi socijalni teoretičari pažljivo proučavaju dela svojih prethodnika, dok najveći broj običnih ljudi stvara teorije bez oslanjanja na bilo čiji prethodni rad. Da para­ fraziramo Isaka Njutna i sociologa Roberta Mertona: ako socijalni teoretičari razvijaju bolje teorije, to je stoga što su oni sposobni da se oslone i nadovežu na ideje koje su drugi, socijalni teoretičari, uobličili pre njih. 3. Osim toga, socijalni teoretičari često upotrebljavaju baze podataka koje su sakupili oni sami ili neko drugi. Te baze podataka govore nam nešto o društvenoj realnosti ili o odnosima kojima hoćemo da se bavimo. Obični ljudi možda imaju pristup nekim podacima kada teoretišu, ali ti podaci prikupljeni su na jedan nesistematičan način i nisu obimni kao podaci kojima raspolažu teoretičari. 4. Za razliku od običnih ljudi, socijalni teoretičari objavljuju svoje teorije (neki od glavnih primera takvih radova biće predmet upravo ove knjige). One mogu da se analiziraju kritički, da postanu predmet javne rasprave, da se upotre­ bljavaju kao osnova empirijskog istraživanja koje će kasnije koristiti neki drugi teoretičari itd. Rigoroznost procesa u kojem vaš rad evaluiraju (procenjuju) neki drugi teoreti­ čari, koji imaju slobodu da ga kritikuju i ukazu na njegove slabe tačke, dovodi do toga da se slabo razvijene ili nekoherentne teorije izbace iz upotrebe ili nikada i ne objave. 5. Najvažnije od svega, socijalni teoretičari ne razmišljaju (barem ne profesionalno) o odnosima svojih roditelja, svom omiljenom timu ili nekom pojedinačnom druš­ tvu ili naciji kao o pojedinačnim slučajevima. Teoreti­ čari razmišljaju o širokom spektru društvenih problema na jedan obuhvatniji način, za razliku od običnih ljudi koji verovatno spekulišu o mnogo užim, i često čak ve­ oma ličnim problemima. Pojasnimo to na tri navedena

UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU

33

primera. Za razliku od običnog čoveka koji će verovatno spekulisati o odnosu svojih roditelja, socijalni teoretičar će, kada razmišlja o svojim roditeljima, nužno razmi­ šljati o jednom opštijem problemu, recimo prirodi brač­ nih odnosa na početku 21. veka. Drugim recima, on će predmet svog razmišljanja, ma koliko bio ličan, smestiti u jedan širi društveni kontekst. Slično tome, običan čovek koji razmišlja o šansi njegovog tima da osvoji šampionat, razlikovaće se od socijalnog teoretičara koji će se baviti pitanjem da li su odnosi tokom takmičenja na tom šampionatu pravedni, ako se uzme u obzir to da sportisti zarađuju velike svote novca i da novac ima veliki uticaj u savremenom sportu. Konačno, umesto da teoretiše o Kini, socijalni teoretičar će najverovatnije razmišljati o Kini kao primeru savremene nacionalne države u eri glo­ balnog kapitalizma (vidi glavu 10). Iako društveni teoretičari razmišljaju u opštim crtama, to ne znači da su pitanja kojima se oni bave isključivo od akadem­ skog interesa. U stvari, ta pitanja su odabrana često upravo zbog toga što su teoretičari za njih zainteresovani lično, odnosno zato što ona imaju veliku važnost za njihove lične živote. Problemi i napetosti u bračnim odnosima njihovih roditelja, ili čak njiho­ vim sopstvenim, mogu da navedu sociologe da teoretišu o opštem problemu savremene porodice i o problemima s kojima se ona suočava u savremenom društvu. Najbolje sociološke teorije često proističu upravo iz dubokih ličnih interesa teoretičara. To, međutim, otvara jednu dilemu. Ako najbolja teorija proizilazi iz snažnog ličnog interesa, hoće li to iskriviti teori­ ju; da li će teorija, usled uticaja ličnog iskustva, biti pristrasna? Loše iskustvo koje je teoretičar imao kao dete u svom domu ili u braku, može ga navesti da pristrasno sagleda probleme s kojima se savremena porodica suočava. Kao rezultat toga, on može da stvori jednu pogrešnu ili iskrivljenu sliku porodice. Takvo isku­ stvo može teoretičara da odvede u pravcu oštre kritike koncepta nuklearne porodice. To je svakako moguće, čak i verovatno, ali teoretičari moraju da pokušaju da ličnu perspektivu i predrasude drže po strani i ne dozvole im da utiču na teoriju. Predrasude

34

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I KLASIČNI K O R E N I

predstavljaju sveprisutnu opasnost koje teoretičari, kao i oni koji njihove teorije čitaju, moraju biti svesni kada pokušavaju da raz­ mišljaju teorijski. To što imamo jaka osećanja prema nekom problemu pred­ stavlja snažan motiv za stvaranje teorije. Sociolozi koji imaju snažna osećanja o svojoj porodici ili bilo kojoj drugoj temi u so­ ciologiji verovatno će predano raditi na toj temi i osećati nekakvu unutrašnju potrebu i energiju da pruže teorijske uvide u taj pro­ blem. Dokle god se pristrasnost drži po strani, jaka lična oseća­ nja mogu pozitivno da utiču na sociološku teoriju. Na primer, u ovom udžbeniku na nekoliko mesta pominjem Karla Marksa (1818-1883) i njegov pionirski rad o kapitalizmu (vidi glavu 2). Marksova teorija kapitalizma, na mnogo načina predstavlja jednu od najboljih u istoriji socijalne teorije. Ona je upravo bila motivisana Marksovim snažnim osećanjima o kapitalizmu i teškoj pozi­ ciji radnika u njemu. Istina je da su ta osećanja zaslepela Marksa, koji zbog njih nije mogao da vidi neke od dobrih strana kapitali­ stičkog sistema. Ali, protivteža je pronađena u činjenici da su ga ta osećanja odvela do moćne teorije dinamike kapitalizma. Moguće je teoretisati o bilo kom aspektu društvenog sveta. Sociolozi teoretišu o pojavama o kojima očekujemo da teoretišu (politika, porodica), kao i o mnogim pojavama koje nas iznena­ đuju, odnosno o kojima nikada nismo razmišljali. Na primer, ja sam napisao nekoliko radova o fenomenima kao što su restorani brze ishrane, kreditne kartice i tržni centri. Svaki aspekt društva, od najuzvišenijeg do najprizemnjeg, može biti predmet društvene teorije. Svaki sociolog ima svoju omiljenu temu i smatra da je baš ono čime se on bavi važnije i interesantnije od neke druge teme. Neki će smatrati da je najvažnije objasniti ponašanje kraljeva i predsednika. Drugi će misliti da treba istraživati svakodnevni ži­ vot prosjaka i prostitutki. Neki treći, često najbolji socijalni teo­ retičari, biće privučeni odnosima između uzvišenog i prizemnog ponašanja. Norbert Elijas (1897-1990) bavio se odnosom koji je, u periodu između 13. i 19. veka, postojao između ponašanja na kraljevskom dvoru i takvog prostodušnog ponašanja kao što je kopanje nosa za stolom, duvanje nosa ili puštanje vetrova (vidi glavu 5). Analizirajući svakodnevno i prostodušno ponašanje,

UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU

35

on je došao do zaključka da se, tokom vremena, praksa kopa­ nja nosa za stolom, gledanja u maramicu nakon duvanja nosa i zvučnog i javnog puštanja vetrova polako gasila. To je povezao s promenama u ponašanju na kraljevskom dvoru što se kasnije raširilo medu običnim svetom. U osnovi, pripadnici kraljevskog dvora postali su zavisni od sve šireg kruga ljudi, zbog čega su morali da povedu računa o tome kako će njihovo ponašanje uti­ cati na običan svet. Naposletku, to ponašanje pronašlo je svoj put medu niže slojeve društva. Ljudi su prestali da kopaju nos za stolom ili da zvučno puštaju vetrove pred drugima (iako ima pojedinaca koji to i danas rade). Socijalni mislioci mogu da se fokusiraju na posebne tipove ponašanja zato što smatraju da su oni važni i interesantni. Ali to, takode, mogu da rade zato što im je tako lakše da steknu uvid u društvene odnose. Ideju je prvi izložio Georg Zimi (1858-1918). On je smatrao da je društvo sastavljeno od beskrajnog niza druš­ tvenih odnosa (vidi glavu 3). Svaki društveni čin po tom gledištu predstavlja deo društvenog odnosa, a svaki od tih odnosa povezan je s drugim društvenim odnosima. Otuda, svaki dati čin ili odnos može predstavljati način pomoću kojeg se može steći uvid u to kako funkcioniše celina društva. Tako je Zimi izabrao novac i od­ nos baziran na novcu kao poseban vid odnosa koji mu je pomo­ gao da izvede zaključke o celovitosti modernog društva. Iako postoji procep između socioloških teorija koje će biti predstavljene u ovoj knjizi i teorija koje stvaramo svaki dan, nema suštinske razlike između profesionalnog i svakodnevnog teoretisanja. Ako, nakon što pročitate ovu knjigu, prostudirate prethodna teoretisanja i potom teoretišete na jedan sistematičniji i organizovaniji način o opštim društvenim pitanjima, vi postaje­ te socijalni teoretičar. Naravno, to što ste socijalni teoretičar neće automatski značiti da ste sposobni da proizvedete visokokvalitet­ ne teorije. Vaš prvi napor verovatno neće biti onako dobar kao teorije o kojima ćemo govoriti u ovoj knjizi. U stvari, teorije o kojima ćemo govoriti predstavljaju najbolje od najboljih, dok ra­ dovi mnogih socijalnih teoretičara, od kojih su neki bili veoma poznati u vreme kada su pisali, ovde uopšte neće biti razmatrani. Razlog za to je što neke od tih teorija nisu izdržale test vremena

36

D Ž O R D Z RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

i više se ne smatraju važnim socijalnim teorijama. Mnogi su po­ kušali, ali samo neki su uspeli da stvore kvalitetne i važne teorije o kojima će biti reči u ovoj knjizi.

DEFINISANJE SOCIOLOŠKE TEORIJE Glavni kriterijum kojim smo se rukovodili u odabiru teorija prikazanih u ovoj knjizi bio je taj što su to teorije koje su izdržale probu vremena. Drugi kriterijum je njihov širok obim primene. Recimo, one ne treba samo da objašnjavaju ponašanje u vašoj porodici, već u velikom broju sličnih porodica različitih naroda sveta. Još jedan kriterijum bio je taj da teorije moraju da se bave važnim društvenim pitanjima. Mnogi pitanje globalizacije (vidi glavu 10) i globalne privrede vide kao ključan problem današnji­ ce, što privlači pažnju mnogih socijalnih teoretičara. Konačno, teorije o kojima će biti reči u ovoj knjizi predstavljaju plod rada sociologa i onih teoretičara iz drugih naučnih oblasti koje su so­ ciolozi prihvatili kao važne. Na primer, iako ćemo u ovoj knjizi odvojiti dosta mesta za feminističku sociološku teoriju (glava 8), tek bi se za neke feminističke teoretičarke moglo reći da su sociološkinje (Doroti Smit, Patriša Hil Kolins), dok najveći broj socijalnih teoretičarki dolazi iz drugih naučnih oblasti. Bez ob­ zira na to da li su teorije o kojima će ovde biti reči plod rada sociologa ili nekih drugih naučnika, one su važne za sociologiju, integrisane su u nju i izdržale su test empirijskog istraživanja. Jedna formalnija definicija sociološke teorije mogla bi ova­ ko da glasi: sociološka teorija predstavlja skup međusobno po­ vezanih ideja koje omogućuju sistematizaciju znanja o društvu, objašnjenje tog društva i predviđanje njegove budućnosti. Dok neke od teorija koje ćemo sresti u ovoj knjizi u velikoj meri za­ dovoljavaju sve ove kriterijume, neke druge ne ispunjavaju neki od ovih kriterijuma. Uprkos tome, smatramo da su sve one ra­ zvijene i etablirane sociološke teorije. Bez obzira na to da li zado­ voljavaju sve kriterijume ili ne, najveći broj sociologa smatra da Sociološka teorija - skup međusobno povezanih ideja koje omogućuju siste­ matizaciju znanja o društvu, objašnjenje drutšva i predviđanje njegove budućnosti.

GLAVA 1 UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU

37

teorije koje se nalaze u ovoj knjizi predstavljaju važne sociološke teorije. Možda najvažnije je to što se sve te teorije bave velikim idejama o problemima i temama koje se tiču svakoga ko živi u savremenom društvu.

NASTANAK SOCIOLOŠKE TEORIJE: JEDNO REALISTIČNIJE GLEDIŠTE Do ovog trenutka smo o sociološkoj teoriji i o načinu na koji ona nastaje govorili iz jednog idealizovanog ugla. U poslednjih ne­ koliko godina, veliki broj sociologa počeo je da kritikuje ovakvu sli­ ku sociološke teorije i pokušao da stvori jednu realističniju sliku o tome kako teorija treba da izgleda i kako ona nastaje. Oni ukazuju na to da neki teoretičari pišu na jedan nedisciplinovan (iako ne sa­ svim nemaran) način; da ne proučavaju uvek s dovoljnom pažnjom rad svojih prethodnika; da nisu uvek pažljivi i spremni da sakuplja­ ju podatke koji su važni za njihove teorije; da ponekad objave svoje radove a da ih niko ne pregleda; da dopuštaju svojim ličnim isku­ stvima i predrasudama da utiču na teorijske uvide itd. Sve u svemu, mnogi tvrde kako je proces stvaranja sociološke teorije daleko od savršenog procesa koji smo opisali u prethodnom odeljku. Osim kritike rada pojedinih teoretičara, kritičari takođe napadaju opšte stanje u kojem se sociološka teorija nalazi. Oni tvrde da najbolje teorije nisu nužno one koje izdrže probu vre­ mena, postanu uticajne i nađu se u knjigama kao što je ova. So­ ciološka teorija je, prema ovom shvatanju, ista kao i društvo - na nju utiče širok spektar političkih faktora. Koja će teorija postati važna, a koja ne, zavisi od političkog procesa i odnosa političkih snaga u društvu: 1. Teoretičari koji su učili zanat s priznatim sociolozima, ljudima koji su zauzimali vodeće pozicije unutar sociolo­ gije kao discipline, najverovatnije će postati važniji i ima­ ti više uticaja u sociologiji od onih koji nisu bili te sreće da imaju tako moćne mentore. 2. Da bi neka teorija postala uticajna, važno je i to da li ona odražava dominantnu političku orijentaciju u društvu

38

D Ž O R D Z RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I KLASIČNI K O R E N I

u kome nastaje. Ako je teorija proizvod dominantne po­ litičke struje, ona će pre postati deo sociološkog kanona od onih teorija koje su nastale unutar manje uticajnih političkih orijentacija. Recimo, u ne tako davnoj istoriji američke sociologije, politički konzervativne teorije (na primer, strukturalni funkcionalizam; vidi glavu 4) lakše su pridobijale svoje pristalice od onih teorija koje su na­ stale unutar jednog radikalnog pogleda na svet (na pri­ mer, teorije koje su nastale unutar marksističke perspek­ tive; vidi glavu 5). 3. Teorije koje su vodile do čistih, empirijski proverljivih hipoteza, pre će biti usvojene, barem od sociologa koji pripadaju glavnim strujama, od onih teorija koje donose grandiozne zaključke neproverljive u praksi. 4. Teorije koje proizvode dominantne i uticajne društvene grupe (recimo, beli muškarci) pre će postati deo sociološ­ kog kanona od onih koje stvaraju teoretičari koji pripada­ ju manjinama. Radovi crnih teoretičara dugo su u SAD smatrani manje važnim i imali manje šanse da postanu deo kanona (s jednim izuzetkom; vidi okvir o D u Bojsu). Isto je važilo, barem donedavno, i za radove teoretičarki (vidi glavu 8). Teorijske ideje pripadnika kulturnih ma­ njina (čikanosi ili homoseksualci) delile su istu sudbinu. Tako dolazimo da zaključka da sociološka teorija (pogotovo način njenog nastanka) zapravo nikada ni približno nije izgleda­ la onako idealno kako je opisano na početku ove glave. Među­ tim, u poslednjih nekoliko decenija teoretičari su postali svesvniji procepa između idealnog i realnog. Kao posledica toga, veliki broj teorijskih perspektiva, kojima je pristup u središte sociološ­ ke teorije bio zabranjen, u poslednjih nekoliko godina zadobio je centralno mesto u sociologiji. Tako su marksistička teorija (vidi glavu 2) i različite varijante neomarksističkih teorija (glava 5) postali deo opšte sociološke teorije, odnosno deo sociološkog kanona. N a sličan način je i feministička teorija sebi obezbedila vidljivo prisustvo u sociološkoj literaturi. Mi to ovde priznajemo ne samo time što je čitava glava 8 posvećena feminističkoj teoriji, već i time što se ona pominje i na drugim mestima u ovoj knjizi.

GLAVA 1 UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU

39

Uopšteno govoreći, savremena sociološka teorija karakteristična je po svojoj raznolikosti. Ona predstavlja jednu mešavinu razli­ čitih teorija od kojih neke odgovaraju idealnom modelu teorije s početka ove glave, dok su neke proizvod manje idealističkog i rea­ lističnijeg modela po kome teorija funkcioniše. Drugim recima, predstavnici teorijskih perspektiva koje su dugo bile isključene iz socioloških udžbenika „napeli su mišiće" i iskoristili svoju snagu unutar akademske zajednice da bi ojačali svoje pozicije i ubedili druge da je njihova teorijska perspektiva podjednako važna. Teo­ rijske perspektive koje su u američkoj sociologiji dugo bile skrajnute i zapostavljene sada zauzimaju centralno mesto u sociološ­ koj teoriji s glavnim teorijama koje su već duže na toj poziciji. D a bismo dali malo sadržaja ovoj diskusiji, u narednom odeljku razmotrićemo određen broj teorija koje su na putu da postanu kanon ili su već postale deo sociološkog kanona. Njih zajednički možemo nazvati „multikulturalna socijalna teorija".

Multikulturalna socijalna teorija Uspon multikulturalne socijalne teorije nagovešten je poja­ vom savremene feminističke sociologije 1970-ih godina. Femi­ nistkinje su se žalile da je sociološka teorija dugo bila zatvorena za ženski pogled na svet. U narednim godinama, mnoge ma­ njinske grupe ponavljale su ove pritužbe feministkinja. U stvari, kako ćemo videti u glavi 8, pripadnice manjina (Afroamerikanke i Latinoamerikanke) počele su da prigovaraju kako je pravo da se bave feminističkom teorijom rezervisano samo za bele žene koje pripadaju srednjoj klasi. One su zahtevale pravo da se feminiz­ mom bave i pripadnici ostalih kulturnih grupa i manjina. N a taj način, feministička teorija postala je znatno diverzifikovanija, baš kao i sociološka teorija u celini. Dobar primer sve veće diverzifikacije sociološke teorije je i uspon queer sociološke teorije. Danas je opštepoznato da klasična sociološka teorija dugo vremena nije imala šta da kaže kako o sek­ sualnosti uopšte, tako i o homoseksualnosti posebno. Dok su se klasični teoretičari bavili širokim spektrom pitanja iz oblasti modernosti, oni nisu imali ništa da kažu o tome kako se konstruišu

40

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A TEORIJA

I NJENI KLASIČNI

KORENI

moderna tela i moderna seksualnost. Čekalo se sve do 1970-ih godina, to jest do radova Mišela Fukoa (glava 9) i njegovih ideja o odnosima moći, znanja i seksualnosti da bi teoretske studije o seksualnosti i homoseksualnosti počele da se pojavljuju u većoj meri i postanu dominantnije. Fukoovi radovi doveli su do gle­ dišta po kome homoseksualnost može da podrazumeva subjek­ tivnost i identitet koji postoji naporedo s heteroseksualnim sopstvom i identitetom.

VRB.DuBojs Biografska skica Za razliku od ostalih crnih lidera (npr. Bukera T. Vošingtona) i intelektualaca kasnog 19. veka i s počerka 20. veka, V. E. B. D u Bojs (1868-1963) roden je kao slobodnjak na američkom Severu. Pohađao je Harvard i na njemu odbranio doktorat. (Kasnije je takode studirao na Berlinskom univerzitetu.) Poznat je u sociologiji po važnim do­ prinosima u oblasti urbane etnografije sadržanim u knjizi Filadelfijski crnčuga (1899) i u oblasti rasne ekonomske isto­ rije opisane u knjizi Crna rekonstrukcija Amerike 1860-1880 (1935). D u Bojs je takode bio polemičar i političar (to se manifestovalo tako­ de u njegovim akademskim delima), što se snažno odražava u knjizi Duše crnih naroda (1903). Pored objavljenih radova, jedno od najvažnijih njegovih dostignuća rokom 20. veka je­ ste snažno suprotstavljanje Bukeru T. Vošingtonu i ustupcima koje je on činio belcima. D u Bojs je osnovao N A C C P (Na­ tional Association of Child Care Professionals, 1909) i bio njegov glavni portparol tokom druge decenije 20. veka. O n je takode bio voda harlemske renesanse tokom 1920-ih godina i dobio mnoga svetska priznanja kao vođa panafričkog pokre­ ta. Tokom 1950-ih godina suprotstavljao se američkoj vladi i makartijevskom gonjenju bilo koga za koga se verovalo da je komunista. Tokom 1960-ih godina odselio se u Ganu gde je počeo da radi na projekru Encyclopedia Ajricana. D u Bojs je

GLAVA 1 UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU

41

umro 1963. godine uoči marša na Vašington i uspona Martina Lutera Kinga do mesta lidera crnog pokreta. Njegova pasio­ nirana briga za težak položaj crnih Amerikanaca nastavlja da utiče na univerzitetske profesore, studente, političare, aktiviste i mnoge druge.

Stiven Sidman, međutim, tvrdi da ono što odlikuje queer teoriju jeste odbacivanje bilo kakvog singularnog (jedinstvenog, nepodeljenog) identiteta, uključujući i homoseksualnost. On tvrdi da su svi identiteti multiplikovani i kompozitni (sastavljeni iz više delova), te su otuda nestabilni i isključivi. Svako od nas u svakom trenutku predstavlja skup čitavog niza identiteta kao što su seksualna orijentacija, rasa, klasa, nacionalnost, rod i starosno doba. Te komponente mogu se kombinovati i ukrštati na mnogo različitih načina. Kao rezultat, Sidman odbacuje dihotomiju ho­ moseksualno—heteroseksualno, a queer teoriju usmerava u prav­ cu jedne opštije socijalne teorije. Bez obzira na to, queer teorija načelno se uzima kao primer teorije koja ima vrednosno gledište, tj. kao teorija koja gleda na svet s jednog posebnog stanovišta (vidi glavu 8). Može se očeki­ vati da će u 21. veku doći do jedne prave erupcije multikulturalnih teorija koje zauzimaju specifično gledište. Unutar skupa multikulturalnih teorija nalazimo čitav niz različitih oblika koji se razlikuju od queer teorije. Neki od primera su afrocentrička teorija, domorodačka američka teorija, pa čak i teorije maskuliniteta. Navešćemo neke od najvažnijih ka­ rakteristika multikulturalne teorije: • Multikulturalna teorija odbacuje univerzalističke teorije koje imaju tendenciju da podrže one koji su na vlasti; umesto toga, ona pokušava da osnaži one koji nemaju moć. • Ona pokušava da bude inkluzivna (ukljućujuća) i artikuliše stanovište obespravljenih grupa. • Multikulturalni teoretičari nisu vrednosno neutralni. Oni često teoretišu u ime onih koji nemaju moć i posao, ali žele da promene društvene strukture, kulturu i budućnost pojedinaca.

42

DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

• Multikulturalni teoretičari pokušavaju da razruše jedinstvo ne samo društvene, već i intelektualne zajednice; oni time žele da zajednicu načine otvorenijom i diverzifikovanijom. • Multikulturalisti odbijaju da povuku jasnu liniju između teorije i drugih oblika narativa. • Multikulturalna teorija obično ima kritičku oštricu; ona je samokritična, ali kritikuje i sve druge teorije i, što je najvažnije, kritikuje društvo. • Multikulturalni teoretičari prihvataju gledište po kome je njihov rad ograničen i uslovljen posebnim istorijskim, društvenim i kulturnim kontekstom u kome žive. Multikulturalna teorija proizvod je rada atipičnih teoretiča­ ra (između ostalog i po tome što imaju specifičan pristup teoretisanju) koji se usredsreduju na do sada zanemarene i ignorisane teme. Multikulturalna teorija u načelu, kao i nekoliko posebnih varijanata multikulturne teorije, ubrzano postaje deo kanona so­ ciološke teorije.

PREGLED KNJIGE Ova knjiga se na prvom mestu bavi savremenom sociološ­ kom teorijom. Ipak, niti je moguće naći kriterijume jasne podele, niti odrediti tačan datum koji bi jasno odelio klasičnu od savremene sociološke teorije. Bez obzira na to, kao početnu tačku klasične sociološke teorije možemo da uzmemo rani 19. vek kada je Ogist Kont, francuski socijalni mislilac koji je skovao reč sociologija (1839), počeo sociološki da teoretiše. (Uzgred, misli­ oci su dugo pre toga, i u zapadnim i u drugim kulturama, razvili idejne sisteme koji su imali mnogo zajedničkih elemenata sa so­ ciološkom teorijom.) Dvadesete i tridesete godine 20. veka (što je period koji se poklapa sa smrću Maksa Vebera) označavaju za­ vršetak klasičnog perioda. Do tog vremena sa scene je praktično nestala prva generacija sociologa, a njeno mesto zauzela je nova generacija. Iako se koreni savremene teorije mogu pratiti nekoli­ ko decenija unazad, najveći broj teorija stvoren je u drugoj polo­ vini 20. veka i ostaje značajan i nastavlja da se razvija početkom 21. veka.

GLAVA 1 UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU

43

Glave 2 i 3 bave se glavnim teorijama i teoretičarima klasič­ nog doba sociologije. Ono otprilike obuhvata kasni 19. vek i rani 20. vek. Glava 2 govori o tri mislioca - Emilu Dirkemu, Kar­ lu Marksu i Maksu Veberu - koje mnogi smatraju najvažnijim teoretičarima u istoriji sociološke teorije. Glava 3 počinje Georgom Zimlom, teoretičarem koji se često s prethodnom trojkom svrstava u najvažnije klasične teoretičare. Ta glava takođe se bavi jednim američkim misliocem (Dirkem je bio Francuz, Marks, Veber i Ziml bili su Nemci) - Torstenom Veblenom - koji je, kao i pomenuta trojica, razvio jednu veoma široku socijalnu teoriju. Njegova teorija je u poslednjih nekoliko godina dobila na večem značaju zbog sledeće činjenice: dok su se ostale gorepomenute te­ orije uglavnom bavile društvenim problemima vezanim za proi­ zvodnju, Veblen se bavio potrošnjom i predvideo njenu sve veću važnost (poznata je njegova ideja o „upadljivoj potrošnji") u 20. i ranom 21. veku. Kako će se videti iz glava 5 i 9, prelazak iz pro­ izvodnog u potrošačko društvo predstavlja glavno obeležje savremenih teorija o modernom i postmodernom društvu. Poslednji mislilac koga pominjemo u kategoriji velikih klasičnih teoretiča­ ra je još jedan Amerikanac, Džordž Herbert Mid. Midova teori­ ja dosta se razlikuje od teorija njegovih prethodnika. Mid se više bavio svakodnevicom (iako su mnogi mislioci koji se pominju u glavama 2 i 3 takode imali da kažu ponešto o svakodnevici), a manje širim socijalnim fenomenima i društvenim promenama. Glave 4 i 5 započinju našom glavnom temom - savremenom sociološkom teorijom. Te dve glave bave se savremenim grandteorijama. Grand-teoriju definišemo kao širok, veoma ambicio­ zan pokušaj da se ispriča priča o velikom vremenskom odsečku ljudske istorije i/ili o velikom delu društva. Prema definiciji koju upotrebljavam u ovoj knjizi, svaka teorija je grandiozna ukoliko opisuje prelazak (promenu, transformaciju) iz jednog tipa društva u drugi tip. Grandioznu teoriju nalazimo kod Dirkema (prelazak iz primitivnog u savremeno društvo), Vebera (prelazak iz feudal­ nog u kapitalističko društvo), ali i kod postmodernih teoretičara kao što su Fuko (promene u funkcionisanju zatvorskih struktura) Grand-teorije - širok, veoma ambiciozan pokušaj da se ispriča priča o velikom vremenskom odsečku ljudske istorije i/ili o velikom delu društva.

44

D20RD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

ili Bodrijar (društvo proizvodnje koje ustupa mesto društvu po­ trošnje). Po svakoj grand-teoriji moguće je utvrditi makar jednu presudnu karakteristiku na osnovu koje se može reći po čemu se ta dva tipa društva razlikuju. U stvari, sve teorije koje pominjemo u glavama 2 i 3 mogu se shvatiti kao grand-teorije. Među­ tim, fokus našeg interesovanja u glavama 4 i 5 jesu savremene grand-teorije. Predmet glave 4 jesu dve uticajne savremene teorije: struk­ turalni funkcionalizam i teorija sukoba. Ovoj drugoj teoriji još pridodajemo teoriju sistema koja je u poslednje vreme doživela uzlet i izazvala veliko interesovanje zbog doprinosa savremenog nemačkog mislioca Niklasa Lumana. Glava 5 bavi se još jednom dobro poznatom savremenom teorijom - neomarksističkom teo­ rijom. Ispitaćemo njene tri najuticajnije varijante: proces civilizovanja (Norbert Elijas), kolonizaciju životnog sveta (Jirgen Ha­ bermas) i Moloh modernosti (Entoni Gidens). Grand-teorija nije jedini tip teorije u savremenoj sociologiji. Teorije svakodnevice koje nalazimo u glavi 6 predstavljaju suprot­ nost grand-teorijama. Dok se grand-teorije mahom usredsreduju na društvene strukture i društvene promene, glava 6 se usredsreduje na teoriju svakodnevnog života: simbolički interakcionizam (koji se snažno oslanja na teoriju Džordža Herberta Mida, iznetu u glavi 3), dramaturgiju (pogotovo doprinos Ervina Gofmana), etnometodologiju (kojom se najviše bavio Harold Garfinkel), teo­ riju razmene (ovde pominjemo teoriju Džordža Homansa) i teo­ riju racionalnog izbora (verziju Džejmsa Koulmena). U glavi 7 bavimo se najvažnijim pokušajima da se integrišu teorije koje se bave društvenim strukturama (iz glava 4 i 5) sa sva­ kodnevnim problemima malog obima (koje srećemo u glavi 6). Počinjemo razmatranjem teorije razmene Ricarda Emersona koja nastoji da poveže probleme na mikronivou s makrostrukturama. Potom prelazimo na niz sveobuhvatnijih integrativnih teorija, uključujući tu i teoriju strukturacije (koja predstavlja najvažniji Teorije svakodnevnog života - teorije koje se bave svakodnevnim i naizgled trivijalnim aktivnostima kao što su individualno mišljenje i delanje, in­ terakcijom dvoje ili više pojedinaca i malim grupama koje nastaju kao posledica takve interakcije.

GLAVA 1 UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU

45

teoretski doprinos Entonija Gidensa sociologiji), pokušaj Mar­ garet Arčer da integriše kulturu i dejstvenost i ambiciozni poku­ šaj Pjera Burdijea da integriše „habitus" i „polje". Mnoge teme koje se pojavljuju u prethodnim glavama takode se pojavljuju u glavi 8 (sastavile Patriša Madu Lengerman i Džil Brentli), koja se bavi feminističkom teorijom. Ta teorija je, međutim, veoma obimna, obuhvata veliki broj mislilaca i to­ liko je značajna da iziskuje posebnu glavu. Glava pokriva četiri varijante savremene feminističke teorije — teorije rodne razlike, teorije rodne nejednakosti, teorije rodnog ugnjetavanja i teorije strukturalnog ugnjetavanja. Glava 9 bavi se najuzbudljivijim teorijskim razvojem kasnog 20. veka koji jednim imenom nazivamo postmoderne grand-te­ orije. U toj glavi biće reči o prelasku iz industrijskog u postindustrijsko društvo o kome u svojoj teoriji govori Danijel Bel. Zatim prelazimo na Mišela Fukoa i njegov koncept unapređenja veštine upravljanja. Nakon njega razmatramo rad Zigmunta Baumana, čija je glavna ideja da postmodernost predstavlja sazrevanje modernosti. S tim je povezan i rad Zana Bodrijara o usponu potro­ šačkog društva, kao i moj rad o novim sredstvima za potrošnju. Potom na red dolazi Pol Virilio i njegova dromologija ili sve veća dominacija brzine u postmodernom svetu. Naposletku, ukratko se razmatra složena veza između feminističke i postmoderne teorije. Glava 10 bavi se onim što je u ranom 21. veku postalo naj­ važnije područje novog sociološkog (i drugog) teoretisanja - teo­ rijom globalizacije. Počinjemo kraćom analizom nekoliko važ­ nih savremenih teorija globalizacije - teorija Entonija Gidensa, Zigmunta Baumana i Ulriha Beka. Ostatak ove glave posvećen je trima važnim tipovima teoretisanja o globalizaciji. Najpre raz­ matramo kulturnu teoriju koja je sama podeljena na tri podtipa. Kulturni diferencijalizam usredsređuje se na dugotrajne (mada ne i večne) razlike među kulturama na koje globalizacija nema uticaja. Glavni primer tog pristupa nalazimo u radovima Samjuela Hantingtona i njegovoj teoriji o sukobu civilizacija (kultura). Kul­ turna konvergencija usredsređuje se na aspekte u kojima kulture postaju sve sličnije. Moj rad o mekdonaldizaciji kao globalnoj sili i sve većoj grobalizaciji „ničega", predstavlja primer takvog pristupa

46

DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

globalizaciji. Konačno, kulturna hibridizacija vidi globalizaciju kao jedinstveni spoj globalnog i lokalnog. Apadurajev rad o glo­ balizaciji, a posebno njegovo razmišljanje o razdvojenosti „predela" ovde je uzet kao dobar i važan primer tog pristupa. Druga je ekonomska teorija. Iako postoji čitav niz radova iz te oblasti, ovde ćemo razmotriti neomarksističke pristupe - analiziraćemo teoriju Leslija Sklera o transnacionalnom kapitalizmu i ideje Mišela Harta i Antonija Negrija o imperiji. Naposletku, reći ćemo nešto i o političkoj teoriji globalizacije, pozivajući se na primere Džejmsa Rozenaua i njegov rad o „udaljenoj blizini" i „fragmegraciji". Sažetak 1. 2.

Svi teoretišemo, ali postoji čitav niz karakteristika koje odvajaju teoretisanje sociologa od teoretisanja običnih ljudi. Fenomeni kojima se bave sociološke teorije obično imaju veliki lični i društveni značaj.

3.

Svaki aspekt društva, od onog najuzvišenijeg do onog najjedno­ stavnijeg i svakodnevnog može biti predmet društvene teorije.

4.

Društveni mislioci mogu se usredsrediti na posebno ponašanje zato što smatraju da je ono važno i interesantno, ali to takođe mogu da urade zato što im ta ponašanja omogućuju ulazak u analizu širih društvenih struktura.

5.

Teorije koje se pominju u ovoj knjizi imaju čitav niz zajedničkih karakteristika, uključujući i to da su izdržale test vremena i da imaju širok obim primene, da se bave najvažnijim društvenim pi­ tanjima i da su rezultat rada sociologa ili onih teoretičara koji su u sociologiji ostavili značajan trag.

6.

Jedna formalnija definicija sociološke teorije, iako tek nekoliko teorija u potpunosti odgovara takvoj definiciji, mogla bi da glasi: to je skup međusobno povezanih ideja koje omogućuju sistema­ tizaciju znanja o društvenom svetu, objašnjenje tog sveta i pred­ viđanje njegove budućnosti.

7.

Iako postoji idealizovana slika načina na koji sociološka teorija funkcioniše (na primer, najbolje ideje postaju deo sociološkog kanona), činjenica je da je realnost često sasvim drugačija i da politički faktori igraju važnu ulogu u nastanku i funkcionisanju teorije, a pogotovo u njenoj društvenoj prihvaćenosti.

GLAVA 1 UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU

8.

9.

47

Kritika idealnog modela i otkrivanje realnog sveta sociološke te­ orije omogućili su čitavom jednom nizu teorijskih pristupa, koji su prethodno bili marginalizovani (na primer, marksizam, femi­ nistička i multikulturalna teorija), da dođu u prvi plan i da čak postanu sastavni deo sociološkog kanona. Ova knjiga bavi se savremenom sociološkom teorijom (i njenim klasičnim korenima) koju smo podelili na nekoliko oblasti - kla­ sične teorije, grand-teorije (uključujući postmodernu), teorije svakodnevnog života, integrativne teorije, feminističke teorije i teorije globalizacije.

Literatura

za dalje čitanje

Barns, H . (1982). Uvodu istoriju sociologije. Ii II. Beograd: B I G Z . Bugle, Seiesten (1940). Sta je sociologija? Beograd: Knjižara Dositej Obradović. Bruce, Steve (2005). Sociologija. Kratki uvod. Sarajevo: Sahinpašić. Elias, Norbert (2007). Stoje sociologija? Zagreb: Antibarbarus. Kalanj, Rade (2005). Suvremenost klasične sociologije. Zagreb: Politička kultura. Kuvačić, Ivan (2004). Uvod u sociologiju. Zagreb: Golden marketing. Lalman, Mišel (2004). Istorija socioloških ideja. Ii II. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Mils, Sesil Rajt (1998). Sociološka imaginacija. Beograd: Plato. Marinković, Dušan (2007). Uvodu sociologiju. Novi Sad: Mediterran Publishing. Pešić, Mihajlo (1999). Sociologija. Predmet, metod i teorije. Beograd: Cigoja štampa. Ritzer, George (1997). Suvremena sociološka teorija. Zagreb: Globus. Tripković, M. (1992). Sociološke metode. Novi Sad: Institut za filozofi­ ju i sociologiju.

GLAVA 2 KLASIČNE TEORIJE (1) Emil Dirkem: Od mehaničke do organske solidarnosti Karl Marks: Od kapitalizma do komunizma Maks Veber: Racionalizacija društva Društveno delanje Sažetak Literatura za dalje čitanje Ranim velikanima socijalne teorije bavimo se zbog njihovih grand-teorija. Te teorije, kako smo definisali u glavi 1, predstavlja­ ju ambiciozne intelektualne napore da se ispriča priča koja zahvata veliki deo društvene istorije i pokriva čitavu društvenu strukturu. One su doživele procvat u periodu kada su autori koji su ih stvarali živeli (kraj 19. veka i početak 20. veka). Karakteristika tog perioda su brojni i veliki društveni problemi. Grand-teorije koje predstav­ ljamo u ovoj glavi otuda treba posmatrati u jednom specifičnom kontekstu: one su, velikim delom, posledica pokušaja teoretičara da svojim teorijama reše te društvene probleme.

EMIL DIRKEM: OD MEHANIČKE DO ORGANSKE SOLIDARNOSTI Emil Dirkem (1858-1917) nadovezao se na rad francuskog so­ cijalnog teoretičara Ogista Konta, ali postao je daleko značajniji au­ tor od samog Konta. Zapravo, neki sociolozi smatraju da je upravo Dirkem najvažniji teoretičar u istoriji sociologije. Veliki broj socio­ loških teorija i danas nosi pečat Dirkemovog načina razmišljanja.

Dve vrste solidarnosti Dirkemova grand-teorija osvetljava problem istorijske trans­ formacije primitivnih mehaničkih društava u moderna organska društva. Ono što suštinski razlikuje ta dva tipa društva jeste dru­ gačije poreklo njihove solidarnosti, kao spone koja ih povezuje

50

DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

i drži na okupu. Ključni pojam za razumevanje tog problema jeste društvena podela rada. Pripadnike društava koja karakteriše mehanička solidarnost povezuje činjenica da svi obavlja­ ju iste poslove (kao što su lov ili sakupljanje plodova). Drugim recima, u primitivnim društvima ljude na okupu drži nerazvi­ jena podela rada ili, još bolje rečeno, njeno odsusrvo. Za razli­ ku od toga, u savremenim društvima, koja odlikuje organska solidarnost, javlja se razvijena podela rada u kojoj sve veči broj ljudi obavlja specijalizovane poslove (na primer, jedni prave ci­ pele, drugi peku hieb, treći podižu decu itd.). Solidarnost ovde proizilazi iz različitosti; da bi ljudska zajednica funkcionisala i preživela, potreban je doprinos većeg broja ljudi. Tako je Dirkem zamišljao istorijski preokret od mehaničke ka organskoj solidarnosti. Njegov model jasno se razlikuje od onog Kontovog, koji podrazumeva prolazak kroz tri faze: teološku, me­ tafizičku i pozitivističku. Ipak, najveća razlika između ova dva te­ oretičara verovatno je u tome što je Kont imao na umu promene u idejnoj sferi, u načinu na koji ljudi nastoje da objasne svet oko sebe. Za razliku od njega, Dirkema su zanimale promene u mate­ rijalnom svetu, u načinu na koji delimo i obavljamo naše poslove.

Promene u dinamičkoj gustini Sta uzrokuje smenu mehaničke solidarnosti organskom solidarnošću? Dirkemov odgovor je da do nje dolazi usled povećane dinamičke gustine društva. Za dinamičku gustinu društva važna su dva činioca. Prvi je sam broj pripadnika društva: on se nepre­ kidno uvećava. Međutim, porast stanovništva sam po sebi nije dovoljan da prouzrokuje promene u podeli rada, jer pojedinci Mehanička solidarnost - u Dirkemovoj teoriji, ideja da primitivna društva na okupu drži nerazvijena podela rada i činjenica da svi obavljaju istu vrstu poslova. Organska solidarnost — Dirkemova ideja da u savremenom društvu, usled razvi­ jene podele rada, solidarnost proizilazi iz različitosti; da bi društvo funkcionisalo, pa čak i preživelo, potreban je doprinos većeg broja pojedinaca. Dinamička gustina - broj ljudi i učestalost njihove interakcije. Povećanje di­ namičke gustine dovodi do transformacije mehaničke u organsku soli­ darnost.

51

KLASIČNE TEORIJE

i m a n j e skupine ljudi m o g u živeti relativno odvojeni jedni o d drugih i tako nastaviti da b u d u svaštari sposobni da obavljaju ra­ zličite vrste poslova. D r u g i m recima, čak i u društvima s b r o j n o m p o p u l a c i j o m svaki pojedinac m o ž e nastaviti d a obavlja najveći deo potrebnih poslova samostalno. Prema t o m e , potrebno je da se desi još nešto što će uvećati d i n a m i č k u gustinu, a p o t o m d o ­ vesti d o p r o m e n a u podeli rada: n e o p h o d n o je d a d o d e do pove­ ćanja interakcije (medudejstvovanja) koja se odvija između većeg broja pripadnika društva. K a d a sve veći broj ljudi češće stupa u interakciju, d i n a m i č k a gustina društva će porasti i dostići tačku u kojoj dolazi d o preobražaja mehaničke u organsku solidarnost.

Emil Dirkem Biografska skica Emil Dirkem postavio je temelje za razvoj konzervativne socio­ logije i danas se smatra političkim konzervativcem. Ipak, u svo­ je vreme Dirkem je smattan liberalom. Potvrda za to je zapažena javna uloga koju je imao u odbrani Alfreda Drajfusa, Jevreja, vojnog kapetana čije je izvođenje na sud zbog izdaje, po mišljenju mnogih, bilo zasnovano na antisemitizmu nekih delova francuskog društva. Dirkem je bio duboko pogođen Drajfusovom aferom, naročito njenim an­ tisemitizmom. Ali on taj antisemitizam nije pripisao rasizmu francuskog naroda; on ga je video kao simptom moralne bolesti s kojom je suočeno francusko društvo kao celina. Govorio je: „Kada društvo prolazi kroz krizu ono ima potrebu da pronađe nekoga koga može smatrati odgovornim za svoju bolest i kome se može svetiti za svoje nesreće. Oni koje je javno mnjenje već diskriminisalo i progla­ silo ih parijama prirodno su predodređeni da odigraju ulogu žrtvenog jegnjeta. Ono što me uverava u ovu interpretaciju jeste način na koji je 1894. godine dočekan ishod Drajfusovog suđenja. Izlivi radosti pre­ plavili su bulevare. Ono što bi trebalo da bude povod za javnu žalost, ljudi su proslavljali kao trijumf. Bar su znali koga da krive za ekonom­ ske nevolje i moralnu bedu u kojoj su živeli. Nevolje su dolazile od

52

DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Jevreja. Optužnica je bila zvanično dokazana. Samim tim, izgledalo je da će stvari krenuti nabolje i ljudi su se osećali utešenim". Dirkemov intetes za Drajfusovu aferu proističe iz njegovog du­ bokog i doživotnog interesovanja za moralnost i moralne krize s kojima se suočava savremeno društvo. Za Dirkema, odgovor na Drajfusovu aferu i slične krize leži u okončanju moralne bolesti društva. Pošto se tako nešto nije moglo postići preko noći, Dirkem je predlagao konkretnije mere, kao što su oštro suzbijanje javne mržnje ili napori vlasti da ukaže javnosti da je obmanjena. O n je pozvao ljude da „budu hrabri i glasno i javno obznane svoje mišljenje i da se ujedine kako bi ostvarili pobedu u botbi protiv opšteg ludila".

Zašto povećanje dinamičke gustine društva dovodi do potre­ be za drugačijom podelom rada? Naime, što u društvu ima više ljudi, intenzivnije je takmičenje oko upotrebe oskudnih resursa, kao što su zemljište, divljač, voće i povrće. Pošto se svi nadmeću oko svega, rastu društveni neredi i sukobi. Nasuprot tome, ra­ zvijena podela rada donosi podelu odgovornosti u raspolaganju resursima. To vodi smanjenju sukoba i jačanju harmonije u druš­ tvu. Sto je još važnije, veća specijalizacija u obavljanju pojedinih zadataka doprinosi većoj efikasnosti i, konačno, većoj produk­ tivnosti. Sledstveno, usložnjavanjem i razvojem podele rada biće više svega za rastuću populaciju. Veći mir i prosperitet posledica su razvoja podele rada, ili je barem Dirkem tako mislio.

Kolektivna svest Drugi važan aspekt Dirkemovog argumenta o preobražaju organske solidarnosti u mehaničku solidarnost jeste tvrdnja da je taj preobražaj praćen dramatičnom promenom u onome što on naziva kolektivnom svešću. Nju čine verovanja i osećanja koja su zajednička članovima neke grupe, plemena ili društva. Ona su kolektivna u smislu da ih nijedan pojedinac ne zna i ne poseduje u celini. Kolektivna svest mehaničkih društava razlikuje se od kolektivne svesti organskih društava. Kolektivna svest - verovanja i osećanja koja su zajednička članovima neke grupe, plemena ili društva.

KLASIČNE TEORIJE

53

U m a l i m , neizdiferenciranim društvima, povezanim m e ­ h a n i č k o m solidarnošću, kolektivna svest utiče n a svakoga i o d velikog je značaja za zajednicu. L j u d i m a su kolektivne predstave v e o m a važne. O n e deluju v e o m a snažno, p a će ljudi verovatno p o s t u p a t i u skladu s njima. T a k o d e , kolektivne predstave prilič­ n o su rigidne i o b i č n o povezane s religijom. U velikim, izdiferenciranim društvima, p o v e z a n i m organ­ s k o m solidarnošću, m a n j e ljudi je p o d uticajem kolektivne svesti. D r u g i m recima, veći broj ljudi je s p r e m a n d a je izigra, delimično ili u p o t p u n o s t i . Kolektivna svest nije više toliko važna i čini se d a većini ljudi nije m n o g o stalo d o nje. O s i m toga, daleko je sla­ bija i ne vrši ni približno tako j a k u kontrolu n a d l j u d i m a ; m n o ­ g o j e fleksibilnija i prilagodljivija i m a n j e je povezana s rigidnim n a č i n o m razmišljanja (kao što j e , recimo, religija). N a primer, u p r i m i t i v n i m d r u š t v i m a koja se zasnivaju n a m e h a n i č k o j solidarnosti, ljudi s m a t r a j u d a je važno aktivno uče­ stvovati u velikom broju plemenskih aktivnosti, uključujući tu i izbor n o v o g poglavice. Pojedinac koji ne bi želeo d a učestvuje u p l e m e n s k i m aktivnostima bio bi obeležen o d strane kolektiva i ostali članovi bi ga gledali p o p r e k o . N a s u p r o t t o m e , u savremen i m društvima p o v e z a n i m o r g a n s k o m solidarnošću, interesovanje za takvu političku participaciju (na primer, glasanje za predsednika države) nije ni približno toliko j a k o . O d ljudi se zahteva d a glasaju, ali razlog koji se za to navodi nije d o v o l j n o jak. M o ž ­ d a je važno d a neka zemlja dobije predsednika, ali usled razvije­ ne p o d e l e rada i veće nezavisnosti p o j e d i n c a o d kolektiva, veliki broj ljudi smatra d a izbor predsednika nije o d presudne važnosti za njihov život. O s i m toga, u s a v r e m e n i m d r u š t v i m a nije m o ­ guće uspostaviti efikasnu kontrolu n a d svim članovima društva. Č a k i k a d a bi svi smatrali da je glasanje važno, činjenica d a neko nije glasao lako m o ž e d a p r o m a k n e k o m š i j a m a . A k o niko ne zna d a li ste glasali ili niste, niko vas ne m o ž e ni osuditi za vaše neučestvovanje u t o m j a v n o m poslu.

54

DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Krivično i restitutivno pravo Kako da znamo da li je bilo prelaska mehaničke solidarnosti u organsku solidarnost, jake kolektivne svesti u slabu kolektivnu svest? Dirkem objašnjava da te promene možemo opaziti posmatrajući transformaciju pravnog sistema. Mehaničku solidarnost karakteriše krivično pravo. To je oblik prava u kome se prestu­ pnici oštro kažnjavaju za svaki postupak koji čvrsto integrisana zajednica doživljava kao prekršaj snažne kolektivne svesti. Krađa domaće životinje, recimo, može dovesti do odsecanja ruku krad­ ljivca. Slično tome, bogohuljenje može rezultirati odsecanjem jezika bogohulniku. Ljudi su toliko vezani za moralni sistem, da će svaki njegov prekršaj verovatno naići na žustro i oštro kažnja­ vanje prestupnika. Takve reakcije dokaz su da se krivično pravo primenjuje, a postojanje prava nije ništa drugo do materijalni odraz postojanja jake kolektivne svesti i društva povezanog me­ haničkom solidarnošću. Kao što smo videli, s vremenom je mehanička solidarnost ustupila mesto organskoj solidarnosti i postepenom slabljenju kolektivne svesti. Pokazatelj postojanja slabe kolektivne svesti i organske solidarnosti jeste restitutivno pravo. Umesto da poje­ dince surovo kažnjava i za naizgled beznačajne prekršaje kolek­ tivne moralnosti, savremeno društvo će od njih zahtevati da se drže zakona ili da se oduže onima kojima su naneli štetu. Reci­ mo, od nekoga ko ukrade domaću životinju može se zahtevati da 100 sati radi na farmi oštećenog, plati kaznu, ili da se oduži druš­ tvu tako što će provesti kraći period u zatvoru. To je očigledno daleko blaža reakcija od odsecanja ruke lopovu. Razlog za takvu reakciju nalazi se u tome što kolektiv nije duboko i emocional­ no vezan za opštu moralnost koja predstavlja osnovu tog prava. Umesto kolektiva, za sprovođenje prava, a time i uključivanje morala u društvo, staraju se izabrani službenici (policajci, sudski Krivično pravo - obeležje mehaničke solidarnosti. Oblik prava u kojem će prestupnici verovatno biti oštro kažnjeni za svaki postupak koji čvrsto integrisana zajednica doživljava kao prekršaj snažne kolektivne svesti. Restitutivno pravo - obeležje organske solidarnosti i slabe kolektivne svesti. Taj oblik prava od prestupnika zahteva da se drže zakona ili da nado­ knade štetu onima koje su povredili svojim postupcima.

55

KLASIČNE TEORIJE

činovnici). Zajednica se tako može distancirati od tog problema, sa znanjem da o njemu brinu plaćeni ili izabrani službenici. Osim toga, po svoj prilici, pojave u savremenim društvima poput blasfemije (bogohuljenja) proći će nezapaženo i nekažnje­ no. Pošto poseduju daleko slabiju kolektivnu svest i ne pridaju veliku važnost religiji, ljudi će na blasfemiju uglavnom reagovati blago ili čak uopšte neće reagovati na nju. A vlasti, zauzete dale­ ko većim problemima kao što su suzbijanje kriminala i zloupo­ treba narkotika, verovatno neće uopšte obraćati pažnju na blas­ femiju, čak i kada je protivzakonita.

Anomija Na jednom nivou, čini se da Dirkem opisuje i objašnjava istorijsku promenu od jednog tipa solidarnosti ka drugom tipu. Dva tipa solidarnosti samo naizgled su različita, a jedan tip ne čini se ni boljim ni lošijim od drugog. Iako ni mehanička soli­ darnost nije oslobođena problema, Dirkema više brinu problemi vezani za organsku solidarnost i pitanje njihovog rešavanja. Or­ gansku solidarnost prati nekoliko problema, ali Dirkema najviše zanima anomija. Kao i ostale probleme, Dirkem je anomiju posmatrao kao patološku pojavu, čime je nagovestio da ona može da se izleći. Dijagnozirajući društvene bolesti i tražeći lekove za njih, Dirkem i teoretičari poput njega (Kont, Spenser, Marks), veoma su podsećali na lekare.

Ključni koncept Društvene

činjenice

Za razumevanje Dirkemove misli i razvoja moderne sociologi­ je presudan je koncept društvenih činjenica. Dirkem je ovaj koncept razvio boreći se da sociologiju, kao tada novu discipli­ nu, odvoji od već postojećih disciplina, psihologije i filozofije. Društvene činjenice - po Dirkemu, društvene činjenice su predmet prou­ čavanja sociologije. Društvene činjenice treba tretirati kao stvari koje su za pojedince spoljne i prinudne, i treba ih proučavati empirijski.

56

DŽORDŽ RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Dok su filozofi razmišljali o apstrakcijama, Dirkem je tvrdio da sociolozi društvene činjenice treba da tretiraju kao stva­ ri. Kao takve, društvene činjenice proučavale bi se empirijski. Ta praksa razlikovala bi sociologe odfilozofakoji su samo spekulisali o apstraktnim pitanjima, bez zalaženja u stvarni svet i bez prikupljanja činjenica o konkretnim društvenim pojavama. Dirkem je tvrdio i to da društvene činjenice na pojedince deluju eksterno i prinudno. Time ih je razlikovao od psiholoških činjenica koje proučavaju psiholozi. Jer, za razliku od društve­ nih činjenica, psihološke činjenice su za pojedince unutrašnje, a ne spoljne, i nisu neophodno prinudne za njih. Takođe, Dirkem je pravio razliku između dve vrste društvenih činjenica. Prva vrsta su materijalne društvene činjenice. To su društvene činjenice materijalizovane u spoljnom svetu. Primer takvih je struktuta učionice u kojoj se pohađa nastava. Učioni­ ca je materijalna realnost (možemo dodirnuti zidove, stolove, tablu) i, kao takva, ona je za nas spoljna i prinudna. Struktu­ ra prostorije može podsticajno uticati na studente da pažljivo prate predavanje i hvataju beleške. Takode, ona je tu da nas spreči da, recimo, igramo fudbal u prostoriji dok je predavanje u toku. Postoje i nematerijalne društvene činjenice. One su takode spoljne i prinudne, ali nemaju materijalnu formu. Najpozna­ tiji primer nematerijalnih društvenih činjenica u sociologiji su norme i vrednosti. Drugim recima, mi smo sprečeni da u amfiteatru igramo fudbal dok je predavanje u toku i zbog ne­ pisanih i široko prihvaćenih pravila koja defišu ponašanje u učionici. Štaviše, naučeni srno da visoko cenimo i vrednujemo obrazovanje, što nas sprečava da radimo bilo šta što bi se mo­ glo smatrati njegovim nepoštovanjem. Ali, iako možemo da vidimo kako nematerijalne društvene činjenice na nas deluju prinudno, na koji način su nam one spoljne? Odgovor leži u tome što su norme i vrednosti društva u zajedničkoj svojini kolektiva. Neke, možda i mnoge od njih, usađene su u pojedinca procesom socijalizacije, ali nijedan pojedinac ne poseduje ništa što ga približava tim normama Materijalne društvene činjenice - društvene činjenice koje imaju materijalan (opipljiv) oblik (recimo, amfiteatar). Nematerijalne društvene činjenice - društvene činjenice koje su spoljne i pri­ nudne, ali koje imaju nematerijalan oblik (na primer, norme i vrednosti).

KLASIČNE TEORIJE

57

i vrednostima. Ceo skup normi i vrednosti poseduje isključi­

vo kolektiv. Dirkem u knjizi Pravila sociološkog metoda piše:

„Kad vršim svoju dužnost brata, supruga ili građanina, kad izvršavam obaveze koje sam ugovorio, ja ispunjavam dužno­ sti koje se nalaze van mene i mojih postupaka; ja ispunjavam dužnosti koje su definisane pravom i običajima. Čak i onda kada su one u skladu sa mojim sopstvenim osećanjima i kad u sebi osećam njihovu stvarnost, stvarnost ne prestaje da bude objektivna, jer ih nisam ja stvorio, već sam ih vaspitanjem primio". U tom smislu, možemo reći da su za nas društvene činjenice spoljne. Mnogi sociolozi i danas usmeravaju svoju pažnju na društvene činjenice. Međutim, retko se koristi taj, sada zastareo, izraz. Sociolozi se radije usredsređuju na, društvenu strukturu (mate­ rijalne društvene činjenice) i društvene ustanove (nematerijal­ ne društvene činjenice). Jasno da je u svojim naporima da raz­ dvoji sociologiju od psihologije i filozofije, Dirkem nastupio sa isuviše uskom i ograničenom definicijom sadržaja sociolo­ gije. Kao što ćemo videti, danas mnogi sociolozi proučavaju mnoštvo pojava koje se ne bi mogle podvesti pod Dirkemove društvene činjenice. Anomiju možemo definisati kao stanje u kojem pojedinci ne znaju šta se od njih očekuje. Takvo stanje javlja se u trenuci­ ma slabljenja kolektivne svesti u organskim društvima. U takvim situacijama postoji samo nekoliko jasnih i snažnih kolektivnih predstava. Kao rezultat toga, ljudi se suočavaju s nizom dilema. Zamislite da šetate putem i naiđete na izgubljenu ovcu. U dobro uređenom društvu s jakom kolektivnom svešću, potražićete pa­ stira i vratiti mu ovcu. U anomičnom društvu, međutim, veće su šanse da ćete pokupiti ovcu i pobeći s lica mesta. Dirkem tvrdi da takvo ponašanje nastaje jer u anomičnim situacijama ljudi ne znaju šta se od njih očekuje i prepušteni su sami sebi, bez jasnog i sigurnog uporišta. Takvo stanje se ne može zateći u društvima u kojima postoji mehanička solidarnost. Članovi takvih društava Anomija - stanje u kojem pojedinci ne znaju šta se od njih očekuje i prepu­ šteni su samima sebi, bez jasnog i sigurnog uporišta. Javlja se u organ­ skim društvima.

58

D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

dobro poznaju verovanja zajednice i potpuno im je jasno kakvo se ponašanje od njih očekuje u svakoj situaciji. Ljudi znaju gde im je mesto, zbog čega ova društva ne pate od anomije.

KARL MARKS: OD KAPITALIZMA DO KOMUNIZMA Najvažnija i estetski najsavršenija (usled činjenice da su analiza, zaključci i preporuke za rešenje društvenih problema precizno izvedeni iz osnovnih premisa) teorija klasičnog doba je­ ste teorija koju je razvio nemački socijalni mislilac i politički ak­ tivista, Karl Marks (1818-1883). Ta tvrdnja možda predstavlja iznenađenje za čitaoce koji su ranije imali prilike da se upoznaju s kritičkim pogledima na Marksa i na njegovu teoriju. Mnogi misle da je Marks bio ludi radikal koji je razvio skup ideja koje su mnoga društva, uključujući Sovjetski Savez i mnoge države Istočne Evrope, odvele ka stranputici ustoličenja totalitarnih ko­ munističkih režima. Skoro svi takvi režimi već su propali ili su u procesu postepene transformacije u kapitalistička društva. Neuspesi ovih društava i velike zloupotrebe vlasti koje su se u njima dešavale (na primer, sistem zatvoreničkih logora u Sovjetskom Savezu - arhipelag gulag - u kojima su umrli milioni ljudi) pri­ pisivani su Marksu i njegovim luđačkim idejama. Ali, iako su se vođe tih društava često pozivale na Marksa, a sebe, kao i Marks, nazivali komunistima, tip društva koji su oni stvorili Marks bi sigurno kritikovao zbog nehumanosti. Činjenica je da ono u šta su se ta društva pretvorila nije imalo mnogo veze s onim što je Marks mislio da bi komunističko društvo trebalo da bude.

Ključni koncept Anomično

i ostali tipovi

samoubistva

Koncept anomije odigrao je središnju ulogu u Dirkemovom proslavljenom delu Samoubistvo, U tom delu Dirkem je tvr­ dio da su ljudi skloniji samoubistvu ako ne znaju šta okolina, od njih očekuje. U takvoj situaciji, regulacija ponašanja ljudi

KLASIČNE TEORIJE

59

je niska, a ljudi uglavnom mogu da se ponašaju nekontrolisano i rade šta požele. Ta nekontrolisana i neobuzdana sloboda uskoro postaje štetna za pojedince i rezultira u povećanoj stopi samoubistava, pogotovo anomičnog samoubistva. Ali, šta je uzrok povećanoj stopi anomičnog samoubistva? Naj­ važniji uzrok je, smatra Dirkem, socijalni poremećaj, odnosno poremećaj u stepenu regulacije ponašanja pojedinaca. Interesan­ tno je, međutim to, da stopa samoubistava raste kako u vreme­ nima pozitivnih poremećaja, tako i u vremenima negativnih po­ remećaja. Drugim recima, i privredni rast i privredna stagnacija mogu da prouzrokuju porast stopa anomičnih samoubistava. Pozitivni i negativni poremećaji mogu podjednako negativno da utiču na sposobnost kolektiva da kontroliše pojedinca. Bez rakve kontrole, ljudi će se verovatno osećati neukorenjeno i neće znati šta treba da rade u okruženj trpkoj e se stalno i brzo menja. Nelagodnost koja zbog toga nastaje navodi ljude da mnogo če­ šće dižu ruku na sebe nego u stabilnim vremenima. Dirkem je smatrao da je anomično ubistvo samo jedan od četi­ ri tipa samoubistava. Do egoističnog samoubistva dolazi kada ljudi nisu dobro integrisani u kolektiv. Prepušteni sami sebi, oni se osećaju beskorisnim i beznačajnim. Veliki broj takvih ljudi pre ili kasnije prihvati gledište po kome su (moralno) slo­ bodni da urade šta god žele, uključujući i to da izvrše samoubistvo. U slučaju altruističkog samoubistva, ljudi su previše integrisani u kolektiv i ubijaju se u većem broju jer ih grupa podstiče, čak i prisiljava na takvo ponašanje. Konačno, fatalističko samoubistvo nastaje u situacijama prevelike regulacije Anomično samoubistvo - veća je verovatnoća da će ljudi izvršiti samoubistvo kada ne znaju šta se od njih očekuje, kada je regulacija njihovog pona­ šanja niska i kada su uglavnom slobodni da rade sve što požele. Ta ne­ kontrolisana i neobuzdana sloboda uskoro postaje štetna za pojedince i rezultira u povećanoj stopi anomičnih samoubistava. Egoistično samoubistvo - kada ljudi nisu čvrsto integrisani u zajednicu i kada su prepušteni sami sebi, osećaju se beskorisnim i beznačajnim. Ve­ ćina takvih ljudi oseća moralnu slobodu da izvrši samoubistvo. Altruističko samoubistvo - kada su ljudi prejako integrisani u zajednicu, ve­ rovatno će u većem broju izvršavati samoubistva, jer ih grupa podstiče, čak i prisiljava na takvo ponašanje. Fatalističko samoubistvo - u situacijama prevelike regulacije (na primer, rop­ stvo) ljudi su obično toliko utučeni i pritisnuti nedostatkom slobode da češće sebi oduzimaju živote nego pod normalnim okolnostima.

60

DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

(na primer, ropstvo) kada su ljudi obično toliko utučeni i pri­ tisnuti nedostatkom slobode da češće sebi oduzimaju život nego pod normalnim okolnostima. Dirkemova teorija samoubistva je, prema tome, zasnovana na dva kriterijuma: na stepenu regulacije (nizak stepen regulaci­ je vodi ka anomičnom samoubistvu, a visok stepen ka fatalističkom samoubistvu) i na stepenu integrisanosti u kolektiv (nizak stepen integrisanosti vodi ka egoističnom samoubistvu, a visok stepen integrisanosti ka altruističnom samoubistvu).

Ljudski potencijal Početnu tačku Marksove teorije nalazimo u skupu pretpo­ stavki o ljudskom potencijalu u pravim istorijskim i društvenim okolnostima. U kapitalističkim i pretkapitalističkim društvima ljudi ni izbliza nisu imali takav potencijal. U pretkapitalističkim društvima (recimo, u kamenom dobu ili u srednjem veku), ljudi su bili previše zauzeti pronalaženjem hrane i skloništa da bi ra­ zvijali svoje kapacitete. Iako u kapitalističkom društvu ljudi lakše mogu da dođu do hrane i zaklona, represivna i eksploatatorska uloga tog sistema (o kojoj ćemo govoriti u ovoj glavi) sprečava najveći broj ljudi da žive život u skladu sa svojim potencijalom. Za Marksa su ljudi, za razliku od životinja, obdareni svešću i sposobnošću da svoju svest povezu s delanjem. Ljudi, recimo, mogu da planiraju ono što će uraditi, prilagođavaju se preprekama koje im se nađu na putu i usaglašavaju svoje aktivnosti s drugim ljudima. Ali, ljudi bi nestalo ako bi se ceo njihov potencijal sveo samo na razmišljanje. Oni moraju da delaju. To često podrazumeva da je neophodno da prirodu prilagođavaju svojim potreba­ ma kako bi preživeli. Ljudi prisvajaju prirodu - to jest, prisvajaju njene delove kao što su sirovi materijali, voda, hrana i sklonište - i prilagođavaju je sebi. Ljudi su to radili i u ranijim društvima, ali na jedan primitivan i neefikasan način tako da nisu mogli da raz­ viju svoje kapacitete, pogotovo kapacitet razmišljanja. U kapitalizmu, ljudi se malo bave pokušajem da izraze svo­ je kreativne kapacitete u procesu aproprijacije prirode. Umesto toga, oni su usredsređeni na posedovanje stvari i zarađivanje novca pomoću kojeg je moguće steći te stvari. Kapitalizam je bio

KLASIČNE TEORIJE

61

važan za Marksa zato što je omogućio tehnološke i organizacione inovacije koje su neophodne za nastanak komunističkog društva. U komunizmu će, verovao je Marks, ljudi po prvi put biti slo­ bodni da izraze svoje pune kapacitete. Oni će se osloboditi svoje želje da poseduju stvari i biti sposobni da, pomoću tehnologije i organizacije koja je razvijena u kapitalizmu, ispolje pun ljudski potencijal (to jest, postaće „rodna bića").

Otuđenje Ideja da ljudi aproprijacijom iz prirode moraju uzeti ono što im je potrebno, povezana je s gledištem da ljudi, po Marksovom shvatanju, moraju da rade. Rad je pozitivan proces u ko­ jem ljudi upotrebljavaju svoje kreativne kapacitete i dalje ih šire u proizvodnim aktivnostima. Međutim, rad koji većina ljudi u kapitalizmu obavlja ne omogućava im da izraze svoj ljudski po­ tencijal. Drugim recima, umesto da se izraze kroz rad, ljudi se u kapitalizmu od njega otuđuju. Da bismo razumeli kako je Marks shvatao otuđenje, neop­ hodno je prethodno razumeti šta je on podrazumevao pod ljud­ skim potencijalom. U okolnostima u kojima ljudi postižu puni ljudski potencijal (komunizam), postoji prirodna međupovezanost ljudi i njihovih proizvodnih aktivnosti, proizvoda koje oni proizvode, radnika s kojima ih zajedno proizvode i onoga što su oni potencijalno sposobni da postanu. Otuđenje (alijenacija) predstavlja slom te prirodne međuzavisnosti. Umesto da su pri­ rodno povezani sa svim tim stvarima, ljudi su odvojeni od njih. Prema tome, umesto da radnici sami izaberu svoje proizvod­ ne aktivnosti, te aktivnosti za njih biraju njihovi vlasnici - kapita­ listi. Kapitalisti odlučuju šta će se raditi i kako će se to raditi. Oni radnicima (u Marksovoj terminologiji, „proletarijatu") nude nad­ nicu. Ako je radnici prihvate, oni moraju da obave posao na način na koji kapitalisti to od njih zahtevaju. Radnici zauzvrat dobijaju nadnicu koja bi trebalo da im omogući zadovoljenje sopstvenih Otuđenje - slom prirodne povezanosti ljudi s njihovim prozvodnim aktivno­ stima, proizvodima koje proizvode, radnicima s kojima ih proizvode i sposobnostima koje bi potencijalno mogli da razviju.

62

DžORDZ RiCER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN I

potreba. Budući da kapitalisti kontrolišu proizvodne aktivnosti, radnici su od njih odvojeni i nesposobni da se u njima izraze. Drugo, kapitalisti poseduju proizvod. Kada je proizvod za­ vršen i spreman da izađe na tržište, on ne pripada radnicima. Ta­ kode, malo je verovatno da će ga radnici upotrebiti da bi zado­ voljili svoje osnovne potrebe. (To mogu da urade jedino ako ga kupe na tržištu.) Proizvodi pripadaju kapitalistima koji ih mogu upotrebiti za lične potrebe ili raditi s njima što god žele. Uzima­ jući u obzir profitnu orijentaciju kojom je moguće definisati ka­ pitalizam, to skoro uvek znači da će kapitalisti pokušati da pro­ daju proizvode da bi uvećali profit. Radnici su potpuno odvojeni od proizvoda koji su proizveli i nemaju apsolutno nikakvo pravo da odlučuju o tome šta će se s njim desiti. Osim toga, najveći broj radnika uopšte ne razume koji je njihov doprinos finalnom proizvodu. Radnici rade za pokretnom trakom i obavljaju veo­ ma specifične zadatke (recimo, zavrću šrafove) što ih sprečava da vide širu sliku onoga što proizvode, odnosno da razumeju kako njihov doprinos proizvodnji utiče na celokupan proizvodni pro­ ces i finalni proizvod koji će se naći na kraju pokretne trake. Treće, radnici su obično odvojeni jedni od drugih. Po Marksovom gledištu, ljudi su inherentno socijalni. Kada bi bili pre­ pušteni samima sebi i mogli sami da odlučuju, oni bi odlučili da u saradnji s ostalim radnicima proizvode ono što im je ne­ ophodno za život. Međutim, u kapitalizmu, radnici, čak i kada rade s drugim radnicima, svoje zadatke obavljalju samostalno i repetitivno. Ljudi koji se nalaze oko njih predstavljaju strance koji samo obavljaju slične izolovane zadatke. Ponekad je još gore od toga. Kapitalisti često okreću radnike jedne protiv drugih da bi ustanovili ko može najviše da proizvede za najmanju nado­ knadu. Oni koji prežive u toj bici, zadržaće svoja radna mesta, barem neko vreme; oni koji izgube, verovatno će morati na uli­ cu. Prema tome, umesto da rade zajedno u harmoniji, radnici, prisiljeni da se bore na život i smrt, počinju da mrze jedni druge. Čak i ako ne učestvuju u borbi za opstanak, jasno je da su radni­ ci u kapitalizmu odvojeni jedni od drugih. Konačno, umesto da kroz svoj rad izraze puni ljudski potenci­ jal, ljudi se sve više od njega udaljavaju. Oni se sve manje ponašaju

KLASIČNE

63

TEORIJE

kao ljudi, a sve više k a o tovarne životinje ili mašine. K a k o se o d ­ nosi s d r u g i m l j u d i m a i p r i r o d o m p o s t e p e n o prekidaju, njihova svest postaje sve m a n j e aktivna i k o n a č n o biva uništena. Posledica kapitalističkog načina proizvodnje jeste m a s a otuđenih radnika koji su nesposobni d a izraze svoje suštinske ljudske kvalitete.

Kapitalizam K a o što s m o videli, otuđenje se javlja unutar kapitalističkog sistema.

Kapitalizam

je, u suštini, dvoklasni sistem koji čine kapi­

talisti i proletarijat. U t o m sistemu j e d n a klasa (kapitalisti) eksploatiše drugu klasu (proletarijat). Ključ za razumevanje o b e klase leži u o n o m e što M a r k s naziva

sredstvima za proizvodnju.

Kako samo

ime kazuje, to su stvari koje su n e o p h o d n e za proizvodnju (oruđa, mašine, sirovine i fabrike). U kapitalizmu, sredstva za proizvodnju

posedujukapitalisti. Prema toma, akopripadnici proletarijata žele da rade, oni moraju d a zakucaju na vrata kapitaliste i traže o d nje­ ga d a ih zaposli. R a d n i c i m a je n e o p h o d a n pristup sredstvima za proizvodnju, jer bez njih ne m o g u d a rade. N j i m a je takođe potre­ ban novac d a bi preživeli u kapitalizmu, a kapitalisti i njega imaju (kao i sposobnost d a g a neprekidno uvećavaju). Kapitalisti, dakle, imaju sve o n o što je proletarijatu potrebno (sredstva za proizvod­ nju, novac za nadnice), ali, šta radnici m o g u da i m p o n u d e zauz­ vrat? Radnici imaju nešto što je kapitalistima n e o p h o d n o : radnu sposobnost i vreme koje je n e o p h o d n o d a bi se radilo i proizvo­ dilo. Kapitalista ne m o ž e d a proizvodi i ne m o ž e d a pravi novac i profit bez proletarijata. Tako se dolazi d o sporazuma. Kapitali­ sta o m o g u ć a v a proletarijatu pristup sredstvima za proizvodnju i plaća m u nadnicu (visoku tek onoliko koliko je n e o p h o d n o d a bi Kapitalizam - ekonomski sistem, najvećim delom sastavljen od kapitalista i proletarijata, u kojem jedna klasa (kapitalisti) eksploatiše drugu klasu (proletarijat). Sredstva za proizvodnju - predmeti koji su neophodni za proizvodnju (oru­ đa, mašine, sirovine i fabrike). Kapitalisti - klasa ljudi koji u kapitalizmu poseduju sredstva za proizvodnju i stoga su u položaju da eksploatišu radnike. Proletarijat - klasa ljudi koji moraju da prodaju svoje radno vreme kapitali­ stima jer je to jedini način da pristupe sredstvima za proizvodnju.

64

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

proletarijat počeo da radi). Zapravo, Marks kaže da se radnicima plaća nadnica za preživljavanje. To je suma taman dovoljna da bi radnik mogao da preživi i izdržava porodicu i decu. Sistem je lu­ kavo zamišljen, jer kada radnik onemoća i više ne bude mogao da radi, njega će na poslu zameniti njegova deca. U zamenu za to, proletarijat kapitalistima daje svoje radno vreme i sve proizvodne sposobnosti i kapacitete koji se vezuju za to vreme. Taj sporazum na prvi pogled izgleda pravedno: i kapitalisti i proletarijat dobijaju ono što nemaju i što im je neophodno. Međutim, po Marksovom gledištu, to predstavlja jedan nepra­ vedan dogovor. Zašto je to tako? Da bi se došlo do odgovora na to pitanje, potrebno je razumeti još jedan Marksov koncept - radnu teoriju vrednosti. Marks smatra da sva vrednost dolazi od rada. Proletarijat radi, kapitalisti ne rade. Kapitalisti mogu da investiraju, planiraju, upravljaju, prave sheme itd., ali za Marksa to nije rad. Marksova definicija rada glasi ovako: rad predstavlja proizvodnju stvari iz sirovog materijala koji se nalazi u prirodi. To može da sprovede samo proletarijat, iako u kapitalizmu si­ rovine obezbeđuje kapitalista, a ne dirketno priroda. Najednostavnije rečeno, pošto proletarijat radi, a kapitalista ne radi, proletarijatu bi trebalo da pripadne praktično sve što proizađe iz procesa proizvodnje, a kapitalisti skoro ništa.

Karl Marks Biografska skica Nakon što je diplomirao na Berlinskom univerzitetu, Marks je počeo da piše za jedne radikalne liberalne novine i nakon deset meseci postao njihov urednik. Međutim, vlada je uskoro zatvo­ rila te novine zbog političkih stavova koji su u njima iznošeni. Rani radovi koje je Marks objavio u tom periodu odslikavali Nadnica za preživljavanje - nadnica koju kapitalista plaća radniku a koja je taman tolika da radnik preživi i zasnuje porodicu, kako bi ga deca, kad onemoća, zamenila na njegovom radnom mestu. Radna teorija vrednosti — Marksova teorija po kojoj sva vrednost proizvoda dolazi iz rada utrošenog u procesu proizvodnje, iz čega proizlazi da je stvaralac vrednosti u kapitalizmu proletarijat.

KLASIČNE

TEORIJE

65

su poziciju koja će voditi Marksa kroz ceo život. U njima se moglo naći nešto od demokratskih principa humanizma i mladalačkog idealizma. On je odbacio apstraktnost filozofije, naivno sanjare­ nje komunista-utopista, kao i aktivnosti koje su pozivale na ono što je on smatrao preranom političkom akcijom. U odba­ civanju tih aktivnosti, Marks je postavio osnov za svoje životno delo. R a z u m e se, situacija u kapitalističkom društvu upravo je obrnuta. Kapitalista dobij a lavovski deo nagrade, a radnici nad­ nicu k o j a i m jedva o m o g u ć a v a d a prežive. Proletarijat stoga predstavlja žrtvu eksploatacije. Ironično je to d a ni kapitalisti, ni radnici nisu svesni eksploatacije. I jedni i drugi su žrtve lažne svesti.

Radnici misle d a dobij aj u p o š t e n u n a d o k n a d u za urađeni

p o s a o ; kapitalisti misle d a su nagrađeni ne z b o g toga što eksploatišu radnike, već z b o g toga što su p a m e t n i , što su m u d r o inve­ stirali, što su izmanipulisali tržište, itd. Kapitalisti su prezauzeti uvećanjem profita d a bi ikada bili u poziciji d a istinski razumej u eksploatišuću prirodu svog o d n o s a s radnicima. M e đ u t i m , za razliku o d kapitalista, proletarijat je u stanju d a to shvati, delim i č n o i zbog toga što je toliko eksploatisan i osiromašen d a više ništa ne m o ž e d a prikrije realnost o n o g a što se dešava u kapita­ lizmu. Rečeno M a r k s o v i m rečnikom, k u c n u ć e čas k a d a će prole­ tarijat steći k l a s n u svest. Z a razliku o d proletarijata, kapitalisti to n i k a d a neće biti u stanju. Klasna svest preduslov je za revoluciju, a revoluciju p o t p o ­ maže dinamika kapitalizma. N a primer, u kapitalizmu se vodi sve žešća borba za prevlast nad tržištem, cene se obaraju, a sve veći broj kapitalista biva izbačen s tržišta i pretvara se u proletarijat. Eksploatacija - u kapitalizmu, kapitalista dobija lavovski deo nagrade, a rad­ nici nadnicu koja im jedva omogućava da prežive, iako bi po radnoj teoriji vrednosti trebalo da bude obrnuto. Lažna svest - u kapitalizmu, i proleteri i kapitalisti imaju lažnu svest o sebi, o svom međusobnom odnosu i o načinu na koji kapitalizam funkcioniše. Klasna svest - sposobnost klase, prvenstveno proletarijata, da prevazide lažnu svest i istinski razume prirodu kapitalističkog sistema.

66

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

Naposletku, proletarijat će drastično narasti, d o k će se kapitalistička klasa svesti na mali broj ljudi koji održava svoje pozicije zbog toga što se pokazao sposobnim d a eksploatiše druge. K a d a ovako nara­ stao proletarijat konačno dosegne klasnu svest i odluči d a stupi u akciju, neće biti takmičenja, jer će mali broj kapitalista koji je preo­ stao jednostavno biti zbačen s vlasti, nasilnim ili mirnim putem.

Ključni koncept Eksploatacija Po Marksu, kapitalizam po svojoj prirodi vodi do eksploatacije, pogotovo do eksploatacije proletarijata ili radničke klase. Nje­ gova razmišljanja o eksploataciji izvedena su iz njegove radne teorije vrednosti, odnosno iz koncepta viška vrednosti. Višak vrednosti deflniše se kao razlika između vrednosti proizvoda kada se on proda na tržištu i vrednosti elemenata utrošenih u njegovu proizvodnju (uključujući radnikov rad). Po radnoj teoriji vrednosti, višak vrednosti, kao i celokupnu vrednost, stvaraju radnici. On bi, sledsrveno tome, trebalo da pripad­ ne njima. Međutim, u kapitalističkom sistemu lavovski deo te vrednosti pripada kapitalisti. Stepen u kome kapitalista zadržava višak vrednosti i upotrebljava ga za sopstvene cilje­ ve (uključujući širenje svog kapitalističkog posla) jeste stepen u kome kapitalizam predstavlja jedan sistem eksploatacije. U živopisnoj metafori, Marks opisuje kapitaliste kao „vam­ pire" koji sisaju rad proletarijata. Sto više proleterske „krvi" kapitalisti isisaju, to će biti veći, uspešniji i bogatiji. Oni koji zaslužuju da budu bogatiji (proletarijat) u kapitalizmu postaju sve siromašniji, dok oni koji ne zaslužuju da prođu bolje (ka­ pitalisti) postaju sve bogatiji. K a p i t a l i z a m neće biti uništiten, a k o m u n i z a m neće m o ć i d a nastane ukoliko proletarijat nešto ne p r e d u z m e . Proletari­ jat m o r a d a p r e d u z m e k o n k r e t n u akciju, o n o što M a r k s naziva Višak vrednosti — razlika između vrednosti proizvoda kada se on proda na tržištu i vrednosti elemenata utrošenih u njegovu proizvodnju (uključu­ jući tu i ljudski rad).

KLASICNE

TEORIJE

67

praksisom. Nije dovoljno razmišljati o tome kako je kapitalizam iskvaren ili stvarati velike teorije o tome kako će uskoro nestati; ljudi moraju da izađu na ulice i dokrajče kapitalizam. To ne zna­ či nužno da ljudi moraju da budu nasilni, već da ne mogu samo sedeti u kućama zavaljeni u svoje fotelje i čekati da se kapitali­ zam sam od sebe raspadne.

Komunizam Marks nije sumnjao u to da će dinamika kapitalizma dove­ sti do revolucije, ali posvetio je malo vremena opisu komunistič­ kog društva koje bi trebalo da zameni kapitalizam. Po Marksu, prioritet je da se razume način na koji kapitalizam funkcioniše i da onda ta poruka nađe svoj put do proletarijata, pomažući mu tako da stekne klasnu svest. Marks je bio kritičan prema veli­ kom broju mislilaca koji su protraćili svoje vreme sanjareći o ne­ kom budućem utopijskom društvu. Neposredan cilj trebalo je da bude zbacivanje otuđujućeg i eksploatišućeg sistema. Onim što dolazi nakon toga, bavićemo se kasnije, kada revolucija uspe. Neki kažu da je taj nedostatak plana postavio temelje za debakl komunizma koji je usledio u Sovjetskom Savezu i njegovim sate­ litima krajem 20. veka. Marks je imao nekoliko specifičnih ideja o budućnosti komu­ nizma. Njih ćemo bolje shvatiti ako se načas vratimo Marksovim osnovnim pretpostavkama o ljudskom potencijalu. Iz tih pretpo­ stavki možemo da zaključimo da je komunizam društveni sistem koji po prvi put omogućava izražavanje punog ljudskog potencija­ la. Zapravo, komunizam je antisistem, svet u kome sistem nije ni­ šta drugo nego skup socijalnih odnosa medu ljudima koji ga čine. Marks je opisao tranzicionu fazu od kapitalizma ka komunizmu u kojoj bi postojale šire strukture (na primer, diktatura proletarijata) i koja bi uskoro bila zamenjena istinskim komunizmom. (Iskustvo Sovjetskog Saveza posle revolucije 1917. godine pokazuje koliko Praksis - ideja da ljudi, naročito proleteri, moraju da preduzmu konkretnu akciju kako bi uspeli da prevazidu kapitalizam. Komunizam - društveni sistem koji će ljudskoj vrsti po prvi put u istoriji omogućiti da izrazi svoj pun potencijal.

68

DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

je ovo gledište bilo naivno, kao i to da nije bilo moguće eliminisati šire strukture koje eksploatišu i otuđuju ljude.) Marks je verovao da je komunizam sistem koji omogućava ljudima da izraze svoju promišljenost, kreativnost i društvenost koje su uvek postojale kao mogućnost, ali koje su u prethodnim sistemima (na primer, feudalizam, kapitalizam) bile potiskivane i uništavane. Komunističko društvo trebalo je da iskoristi i proši­ ri tehnološke i organizacione mogućnosti kapitalizma, ali ne po cenu ugrožavanja ljudske kreativnosti. Marks je komunističko društvo zamišljao kao društvo u kome će tehnologija i organi­ zacija čoveku omogućiti da bude ono što je, bar potencijalno, oduvek mogao da bude.

Primena socioloških koncepata na savremeno društvo Da li Marksova teorija ima bih kakav u postkomunističkom svetu?

značaj

Ima onih koji smatraju da je urušavanjem Sovjetskog Saveza i njegovih savezničkih država kasnih osamdesetih godina 20. veka, propao ne samo komunizam, već i Marksova teorija na kojoj je on naizgled bio utemeljen. Smatralo se da će marksi­ stička teorija konačno završiti na dubrištu propalih teorija. Uistinu, ranih 90-ih godina mnogo se pričalo o kraju marksi­ stičke teorije. Ipak, Marksova teorija, kao i mnoge druge neomarksističke teorije koje su iz nje izvedene (glava 5), ne samo da su preživele prelaz iz 20. u 21. vek, već su danas, po mno­ gim mišljenjima, značajnije i upotrebljivije nego ikad ranije. Činjenica je da je Marks veoma malo rekao o komunizmu. On je, zapravo, bio teoretičar kapitalizma. S padom sovjetskog komunizma (i transformacijom kineskog komunizma u veo­ ma živu kapitalističku privredu koja nastavlja da postoji s ko­ munističkom državom), kapitalizam je slobodniji nego ikada u poslednjih sto godina (od nastanka sovjetskog komunizma 1917. godine), da se zavuče u svaki kutak zemljine kugle. U periodu između 1917. i 1989. godine komunizam je ogra­ ničavao ekspanziju kapitalizma na različite načine. Prvo, veliki broj država, uključujući neke od najvećih i najvažnijih, bile su komunističke ili su bile u savezu s komunističkim blokom.

KLASIČNE TEORIJE

Kao rezultat toga, kapitalističkoj privredi bilo je teško ili čak nemoguće da prodre u te delove sveta. Drugo, globalni sukob između kapitalizma i komunizma, pogotovo hladni rat koji je započeo ubrzo nakon završetka Drugog svetskog rata, sprečio je razvoj i globalno širenje kapitalizma. To se dogodilo zbog toga što su veliki vojni troškovi napravljeni tokom hladnog rata (na primer, u vreme Korejskog i Vijetnamskog rata) iscrpli resurse koji su mogli da se uporrebe za ekspanziju kapitalizma. Kako je komunizam brzo nestajao iz pamćenja ljudi (osim na Kastrovoj Kubi i, barem retorički, u Kini) kapitalizam je oslo­ bođen mnogih globalnih ograničenja i sada se ubrzano širi po celoj zemljinoj kugli. To se najbolje vidi u bivšim komunistič­ kim državama koje su postale ključne destinacije kapitalistič­ kog ekspanzionizma. Zapadni kapitalisti užurbano su krenuli u bivši sovjetski blok i tamo započeli svoje poslove. Isto se de­ silo i u Kini, s tim što je tamo došlo do razvoja jedne poseb­ ne domaće vrste kapitalizma. Zapravo, po nekim mišljenjima, pitanje više nije da li će Kina smeniti SAD na mestu vodeće kapitalističke zemlje, već kada će se to desiti. Marks nije samo predvideo činjenicu da će kapitalizam postati globalni fenomen, već i činjenicu da on to mora postati. Ka­ pitalistički poslovi danas, mnogo više nego u Marksovo doba, moraju da se šire ili, u suprotnom, propadaju. Otuda, oni ne­ prekidno moraju da traže nova tržišta budući da stara postaju sve manje sposobna da proizvedu nove poslove i uvećaju pro­ fit. Marksova predviđanja nisu se u potpunosti ostvarila u 20. veku zbog globalnog sukoba kapitalizma i komunizma (kao i zbog drugih faktora kao što su dva razarajuća svetska rata). Međutim, u poslednje dve decenije globalno širenje kapitaliz­ ma, koje je Marks predvideo, ponovo se pojavilo. Zbog toga su Marksove ideje, njegova analiza kapitalizma, a po­ gotovo globalnog kapitalizma, danas relevantnije nego ikada ra­ nije. Zapravo, neki od najvažnijih radova o globalizaciji napisani su iz marksističke perspektive (vidi glavu 10). Time ne želimo da kažemo da su Marksove ideje svete i nedodirljive. Mnoge od njih su sumnjive, čak ponegde potpuno pogrešne, a neke moraju da se promene, prilagode ili odbace. To, u stvari, mnogi današ­ nji marksistički teoretičari i rade. Bez obzira na to, oni kao svoju početnu poziciju uzimaju Marksove teorijske ideje o kapitalizmu

69

70

D20RD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

i nadograđuju se na njih da bi dodatno osvetlili globalni uspeh kapitalizma kao posledicu propasti komunizma. Da odgovorimo konačno i na pitanje koje se nalazi u podna­ slovu ovog okvira: Marksove ideje danas su relevantnije više nego ikada!

MAKSVEBER: RACIONALIZACIJA DRUŠTVA Ako je Karl Marks najvažniji mislilac sa stanovišta socijalne misli u načelu, kao i sa stanovišta političkog razvoja s kraja 19. veka, onda se može tvrditi da je njegov nemački kolega, Maks Veber (1864-1920), najvažniji teoretičar sa stanovišta sociologi­ je (drugi kandidat je Emil Dirkem). Veberova misao bila je veo­ ma složena. Iako je nastala na početku 20. veka, ona je ugrađena u temelje savremene sociologije. Njegov najznačajniji teorijski doprinos nalazimo u konceptu sve veće racionalizacije zapadnog društva. Taj koncept zasniva se na Veberovoj teoriji delanja, po­ gotovo racionalnog delanja.

Društveno delanje Veberova teorija društvenog delanja godinama je privlačila veću pažnju od teorije racionalizacije, koja se danas smatra sre­ dišnjom tačkom njegove teorijske orijentacije. Razlog za to je rad jednog drugog klasičnog teoretičara, Talkota Parsonsa (s kojim se srećemo u glavi 4). Naime, tridesetih godina dvadesetog veka Parsons je američku publiku upoznao sa klasičnom evropskom teorijom u celini, kao i s Veberovom teorijom posebno. On je to učinio sa nizom sada uveliko prepoznatljivih predrasuda. Jedna od njih je njegova vlastita teorija delanja koja ga je navela da prenaglasi značaj Veberove teorije delanja (koja je imala presudan uticaj na ranu Parsonsovu teoriju).

71

KLASIČNE TEORIJE

Ponašanje i delanje Veberova teorija delanja zasniva se na razlikovanju pona­ šanja i delanja, koje je veoma značajno za sve sociologije sva­ kodnevnog života (vidi glavu 6 ) . I ponašanje i delanje odnose se na svakodnevne ljudske aktivnosti. Međutim, za razliku od delanja, koje je posledica svesne namere, ponašanje nastaje bez prethodnog razmišljanja. Ponašanje je usko povezano s biheviorizmom, teorijskim pravcem koji je odigrao važnu ulogu u ra­ zvoju socioloških teorija svakodnevnog života, a koji se uglav­ nom povezuje sa psihologijom. Recimo, Veber bi sklanjanje ruke s vrele ringle ili automatsko otvaranje kišobrana kada počne kiša, nazvao ponašanjem, a ne delanjem. To otuda što su obe te rad­ nje nesvesne, i više mehaničke. Maks

Veber

Biografska skica Maks Veber rođen 2 1 . aprila 1864. godine u nemačkom gradu Erfurtu, u porodici koja je pripadala srednjoj klasi. Izražene razlike koje su postojale medu njegovim roditeljima ostavile su duboke posledice kako na njegovu intelektualnu orijenta­ ciju, tako i na njegov psihološki razvoj. Veberov otac bio je birokrata koji je napredovao do relativno uticajne političke pozicije. Pošto je pripadao političkom establišmentu, zazirao je od svake aktiv­ nosti ili idealizma koji bi zahtevali ličnu žrtvu ili bi ugrozili položaj koji je zauzimao u sistemu. Osim toga, Veberov otac bio je čovek koji je uživao u ovo­ zemaljskim zadovoljstvima, što je bila samo jedna od mno­ gobrojnih osobina po kojima se razlikovao od svoje supruge. Naime, Veberova majka bila je predana kalvinistkinja, žena Delanje - ljudski postupci koji nastaju svesno; ponašanje kome pojedinci pri­ pisuju smisao i značenje. Ponašanje - ljudski postupci koji se više ili manje javljaju nesvesno. Biheviorizam — proučavanje ponašanja, uglavnom povezano s psihologijom.

72

D Ž O R D Ž RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

koja je težila asketskom životu uveliko lišenom zadovoljstava za kojima je žudeo njen muž. Njene brige bile su mahom onozemaljske. Uznemiravale su je nesavršenosti koje su ukazivale na to da nije predodređena za spasenje. Te nepremostive razli­ ke među supružnicima prouzrokovale su tenziju u njihovom braku. Same te razlike, ali i tenzija koje su one prouzrokovale, ostavile su dubok trag na Veberu. Pošto nije mogao da se ugleda na oba roditelja, Veber se još kao dete suočio s jasnim izborom. U početku se činilo da se odlučio za očev način života, ali se kasnije priklonio majči­ nom. Ali, koji god izbor da je načinio, tenzija pruzrokovana pottebom da bira između dve potpune suprotnosti, negativno je uticala na Veberovu psihu. Tokom osam godina provedenih na Berlinskom univerzitetu, gde je doktorirao i postao advokat, Veber je finansijski zavisio od svog oca. To mu je sve manje odgovaralo. Istovremeno, sve više se priklanjao majčinim životnim vrednostima, a odbojnost prema ocu postepeno je rasla. Vremenom je razvio jedan asket­ ski način života, potpuno utonuvši u svoj rad. Tokom jednog semestra, njegova radna navika ovako je opisana: „Nastavljao je sa rigidnom radnom disciplinom, regulisao život časovnikom, deleći dan na precizne delove posvećene različitim predmetima, štedeo je na sebi svojstven način, večerajući u svojoj sobi pola kilograma sirove, sitno iseckane govedine i četiri pečena jajeta". Veber je, ugledavši se na svoju majku, postao asketa i opsesivni radnik - ono što se danas naziva radoholičar. Posvećenost poslu dovela je Vebera 1896. godine do položaja profesora ekonomije na Hajdelberškom univerzitetu. Među­ tim, 1897. godine, dok mu je univerzitetska karijera ubrzano napredovala, Veber je imao žesroku raspravu s ocem, nakon koje je otac uskoro umro. Ubrzo nakon toga, Veber počinje da pokazuje simptome bolesti koji su završili nervnim slomom. Cesto nesposoban da spava ili radi, on je narednih šest-sedam godina proveo u skoro potpunom kolapsu. Posle dugog oporavka, neke od sposobnosti počele su da m u se vraćaju 1903, ali tek 1904. godine, kada je u S A D održao svoje prvo predavanje posle šest i po godina, bio je spreman da se vra­ ti aktivnom akademskom životu. Ubrzo nakon toga (1904. i 1905. godine), izdao je jedan od svojih najpoznatijih radova Protestantska

etika i duh kapitalizma.

U tom radu, Veber je, na

KLASIČNE TEORIJE

73

teorijskom nivou, proglasio superiornost religije kojoj je pri­ padala njegova majka. Mada lično nije bio religiozan, Veber je veliki deo svog života posvetio proučavanju religije.

Budući da Vebera ponašanje nije interesovalo, on je svoju pažnju usredsredio na delanje koje podrazumeva da se između stimulusa i reakcije na stimulus odvija misaoni proces. Drugim recima, Vebera su interesovale situacije u kojima ljudi pridaju značenje svojim postupcima; interesovale su ga samo radnje ko­ jima su akteri pripisivali neko značenje i smisao. Nasuprot tome, ponašanje je vrsta radnje koja ne nastaje kao posledica prethodno uspostavljenog značenja; ono se javlja bez prethodnog razmišlja­ nja. Veberova definicija delanja glasi ovako: „To je ljudsko pona­ šanje (bilo spoljašnje ili unutrašnje činjenje, uzdržavanje od rad­ nje ili trpljenje), ako onaj ili oni koji delaju povezuju s njim neko subjektivno značenje". A društvenim delanjem treba da se naziva takvo delanje „koje se po smeranom značenju dovodi u vezu sa ponašanjem drugih i u svom toku orijentisano je prema ovome". Kako vidimo, ono što je važno jesu svesni procesi. Staviše, znače­ nje koje ljudi pridaju situaciji mnogo je važnije za razumevanje njihovih postupaka od stvarne situacije u kojoj su se našli. Na teorijskom nivou, Vebera je interesovalo delanje jedne osobe, ali ga je daleko više interesovalo delanje dve ili više oso­ ba. Sociologija se najviše mora posvetiti pravilnostima u delanju dvoje ili više pojedinaca. Iz te zainteresovanosti za društveno de­ lanje, Veber je izveo svoju definiciju sociologije. To je nauka koja hoće da razume i tumači društveno delanje i time objasni ono što je uzročno u njegovom toku i njegovim posledicama. Zapravo, kada je Veber govorio o kolektivima (na primer, kalvinisti, kapitalisti), on je tvrdio da se oni mogu posmatrati samo kao rezultat delanja dvoje ili više pojedinaca. Samo ljudi mogu delati. Zato se sociolozi moraju usredsrediti na aktere, a ne na kolektive. Sociolozi mogu da govore o kolektivima, ali samo iz praktičnih razloga. Kolektiv nije ništa više do skup pojedinač­ nih aktera i delanja.

74

D ž O R D Ž RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Vrste delanja Veber je napravio, sada već čuvenu, razliku između četiri vrste delanja. Afektivno delanje (koje Vebera nije preterano za­ nimalo) je delanje koje je uzrokovano emocijama. To je neracio­ nalno delanje. Na primer, afektivno postupate kada ošamarite dete u naletu besa. Sledeće, takođe neracionalno, jeste tradici­ onalno delanje, koje se javlja kada neka osoba dela po navici ili u skladu s običajima (na primer, crkveno krštenje ili slava). Iako je Veber pokazivao interesovanje za tradicionalno delanje (po­ gotovo u vezi s tradicionalnom vlašću), njega su ipak, u skladu s njegovim interesovanjem za racionalizaciju, daleko više zani­ mali vrednosno-racionalno i ciljno-racionalno delanje. Vrednosno-racionalno delanje javlja se onda kada akter bira najpogodnije sredstvo za ostvarenje svoga cilja oslanjajući se na skup nekih viših vrednosti. Iako taj izbor ne mora nužno biti i najbolji, on je racionalan sa stanovišta vrednosnog siste­ ma kojem akter pripada. Recimo, ako pripadate nekom kultu čiji pripadnici veruju u ritual pročišćenja prethodnog obroka pre nego što počnu sa narednim obrokom, onda taj ritual morate da ponavljate prilikom svakog obeda, čak i ako bi vam pročišćenje nanelo štetu, pa možda i upropastilo sledeći obrok. Takvo dela­ nje racionalno je sa stanovišta vrednosnog sistema tog kulta. Ciljno-racionalno delanje javlja se onda kada akter teži ostvarenju cilja koji je sebi postavio; njegovo delanje nije odre­ đeno nekim velikim vrednosnim sistemom. Umesto toga, ono je određeno akterovom percepcijom okruženja u kojem se nalazi, uključujući ljude i objekte u njemu. Drugačije rečeno, kada bira najefikasnije sredstvo za ostvarenje svog cilja, akter mora uzeti Afektivno delanje — neracionalno delanje koje je uzrokovano emocijama. Tradicionalno delanje - delanje po navici ili u skladu s običajima. Vrednosno-racionalno delanje — delanje koje se javlja kada akter najpogodni­ je sredstvo za ostvarenje svog cilja bira oslanjajući se na skup nekih viših vrednosti. Iako taj izbor ne mora nužno biti i najbolji, on je racionalan sa stanovišta vrednosnog sistema kojem akter pripada. Ciljno-racionalno delanje - težnja aktera da ostvari cilj koji je sebi postavio; njegovo delanje nije određeno nekim velikim vrednosnim sistemom, već percepcijom okruženja u kome se nalazi, uključujući i ljude i pred­ mete u njemu.

75

KLASIČNE TEORIJE

u obzir situaciju u kojoj se nalazi. Na primer, kada na žurci primetite osobu s kojom biste želeli da plešete, najpre morate da odlučite koji je najbolji način da joj priđete, uzimajući u obzir prirodu situacije (možda su na žurci samo parovi), objekte (mož­ da će vam sto preprečiti put) i druge ljude (možda neko već ple­ še s tom osobom). Uzimajući sve to u obzir, izabraćete najbolje sredstvo da ostvarite svoj cilj i dobijete ples koji želite. Pomenute četiri vrste delanja jesu idealni tipovi. Činjenica je da se u stvarnosti retko može, ili se čak uopšte ne može, pro­ naći delanje koje u potpunosti odgovara jednom od ovih ideal­ nih tipova. Pre će biti da je svako delanje kombinacija dveju ili više vrsta ideal-tipskih delanja. Veber je ponudio jedan pristup za proučavanje društvenog delanja i teorijsko oruđe za njegovo proučavanje. Mnogi sociolo­ zi smatraju da je njegov rad veoma koristan.

Ključni koncept Verstehen Nemačka reč Verstehen znači razumevanje. U teoriji društvenog delanja pojmom verstehen označava se nastojanje istraživača da razume misaoni proces aktera, njegova značenja i motive, kao i to kako oni utiču na delanje (ili interakciju) koje se proučava. Veber je jasno naznačio da razumevanje nije ni lakši, ni manje naučan metod od, recimo, eksperimentalnih metoda koje ko­ riste bihevioristi. Za Vebera, razumevanje nije puka intuicija, već sistematičan i temeljan metod proučavanja mišljenja i dela­ nja. Zapravo, služeći se razumevanjem, istraživač je u prednosti nad onima koji su uobrazili da su ozbiljni naučnici koji kori­ ste pozitivističke metode. Prednost leži u činjenici da socio­ lozi, zahvaljujući tome što je predmet njihovog proučavanja čovek, mogu razumeti šta je to što se događa u svesti ljudi što Razumevanje (nem. verstehen) - metodološka tehnika koja podrazumeva po­ kušaj istraživača da razume misaoni proces aktera, njegova značenja i motive, kao i to kako oni utiču na delanje (ili medudejstvo) koje se proučava.

76

DžORDZ RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

ih nagoni da se ponašaju na određeni način. Fizičar koji pro­ učava nuklearne čestice nema mogućnost da razume te česti­ ce. Zapravo, čestice se ne mogu razumeti na isti način na koji se mogu razumeti ljudi. Za razliku od mišljenja i delanja koji se metodom introspekcije mogu proučavati iznutra, čestice se mogu proučavati isključivo spolja. Ali, na koji način je ovaj metod, odnosno način razumevanja aktera i delanja, povezan sa Veberovom grand-teorijom o odno­ su između kalvinizma i duha kapitalizma. Postoji više odgovora na ovo pitanje. Neki tvrde (ne bez osnova) da je Veber pokuša­ vao da razume šta je to što se događa u svesti jednog kalviniste što ga navodi da postupa na način koji doprinosi pojavi duha kapitalizma. Međutim, drugi smatraju da je Veber razumevanje koristio kao metod po kome je neophodno zamisliti se u poziciji drugog. Sledstveno, da bi razumeli jednog kalvinistu, neophodno je staviti se u njegov položaj i razumeti kulturni kontekst u kome on živi, kao i to šta ga navodi da se ponaša na kapitalistički način (po kome je trka za profitom najviša vrednost). U ovom slučaju, istraživač istražuje spoljašnje okruženje, tj. kontekst aktera, a ne mentalni proces, tj. njegovu svest. Po trećem gledištu, verstehen se bavi odnosom između individu­ alnih mentalnih procesa i šireg kulturnog konteksta. Zapravo, sva tri pristupa imaju jaku potporu. Međutim, jedna prihvatlji­ va interpretacija glasila bi da je razumevanje metod analiziranja delanja sa stanovišta individualnih mentalnih procesa.

Vrste racionalnosti Dok Veberova teorija delanja počiva na tipologiji delanja koju smo izložili u prethodnom odeljku, njegova šira teorija ra­ cionalizacije počiva na tipologiji racionalnosti koju ćemo izložiti u ovom odeljku. (Kako će se videti, te dve teorije delimično se preklapaju.) Veber razlikuje nekoliko vrsta racionalnosti. Praktična racio­ nalnost je ono što svako od nas radi svaki dan kada pokušava da stigne s jednog mesta na drugo. Uzimajući u obzir realne okolnosti Praktična racionalnost — ono što svi svakodnevno radimo kada pokušavamo da stignemo s jednog mesta na drugo.

KLASIČNE T E O R I J E

77

u kojima se nalazi, svako od nas pokušava da izađe na kraj s postojećim teškoćama i pronađe najefikasniji način da ostvari sopstvene ciljeve. Na primer, ako je put kojim obično idemo na posao blokiran saobraćajnom nezgodom, krenućemo sporednim putem. Ljudi koji žive na Zapadu nisu jedini koji se služe prak­ tičnom racionalnošću, svi ljudi u svim društvima kroz istoriju koristili su ovu vrstu racionalnosti. Teorijska racionalnost podrazumeva sposobnost da se real­ nost spozna kognitivno kroz razvoj apstraktnih koncepata. Dakle, cilj je racionalno razumevanje sveta, a ne preduzimanje racional­ nih radnji u njemu. Primena teorijske racionalnosti na saobraćaj­ ne probleme podrazumevala bi angažovanje odgovarajućih struč­ njaka, s ciljem da se dođe do dugoročnog rešenja saobraćajnih zastoja. Kao i praktična, i teorijska racionalnost javlja se u svim istorijskim društvima. Vrednosna racionalnost, kao i praktična, podrazumeva di­ rektno delanje. U ovom slučaju, izbor najpogodnijeg sredstva za ostvarenje cilja vođen je višim vrednostima, a ne svakodnevnim iskustvima i praktičnim mišljenjem. Ako, recimo, rituali u ne­ kom plemenu nalažu da, pre nego što krenete u lov, morate da zakopate koplje pod zemlju, onda to morate da uradite svaki put pre nego što krenete u lov. Sa stanovišta praktične racionalnosti, gubljenje vremena na zakopavanje koplja očigledno nije racio­ nalno, ali, posmatrano sa stanovišta vrednosnog sistema pleme­ na to jeste racionalno. Ono što se dešava u jednom plemenu (ili jednom vrednosnom sistemu) nije ni manje ni više racionalno u odnosu na ono što se dešava u nekom drugom. Prema tome, ako jedno pleme od vas zahteva da pre lova zakopate koplje ispod humke, a drugo da učestvujete u ritualnom kupanju, i jedno i drugo je racionalno u svom kontekstu. Kao i prethodne dve, i vrednosna racionalnost javlja se u svim civilizacijama i svim istorijskim epohama. Teorijska racionalnost - sposobnost da se realnost spozna kognitivno kroz razvoj apstraktnih koncepata. Cilj je racionalno razumevanje sveta, a ne preduzimanje racionalnih radnji u njemu. Vrednosna racionalnost - izbor najpogodnijeg sredstva za ostvarenje cilja vo­ den je višim vrednostima, a ne svakodnevnim iskustvima i praktičnim mišljenjem.

78

D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Konačno, Veber se najviše bavio formalnom racionalnošću. U ovom slučaju izbor najpogodnijeg delanja zasniva se na pravili­ ma, propisima i zakonima koji se primenjuju na svakoga. Tipičan primer formalne racionalnosti jeste moderna birokratija u kojoj pravila organizacije određuju najracionalniji smer delanja. Sledstveno, ako pravila nalažu da svaki put kada od opštine tražite da vam izda izvod iz matične knjige rođenih morate da popu­ nite šesnaest formulara, onda to ne možete da izbegnete čak ni onda kada poznajete nekoga od zaposlenih u opštini. Nekome ko ne radi u opštini to se može činiti neefikasnim i neracionalnim; ipak, sa stanovišta opštinske birokratije, to je sasvim racionalno. Za razliku od ostalih tipova racionalnosti, formalna racionalnost javila se samo na Zapadu s pojavom industrijalizacije (iako danas sve više postaje sastavni deo društvenih odnosa širom sveta). Vebera je stoga prvenstveno interesovala formalana racio­ nalnost. On je želeo da odgovori na pitanje zbog čega se ona javila baš na modernom Zapadu, a ne na nekom drugom mestu, u neko drugo vreme. To ga je navelo da proučava činioce koji su pospešili racionalizaciju na Zapadu i prepreke koje su za nju po­ stojale na svim drugim mestima. Glavna prepreka i glavni podstrek racionalizaciji jeste religija.

Protestantska etika i duh kapitalizma Protestantizam je odigrao odlučujuću ulogu u rastu raciona­ lizacije na Zapadu. Vebera je prvenstveno interesovala racionaliza­ cija privrednog sistema, a najracionalniji privredni sistem svakako je kapitalizam. Veber je smatrao da je kapitalizam racionalan na različite načine, ali najviše zbog njegovog insistiranja na stvarima koje se mogu meriti, što se najbolje vidi u načinu na koji se ka­ pitalizam razvija, kao i u sve većoj upotrebi modernog računo­ vodstva. Zbog toga je Veber svoju pažnju usmerio na odlučujuću ulogu koju je protestantizam, a posebno kalvinizam odigrao u pojavi kapitalizma. S druge strane, druge svetske religije, poput Formalna racionalnost - izbor najpogodnijeg delanja zasniva se na pravilima, propisima i zakonima koji se primenjuju na svakoga. Ta vrsta racional­ nosti karakteristična je za moderni Zapad.

KLASIČNE TEORIJE

79

konfučijanizma u Kini ili hinduizma u Indiji, sprečile su da se racionalizacija, a naročito kapitalizam, jave u tim društvima. Vebera je prvenstveno interesovala kalvinistička protestant­ ska etika. Kalvinsti su verovali u predestinaciju, to jest u to da je unapred određeno da li će neko ići u pakao ili u raj. Iako nije postojao nijedan način na koji bi kalvinisti direktno mogli uticati na svoju sudbinu, postojali su određeni znaci na osnovu kojih su mogli saznati da li su medu odabranima ili nisu. Jedan od glavnih pokazatelja da pripadaju spašenima bio je uspeh u poslu. Zbog toga su kalvinisti bili veoma zainteresovani da postignu poslovni uspeh, što je podrazumevalo stvaranje većeg i profitabilnijeg po­ sla. To je takode podrazumevalo da su kalvinisti novac, umesto da ga troše na prolazna lična zadovoljstva, morali da štede i ponovo ulažu u posao kako bi ga (posao) učinili još unosnijim. Na ovu, ponekad bezobzirnu težnju za profitom, podsticalo ih je uverenje da je njihova moralna dužnost da se ponašaju na takav način. Takode, njima su pri ruci bili marljivi radnici koji su na sličan način tražili znakove uspeha; a biti dobar radnik bio je jedan ta­ kav znak. Konačno, kalvinističke preduzetnike nije mučilo to što su, za razliku od svojih radnika, bili toliko uspešni. Uostalom, sve je unapred određeno. Oni koji nisu medu spašenima, neće biti uspešni. Ako među radnicima ima onih koji će biti spašeni, prosperiraće ekonomski. Bio je to jedan izuzetno ohrabrujući sistem za one koji su već stekli bogatstvo ili težili da ga steknu. Sva ta uverenja o ekonomskom uspehu među kalvinistima vodila su do protestantske etike. Veber je protestantsku etiku po­ vezao s duhom kapitalizma, sistemom ideja koji je konačno do­ veo do stvaranja kapitalističkog privrednog sistema. U različitim Protestantska etika — budući da su verovali u predestinaciju, kalvinisti nisu mogli da znaju da li će ići u pakao ili u raj niti su direktno mogli da uti­ ču na svoju sudbinu. Međutim, postojali su određeni znaci na osnovu kojih su mogli saznati da li su medu spašenima ili nisu. Jedan od glav­ nih pokazatelja da pripadaju spašenima bio je uspeh u poslu. Duh kapitalizma - na Zapadu, za razliku od drugih delova sveta, motiv ljudi da postignu ekonomski uspeh nije bila pohlepa već moralni sistem koji je isticao neprekidnu težnju ka ekonomskom uspehu. Duh kapitalizma sadtži niz komponenti uključujući racionalnu i sistematičnu težnju za profitom, štedljivost, tačnost, čestitost i sticanje novca kao legitimno i samo sebi cilj.

80

D Ž O R D Ž RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

delovima sveta i u različitim istorijskim epohama ljudi su težili postizanju ekonomskog uspeha, ali na modernom Zapadu nji­ hov motiv nije bila pohlepa, već moralni sistem koji je isticao ekonomski uspeh. Težnja za profitom bila je odvojena od mo­ ralno sumnjive pohlepe i usmerena prema duhu koji se smatrao moralno ispravnim. Duh kapitalizma podrazumeva više elemenata uključujući i nama najinteresantniju racionalnu i sistematičnu težnju za profi­ tom. Druge ideje povezane s duhom kapitalizma uključuju štedlji­ vost, tačnost, čestitost i sticanje novca kao legitimnu radnju koja je cilj samoj sebi. Iznad svega, neprekidno uvećavanje bogatstva i eko­ nomski prosperitet smatrani su dužnošću ljudi. Duh kapitalizma više nije bio pitanje lične ambicije, već je postao moralni imperativ. Očigledna veza koja postoji između protestantske etike i duha kapitalizma ogleda se u tome što je protestantska etika po­ mogla razvoj kapitalizma. Dokaz za tu tvrdnju Veber je pronašao proučavajući one evropske države u kojima koegzistira više reli­ gija. Otkrio je da su lideri privrednog sistema u ovim državama - poslovni lideri, posednici kapitala, visokokvalifikovani radnici i tehnički naprednije i poslovno obučeno osoblje - u ogromnoj većini bili protestanti. To je značilo da je protestantizam odigrao značajnu ulogu u izboru tih zanimanja i, obrnuto, da druge religi­ je nisu uspele da stvore idejne sisteme koji bi podsticali ljude da se bave ovim pozivima. Drugim rečima, katoličanstvo nije stvorilo, a nije ni moglo da stvori, duh kapitalizma. Zapravo, katoličanstvo je sprečavalo razvoj takvog duha. U tom pogledu, ono se na Zapadu nije razlikovalo od konfučijanizma i budizma na Istoku.

Konfučijanizam, hinduizam i kapitalizam Kina je, kao i Zapad, imala preduslove za razvoj kapitalizma, uključujući tu tradiciju jake želje za prisvajanjem i bezobzirnog ta­ kmičenja. Kinezi su imali razvijenu proizvodnju i ogromnu radnu sposobnost. Postavlja se pitanje zašto Kina, sa svim ovim i drugim prednostima na svojoj strani, nije podlegla sveobuhvatnom pro­ cesu racionalizacije, ili još konkretnije, zašto se u Kini nije razvio kapitalizam? Iako su neki elementi kapitalizma u Kini bili prisutni

KLASIČNE TEORIJE

81

(zajmodavci, poslovni ljudi), nedostajalo joj je tržište i drugi raci­ onalni elementi kapitalizma. Postoje brojni razlozi zbog kojih su Kinezi propustili razvoj kapitalizma, ali glavni razlog Veber je vi­ deo u konfučijanizmu i njegovim karakteristikama. Konfučijanizam je kao preduslov za sticanje položaja i zadobijanje statusa isticao knjiško obrazovanje. Na ceni je bio prosvećen i načitan čovek. Takode, cenile su se bistrina i dosetljivost. Konfučijanci nisu vrednovali rad i prepuštali su ga potčinjenima. Iako se bogastvo cenilo, smatralo se neprihvatljivim raditi za nje­ ga. Konfučijanci su bili nezainteresovani za privredu i privred­ ne aktivnosti. Aktivno učešće u poduhvatima čiji je cilj sticanje profita smatralo se moralno sumnjivim i neprikladnim za jednog konfučijanskog vlastelina. Osim toga, konfučijanci nisu bili orijentisani ka bilo kakvoj vrsti promene, uključujući tu i ekonom­ sku promenu. Cilj konfučijanizma bilo je održavanje postojećeg stanja. Možda je još važnije to što nije bilo nikakve napetosti između religije konfučijanaca i sveta u kojem su konfučijanci živeli. Stoga nije bilo potrebe za preduzimanjem mera koje bi re­ sile tu napetost. Nasuprot tome, u kalvinizmu je tenzija između predestinacije i želje da se zna nečija sudbina dovela do ideje da uspeh u poslu može biti znak spasenja i razrešenja te tenzije. Hinduizam je u Indiji takode predstavljao prepreku racio­ nalizaciji i kapitalizmu. Na primer, hinduisti veruju da su ljudi rođeni u onoj kasti (nepromenljiv položaj u sistemu društvene stratifikacije) koju su zaslužili vrlinama svog ponašanja u pret­ hodnom životu. Vernom privrženošću ritualu kaste, hindu vernici stiču zaslugu za sledeći život. Spasenje treba dostići vernim poštovanjem pravila. Inovacije, naročito u oblasti privrede, nisu mogle voditi u višu kastu u sledećem životu. Aktivnost u ovom svetu nije smatrana bitnom, jer je ovaj svet samo prolazno prebi­ valište i prepreka duhovnom istraživanju hinduista.

Strukture vlasti i racionalizacija Racionalizacija se kao tema provlači kroz mnoge aspekte Veberovog rada, ali mi ćemo je izučavati u domenu vlasti. Vlast je legitimna dominacija, tj. dominacija zasnovana na pristanku.

82

D Ž O R D Ž RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Postavlja se pitanje: šta daje legitimitet nekim ljudima da izdaju naredbe koje će drugi ljudi verovatno slediti? Postoje tri osnove legitimiteta vlasti: tradicija, harizma i legalnost. Držeći se svo­ je teorije racionalizacije, Veber je predvideo dugoročni trend u pravcu trijumfa racionalno-legalne vlasti. Tradicionalna vlast zasniva se na verovanju sledbenika da su neki ljudi (na osnovu porodičnih, plemenskih ili rodbinskih veza) od pamtiveka ovlašćeni da vladaju. Vode tvrde da su oni pravi predstavnici svetih i prastarih pravila i sila, a sledbenici u to veruju. Različiti oblici tradicionalnog autoriteta uključuju vladavinu starijih, vladavinu naslednih voda i si. Veber je i feudalizam sma­ trao jednom vrstom tradicionalne vlasti. Strukture tradicionalne vlasti nisu racionalne i sprečavaju nastanak racionalizacije. Mada se u savremenom svetu još uvek mogu naći ostaci tradicionalne vlasti (pogotovo u manje razvijenim društvima), ona je uglavnom nestala ili postala nevažna. Engleska monarhija primer je ostatka tradicionalne vlasti koja očigledno nema nikakvu moć.

Ključni koncept Idealni tip i

birokratija

Veber je osmislio niz značajnih metodoloških koncepata, a je­ dan od najvažnijih je koncept idealnog tipa. Treba odmah na­ glasiti da Veber pod idealnim tipom nije podrazumevao neku vrstu utopijske ili najbolje* moguće pojave. On je idealan u tom smislu što predstavlja jednostrano preuveličavanje uglavnom ra­ cionalnih komponenti određene pojave. Takva jednostrana pre­ uveličavanja postala su koncepti koje je Veber koristio za analizu društva u svim njegovim istorijskim i savremenim varijantama. Tradicionalna vlast — vlast koja se legitimise verovanjem sledbenika da su neki ljudi od pamtiveka ovlašćeni da vladaju. Vode tvrde da su oni pravi predstavnici svetih i prastarih pravila i sila, a sledbenici u to veruju. Idealni tip - jednostrano prenaglašavanje uglavnom racionalnih komponenti određene pojave, koje služi kao koncept koji se koristi za analizu druš­ tva u svim njegovim istorijskim i savremenim varijantama. Idealni tip je jedinica mere koja se koristi za poređenje posebnih primera društvenih fenomena bilo da se oni nalaze u različitim kulturama ili u različitim vremenskim periodima.

KLASIČNE TEORIJE

Idealni tip je jedinica mere koja se koristi za poredenje različi­ tih primera društvenih fenomena bilo da se oni nalaze u razli­ čitim kulturama ili u različitim vremenskim periodima. Jedan od najpoznatijih Veberovih idealnih tipova je idealni tip birokratije. Ovo su njegove glavne karakteristike: 1. Činovnici su lično slobodni, ali se pokoravaju objektivnim službenim dužnostima. 2. Oni se postavljaju (a ne biraju) po strogo utvrđenoj hijerar­ hiji sa strogo određenim kompetencijama. 3. Svaka služba ima obavezu i ovlašćenje da izvršava svoje duž­ nosti, kao i sredstva prinude pomoću kojih može da izvrši svoje obaveze. 4. Svaki službenik ima stručne kvalifikacije koje se proveravaju ispitom i dokazuju diplomom. „, 5. Činovnci se odnose prema svojoj službi kao prema jedinom i glavnom zanimanju. 6. U svom radu, službenici imaju sredstva za upravljanje, ali ih ne poseduju. 7. Službenik ne može prisvojiti službenu poziciju. 8. Najveći deo pravila kojima se reguliše birokratski aparat (odluke, pravila, norme) u pisanom su obliku. Nijedan idealni tip, pa ni ovaj, nigde nije u potpunosti ostva­ ren. Iako ga je Veber stvarao po ugledu na birokratiju kakva postoji na modernom Zapadu, čak ni tamo nijedna konkretna organizacija ne poseduje sve te karakteristike u zadovoljava­ jućem obimu (tj. u obimu koji bi dopustio da tu organizaci­ ju nazovemo idealnim tipom). Veber je ovaj idealni tip (kao i sve ostale) koristio za istorijsko-uporednu analizu, u ovom slučaju, organizacionih, odnosno birokratskih oblika. Veber je uporedio birokratsku organizaciju sve tri vrste vlasti i zaključio kako organizacije koje se povezuju s tradicionalnom i harizmatskom vlašću ne poseduju mnoge od tih karakteristika; one nisu birokratije i ne funkcionišu ni približno tako dobro kao birokratske ustanove racionalno-legalne vlasti. Idealni tip takode se može koristiti za poredenje konkretnih organizacija u savremenom svetu u smislu stepena u kome od­ govaraju idealnom tipu. Istraživač može koristiti idealni tip da bi precizno odredio kolika su odstupanja od idealnog tipa, a zatim pokušati da objasni ta odstupanja. Razlozi zbog kojih

83

84

D Ž O R D Ž R i c E R - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I N J E N I KLASIČNI KORENI

konkretne organizacije ne zadovoljavaju idealni tip mogu biti raznovrsni. To su dezinformacija, strateške greške, logičke za­ blude, emotivni činioci ili, jednostavnije rečeno, bilo koja ira­ cionalnost koja je sastavni deo organizacije. Harizmatska vlast legitimiše se verovanjem sledbenika u izu­ zetnu svetost, hrabrost ili primeran karakter vođe. Ta ideja očigled­ no sadrži, sada čuveni, koncept harizme. Harizmatična osoba je ona osoba za koju se veruje da poseduje vanserijske ili nadljudske sposobnosti. Iako u svakodnevnoj upotrebi ovim terminom opisu­ jemo izuzetne osobine neke osobe, Veber je naglašavao to da drugi definišu osobu kao harizmatičnu. To vodi do važnog zaključka da neko ne mora imati nikakve vidljive izuzetne osobine da bi ga drugi definisali kao harizmatskog vođu. Za Vebera, harizma je jedna veo­ ma važna revolucionarna snaga. Kroz istoriju, harizmatske vođe se ističu i svrgavaju tradicionalne, čak i racionalno-legalne strukture. Bitno je zapamtiti da harizmatska vlast nema racionalne osnove (ona, kao i religija, počiva na veri ljudi), pa je stoga ne­ pogodna za svakodnevne zahteve upravljanja društvom. Zapra­ vo, to gotovo odmah postaje jasno i sledbenicima harizmatskog vode. Ubrzo nakon dobijanja vlasti, njegovi sledbenici preduzimaju niz mera koje imaju svrhu da osposobe režim za obavljanje uobičajenih upravljačkih poslova. Oni to rade kroz proces koji je Veber nazivao rutinizacija harizme. Drugim recima, vođini sledbenici teže da preoblikuju izuzetne i revolucionarne karak­ teristike svog režima kako bi on uspešnije mogao da obavlja sva­ kodnevne poslove. Oni to, takode, rade da bi se pripremili za dan kada će harizmatski vođa otići s političke scene i omogućiti im da ga naslede. Ako ne preduzmu te mere, izgubiće vlast čim Harizmatska vlast - vlast koja se legitimise verovanjem sledbenika u izuzetnu svetost, hrabrost ili natprirodni karakter vode. Harizma - izuzetne (natprirodne) osobine koje drugi pripisuju nekoj osobi. Ta osoba ne mora zaista posedovati te osobine da bi bila tako definisana. Rutinizacija harizme - pokušaj sledbenika harizmatskog vladara da preobli­ kuju izuzetne i revolucionarne karakteristike svog režima kako bi on us­ pešnije mogao da obavlja svakodnevne poslove. Sledbenici pribegavaju rutinizaciji i da bi se pripremili za dan kada će harizmatski voda otići s političke scene i omogućiti im da ga naslede.

Kl_A5ICNE TEORIJE

85

vođa umre. Prema tome, sledbenici se nadaju da će procesom rutinizacije uspeti da harizmu prenesu na pristalice ili upravljač­ ku organizaciju koju čini grupa pristalica. Tu se javlja jedna velika protivrečnost. Pokušavajući da rutinizuju harizmu, vođini naslednici učiniće sve što je potrebno kako bi omogućili funkcionisanje harizmatske vlasti na dnev­ nom nivou i njen nastavak i nakon vođine smrti. Ali, ako uspeju u tome, potkopaće same temelje harizmatske vlasti - više neće biti izuzetni ili ih sledbenici neće posmatrati na taj način. Kako vidimo, uspešna rutinizacija harizme na kraju uništava samu ha­ rizmu i vlast je na putu da se preobrazi u jedan od preostala dva oblika vlasti - racionalno-legalnu ili tradicionalnu. Kao što smo rekli, harizmatska vlast je jedna revolucionarna snaga. Ona funkcioniše tako što menja ljude iznutra; oni menjaju način svog razmišljanja i odlučuju se da prate harizmatskog vođu, misleći da on može da reši sve društvene probleme. Mada je harizma važna revolucionarna snaga, ona bledi u poređenju s onim što Veber smatra najvažnijom revolucionarnom snagom u istoriji - sve većom racionalizacijom i nastankom racionalno-legalne vlasti. Racionalno-legalna vlast legitimise se činjenicom da je vodstvo svoj položaj steklo pridržavajući se niza kodifikovanih pravila i propisa. Primer racionalno-legalne vlasti jeste predsednik SAD; njegova vladavina legitimise se činjenicom da je pobedio na izborima i dobio najviše glasova elektorskog koledža. Dok harizma menja način na koji ljudi razmišljaju - menja ih iznutra - racionalizacija menja ljude spolja, menjajući strukture u kojima žive. Najvažnija struktura povezana s racionalno-legalnom vlašću jeste moderna birokratija (vidi ključni koncept Idealni tip i birokratijd). I ostali oblici vlasti imaju svoje organizacije, ali one ne mogu da se porede s birokratijom i nemaju ni približan uticaj na ljude kao birokratija. Birokratija je bila toliko važna za Vebera da ju je on smatrao ne samo središnjom tačkom racionalno-legalne vlasti, već i modelom za proces racionalizacije na Zapadu. Veber je birokratiju opisivao ne samo kao racionalnu, već i kao moćnu strukturu. Ona vrši snažnu kontrolu kako nad onima koji rade Racionalno-legalna vlast - racionalno-legalna vlast legitimise se činjenicom da je vodstvo svoj položaj steklo tako što se pridržavalo niza kodifikovanih pravila i propisa.

86

DžORDZ RlCER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

u birokratiji, tako i nad onima koji se samo služe njenim usluga­ ma. Birokratija predstavlja vrstu kaveza koji menja način na koji ljudi razmišljaju i postupaju. Jednom rečju, ona bitno utiče na društveno ponašanje. Veber je smatrao da racionalizacija ima odlike kaveza. Nema sumnje u to da racionalizacija, i uopšte racionalno-legalna vlast donose sa sobom niz pogodnosti za društvo, ali Veber je bio ve­ oma svestan problema koji su povezani s njima. Veberovu teori­ ju, zapravo, usko vezujemo za koncept gvozdenog kaveza racio­ nalizacije - sliku moćne strukture nalik kavezu iz koje je skoro nemoguće pobeći. To je bio način na koji je Veber razmišljao o porastu racionalizacije na Zapadu. On je cenio uspehe raciona­ lizacije, ali je bio razočaran sve većom kontrolom koju je ona imala nad ljudima. Veber se plašio da će širenjem racionalizacije na sve veći broj delova društva, ljudi sve teže moći da pobegnu u delove društva koji nisu racionalizovani. Ljudi će se naći zaklju­ čani u gvozdenom kavezu racionalizacije. Veber nije smatrao da samo racionalizacija osvaja Zapad, već da to čini i racionalno-legalna vlast. Ona je uspešnija od tradicio­ nalne vlasti koja joj, vremenom, mora ustupiti mesto. Harizmatske revolucije javljaće se i dalje, ali jednom rutinizovana, organizacija harizmatske vlasti slaba je u poredenju s racionalnom birokratijom. Jednom kada se rutinizuje, harizma biva uništena, a struktu­ ra vlasti je na putu da prede u neki drugi oblik. Iako taj novi oblik može biti tradicionalna vlast, veća je verovatnoća da će na moder­ nom Zapadu to biti racionalno-legalna vlast. Pored toga, kada se moderni harizmatski pokreti jave, sve je veća verovatnoća da će naići na gvozdeni kavez racionalizacije i racionalno-legalne vlasti. Taj kavez, osim što „zaključava" ljude, postaje sve nepropustljiviji na spoljne nasrtaje i sve sposobniji da harizmatskog vodu i gomilu koja ga sledi drži podalje od sebe. Kao posledica toga, u moder­ nom svetu harizmatski tip vlasti i tradicionalni tip vlasti sve manje odgovaraju zahtevima modernog društva i imaju sve manje izgle­ da da se održe. Racionalno-legalna vlast, racionalizacija i gvozdeni kavez racionalnosti jesu ono što pobeduje. Gvozdeni kavez racionalizacije - moćna, nevidljiva sila organizovanja društve­ nih oblika (pogotovo organizacija) nalik kavezu iz koje je skoro nemogu­ će pobeći, a koja utiče na društvene odnose i društveno ponašanje.

«LASICNE TEORIJE

87

Sažetak 1.

Klasične sociološke grand-teorije predstavljaju široke, veoma am­ biciozne pokušaje da se ispriča priča o velikom vremenskom odsečku ljudske istorije i/ili o velikom delu društva.

2.

Teorija Emila Drikema bavi se promenljivom prirodom podele rada i prelaskom iz mehaničke solidarnosti u organsku solidar­ nost.

3.

Osnovni činilac u toj transformaciji jeste promena u dinamičkoj gustini društva.

4.

Prelazak iz mehaničke solidarnosti u organsku solidarnost praćen je drastičnim slabljenjem kolektivne svesti.

5.

Pokazatelj te promene jeste transformacija krivičnog prava u restitutivno pravo.

6.

Glavna patologija koja se vezuje za organsku solidarnost i njenu slabu kolektivnu svest jeste anomija.

7.

Teorija Karla Marksa bavi se istorijskim korenima kapitalizma, samim kapitalizmom i priželjkivanim prelaskom u komunizam.

8.

Marksova kritika kapitalizma zasniva se na nizu pretpostavki o ljudskom potencijalu. Razvoj tog potencijala sprečava kapitalizam koji vodi do otuđenja, pogotovo do otuđenja među radnicima.

9.

Kapitalizam je, u suštini, dvoklasni privredni sistem u kome jed­ na klasa (kapitalisti) poseduje sredstva za proizvodnju, a druga klasa (proletarijat) mora da prodaje svoje radno vreme da bi ima­ la pristup tim sredstvima.

10.

Marks prihvata radnu teoriju vrednosti, po kojoj sva vrednost pro­ izvoda dolazi iz rada utrošenog u njegovu proizvodnju. Sledstveno tome, on zaključuje kako kapitalisti eksploatišu proletarijat.

11.

Proletarijat i kapitalisti nisu u stanju da vide tu realnost zbog laž­ ne svesti. Međutim, proletarijat će naposletku uspeti da dosegne klasnu svest i shvati na koji način funkcioniše kapitalizam.

12.

D a bi se kapitalizam zbacio, proletarijat mora da preduzme kon­ kretnu akciju, ono što Marks naziva praksisom.

13.

Komunizam je društveni sistem koji po prvi put omogućava puno izražavanje ljudskog potencijala.

14.

Maks Veber pravio je razliku između četiri tipa racionalnosti praktične, teorijske, vrednosne i formalne - ali se najviše bavio formalnom racionalnošću, odnosno načinom na koji je njena do­ minantnost vodila do racionalizacije Zapadnog društva.

88 15.

16. 17.

D20RDŽ RlCER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Protestantska etika igrala je središnju ulogu u racionalizaciji Za­ pada, pogotovo racionalizaciji privrede. O n a je bila presudan či­ nilac u razvoju duha kapitalizma i, konačno, uspona kapitalistič­ kog privrednog sistema. Veber je takode proučavao činioce koji su unutar konfučijanizma u Kini i hinduizma u Indiji sprečavali racionalizaciju i kapitalizam. Veber je razlikovao tri tipa vlasti - tradicionalnu, harizmatsku, racionalno-legalnu - i tvrdio kako je ova poslednja u savremenom društvu najdominantnija vrsta vlasti.

Literatura

za dalje

čitanje

Barns, H . E. (1982). Uvodu istoriju sociologije 1-II. Beograd: B I G Z . Veber, Maks (1976). Privreda i društvo 1 i 2. Beograd: Prosveta. Veber, Maks (1997). Sabrani

spisi iz sociologije

religije I—III. Sremski

Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Veber, Maks (1998). Duhovni rad kao poziv. Sremski Karlovci: Izda­ vačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Dirkem, Emil (1963). Pravila sociološkog metoda. Beograd: Savremena škola. Dirkem, Emil (1972). O društvenojpodeli rada. Beograd: Prosveta. Dirkem, Emil (1982). O religioznim oblicima društvenog života. Beo­ grad: Prosveta. Dirkem, Emil (1997). Samoubistvo. Beograd: B I G Z . Đurić, Mihajlo (1987). Sociologija Maksa Vebera. Zageb: Naprijed. Gidens, Entoni (1996). Dirkem. Beograd: X X v e k . Comte, August (1989). Kurs pozitivne filozofije. Nikšić: Univerzitetska riječ. Korać, Veljko (1987). Marksovo shvatanje čovjeka. Zagreb: Naprijed. Marinković, Dušan [priredio] (2008). Emil Dirkem 1858-2008. Novi Sad: Mediterran Publishing. Marks, Karl. Kapital, (bilo koje izdanje) Marks, Karl. Prilog kritici političke ekonomije, (bilo koje izdanje) Mimica, Aljoša (1992). O radikalskoj sociologiji. Niš: Gradina. Minoa, Zorž (2008). Istorija

samoubistava,

dobrovoljna

smrt u zapad­

nom društvu. Novi Sad: Mediterran Publishing. Cvjetičanin V. i Supek R. (2003). Emil Dürkheim

i francuska

sociološka

škola. Zagreb: Naprijed. Weber, Maks (1989). Metodologija društvenih znanosti. Zagreb: Globus. Weber, Maks (1968, 1989). Protestantska etika i duh kapitalizma. Sa­ rajevo: Veselin Masleša.

GLAVA 3 KLASIČNE TEORIJE (2) Georg Zimi: Narastajuća tragedija kulture Torsten Vehlen: Kontrola biznisa nad industrijom Džordž Herbert Mid: Socijalni biheviorizam Sažetak Literatura za dalje čitanje Ova glava predstavlja nastavak prethodne glave i bavi se radom druga tri glavna klasična teoretičara. Prvi, Georg Zimi predstavlja nesporan izbor jer se sve više smatra, s Marksom, Veberom i Dirkemom, jednim od osnivača i najvažnijih autora kla­ sične sociološke teorije. Izbor druga dva teoretičara atipičan je i kontroverzan. Torsten Veblen je Amerikanac i uglavnom se bavio ekonomijom. Međutim, on zaslužuje da se svrsta u red velikih klasičnih socioloških teoretičara zato što je: (1) stvarao ideje koje su takođe bile sociološke; (2) razvio grand-teoriju ekonomskih promena koja je po svom usmerenju i obimu slična ostalim teo­ rijama klasičnih teoretičara (od kojih su svi imali da kažu pone­ što o ekonomiji); (3) anticipirao da će u kasnom 20. veku doći do transformacije privrede koja je bila definisana proizvodnjom u privredu koja se definiše potrošnjom. Još jedan Amerikanac, Džordž Herbert Mid, predstavlja takode pomalo neobičan izbor za raspravu u ovoj glavi. Iako se Mid manje od drugih bavio ve­ likim socijalnim promenama i problemima svog vremena, on je stvorio teoriju koja je omogućila neuporediv uvid u individual­ nu svest (uključujući „svest" i „sopstvo"), delanje i interakciju.

GEORG ZIML: NARASTAJUĆA TRAGEDIJA KULTURE Georg Zimi (1858-1918) još jedan značajan nemački soci­ jalni teoretičar. Zimi je smatrao da je izučavanje tragedije kulture prvi zadatak sociologa. Međutim, pre nego što dođemo do tog problema, moramo se pozabaviti nekim osnovnim konceptima Zimlove teorije.

90

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I N J E N I KLASIČNI KOREN

Asocijacija Iako je Georg Zimi tvorac jedne važne grand-teorije o tra­ gediji kulture, njegova rana, a donekle i kasnija slava, zasnivaju se na njegovim teorijama svakodnevnog života. Zapravo, Zimla su, više nego ostale klasične mislioce, zanimala naizgled banalna svakodnevna ponašanja, kao što su zajednička večera više ljudi, traženje uputstava od drugih ili oblačenje da bi se udovoljilo dru­ gima. Te oblike interakcije Zimi naziva asocijacijama; njihova svrha je da povezu ljude jedne s drugima. (Otuda bi se asocijacija mogla prevesti još i kao povezivanje.) Asocijacije se neprekidno stvaraju, razrađuju, nestaju, a zatim zamenjuju drugim oblicima asocijacije. Za Zimla, ti oblici asocijacije predstavljaju samo deliće društvenog života koje treba proučavati mikroskopski. Ovaj deo Zimlove teorije jasno se može razgraničiti od njegovih raz­ mišljanja o tragediji kulture. Zimi je, poput Vebera, pokušao da definiše sociologiju kao studiju o svakodnevnom životu: sociologija treba da proučava društvo, a društvo nije ništa drugo do zbir individualnih inte­ rakcija koje ga čine.

Forme i tipovi Zimi je napravio bitnu razliku između formi interakcije i tipova učesnika u interakcijama. (Otuda se ponekad njegova te­ orija naziva formalizam.) Ljudi se svakodnevno suočavaju s ve­ likim i zbunjujućim mnoštvom interakcija i s još većim brojem učesnika u njima. Da bi uspešno izašli na kraj s tom konfuzijom, ljudi društveni svet svode na mali broj formi interakcija i tipova učesnika u interakcijama. Prisetimo se primera žurke iz glave 2 i velikog broja interakcija koje se na njoj odvijaju. Kada vas neko pita: „Sta te je dovelo na ovakvu žurku?", tu formu interakcije možete protumačiti na najmanje dva načina: kao običan „zahtev Asocijacija - po Zimlu, odnosi medu ljudima, ili interakcija. Forme - obrasci koje ljudi i naučnici primenjuju na veliko i zbunjujuće mnoštvo interakcija, kako bi lakše izašli s njima na kraj. Tipovi - obrasci koje ljudi i naučnici primenjuju na veliki broj učesnika u interakcijama, kako bi ih sveli na ograničen broj kategorija.

KLASIČNE TEORIJE

91

za informacijom" ili kao „želju da se započne odnos". Ako ste raspoloženi da započnete jedno novo poznanstvo, odgovorićete: „Šansa da upoznam nekoga poput tebe". Ako mislite da bi osoba koja vas je to pitala mogla da vam dosađuje, odgovorićete joj: „Autobus gradskog saobraćaja". Dakle, pošto se oko nas odvija veliki broj interakcija, uvek težimo da ih redukujemo na ograni­ čen broj formi, kako bismo lakše izašli s njima na kraj. Isti proces se ponavlja kada treba da izađemo na kraj s veli­ kim brojem ljudi s kojima potencijalno možemo stupiti u inte­ rakciju. Da bismo što više olakšali susrete s njima, redukujemo ih na ograničen broj tipova učesnika u interakcijama. Na žurci nas neko koga nikada ranije nismo sreli i neko o kome ništa konkretno ne znamo pita zašto smo tu. Kako da odgovorimo nekome koga ne poznajemo? Tako što ćemo, pre nego što odgo­ vorimo, tu osobu svrstati u jedan od mnogobrojnih tipova koje smo prethodno stvorili. Da li je osoba koja nam je uputila pita­ nje ozbiljna ili samo želi flert? Da li je dosadna ili je šarmantna? Naš odgovor zavisiće od toga u koju kategoriju smo, na osnovu prvog utiska, smestili tu osobu. Možda ćemo kasnije uvideti da je naš prvobitni sud bio pogrešan i da smo tu osobu svrstali u pogrešnu kategoriju. Ipak, s obzirom na to da se u svakodnev­ nom društvenom životu susrećemo s ogromnim brojem ljudi, prinuđeni smo da ove tipove koristimo kao prve aproksimacije koje nam služe da bismo započeli (ili prekinuli) interakciju. Zimi je verovao da je neophodno da i sociolozi, a ne samo obični ljudi, svakodnevno razvijaju forme i tipove. Iz tog razlo­ ga, Zimi je napisao niz eseja o formama interakcije (na primer, podređenosti i nadredenosti) i o tipovima učesnika u interakciji (na primer, stranac).

Svest Zimlovo proučavanje asocijacije bilo je povezano i oblikova­ no njegovim proučavanjem svesti. On je polazio od pretpostav­ ke da se ljudsko delanje odvija svesno. Ljudi u interakcije ulaze s različitim motivima, ciljevima i interesima; oni koriste kreativnu svest. Zimi je takođe verovao da ljudi mogu da se suoče sa sobom

92

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I N J E N I KLASIČNI KORENI

mentalno, tj. da sebe posmatraju odvojeno od svojih postupaka. Drugim recima, ljudi mogu da procenjuju stimuluse koji utiču na njihovo ponašanje, razmotre različite načine na koje mogu da reaguju, pa tek onda odluče kako da delaju. Zbog tih mental­ nih sposobnosti, ljudi nisu potčinjeni spoljašnjim stimulusima ili spoljašnjim strukturama. Međutim, svest takođe ima sposobnost da te stimuluse ili strukture ispuni realnim postojanjem; koristeći sociološki rečnik, taj proces kojim strukturama dajemo sadržinu nazivamo reifikacija. Ljudi takođe imaju sposobnost da stvaraju uslove koji ih ograničavaju. Pomoću svojih mentalnih procesa ljudi se mogu osloboditi ili ograničiti, odnosno, što je verovatnije, napraviti kombinaciju jednog i drugog.

Georg Zimi Biografska skica Georg Zimi bio je marginalac, „stranac" u nemačkom akadem­ skom svetu svog vremena. Iako se danas smatra jednim od veli­ kana sociološke teorije, on je tokom svog života zauzimao beznačajne akademske pozicije. Najveći deo vremena nije čak mogao da zaradi ni redovnu platu, već je zavisio od studentskih stipendija. Zimi je, međutim, stvorio impresivne teorije i lično poznavao veliki broj značajnih in­ telektualaca (npr., Maksa Vebera) koji su o njemu imali visoko mišljenje. Zašto je onda Zimi bio marginalan? Mogu se izdvojiti dva razloga. Prvo, on uglavnom nije pisao o onome što je u njegovo vreme smatrano legitimnim akadem­ skim traktatom. Umesto toga, pisao je eseje s popularnim na­ slovima koji su često bili objavljivani u novinama i magazinima. Činilo se da mu takav vid rada i izraza više odgovara od masiv­ nih tomova knjiga (iako je pisao i njih), ali birokratija nemačkih univerziteta nije znala šta će s takvim radovima. Drugo, Zimi je bio Jevrejin u jednom akademskom svetu koji je obilovao an­ tisemitizmom. U jednom izveštaju ministru prosvete, Zimi je Reifikacija - proces u kojem društvenim strukturama dajemo sadržinu.

KLASIČNE TEORIJE

93

opisan kao „jedan potpuni Jevrejin, po svojoj spoljašnosti, po svom ponašanju i po svom načinu razmišljanja". Uzimajući u obzir ovaj izveštaj i antisemitizam tog vremena, nije ni malo čudno što Zimi nije mogao da nade stalno akademsko nameštenje. To je uspeo tek pred kraj svog života, premda na jed­ nom manje značajnom nemačkom univerzitetu.

Veličina grupe Jedan od najsnažnijih aspekata Zimlove sociologije svakod­ nevnog života jeste način na koji svakodnevne interakcije prelaze u šire društvene strukture. To se najbolje može uočiti u njego­ vom čuvenom radu o dijadama i trijadama. Najjednostavnije re­ čeno, dijade su grupe od dva člana, a trijade grupe od tri člana. Na prvi pogled čini se da je razlika između ovih grupa neznatna ili da je uopšte nema. Uostalom, može li uopšte biti neke razlike ako se dvočlanoj grupi priključi još jedan član? Zimi ovde daje iznenađujući i veoma značajan odgovor: on smatra da prisustvo još jedne osobe pravi ogromnu razliku. Štaviše, presudna soci­ ološka razlika jeste razlika između dvočlanih i tročlanih grupa. Nijedno kasnije povećanje grupe (s tri člana na četiri, s devet članova na deset članova itd.) ne čini ni približno toliku razliku kao priključivanje trećeg člana dijadi. Za razliku od svih ostalih grupa, dijada, za dvoje ljudi koje se nalaze u interakciji, nema nikakvo drugo značenje van onog koje ima kao dijada. Jer, u di­ jadi ne postoji mogućnost stvaranja posebne grupne strukture koja prevazilazi odnos dvoje ljudi; ona se jedino može sastoja­ ti od dvoje ljudi koji se nalaze u interakciji. Ta dva pojedinca zadržavaju visok nivo individualnosti. Pošto nije moguće da se unutar dijade naprave podgrupe, ne postoji kolektivna pretnja pojedincima koji čine dijadu.

Dijada - grupa od dva člana. Trijada - grupa od tri člana.

94

DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Ključni koncept

Tajnovitost Zimi je tajnovitost definisao kao situaciju u kojoj jedna osoba nešto namerno prikriva, dok druga pokušava da otkrije šta je to. D a bismo ušli u interakciju, moramo znati nešto jedni o drugi­ ma (recimo, moramo znati ko je u pitanju: prijatelj, rođak, tr­ govac itd.). Iako o drugim ljudima možemo znati mnogo toga, nikada ih ne možemo poznavati u potpunosti, tj. nikada ne mo­ žemo poznavati sva njihova razmišljanja, raspoloženja itd. U svim aspektima našeg života, susrećemo se ne samo s isti­ nom, već i s neznanjem i greškama. Međutim, u interakciji s drugim ljudima neznanje i greške dobijaju poseban karakter. To se odnosi na unutrašnji život ljudi s kojima ulazimo u inte­ rakciju. Ljudi, za razliku od bilo kojeg drugog objekta sazna­ nja, imaju sposobnost da namerno otkrivaju istinu o sebi ili da lažu i prikrivaju svoje pravo lice. Čak i onda kada bi ljudi želeli da otkriju sve o sebi (a oni to rade veoma retko), ne bi uspeli, jer bi previše informacija mo­ glo da izludi druge ljude. Zato svako mora da odluči koje in­ formacije će podeliti s drugima. Posmatrano sa stanovišta Zimlovog interesovanja za kvantitet, drugima otkrivamo samo delove našeg unutrašnjeg života. Staviše, biramo koje delove ćemo prikriti, a koje otkriti. Prema tome, u svim interakci­ jama otkrivamo samo deo sebe, a koji će to deo biti zavisi od načina na koji biramo i priređujemo delove koje smo odlučili da otkrijemo. Laž je forma interakcije u kojoj neka osoba namerno prikriva istinu od drugih. Laž podrazumeva ne samo to da su drugi prevareni, već i to da je postojala namera da se drugi dovedu u zabludu. Zimi je laž razmatrao u okvirima socijalne geometrije, poseb­ no u odnosu na koncept distance. N a primer, lakše prihvatamo i lakše se mirimo kada nas lažu oni koji nam nisu bliski (s kojima smo na distanci). Zbog toga nam nije teško da pri­ hvatimo da nas političari ponekad lažu. Nasuprot tome, kada Tajnovitost - po Zimlu, situacija u kojoj jedna osoba namerno prikriva nešto dok druga pokušava da otkrije šta je to. Laž — oblik interakcije u kojoj pojedinac namerno prikriva istinu od drugih.

KLASIČNE TEORIJE

95

nas slaže neko. ko nam je blizak, to smatramo nepodnošljivim. Laž supružnika, ljubavnika, roditelja ili deteta daleko nas više pogađa od laži ministra kojeg poznajemo samo s T V ekrana. Izraženo uopštenije i kroz koncept distance, sva svakodnevna komunikacija kombinuje elemente poznate i jednoj i drugoj strani s elementima koji su poznati samo jednoj strani. Zahva­ ljujući ovom poslednjem, distanca je prisutna u svim društve­ nim odnosima. Zapravo, Zimi je tvrdio da društveni odnosi zahtevaju kako elemente koji su poznati i jednom i drugom (ili «-tom) učesniku interakcije, tako i one koji su poznati samo jednom od njih. Drugim recima, čak i najintimniji društveni odnosi zahtevaju i distancu i bliskost, odnosno uzajamno po­ znavanje i uzajamno prikrivanje. Iz tog razloga, tajnovitost je sastavni deo svih društvenih odnosa, iako može doći do preki­ da odnosa ako jedna strana otkrije tajnu koja se od nje skriva. Zimi je objašnjavao da u braku, kao najintimnijoj i najiskre­ nijoj formi asocijacije, postoji iskušenje da se partneru sve ot­ krije i da ne postoje tajne. Međutim, Zimi je verovao da je to jedno pogrešno mišljenje. Svi društveni odnosi zahtevaju isti­ nu i laž. Još konkretnije rečeno, potpuno samootkrivanje (pod pretpostavkom da je tako nešto uopšte moguće), učiniće brak prozaičnim i otkloniti svaku mogućnost pojave neočekivanog. Konačno, većina nas ima ograničene kvalitete i svako njihovo otkrivanje i pokazivanje drugima umanjuje našu zanimljivost drugima. Samo neki od onih koji poseduju veliki izvor ličnih talenata mogu pružiti brojna otkrića supružniku. Svi ostali, neumerenim samootkrivanjem postaju ogoljeni i nezanimljivi.

Stvari se radikalno menjaju kada se pređe s dijade na trija­ du. Pridruživanje treće osobe dijadi, tj. stvaranje trijade, omo­ gućava nastajanje nezavisne grupne strukture, to jest podgrupe. Stvaranjem trijade, javlja se mogućnost grupnog ugrožavanja individualnosti. Staviše, priključivanjem trećeg člana dijadi, niz društvenih uloga koje ranije nisu bile moguće, to postaju. Sledstveno, jedan član trijade može uzeti ulogu posrednika ili sudije u sporu između druga dva člana, a može i iskoristiti taj spor kako bi stekao moć. Takođe, moguće je da se dva člana grupe bore za naklonost trećeg ili da treći podstiče svađu među njima

96

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

kako bi lakše vršio kontrolu n a d o b a člana. Prema t o m e , u trijadi se sistemi autoriteta i stratifikacije, koji u dijadi nisu bili m o g u ć i , m o g u javiti n a različite načine. Stvaranje trijade n e o p h o d n o j e za razvoj društvenih struktura koje m o g u d a se o d v o j e o d p o j e d i n a ­ ca i p r e u z m u d o m i n a c i j u n a d n j i m a . Tragedija kulture, k o j a za­ u z i m a središnje m e s t o u Z i m l o v o j grand-teoriji, postaje m o g u ć a tek o n d a k a d a se razviju g r u p e sastavljene o d b a r e m tri člana. Z i m i je i m a o niz interesantnih ideja u s v o m razmišljanju o veličini grupe. T a k o je, naizgled protivrečno, smatrao d a u p o r e d o s rastom veličine grupe raste i individualna sloboda. M a l e gru­ p e će verovatno imati o g r o m n u kontrolu nad p o j e d i n c e m , jer je u m a l i m g r u p a m a kontrolu k o j u vrše ostali članovi grupe teško izbeći. M e đ u t i m , u velikim g r u p a m a pojedinac i m a veću m o g u ć ­ nost da postane m a n j e uočljiv i podložan kontroli grupe. U veli­ k i m društvima, a naročito u velikim gradovima, postoji m n o š t v o različitih grupa, a pojedinac je član m n o g i h o d njih. Posledica toga je d a svaka pojedinačna g r u p a m o ž e da kontroliše s a m o mali deo p o n a š a n j a svojih članova. M e đ u t i m , u velikim društvima, pojedinci postaju podložni drugoj vrsti kontrole, o č e m u će biti više reći u odeljcima o tragediji kulture. Staviše, mase su m n o g o podložnije kontroli p u t e m najjednostavnije ideje. Fizička blizina velikog broja ljudi, naročito u m o d e r n i m gradovima, čini poje­ dince m n o g o prijemčivijim i spremnijim d a slede najjednostavni­ je ideje i p o s t u p a j u nepromišljeno i emotivno.

Distanca i stranac Z i m i se takođe interesovao za p r o b l e m distance. N a primer,

stranac, društveni

tip koji s m o ranije p o m i n j a l i , definisan je p o ­

m o ć u distance. Stranac je neka o s o b a k o j a nije ni suviše blizu, ni suviše daleko. A k o ta o s o b a pride suviše blizu, neće više biti stranac, već član g r u p e . M e đ u t i m , ako se previše udalji, prekinuće svaki kontakt s g r u p o m . Prema t o m e , u l o g a stranca zahteva k o m b i n a c i j u blizine i distance.

Stranac — jedan od Zimlovih društvenih tipova definisan distancom: neko ko nije ni previše blizu, ni previše daleko.

KLASIČNE TEORIJE

97

Ključni koncept

Prostor D o k je Zimlovo razmišljanje o konceptu distance široko po­ znato, manje je poznata njegova teorija o prostoru. Zimi se bavio važnošću granica u prostoru. Njihova važnost otkriva se posebno onda kada su granice beskonačne i nejasne. Beskrajne granice javljaju se kada grupa nije ograničena na svoje poli­ tičke granice (na primer, masa ljudi u širem prostoru). Kada se grupa nalazi na otvorenom, ona postaje podložna impulsi­ ma, entuzijazmu i manipulaciji. To naravno može da se poveže s takvim pojavama kao što su neredi i si. Nejasan prostor po­ javljuje se kada je grupi prostor nejasan, recimo kada se grupa nalazi u potpuno crnom prostoru. To će, između ostalog, verovatno voditi do povećanog grupnog fantaziranja. Neki od Zimlovih najinteresantnijih uvida o prostoru povezani su s onim što je imao da kaže o mostu i vratima. Na primer, dok most uvek povezuje, vrata mogu da povezuju (ako su otvorena), ali i da razdvajaju (ako su zatvorena). Prema tome, on zaključuje da vrata pružaju bogatije mogućnosti od mosta. Pravac nije od značaja kada pričamo o mostu, ali postoji ogromna razlika iz­ među ulaska i izlaska kroz vrata. (Naravno, most i vrata ovde ne treba shvatiti bukvalno: to su metafore kojima se objašnjavaju društveni odnosi, odnosno društveni obrasci.)

Posebna vrsta distance koja postoji između stranca i grupe dovodi do nekih neobičnih obrazaca u njihovoj interakciji. Na primer, u interakciji s članovima grupe stranac može da bude mnogo objektivniji. Manjak unetih emocija omogućuje mu da bude nepristrasniji u proceni i u odnosu s članovima grupe. Osim toga, pošto je u pitanju stranac, ljudima je prijatnije da ukazu poverenje njemu nego onima koji su im bliži i koji su čla­ novi iste grupe. Ljudi se često slobodno poveravaju strancu, jer pretpostavljaju da to što su mu rekli neće stići nazad do članova grupe. (Recimo, često se dešava da ispričate nešto poverljivo iz vašeg života slučajnom putniku koga ste sreli u vozu ili taksisti, a ne bliskom prijatelju. Razlog za to je što ni jednog, ni drugog

98

D2ORD2 RicER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

verovatno nećete nikada p o n o v o sresti, niti je verovatno d a će bilo ko o d tih stranaca doći u kontakt s d r u g i m članovima g r u p e i to im ispričati). N a s u p r o t t o m e , ljudi se retko o d l u č u j u d a ta­ kve informacije podele s n e k i m članovima g r u p e iz straha d a će ih i ostali članovi ubrzo saznati. Stranac nije s a m o socijalni tip. O konceptu stranca moguće je raspravljati i kao o obliku interakcije između dvoje bliskih ljudi. Re­ kli s m o već da je koncept stranca nemoguće razumeti bez distance. Distanca ulazi u naše najintimnije odnose s drugima i o d bliskih ljudi pravi strance. U z m i m o , recimo, brak. Iako je uobičajeno verovanje da su supružnici bliski, postoje brakovi u kojima, u nekim as­ pektima, postoji distanca. Jedna strana ima svoju ekipu za preferans ili fudbal u koju je drugoj strani, uslovno rečeno, zabranjen pristup. D r u g a strana takode i m a (za prvu stranu) svoju zabranjenu terito­ riju (npr. odlazak sa prijateljicama u šoping). Zapravo, da bi brak bio zanimljiviji i uspešniji, Z i m i smatra da između supružnika mora postojati određen stepen distance koji ih čini strancima.

Distanca i vrednost J e d n o o d Zimlovih najinteresantnijih zapažanja o distanci odnosi se na vrednost. N j e g o v o shvatanje vrednosti predstavlja al­ ternativu Marksovoj radnoj teoriji vrednosti. Z i m i je smatrao da je vrednost stvari funkcija njihove udaljenosti o d nas. Stvari koje su n a m i suviše blizu, to jest lako su dostupne, za nas n e m a j u veliku vrednost. R e c i m o , iako ne m o ž e m o da živimo bez njega, vazduhu ne pridajemo veliku vrednost, jer je pristupačan i nalazi se svuda oko nas. N a r a v n o , kako stanovnici pojedinih gradova dobro zna­ j u , vazduh može biti v e o m a vredan ako ga i m a malo (na primer, ako ga je zagađenje učinilo teškim i o p a s n i m za udisanje) ili je d o njega teško doći (na primer, ako neko i m a emfizem pluća). Su­ protno t o m e , stvari koje su previše udaljene o d nas, to jest koje su n a m teško dostupne, n e m a j u veliku vrednost. Recimo, osvajanje M o n t Everesta za većinu nas n e m a veliku vrednost, jer je za većinu ljudi o n o nedostižno. N e s a m o što je teško popeti se na njega, već je takva avantura preskupa. Najviše vrednujemo stvari koje su d o ­ stupne, ali je za njihovo dobijanje potrebno uložiti određeni trud.

KLASIČNE TEORIJE

99

Objektivna i subjektivna kultura K a k o je već s p o m e n u t o , Z i m i je veliku p a ž n j u posvećivao tragediji kulture. Tragedija kulture zasniva se n a razlici i z m e đ u subjektivne (ili individualne) i objektivne (ili kolektivne) kulture. O b j e k t i v n a k u l t u r a o b u h v a t a sve što se m o ž e smatrati proizvo­ d o m ljudske delatnosti (umetnost, n a u k a , filozofija). Individual­ n a k u l t u r a odnosi se n a s p o s o b n o s t p o j e d i n c a d a stvori, usvoji i kontroliše elemente objektivne kulture. T r a g e d i j a kulture

nastaje

usled toga što objektivna kultura raste velikom b r z i n o m , a indi­ vidualna kultura i s p o s o b n o s t d a se proizvodi objektivna kultura rastu i suviše sporo. S v r e m e n o m , ljudska kreativnost je uvećana tek s a m o m a l o , a k o uopšte i jeste. Ipak, u k u p n i iznos l j u d s k o g stvaralaštava bukvalno je eksplodirao. N a j p r e , apsolutna veličina objektivne kulture neprekidno raste. T o se najjasnije m o ž e uočiti na primeru nauke. D a n a s p o s e d u j e m o daleko p o t p u n i j a znanja o medicini, astronomiji, fizici i sociologiji nego ikada ranije, a svakim sledećim d a n o m z n a m o sve više. D r u g o , broj različitih elemenata objektivne kulture ta­ k o đ e raste. Iako d o n e d a v n o nije ni p o s t o j a o , Internet postaje sve važniji deo objektivne kulture. O n j e m u svakog d a n a m o ž e m o da n a u č i m o nešto novo. K o n a č n o , i m o ž d a najvažnije, različiti ele­ menti objektivne kulture sve više se povezuju u m o ć n e , s a m o o građene svetove koji n a m svakim d a n o m postaju sve neshvatljiviji i izmiču kontroli onih koji su ih stvorili. Tragedija kulture naziv je za stanje u k o j e m naše nedovoljne individualne sposobnosti ne m o g u da prate naše kulturno stvara­ laštvo. O s u đ e n i s m o d a sve manje razumemo svet koji s m o sami stvorili. Još važnije, osuđeni s m o da sve više p o t p a d a m o p o d kon­ trolu tog sveta. N a primer, Internet trenutno i m a veliku kontrolu Objektivna kultura - sve ljudske tvorevine koje se smatraju delom kulture. Individualna kultura - sposobnost pojedinca da stvori, usvoji i kontroliše elemente objektivne kulture. Tragedija kulture - pojava koja nastaje usled toga što objektivna kultura raste velikom brzinom, a individualna kultura i sposobnost da se proizvodi objektivna kultura rastu i suviše sporo. Naše nedovoljne individualne sposobnosti ne mogu da prate korak s našim kulturnim stvaralaštvom. Kao rezultat toga, osuđeni smo da sve manje razumemo svet koji smo sami stvorili i da sve više potpadamo pod kontrolu tog sveta.

100

DŽORDZ RICER -

SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

nad našim životima. Čini se da je neizbežno da će ta kontrola još više rasti i postajati sve uticajnija i složenija. Iako ga sve manje razumemo, Internet nam je sve potrebniji.

Podeia rada Ključni činilac za tragediju kulture jeste usložnjavanje podele rada. Povećana specijalizacija dovodi do povećane sposobnosti za proizvodnju sve složenijih i savršenijih elemenata objektivnog sveta. Ali, istovremeno s tim procesom, visokospecijalizovani po­ jedinci gube osećaj za totalnu kulturu i sposobnost da je kontrolišu. Recimo, neko može biti vrhunski programer, ali utonuvši potpuno u detalje proizvodnje konkretnog programa, ili samo jednog njegovog dela, on gubi predstavu o računarskoj tehnolo­ giji, o Internetu, ili o Internet kulturi uopšte. Kako objektivna kultura raste, individualna kultura opada. Naravno, postoje i pozitivni aspekti svega toga. Specijaliza­ cija je dovela do velikog broja otkrića koja neizmerno poboljša­ vaju naš svakodnevni život. Imajući u vidu ogromno i ekspanziv­ no mnoštvo stvari dostupnih u objektivnoj kulturi, svi mi danas imamo neuporedivo veći izbor nego ikada ranije. Ali sve to ide na račun pojedinaca koji osećaju da su sve manje važni u poredenju s objektivnom kulturom. Oni svakodnevno moraju da se suočavaju i nose s objektivnom kulturom. U tom procesu, poje­ dincu je suđeno da bude gubitnik. Još gore, tom procesu nema kraja i osuđeni smo na to da postepeno gubimo značaj u odnosu na objektivnu kulturu, odnosno da sve više potpadamo pod nje­ nu kontrolu. Budućim stanovnicima našeg društva suđeno je da budu daleko tragičnije ličnosti od nas.

TORSTEN VEBLEN: SVE VEĆA KONTROLA BIZNISA NAD INDUSTRIJOM Diskusiju o klasičnim grand-teorijama nastavljamo s Ameri­ kancem, Torstenom Veblenom (1857-1929). Središnji problem kojim se Vehlen bavio bio je sukob između biznisa i industrije. Iako danas mislimo da su ta dva pojma usko povezana, Veblen

101

KLASIČNE TEORIJE

je s m a t r a o d a i z m e đ u njih postoji oštar kontrast, p a i inherentan s u k o b . D o k razvoj industrije vodi d o sve veće industrijske proi­ zvodnje, interes biznisa sastoji se u t o m e d a se industrijska pro­ izvodnja ograniči k a k o bi se cene i profit držali n a v i s o k o m ni­ v o u . Veblenovo najvažnije delo je Teorija

dokoličarske

klase

(prvi

put štampano 1899).

Biznis Vehlen daje detaljan opis istorijskih p r o m e n a u prirodi bi­ znisa (poslovanja) i poslovnih lidera. Prvi lideri bili su preduzetnici koji su bili stvaraoci, graditelji, p o s l o v o đ e i finansijski direk­ tori. Bilo je izvesno d a će oni zaraditi svoj d o h o d a k jer se, b a r e m delimično, taj d o h o d a k izvodio iz njihovog direktnog d o p r i n o s a proizvodnji (industriji). D a n a š n j i poslovni lideri skoro se isklju­ čivo bave

finansijskim

p o s l o v i m a i, p r e m a t o m e , b a r e m p o Ve-

b l e n o v o m mišljenju, ne zarađuju svoj d o h o d a k . R a z l o g t o m e je to što finansije ne predstavljaju direktan d o h o d a k industriji (za­ pravo, ako uopšte nešto rade, finansije sputavaju industriju u m e sto što joj d o p r i n o s e ) . Dalji razvoj d o g a đ a j a v o d i o je ka rutinizaciji

finansijskih

poslova i, kao rezultat toga, prelasku

finansija

u ruke velikih finansijskih organizacija (na primer, investicionih bankara ili investicionih fondova). N a taj način, poslovni lideri ostavljeni su k a o posrednici i z m e đ u industrije i finansija, uprkos t o m e što nisu imali p u n o znanja ni o j e d n o m , ni o d r u g o m . Biznis je definisao svet u k o j e m je Veblen živeo, p o g o t o v o interese viših klasa. B i z n i s m o ž e m o d a definišemo k a o novčani pristup privrednim procesima, tj. kao proces u k o m e je sticanje novca glavni interes. Biznis se ne z a n i m a za interes šire zajednice, već s a m o za profitabilnost organizacije. Položaji onih koji ima­ j u poslovni (biznis) interes p o d r a z u m e v a j u svojinu i prisvajanje. Takve položaje z a u z i m a klasa dokoličara. Sledstveno t o m e , indu­ strijski lideri, k a o i nadzornici solventnosti (investicioni bankari, finansijeri

koji ranije ili kasnije p o d svoju kontrolu stavljaju in­

dustrijske m a g n a t e ) , i m a j u poslovnu (biznis) orijentaciju. Pošto Biznis - novčani pristup privrednim procesima, usmeren na dobit, novac i profitabilnost, a ne na interes šire zajednice.

DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI 102 je neproizvodna, Vehlen je smatrao da je poslovna orijentacija parazitska i eksploatatorska. Umesto proizvodnje, poslovni lideri strpljivo čekaju da im se ukaže prilika da nepoštenim poslovima, manipulacijama i monopolisanjem tržišta uvećaju svoj profit. Vehlen je priznavao poslovnim liderima sposobnost da uveća­ vaju produktivnost, ali njegov najpoznatiji zaključak jeste da takvi lideri narušavaju i ograničavaju produktivnost barem isto onoli­ ko koliko je uvećavaju. Veblen je modernu korporaciju posmatrao kao tip biznisa. Sledstveno, njen interes svodi se na finansije (to jest, profit i prodaju), a ne na proizvodnju i stručnost.

Industrija Industrija se povezuje s razumevanjem i korišćenjem mehanizovanih procesa svih vrsta u velikom obimu. Industrijska ori­ jentacija vezuje se za one koji se nalaze u procesu proizvodnje i stručnosti. Budući da je radnička klasa najviše uključena u te ak­ tivnosti, ona ima industrijsku orijentaciju. Nažalost, industrija je pod kontrolom poslovnih lidera koji uglavnom nemaju nimalo razumevanja za nju, a jedino što umeju da rade jeste da zarađuju novac finansijskim intrigama i tržišnim malverzacijama. Glavni interes tih lidera je da ograniče proizvodnju i slobodno funkcionisanje industrijskog sistema kako bi cene i profit držali na viso­ kom nivou. Zbog toga je, po Veblenu, glavni zadatak poslovnih lidera da opstruiraju, uspore i sabotiraju funkcionisanje industrij­ skog sistema. Bez takvih opstrukcija, vanserijska produktivnost industrijskog sistema progresivno bi spustila cene i profit. Ključni koncept

Upadljiva potrošnja

i upadljiva

dokolica

O n o što izdvaja Veblena od drugih klasičnih teoretičara, nije to što je razvio značajnu teoriju proizvodnje, već što je stvorio teo­ riju potrošnje. Njegova teorija o odnosu između društvene klase Industrija - razumevanje i produktivno korišćenje mehanizovanih procesa svih vrsta u velikom obimu, prvenstveno od strane radničke klase.

KLASIČNE TEORIJE

103

i potrošnje i danas je značajna. N a prelomu 20. veka, Vehlen je tvrdio da se motivacija za potrošnjom čitavog niza dobara (usluge još uvek nisu bile na ceni u vreme kada je Vehlen pi­ sao) ne sastoji u potrebi za opstankom, već u stvaranju zavisti medu ljudima. Posedovanje takvih dobara donosi veći status onima koji ih poseduju. Drugim recima, dokoličarska klasa ostvaruje upadljivu potrošnju, a upadljiva potrošnja dokoli­ čarske klase pre ili kasnije pogađa svakog u stratifikacijskom sistemu. Kada donose odluku o tome na šta će trošiti novac, ljudi u svim drugim socijalnim klasama pre ili kasnije počinju da kopiraju ponašanje klase dokoličara koja se nalazi na vrhu stratifikacijskog sistema. Ukus te klase ranije ili kasnije spušta se niz stratifikacijsku lestvicu, iako većina ljudi imitira način prisvajanja klase koja se nalazi neposredno iznad nje u stratifikacionom sistemu. Vehlen je pravio razliku između upadljive potrošnje i upadljive dokolice. O n je tvrdio da dokolica ili neproizvodno trošenje vremena predstavlja prvobitni način da se među ljudima stvori zavist; drugim recima, ljudi su nekada upadljivo traćili vreme da bi uzdigli svoj društveni status. U savremenom dobu ljudi upadljivo troše (tj. traće dobra umesto vremena) da bi stvorili razlike koje učvršćuju društveni status. Kupovanje skupih do­ bara u situacijama u kojima bi daleko jeftinija dobra postigla isti cilj predstavlja primer traćenja u oblasti dobara. U modernom svetu, elite će pre pristati na upadljivu potrošnju nego na upadljivu dokolicu. Razlog tome je to što je potrošnja vidljivija, a vidljivost je od suštinske važnosti ako vam je cilj da uvećate sopstveni status i da vam drugi zbog toga zavide. Kada po gradu ili naselju u kome živite vozite novi „rols rojs", mno­ go je verovatnije da ćete biti viđeni nego ako opušteno provo­ dite sate ispred plazma televizora koji ste platili 2000 evra.

Upadljiva potrošnja - potrošnja čitavog niza dobara (proizvoda) koja nije motivisana potrebom za opstankom, već postizanjem višeg statusa onih koji te proizvode troše i tako stvaraju osnovu za zavist i razlike medu ljudima. Upadljiva dokolica - neproizvodno trošenje vremena; traćenje vremena kao način da se stvori zavist među ljudima i podigne status onih koji su u mogućnosti da raspolažu vremenom na taj način.

104

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I N J E N I KLASIČNI KORENI

Industrijski sistem koji je sve više međuzavisan ne samo da je pogodniji za zajedničko preduzetništvo, već ga ta karakteristika čini mnogo ranjivijim u odnosu na napade koji dolaze iz sveta biznisa i u odnosu na poslovne lidere koji žele da ga sabotiraju. Ta sabotaža može biti svesna, a može biti i posledica činjenice da poslovni lideri sve više zanemaruju način na koji industrija funkcioniše. U svakom slučaju, to stvara probleme za zajednicu u vidu nezaposlenosti, zatvorenih fabrika i protraćenih resursa. Vehlen čak ide tako daleko pa tvrdi da poslovni lideri svesno izazivaju privredne depresije: oni smanjuju proizvodnju jer pod određenim tržišnim uslovima osećaju da ne mogu da izvuku ono što smatra­ ju razumnim profitom za uložena dobra. Po Veblenu, takva stvar kao što je prevelika proizvodnja, sa stanoviša šire zajednice, ne može da postoji. Međutim, čak i uz aktivnosti poslovnih lidera koje dovode do privredne depresije, industrijski sistem još uvek je dovoljno efikasan da može da omogući poslovnim liderima i njihovim investitorima da zarade ogromne profite.

Torsten Vehlen Biografska skica Vehlen je, najblaže rečeno, bio neobičan čovek. Mogao je da sedi satima u društvu, a da uopšte ne učestvuje u razgovoru. Njegovi prijatelji i poštovaoci omogućili su mu da postane predsednik Američ­ kog privrednog udruženja, ali on je tu ponudu odbio. Naredni odlomak, koji je napisao jedan prodavač knjiga, doča­ rava nam malo bliže složenu strukturu Veblenove ličnosti: „Čovek se pojavljivao svakih šest ili osam nedelja sasvim regularno. Bio je asketa i miste­ riozna osoba. Imao je dugu kosu. Pokušao sam da ga zainteresujem za ekonomiju... Jednom sam čak pokušao da ga nagovorim da započne pisanje Teorije dokoličarske klase. Objasnio sam mu kakav bi to veliki doprinos imalo za društvenu svest. Pažljivo je slušao sve što sam mu govorio i topio se kao snežna pahulja ispred vrata. Jednog dana naručio je knjigu o latinskim crkvenim pesmama. Rekao sam mu da ću zapisati

104

DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Industrijski sistem koji je sve više međuzavisan ne samo da je pogodniji za zajedničko preduzetništvo, već ga ta karakteristika čini mnogo ranjivijim u odnosu na napade koji dolaze iz sveta biznisa i u odnosu na poslovne lidere koji žele da ga sabotiraju. Ta sabotaža može biti svesna, a može biti i posledica činjenice da poslovni lideri sve više zanemaruju način na koji industrija funkcioniše. U svakom slučaju, to stvara probleme za zajednicu u vidu nezaposlenosti, zatvorenih fabrika i protraćenih resursa. Veblen čak ide tako daleko pa tvrdi da poslovni lideri svesno izazivaju privredne depresije: oni smanjuju proizvodnju jer pod određenim tržišnim uslovima osećaju da ne mogu da izvuku ono što smatra­ ju razumnim profitom za uložena dobra. Po Veblenu, takva stvar kao što je prevelika proizvodnja, sa stanoviša šire zajednice, ne može da postoji. Međutim, čak i uz aktivnosti poslovnih lidera koje dovode do privredne depresije, industrijski sistem još uvek je dovoljno efikasan da može da omogući poslovnim liderima i njihovim investitorima da zarade ogromne profite. Torsten

Veblen

Biografska skica Veblen je, najblaže rečeno, bio neobičan čovek. Mogao je da sedi satima u društvu, a da uopšte ne učestvuje u razgovoru. Njegovi prijatelji i poštovaoci omogućili su mu da postane predsednik Američ­ kog privrednog udruženja, ali on je tu ponudu odbio. Naredni odlomak, koji je napisao jedan prodavač knjiga, doča­ rava nam malo bliže složenu strukturu Veblenove ličnosti: „Covek se pojavljivao svakih šest ili osam nedelja sasvim regularno. Bio je asketa i miste­ riozna osoba. Imao je dugu kosu. Pokušao sam da ga zainteresujem za ekonomiju... Jednom sam čak pokušao da ga nagovorim da započne pisanje Teorije dokoličarske klase. Objasnio sam mu kakav bi to veliki doprinos imalo za društvenu svest. Pažljivo je slušao sve što sam mu govorio i topio se kao snežna pahulja ispred vrata. Jednog dana naručio je knjigu o latinskim crkvenim pesmama. Rekao sam mu da ću zapisati

105

KLASIČNE TEORIJE

njegovo ime i da ćemo knjigu ekspresno naručiti. Bojim se da nećemo za takvu knjigu još dugo vremena imati publiku, a on mi je na to odgo­ vorio, uzdišući pre nego govoreći, 'Moje ime je Torsten Vehlen'." M o d e r n i industrijski sistem toliko je efikasan d a o m o g u ć u ­ je povraćaj na uloženo daleko preko o n o g a što je p o t r e b n o da bi se pokrili troškovi, č i m e se o m o g u ć u j e r a z u m a n povraćaj vlasni­ c i m a i investitorima. Taj d o d a t n i povraćaj izvor j e o n o g a što Ve­ hlen naziva s l o b o d n i m d o h o t k o m , a taj s l o b o d a n d o h o d a k odla­ zi p o s l o v n i m liderima i njihovim investitorima, a ne radnicima (ovo p o d s e ć a n a M a r k s o v u teoriju eksploatacije). Sve u svemu, industrijske v o d e i dokoličarska klasa (čiji su oni važan deo) i njihova novčana orijentacija, vezuju se za traćenje resursa. Podstičući takvu praksu, dokoličarska klasa dolazi u s u k o b s potre­ b a m a m o d e r n o g industrijskog društva.

DŽORDŽ HERBERT MID: SOCIJALNI BIHEVIORIZAM D ž o r d ž H e r b e r t M i d ( 1 8 6 3 - 1 9 3 1 ) predstavlja verovatno najznačajnijeg teoretičara s v a k o d n e v n o g života u istoriji soci­ ologije. Iako je predavao na

filozofskom

odeljenju Univerziteta

u C i k a g u , M i d je odigrao ključnu u l o g u u razvoju j e d n e važ­ ne savremene sociološke teorije - s i m b o l i č k o g interakcionizma (vidi glavu 6 ) . M i d o v a sociološka teorija, kao i sve teorije koje s m o prešli u p r e t h o d n o j glavi, sadrži grandiozni aspekt. M e đ u ­ t i m , M i d o v najveći d o p r i n o s razvoju sociološke teorije predstav­ lja njegova sociologija s v a k o d n e v n o g života, to jest istraživanje društvenih obrazaca koji se odigravaju n a m i k r o n i v o u . Zanimljivo je, m e đ u t i m , to d a je M i d - d o k je proučavao proces mišljenja, delanje i interakciju - naglašavao kako je istraži­ vanje važno započeti o d nivoa grupe, ili, još uopštenije, o d o n o g a što je on nazivao društvom. U m e s t o da započne s pojedincima, a o n d a se penje do nivoa grupe, analiza bi trebalo da započne o d organizovane grupe, a o n d a da se spušta do nivoa pojedinca. Indi­ vidualno mišljenje, delanje i interakciju treba objašnjavati g r u p o m , a ne obrnuto; celina i m a prednost u o d n o s u na delove koji je čine.

106

D Ž O R D Z RICER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Mid je sebe nazivao socijalnim bihevioristom. Ipak, njego­ vu teoriju nije uvek lako razlikovati od psihološkog biheviorizma. Iako je, u osnovi, priznavao mehanizam stimulus-reakcija, smatrao je da je ljudsko delanje mnogo složenije od tog jedno­ stavnog mehanizma. Jednostavnije rečeno, između stimulusa i reakcije odvija se misaoni proces; za razliku od životinja, ljudi razmisle pre nego što nešto urade (delaju).

Akt Raspravljajući o aktu, kao osnovnom elementu svog teorij­ skog sistema, Mid se najviše približio psihološkom biheviorizmu. On nije smatrao da ljudi reaguju automatski i bez razmišljanja, već da se svaki akt sastoji od četiri zasebne faze. Ali, budući da je i on, poput Marksa, razmišljao dijalektički, svaka faza povezana je s ostalim fazama i nije nužno da se akt odvija po navedenom redosledu. 1) Impuls. Pojedinac reaguje na neki spoljašnji stimulus (na primer, glad ili opasna životinja) i oseća potrebu da uradi nešto po tom pitanju (pronađe hranu ili pobegne). 2) Percepcija. Pojedinci svesno reaguju na stimuluse (putem čula sluha, ukusa, mirisa itd.) koji su povezani s impul­ som. Ljudi ne reaguju automatski na stimuluse, već razmi­ šljaju o njima, biraju odgovarajuće stimuluse, razlikujući bitno (životinja reži) od nebitnog (životinja ima lepe oči). 3) Manipulacija. Ova veoma značajna faza obuhvata manipulisanje percipiranim objektom. Ona prethodi reakciji i angažuje dve glavne ljudske karakteristike: svest i sposob­ nost da se nešto uhvati rukom. Otuda, gladan čovek može Akt - osnovni koncept Midove sociološke teorije; obuhvata impuls, percep­ ciju stimulusa, manipulisanje percipiranim objektom i zadovoljenje izvornog impulsa. Impuls - prva faza akta; akter reaguje na neki spoljašnji stimulus i oseća po­ trebu da uradi nešto po tom pitanju. Percepcija — druga faza akta; pojedinci putem čula reaguju na stimuluse ko­ su povezani s impulsom. Manipulacija - treća faza akta; podrazumeva manipulisanje percipiranih objektom.

KLASIČNE TEORIJE

107

ubrati pečurku u šumi, ispitati je prstima, i razmisliti ima li ona karakteristike otrovne pečurke. Nasuprot tome, mnoge gladne životinje verovatno će bez prethodnog raz­ mišljanja i ispitivanja zgrabiti pečurku i pojesti je. 4) Konzumacija. U ovoj fazi preduzimaju se konkretne mere kojima se zadovoljava početni impuls (čovek pojede pe­ čurku ili ustreli životinju). Zbog svoje sposobnosti da razmisle pre nego što delaju, ljudi su daleko uspešniji u konzumaciji od životinja. Za razliku od ljudi, životinje moraju da se oslone na daleko neefikasniji metod poku­ šaja i pogrešaka.

Gestovi Jedan akt uključuje samo jednu osobu ili jednu životinju. Međutim, i ljudi i životinje ulaze u interakciju s drugima. Najnerazvijeniji oblik interakcije su gestovi - pokreti jednog učesnika interakcije koji služe kao stimulus drugom učesniku. I ljudi i ži­ votinje prave gestove i vode konverzaciju gestovima. Gest jedne osobe ili životinje nesvesno izaziva odgovarajući gest druge. Re­ cimo, u borbi pasa, rezanje jednog psa može automatski izazvati rezanje drugog. Nešto slično može da se dogodi i u bokserskom meču: kada jedan bokser zauzme gard, to odmah čini i drugi. U oba slučaja, reakcija je instinktivna, a gestovi beznačajni, jer ni bokser ni pas nisu razmišljali kako da reaguju. Dok bezna­ čajne gestove koriste i ljudi i životinje, značajne gestove koriste samo ljudi. Značajni gestovi su gestovi koji nastaju kao posledica svesne misaone aktivnosti. Mid je veliku važnost pridavao vokalnim gestovima. Jedan deo ljudskih (hrkanje) i svi životinjski vokalni gestovi (rezanje) Konzumacija - poslednja faza akta, to jest preduzimanje konkretne mere ko­ jom se zadovoljava izvorni impuls. Gestovi - pokreti jednog učesnika interakcije (čoveka ili životinje) koji služe kao stimulus drugom učesniku. Konverzacija gestovima — gestovi jednog učesnika interakcije koji nesvesno izazivaju odgovarajuće gestove drugog učesnika. Značajni gestovi — gestovi koji nastaju kao posledica svesne misaone aktivno­ sti; samo ljudi koriste značajne gestove.

KLASIČNE TEORIJE

107

ubrati pečurku u šumi, ispitati je prstima, i razmisliti ima li ona karakteristike otrovne pečurke. Nasuprot tome, mnoge gladne životinje verovatno će bez prethodnog raz­ mišljanja i ispitivanja zgrabiti pečurku i pojesti je. 4) Konzumacija. U ovoj fazi preduzimaju se konkretne mere kojima se zadovoljava početni impuls (čovek pojede pe­ čurku ili ustreli životinju). Zbog svoje sposobnosti da razmisle pre nego što delaju, ljudi su daleko uspešniji u konzumaciji od životinja. Za razliku od ljudi, životinje moraju da se oslone na daleko neefikasniji metod poku­ šaja i pogrešaka.

Gestovi Jedan akt uključuje samo jednu osobu ili jednu životinju. Međutim, i ljudi i životinje ulaze u interakciju s drugima. Najnerazvijeniji oblik interakcije su gestovi - pokreti jednog učesnika interakcije koji služe kao stimulus drugom učesniku. I ljudi i ži­ votinje prave gestove i vode konverzaciju gestovima. Gest jedne osobe ili životinje nesvesno izaziva odgovarajući gest druge. Re­ cimo, u borbi pasa, rezanje jednog psa može automatski izazvati rezanje drugog. Nešto slično može da se dogodi i u bokserskom meču: kada jedan bokser zauzme gard, to odmah čini i drugi. U oba slučaja, reakcija je instinktivna, a gestovi beznačajni, jer ni bokser ni pas nisu razmišljali kako da reaguju. Dok bezna­ čajne gestove koriste i ljudi i životinje, značajne gestove koriste samo ljudi. Značajni gestovi su gestovi koji nastaju kao posledica svesne misaone aktivnosti. Mid je veliku važnost pridavao vokalnim gestovima. Jedan deo ljudskih (hrkanje) i svi životinjski vokalni gestovi (rezanje) Konzumacija - poslednja faza akta, to jest preduzimanje konkretne mere ko­ jom se zadovoljava izvorni impuls. Gestovi - pokreti jednog učesnika interakcije (čoveka ili životinje) koji služe kao stimulus drugom učesniku. Konverzacija gestovima - gestovi jednog učesnika interakcije koji nesvesno izazivaju odgovarajuće gestove drugog učesnika. Značajni gestovi - gestovi koji nastaju kao posledica svesne misaone aktivno­ sti; samo ljudi koriste značajne gestove.

108

DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA l NJENI KLASIČNI KORENI

jesu beznačajni. Međutim, najveći deo ljudskih vokalnih gestova čine značajni gestovi, a najvažniji od njih uključuju upotrebu jezika. Upravo je sistem značajnih gestova omogućio izvanredan napredak ljudskog društva (ovladavanje prirodom, nauku). Između vokalnih i fizičkih gestova postoji ogromna razlika. Kada napravimo neki fizički gest, ne možemo da vidimo na koji način smo ga izveli (osim ako se ne nalazimo ispred ogledala). Ali, kada napravimo neki vokalni gest, možemo da ga čujemo na isti način kao i osoba kojoj je upućen. Prema tome, gest identič­ no utiče kako na govornika, tako i na slušaoca. Osim toga, ljudi imaju daleko veću kontrolu nad vokalnim gestovima. Ako im se ne dopada ono što su izgovorili i čuli mogu jednostavno zastati ili se ispraviti na polovini rečenice. Kako vidimo, ono što razlikuje ljude od životinja nije samo sposobnost da razmisle pre nego što reaguju, već i sposobnost da kontrolišu svoje ponašanje.

Značajni simboli i jezik Jedan od najpoznatijih Midovih, i socioloških pojmova uopšte, jeste pojam značajnog simbola. Značajni simboli jesu sim­ boli koji izazivaju istu vrstu odgovora (koji nije nužno identičan) i kod osobe koja ih koristi i kod onih kojima su upućeni. Mada i fizički objekti mogu biti značajni simboli, najvažniji značajni simboli ipak su vokalni gestovi, a naročito jezik. Konverzacija gestovima uključuje samo gestove kojima se komunicira. Jezička konverzacija uključuje gestove, to jest reči, i što je još važnije, značenja tih reči. Jezik, i značajni simboli uopšte, izazivaju istu reakciju i kod slušaoca i kod govornika. Kada izgovorim reč „pas", oboje ćemo imati istu mentalnu sliku psa. Osim toga, izgovorena reč će nas verovatno navesti na istu ili sličnu reakciju. Ako u prepunom pozorištu uzviknem: „Požar!" oboje ćemo, što je pre moguće, pokušati da napustimo pozorište. Jezik, takode, omogućava presudno važnu sposobnost ljudi da misle. Mišljenje se, kao i svest, jednostavno definiše kao razgovor Značajni simboli — simboli koji kod osobe koja ih koristi izazivaju istu ili sličnu vrstu odgovora koju nameravaju da izazovu kod onih kojima su upućeni. Svest — razgovor koji ljudi vode sa samima sobom koristeći jezik.

KLASIČNE TEORIJE

109

koji ljudi vode sami sa sobom koristeći jezik. To je razgovor poput onog s drugim ljudima. Slično tome, Mid je verovao da društveni procesi prethode mentalnim procesima; da bi postojala svest, mo­ raju postojati značajni simboli i jezik. Svest nam ne omogućuje samo to da u sebi prizovemo reakciju jedne osobe (onoga ko je uzviknuo „Požar!" u pozorištu), već i reakciju cele zajednice. Ako će uzvikivanje reči „Požar!" spasiti živote ljudi koji su se zatekli u pozorištu, možemo misliti i na javno priznanje koje ćemo dobiti zbog toga što smo uradili. S druge strane, ako napravimo pogreš­ nu procenu, očekivana reakcija zajednice (na primer, negodova­ nje ili prekor što smo bez razloga prekinuli pozorišnu predstavu) može nas odvratiti od tog postupka. Staviše, razmišljanje o reak­ ciji čitave zajednice navodi nas da smišljamo mnogo organizovanije reakcije od onih do kojih bismo došli kada bismo razmišljali 0 reakciji velikog broja zasebnih pojedinaca.

Sopstvo Drugi najvažniji Midov koncept je koncept sopstva, ili spo­ sobnosti da na sebe gledamo kao na objekat. Sopstvo i svest dija­ lektički su povezani i jedno bez drugog ne mogu postojati. Niko sebe ne može doživeti kao objekt (misliti o sebi) bez upotrebe sve­ sti i niko ne može posedovati svest, tj. voditi razgovor sa samim sobom, bez sopstva. Naravno, nemoguće je stvarno razdvojiti svest 1 sopstvo, jer je sopstvo mentalni proces. Osnova sopstva jeste refleksivnost ili sposobnost da se stavimo u položaj drugih, to jest da razumemo način na koji oni misle i po­ stupaju. Ta sposobnost daje nam mogućnost da posmatramo sebe i svoje ponašanje na isti način na koji nas posmatraju drugi ljudi. Da bismo uspeli u tome moramo biti u stanju da, takoreći, barem mentalno izađemo iz sebe samih. Na taj način, prema sebi možemo da zauzmemo isti stav kao i drugi ljudi. Mi usvajamo posebno gledi­ šte prema sebi koje može biti specifično individualno gledište ili gle­ dište grupe kao celine. (O ovom ćemo kasnije govoriti detaljnije.) Sopstvo - sposobnost da sebe vidimo kao objekt. Refleksivnost - sposobnost da se stavimo u položaj drugih, to jest da mislimo kako oni misle i postupamo kako oni postupaju.

110

D 2 0 R D Ž RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Mid je verovao da se sopstvo razvija u dva ključna perio­ da detinjstva, u periodu igranja (engleski, play stage) i u perio­ du igre (engleski, game stage). U periodu igranja, deca se igraju tako što sebi dodeljuju uloge drugih. U toj igri dete može da se stavi u ulogu doktora, Harija Potera, majke ili oca. Na taj način, deca uče da vide sebe i kao subjekt (dete) i kao objekt (Hari Poter) i počinju da razvijaju sopstvo. Međutim, to sopstvo veoma je ograničeno, jer dete može preuzeti samo ulogu različitog i po­ sebnog drugog (Hari Poter, majka). Preuzimajući ulogu majke ili Harija Potera, dete može da vidi i proceni sebe onako kako zamišlja da to rade Hari Poter ili majka. Međutim, detetu nedo­ staje potpuniji i organizovaniji osećaj sopstva.

Džordž Herbert Mid Biografska skica Većina teoretičara koji se pominju u ovoj knjizi najveće prizna­ nje stekla je svojim pisanim delom. Međutim, Džordž Herbert Mid je bio podjednako značajan i kao predavač i kao pisac. Njegove reči osta­ vile su snažan uticaj ne mnoge ljude koji su kasnije postali značajni sociolozi dva­ desetog veka. Jedan od njegovih stude­ nata je zapisao: „Razgovor je bio njegov najbolji medij, pisanje je za njega bilo od drugorazrednog značaja". Drugi njegov student, poznati sociolog Leonard Kotrel, ovako je opisao Mida kao profesora: „Za mene su predavanja profesora Mida bila jedinstveno i nezabo­ ravno iskustvo. Profesor Mid je bio krupan čovek, prijateljskog izgle­ da s veličanstvenim brkovima i bradom poput Van Ajkove. Na licu je uvek imao dobroćudan, pomalo stidljiv osmeh usklađen sa trep­ tanjem njegovih očiju kao da je uživao u tajnoj šali koju je izvodio pred publikom. Dok je predavao, uvek bez beleški, profesor Mid je u ruci držao komad krede i predano ga posmatrao. Kada bi izvlačio neki posebno značajan Period igranja — prvi stadijum u razvoju sopstva; deca se igraju tako što dode­ ljuju sebi uloge drugih.

111

KLASIČNE TEORIJE

zaključak, letimično bi pogledao preko naših glava, sa stidljivim, goto­ vo pokajničkim osmehom, ne gledajući ni u koga direktno. Njegova predavanja su tekla i uskoro smo naučili da pitanja i komentari stu­ denata nisu dobrodošli. Zaista, kada bi neko bio dovoljno smeo da postavi pitanje, začuo bi se žamor neodobravanja studenata. Oni su se protivili svakom prekidu toka dragocenog predavanja. Njegova očekivanja od studenata bila su skromna. Nikada nije držao ispite. Glavni zadatak svakog studenta bio je da napiše što je moguće bolji pismeni rad. Te radove profesor Mid je pažljivo čitao, a ono što je mislio o njima predstavljala je ocena. Neko bi mogao pomisliti da su studenti radije čitali literaturu nego pri­ sustvovali njegovim predavanjima, ali nije bilo tako. Studenti su uvek dolazili i nikada im nije bilo dovoljno profesora Mida".

U

periodu igre,

dete počinje d a razvija sopstvo u p r a v o m

smislu te reči. D o k u periodu igranja dete preuzima s a m o j e d n u ulogu, ulogu p o s e b n o g d r u g o g , u periodu igre preuzima ulogu svih onih koji u njoj učestvuju. Svaki o d tih učesnika i m a tačno određenu ulogu u igri. D a bi to ilustrovao, M i d je koristio primer fudbala.* D o k igra fudbal, dete m o ž e d a i m a s a m o j e d n u ulogu (recimo, ulogu levog krila), ali, istovremeno, m o r a da zna koja su zaduženja ostalih deset igrača i šta oni očekuju o d njega. K a o levo krilo, dete m o r a d a zna kakva je uloga g o l m a n a , bekova, veznih igrača, centarfora i d e s n o g krila. O n o takode m o r a d a zna i šta je uloga sudije, trenera, selektora, ali i publike koja sedi na tribina­ m a . D e t e ne m o r a istovremeno d a b u d e svesno svih uloga, ali u s v a k o m trenutku m o ž e biti svesno uloge barem tri ili četiri igrača (koliko je otprilike dovoljno da biste postigli gol ili ga odbranili). Zahvaljujući toj sposobnosti da istovremeno p r e u z m u više uloga, deca v r e m e n o m stiču s p o s o b n o s t d a učestvuju u g r u p n o m životu; o n a postaju s p o s o b n a d a bolje shvate šta se o d njih očekuje i koja je njihova uloga u društvenoj grupi. D o k igranje zahteva s a m o n e p o t p u n o sopstvo, igra zahteva p o t p u n o razvijeno sopstvo. Period igre - drugi stadij um u razvoju sopstva; umesto da preuzima ulogu diskretnih drugih, dete preuzima ulogu svih onih koji u igri učestvuju. Svaki od tih učesnika ima posebnu ulogu u igri. Napomena prevodioca: Mid je, u stvari, upotrebio primer bejzbola, ali pošto su na Balkanu pravila te igre uglavnom nepoznata, odlučili smo se za fudbal.

112

DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Ključni koncept

Definicija

situacije

V. I. Tomas (1863-1947) sa svojom suprugom Doroti S. Tomas stvorio je koncept definicije situacije: ako ljudi definišu situaciju kao realnu, onda su te definicije realne u svojim posledicama. N e postoji objektivna realnost ili objektivna situacija; postoji samo situacija onako kako je pojedinci mentalno definišu. Definicija, a ne objektivna realnost, navodi ljude na to da se ponašaju na određen način; da neke stvari urade, a neke druge propuste da urade. Ilustrovaćemo to na primeru rudbala. Pretpostavimo da igrate levo krilo i definišete situaciju u kojoj verujete da možete sami da predriblate kompletnu protivničku odbranu i postignete gol. (Ovo je ponekad, na neobjašnjiv način, polazilo za rukom legendarnoj levoj polutki i krilu Crvene zvezde, Milošu Šesticu.) Taj vaš postupak zavisio je od vaše procene, odnosno definicije situacije u kojoj ste ubedili sebe da protivnička odbrana nema pojma i da ste vi dovoljno sposobni da je sami predriblate i po­ stignete gol. Prema tome, vaša definicija imala je realne posledice. Vi ste zaista pokušali da predriblate celu protivničku odbra­ nu. Ako vam to uspe (kao Šesticu), sledi slava. U suprotnom, sledi kazna - odbrana će da vam oduzme loptu, vaši saigrači će vikati na vas u znak protesta, a trener će vas poslati na klupu. U mnogim oblastima naših života način na koji definišemo situ­ aciju često je važniji od same realnosti.

Još jedan Midov čuveni koncept je koncept uopštenih drugih. Uopšteni drugi, za razliku od posebnog drugog, predstavlja stav čitave zajednice ili, u slučaju fudbala, stav čitavog tima. Potpuno izgrađeno sopstvo moguće je tek onda kada dete, umesto da preuzi­ ma uloge pojedinačnih značajnih drugih, počne da preuzima uloge uopštenih drugih. Za ljude je takode značajno da steknu sposobnost da procenjuju sebe i svoje postupke sa stanovišta grupe kao celine, a ne samo sa stanovišta bliskih pojedinaca. Uopšteni drugi takode Definicija situacije - ako ljudi definišu situacije kao realne, onda te definicije imaju realne posledice; one, drugim recima, utiču na naše ponašanje. Uopšteni drugi — stav čitave zajednice ili bilo kog kolektiva u koji je akter uključen.

113

KLASIČNE TEORIJE

omogućuje apstraktno mišljenje i objektivnost, jer pojedinac razvija daleko objektivniju poziciju kada se oslanja na uopštene, a ne na posebne druge. Da bi osoba razvila sopstvo, neophodno je da bude član zajednice i da bude usmerena opštim stavovima zajednice. Sve ovo, a posebno uopšteni drugi, može nekoga navesti na pomisao da su Midovi akteri konformisti kojima nedostaje indivi­ dualnost. Međutim, Mid je jasno naglasio da je svako sopstvo jedin­ stveno i razvijeno u kontekstu posebnog životnog iskustva. Osim toga, pošto u društvu postoji mnogo grupa, ne postoji samo jedan uopšteni drugi, već mnogo njih. S obzirom na to da ljudi pripa­ daju različitim grupama i imaju mnogo uopštenih drugih, postoji i više od jednog sopstva. Staviše, ljudi ne moraju prihvatiti zajednicu i uopštene druge onakvim kakvi su, i mogu raditi na tome da ih promene. Ponekad u tome uspevaju, menjajući zajednicu, uopštenog (generalizovanog) drugog, i konačno - same sebe unutar zajednice.

Ja i mene Činjenica da sopstvo podrazumeva i prilagođavanje i indivi­ dualnost ogleda se u Midovom razlikovanju dva aspekta sopstva -ja i mene (engeski, li me). Mada izgleda kao da ova dva aspekta čine delove ili strukturu sopstva, Mid ih je zapravo video kao pro­ cese koji su deo jednog većeg procesa, tj. procesa stvaranja sopstva. Primene socioloških koncepata na savremeno društvo

Kako postajemo

opsednuti sami sobom?

Džordž Herbert Mid imao je nekoliko značajnih zapažanja o prirodi sopstva, ali bi se verovatno iznenadio da je poživeo do­ voljno dugo da vidi stepen u kome se sopstvo transformisalo, postajući glavni predmet interesovanja, čak i opsesije, u savremenom svetu. Danas živimo u svetu u kome sve više razmi­ šljamo o različitim stvarima. Internet i globalizacija u naš život uneli su niz novina i tema o kojima moramo svakodnevno da razmišljamo. Zapravo, mi moramo da razmišljamo o njima zbog toga što će veliki broj tih stvari (na primer, globalne pri­ vredne promene ili rizici po zdravlje) verovatno imati ozbiljan

114

DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

uticaj na nas. Tema o kojoj danas razmišljamo više nego rani­ je, jesmo i mi sami. (Mid je bio veoma zainteresovan za odnos između sopstva i refleksivnosti.) Iako se samorefleksija pojavljivala i u prošlosti, ljudi su bili ma­ nje sposobni da razmišljaju o sebi (barem u razvijenim zemlja­ ma) nego danas. Razlog za to je jednostavan: ljudi su često bili prezauzeti preživljavanjem i nabavkom svakodnevnih potrepšti­ na da bi se upuštali u samorefleksiju. Osim toga, ljudi su živeli u kulturi koja je bila zasnovana na materijalnom postignuću, a obezvređivala samorefleksiju i zaokupljenost samim sobom. N a te pojave gledalo se kao na nepotreban višak koji ne pospešuje materijalna dobra koja su ljudima i društvu potrebna. Me­ đutim, Entoni Gidens, savremeni sociolog o kome ćemo više govoriti u glavama 7 i 10, ukazuje na to da je sopstvo za veliki broj ljudi postalo projekat, možda čak i najvažniji životni projekat. Uzrok toga je to što se sopstvo više ne pojavljuje, već ga mi aktivno stvaramo. Ko smo mi? Šta mislimo da smo? Sve to nisu više date karakteristike ili nešto što je uobličeno u detinjstvu kroz proces socijalizacije (kako je mislio Parsons), već je to nešto što svesno i aktivno stvaramo tokom naših života. Sopstvo nije stvoreno jednom za svagda, već se ono neprekidno uobličava i menja (ponekad čak na dramatičan način). Sledstveno tome, sopstvo postaje nešto na šta svi treba da pa­ zimo, da ga nadgledamo i menjamo kada je to neophodno. To od nas pravi osobe koje su daleko fleksibilnije i prilagodljivije. Međutim, na mnogo načina to takode predstavlja za­ strašujući i težak proces. Drugim recima, dok pre sto ili dvesta godina ljudi nisu mnogo brinuli o sebi, sopstvo danas pred­ stavlja neprekidan izvor brige. Postali smo preokupirani sobom i načinom na koji sebe treba da prilagodimo neprekidno promenljivim okolnostima savremenog društva i našoj isto tako promenljivoj poziciji u tom društvu. To nije lak zadatak; on je pun poteškoća i tenzija. Postoji mnogo prednosti kada je čovek u skladu sa samim sobom, ali i to ima svoju cenu. Ja je neposredna reakcija n a okruženje, o d n o s n o n a o n o što drugi rade. O n o je nemiran, nepredvidiv i kreativan aspekt sop­ stva. Ljudi ne m o g u s u s p e h o m predvideti kako će. ja

postupiti.

Ja — neposredna reakcija sopstva na okolinu; nemiran, nepredvidiv i kreativan aspekt sopstva.

KLASIČNE TEORIJE

115

U slučaju fudbala, igrač ne može sa sigurnošću znati kako će njegov tim igrati. Možda pruži briljantnu igru; možda potpuno podbaci. Nikada ne možemo u potpunosti poznavati svojeg, pa ponekad svojim postupcima iznenadimo sami sebe. Za Mida je ja značajno iz četiri razloga. Prvo, ono je glavni izvor noviteta u društvenom svetu. Drugo, uja su sadržane naše najvažnije vrednosti. Treće, ja predstavlja realizaciju sopstva, a svi mi težimo da realizujemo sopstvo. I konačno, Mid je razmatrao dugoročni evolutivni proces od primitivnih društava, u kojima su ljudi bili pod dominacijom mene, ka savremenim društvima u kojima ja igra daleko značajniju ulogu. Unutar sopstva, ja je suprotstavljeno meni. Mene je, u osno­ vi, prihvatanje i percepcija uopštenog drugog od strane pojedin­ ca. Za razliku od ja, ljudi su veoma svesni mene, oni veoma do­ bro znaju šta zajednica od njih želi i očekuje. Svi imamo izraženo mene, ali oni koji su pod potpunom dominacijom mene jesu kon­ formisti. Društvo nas kontroliše preko mene. Takode, mene ljudi­ ma omogućava udobno funkcionisanje u društvu, a ja omogućuje promene u društvu. Društvo na taj način dobija dovoljno konfor­ mizma kako bi moglo da funkcioniše, ali takode prima neophod­ nu dozu inovacije koja mu omogućava da ne stagnira. I društvo i pojedinci bolje funkcionišu zahvaljujući spoju ja i mene. Sažetak 1. 2. 3. 4.

5.

Georg Ziml bavio se asocijacijom ili interakcijom. D a bi izašli na kraj s velikim i zbunjujućim nizom interakcija, sociolozi i obični ljudi razvili su forme interakcije. D a bi izašli na kraj sa zbunjujućim mnoštvom učesnika u interak­ ciji, sociolozi i obični ljudi razvili su tipove učesnika u reakcijama. U pogledu problema veličine grupe postoji velika razlika između dijada (grupa od dva člana) i trijada (grupa od tri člana). Prisustvo treće osobe u trijadi omogućuje nastanak nezavisne grupne struk­ ture. Dalje uvećavanje veličine grupe nije toliko važno koliko pre­ lazak iz dijade u trijadu, to jest priključivanje treće osobe dijadi. Sto je grupna struktura veća, pojedinac je slobodniji.

Mene - prihvatanje i percepcija uopštenog drugog od strane pojedinca; kon­ formistički aspekt sopstva.

116 6.

7. 8. 9. 10. 11.

12. 13. 14. 15.

DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Ziml je bio zainteresovan za problem distance. Taj interes manifestovao se u njegovoj raspravi o društvenom tipu strancu, koji niti je previše blizu ni previše daleko od grupe. Distanca je pove­ zana i sa socijalnim formama, što znači da poseban oblik udalje­ nosti i otuđenosti ulazi u sve društvene odnose. Distanca se takode vezuje za Zimlovo razmišljanje o vrednosti. Vredne su one stvari koje nisu ni predaleko ni preblizu. Zimlova grand-teorija bavi se tragedijom kulture. Tragedija kulture razmatra rast objektivne kulture i njenu sve veću prevlast nad subjektivnom kulturom. Veblenova grand-teorija bavi se sve većom kontrolom biznisa nad industrijom i negativnim efektima koji iz toga proizilaze. Mid je bio socijalni biheviorista koji nije bio samo zainteresovan za ponašanje koje je zasnovano na mehanizmu stimulus-odgovor, već i za ljudsku svest koja deluje između stimulusa i odgovora; ljudi razmišljaju pre nego što nešto urade. Četiri faze akta su impuls, percepcija, manipulacija, konzumacija. Iako ljudi i životinje koriste gestove i konverziraju gestovima, samo ljudi mogu da koriste značajne gestove, značajne simbole i jezik. Uopšteni drugi je stav čitave zajednice. Sopstvo ima dva aspekta koji se nalaze u stalnoj tenziji: ja (nepo­ sredan, nepredvidiv i kreativan aspekt) i mene (usvajanje uopšte­ nog drugog koje vodi ka konformizmu).

Literatura

za dalje

čitanje

Lukić, Radomir D. (1987). Formalizam u sociologiji. Zagreb: Naprijed. Marinković, Dušan [priredio] (2008). Georg Zimi (zbirka tekstova Georga Zimla). Novi Sad: Mediterran Publishing. Mead, George Herbert (2003). Um, osoba i društvo. Zagreb: Naklada Jesenski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo. Simmel, Georg (2001). Kontrapunkti kulture. Zagreb: Naklada Jesen­ ski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo. Spasić, Ivana (1998). Interpretativna sociologija. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Veblen, Torsten (1966). Teorija dokoličarske klase. Beograd: Kultura. Veblen, Torsten (2008). Teorija dokoličarske klase. Novi Sad: Medi­ terran Publishing. Zimi, Georg (2004). Filozofija novca. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.

GLAVA 4 SAVREMENE GRAND-TEORIJE (1) Strukturalni funkcionalizam Teorija sukoba Opšta teorija sistema Sažetak Literatura za dalje čitanje U ovoj i sledećoj glavi okrečemo se savremenim sociološkim teorijama koje se, kao i klasične teorije koje smo obradili u pret­ hodne dve glave (s mogućim izuzetkom Midove teorije), mogu okvaliflkovati kao grand-teorije. U ovoj glavi obradićemo tri usko povezane teorije - strukturalni funkcionalizam, teoriju sukoba i opštu teoriju sistema. Teorija sukoba nastala je kao reakcija na ne­ kada dominantnu (barem u SAD) teoriju strukturalnog funkcionalizma. Teorija sistema takode je usko povezana sa strukturalnim funkcionalizmom. Zapravo, koncept sistema često se upotrebljava u teoriji strukturalnog funkcionalizma. Međutim, kao što ćemo videti iz diskusije o radu najvažnijeg savremenog sistemskog teore­ tičara, Niklasa Lumana, to su sada dve sasvim različite teorije.

STRUKTURALNI FUNKCIONALIZAM Kao što sam naziv govori, strukturalni funkcionalizam usredsreduje se na društvene strukture i njihov funkcionalni značaj (pozitivne ili negativne posledice) za druge strukture. U nazivu ove teorije termini „strukturalni" i „funkcionalni" ne moraju se nužno koristiti zajedno (negde je, recimo, odomaćeniji naziv funkciona­ lizam), mada je to već uobičajeno. Možemo da analiziramo druš­ tvene strukture, paternizovane društvene interakcije i postojane Strukturalni funkcionalizam - sociološka teorija koja se usredsreduje na društvene strukture i na njihov funkcionalni značaj (pozitivne ili nega­ tivne posledice) za druge strukture. Strukture - u društvu, paternizovana društvena interakcija i stalni društveni odnosi.

118

DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

društvene odnose, a da se istovremeno ne bavimo funkcija­ ma (vidljivim posledicama koje omogućuju svakom poje­ dinačnom sistemu da se adaptira na svoje okruženje) koje one imaju za druge strukture. Slično tome, možemo istraživati funk­ cije čitavog niza društvenih procesa koji nisu strukturirani (na primer, ponašanje gomile). Pa ipak, strukturalni funkcionali­ zam odlikuje usredsredenost na oba ova elementa (i strukture i funkcije). Iako postoji više tipova strukturalnog funkcionalizma, među sociološkim strukturalnim funkcionalistima dominantan je socijalni funkcionalizam, pa će on, shodno tome, biti pred­ stavljen u ovoj glavi. Socijalni funkcionalizam prvenstveno se bavi društvenim strukturama i ustanovama, njihovim međusob­ nim odnosima i prinudnim dejstvom koje one imaju na aktere. Strukturalni funkcionalista bavi se međusobnim odno­ som društvenih struktura (na primer, odnosom između privred­ nog sistema i obrazovnog sistema). Pri tome, naglasak se stavlja na funkcije koje jedna struktura obezbeđuje drugoj. Na primer, obrazovni sistem obezbeđuje obučeno osoblje koje je potrebno za popunjavanje profesionalnih položaja u privredi. Zauzvrat, privreda obezbeđuje te položaje onim pojedincima koji steknu odgovarajuće obrazovanje. Zahvaljujući tome, obrazovni sistem i studenti pred sobom imaju cilj koji treba da ostvare na kraju obrazovnog procesa. Mada ovo daje sliku pozitivne i tesne po­ vezanosti struktura, ne mora obavezno da bude tako. U vreme Vijetnamskog rata i studentskog pokreta krajem 1960-ih i po­ četkom 1970-ih godina prošlog veka, obrazovni sistem stvarao je ogroman broj radikalnih studenata koji se nisu dobro uklapali u strukturu zanimanja koja su im bila nuđena na tržištu. Iako takva napetost između struktura često postoji, strukturalni funkciona­ lizam nastoji da se usmeri na pozitivnije i funkcionalnije međustrukturalne odnose. Naredni odeljak bavi se jednim od najpo­ znatijih radova u istoriji strukturalnog funkcionalizma i u njemu nalazimo jednu intrigantnu i veoma kontroverznu sliku društva. Funkcije - vidljive posledice koje omogućuju svakom pojedinačnom sistemu da se adaptira (prilagodi). Socijalni funkcionalizam - vrsta strukturalnog funkcionalizma koji se usred­ sreduje na velike društvene strukture i ustanove društva, njihove među­ sobne odnose i prinudno dejstvo koje one imaju na aktere.

119

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

Funkcionalna teorija stratifikacije i njene kritike Kingsli Dejvis i Vilbert M u r izložili su svoju teoriju stratifi­ kacije u tekstu p o d nazivom „ N e k i principi stratifikacije" objav­ l j e n o m u American

Sociological

Review,

1 9 4 5 . g o d i n e . T a teorija

j a s n o p o k a z u j e d a su njeni autori stratifikaciju smatrali univer­ z a l n o m i n u ž n o m . N a i m e , Dejvis i M u r tvrdili su d a nestratifikovana i besklasna društva nikada nisu postojala. Stratifikacija je, p o n j i h o v o m mišljenju, funkcionalna nužnost. Sva društva i m a j u potrebu za j e d n i m takvim s i s t e m o m z b o g čega sistem stra­ tifikacije i postoji. Dejvis i M u r sistem stratifikacije p o s m a t r a j u kao strukturu socijetalnih nivoa, naglašavajući da se stratifikacija o d n o s i na društvene položaje (na primer, z a n i m a n j a p o p u t rad­ nika i upravljača), a ne na pojedince u sistemu stratifikacije. O n i se bave činjenicom d a različiti položaji unutar strukture nose sa s o b o m različite stepene prestiža, a ne p i t a n j e m kako pojedinci stižu d o tih položaja. D r u g i m recima, akcenat je n a strukturi društvene stratifikacije i funkcijama koje o n a obavlja. Teorija. K l j u č n o pitanje za Dejvisa i M u r a jeste kako druš­ tvo motiviše i raspoređuje p o j e d i n c e na odgovarajuće položaje u sistemu stratifikacije. T u se javljaju dva p r o b l e m a . Prvo, na koji način društvo pravim p o j e d i n c i m a uliva želju d a p o p u n e odgovarajuće položaje? D r u g i m recima, zašto bi neko želeo d a b u d e čistač k a d a je to loše plaćen p o s a o ili, pak, hirurg k a d a je to v e o m a o d g o v o r n a pozicija? D r u g o , k a d a pojedinci već z a u z m u odgovarajuće položaje, n a koji način ih društvo podstiče d a ispu­ njavaju dužnosti koje ti položaji zahtevaju? Odgovarajuće popunjavanje položaja u društvu problematič­ no je iz tri razloga. Prvo, neki društveni položaji m n o g o su pri­ jatniji i poželjniji o d drugih. N i j e problem pridobiti ljude da za­ u z m u prijatne položaje, ali je s neprijatnim položajima p o t p u n o drugačije. M n o g i bi hteli da b u d u uspešni fudbaleri, televizijski producenti ili folk zvezde, ali retko ko bi hteo d a b u d e dubretar ili rudar. O s i m toga, neki položaji važniji su za opstanak društva o d nekih drugih. Iako je važno da se svi položaji p o p u n e , posebno je važno, čak n e o p h o d n o , da su popunjeni oni najvažniji. K o n a č n o , različiti društveni položaji zahtevaju različite sposobnosti i talente. Problem je pronaći siguran način da prave osobe stignu do pravih

120

DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

položaja, kako bi se postigla p o d u d a r n o s t između individualnih sposobnosti i zahteva koje iziskuju položaji. Najjednostavnije re­ čeno, folk zvezda m o r a d a i m a sluha d a bi m o g l a d a peva. P o d nekim drugačijim okolnostima, m o ž d a sluh nije n e o p h o d a n , ali je o n d a barem n e o p h o d n a seksualna privlačnost. A k o , m e đ u t i m , osoba n e m a ni j e d n o ni d t u g o , a ipak se našla n a poziciji folk zvezde, strukturalni funkcionalista bi rekao d a sa sistemom p o p u n j a ­ vanja društvenih položaja nešto nije u redu. Dejvis i M u r bavili s u se funkcionalno najvažnijim p o l o ­ žajima u sistemu društvene stratifikacije. Pretpostavlja se d a su visokorangirani položaji u sistemu stratifikacije manje ali važniji

prijatni,

za preživljavanje društva, te d a stoga zahtevaju naj­

veće s p o s o b n o s t i i talente. D a b i odgovarajući broj p o j e d i n a c a poželeo d a ih z a u z m e i d a b i o n i koji ih z a u z i m a j u marljivo ra­ dili, n e o p h o d n o j e d a društvo t i m p o l o ž a j i m a dodeli vredne i privlačne nagrade. Dejvis i M u r pretpostavljali su suprorno, ali o t o m e nisu raspravljali: oni su smatrali d a nisko rangirani položaji u sistemu stratifikacije pružaju veću prijatnost (to je n e o b i č n o gledište - m o ž e li zaista pozicija radnika biti prijatnija i poželj­ nija o d pozicije j e d n o g upravnika velike korporacije?), ali i m a j u manji značaj, te d a zahtevaju manje

s p o s o b n o s t i i talenta. T a k o ­

de, m a n j a j e potreba društva d a ti položaji b u d u p o p u n j e n i i d a oni koji ih p o p u n j a v a j u savesno izvršavaju svoje dužnosti.

Sledstveno t o m e , društvena stratifikacija hijerarhijski je organizovana struktura k o j a i m a funkciju d a p o d s t a k n e prave lju­ de d a učine sve što j e p o t r e b n o d a bi stigli d o visokorangiranih položaja koji su najvažniji za o p s t a n a k i funkcionisanje društva. Dejvis i M u r ne tvrde d a društvo, d a bi bilo sigurno d a će visoki položaji biti adekvatno p o p u n j e n i , n a m e r n o razvija sistem stra­ tifikacije. U m e s t o toga, o n i s m a t r a j u d a je stratifikacija meha­ nizam koji nastaje neplanirano. M e đ u t i m , o n i tvrde d a j e svako društvo stratifikovano, i d a takvo mora biti kako bi preživelo. D a bi društvo bilo sigurno d a će pravi pojedinci zauzeti visokorangirane položaje, o n o za njih m o r a obezbediti različi­ te nagrade, k a o što su prestiž, visoka plata i dovoljno s l o b o d n o g vremena. R e c i m o , a k o želite d a u društvu b u d e dovoljno lekara, sudija, profesora ili visokih oficira, n e o p h o d n o j e d a i m ponudite

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

121

ove i mnoge druge nagrade. Dejvis i Mur smatraju da ne mo­ žemo očekivati da se pojedinci prihvate mukotrpnog i skupog procesa medicinskog obrazovanja ako im ne ponudimo ovakvu vrstu nagrada. Čini se da ovaj stav sadrži tvrdnju da pojedinci koji zauzimaju visoke položaje moraju dobiti odgovarajuće na­ grade za svoj rad. U suprotnom, ti položaji ostaće nepopunjeni i društvo će ispaštati, a možda čak i propasti. Kritike. O d 1945. godine, kada je prvi put objavljena, strukturalno-funkcionalistička teorija stratifikacije bila je izlože­ na mnogobrojnim kritikama. Jedna od osnovnih kritika glasi da funkcionalistička teorija stratifikacije održava privilegovan polo­ žaj onih koji već imaju moć, ugled i novac. Ona to radi tako što tvrdi da ti ljudi zaslužuju svoje nagrade, odnosno da im je za dobrobit i napredak društva potrebno ponuditi te nagrade. Takode, funkcionalističku teoriju stratifikacije moguće je kritikovati zbog toga što, na osnovu činjenice da su stratifikovana društva postojala u prošlosti i postoje u sadašnjosti, pretpo­ stavlja da ona moraju postojati i u budućnosti. Međutim, budu­ ća društva mogu biti organizovana na drugačiji, nestratifikovan način. Moguće je stvoriti strukture koje će vršiti iste funkcije kao i stratifikacija, ali bez štetnih efekata koje stratifikacija podrazumeva (poput velikih nejednakosti). Osim toga, može se tvrditi da je ideju funkcionalnih polo­ žaja koji se razlikuju po svom značaju za društvo, teško podržati. D a li su đubretari zaista manje značajni za opstanak društva od neke reklamne agencije? Zapravo, đubretari su, uprkos nižoj pla­ ti i manjem ugledu, možda i važniji za preživljavanje društva. Čak i onda kada se za neki položaj može reći da ima veći značaj za funkcionisanje društva, veće nagrade ne moraju nužno da idu tim važnijim položajima. Medicinske sestre su možda značajnije za društvo od filmskih zvezda. Ipak, one raspolažu s daleko ma­ nje moći, ugleda i prihoda od filmskih zvezda. D a li zaista ima malo ljudi koji su sposobni da popune visoke položaje? Zapravo, iako poseduju sve potrebne sposobnosti, mno­ gi ljudi nisu u mogućnosti da steknu obuku koja im je neophod­ na da bi stigli do prestižnih položaja. U medicinskoj profesiji, na primer, postoji stalna težnja da se ograniči broj lekara. Uopšteno

122

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

govoreći, mnogi talentovani ljudi nikada ne dobiju priliku da pokažu da li su sposobni da upravljaju na visokim položajima, pa čak ni onda kada za njima i njihovim doprinosom postoji očita potreba. Oni koji se nalaze na visokim položajima imaju jasan interes da sačuvaju malu brojnost i veliku moć. Konačno, može se tvrditi da pojedincima ne moramo po­ nuditi moć, ugled i prihod da bismo ih podstakli da zauzimaju visoke položaje. Ljude podjednako može motivisati zadovoljstvo koje donosi uspešno obavljanje posla ili mogućnost da budu ko­ risni drugima. To je način na koji je strukturalni funkcionalizam shvatao strukturu i funkcionisanje sistema društvene stratifikacije. Me­ đutim, to je jedno veoma konzervativno i kontroverzno shvatanje. Postoje i drugi načini da društvo motiviše svoje članove da obavljaju važne društvene uloge. Drugim recima, moguće je zamisliti drugačiju vrstu društvene stratifikacije, kao i društvene organizacije uopšte.

Strukturalni funkcionalizam Talkota Parsonsa Najpoznatiji strukturalni funkcionalista, Talkot Parsons (1902-1979), napisao je veliki broj teorijskih radova. U ovom odeljku bavićemo se kasnijom fazom njegovog strukturalnog funkcionalizma izloženog u knjizi Društveni sistem (1951), od­ nosno u knjizi Privreda i društvo (koju je s N . Smelserom obja­ vio 1956. godine). Njegova teorija počiva na četiri funkcionalna imperativa (zahteva) svih sistema delanja (čuvena shema APIL U ovom odeljku, izložićemo Parsonsove četiri funkcije i analizi­ rati njegove ideje o strukturi i sistemu. APIL. Proučavajući funkcije, Parsons se usredsredio ns skupove aktivnosti usmerenih ka zadovoljenju višestrukih pctreba sistema. Parsons je tvrdio da četiri funkcije predstavljaju imperative, to jest da su nužne i karakteristične za sve sisten Da bi preživeo, svaki sistem mora da zadovolji četiri impera:.va usmerena ka zadovoljenju njegovih potreba. Ti imperativi su adaptacija (A), postizanje cilja (P), integracija (I) i latentnost. L održavanje obrasca (L). Zajedno, ta četiri imperativa poznata rii kao shema APIL.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

123

A d a p t a c i j a podrazumeva da se sistem m o r a prilagoditi svom okruženju i d a okruženje m o r a prilagoditi svojim potrebama. Pre­ ciznije rečeno, sistem m o r a uspešno d a izađe na kraj sa spoljašnjim opasnostima i nepredviđenim situacijama. Sistem ne može d u g o da opstane ako nije usklađen sa svojim okruženjem. A k o d o đ e do nesklada, sistem će se naći u velikoj opasnosti i rizikovaće svoj nestanak. N a primer, ako se j e d n o zemljoradničko pleme nade u okruženju u k o m e je zemljište neplodno i n e p o g o d n o za uzgajanje voća i povrća, o n o neće moći da preživi osim ukoliko se njego­ vi pripadnici ne prilagode n o v o m okruženju. D a bi preživeli, oni moraju da se sa zemljoradnje preorijentišu na lov i ribolov. Savremeni primer jesu Sjedinjene Američke Države, koje ne m o g u d a nastave s proizvodnjom velikog broja automobila, pogotovo onih koji troše m n o g o benzina, u svetu u k o j e m su rezerve nafte sve manje. S A D će morati d a p o č n u d a razvijaju alternativne načine za prevoz svog stanovništva, prilagođavajući se tako spoljnoj real­ nosti u kojoj fosilno gorivo predstavlja ograničen resurs. Sistem takode m o ž e nastojati d a svojim p o t r e b a m a prilago­ di okruženje. P o m e n u t o p l e m e tako m o ž e d a p r e d u z m e niz mera koje i m a j u svrhu d a okrepe zemljište i učine ga p o g o d n i j i m za uzgajanje useva. Zavisne o d ograničenih količina nafte k o j a d o ­ lazi iz inostranstva, Sjedinjene Američke Države m o g u d a p o d staknu druge države d a traže d o d a t n e zalihe nafte ili i m čak p o ­ m o g n u d a p r o n a đ u z a m e n u za fosilno gorivo. K o n a č n o , sistem m o r a d a se prilagodi spoljašnjim

opa­

snostima i nepredviđenim situacijama. N a primer, n a v r h u n c u h l a d n o g rata sa Sovjetskim S a v e z o m , R o n a l d R e g a n (američki predsednik u p e r i o d u 1 9 8 1 - 1 9 8 9 ) predložio je stvaranje antibalističkog raketnog sistema osmišljenog tako d a uništi nadolazeće sovjetske rakete pre nego što o n e eksplodiraju n a a m e r i č k o m tlu. Iako takav sistem nikad nije izgrađen, s a m a ta m o g u ć n o s t imala je svrhu da poveća u l o g i cenu trke u n u k l e a r n o m naoružanju i z m e đ u S A D i bivšeg Sovjetskog Saveza. Sovjetska n e s p o s o b n o s t Adaptacija - prvi od Parsonsova četiri funkcionalna imperativa. Sistem mora da se adaptira na okolinu i da je prilagodi svojim potrebama. Sistem mora uspešno da izađe na kraj sa spoljašnjim opasnostima i nepredviđe­ nim situacijama.

124

D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

da nastavi trku nesumnjivo je bila jedan od činilaca koji je ubr­ zao raspad SSSR-a. (Drugi činioci uključuju različite unutrašnje probleme i krize, poput nesposobnosti komandne ekonomije da proizvede i raspodeli potrebne proizvode.) Napor SAD da se prilagodi sovjetskoj pretnji doveo je do okončanja te pretnje. To predstavlja primer jedne uspešne adaptacije. Postizanje cilja odnosi se na potrebu sistema da definiše i ostvari svoje osnovne ciljeve. Krajnji cilj svakog sistema nije samo da preživi u budućnosti, već i da se poveća, unapredi i ra­ zvije. Svi društveni sistemi imaju taj cilj, ali i niz drugih konkretnijih ciljeva. Na primer, univerzitet je sistem koji ima dva različi­ ta osnovna cilja: da podučava studente i da omogući profesorima da vrše osnovna istraživanja, neophodna za dalje unapređivanje znanja. Međutim, univerzitet, kao i svi drugi sitemi, ne može prosto da definiše svoje ciljeve jednom za sva vremena i da se potom više nikada ne vrati na taj problem. Okolnosti se menjaju i odluke koje su nekad omogućavale postizanje cilja mogu po­ stati nedelotvorne i prevazidene. Unutar univerziteta, na primer, cilj podučavanja studenata i cilj vršenja istraživanja često dolaze u sukob. Ako moraju samo da se bave podučavanjem studena­ ta, profesori nisu u mogućnosti da posvete dovoljno vremena i energije istraživanjima. S druge strane, ako profesori previše vre­ mena troše na istraživanja, neće imati dovoljno vremena za rad sa studentima, zbog čega će obrazovanje studenata trpeti. Prema tome, da bi mogao da ostvari oba cilja u odgovarajućoj meri, univerzitet mora neprekidno da traga za balansom između njih, i da ga, kada ga postigne, održava u zadovoljavajućem obimu. Kroz integraciju sistem nastoji da reguliše odnose izme­ đu svojih delova. Da bi pleme iz našeg primera uspešno stvori­ lo održiv zemljoradnički sistem, ono mora pokušati da poveže zemljoradnju i lov. Pleme mora da alocira (rasporedi) dovoljno vremena, energije, ljudstva i resursa u obe te grane. Slično tome, Postizanje cilja - drugi Parsonsov funkcionalni imperativ koji se odnosi na potrebu sistema da definiše i ostvari svoje osnovne ciljeve. Integracija - treći Parsonsov funkcionalni imperativ koji se odnosi na potre­ bu sistema da reguliše odnose između svojih delova. Integracija takođe obuhvata i upravljanje međusobnim odnosima tri preostala funkcional­ na imperativa (APL).

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

125

uprava univerziteta mora biti sigurna da istraživanja i nastava nisu postali potpuno razdvojeni jedno od drugog. Zato je važ­ no da rezultati profesorskih istraživanja budu integrisani u nji­ hova predavanja i da se studenti, kad god je to moguće, uključe u istraživačke projekte. Takvi međusobni odnosi pomažu da se izbegne neusaglašenost između nastave i istraživanja, čineći ih povezanijim. Integracija takođe obuhvata i upravljanje među­ sobnim odnosima tri preostala funkcionalna imperativa (APL). Četvrti funkcionalni imperativ Parsons naziva latentnost ili odr­ žavanje obrasca. Latentnost se odnosi na potrebu sistema da stvara, održava i obnavlja motivaciju pojedinaca. Održavanje obrasca više se odnosi na potrebu sistema da obezbeđuje, održava i obnavlja kul­ turne obrasce koji stvaraju i potkrepljuju individualnu motivaciju. Latentnost je ugrađena u već razmatranu funkcionalnu teo­ riju stratifikacije. Cela struktura sistema, koja podrazumeva veće nagrađivanje onih koji zauzimaju visoke položaje, osmišljena je tako da motiviše pojedince da se potrude da napreduju na stratifikacijskoj lestvici i zauzmu visoke položaje. Ne samo da sistem mora da stvori i održava tu motivaciju, već s vremena na vreme mora i da je obnavlja da bi sistem opstao, a pojedinci nastavili da se trude. Na primer, s vremena na vreme, u medijima čuje­ mo ili pročitamo priče o izvanrednom uspehu pojedinaca koji su se, velikim naporom ili svojom genijalnošću, brzo uspeli na sam vrh sistema. Takve priče posebno su prisutne danas, u vremenu uzleta računara i Interneta i velikog broja ljudi koje je uspeh u toj oblasti brzinom svetlosti odveo na vrh. Najbolji primer je Bil Gejts koji je kao mlad čovek, za samo nekoliko godina, postao najbogatiji pojedinac u Americi. Prepričavanje Gejtsove priče, kao i priča nekih drugih računarskih i Internet milijardera, ima svrhu da osnaži motivaciju kod ljudi da se potrude da stignu do vrha stratifikacijske lestvice. Održavanje obrasca bavi se gotovo istim problemom, ali na makronivou, a ne na mikronivou. Da bi se očuvao sistem društvene Latentnost - prvi aspekt Parsonsovog četvrtog funkcionalnog imperativa; odnosi se na potrebu sistema da stvara, održava i obnavlja motivaciju pojedinaca. Održavanje obrasca - drugi aspekt Parsonsovog četvrtog funkcionalnog im­ perativa; odnosi se na potrebu sistema da obezbeđuje, održava i obnavlja kulturne obrasce koji stvaraju i potkrepljuju individualnu motivaciju.

126

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I KLASIČNI

KORENI

stratifikacije, a ljudi održali u svojim nastojanjima da stignu do vrha sistema, neophodno je uspostaviti i održavati norme i vrednosti koje podržavaju takav sistem i takva nastojanja. Uspeh, naročito onaj ekonomski, visoko se ceni u SAD. Takav vrednosni sistem pomaže očuvanje sistema stratifikacije i podržava one koji žele da napreduju u njemu. Međutim, norme i vrednosti nisu statične i moraju se menjati da bi odražavale novu društve­ nu realnost. Recimo, nekada je u Americi vladalo uverenje da je dovoljno da budete uporni i da se dobro potrudite da biste se popeli na više pozicije na stratifikacijskoj lestvici, ali da je nužno da na tom putu prođe neko vreme. Brzo su uspevali samo gang­ steri i mafijaši. Međutim, nastankom takozvane nove ekonomije (računari, Internet, biotehnologija), nove norme, barem kada je ekonomija u pitanju, podrazumevaju da uspeh u karijeri treba da dođe brzo i rano: mladi su razvili svest i sposobnosti za po­ stizanje uspeha u novoj ekonomiji. Nove norme imaju svrhu da podrže nove načine uspinjanja na vrh sistema stratifikacije. Kulturni sistem -' Po&PJUĆl : :^

Crtež 4.1 Struktura opšteg sistema delanja

Iako je shema APIL razmatrana uopšteno kao i na nekim posebnim primerima, Parsons ju je osmislio tako da može da se primeni na sve nivoe njegovog teorijskog sistema. Ona se može primeniti i na najopštiji i sveobuhvatni sistem delanja koji se sastoji od četiri dela: ponašajućeg organizma, sistema ličnosti, društvenog sistema i kulturnog sistema. Sva ova četiri sistema odnose se na delanje, ali je svaki od njih prvenstveno usmeren na ispunjavanje jednog od četiri funkcionalna imperativa. Ponašajaći organizam (engleski, behavioral organism) sistem je delanja koji rukovodi funkcijom adaptacije, prilagođavajući Ponašajaći organizam - Parsonsov sistem delanja koji rukovodi funkcijom adaptacije, tako što prilagodava i menja spoljni svet.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

127

i menjajući spoljni svet. Sistem ličnosti ispunjava funkciju po­ stizanja cilja, definišući ciljeve sistema i mobilišući resurse za nji­ hovo ostvarenje. Društveni sistem ispunjava funkciju integracije, vršeći kontrolu nad delovima sistema. Konačno, kulturni sistem ispunjava funkciju latentnosti, propisujući norme i vrednosti koje aktere motivišu da delaju. (Videti crtež 4.1 koji pokazuje strukturu opšteg sistema delanja.) Do sada smo se upoznali s dva Parsonsova strukturalnofunkcionalna prikaza - četiri funkcionalna imperativa i četiri sistema delanja, kao i s funkcijom svakog od njih. Celoj stvari može se pristupiti i iz jednog drugog ugla, iz ugla informacione hijerarhijske kontrole i energetskog uslovljavanja. Na crtežu 4.2 vidimo jedan hijerarhijski odnos između podsistema. Na toj she­ mi moguće je videti na koji način sistemi delanja utiču jedan na drugi, odnosno u kakvom su međusobnom odnosu. S jedne strane, informaciona hijerarhija nam pokazuje da kulturni sistem utiče na društveni sistem (snabdevajući informacijama društve­ nu strukturu), da društveni sistem informaciono reguliše sistem ličnosti, a da sistem ličnosti reguliše ljudski organizam. Nasu­ prot tome, sistemi na dnu lestvice mogu se razumeti kao sistemi koji obezbeduju biološku energiju neophodnu za funkcionisanje viših sistema. Drugim recima, organizam obezbeđuje energiju neophodnu za funkcionisanje sistema ličnosti, a sistem ličnosti organizovan u društveni sistem obezbeđuje uslove neophodne za kulturni sistem. Odnosi između sistema su, kako vidimo, reci­ pročni, jer sistemi razmenjuju informacije i energiju. Sistem delanja. Parsons je očigledno imao jasnu predstavu o nivoima društvene analize i njihovim međusobnim odnosi­ ma. Hijerarhijski raspored sistema delanja je jasan, a nivoi su u Parsonsov sistem integrisani na dva načina. Prvo, svaki niži nivo Sistem ličnosti - Parsonsov sistem delanja koji vrši funkciju postizanja cilja, tako što definiše ciljeve sistema i mobilise resurse za njihovo ostvarenje. Društveni sistem - Parsonsov sistem delanja koji vrši funkciju integracije, tako što kontroliše delove sistema; skup pojedinaca koji ulaze u među­ sobne interakcije u fizičkom okruženju. Kulturni sistem - Parsonsov sistem delanja koji vrši funkciju latentnosti, tako što obezbeđuje norme i vrednosti koje aktere motivišu na delanje.

128

DZORDŽ RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I KLASIČNI K O R E N

obezbectuje uslove, to jest energiju potrebnu višim nivoima. Dru­ go, viši nivoi kontrolišu one nivoe koji su u hijerarhiji ispod njih. Skladište informacija

Skladište informacija

(kontroliše)

(kontroliše)

t

Hijerarhiju uslovljavajućih faktora

1. Okruženje delanja: vrhovna realnost 2. Kulturni sistem 3. Društveni sistem 4. Sistem ličnosti 5. Bihevioralni organizam 6. Okruženje delanja: fizićko-organsko okruženje

Skladište energije (uslovljavanje)

Hijerarhiju uslovljavajućih faktora

Skladište energije (uslovljavanje)

Crtež 4.2 Struktura opšteg sistema delanja

Kada je u pitanju okruženje sistema delanja, najniži nivo. fizička i organska okolina, uključuje nesimboličke aspekte ljud­ skog tela, njegovu anatomiju i fiziologiju. Najviši nivo, vrhovna stvarnost, ima metafizički prizvuk. Ali, smatra se da se Parsons nije zaista interesovao za natprirodno, već za univerzalnu ten­ denciju društva da simbolički izlazi na kraj s teškoćama ljudske egzistencije (poput nesigurnosti i tragedije) koje predstavljaju pretnju smislenom životu i smislenoj društvenoj organizaciji. Kako je već napomenuto, središnju tačku Parsonsovog teo­ rijskog rada predstavljaju njegova četiri sistema delanja. U njego­ vim pretpostavkama o sistemima delanja, nailazimo na problem poretka, to jest pitanje kako je u društvu moguće eliminisari sukob, devijantnost i neslaganje, a uspostaviti saradnju i repro­ dukciju. Pitanje poretka suštinski zavisi od koncepta društvene kontrole, odnosno od zajedničkih vrednosti koje prihvataju čla­ novi društva. Problem poretka bio je najvažniji problem koji je Parsons želeo da reši svojom teorijom. Kasnije je upravo taj deo Problem poretka - pitanje kako je u društvu moguće eliminisati sukob, de­ vijantnost i neslaganje i uspostaviti saradnju i reprodukciju. Pitanje po­ retka suštinski zavisi od koncepta društvene kontrole, odnosno zajed­ ničkih vrednosti koje prihvataju članovi drušrva.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

129

njegove teorije izazvao najviše reakcija kritičara. Po Parsonsovom mišljenju, hobsovski problem poretka, ili pitanje kako sprečiti rat svih protiv sviju, raniji mislioci nisu resili na zadovoljavajući način. Parsons je svoj odgovor na rešenje tog problema pronašao u strukturalnom funkcionalizmu koji, po njegovom mišljenju, funkcioniše pod sledećim skupom pretpostavki: 1. Sistemi imaju svojstvo reda i nezavisnosti delova. 2. Sistemi teže samoodržavanju reda ili stanju ravnoteže. 3. Sistem može biti statičan ili uključen u organizovan pro­ ces promene. 4. Priroda jednog dela sistema ima uticaj na oblik drugih delova sistema. 5. Sistemi održavaju granice sa svojom okolinom. 6. Alokacija i integracija predstavljaju dva osnovna procesa neophodna za održavanje dostignutog stanja ravnoteže sistema. 7. Sistemi teže samoodržavanju koje podrazumeva održa­ vanje granica i odnosa između delova i celine, kontrolu varijacija koje se nalaze u okruženju i kontrolu pokušaja da se sistem promeni iznutra. Ove pretpostavke navele su Parsonsa da strukture poretka društva postavi na prvo mesto u svojoj analizi. Baveći se poret­ kom, Parsons je, barem na početku karijere, malo vremena po­ svetio pitanju društvene promene ili stvaranju grand-teorije. Njegov prioritet bile su različite kombinacije društvenih promenljivih. Tek kada se te kombinacije prouče i opišu, moguće je baviti se pitanjem kako se one menjaju tokom vremena. Budući da je bio žestoko kritikovan zbog svoje statične ori­ jentacije, Parsons je sve više pažnje posvećivao konceptu druš­ tvene promene. Međutim, opšte je uverenje da je čak i njegov rad posvećen društvenoj promeni veoma statičan i strukturiran. U stvari, ključni elementi Parsonsovog modela društva ne po­ stoje u stvarnom svetu, već predstavljaju analitičko sredstvo za proučavanje i promišljanje stvarnog sveta. Društveni sistem. Parsonsova koncepcija društvenog siste­ ma započinje na mikronivou, interakcijom između ega i alter ega, koju on smatra najosnovnijim oblikom društvenog sistema.

130

DŽORDŽ RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Parsons analizi tog nivoa nije posvetio mnogo prostora, mada je smatrao da su odlike ovog sistema interakcije prisutne u mnogo složenijim oblicima društvenog sistema. Parsons definiše druš­ tveni sistem kao skup pojedinaca koji ulaze u međusobne inte­ rakcije u fizičkom okruženju. U tim situacijama akteri teže da optimalizuju svoje zadovoljstvo. Njihovi međusobni odnosi i nji­ hove društvene situacije definisani su i posredovani zajedničkim kulturnim simbolima. Ova definicija određuje društveni sistem pomoću nekih Parsonsovih ključnih koncepata kao što su akteri, interakcija, okruženje, optimalizacija zadovoljstva i kultura. Parsons je društveni sistem posmatrao kao sistem interakci­ je. Ipak, kao osnovnu jedinicu za proučavanje društvenog siste­ ma, Parsons nije uzeo interakciju, već dihotomiju status/uloga. Ona se ne odnosi ni na aktere, ni na interakciju, već predstavlja strukturalnu komponentu društvenog sistema. Status se odno­ si na strukturalni položaj u društvenom sistemu, a uloga je ono što akter radi na tom položaju, posmatrano u kontekstu njegovog funkcionalnog značaja za sistem. Akter nije sposoban za mišljenje i delanje, već (barem kada je u pitanju njegov društveni položaj u sistemu) njegovo ponašanje predstavlja proizvod statusa i uloge, odnosno normativnih očekivanja koja se za njih vezuju. U svojoj analizi društvenog sistema, Parsons se prvenstveno interesovao za njegove strukturalne komponente. Pored statusa i uloge, Parsonsa su interesovale komponente društvenog sistema kao što su kolektiv, norme i vrednosti. Međutim, u svojoj analizi društvenog sistema, Parsons nije bio samo strukturalista, već i funkcionalista. On je naveo tačan broj funkcionalnih preduslova za društveni sistem (koji su, uzgred, određeniji od četiri funkcio­ nalna preduslova [APIL] koja važe za svaki sistem delanja). 1. Društveni sistemi moraju biti strukturirani tako da funkcionišu u skladu s drugim sistemima. 2. Da bi preživeli, društveni sistemi moraju imati nužnu podršku drugih sistema. 3. Sistem mora zadovoljiti većinu potreba svojih aktera. Status - strukturalni položaj unutar društvenog sistema. Uloga - ono što akter radi na nekom položaju, posmatrano u kontekstu nje­ govog funkcionalnog značaja za veći sistem.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

131

4. Sistem mora podsticati odgovarajuću participaciju svojih članova. 5. Sistem mora imati barem minimalnu kontrolu nad po­ tencijalno remetilačkim ponašanjem. 6. Ako sukob postane dovoljno remetilački mora se staviti pod kontrolu. 7. Da bi preživeo, društvenom sistemu potreban je jezik. Iz Parsonsove rasprave o funkcionalnim preduslovima druš­ tvenog sistema lako se zaključuje da su njegova primarna interesovanja bili veliki sistemi i njihovi međusobni odnosi (otuda naziv socijetalni funkcionalizam). Cak i onda kada je rasprav­ ljao o akterima, Parsons je to činio sa stanovišta sistema. Takođe, pomenuta rasprava odražava Parsonsov interes za očuvanje reda unutar društvenog sistema. Međutim, dok je raspravljao o društvenom sistemu, Parsons nije potpuno ignorisao pitanje odnosa između aktera i struktura. U skladu s njegovim središnjim interesovanjem za društveni sistem, od ključnog značaja za ovu integraciju su procesi internalizacije i socijalizacije. Socijalizacija je proces u kojem pojedinci prihvataju osnovne vrednosti koje su neophodne da bi se u društvu uspostavio vrednosni konsenzus. Parsonsa je zanimalo na koje načine se nor­ me i vrednosti sistema prenose na pojedince. U uspešnom procesu socijalizacije te norme i vrednosti se internalizuju, to jest postaju sastavni deo akterove svesti. Posledica toga je da pojedinci, težeći da ostvare sopstvene interese, u stvari, služe interesima sistema kao celine. Tokom perioda socijalizacije akteri stiču vrednosne orijen­ tacije koje u velikoj meri odgovaraju dominantnim vrednostima i osnovnoj strukturi uloga u društvenom sistemu. Parsons je smatrao da su akteri u procesu socijalizacije pa­ sivni primaoci vrednosnih obrazaca. Tokom socijalizacije deca (budući akteri) ne uče samo kako treba da se ponašaju, već se takođe upoznaju s normama i vrednostima koje čine sastavni deo društvenog morala. Socijalizacija je koncipirana kao konzer­ vativni proces u kojem dispozicije prema potrebama (engleski, Socijalizacija - proces u kome pojedinci prihvataju osnovne vrednosti neop­ hodne da bi se u društvu uspostavio vrednosni konsenzus. Dispozicije prema potrebama - nagoni oblikovani drušvenim okruženjem.

132

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I KLASIČNI K O R E N I

needs-dispositions; nagoni i potrebe koje oblikuje društvo) vezuju decu za društveni sistem, koji obezbeduje sredstva kojima te dis­ pozicije mogu da se zadovolje. Za kreativnost ima malo prostora ili ga uopšte nema. Potreba za zadovoljavanjem (gratifikacijom) vezuje decu za postojeći sistem. Parsons socijalizaciju vidi kao doživotni proces. Pošto su norme i vrednosti koje se usvajaju u detinjstvu uglavnom veoma uopštene, one ne pripremaju decu za mnoge specifične situacije s kojima će se sresti kao odrasli ljudi. Prema tome, potrebno je da se socijalizacija tokom celog života dopunjuje nizom specifičnijih socijalizujućih iskustava. Uprkos toj potrebi, koja dolazi kasnije u životu, norme i vrednosti koje su usvojene u detinjstvu ostaju stabilne, i uz povremeno blago osnaživanje, ostaju u primeni tokom celog života. Uprkos konformizmu prouzrokovanom doživotnom socija­ lizacijom, unutar sistema postoji čitav niz individualnih razlika. Uzimajući u obzir potrebu sistema za redom, postavlja se pitanje zbog čega te razlike ne predstavljaju glavni problem za funkcionisanje društvenog sistema? Jasno je da postoji niz društvenih mehanizama kojima se može obezbediti konformizam, odnosno redukovati devijantnost. Međutim, za Parsonsa, društvena kon­ trola predstavlja isključivo drugu liniju odbrane. Sistem najbolje funkcioniše kada se društvena kontrola koristi umereno. Osim toga, sistem mora biti sposoban da toleriše određen stepen ra­ zličitosti i devijantnosti. Fleksibilan društveni sistem jači je od onog koji ne prihvata nikakve devijantnosti. Naposletku, druš­ tveni sistem bi trebalo da obezbedi veliki broj uloga koje razli­ čitim ličnostima omogućavaju da se izraze, a da istovremeno ne dovedu u pitanje integritet sistema. Socijalizacija i društvena kontrola glavni su mehanizmi koji sistemu omogućavaju da sačuva ravnotežu. Sistem može podneti umerene količine individualnosti i devijantnosti. Ali, ako dođe do uvećane individualnosti koja bi mogla da rezultira ši­ rom devijantnošću, sistem mora da primeni ekstremnije meha­ nizme koji bi ga vratili u ravnotežu. Na taj način, društveni red ugrađen je u strukturu Parsonsovog društvenog sistema. Visok stepen devijantnosti uvek ugrožava sistem, ali sistem je često u stanju da se odbrani prilično jednostavnim mehanizmima koji

133

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

deluju na nivou nesvesnog i nenameravanog. Recimo, u svakom sistemu postoje postupci koji se nagrađuju i oni koji se kažnjava­ ju. Ponekad sistem nagrada i kazni može biti vezan za tradiciju, a ponekad za moralne vrednosti ili pravni sistem. Ponovimo još jednom, Parsonsa je najviše interesovalo to kako funkcioniše sistem kao celina. Iz tog razloga, njega je ak­ ter zanimao samo kao deo sistema, a ne sam po sebi; Parsons je istraživao kako sistem kontroliše delanje, a ne kako akteri stvara­ ju i održavaju sistem. To najbolje pokazuje u kojoj meri je Par­ sons bio strukturalni funkcionalista. Društvo. Iako pojam društvenog sistema obuhvata sve vr­ ste zajednica, specifičan i posebno značajan društveni sistem je društvo. Društvo je relativno samodovoljna zajednica u čijim okvirima njegovi članovi mogu da ostvare svoje pojedinačne i zajedničke potrebe. Kao strukturalni funkcionalista, Parsons je u društvu razlikovao četiri strukture ili podsistema u zavisnosti od toga koje funkcije obavljaju. Kako vidimo iz crteža 4.3 svaki podsistem obavlja iste četiri funkcije koje smo sreli u opštem si­ stemu delanja, prikazanom na crtežu 4.1 (adaptacija, latentnost, integracija i postizanje cilja), s tim što sada imamo posla s podsistemima društvenog sistema koji predstavlja samo jedan od pod­ sistema opšteg sistema delanja. Staratelj ski poredak

Društvena zajednica

Privreda

Politički sistem

Crtež 4.3 Struktura opšteg sistema delanja

• Privreda je društveni podsistem koji za društvo obavlja funkciju adaptacije okruženju. S jedne strane, vlasnici, upravljači i radnici moraju da se adaptiraju na svoje okru­ ženje. Na primer, ako nafta više ne može da se eksploatiše, proizvođači goriva moraju da se preorijentišu na rudnike Društvo - u Parsonsovoj teoriji, relativno samodovoljna zajednica. Privreda - podsistem društva koji za društvo obavlja funkciju adaptacije okruženju.

134

DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

uglja. S druge strane, proizvođači m o r a j u d a prilagode okruženje p o t r e b a m a društva. N a primer, a k o određene vrste poljoprivrednih proizvoda n e m o g u d a se n a đ u u n e k o m društvu, a potrebne su m u , n e o p h o d n o j e d a se uvezu ili uzgaje. Privreda kroz r a d prilagođava okruženje p o t r e b a m a društva i p o m a ž e društvu d a se prilagodi spoljnoj realnosti. • Politički sistem (engleski, polity)

vrši funkciju postizanja

cilja tako što ostvaruje društvene ciljeve i mobilise aktere i resurse koji su n e o p h o d n i za njihovo ostvarenje. N a pri­ mer, 1 9 5 7 . godine S A D su bile p o t p u n o zatečene p o j a v o m sovjetskog Sputnjika

— prve rakete u svemiru. N e k o l i k o

g o d i n a kasnije, predsednik K e n e d i izjavio j e d a postoji o p a s a n jaz u svemirskoj tehnologiji i z m e đ u S A D i S S S R - a i uspešno mobilisao ljude i resurse kako bi S A D pretekle Sovjetski Savez u istraživanju k o s m o s a . Cilj j e b i o posti­ g n u t k a d a s u S A D postale prva, i j o š uvek jedina država, k o j a j e poslala čoveka n a M e s e c .

• Starateljski p o r e d a k (engleski,

fiduciary

system)

u koji

s p a d a j u škola i porodica, vrši funkciju održavanja obrasca (funkciju latentnosti) tako što prenosi kulturu ( n o r m e i vrednosti) n a p o j e d i n c e i brine se o njenoj internalizaciji. Roditelji i nastavnici socijalizuju decu tako što n a njih prenose vrednosti, k a o što je e k o n o m s k i uspeh, ili n o r m e , k a o što s u sticanje d o b r o g obrazovanja i m u k o t r p n i rad čime je m o g u ć e postići taj uspeh. • Društvena

zajednica (engleski,

societal

community)

vrši

funkciju integracije tako što koordinira različite delove druš­ tva. Z a k o n i koji se odnose n a privredni, politički i kulturni sistem treba d a obezbede d a svaki o d njih funkcioniše kako Politički sistem - po Parsonsu, podsistem društva koji vrši funkciju postiza­ nja cilja tako što ostvaruje društvene ciljeve i mobilise aktere i resurse koji su neophodni za njihovo ostvarenje. Starateljski poredak - po Parsonsu, podsistem društva koji vrši funkciju la­ tentnosti i održavanja obrasca tako što prenosi kulturu (norme i vred­ nosti) na aktere i brine se o njenoj internalizaciji. Društvena zajednica - podsistem društva koji vrši funkciju integracije tako što koordinipa različite delove društva.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

135

je planirano i da su međusobno dobro povezani. Na primer, zakon o obaveznom osnovnom obrazovanju ne obezbeđuje samo pune klupe učenika, već pruža sigurnost da će oni, kada stasaju da zauzmu društvene pozicije, postati barem dobro obučeni radnici, koji će istovremeno biti sposobni da razumeju osnovne principe funkcionisanja političkog i pri­ vrednog sistema kako bi u njemu mogli da učestvuju. Pošto smo videli iz čega se sastoji društveni sistem, vraćamo se na ostale podsisteme opšteg sistema delanja (kulturni sistem, sistem ličnosti i ponašajući organizam) kojima ćemo se baviti do kraja ovog odeljka. Iako su sve strukture društvenog sistema važne, Parsons je najveći značaj pridavao kulturnom sistemu. Kulturni sistem na­ lazi se na vrhu njegovog sistema delanja, a Parsons je sebe nazi­ vao kulturnim deterministom. Kulturni sistem. Parsons je kulturu video kao glavnu snagu koja povezuje različite elemente društva, odnosno njegovim jezi­ kom rečeno, elemente sistema delanja. Kultura posreduje u inte­ rakciji između aktera u društvenom sistemu i integriše ličnost i društvene sisteme. Kultura ima naročitu sposobnost da postane, barem delimično, sastavni deo drugih sistema. Tako je u druš­ tvenom sistemu kultura ugrađena u norme i vrednosti, dok je u sistemu ličnosti procesom internalizacije postala sastavni deo ak­ terove svesti. Ali, kulturni sistem nije samo deo drugih sistema, već takođe ima nezavisnu egzistenciju u obliku društvene zalihe znanja, simbola i ideja. Ti aspekti kulturnog sistema stoje na ras­ polaganju društvenom sistemu i sistemu ličnosti, ali ne postaju deo tih sistema. Parsons je kulturni sistem (kao i ostale sisteme) definisao u svedu njegovog odnosa s drugim sistemima delanja. Kulturu je Parsons shvatao kao paternizovan, uređeni sistem simbola koji akterima služe kao objekti orijentacije. Kultura predstavlja internalizovane aspekte sistema ličnosti i institucionalizovane obrasce društvenog sistema. Pošto je uglavnom simbolička i subjektivna, kultura se lako prenosi iz jednog sistema u drugi. Ona se iz jednog u drugi društveni sistem može preneti difuzijom (širenjem), a iz jednog sistema ličnosti u drugi sistem, učenjem i socijalizacijom.

136

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

Međutim, simbolički (subjektivni) karakter kulture daje joj još jednu karakteristiku — mogućnost da kontroliše ostale sisteme delanja. To je još jedan od razloga zbog kojih je Parsons sebe smatrao kulturnim deterministom. Sistem ličnosti. Sistem ličnosti je ne samo pod kontrolom kulturnog, nego i društvenog sistema. To ne znači da Parsons nije priznavao određeni stepen nezavisnosti sistema ličnosti. On ima jedinstvene karakteristike usled jedinstvenosti ljudskog životnog iskustva. Iako slab, sistem ličnosti nije beznačajan u Parsonsovoj teoriji, mada je očigledno da je njegov status u njoj sekundaran i zavisan. Parsons definiše ličnost kao organizovan sistem koji aktera orijentiše i motiviše na delanje. Osnovni element ličnosti i naj­ značajniji aspekt motivacije jesu dispozicije prema potrebama. Dispozicije prema potrebama treba razlikovati od nagona koji su izvedeni iz urođenih sklonosti. Zbog fiziološke energije povezane s njima, nagoni omogućuju delanje. Drugim recima, nagoni su deo biološkog organizma. Dispozicije prema potrebama takode su definisane kao sklonosti, ali sklonosti koje pojedinci stiču u društvu, a ne svojim rođenjem. Drugim recima, dispozicije pre­ ma potrebama jesu nagoni oblikovani društvenim okolnostima. Dispozicije prema potrebama podstiču aktere da prihva­ te ili odbace predmete prisutne u njihovoj okolini, odnosno da pronađu nove ukoliko oni koji im već stoje na raspolaganju ne zadovoljavaju njihove potrebe. Dispozicije prema potrebi usmeravaju čoveka da se ponaša na određeni način u vezi s nekom potrebom, ali on je ne mora nužno zadovoljiti. Drugim recima, čovek može odustati od zadovoljenja potrebe ili ga odložiti. Par­ sons je razlikovao tri osnovne vrste dispozicija prema potrebama. Prva vrsta podstiče aktere da u svojim društvenim odnosima teže ljubavi, odobravanju i si. Druga vrsta obuhvata internalizovane vrednosti koje aktere navode da poštuju različite kulturne stan­ darde i norme. Konačno, očekivanja od uloga vode aktere dava­ nju i traženju odgovarajućih reakcija. Iz ovako shvaćenih dispozicija prema potrebama proizla­ zi jedno prilično pasivno shvatanje aktera. Čini se da su akteri Ličnost - organizovan sistem po kome se pojedinac (akter) orijentiše i moti­ više na delanje.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

137

u stanju da urade nešto jedino ako ih na to pokreće nagon ili ako je to propisano i ustanovljeno kao norma unutar kulturnog sistema, odnosno, još češće, ako ih na to pokreću i nagon i kul­ tura (što, u stvari, predstavlja suštinu koncepta dispozicije prema potrebi). Pojedinac kao da ne može da se odupre prirodnim na­ gonima koje može da zadovolji samo unutar unapred definisanog skupa vrednosti i društvenih uloga. Pasivni sistem ličnosti očigledno predstavlja slabu kariku u Parsonsovoj teoriji. Parsons je verovatno bio i sam svestan toga. Na drugim mestima, on je pokušavao da koncipira ličnost kao aktera koji ima stvaralačke moći. Pa je tako tvrdio da su ljudi, na primer, sposobni da kultu­ ru, dok je internalizuju, modifikuju na različite načine. Uprkos tim kasnijim gledištima i dodacima svojoj teoriji, najveći broj kritičara smatra da je koncept ličnosti unutar Parsonsove teorije veoma pasivan i suprotan konceptu aktera. Parsonsovo naglašavanje dispozicija prema potrebama otvara i druge probleme. Pošto izostavlja mnogo važnih aspekata ličnosti, taj sistem je osiromašen. Može se reći da Parsons, čak i onda kada je izučavao sistem ličnosti, nije zaista bio zainteresovan za njega. To se odražava na različite načine kojima Parsons povezuje ličnost sa društvenim sistemom. Prvo, akteri moraju da nauče da vide sebe na način koji je u skladu s položajem koji zauzimaju u siste­ mu. Drugo, za sve uloge koje pojedinci obavljaju postoje određe­ na očekivanja koja oni moraju da ispune, bar u najvećoj mogućoj meri. Akter takode mora da internalizuje vrednosne orijentacije, da se nauči samodisciplini, itd. Sve te snage ukazuju na integraciju sistema ličnosti s društvenim sistemom, što je Parsons naglašavao. On je takode naglašavao mogućnost loše integracije ova dva siste­ ma, što predstavlja problem koji sistem mora da prevazide. Drugi aspekt Parsonsovog rada - proučavanje internalizacije kao dela sistema ličnosti u procesu socijalizacije - takode odraža­ va pasivnost sistema ličnosti. Naglašavajući ulogu internalizacije i super ega, Parsons je još jednom potvrdio svoju koncepciju si­ stema ličnosti kao pasivnog i spolja kontrolisanog. Mada je u svojim ranim radovima bio spreman da rasprav­ lja o subjektivnim aspektima ličnosti, Parsons je s vremenom na­ pustio tu perspektivu. Na taj način, ograničio je moguće uvide

138

DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

na sistem ličnosti. Parsons je jasno naznačio da je svoju pažnju skrenuo daleko od unutrašnjeg značenja koje ljudsko delanje može imati.

Talkot Parsons Biografska skica Robert Merton bio je Parsonsov student baš kada je Parsons započinjao svoju profesorsku karijeru na Hardvardu. Merton, koji je i sam značajan sociološki teoreti­ čar, jasno je naglasio da u to vreme postdiplomci nisu dolazili da studiraju kod Parsonsa, već kod Pitirima Sorokina, sta­ rijeg profesora na fakultetu, koji će po­ stati najveći Parsonsov protivnik: „Od prve generacije postdiplomaca koji su dolazili na Hardvard baš niko nije dolazio da studira kod Parsonsa. Za to je postojao veoma jednostav razlog: Parsons 1931. godine nije bio poznat kao sociolog. Iako smo mi studenti dolazili da studiramo kod slavnog Sorokina, neki od nas ostali smo da studiramo kod ne­ poznatog Parsonsa". Mertonova razmišljanja o Parsonsovom prvom teorijskom pred­ metu, takode su interesantna, posebno zato što je taj materijal obezbedio jednu od najuticajnijih teorijskih knjiga u istoriji so­ ciologije. „Mnogo pre nego što je Parsons postao jedan od najvećih sociologa, za nas je bio veliki mladi čovek. Njegova blistava karijera započela je prvim predmetom koji je predavao i iz koga je nastala knjiga Struk­ tura društvenog delanja koja se pojavila tek pet godina nakon njego­ vih prvih usmenih predavanja". Iako se neće svi složiti s Mertonovom ovako pozitivnom ocenom Parsonsa, mnogi će priznati da je: „Smrt Talkota Parsonsa označila kraj jedne ere u sociologiji. Kada nova era započne sigurno će biti učvršćena velikom tradicijom socio­ loške misli koju nam je on ostavio".

Iako je ponašajući organizam jedan od četiri sistema dela­ nja, Parsons mu nije posvetio mnogo prostora u svojoj teoriji.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

139

Razlog što se ponašajući organizam našao medu sistemima de­ lanja jeste u tome što on predstavlja izvor energije za ostala tri sistema. Iako je genetički zasnovan, na njegovu organizaciju uti­ ču procesi učenja i uslovljavanja koji se odvijaju tokom ljudskog života. Ponašajući organizam je očigledno preostali sistem u Parsonsovom radu, no Parsonsa treba pohvaliti barem zbog toga što ga je uvrstio u svoju sociologiju, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što je predvideo interesovanje nekih kasnijih sociologa za sociobiologiju i sociologiju tela. Tako je Talkot Parsons iz svoje strukturalno-funkcionalističke perspektive ponudio korisno shvatanje društva, pogotovo svo­ jom APIL shemom funkcionalnih preduslova sistema i opisom četiri podsistema delanja. Sada ćemo se okrenuti radu Parsonso­ vog najpoznatijeg učenika, Roberta Mertona (1910-2003) koji je takođe stekao svetsku slavu. Iako je i sam bio strukturalni funkci­ onalista, Merton je poznat po svojoj kritici funkcionalizma. Cilj te kritike bio je da se funkcionalizam načini jačim i otpornijim na kritike. Merton je uočio da je za uspešniju strukturalno-funkcionalisičku analizu društva potrebna jasnija i bolja predstava strukturalnog funkcionalizma. On je kritikovao neke ekstremne i neodbranjive aspekte strukturalnog funkcionalizma. Uspeh Mertonove kritike, koju izlažemo u narednom odeljku, omogućio je adaptaciju funkcionalizma i produžio njegovo trajanje.

Strukturalni funkcionalizam Roberta Mertona Iako se i Parsons i Merton smatraju strukturalnim funkcionalistima, medu njima postoje značajne razlike. Za razliku od Parsonsa koji je podržavao stvaranje sveobuhvatnih, grand-teorija, Merton je smatrao da sociolozi treba da stvaraju tzv. teorije srednjeg obima. To su teorije koje ne pokušavaju da objasne ceo društveni sistem, već samo neke njegove delove (društvene gru­ pe, društvenu pokretljivost, fomiranje društvenih normi itd.). Takode, Merton je bio mnogo otvoreniji za marksističke uticaje od Teorije srednjeg obima - teorije koje se bave delovima društvenog sistema, na primer, društvenim grupama, društvenom pokretljivošću, fomiranjem društvenih normi itd.

140

DŽORD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Parsonsa. Zapravo, može se smatrati da su Merton i neki njegovi studenti (pogotovo Alvin Guldner) doprineli pomeranju struk­ turalnog funkcionalizma ka levoj političkoj orijentaciji. Strukturalno-funkcionalistički model. Merton je kritikovao tri, po njegovom mišljenju, osnovna postulata funkcionalne analize. Prvi je postulat o funkcionalnom jedinstvu društva. Po tom postulatu, sva standardizovana društvena i kulturna verovanja i prakse funkcionalni su kako za drušvo kao celinu, tako i za pojedince koji ga čine. Implikacija takvog gledišta jeste da različiti delovi društvenog sistema moraju pokazivati visok stepen integrisanosti. Po Mertonovom mišljenju, ta generalizacija možda važi za mala, primitivna društva, ali se ne može proširiti na veća i složenija društva. Drugim recima, u modernim društvi­ ma mogu postojati strukture koje nisu nužno funkcionalne niti za društvo, niti za pojedince koji mu pripadaju. Primer za to su različite strukture poput fabrika i autoputeva koje prouzrokuju raznovrsna zagađenja okoline i koje nisu funkcionalne ni za društvo, ni za pojedince izložene tom zagađenju. Slično tome. nisu svi delovi društva visokointegrisani. Na primer, američko slabo finansirano i neadekvatno osnovno i srednje obrazovanje nije sposobno da snabde ljude veštinama koje su im potrebne da se uklope u svet visokih tehnologija. Drugi postulat je postulat univerzalne funkcionalnosti. Po njemu, sve standardizovane društvene i kulturne forme i struk­ ture imaju pozitivnu funkciju. Merton je smatrao da je to u su­ protnosti s onim što nalazimo u stvarnom svetu. Nemaju sve strukture, običaji, ideje, verovanja itd., uvek pozitivnu funkciju. Recimo, u svetu u kojem se svakodnevno uvećava nuklearno na­ oružanje, agresivni nacionalizam ili fanatična religioznost mogu biti potpuno disfunkcionalni. Treći postulat koji Merton kritikuje jeste postulat neophod­ nosti koji tvrdi da svi standardizovani aspekti društva ne samo što imaju pozitivnu funkciju, već takođe predstavljaju nezamenljive delove celine. Taj postulat dovodi do zaključka da su sve funkcije i strukture funkcionalno neophodne za društvo. Nijed­ na druga struktura ili funkcija ne može funkcionisati tako do­ bro kao one koje već postoje. Merton, međutim, smatra da se u

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

141

savremenom društvu uvek mogu pronaći različite strukturalne i funkcionalne alternative. Recimo, tvrdnja da je sistem socijalne stratifikacije nezamenljiv za društvo, ne mora nužno biti tačna. Moguće je zamisliti sistem stratifikacije u kome su ljudi i dalje motivisani da zauzimaju najviše pozicije, ali da osnovu njihove motivacije ne predstavlja nagrađivanje koje dolazi s obavljanjem korisnih usluga za društvo. Merton je smatrao da se svi ovi funkcionalni postulati osla­ njaju na neempirijske tvrdnje zasnovane na apstraktnim, teorij­ skim sistemima. Najmanje što jedan sociolog može da učini jeste to da svaki taj postulat prouči empirijski. Mertonovo uverenje da su empirijski testovi, a ne teorijske tvrdnje presudne za funk­ cionalnu analizu, navelo ga je da razvije svoju paradigmu funkci­ onalne analize, kao uputstvo za integraciju teorije i istraživanja. Merton je od samog početka jasno naglasio da se strukturalno-funkcionalna analiza usredsređuje na grupe, organizacije, druš­ tva i kulture. Smatrao je da svaki objekt koji može biti podvrgnut strukturalno-funkcionalnoj analizi mora biti standardizovana, od­ nosno repetitivna (ponovljiva) i paternizovana jedinica. Merton je pod tim jedinicama podrazumevao pojave kao što su društvene uloge, institucionalni i kulturni obrasci, društvene norme, organi­ zacija grupe, društvene strukture i mehanizmi društvene kontrole. Drugim recima, Merton je bio socijetalni funkcionalista. Rani strukturalni funkcionalisti nastojali su da se gotovo u potpunosti usredsrede na funkcije jedne društvene strukture (ili ustanove) za drugu. Međutim, po Mertonovom mišljenju, ti rani analitičari bili su skloni mešanju subjektivnih motiva pojedinaca s funkcijama struktura ili ustanova. Središte pažnje struktural­ nih funkcionalista trebalo bi da bude na društvenim funkcija­ ma, a ne na individualnim motivima. Funkcije, prema Merto­ novom mišljenju, predstavljaju uočljive posledice koje pomažu nekom pojedinačnom sistemu da se adaptira (prilagodi) okruže­ nju. Međutim, u isključivom fokusiranju na adaptaciju nalazi se očigledna ideološka pristrasnost, jer posledice uvek moraju biti pozitivne. Važno je primetiti da jedna društvena struktura može Funkcije — uočljive posledice koje pomažu nekom pojedinačnom sistemu da se adaptira (prilagodi).

142

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

imati negativne posledice za drugu društvenu strukturu (setimo se primera zagađivanja). Da bi ispravio ove ozbiljne propuste ranog strukturalnog funkcionalizma, Merton je razvio koncept disfunkcije. Baš kao što strukture ili ustanove mogu doprineti održanju drugih delova društvenog sistema, one mogu imati i negativne posledice po njih. One mogu nepovoljno uticati na sposobnost ovih delova da se adaptiraju ili prilagode. Recimo, ropstvo na Jugu SAD u 18. i 19. veku imalo je jasne pozitivne posledice za bele stanovnike Juga, kao što su jeftina radna snaga koja se koristila za proizvodnju pamuka i društveni ugled. Ali, ropstvo je takode imalo disfunkcije kao što je prevelika zavisnost Juga Amerike od poljoprivrede i nespremnost za industrijaliza­ ciju koja je dolazila. Uzrok dugotrajne razlike između Severa i Juga u stepenu industrijalizacije može se, bar delimično, utvrditi disfunkcijama ustanove ropstva na Jugu Amerike.

Robert K. Merton * Autobiografska skica „Dugo sam želeo, i još uvek želim, da unapredim sociološke teo­ rije o društvenoj strukturi i kulturnoj promeni koje će nam pomoći da razumemo kako su drušrve;J ne ustanove i način života postali onakvi kakvi su. Interesovanje za teorijsku soci­ ologiju navelo me je da izbegnem jednu vrstu specijalizacije koja je postala (po m o m mišljenju, uglavnom, opravdano) pravilo u današnjoj sociologiji, kao i u drugim disciplinama koje su u razvoju. Za mene je proučavanje različitosti socioloških tema bilo od suštinske važnosti. O d tog mnoštva različitih oblasti, samo je jedna od njih — sociologija nauke — trajno zaokupljala moju pažnju. Tokom 1930-ih godina gotovo u potpunosti sam se posvetio prou­ čavanju društvenog konteksta nauke i tehnologije, naročito Disfunkcije - uočljive posledice koje nepovoljno utiču na sposobnost pojedi­ načnog sistema da se adaptira (prilagodi).

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

143

u Engleskoj 17. veka i usredsredio se na nenameravane posledice planiranog društvenog delanja. Kako su se moja teorijska proučavanja širila, tokom 1940-ih godina okrenuo sam se pro­ učavanju društvenih uzroka nekonformističkog i devijantnog ponašanja, proučavanju funkcionisanja birokratije, ubedivanja masa, komunikacije u složenom savremenom društvu i ulo­ zi intelektualca unutar ili izvan birokratskog aparata. Tokom 1950-ih godina usmerio sam se na razvijanje sociološke teorije osnovnih jedinica društvene strukture. Zaključio sam da ljudi ne biraju skup uloga, statusni skup i modele uloga da bi ih imitirali, već kao izvor vrednosti koje se usvajaju kao osnova samoevaluacije (ova poslednja odvela me je do teorije referen­ tnih grupa). Takođe sam se, s Džordžom Riderom i Patrišom Kendal, posvetio sprovođenju prve velike sociološke studije o medicinskom obrazovanju kako bismo otkrili na koji način su različite vrste lekara socijalizovane u istim medicinskim škola­ ma, što je vezano za zasebni karakter profesije kao vrste profe­ sionalne aktivnosti. Tokom 1960-ih i 1970-ih godina vratio sam se na intenzivno proučavanje društvene strukture nauke i njene interakcije s kognitivnom strukturom; te dve decenije bile su vreme u kojem je sociologija nauke konačno postala ozbiljna disciplina, a sve pre toga bilo je samo uvod. Tokom ovih proučavanja prvenstveno sam se orijentisao na poveza­ nost sociološke teorije, metoda istraživanja i supstancijalnog empirijskog istraživanja." * Robert Merton je preminuo 2003. godine.

M e r t o n je takode razvio k o n c e p t nefunkcije koji j e definisao k a o posledice koje su nevažne za proučavani sistem. T u se m o g u svrstati društvene forme koje su preživele iz prošlosti. Iako su u prošlosti m o g l e imati pozitivne ili negativne posledice, u sa­ v r e m e n o m društvu o n e n e m a j u nikakav značajan uticaj. Primer za to je, iako se neki m o ž d a neće složiti, Savez udruženja boraca n a r o d n o o s l o b o d i l a č k o g rata. Iako je u svoje vreme ta organizaci­ ja imala značajnu u l o g u u s r p s k o m (i j u g o s l o v e n s k o m ) društvu, j a s n o je d a danas n e m a nikakav uticaj. Nefunkcije - posledice društvenog delanja koje su nevažne za proučavani si­ stem.

144

DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Da bi dao odgovor na pitanje da li pozitivne funkcije preovladuju nad disfunkcijama ili je obrnuto, Merton je razvio kon­ cept neto balansa. Taj koncept podrazumeva da najpre moramo da izmerimo koristi i štete od svake ustanove, a potom utvrdimo da li je razlika pozitivna ili negativna. Međutim, usled činjenice da je svaki problem složen i zasnovan na subjektivnoj proceni koja ne može tako lako da se izračuna i izmeri, nikada ne mo­ žemo prosto sabrati pozitivne funkcije i disfunkcije i objektivno odrediti koje od njih preovlađuju. Upotrebljivost Mertonovog koncepta proizilazi iz načina na koji se usmeravamo na pitanja od relativnog značaja. Vratimo se na primer ropstva. Da li je rop­ stvo za Jug Amerike, kad se sve sabere i oduzme, bilo funkcional­ no ili disfunkcionalno? Takvo pitanje je još uvek suviše uopšteno i zamagljuje niz drugih pitanja. Recimo, možemo da kažemo da je za američku privredu u celini ono bilo disfunkcionalno, ali je za bele robovlasnike s Juga ono bilo i te kako funkcionalno. Da bismo uspešno resili probleme poput ovih, Merton sma­ tra da stvari moramo sagledati iz različitih nivoa funkcionalne analize. Funkcionalisti su se generalno ograničavali na analizu društva kao celine, ali Merton je jasno naznačio da se analiza može sprovesti i na organizaciji, grupi ili bilo kojoj standardizovanoj i ponovljivoj društvenoj pojavi. Dakle, kada je u pitanju ropstvo na Jugu SAD, neophodno je da razlikujemo nekoliko nivoa analize i postavimo pitanje funkcionalnosti i disfunkcionalnosti ropstva za grupe i aktere koji se nalaze na različitim nivoima: crnačke porodi­ ce, belačke porodice, crnačke političke organizacije, belačke poli­ tičke organizacije itd. Za svaku od ovih grupa ropstvo ima različit značaj. Izraženo u terminima neto balansa, ropstvo je verovatno bilo funkcionalno za određene delove drušva, a disfunkcionalno za neke druge. Upućivanje ovog pitanja na posebne nivoe, pomaže izučavanju funkcionalnosti ropstva za Jug u celini. Merton je u sociologiju uveo i koncept manifestnih i laten­ tnih funkcija. Ta dva pojma takođe predstavljaju značajan doprinos Neto balans - razlika između funkcija i disfunkcija. Nivoi funkcionalne analize - funkcionalna analiza može da se sprovede na bilo kojoj standardizovanoj i ponovljivoj društvenoj pojavi, počev od društva u celini, pa do organizacija, institucija ili grupa.

145

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

funkcionalnoj analizi. Jednostavno rečeno, manifestne funkcije su nameravane, a latentne funkcije nenameravane posledice neke po­ jave. Manifestna funkcija ropstva bilo je povećanje ekonomske pro­ duktivnosti Juga, a latentna funkcija, stvaranje najniže klase koja je imala svrhu da unapredi društveni status južnih belaca, kako bo­ gatih, tako i siromašnih. Ta ideja povezana je s drugim Mertonovim konceptom — konceptom nenameravanih posledica. Strukture imaju i nameravane i nenameravane posledice. Ropstvo je možda bilo uvedeno da pomogne privredni razvoj Juga, ali je njegova nenameravana posledica bila prespora industrijalizacija i, konačno, privredno slabljenje tog dela države. Dok su nameravane posledice svima poznate, od sociološke analize se očekuje da otkrije nename­ ravane posledice. U stvari, za neke je baš to suština sociologije. Piter Berger je taj proces nazivao razotkrivanjem. To znači da u analizi moramo da otkrijemo šta je stvarna posledica neke ljudske radnje, odnosno da gledamo iza (preko) izraženih namera.

Ključni koncept Društvena

struktura

i

anomija

Jedan od Mertonovih najznačajnijih doprinosa strukturalnom funkcionalizmu i sociologiji uopšte, jeste njegova analiza odno­ sa kulture, strukture i anomije. Merton je kulturu definisao kao organizovan skup normativnih vrednosti koje dele pripadnici neke grupe ili društva, a koji određuje njihovo ponašanje. Društena struktura predstavlja organizovan skup društvenih odnosa u kojima učestvuju članovi grupe ili društva. Anomija se javlja onda kada postoji ozbiljan prekid između društvene strukture i kulture, odnosno između strukturalno stvorenih mogućnosti ljudi da deluju u skladu s kulturnim normama i ciljevima i Manifestne funkcije - svesne i nameravane pozitivne posledice. Nenameravane posledice - neočekivane pozitivne, negativne i nevažne po­ sledice. Anomija - po Mertonu, situacija u kojoj postoji ozbiljan prekid između druš­ tvene strukture i kulture, tj. između strukturalno kreiranih mogućnosti ljudi da delaju u skladu s kulturnim normama i ciljevima i vlastitim normama i ciljevima.

146

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I KLASIČNI

KOSE*

vlastitim normama i ciljevima. Drugim recima, zbog svog po­ ložaja u društvenoj strukturi, neki ljudi nisu u mogućnosti da postupaju u skladu s normativnim vrednostima. Anomija nastaje kada kultura (od pojedinaca) zahteva vrstu ponašanja koje društvena struktura onemogućava. Američka kultura, na primer, visoko ceni materijalni uspeh. Međutim, zbog svog položaja u društvenoj strukturi, mnogi ljudi nisu u mogućnosti da postignu takav uspeh. Pojedinac koji je rođen u nižoj klasi može, u najboljem slučaju, steći samo srednje obrazovanje; njegove šanse za postizanje eko­ nomskog uspeha na opšteprihvaćen način veoma su slabe ili ih čak uopšte nema. Može se reći da u ovakvim okolnostima (a one su široko rasprostranjene u savremenom američkom društvu) postoji anomija i, kao njena posledica, tendencija ka devijantnom ponašanju. U ovom kontekstu, devijantnost obič­ no dobija oblik alternativnih, neprihvatljivih i ponekad nele­ galnih sredstava za postizanje ekonomskog uspeha. Bavljenje preprodajom droge ili prostitucijom radi postizanja ekonom­ skog uspeha primer je devijantnosti izazvane razlikom između kulturnih vrednosti i društveno-strukturalnih sredstava za po­ stizanje tih vrednosti. To je način na koji strukturalni funkcionalizam pokušava da objasni kriminal i devijantno ponašanje. U ovom primeru strukturalnog funkcionalizma, Merton je posmatrao društvene (i kulturne) strukture, ali se nije prvenstve­ no interesovao za funkcije ovih struktura. Merton je, u skladu sa sopstvenom funkcionalnom paradigmom, uglavnom bio zaokupljen disfunkcijanja - u ovom slučaju, anomijom. Još konkretnije, kao što smo već videli, Merton anomiju povezuje s devijantnošću, zbog čega tvrdi da nesklad između kulture i strukture ima disfunkcionalnu posledicu pojave devijantnosti unutar društva. U Mertonovom radu o anomiji može se uočiti njegov implicitno kritički stav prema društvenoj stratifikaciji (na primer, onemogućavanje nekih ljudi da postignu drušrveno poželjne ciljeve). To nam pokazuje da funkcionalisti imaju različite stavove o stratifikaciji. Dejvis i Mur su o stratifikovanom društvu pisali pozitivno. Za razliku od njih, Mertonov rad pokazuje da možete biti strukturalni funkcionalista, a ipak kritikovari društvenu stratifikaciju i društvene nejednakosti.

j

i I | 1 1 i 1 j 1 J

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

147

Merton je jasno naglasio da nenameravane posledice i la­ tentne funkcije nisu isto. Latentna funkcija je vrsta nenamerava­ ne posledice koja je funkcionalna za određeni sistem. Ali, tu su još dve vrste nenameravanih posledica — one koje su disfunkcionalne i one koje su nefunkcionalne. Objašnjavajući dalje funkcionalnu teoriju, Merton je nagla­ šavao da neka struktura može nastaviti da postoji, uprkos tome što je disfunkcionalna za sistem kao celinu. Neko može izneti dobre argumente za to da je diskriminacija crnaca, žena i ostalih manjinskih grupa disfunkcionalna za američko društvo, ali, upr­ kos tome, ona i dalje postoji, jer je funkcionalna za deo društve­ nog sistema i neke društvene grupe. Na primer, diskriminacija žena u načelu je funkcionalna za muškarce. Međutim, ti oblici diskriminacije imaju i neke disfunkcije, čak i za grupe za koje su funkcionalne. Muškarci ispaštaju zbog diskriminacije prema ženama; slično tome, belcima u Americi i u Evropi ide na štetu diskriminatorsko ponašanje prema crncima ili Romima. Moglo bi se tvrditi i da oblici ove diskriminacije nepovoljno utiču na one koji diskriminišu, jer održavaju veliki deo stanovništva ne­ produktivnim i neefikasnim (možda se među crncima ili Romi­ ma krije neki novi Ajnštajn ili Mocart) i povećavaju verovatnoću društvenog sukoba. Merton je smatrao da nisu sve strukture društvenog sistema podjednako nezamenljive za njegovo funkcionisanje. Neki delovi društvenog sistema mogu biti eliminisani. Taj stav pomogao je funkcionalnoj teoriji da prevaziđe još jednu od svojih konzerva­ tivnih predrasuda. Priznajući da su neke strukture neupotreblji­ ve, strukturalni funkcionalizam je oslobodio prostor za smislenu društvenu promenu. Američko društvo, na primer, može nasta­ viti da postoji (čak i da se poboljša) eliminacijom diskriminacije različitih manjinskih grupa. Mertonovo objašnjenja veoma su korisna sociolozima koji žele da se bave strukturalno-funkcionalnom analizom.

148

DžORDZ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

TEORIJA SUKOBA Razvoj teorije sukoba može se, bar delimično, posmatrati kao reakcija na strukturalni funkcionalizam. Međutim, treba na­ pomenuti da teorija sukoba ima i druge osnove, kao što su mark­ sistička teorija i Zimlov rad o društvenom sukobu (kojim se ovde nismo bavili). Pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, teorija su­ koba predstavljala je alternativu strukturalnom funkcionalizmu, ali je bila potisnuta brojnim neomarksističkim teorijama (glava 5). U stvari, jedan od glavnih doprinosa teorije sukoba bio je na­ čin na koji je ona u Sjedinjenim Američkim Državama postavila osnove za razvoj teorija koje su daleko vernije odslikavale Marksov rad, teorija koje će kasnije privući širu sociološku javnost. Osnovni problem za teoriju sukoba jeste to što ona nikada u potpunosti nije uspela da se odvoji od svojih strukturalno-funkcionalističkih korena. Ona je više bila neka vrsta strukturalnog funkcionalizma „okrenutog naglavačke", nego prava kritička te­ orija društva. Kao takva, teorija sukoba, kao i strukturalni funk­ cionalizam, nudi jedno specifično shvatanje društva.

Rad Ralfa Darendorfa Kao i funkcionalisti, teoretičari sukoba usmereni su na prou­ čavanje društvenih struktura i ustanova. Teorija sukoba predstav­ lja malo više od niza tvrdnji koje se često direktno suprotstavlja­ ju funkcinalističkim stavovima. Te antiteze moguće je najbolje uočiti u radu Ralfa Darendorfa koji osnovama funkcionalističke teorije protivstavlja osnove teorije sukoba. • Za funkcionaliste, društvo je statično ili se, u najboljem slučaju, nalazi u stanju dinamičke ravnoteže; za Daren­ dorfa i teoretičare sukoba, svako drušvo u svakom trenut­ ku nalazi se u procesu promene. • Dok funkcionalisti naglašavaju elemente poretka i stabil­ nost društva, teoretičari sukoba u svakom delu društvene« sistema vide neslogu i sukob. • Funkcionalisti (ili barem rani funkcionalisti, pre Merto­ na) smatraju da svaki element društva doprinosi njegovoj

149

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

stabilnosti; za razliku od njih, pobornici teorije sukoba smatraju da mnogi društveni elementi doprinose dezinte­ graciji i promeni društva. • Funkcionalisti su skloni shvatanju da se društvo održava neformalnim normama, vrednostima i običajnim moralom. Teoretičari sukoba veruju da svaka vrsta poretka u društvu proizilazi iz prinude koju sprovode oni na njegovom vrhu. Dok se funkcionalisti usredsreduju na koheziju proisteklu iz zajedničkih društvenih vrednosti, teoretičari sukoba na­ glašavaju ulogu moći u održavanju poretka društva. Darendorf je bio glavni zagovornik tvrdnje da društvo ima dva „lica" (sukob i konsenzus) i da bi sociološka teorija zbog toga trebalo da se podeli na dve oblasti - teoriju sukoba i teoriju kon­ senzusa (jedan oblik teorije konsenzusa je strukturalni funkciona­ lizam). Teoretičari konsenzusa proučavali bi vrednosnu integraciju u društvu, a ovi drugi sukobe interesa i prinudu koja drži društvo na okupu uprkos tim sukobima. Darendorf je smatrao da društvo ne može postojati bez sukoba i konsenzusa, koji su jedan drugom preduslov. Ne možemo imati sukob ako pre toga nije postojao konsenzus. Recimo, gotovo je neverovatno da francuske sobarice i čileanski šahisti dođu u sukob, jer medu njima nema kontakta, a samim tim ni integracije kao osnove za izbijanje sukoba. Obrnu­ to, sukob može dovesti do konsenzusa i integracije. Primer je savez između SAD i Japana koji se razvio nakon Drugog svetskog rata. Uprkos povezanosti između konsenzusa i sukoba, Daren­ dorf nije bio optimističan kada je u pitanju razvoj jedinstvene sociološke teorije koja bi obuhvatala oba procesa. Izbegavajući jedinstvenu teoriju, Darendorf se posvetio stvaranju zasebne teo­ rije sukoba.

Ralf Darendorf Biografska skica Ralf Darendorf (1929-2009) poznat je u sociologiji po svojoj teoriji sukoba koja je nastala pod velikim uticajem marksistič­ ke teorije. Njegova bogata karijera javne ličnosti kulminirala

150

D20RD2 RicER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

je kada mu je 1993. godine kraljica Eli­ zabeta II dodelila titulu barona. Roden u Hamburgu u Nemačkoj, Darendorf je proživeo fascinantan život. Kao tinejdžer suprotstavio se nacistima i bio zatvoren (kao i njegov otac). Rane 1945. godine zatvoren je u koncentracioni logor iz ko­ ga ga je ubrzo oslobodio SS oficir kada su Rusi počeli da se približavaju Nemačkoj. Studirao je na Univerzitetu u Hamburgu gde je i doktorirao, a potom je još jednom doktorirao na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke (London School of Economics and Political Science). Predavao je na raznim nemačkim univerzitetima. Kasnije je postao javna ličnost. Medu pozicijama koje je zau­ zimao izdvajaju se sledeće: član nemačkog parlamenta, državni sekretar u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova, komesar u Evropskoj komisiji u Briselu i upravnik Londonske škole za ekonomiju i političke nauke. Britanski državljanin postao je 1988. godine. Iako je njegova teorija pisana pod velikim uticajem marksistič­ kih ideja, Darendorf nikada nije bio marksista. Za sebe je go­ vorio da je liberal. Bez obzira na to, on se nalazio pod snažnim uticajem marksističkog koncepta jedinstva teorije i prakse. Zapravo, vodio je život u kome je razvijao teoriju i primenjivao je na praktične stvari u akademskom svetu i, još važnije, u društvu.

Darendorf je bio pod snažnim uticajem strukturalnog funk­ cionalizma. On je napominjao da funkcionalisti smatraju da društveni sistem na okupu drže dobrovoljna saradnja ili opšti konsenzus, ili i jedno i drugo. Međutim, po mišljenju teoretičara sukoba, ono što društvo drži na okupu jeste prisilno ograniča­ vanje (engleski, enforced constraint). Te tako, neki položaji svo­ jim nosiocima donose vlast i autoritet nad drugima. Ta činjenica društvenog života dovela je Darendorfa do teze da su društveni sukobi uvek generisani nejednakom raspodelom vlasti.

Ü . ^ M E N E

GRAND-TEORIJE

151

Vlast Darendorf se, poput socijalnih funkcionalista, bavio širim društvenim strukturama. Najvažnija ideja za njegovu tezu jeste da različiti položaji unutar društva nose različitu količinu vlasti. Mast ne pripada pojedincima, već položajima. Darendorf je bio zainteresovan ne samo za strukturu ovih položaja, već i za sukob koji medu njima postoji. Strukturalno poreklo ovih sukoba tre­ ba tražiti u odnosu između položaja onih koji imaju vlast i onih koji su potčinjeni vlasti. Za Darendorfa, prvi zadatak analize teo­ rije sukoba jeste identifikacija različitih uloga koje u društvu obavljaju funkciju vlasti (engleski, authority roles). Osim što se zalagao za proučavanje širih društvenih struktura, poput sistema uloga za koje je vezana vlast, Darendorf se suprotstavljao nauč­ nicima koji se usredsreduju na nivo pojedinca. Na primer, on je kritikovao naučnike koji se usmeravaju na psihološke ili bihevioralne karakteristike pojedinaca koji zauzimaju takve položaje. Darendorf je otišao toliko daleko da je tvrdio kako oni koji pri­ hvataju takav pristup nisu sociolozi. Vlast vezana za položaje predstavlja ključni element Darendorfove teorije. Vlast uvek podrazumeva i nadređenost i podre­ đenost. Od onih koji zauzimaju nadređene položaje očekuje se da kontrolišu podređene; drugačije rečeno, oni ne dominiraju zbog svojih psiholoških osobina, već zbog toga što podređeni to očekuju. Kao i u slučaju vlasti, ta očekivanja vezuju se za položa­ je, a ne za ljude. Vlast nije opšta društvena pojava; ona se odnosi samo na unapred određena fizička i pravna lica. Konačno, pošto je vlast legitimna, protiv onih koji joj se ne povinuju mogu se primeniti negativne sankcije. Darendorf je smatrao da vlast nije konstantna, jer je pove­ zana s položajima, a ne s ljudima. Prema tome, pojedinac koji ima vlast u jednom okruženju, ne mora nužno imati imati vlast u nekom drugom okruženju. Slično tome, pojedinac koji ima podređen položaj u jednoj grupi, može imati nadteđen polo­ žaj u nekoj drugoj grupi. To sledi iz Darendorfovog argumenta da je društvo sastavljeno od mnoštva delova koje je on nazivao

152

DŽORDŽ RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASICNI KORENI

imperativno koordinisana udruženja. Ona se mogu posmatrati kao udruženja pojedinaca kontrolisana hijerarhijom vlasti. Pošto društvo sadrži mnogo takvih udruženja, pojedinac može zauzi­ mati nadređen položaj u jednom udruženju, a podređen položaj u drugom udruženju. Unutar svakog udruženja vlast je dihotomna. Usled toga, u svakom udruženju mogu se oformiti isključivo dve konfliktne gru­ pe. Oni na položajima vlasti i oni na podređenim položajima ima­ ju suprotstavljene interese. Ovde se susrećemo s još jednim ključ­ nim pojmom Darendorfove teorije sukoba - interesom. Grupe na vrhu definisane su zajedničkim interesima, koji se razlikuju od interesa koji je zajednički grupama koje se nalaze na dnu. Darendorf je zauzeo čvrst stav da čak i oni interesi za koje se čini da imaju psihološku osnovu, u osnovi predstavljaju fenomene ši­ rih razmera. Drugim recima, interesi su povezani sa društvenim položajima, a ne sa psihološkim karakteristikama pojedinaca koji zauzimaju te položaje. Ključni koncepti

Funkcije društvenog

sukoba

Iako su u ovoj knjizi strukturalni funkcionalizam i teorija su­ koba predstavljeni odvojeno i na mnogo načina su suprotstav­ ljeni, o te dve teorije moguće je raspravljati postavivši ih za­ jedno. Ovde ćemo, govoreći o funkcijama društvenog sukoba, pokazati kako je to moguće. Sukob može poslužiti da učvrsti labavo strukturiranu grupu. U društvu koje se dezintegriše, sukob s drugim društvom može da obnovi integrativno jezgro raspadajućeg društva. Kohezivnost izraelskih Jevreja može se, barem delimično, objasniti du­ gotrajnim sukobom sa Arapima na Srednjem istoku. Mogući j kraj sukoba između Jevreja i Arapa mogao bi da pogorša posto- j jeće napetosti u izraelskom društvu i da oslabi društveno jedin- | srvo. Ideju o tome da sukob može služiti kao činilac integracije | Imperativno koordinisana udruženja - udruženja pojedinaca kontrolisana hijerarhijom vlasti. Interesi - stvari koje su obično zajedničke mnogim ljudima.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

153

društva prećutno prihvataju mnogi političari čiji je zadatak da izmisle neprijatelja čak i tamo gde ga nema ili da od potenci­ jalnog neprijatelja naprave stvarnog neprijatelja. Sukob s jednom grupom može služiti proizvodnji kohezije, vodeći tako do saradnje s drugim grupama. Na primer, sukob s Arapima doveo je do saradnje između SAD i Izraela; smiriva­ nje izraelsko-arapskog sukoba moglo bi da olabavi veze izme­ đu SAD i Izraela. Unutar jednog društva sukob može neke izolovane pojedin­ ce da ohrabri da preuzmu aktivnije društvene uloge. Recimo, protest zbog Vijetnamskog rata u Americi sredinom 1960-ih godina motivisao je mlade ljude da po prvi pur preuzmu aktiv­ nu ulogu u američkom političkom i javnom životu. S okonča­ njem tog sukoba u američku omladinu vratio se duh apatije. Sukob rakođe ima funkciju komunikacije. Pre sukoba grupe mogu biti nesigurne u pogledu pozicije njihovog neprijatelja, ali kao rezultat sukoba pozicije i granice između grupa često postaju jasnije. Pojedinci su, prema tome, sposobniji da do­ nesu odluku o odgovarajućem smeru i o toku delovanja u po­ gledu svojih protivnika. Sukob takode omogućava stranama u sukobu da uvide kolika je njihova relativna snaga. To može uvećati verovatnoću pomirenja ili mirnog saživota. Gledano iz teorijske perspektive, moguće je spariti funkcionalizam i teoriju sukoba analizirajući funkcije društvenog sukoba. Ipak, mora se prihvatiti činjenica da svaki sukob takođe ima disfunkcije. Unutar svakog udruženja, oni koji imaju nadređene položaje teže da održe postojeće stanje, dok oni koji zauzimaju podređe­ ne položaje teže da ga promene. Sukob interesa unutar udruženja postoji sve vreme (barem kao latentan), što znači da je legitimitet vlasti uvek neizvestan. Taj sukob interesa ne mora da bude ekspli­ ciran da bi nadređeni i podređeni učestvovali u njemu. Interesi nadređenih i podređenih jesu objektivni u smislu da odražava­ ju očekivanja (uloge) povezane s položajima. Pojedinci ne mo­ raju da internalizuju ta očekivanja, niti da ih budu svesni da bi postupali u skladu s njima. Ako pojedinci zauzimaju određene položaje, ponašaće se na očekivani način. Pojedinci su prilagođe­ ni svojim ulogama kada doprinose sukobu između nadređenih

154

DŽORDZ RicER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

i podređenih. Darendorf je ove nesvesne interese nazivao laten­ tnim interesima. Manifestni interesi su latentni interesi kojih su pojedinci postali svesni. Darendorf je analizu povezanosti la­ tentnih i manifestnih interesa video kao glavni zadatak teorije sukoba. Ipak, akteri ne moraju biti svesni svojih interesa kako bi delovali u skladu s njima.

Grupe, sukob i promena Darendorf je razlikovao tri opšte vrste grupa. Prva vrsta su kvazigrupe ili mnoštvo pojedinaca koji zauzimaju položaje na osnovu kojih imaju isti interes. One predstavljaju osnovu za dru­ gu vrstu grupa: interesne grupe. Interesne grupe su prave gru­ pe u sociološkom smislu te reči; one imaju ne samo zajedničke interese, već i strukturu, cilj i članstvo. Interesne grupe imaju sposobnost da učestvuju u grupnom sukobu. Iz svih tih intere­ snih grupa nastaju konfliktne grupe. To su grupe koje stvarno učestvuju u sukobu. Darendorf je smatrao da su koncepti latentnih i manifestnih interesa kao i koncepti kvazigrupe, interesne grupe, i konfliktne grupe ključni za objašnjenje sukoba. Pod idealnim okolnostima, nikakve druge promenljive nisu potrebne. Međutim, pošto uslovi nikada nisu idealni, mnogi različiti činioci utiču na sukobe. Darendorf je spominjao tehničke uslove (kao što je odgovaraju­ će osoblje), političke uslove (kao što je opšta politička klima), i društvene uslove (kao što je mogućnost komunikacije među čla­ novima grupe). Po Darendorfu, način na koji se ljudi regrutuju u kvazigrupe predstavlja još jedan važan društveni uslov. Ako je regrutovanje posledica slučajnosti, mala je verovatnoća da će se Latentni interesi - interesi kojih pripadnici grupe nisu svesni. Manifestni interesi - latentni interesi kojih su pripadnici grupe postali svesni. Kvazigrupa - mnoštvo pojedinaca koji zauzimaju položaje na osnovu kojih imaju isti interes. Interesne grupe — za razliku od kvazigrupa, interesne grupe su prave grupe u sociološkom smislu te reči; one imaju ne samo zajedničke interese, već i strukturu, cilj i članstvo. Interesne grupe imaju sposobnost da učestvu­ ju u grupnom sukobu. Konfliktne grupe — grupe koje stvarno učestvuju u sukobu.

SAVREMENE GRAND-TEORUE

155

iz kvazigrupe razviti interesna ili konfliktna grupa. Za razliku od Marksa, Darendorf nije smatrao da će lumpenproletarijat (masa jako siromašnih ljudi koja se u kapitalističkom sistemu nalazi u lošijem položaju i od samog proletarijata) na kraju oformiti konfliktnu grupu, jer je regrutovanje pojedinaca u tu grupu slu­ čajno. Međutim, kada je regrutovanje u kvazigrupe strukturalno determinisano, one obezbeduju plodno tie za nastanak intere­ snih grupa, ili, u određenim okolnostima, konfliktnih grupa. Poslednji aspekt Darendorfove teorije sukoba jeste odnos sukoba i promene. Tu je on odao priznanje značaju rada Luisa Kozera koji je proučavao funkcije sukoba u održavanju statusa quo. Međutim, Darendorf je smatrao da je konzervativna uloga sukoba samo jedan deo društvene realnosti; sukob takođe dovo­ di do razvoja i promene. Ukratko, Darendorf je smatrao da konfliktne grupe, kada nastanu, učestvuju u aktivnostima koje dovode do promena u društvenoj strukturi. Kada je sukob intenzivan, promene koje se javljaju su radikalne. Kada je sukob praćen nasiljem, struktural­ ne promene će biti iznenadne. Kakva kod da je priroda sukoba, sociolozi moraju biti svesni odnosa između sukoba i promene, kao i odnosa između sukoba i postojećeg stanja. Drugim recima, sociolozi moraju da imaju osećaj za dinamične odnose između različitih elemenata ovako shvaćenog društva. Prema tome, te­ orijsko shvatanje ne mora nužno biti statično. Ideja će biti još jasnija u narednom odeljku koji se bavi sistemskom teorijom.

OPŠTA TEORIJA SISTEMA* Rad Niklasa Lumana Najpoznatiji sistemski teoretičar u sociologiji bio je Niklas Luman (1927-1998). Luman je razvio sociološki pristup koji kombinuje elemente Parsonsovog strukturalnog funkcionalizma Lumpenproletarijat - masa jako siromašnih ljudi koji se u kapitalističkom sistemu nalaze u lošijem položaju i od samog proletarijata. * Ovaj deo napisan je u koautorstvu s Daglasom Gudmanom i Matajasom Jungeom.

156

DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

s opštom teorijom sistema i nekim konceptima kognitivne bio­ logije i kibernetike. Luman je kasne Parsonsove radove shvatao kao opštu teoriju koja je dovoljno složena da predstavlja osnovu novog sociološkog pristupa koji preuzima neke uvide o funkcionisanju sistema iz bioloških i kibernetskih istraživanja. Međutim, on kod Parsonsa primećuje dva problema. Prvo, u Parsonsovoj teoriji nema mesta za samoreferentnost, tj. sposobnost društva da se u svojim operacijama odnosi na samo sebe. Samoreferen­ tnost je, po Lumanu, ključna za naše razumevanje sistema. Dru­ go, Parsons ne prihvata kontingentnost (slučajnost). Budući da Parsons nije u stanju da vidi kakvo bi društvo moglo da bude, on ne može na adekvatan način da sagleda kakvo ono zaista jeste. Uzmimo jedan primer iz Parsonsove teorijske matrice da bismo to objasnili. Shema APIL ne bi trebalo da se razume kao činjeni­ ca, već pre kao model mogućnosti. Ona pokazuje da podsistemi koji za cilj imaju adaptaciju i postizanje cilja mogu da budu me­ đusobno povezani na različite načine. Prema tome, cilj analize je da shvati zašto sistem proizvodi određeni odnos između ta dva podsistema u bilo kom trenutku. Luman pokušava da odgovori na ta dva problema u Parsonsovom radu, razvijajući teoriju koja uzima samoreferentnost kao najvažniju karakteristiku sistema i koja se usredsređuje na kontingentnost, tj. činjenicu da su stvari mogle biti drugačije. Sistem i okruženje. Ključ za razumevanje Lumanovog shvatanja sistema jeste razlika koju je Luman pravio između sistema i njegovog okruženja. Razlika se, u suštini, svodi na nivo slože­ nosti. Sistem je uvek manje složen od svog okruženja. Uzmimo za primer jedno preduzeće koje proizvodi automobile. To preduzeće predstavlja jedan sistem koji se nalazi unutar veoma slo­ ženog okruženja koje obuhvata mnogo različitih vrsta ljudi, ne­ prekidno promenljivo fizičko okruženje i mnoge druge različite sisteme. Međutim, unutar sistema, ta složenost predstavljena je u mnogo jednostavnijem obliku. Kada je proizvođaču automo­ bila potrebna sirovina (čelik, guma, itd.), obično mu nije važno odakle ona dolazi, kako se ona proizvodi i ko će mu je isporu­ čiti. Sva ta složenost okruženja redukovana je na informaciju o ceni i o kvalitetu sirovine koju proizvođač želi da kupi. Slično

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

157

tome, brojne i različite navike mušterija tog preduzeća redukuju se samo na one navike koje direktno utiču na njihovu odluku da li će kupiti automobil. Pojednostavljenje složenosti podrazumeva da ste prisiljeni da birate između najmanje dve opcije (proizvođač brine o tome kako se proizvodi sirovina, ali ga možda nije briga za političku situaciju u zemlji u kojoj je ona proizvedena). Svaki izbor po­ drazumeva kontingentnost zbog toga što se uvek može izabrati drugačije (proizvođač bi mogao da se raspita o političkoj situaci­ ji), a kontingentnost podrazumeva rizik. Te tako, ako proizvođač odluči da ne prati političku situaciju u zemlji gde se proizvodi sirovina, može se dogoditi da proces proizvodnje bude prekinut ili narušen nekom pobunom, oružanim sukobom ili privrednom krizom unutar te zemlje. To će prekinuti snabdevanje sirovinom. Sistem jednostavno ne može da bude složen kao njegovo okruženje. Sistem koji bi to pokušao podsetio bi nas na Borhesovu priču o kralju koji je naredio kartografu da mu nacrta mapu njegove kraljevine koja će biti savršeno tačna. Kada je kartograf završio, mapa je bila isto onoliko velika kao i teritorija same dr­ žave, pa je otuda bila neupotrebljiva. Mape, kao i sistemi, mora­ ju da redukuju (smanje) složenost. Kartograf mora da odabere one osobine koje su važne. Različite mape istog područja mo­ guće je izraditi zbog toga što je odabir onih karakteristika koje će biti predstavljene na mapi kontingentan. To je nužno, ali i rizično, jer oni koji izrađuju mape nikada ne mogu biti sigurni da li su izostavili nešto što će se kasnije ispostaviti kao bitno za korisnika. Uzgred, taj zaključak se primenjuje na sve teorije (ili mape) koje su predstavljene u ovoj knjizi. Iz svake od njih izvu­ čeno je nekoliko aspekata, što neizbežno ostavlja nepokrivenim neke druge aspekte teorije. Da biste zaista znali šta su, recimo, Dirkem, Veber ili Parsons svojim teorijama hteli da kažu, morali biste da pročitate njihova kompletna dela koja imaju nekoliko hiljada stranica ponekad teško razumljivog teksta (čak i za ne­ koga ko ima doktorat iz sociologije). Takvo studiranje trajalo bi nekoliko decenija i ne bi imalo smisla. Iako sistemi nikada ne mogu da budu isto onoliko slože­ ni kao njihova okruženja, njihova složenost se ipak neprekidno

158

DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

uvećava. Drugim recima, sistemi neprekidno razvijaju nove podsisteme i uspostavljaju različite odnose između tih podsistema da bi efikasno izašli na kraj sa svojim okruženjem. Kada to ne bi radili, složenost okruženja predstavljala bi ozbiljnu pretnju po stabilnost sistema. Na primer, proizvođač automobila mogao bi da otvori odeljenje međunarodnih odnosa koje bi se bavilo praćenjem po­ litičkih događaja u državi iz koje nabavlja sirovine. To novo ode­ ljenje bilo bi zaduženo za informisanje proizvođača o tome koliki je politički rizik u zemljama iz kojih stižu sirovine, a potom i za pronalaženje alternativnih izvora u slučaju da dođe do političkih turbulencija i prekida dotoka sirovine. Tako na paradoksalan na­ čin dolazimo do sledećeg zaključka: složenost je moguće smanjiti samo ako je uvećamo.

Samostvarajući sistemi Luman je najpoznatiji po svom konceptu o samostvaranju. On se odnosi na diverzifikaciju sistema. Iako Luman smatra da su svi sistemi takvi (počev od bioloških ćelija do društvenog si­ stema), on koncept samostvaranja primenjuje na sisteme kao što su privredni, politički, pravni i naučni sistem, kao i na birokratiju i mnoge druge sisteme. Samostvarajući sistemi imaju sledeće karakteristike: 1. Samostvarajući sistem proizvodi osnovne elemente koji čine sistem. To je možda paradoksalno. Kako sistem može da proizvodi sopstvene elemente, one elemente koji ga čine? Razmislite o savremenom privrednom sistemu i njegovom osnovnom elementu - novcu. Mi kažemo da je novac osnovni element zato što vrednost svih stvari u pri­ vrednom sistemu može da se izrazi kroz novac. Međutim, veoma je teško reći koliko je novac sam po sebi vredan. Značenje novca, njegova vrednost i upotreba determinisani su samim privrednim sistemom. Novac, u današ­ njem značenju tog pojma, nije postojao pre privrednog sistema. Savremeni oblik novca i privredni sistem nastali Samostvarajući sistemi - samoreferentni i zatvoreni sistemi koji sami proizvode svoje osnovne elemente i sami određuju svoje granice i svoju strukturu.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

159

su zajedno i zavise jedan od drugog. Savremeni privredni sistem bez novca teško je zamisliti. Novac bez privrednog sistema samo je bezvredan komad papira ili metala. 2. Samostvarajući sistemi su samoorganizujući i to na dva na­ čina. Oni definišu sopstvene granice i organizuju unutraš­ nje strukture. Sopstvene granice definišu praveći razliku između onoga što se nalazi u sistemu i onoga što se nalazi u okruženju. Na primer, u privredni sistem ubrajamo sve što je oskudno i čemu možemo da pripišemo cenu. Pošto se vazuduh nalazi svuda u izobilju, ne možemo da kaže­ mo koliko on košta. Stoga on nije deo privrednog siste­ ma. Vazduh je, međutim, neophodan sastojak okruženja sistema. Ono što se nalazi unutar ili van samostvarajućeg sistema determinisano je samoorganizacijom sistema, a ne, kako misle strukturalni funkcionalisti, funkcional­ nim nužnostima sistema. Ostale snage će možda ograničiti obim samostvarajućeg sistema. Recimo, kapitalistički privredni sistemi imaju tendenciju da neprekidno šire svoje granice da bi unu­ tar njih uključili prodaju seksualnih usluga i zabranjenih droga. To se dešava čak i u slučajevima u kojima politič­ ki sistemi usvajaju zakone koji seksualne usluge i drogu treba da drže van legalnog tržišta. Ali umesto da izuzmu ove proizvode iz privrednog sistema, ti zakoni utiču na cenu seksualnih usluga i zabranjenih droga unutar pri­ vrednog sistema. Njihova ilegalnost samo im uvećava cenu, obeshrabrujući tako njihovu kupovinu. Međutim, unutar privrednog sistema, visoka cena koja obeshrabru­ je kupovinu takođe ohrabruje prodaju. Ako možete da zaradite puno novca prodajući seksualne usluge i drogu, ponuda tih usluga će se zadržati unutar privrednog si­ stema. Prema tome, zakoni koji pokušavaju da drže pro­ izvode podalje od privrednog sistema utiču na njihovu cenu unutar privrednog sistema. Unutar svojih granica, samostvarajući sistem proizvodi sopstvenu strukturu. Recimo, usled činjenice postojanja novca, tržište je strukturirano na bezličan način. Banke

160

DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

postoje da bi čuvale i pozajmljivale novac, razvio se kon­ cept kamate itd. Ako privredni sistem ne bi imao za svoje osnovne elemente tako apstraktne i lako prenosive enti­ tete kao što je novac, njegova unutarnja struktura bila bi potpuno različita. Recimo, ako bi se privreda zasnivala na robnoj razmeni, a ne na novcu, ne bi bilo banaka i ne bi bilo kamate. Umesto toga, postojalo bi tržište u okvi­ ru kojeg bi kupovina i prodaja dobara bila strukturirana na sasvim drugačiji način. 3. Samostvarajući sistemi su samoreferencijalni (oni se sva­ kom operacijom odnose na same sebe). Na primer, pri­ vredni sistem koristi cenu kao način da uputi na samog sebe. Pripisujući fluktuirajuću monetarnu vrednost deonicama neke kompanije, berza predstavlja primer takve samoreferentnosti unutar privrednog sistema. Cene na berzi ne određuje bilo koji pojedinac, već privredni si­ stem. Slično tome, pravni sistem ima zakone koji se od­ nose na pravni sistem (na primer, zakonski propisi koji uređuju primenu ili tumačenje nekog zakona). 4. Samostvarajući sistem jeste jedan zatvoren sistem. To znači da ne postoji direktna veza između sistema i nje­ govog okruženja. Umesto toga, sistem mora da se bavi predstavama elemenata koji se nalaze u okruženju. Re­ cimo, privredni sistem, po opštem shvatanju, odgovara materijalnim potrebama i željama ljudi. Međutim, te želje i potrebe utiču na privredni sistem samo u obimu u kojem mogu da se predstave preko novca. Pa tako pri­ vredni sistem odgovara materijalnim potrebama i željama bogatih ljudi, ali u veoma maloj meri odgovara potreba­ ma i željama siromašnih ljudi. Još jedan primer nalazimo u birokratiji velikih organizacija kao što je birokratija uprave javnih prihoda. Uprava se nikada stvarno ne bavi svojim klijentima. Ona se bavi isključivo pred­ stavljenim klijentima. Poreski obveznici predstavljeni su u vidu formulara koji pošalju službi ili u obliku dosijea koji uprava o njima vodi. Stvarni poreski obveznici imaju uticaj na birokratiju samo ako uspeju da poremete birokratsko predstavljanje.

SAVREMENE GRAND-TEORUE

161

Oni koji prouzrokuju poremećaj (popunjavajući pogrešne formulare, šaljući protivrečne ili pogrešne podatke) često nailaze na žestok odgovor uprave zbog toga što ugrožavaju sistem. Iako je samostvarajući sistem zatvoren i nema direktnu vezu s okruženjem, okruženju se mora dopustiti da poremeti unutraš­ nje predstave sistema. Bez tih poremećaja, sile iz okruženja uni­ štile bi sistem. Recimo, cene akcija na berzi menjaju se dnevno. Razlika između cene akcija nekog preduzeća u rasponu od dvatri dana ne mora da ima mnogo veze s realnom vrednošću pre­ duzeća - tj. s njegovom aktivom ili profitom - već sa stanjem u kojem se berza nalazi. Berza može biti u usponu, odnosno prola­ ziti kroz period rasta u kome su cene akcija daleko više nego što bi trebalo da budu, uzimajući u obzir stanje preduzeća o čijim deonicama je reč. Međutim, tokom dužeg perioda cene deonica trebalo bi da odslikavaju aktuelni status preduzeća ili će se sistem raspasti. To se desilo kada je 1929. godine propala Njujorška berza - sistem je zapao u krizu zbog toga što cene deonica nisu imale veze s njihovom stvarnom vrednošću. Da bi dobro funkcionisala, berza kao sistem mora s vremena na vreme da dozvoli svom okruženju (realni uslovi u kojima se nalaze preduzeća) da je poremeti. Zatvoreni društveni sistem razlikuje se od pojedinaca koji, na prvi pogled, predstavljaju njegov deo. Prema Lumanu, u ta­ kvim sistemima pojedinac čini deo okruženja. Vratimo se pono­ vo na primer birokratije. Ne samo da su klijenti deo okruženja, već su to i ljudi koji rade u birokratiji. Posmatrano iz ugla biro­ kratije, ljudi koji rade u njoj su spoljašnji izvor složenosti i nepredvidivosti. Da bi predstavljala jedan zatvoren sistem, birokratija mora da pronađe način da čak i sopstvene radnike predstavi pojednostavljeno. Umesto da se posmatra kao ljudsko biće, rad­ nik se posmatra kao upravnik, računovođa itd. Stvaran čovek, tj. ljudsko biće, može da utiče na birokratiju samo ako poremeti njene predstave, odnosno ukoliko poremeti predstave kojima si­ stem definiše okruženje.

162

DZORDZ RICER -

SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Diferencijacija Posmatrano sa stanovišta Lumanove teorije sistema, glavna karakteristika modernog društva jeste sve veća sistemska diferen­ cijacija kojom sistem izlazi na kraj sa složenošću okruženja. Dife­ rencijacija je pokušaj da se unutar sistema preslikaju razlike koje postoje između sistema i okruženja; to znači da unutar diferenci­ ranog sistema postoje dve vrste okruženja. Jedno okruženje koje je opšte (zajedničko) za sve podsisteme i drugo okruženje koje je različito unutar svakog podsistema. Na primer, proizvođač auto­ mobile, kao što je Ford, gleda na druge proizvođače, kao što su Dženeral motors i Dejmler Krajsler, kao na delove svog okruže­ nja. Fordovo odeljenje za međunarodne odnose (koje predstavlja jedan podsistem unutar Forda) takođe gleda na Dženeral motors i Krajsler kao na nešto što je van njega i predstavlja deo njegovog okruženja. Međutim, odeljenje za međunarodne odnose takođe vidi druge podsisteme unutar Forda (kao što je, recimo, raču­ novodstvo, koje takođe predstavlja jedan podsistem unutar For­ da) kao podsisteme koji se nalaze van podsistema međunarodnih odnosa i koji, prema tome, za odeljenje međunarodnih odnosa, predstavljaju deo okruženja. Ostali podsistemi (računovodstvo), predstavljaju unutrašnji deo organizacionog sistema kao celine, ali se nalaze u okruženju podsistema međunarodnih odnosa, što ih otuda čini unutrašnjim okruženjem. Slično tome, podsistem ljudskih odnosa gleda na druge proizvođače kao na deo svog okruženja, ali uz to, vidi i druge podsisteme (ovoga puta uklju­ čujući i podsistem međunarodnih odnosa) kao deo sopstvenog okruženja. U skladu s tim, svaki podsistem ima različit pogled na unutrašnje okruženje sistema, što čini jednu veoma složenu i dinamičnu unutrašnju strukturu. Diferencijacija unutar sistema jeste način kojim se sistem bavi promenama nastalim u okruženju. Svaki sistem mora da održi svo­ ju granicu koja ga odvaja od okruženja. Kada to ne bi bio u stanju, bio bi potučen složenošću svog okruženja, što bi moglo da dove­ de do njegovog sloma ili čak potpunog nestanka. Da bi preživeo, Diferencijacija - proces u kojem sistem preslikava unutar sebe razlike koje postoje između njega i njegove okoline.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

163

sistem mora da bude sposoban da izađe na kraj s raznovrsnošću u okruženju. Na primer, dobro je poznato da se svaka velika organi­ zacija kao sistem sporo prilagođava promenama u okruženju (na primer, potražnji u javnosti, političkim promenama ili čak tehno­ loškim promenama, kao što je upotreba računara). Međutim, orga­ nizacije se razvijaju; one evoluiraju stvarajući diferencijaciju unutar sistema. Drugim recima, promene u okruženju će se preslikati u strukturu organizacije. Dobar primer za to jeste preduzeće za pro­ izvodnju automobila koje otvara novo odeljenje čiji je zadatak da se bavi novom situacijom kao što je prisustvo računara na radnom mestu. Kao rezultat toga, zaposliće se novi radnici, obučeni da upravljaju novom tehnologijom; izabraće se i novi upravnik, itd. Diferencijacija je sredstvo kojim se uvećava složenost si­ stema, budući da svaki podsistem može da ostvari različite veze s drugim podsistemom. Ona omogućava veću raznovrsnost unu­ tar sistema što predstavlja odgovor na raznovrsnost koja se nalazi u okruženju. U prethodnom primeru, novo odeljenje, kao i sva­ ko drugo odeljenje birokratskog sistema, predstavlja okruženje za ostala odeljenja, ali svako novo odeljenje uvećava organiza­ cionu složenost sistema jer se njegovim prisustvom uspostavlja­ ju i omogućuju novi i dodatni odnosi između odeljenja. Novo odeljenje, uspostavljeno da bi bilo na usluzi radnicima koji rade s računarima, bolje će odgovoriti na buduće promene u računar­ skim tehnologijama i biti od pomoći čitavoj organizaciji prili­ kom integrisanja tih novih kapaciteta. Osim toga, ono će mož­ da omogućiti nove veze između postojećih odeljenja time što će omogućiti odeljenju za računovodstvo da se centralizuje ili prodavcima da neposredno pristupe inventaru. Raznovrsnost stvorena diferencijacijom ne samo da omogu­ ćava bolju reakciju na izazove koji dolaze iz okruženja, već omo­ gućava bržu evoluciju. Evolucija je proces selekcije (odabira) iz raznovrnosti. Sto je veća raznovrsnost, kvalitetniji je odabir. Me­ đutim, Luman tvrdi da se razvilo samo nekoliko oblika unutrašnje diferencijacije. On ih naziva segmentirana diferencijacija, stratifi­ kacija, centar-periferija diferencijacija i funkcionalna diferencija­ cija. Te diferencijacije uvećavaju složenost sistema kroz repeticiju Evolucija - proces odabira iz raznovrsnosti.

164

DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

(ponavljanje) diferencijacije između sistema i okruženja, unutar si­ stema. Kada je u pitanju njihov evolucioni potencijal, ti oblici di­ ferencijacije imaju različitu sposobnost da proizvedu raznovrsnost i, sledstveno tome, omoguće kvalitetniji odabir u procesu evolu­ cije. Složeniji oblici diferencijacije imaju sposobnost da ubrzaju evoluciju sistema.

Niklas Luman Biografska skica Ime Niklasa Lumana, kao sistemskog teoretičara, skoro uvek se usko vezuje za Talkota Parsonsa. Kako smo videli ranije u ovoj glavi, Parsons je puno pisao o sistemima, a njegove ideje uticale su na ideje Niklasa Lumana u njegovoj kasnijoj fazi. Osim toga, Luman je upoznao Parsonsa kada je studirao javnu administraciju na Harvardu 1 9 6 0 - 1 9 6 1 . godine. Zbog toga ga mnogi povezuju sa strukturalnim funkcionalizmom. Budući da je strukturalni funkcionalizam izašao iz mode kasnih 1960-ih godina, Lumanova veza s njim uslovila je da ima manje uticaja nego što bi ga možda imao, pogotovo u S A D . Međutim, u poslednjih nekoliko godina postalo je jasno da Luman, iako jeste sistemski teoretičar, nije strukturalni funkcionalista. Osim toga, on ima veoma različito shvatanje strukture od Parsonsa i odbacuje Parsonsovu usredsredenost na vrednosni konsenzus u društvu i na društveni poredak. Sto se više oslobađao uticaja strukturalnog funkcionalizma, Lumanova sistemska teorija postajala je sve uticajnija širom akademskog sveta.

Segmentirana diferencijacija konceptualno razdvaja delove sistema na osnovu potrebe da neprekidno ponavljaju iste funk­ cije. Na primer, proizvođač automobila ima funkcionalno slične Segmentirana diferencijacija - razdvajanje delova sistema na osnovu potrebe da neprekidno ponavljaju iste funkcije.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

165

fabrike za proizvodnju automobila na mnogo različitih lokaci­ ja. Svaka lokacija organizovana je na sličan način, svaka ima istu strukturu i obavlja istu funkciju - proizvodnju automobila. Stratifikacijska diferencijacija je vertikalna diferencijacija prema kojoj se rang ili status u sistemu shvataju hijerarhijski. Sva­ ki rang ispunjava određenu i posebnu funkciju u sistemu. U au­ tomobilskoj firmi nailazimo na različite rangove. Upravnik novog odeljenja za međunarodne odnose zauzima vrhovni položaj unutar hijerarhije tog odeljenja. Njegova funkcija je da upotrebi moć da bi upravljao poslovima odeljenja. Niže rangirani radnici unutar ode­ ljenja vrše čitav niz posebnih funkcija. Uz to, upravnik odeljenja za međunarodne odnose ima poziciju unutar stratifikacijskog siste­ ma proizvođača automobila. Predsednik preduzeća zauzima najviši rang. On je na višem položaju i od upravnika odeljenja za međuna­ rodne odnose i nalazi se u poziciji da mu izdaje naređenja. U segmentiranoj diferencijaciji, nejednakost je posledica slučajnih razlika u okruženju (kao što je, recimo, situacija kada se više automobila proda u jednoj geografskoj oblasti nego u drugoj), ali ona nema sistemsku funkciju. U stratifikaciskoj di­ ferencijaciji nejednakost je od suštinske važnosti za sistem. Konkretnije rečeno, moguće je uočiti međuodnos jednakosti i nejed­ nakosti. Svi članovi koji zauzimaju isti rang su u osnovi jednaki, dok se različiti rangovi razlikuju po nejednakosti. Više pozicije (na primer, šefovi odeljenja) imaju bolji pristup resursima i veću sposobnost da postanu akteri uticajne komunikacije. Sledstveno tome, stratifikovan sistem se više bavi blagostanjem onih koji za­ uzimaju više pozicije, dok se nižim pozicijama, načelno govo­ reći, bavi jedino ako oni ugrožavaju one koji se nalaze na višim pozicijama. Međutim, svi rangovi zavise jedni od drugih, a druš­ tveni sistem može preživeti jedino ako sve pozicije, uključujući i najniže, uspešno obavljaju svoju funkciju. Činjenica da su oni na nižim položajima značajni za sistem a ipak ne uspevaju da se nametnu kao akteri uticajne komunika­ cije, stvara strukturalni problem koji ograničava složenost siste­ ma. Kada oni koji rukovode sistemom postanu previše udaljeni Stratifikacijska diferencijacija - vertikalna diferencijacija prema kojoj se rang ili status u sistemu shvataju kao hijerarhija.

166

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I KLASIČNI K O R E N I

od onih na najnižim pozicijama, sistem ima tendenciju da kola­ bira zato što se važne funkcije koje treba da se obavljaju na nižim pozicijama ne obavljaju na odgovarajući način. Da bi imali neki utkaj na sistem, niži položaji moraju da pribegnu sukobu. Treći tip diferencijacije nazivamo diferencijacija centar-periferija. Ona predstavlja vezu između segmentirane i stratifikacijske diferencijacije. Recimo, neka preduzeća za proizvodnju automobila sagradila su fabrike u drugim zemljama. Bez obzira na to, sedišta tih firmi ostaju u centru koji upravlja i, u određe­ nom obimu, kontroliše preduzeća koja se nalaze na periferiji. Funkcionalna diferencijacija jeste najsloženiji oblik dife­ rencijacije i oblik koji dominira savremenim društvom. Svaka funkcija unutar sistema dodeljena je jednoj određenoj jedinici sistema (njegovom delu). Recimo, proizvođač automobila ima funkcionalno izdiferencirana odeljenja, kao što su proizvodnja, administracija, računovodstvo, planiranje i osoblje. Funkcionalna diferencijacija fleksibilnija je od stratifikacijske diferencijacije, ali ako jedan sistem ne uspe da ispuni svoj zadatak, čitav sistem će imati problema da preživi. Međutim, dokle god svaka jedinica (deo sistema) obavlja svoje funkcije, ra­ zličite jedinice mogu da ostvare veći stepen nezavisnosti. Zapra­ vo, funkcionalno izdiferencirani sistemi složene su mešavine ne­ zavisnosti i zavisnosti. Na primer, iako je odeljenje za planiranje zavisno od računovodstva, dokle god se na računu podudaraju aktiva i pasiva, odeljenje za planiranje ne mora da brine o tome kako se u računovodstvu obrađuju podaci. To ukazuje na dalju razliku između oblika diferencijacije. Kod segmentirane diferencijacije, ako deo sistema ne uspe da ispuni svoju funkciju (na primer, jedna od fabrika proizvođača automobila ne može da proizvede automobile zbog štrajka rad­ nika), to ne ugrožava sistem. Međutim, kod složenijih oblika di­ ferencijacije, kao što je funkcionalna diferencijacija, feler može da proizvede probleme za društveni sistem, pa čak i da dovede Diferencijacija centar-periferija - diferencijacija između centra sistema i nje­ govih perifernih elemenata. Funkcionalna diferencijacija - najsloženiji oblik diferencijacije i oblik koji dominira savremenim društvom. Svaka funkcija unutar sistema dode­ ljena je jednoj određenoj jedinici sistema.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

167

do njegovog sloma. Na jednoj strani, rast složenosti uvećava spo­ sobnost sistema da se bavi svojim okruženjem. Na drugoj strani, složenost uvećava rizik sloma sistema ako se funkcija ne vrši na odgovarajući način. U najvećem broju slučajeva, ta uvećana krhkost nužna je cena koja mora da se plati za usložnjavanje odnosa medu različi­ tim podsistemima. Veći broj vrsta mogućih odnosa između podsistema stvara veći asortiman mogućih odgovora na promene koje dolaze iz okruženja. U segmentiranom sistemu odnosi između različitih podsistema nisu strukturno različiti. Na primer, odnosi između bilo koje dve fabrike, u osnovi, su isti. U stratifikovanom sistemu, odnosi između različitih položaja, u osnovi se razlikuju od odnosa između istih položaja (tj. položaja istog ranga). Reci­ mo, odnos koji fabrika ima sa svojim sedištem različit je od ono­ ga koji ima s drugom fabrikom. Takođe, odnos između upravni­ ka i čistača u fabrici, nije isti kao odnos između čistača i vratara. U funkcionalno izdiferenciranim sistemima različiti odnosi se multiplikuju. Odnosi računovodstva i odeljenje za proizvodnju razlikuju se od odnosa između računovodstva i odeljenja za istraži­ vanje, a ovi su pak potpuno različiti od odnosa između proizvod­ nje i istraživanja. Funkcionalna diferencijacija omogućuje proizvo­ đaču automobila veću fleksibilnost. Sledstveno, u preduzeću koje se nalazi u okruženju u kome tehnički napredak pruža šanse za ekonomski napredak, najveću težinu imaće odeljenje za istraživa­ nje. Ali, ako se preduzeće nalazi u okruženju u kome je ekonomski napredak posledica neprekidnog ponavljanja jednog istog procesa, najveći uticaj verovatno će imati računovodstvo. Složeniji oblici diferencijacije ne isključuju manje složene oblike. Zapravo, oni mogu da zahtevaju manje složene oblike. Recimo, sistem proizvođača automobila jeste jedan stratifikovan sistem, ali on ipak sadrži pojedinačne fabrike koje predstavlja­ ju segmentirani oblik. To je važno pošto mi obično govorimo o funkcionalno diferenciranim sistemima unutar modernog druš­ tva da bismo opisali njegov dominantni oblik diferencijacije. Bez obzira na to, drugi oblici nastavljaju da postoje.

168

D Ž O R D Ž RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Primena socioloških koncepata na savremeno društvo Da lije „Rat terorizmu

"funkcionalan?

Posle 11. septembra 2001. godine, SAD započeo je takozvani Rat terorizmu. Kao društveni fenomen, taj rat se može analizi­ rati iz čitavog niza teoretskih perspektiva, uključujući i strukturalno-funkcionalističku perspektivu koju smo predstavili u ovoj glavi. Rat se kvalifikuje za takvu vrstu analize zato što predstavlja jednu strukturu koja je ponavljajuća i paternizovana. Kao dobar primer može da posluži američko Ministarstvo unutrašnjih poslova uspostavljeno posle 2001. godine. Prvi problem o kome može da se raspravlja jeste „funkcija" ovog rata, način na koji je on pomogao SAD da se prilago­ de realnosti u kojoj postoje spoljni neprijatelji koji su sposob­ ni i voljni da nanesu znatnu štetu zemlji. Osama Bin-Laden, vođa Al-Kaide koji stoji iza napada od 11. septembra, nalazi se u bekstvu i prisiljen je da se skriva, što ga u velikoj meri neutralise. Sadam Husein, čovek za koga se pogrešno pretpo­ stavljalo da je saveznik i da podržava Al-Kaidu, uklonjen je s vlasti i pogubljen. Različite vrste sigurnosnih mera osmišljene su i primenjene unutar SAD i oko SAD. Što je glavno, posle 11. septembra nije bilo terorističkih napada unutar SAD. (Ta­ kvih napada bilo je na drugim mestima, kao što je podmetanje bombe u madridskim i londonskim vozovima.) Prema tome, može se reći da je rizik u nekoj meri otklonjen. Međutim, postoji takode •jedan broj „disfunkcija" koje vezuje­ mo za Rat terorizmu. Medu njima je visoka ekonomska cena koja se plaća za vođenje tog rata. Ona je posebno izražena u okupaciji Iraka i borbi s onima koji se suprotstavljaju američ­ kom prisustvu u toj zemlji. Razume se, ekonomski trošak je mali u odnosu na gubitak ljudskih života u Iraku. Takode, tu su i brojni neprijatelji koje su SAD stvorile svojim vojnim ak­ cijama u Iraku i Avganistanu, kao i drugim akcijama, kao što su hvatanje i otmica hiljade ljudi i njihovo držanje u zatvoru Gvantanamo na Kubi i na drugim mestima. Postoje i mnoge naizgled indirektne disfiinkcije, kao što je gajenje maka u Av­ ganistanu koje je dramatično naraslo nakon što je fundamentalistički i represivni talibanski režim uklonjen s vlasti. Time je

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

169

uvećan izvor kokaina za nelegalnu prodaju u mnogim zemlja­ ma, uključujući i SAD. U SAD, mnogi programi - socijalna pomoć, potrošnja na infrastrukturu itd. - dramatično su skre­ sani zbog toga što se novac troši na vođenje Rata terorizmu. Prema tome, može se postaviti sledeće pitanje koje se tiče neto balansa: da li funkcija tog rata premašuje njegove disfunkcije ili je obrnuto? Za neke grupe rat je svakako funkcionalan (na primer, investitori koji sklapaju ugovore o rekonstrukciji Iraka s američkim Ministarstvom odbrane), a za druge je disfunkcionalan (najveći broj Iračana, američki građani koji zavise od socijalne pomoći). Ali, šta može da se kaže o SAD kao celini? Sistematska analiza funkcija i disfunkcija Rata terorizmu ne može da proizvede jednostavan odgovor za državu kao celinu, ali ona nudi jedan sistematičniji način razmišljanja o tome kako bi takav odgovor mogao da izgleda. Pomoću koda razlikujemo elemente sistema od elemenata koji mu ne pripadaju. Kod je osnovni jezik funkcionalnog sistema. Svaki sistem ima svoj kod. Kodovi mogu biti istina (nasuprot nei­ stini) za sistem nauke, plaćanje (nasuprot neplaćanju) za privredni sistem i legalnost (nasuprot ilegalnosti) za pravni sistem itd. Kod se koristi da bi ograničio vrstu legitimne (dozvoljene) ko­ munikacije. Svaka komunikacija koja ne koristi kod nije legitimna i ne može se upotrebljavati. Unutar naučnog sistema obično ćemo naići samo na komunikaciju koja je utemeljena u kodu istine. Na primer, ako se sretnu predsednik Nacionalne aeronautičke i svemir­ ske administracije i predsednik Nacionalnog instituta za zdravlje da bi razgovarali o činjenicama o starenju koje su otkrivene u svemir­ skom letu Džona Glena iz 1998. godine, tema razgovora biće deo naučnog sistema koji koristi kod istine i neistine. Ako bi se isti ti ljudi sreli da rasprave ko će da plati koji deo istraživanja koje je obavljeno u tom svemirskom letu, tema razgovora biće deo eko­ nomskog sistema koji koristi kod plaćanja ili neplaćanja. U Lumanovoj sistemskoj teoriji, ni jedan sistem ne koristi i ne razume kod drugog sistema. Ne postoji način da se kod jed­ nog sistema prevede u kod drugog sistema. Budući da su sistemi Kod - način razlikovanja elemenata koji su deo sistema od elemenata koji ne pripadaju sistemu. Kod je osnovni jezik funkcionalnog sistema.

170

DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

zatvoreni, oni m o g u d a reaguju s a m o n a pojave koje se dešavaju u n j i h o v o m okruženju ( p o d u s l o v o m d a je o n o što se dešava u okruženju dovoljno „ b u č n o " d a g a sistem p r i m e t i ) . Ali sistem ta dešavanja u okruženju m o r a d a opiše u o d n o s u n a sopstveni k o d . T o je jedini način d a se o n o m e što se dešava prida neki smisao, o d n o s n o neko značenje. R e c i m o , privredni sistem vidi naučni sistem jedino kroz to d a li o n pravi novac ( o m o g u ć u j e b u d u ć a plaćanja) ili zahteva investicije (zahteva inicijalna plaćanja pre nego što se o n a otplate).

Sažetak 1.

Strukturalni funkcionalizam je teorija koja se bavi strukturama društva i njihovim funkcionalnim značajem (pozitivnim ili nega­ tivnim posledicama) za druge strukture.

2.

Jedan tip strukturalnog funkcionalizma jeste socijalni funkciona­ lizam koji se bavi društvenim strukturama i ustanovama, njiho­ vim međusobnim odnosom i načinima na koji one ograničavaju ponašanje aktera.

3.

Za strukturalne funkcionaliste, stratifikacija je funkcionalna nuž­ nost. Sva društva imaju potrebu za jednim takvim sistemom zbog čega sistem stratifikacije i postoji. Oni sistem stratifikacije posmatraju kao strukturu socijetalnih nivoa, naglašavajući da se stratifika­ cija odnosi na sistem položaja (na primer, zanimanja poput radni­ ka i upravljača), a ne na svakog pojedinca u sistemu stratifikacije.

4.

Ljudima se moraju ponuditi veće nagrade kako bi se motivisali da zauzmu najznačajnije i najvažnije položaje unutar stratifikacijskog sistema.

5.

Funkcionalna teorija stratifikacije našla se pod udarom mnogo­ brojnih kritika. Osnovno pitanje koje su kritičari postavili jeste da li je ljude moguće motivisati bilo čime drugim osim natprosečnim nagradama.

6.

Za Parsonsa svaki sistem ima četiri funkcionalna imperativa. To su: adaptacija, postizanje cilja, integracija i održavanje obrazaca (ili latentnost).

7.

Postoje četiri podsistema sistema delanja (po redosledu odozgo nadole): kulturni i društveni sistem, sistem ličnosti i ponašajući organizam.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE

8.

9.

10.

11. 12.

13. 14.

15.

16.

17.

18. 19.

171

Robert Merton razvio je složen model strukturalno funkcionalističke teorije koji se, osim funkcijama, bavio disfunkcijama, nefunkcijama, neto balansom, nivoima funkcionalne analize, ma­ nifestnim i latentnim funkcijama i nenameravanim posledicama. Teorija sukoba razvila se kao reakcija na strukturalni funkcionalizam i na mnogo načina predstavlja njegov odraz u ogledalu, jer se usredsreduje na promenu (a ne na ravnotežu), suprotstavljanje i sukob (a ne na poredak), sile koje doprinose dezintegraciji (a ne integraciji), te prisilu (a ne norme i vrednosti) koja drži društvo na okupu. Darendorf se najviše bavio konceptom vlasti koji uvek podrazumeva podređenost i nadređenost. Organizacije u kojima možemo naći pozicije vlasti nazivamo imperativno koordinisana udruženja. Grupe unutar tih udruženja definišu se s obzirom na njihov interes; svaka od nadređenih i podređenih grupa ima zajednički interes. Unutar imperativno koordinisanih udruženja moguće je identifikovati tri različite grupe, pogotovo među onima koja se nala­ ze na podređenim pozicijama. Kvazigrupe čini mnoštvo pojedi­ naca koji zauzimaju položaje na osnovu kojih imaju isti interes. U njima se regrutuju interesne grupe koje imaju sposobnost da se uključe u sukob između grupa. Iz svih tih interesnih grupa nasta­ ju konfliktne grupe, ili grupe koje stvarno učestvuju u sukobu. Sukob može dovesti do promene sistema. Ključ za razumevanje Lumanove distinkcije između sistema i okru­ ženja jeste činjenica da je sistem uvek manje složen od njegovog okruženja. Iako sistem nikada ne može da bude složen kao njegovo okruže­ nje, on stvara nove podsisteme i odnose među njima, da bi izašao na kraj s okruženjem i njegovom složenošću. Samostvarajući sistemi imaju nekoliko osnovnih karakteristika: oni sami proizvode svoje sastavne delove; sami povlače svoje gra­ nice i organizuju unutrašnju strukturu; oni su samoreferencijalni; i, naposletku, oni su zatvoreni. Diferencijacija je pokušaj da se unutar sistema preslikaju razlike koje postoje između sistema i okruženja; to vodi do sve veće slo­ ženosti sistema. Četiri tipa diferencijacije su segmentirana, stratifikacijska, funk­ cionalna i centar-periferija diferencijacija. Funkcionalna diferencijacija najsloženiji je oblik diferencijacije. To je diferencijacija koja dominira društvom.

172

D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

20.

Kod je jezik koji omogućuje razlikovanje elemenata sistema od elemenata koji ne pripadaju sistemu.

Literatura za dalje čitanje Kozer, Luis (2007). Funckije društvenog sukoba. Novi Sad: Mediterran Publishing. Kuvačić, Ivan (1987). Funkcionalizam u sociologiji. Zagreb: Naprijed. Luhman, Niclas (1981). Teorija sistema. Zagreb: Globus. Luman, Niklas (2001). Društveni

sistemi — osnovi opšte teorije. Sremski

Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Merton, Robert (1979). O teorijskoj sociologiji. Zagreb: Pitanja. Merton, Robert (1998). O teorijskoj sociologiji. Beograd: Plato Milić, Anđelka i grupa autora (1990). Sociologija društvene akcije Talkota Parsonsa. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozof­ skog fakulteta u Beogradu. Mils, Rajt (1998). Sociološka imaginacija. Beograd: Plato. Mouzelis, Nicos (2000). Sociologijska

teorija. Stoje pošlo krivo? Zagteb:

Naklada Jesenski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo. Parsons, Talkot (1988). Društva

— evolucijski

greb: August Cesarec. Parsons, Talkot (1992). Moderna

društva. Niš: Gradina.

Redklif-Braun, A. R. (1982). Struktura

tvu. Beograd: Prosveta. Zeman, Zdenko (2004). Autonomija Hrvatska sveučilišna naklada.

i poredbeni

i funkcija

i odgođena

pristup.

u primitivnom

apokalipsa.

Za­

druš­

Zagreb:

GLAVA 5 SAVREMENE GRANDTEORIJE (2) Neomarksističke teorije Civilizacijski proces Kolonizacija sveta života Moloh modernosti Sažetak Literatura za dalje čitanje U ovoj glavi predstavićemo još četiri važne moderne grand-teorije. Počećemo s neomarksističkom teorijom koja obuhva­ ta širok spektar teorija, ali mi ćemo se usredsrediti samo na dve najvažnije - kritičku teoriju i teoriju transformacije od fordizma ka postfordizmu. Potom se okrećemo grand-teorijama koje se vezuju za savremene teoretičare — civilizacijskom procesu Norberta Elijasa, kolonizaciji sveta života Jirgena Habermasa (koji je kasnije postao kritički teoretičar) i teoriji modernosti, Entonija Gidensa. Teorije kojima se bavimo ovde i u glavi 10 predstavlja­ ju samo mali deo savremenih grand-teorija.

NEOMARKSISTIČKA TEORIJA Mnogi sociolozi dugo su sledili Marksa. Međutim, iz mark­ sizma se tokom godina razvio čitav niz različitih socioloških pra­ vaca, što je omogućilo nastanak većeg broja neomarksističkih te­ orija. Iako nisu sve neomarksističke teorije ponudile grandiozni narativ, neke od njih, uključujući i dve teorije kojima ćemo se baviti ovde, slede Marksa u tome što zahvataju veliki istorijski period i ukazuju na jedan specifičan društveni problem za koji bi sociologija kao nauka trebalo da pronađe rešenje.

174

DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Kritička teorija i pojava kulturne industrije Prve verzije kritičke teorije javile su se 1923. godine na In­ stitutu za društvena istraživanja u Frankfurtu. Međutim, tokom 1930-ih godina, Institut su preuzeli nacisti, a teoretičari koji u na njemu radili bili su prisiljeni da napuste Nemačku. Mnogi od njih doselili su se u SAD, gde su i nastale neke od najvažnijih ideja kritičke teorije. Po završetku Drugog svetskog rata, mnogi od ovih teoretičara vratili su se u Nemačku. Kako samo ime kazuje, kritički teoretičari su društveni (i in­ telektualni) kritičari. Oni u tom pogledu slede Marksa koji je i sam bio kritičar kapitalizma. Glavni predmet Marksovog rada (teorijskog i praktičnog) bio je kapitalistički privredni sistem. Razlog tome je to što je u doba u kome je Marks živeo (doba u kome je industrijska revolucija bila na svom vrhuncu) ekonomi­ ja imala ogromnu važnost za ljudske odnose. Međutim, kritička teorija zasnovana je na ideji da je u rasponu od pola veka koji je protekao između objavljivanja Marksovog Kapitala i trenut­ ka kada su počele da se objavljuju prve studije koje su proizašle iz kritičke škole, kapitalizam kao sistem prošao kroz dramatične promene. Najvažniji aspekt promene sastojao se u tome što je sve veći značaj počela da dobija kultura, a ne ekonomija. Lju­ di su sve više potpadali pod uticaj i kontrolu kulturnog, a ne ekonomskog sistema. Otuda se kritička škola ne usredsreduje na ekonomiju (na šta su mnogi Marksovi sledbenici i danas usmereni), već na kulturu. Marks i njegovi sledbenici smatrali su da kultura i država predstavljaju superstrukturu koja se uzdiže nad ekonomskom bazom. Drugim recima, smatrali su da ekonomija ima primaran značaj, a da se sve drugo u društvu zasniva na njoj i izvodi iz nje. Oni su tvrdili da je kapitalistička privreda naročito moćna i da igra središnju ulogu u determinisanju procesa i odnosa unutar države i kulturnog sistema. I kulturu i državu posmatrali su kao Superstruktura - po Marksu, superstrukturu čine sekundarne društvene pojave kao što su država i kultura koje izrastaju na ekonomskoj osnovi i koje ekonomska osnova definiše. I više od toga, ona ih potpuno determiniše. Baza — Marks je smatrao da je ekonomija osnova, jer ona uslovljava, čak u potpunosti determiniše sve što u društvu postoji.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2)

175

mehanizme kojima kapitalisti manipulišu da bi unapredili svoje ekonomske interese. Međutim, kritički teoretičari su tvrdili da je kultura, kao i oni koji njome upravljaju, s vremenom uspela da postane nezavisna od kapitalista i kapitalističkog načina proi­ zvodnje. Usredsredujući se na kulturu i kulturnu industriju, kri­ tički teoretičari zauzeli su poziciju koja ih radikalno razlikuje od praktično svih marksista koji su pisali pre njih. Kultura. Na najopštijem nivou, kritički teoretičari najviše su se bavili kulturnom industrijom i njenom sve većom dominaci­ jom nad društvom i pojedincima. Oni su posebno bili osetljivi na uspon onoga što danas nazivamo masovnom kulturom. U peri­ odu kada pripadnici kritičke škole objavljuju svoje prve radove, glavna sredstva za širenje masovne kulture bile su dnevne novine, magazini, filmovi i radio-programi. Ti mediji su još uvek važni, ali danas postoje savremenija i daleko moćnija sredstva masovne kulture. U njih na prvom mestu spadaju televizija i Internet. Iako su kritički teoretičari očigledno imali mnogo razloga da industriju masovne kulture uzmu za glavni predmet svoga istraživanja, čini se da danas imamo još više razloga da se njome bavimo. Zbog čega su se kritički teoretičari toliko bavili kulturom? Prvo, kultura je sveprožimajuća; njen uticaj na naše živote daleko je snažniji od uticaja koji ima rad. Posledice rada uglavnom osećamo dok smo na radnom mestu. Ali, uticaj kulture oseća se 24 časa dnevno, sedam dana nedeljno. Drugo, uticaj kulture je neprimetan - kultura postepeno, ali sigurno, krči sebi put u ljudsku svest, menjajući način na koji ljudi razmišljaju, osećaju i delaju. Treće, dok rade (u kancelariji ili u fabrici) ljudi znaju da su potčinjeni svom šefu ili nekome ko zauzima viši položaj na hijerarhijskoj lestvici. To se jasno vidi kada dobijaju naređenja, kada ih tehnologi­ ja prisiljava da neprekidno ponavljaju određene radnje (kao što je rad na pokretnoj traci) ili kada dobiju otkaz i izgube posao. Uticaj radnih odnosa na društveno ponašanje je, dakle, vidljiv. Među­ tim, kada se radi o uticaju kulture na ljude, kontrola je uglavnom Kulturna industrija - pojam kojim kritički teoretičari označavaju vrstu indu­ strije u koju spadaju filmska, radijska i njima slične industrije, čiji je cilj da kulturu u društvu učini važnijim činiocem od ekonomije. Masovna kultura - kultura koja je svima dostupna i popularna u širokim ma­ sama (na primer, različiti TV kvizovi).

176

DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

nevidljiva. Zapravo, stiče se utisak da se potreba ljudi za masov­ nom kulturom neprekidno povećava. Ljudi žele da provode još više vremena uz televiziju i Internet, ne shvatajući pri tome na koji način njima dominira masovna kultura. Kritički teoretičari su sto­ ga došli do zaključka da ljudi, u stvari, traže dominaciju, tj. da dobrovoljno ulaze u odnose u kojima neko nad njima dominira. Kultura dominira ljudima na različite načine. Najpoznatiji način jeste „opijum za mase". Uljuljkan u polusvest konzumaci­ jom kulturne industrije, proletarijat će izgubiti sposobnost da ra­ zume revolucionarne poruke. To je veoma prijatan i efikasan način kontrole. Umesto da se kontrola vrši otvorenom upotrebom sile (recimo, pretnjom oružjem), ona se vrši tako da to uopšte ne primećujemo. Zamislite da se nalazite u 1930-im. Ljudi su tada bili neprekidno bombardovani holivudskim filmovima B produkcije koji nisu doprinosili poboljšavanju kulturnog ukusa, već su svo­ dili ljude na masu, nudeći im najmanji zajednički imenitelj. Osim toga, postojao je čitav niz noćnih radio-programa koji su slušaocima nudili sate jeftinih komedija, drama i takmičenja ove ili one vrste. Radio je takode u domove ljudi doneo masovni sport. Kao rezultat toga, ljudi su provodili sate i sate u slušanju radio-prenosa i navijanju za omiljene klubove. Ljudi koji su nekoliko sati dnevno odvajali na zabavu, izgubili su svaki otpor ili neprijateljstvo koje su eventualno imali prema kapitalističkom sistemu. Osim toga, količina vremena koja se trošila na slušanje radija ili odlazak u bioskop, zajedno sa satima provedenim na radnom mestu, ostavljala je malo prostora za čitanje revolucionarne literature i razmišljanje, a kamoli za revolucionarno delanje. Danas, razume se, drugi mediji igraju središnju ulogu u ,,narkotizaciji" masa. Televizija tokom dana pušta sapunice koje be­ skrajno dugo traju, da bi uveče prešla na kvizove i reality show pro­ grame, koji se smenjuju jedan za drugim. Ovi poslednji su, barem u prvoj deceniji novog milenijuma, medu najgledanijim programi­ ma na svim kablovskim televizijama širom sveta. Milioni gledalaca odvajaju nekoliko sati nedeljno na gledanje ljudi koji se takmiče da bi zaradili novac koji im je potreban, a da istovremeno ne mo­ raju da se zaposle ili obavljaju neku funkciju unutar kapitalistič­ kog privrednog sistema. Umesto da se bune protiv kapitalističkog

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2)

177

sistema, kako je to Marks očekivao, gledaoci sede prikovani ispred televizora i sanjaju šta bi sve mogli da rade sa novcem koji bi dobi­ li kada bi pobedili u „Velikom bratu" ili u „Milioneru". Međutim, kulturna industrija (bilo ona iz 1930-ih ili ova današnja), igra mnogo neposredniju ulogu u održavanju kapita­ lizma tako što preobraća sve veći broj ljudi u potrošače. Kao po­ trošači proizvoda masovne kulture, ljudi igraju još jednu ključ­ nu ulogu u kapitalističkom sistemu (prva je bila uloga radnika). Njihova potrošnja predstavlja važan pokretač kapitalističke pro­ izvodnje. To je početkom 20. veka prepoznao jedan od najuspešnijih kapitalista svog vremena, Henri Ford. On je svojim radnicima davao platu koja je bila dovoljno visoka da mogu da kupuju njegove proizvode, kao i proizvode drugih kapitalističkih preduzeća. Naravno, da bi sve to bilo moguće, morala je da se razvije reklamna industrija. Radio je postao svemoćni novi medij za reklamiranje, dok su magazini i novine s velikim tiražima (po­ sebno tabloidi) preuzeli ulogu tradicionalnijeg medija za rekla­ miranje. Podstaknuti takvim agresivnim reklamiranjem, ljudi su počeli da troše sve više vremena na kupovinu. Potpuno suprotno Marksovim očekivanjima, umesto da svoje slobodno vreme troše da bi planirali kako da pokrenu društevnu revoluciju, ljudi su postajali sve pasivniji revolucionari, ali sve aktivniji konzumenti proizvoda masovne kulture. Osim toga, narastajuće potrošačke potrebe podsticale su ih da rade sve više kako bi sebi mogli da priušte sva kulturna dobra koja su se reklamirala svuda oko njih. To je često podrazumevalo prekovremeni rad ili nalaženje još jednog posla. Sve više vremena provodilo se u radu, što je dodat­ no sužavalo vreme potrebno za revolucionarne aktivnosti. Vreme provedeno na poslu i energija koja se tamo trošila rezultirali su time da proletarijat ima manje energije za revoluciju. Radnicima je na kraju radnog dana i radne nedelje ostajalo otprilike taman toliko snage da se dovuku kući, upale radio i malo odremaju. Tako je Amerika izgledala 1930-ih godina. Ona još više tako izgleda u prvim godinama 21. veka. Kulturna industrija je u me­ đuvremenu postala moćnija i neuporedivo razvijenija. Retko ko od nas će tokom noći upaliti radio, ali praktično svi svaki dan gledamo televiziju; štaviše, mnogi od nas drže televizor upaljen po ceo dan,

178

D ž O R D Ž RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

čak i kada ga ne gledaju. Mi i dalje s vremena na vreme odemo u bioskop, ali sa pojavom video i DVD plejera sve manje imamo potrebu da izađemo uveče da bismo pogledali neki film na velikom platnu. Magazina ima sve više; oni izgledaju mnogo spektakularni­ je i privlačnije od svojih prethodnika. Dnevnih novina ima sve ma­ nje; one koje su ostale na tržištu imitiraju USA Today, Sun, Daily Mirror, Das Bild i postaju sve atraktivnije i sve zavodljivije. Danas takođe postoje kućni računari i Internet. Iako oni predstavljaju efikasna oruđa za obrazovanje, najveći broj ljudi ko­ risti ih za zabavu (pogotovo za video igrice), a sve više i za kupo­ vinu. Budući da je kupovina najomiljenija dokoličarska aktivnost Amerikanaca, tržni centri su vikendom puni ljudi. Mnogi kupu­ ju čak i kada su na godišnjem odmoru, odlazeći na takva mesta kao što su brodovi za krstarenje, Diznilend ili kazino-hoteli u Las Vegasu. Današnji opijati su daleko brojniji, prisutniji i savršeniji od onih koje su kritikovali kritički teoretičari. Metodi koji stoje na raspolaganju reklamnim agencijama sve su razvijeniji, a njiho­ va mogućnost da manipulišu nama i našom potrošnjom svakim danom sve više raste. Sve više je mesta gde možemo nešto da ku­ pimo, bez obzira na to da li su ona realna ili virtuelna. Sve to, razume se, znači da se ljudi sve manje interesuju za revolucionarno mišljenje i delanje, i da imaju sve manje vremena za njega. Zapra­ vo, u današnjim SAD ne postoji nijedan znak koji bi ukazivao na to da je bilo ko zainteresovan za revoluciju. Kako bi se kritički teo­ retičari izrazili, ljudi su pod jakom anestezijom masovnih medija, prezauzeti kupovinom i radom da bi uopšte razmišljali o revoluci­ ji, a kamoli da bi te svoje misli sproveli u delo. Tako je bilo sredinom 20. veka kada je kritička teorija bila na svom vrhuncu. Čini se da danas može još bolje da se pokaže kako je glavni izvor dominacije nad ljudima kulturni, a ne ekonom­ ski sistem. Rad je počeo da igra manje važnu ulogu u ljudskim životima, dok je kultura, tj. konzumacija kulturnih dobara, po­ stala dramatično značajna. Ukratko, tržni centri su danas važniji nego fabrike (pogotovo u razvijenim zemljama kao što su SAD), a potpuno ograđen tržni centar (koji nije postojao u vreme kada su pisali pripadnici kritičke škole) predstavlja središte savremene ma­ sovne kulture. Unutar ogromnog tržnog centra, kao što je Mall of

179

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2)

America koji se nalazi nadomak Mineapolisa, smešten je zabavni park. Pored toga, tržni centar obuhvata radnje u kojima se nalaze poslednji modni trendovi, bioskope, video i DVD klubove, Diznijeve prodavnice, igrališta za decu, restorane brze hrane, obrazovne centre, religijske objekte itd. Poseta tržnom centru stoga predstav­ lja sveobuhvatnu konzumaciju savremene masovne kulture. Tu vrlo retko može da se nađe revolucionarna svest ili revolucionarna praksa. Tržni centar i revolucija su nespojivi. Moderna tehnologija. Kritikujući kulturnu industriju, kri­ tička škola napada i modernu tehnologiju. Očigledno je da mnogi ključni elementi današnje kulturne industrije - televizija, računari, Internet — predstavljaju rezultat tehnološkog napretka koji je usledio nakon perioda u kome je kritička škola bila na svom vrhuncu. Ipak, kritička škola se suprotstavljala novim tehnologijama (kao što je na primer radio) koje je videla kao tehnološku silu u kojoj leži glavni izvor kontrole nad ljudima. Umesto da ljudi kontrolišu nove tehnologije, događa se suprotno: nove tehnologije kontroli­ šu ljude. Glavni argument pripadnika kritičke škole nije to da je tehnologija po sebi problem, već da je problem način na koji se tehnologija u kapitalizmu upotrebljava. Kapitalisti koriste tehno­ logiju kako bi kontrolisali ljude, umrtvili njihove kritičke kapaci­ tete i ograničili njihovu sposobnost da se bune protiv inherentno eksploatišućeg sistema. Kritički teoretičari su verovali da u nekom drugom ekonomskom sistemu (recimo, socijalizmu) tehnologija može da se iskoristi da bi ljudi bili svesniji, kritičniji i otporniji na sistem eksploatacije kakav je kapitalizam. Otuda, umesto da emituje mediokritetske programe koji su uglavnom osmišljeni tako da podstiču prodaju određenih proizvoda, radio bi mogao da emituje programe koji bi bili stimulitivni i obrazovni.

Herbert Markuze Biografska skica

179

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2)

America koji se nalazi nadomak Mineapolisa, smešten je zabavni park. Pored toga, tržni centar obuhvata radnje u kojima se nalaze poslednji modni trendovi, bioskope, video i DVD klubove, Dizniieve prodavnice, igrališta za decu, restorane brze hrane, obrazovne centre, religijske objekte itd. Poseta tržnom centru stoga predstav­ lja sveobuhvatnu konzumaciju savremene masovne kulture. Tu vrlo retko može da se nađe revolucionarna svest ili revolucionarna praksa. Tržni centar i revolucija su nespojivi. Moderna tehnologija. Kritikujući kulturnu industriju, kri­ tička škola napada i modernu tehnologiju. Očigledno je da mnogi ključni elementi današnje kulturne industrije - televizija, računari, Internet - predstavljaju rezultat tehnološkog napretka koji je usledio nakon perioda u kome je kritička škola bila na svom vrhuncu. Ipak, kritička škola se suprotstavljala novim tehnologijama (kao što je na primer radio) koje je videla kao tehnološku silu u kojoj leži glavni izvor kontrole nad ljudima. Umesto da ljudi kontrolišu nove tehnologije, događa se suprotno: nove tehnologije kontroli­ šu ljude. Glavni argument pripadnika kritičke škole nije to da je tehnologija po sebi problem, već da je problem način na koji se tehnologija u kapitalizmu upotrebljava. Kapitalisti koriste tehno­ logiju kako bi kontrolisali ljude, umrtvili njihove kritičke kapaci­ tete i ograničili njihovu sposobnost da se bune protiv inherentno eksploatišućeg sistema. Kritički teoretičari su verovali da u nekom drugom ekonomskom sistemu (recimo, socijalizmu) tehnologija može da se iskoristi da bi ljudi bili svesniji, kritičniji i otporniji na sistem eksploatacije kakav je kapitalizam. Otuda, umesto da emituje mediokritetske programe koji su uglavnom osmišljeni tako da podstiču prodaju određenih proizvoda, radio bi mogao da emituje programe koji bi bili stimulitivni i obrazovni.

Herbert Markuze Biografska skica Herbert Markuze (1898-1979) pripadnik kritičke škole koji je najviše doprineo njenoj slavi. Pošto su njegove ideje bile veoma interesantne revolucionarima, pogotovo studentima koji su protestovali protiv Vijetnamskog rata i različitih oblika sistemskog

180

D Ž O R D Ž RlCER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I N J E N I KLASIČNI KORENI

ugnjetavanja, Markuze postaje vodeći jav­ ni inelektualac u S A D i u Evropi tokom 1960-ih i 1970-ih godina. O n je kritikovao svaki vid represije, a naročito represi­ ju u razvijenim kapitalističkim društvima i njen negativan uticaj na ljude. Ovom temom Markuze se najviše bavio u svojoj najpoznatijoj knjizi Čovek jedne

dimenzije

(1964) koja je objavljena upravo pre po­ jave revolucionarnih pokreta kasnih 1960-ih u Evropi. Knjiga je snažno uticala na te pokrete. N a drugoj strani, Markuze je kritikovao modernu tehnologiju, pogotovo televiziju (da je danas živ verovatno bi na isti način govorio o računarima i Internetu) zbog njenog dorinosa represiji, a naročito zbog njene sposob­ nosti da tepresiju predstavi kao jednu prijatnu stvar. Televizija i druge savremene tehnologije porobile su pojedinca i uspele da ga svedu na biće „jedne dimenzije". Više ili manje, ljudi postaju ono što im te represivne, ali prijatne i ugodne tehnologije nala­ žu da budu. U tom procesu oni gube svoju najvažniju dimen­ ziju — sposobnost da kritički razmišljaju o društvu u kome žive i tehnologijama koje ih pritiskaju. Rešenje se, prema Markuzeu, ne nalazi u tome da se moderne tehnologije eliminišu (one će opstati i biće sve uticajnije i jače), već u tome da se kontrola nad njima oduzme represivnim snagama i vrati u tuke slobodnih ljudi. Jasno je da su takva kritika i politički program bili veoma atraktivni za studentske (i druge) radikale iz kasnih šezdesetih, i da za neke one ostaju privlačne i danas u svedu kontinuiranog napretka i razvoja u televizijskoj tehnologiji i razvoja u novim tehnologijama (na primer, ajpod i eksboks) koje represiju čine nezaobilaznim delom naših života.

Baveći se ulogom tehnologije, kritički teoretičar Herbet Markuze tvrdio je da se ona koristi da bi se stvorilo, kako on to naziva, jednodimenzionalno društvo. Markuze je, poput Marksa Jednodimenzionalno društvo - po Markuzeu, slom dijalektičke povezanosti ljudi i velikih struktura dovodi do sve većeg potpadanja ljudi pod kon­ trolu tih struktura. Gubi se sposobnost ljudi da stvaraju te strukture i aktivno učestvuju u njima. Individualna sloboda i kreativnost postepeno blede u ništavilo. Kao rezultat toga, ljudi gube sposobnost da kritički i negativno razmišljaju o strukturama koje ih kontrolišu i ugnjetavaju.

S A V R E M E N E GRAND-TEORIJE (2)

181

i mnogih njegovih sledbenika, smatrao da u idealnom svetu posto­ ji dijalektička veza između ljudi i širih struktura koje oni stvaraju (kao što je tehnologija). Drugim recima, u procesu stvaranja, upo­ trebe i menjanja tehnologija ljudi bi trebalo da ispunjavaju svoje potrebe i ispoljavaju svoje mogućnosti. Na taj način, napredovali bi i ljudi i tehnologija. Međutim, u kapitalizmu je to pretvoreno u jednostran odnos. Ljudi stvaraju tehologiju, ali tehnologiju poseduju i kontrolišu kapitalisti. Oni je koriste u sopstvenu korist da bi kontrolisali i eksploatisali radnike. Otuda, umesto da se ispoljavaju kroz upotrebu tehnologije, ljudi postaju duhovno sve siromašniji i sve više potpadaju pod kontrolu tehnologije. Individualnost je ugušena jer se svi prilagođavaju zahtevima tehnologije. Individual­ na sloboda i kreativnost postepeno blede u ništavilo. Kao rezultat toga, ljudi gube sposobnost da kritički i negativno razmišljaju o tehnologiji, kao i o društvu koje ih kontroliše i ugnjetava. Bez te sposobnosti, ljudi nisu u stanju da se bune protiv kapitalističkog sistema i da ga sruše. Rešenje tog problema, Markuze je video u stvaranju društva u kome će ljudi (tj. proletarijat) kontrolisati teh­ nologiju, a ne tehnologija njih. Tehnologija koju upotrebljavaju kapitalisti, kao što je po­ kretna traka, veoma je racionalizovana. Ta činjenica povezana je sa drugom najvećom brigom kritičkih teoretičara. Pišući pod velikim uticajem ne samo Marksa, već i Maksa Vebera, kritički sociolozi su tvrdili da savremeno društvo postaje sve racionalizovanije. Neki od njih uvideli su da je sve veća racionalizacija, a ne kapitalizam, glavni problem današnjice. Naime, racionalizacija podupire ne samo tehnologiju, već i kulturnu industriju. I jedna i druga postaju sve racionalizovanije. Po mišljenju pripadnika kritičke škole, sve veća racionalnost dovodi do pojave tehnokratskog mišljenja. Pod tehnokratskim mišljenjem podrazumeva se težnja ljudi da budu što efikasniji, tako što pokušavaju da pronađu najbolja sredstva za ostvarenje svojih ciljeva, ne razmišljajući niti o sredstvima, niti o ciljevima. Cesto navođeni primer takvog načina razmišljanja jeste stvaranje Tehnokratsko mišljenje - težnja ljudi da postignu što veću efikasnost, tako što pokušavaju da pronađu najbolja sredstva za ostvarenje svojih ciljeva, ne razmišljajući niti o ciljevima, niti o sredstvima.

182

DŽ0RD2 RlCER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I N J E N I KLASIČNI KORENI

koncentracionih logora u nacističkoj Nemačkoj (s obzirom na to da su kritički sociolozi došli iz Nemačke, mnogi su smatrali da su oni u svojim teorijama anticipirali užase koje je proizveo nacizam). U tim logorima, nacisti su svu svoju pažnju i energiju usmerili na cilj da unište što veći broj Jevreja, koristeći najefika­ snija moguća sredstva za to (gasne komore). Tehnokratsko mi­ šljenje služi interesu onih koji su na vlasti. U kapitalizmu se i kapitalisti i proletarijat nalaze pod domi­ nacijom tehnokratskog načina razmišljanja. Međutim, kritički teoretičari najviše su zabrinuti za proletarijat. Uzmimo, na pri­ mer, pokretnu traku. Jedina briga koju ima radnik zaposlen na pokretnoj traci jeste da radi što je moguće efikasnije. Nepreki­ dan pritisak pokretne trake ostavlja radnicima malo vremena da razmisle o tome kako obavljaju svoj posao i koliko je iscrpljujeće i zaglupljujuće to što svaki dan iznova ponavljaju jednu te istu radnju. Osim toga, on im ostavlja još manje vremena i energije da misle o ciljevima procesa proizvodnje ili o njegovim posledicama koje, recimo u automobilskoj industriji podrazumevaju hi­ ljade ljudi koji svake godine stradaju u saobraćajnim nesrećama, zagađivanje vazduha, trošenje vrednih prirodnih resursa itd.

Ključni koncept Industrija

znanja

Kritička škola žestoko je napadala industriju znanja. Na sli­ čan način kao i kulturna industrija, taj koncept odnosi se na one delove društva koji se bave proizvodnjom i širenjem zna­ nja, prvenstveno na istraživačke institute i univerzitete. Kao i kulturna industrija, ta mesta su unutar društva obezbedila sebi visok stepen autonomije koji im omogućuje da se redefinišu. Industrija znanja - pojam kojim kritička teorija označava delove društva koji se bave proizvodnjom i širenjem znanja, prvenstveno istraživačke insti­ tute i univerzitete. Kao i kulturna industrija, ta mesta su unutar društva obezbedila sebi visok stepen autonomije koji im omogućava da se re­ definišu. Umesto da služe interesima celog društva, oni se usredsređuju na sopsrveni interes. Njihova jedina namera je da prošire i uvećaju svoj uticaj nad društvom.

L

S A V R E M E N E GRAND-TEORUE (2)

183

Umesto da služe interesima celog društva, oni se usredsreduju na sopstveni interes. Njihova jedina namera jeste da prošire i uvećaju svoj uticaj nad društvom. Istraživački instituti pomažu proizvodnju tehnologija koje su neophodne kulturnoj indu­ striji, državi i kapitalistima. Na taj način, oni pomažu kapita­ listima da ojačaju svoje pozicije i da još više učvrste svoju pre­ vlast nad društvom. Univerziteti su počeli da služe nizu sličnih interesa. Sto je možda još važnije, oni ohrabruju tehnokratsko mišljenje koje zanemaruje razum. Univerzitetima dominiraju tehnokratski upravnici koji njima upravljaju kao i bilo koja druga birokratija. Oni studentima i profesorima nameću pra­ vila. Osim toga, univerziteti dolaze pod sve veći uticaj poslov­ nih ljudi, profesionalaca i tehničara koji u upravljanju fakulte­ tima primenjuju tehnokratsko mišljenje. U njima sve više slabi uticaj liberalnefilozofijei političke teorije koja naglašava upo­ trebu razuma. Sve se podređuje tehnologiji. Konačno, ume­ sto da podstiču studente na razmišljanje, univerziteti počinju sve više da liče na fabrike koje proizvode horde studenata. Cilj više nije da se od studenata naprave razumna ljudska bića, već da se proizvede što više studenata na što efikasniji način. Uni­ verziteti su počeli da proizvode studente na isti način kao što fabrike proizvode automobile ili kobasice. Ono što je izgubljeno u savremenom kapitalističkom društvu i u kapitalističkoj kulturi, a što predstavlja alternativu tehnokratskom mišljenu, jeste razum. Upotreba razuma omogućva lju­ dima da sredstva koja upotrebljavaju za ostvarenje svojih ciljeva procenjuju u svedu vrhunskih ljudskih vrednosti kao što su prav­ da, sloboda i sreća. Razum je za kritičke mislioce nada humanosti. Aušvic je, na primer, bio jedna racionalna zamisao, ali svakako ne i razumna. Da su nacisti upotrebljavali razum, a ne tehnokratsko mišljenje, holokaust se verovatno nikada ne bi desio, jer se sama njegova zamisao kosi sa svim postojećim ljudskim vrednostima. Nešto slično moglo bi se reći i za kapitalizam: on je veoma raci­ onalan, ali ne i veoma razuman. Za kritičke teoretičare, nada se Razum - upotreba razuma omogućava ljudima da sredstva koja upotreblja­ vaju za ostvarenje svojih ciljeve procenjuju u svetlu vrhunskih ljudskih vrednosti kao što su pravda, sloboda i sreća.

184

D Ž O R D Ž RlCER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I N J E N I KLASIČNI KORENI

nalazi u stvaranju društva kojim će vladati razum, a ne tehno­ kratsko mišljenje, to jest društva u kome će humane vrednosati imati prioritet nad efikasnošću. Drugim recima, uprkos prividnoj racionalnosti, kapitalizam je sistem protkan iracionalnostima. To nas dovodi do koncepta iracionalnosti racionalnosti, koji nam govori da racionalni sistemi neizbežno porađaju čitav niz iracionalnosti. U racionalnom svetu kapitalizma iracionalno je da sistem bude destruktivan za pojedin­ ce i njihove potrebe i sposobnosti; da tehnologija od njih pravi „jednodimenzionalna bića"; da ih kulturna industrija kontroliše umesto da im pomaže da izraze svoje najsuptilnije želje i sposob­ nosti; i da, uprkos postojanju sve većeg opšteg nivoa apsolutnog bogatstva, sistem stvara sve veći broj siromašnih, potčinjenih i eksploatisanih ljudi i ljudi nesposobnih da ispune svoje živote.

Pesimističan pogled na budućnost. Sve ovo, a posebno

usredsređenost na povećanu racionalizaciju, dovelo je kritičke te­ oretičare do jednog pesimističnog pogleda na budućnost, kome Marks i većina marksista nisu bili skloni. Kritički teoretičari nisu verovali da će doći trenutak kada će proletarijat zbaciti kapita­ liste s vlasti. Umesto toga, oni su predviđali kontinuiranu i sve ekspanzivniju racionalizaciju u kulturi, tehnologiji i industri­ ji znanja. Ne samo da se očekivalo da će svaka od ovih oblasti postajati sve racionalnija, već i da će postajati sve važnija. Bu­ dućnost je otuda viđena kao neka vrsta gvozdenog kaveza koji se sastoji od sve racionalnijih kulturnih, tehnoloških i obrazovnih sistema koji sadejstvuju u kontroli ljudi i prave od njih jednodi­ menzionalna bića. Takva slika budućnosti ima mnogo više zajed­ ničkog s pesimističkim pogledom na savremeno društvo koji je izložio Maks Veber, nego s optimističkim pogledima na buduć­ nost o kojima su govorili Marks i većina neomarksista. Ovakva vrsta pesimističkog ramišljenja o budućnosti nije kri­ tičke teoretičare približila drugim marksistima. Jer, marksisti ne bi trebalo da budu samo mislioci, već i ljudi od akcije, tj. ljudi koji pokušavaju da povezu svoju teoriju s revolucionarnom praksom. Pesimizam kritičkih teoretičara činio se nespojivim s mogućnošću Iracionalnost racionalnosti - ideja da racionalni sistemi neizbežno porađaju čitav niz iracionalnosti.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2)

185

delanja, a kamoli s revolucijom. Proletarijat je bio ostavljen da čeka na svoju neizbežnu sudbinu - zatvaranje u gvozdeni kavez racionalnosti usled konzumiranja dobara koje proizvodi kulturna industrija. Međutim, masa ovo uopšte nije doživljavala kao neku neprijatnu sudbinu. Zapravo, gvozdeni kavez je napravljen da bude vrlo prijatan i udoban. On je lepo uređen i opremljen nameštajem. U njemu se mogu pronaći različita poželjna dobra kao što su časopisi Glorija ili Story; kućni aparati, kao što su mašine za pranje sudova ili mikrotalasne rerne; televizori, DVD-plejeri, muzički diskovi i filmovi koje ste oduvek želeli da imate. Tu su takođe računari na kojima neprekidno možete da igrate video igre ili pomoću kojih, ako se priključite na Interent, možete da idete u kupovinu. Ljudi su zavoleli svoje kaveze i žele da ih napune što većim brojem dobara koje kapitalistički sistem neprekidno izba­ cuje na tržište. Međutim, prema kritičkoj teoriji, upravo u tome leži problem. Zaljubljeni u svoje kaveze i igračke koje se u njima nalaze, ljudi ne vide razlog za protest; zaista, oni više uopšte nisu u stanju da shvate da postoje problemi kao što su eksploatacija i kontrola. Konačno, ti privlačni i prijatni metodi kontrole daleko su efikasniji od represivne kontrole kapitalista koja je karakterisala rani kapitalizam.

Od fordizma do postfordizma Druga neomarkistička grand-teorija opisuje i analizira pre­ lazak društva od fordizma u postfordizam. Fordizam je pojam koji se odnosi na ideje, principe i siste­ me koje je postavio Henri Ford u ranom 20. veku. Ford je postao poznat po tome što je u svoju fabriku automobila uveo mehani­ zam pokretne trake, nakon čega su automobili počeli masovno da se proizvode. Uspeh Fordove inovacije naveo je mnoge druge Fordizam - pojam koji se odnosi na ideje, principe i sisteme koje je početkom 20. veka postavio Henri Ford, a čiji je izraz stvaranje pokretne trake u njegovoj fabrici automobila, nakon čije upotrebe su automobili počeli masovno da se proizvode. Uspeh Fordove inovacije naveo je mnoge dru­ ge proizvođače da i oni uvedu mehanizam pokretne trake kako bi mogli da ispune potrebe proizvodnje i postignu masovnu proizvodnju dobara.

186

D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN!

proizvođače da prilagode mehanizam pokretne trake potrebama svoje proizvodnje i otpočnu masovnu proizvodnju dobara. Taj sistem uspešno je funkcionisao kroz najveći deo 20. veka, ali je počeo da opada tokom 1970-ih godina, naročito na­ kon naftne krize iz 1973. godine, uspona japanske automobilske industrije i saznanja da američke automobilske kompanije mora­ ju da promene način proizvodnje. Kada je bila na svom vrhun­ cu, masovna proizvodnja koja se zasnivala na konceptu pokretne trake došla je pod veliki udar kritičara, pogotovo neomarksističkih teoretičara. Pokretna traka je viđena kao ekstreman primer kapitalističkog mehanizma pomoću kojeg se eksploatišu i kontrolišu radnici. Ovo su glavne karakteristike fordizma: 1. Sistem masovne proizvodnje orijentisan je na proizvod­ nju homogenih proizvoda. Parafrazirajući Henrija Forda, možemo da kažemo da su potrošači na prelomu prošlog veka mogli da kupe svoj model T „forda" u bilo kojoj boji dokle god je ta boja bila crna. Tokom godina, potro­ šačima je ponuđen veći izbor opcija, ali su to bile zanemarljive varijacije, a automobili su u suštini ostali isti. 2. Fordistički sistemi bili su zasnovani na nefleksibilnim tehnologijama kao što je pokretna traka. Budući da su na tržište neprekidno izbacivali isti proizvod i da su hteli da obezbede što je moguće veću uniformnost među au­ tomobilima, proizvođačima automobila bila je potrebna nefleksibilna tehnologija. Fleksibilnije tehnologije vodile bi ka neželjenim varijacijama u proizvodima. Iako je ne­ fleksibilnost obezbeđivala uniformnost proizvoda, ona je stvarala čitav niz problema. Recimo, bilo je teško da se pokretna traka adaptira na proizvodnju dobara kada su uvedeni proizvodi s više opcija i varijacija. Osim toga, kada bi došlo vreme da se uvede novi model (to se obič­ no dešavalo svake tri godine), proizvodna traka morala je da se preuredi za njegovu proizvodnju. To je zahtevalo da proizvodna linija bude zatvorena mesecima. 3. Kao dopuna nefleksibilnosti tehnologije, stvorene su standardizovane rutine koje su potom nametnute radnicima.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2)

187

To je doprinosilo još većoj uniformnosti proizvoda. Me­ đutim, to je takode stvaralo probleme. Radnici koji su bili naučeni da isprate standardnu rutinu nisu znali kako da izađu na kraj s nepredviđenim situacijama i vanrednim stanjima. Nadalje, budući da je zahtevana sve veća raznolikost u proizvodima, radnici koji su obrazovani za nefleksibilne tehnologije nisu bili u stanju da se brzo pri­ lagode fleksibilnosti koja je bila neophodna da bi se izaš­ lo na kraj sa sve većom diverzifikacijom. 4. Fordistički sistemi bili su orijentisani na progresivno po­ dizanje produktivnosti: osnovni cilj bio je proizvodnja više dobara uz niže troškove. Povećanje je postizano na različite načine. Cilj je bio da se postigne ekonomija obi­ ma tako što će se u istim uslovima proizvoditi veći broj proizvoda. Sto je više proizvođeno, to se trošak proizvod­ nje svakog narednog proizvoda sve više smanjivao. Pro­ duktivnost se takode uvećavala putem „dekvalifikacije" radnika. Svaki radnik imao je zaduženje da neprekidno ponavlja jedan te isti jednostavan zadatak. Proces proi­ zvodnje neprekidno je unapređivan i ubrzavan da bi se produktivnost još više podigla. Produktivnost jeste dra­ matično porasla, ali je jedna stvar u takvom ubrzanom sistemu morala da trpi: kvalitet proizvoda. Tako se po­ četkom sedamdesetih godina kvalitet američkih automo­ bila znatno srozao, što je njihove proizvođače dovelo u podređen položaj u takmičenju s arogantnim japanskim proizvođačima automobila. 5. Paralelno s visokobirokaratizovanim fordističkim proi­ zvodnim sistemima nastali su masovni radnički sindika­ ti koji su funkcionisali na sličan, birokratizovan način. Nezadovoljni platama i dekvalifikovanim poslovima koji su od njih vrlo malo zahtevali, kao i ubrzanom proi­ zvodnjom koja im je ostavljala sve manje vremena za od­ mor, fordistički radnici su se masovno okrenuli velikim sindikatima. To je dovelo do perioda konfrontacije iz­ među velikih sindikata i velikih korporacija, nakon čega su usledili dugački i skupi štrajkovi. Moćni sindikati

188

D Z O R D Ž RICER -

SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

(na primer, Ujedinjeni automobilski radnici) uspeli su da obezbede lukrativne ugovore za svoje članove, iako su plate i drugi uslovi bili jedinstveni za različite tipove rad­ nika u celoj industriji. Drugim recima, nagrada za radni­ ke koji su bili iznad prošeka bila je mala ili je uopšte nije bilo. To je rezultiralo minimalnim zalaganjem na poslu i uvećalo problem kvaliteta s kojim su se suočili proizvo­ đači automobila i druge kompanije. 6. Homogenosti u proizvodnji odgovarala je homogenost u potrošnji. To je bilo jasno iz Fordove najave crnog T-modela. Iako su potrošači dobili veći izbor, ne samo među automobilima već i među mnogim drugim proizvodima, suština fordističkog sistema ostala je masovna proizvodnja i prodaja homogenih proizvoda koji liče jedni na druge. Na primer, tinejdžeri su imali veoma sužen izbor prilikom kupovine patika. Jedan tip je korišćen u praktično svim sportskim aktivnostima. Radnici u fordističkoj industriji morali su da se bave neinspirativnim, repetitivnim poslo­ vima. Isti ti ljudi su kao potrošači imali „izbor" između neinspirativnih potrošnih dobara koja se nisu razlikovala od svega onoga što su kupovali drugi ljudi. Postfordizam. U poslednjih nekoliko decenija postfordizam je zamenio fordizam u mnogim oblastima proizvodnje. Taj novi sistem zasniva se na čitavom nizu karakteristika koje, kao što se vidi iz samog imena, predstavljaju oštar kontrast fordizmu: 1. Postfordistički sistemi orijentisani su na proizvodnju či­ tavog niza visokospecijalizovanih proizvoda. Umesto da se proizvodi jedan tip crnog automobila, automobilske kompanije sada proizvode automobile u čitavoj lepezi boja. Osim toga, ti automobili imaju pregršt novih opci­ ja. Nadalje, iako je Fordov T-model bio veoma funkcio­ nalan, on nije bio najbolje stilski osmišljen. (Kasniji auto­ mobili imali su stilske nedostatke i bili su lošeg kvaliteta.) Postfordizam - sistem proizvodnje koji je, za razliku od fordizma, orijentisan na proizvodnju heterogenih, prilagođenih proizvoda koji zahtevaju fleksibilnije tehnologije i fleksibilnije radnike i koji dovode do veće he­ terogenosti u potrošnji.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2)

189

Postfordistički sistemi orijentisani su na proizvodnju do­ bara koja zadovaljavaju najviše kriterijume, kako u pogle­ du stila, tako i u pogledu kvaliteta. 2. U želji da proizvedu što veći broj različitih proizvoda, postfordistički proizvodni sistemi postali su veoma flek­ sibilni. Proizvodni tokovi uglavnom su kratki, a prebaci­ vanje na različite stilove mora da se obavi brzo i relativ­ no jeftino. Na primer, ista tehnologija trebalo bi da ima mogućnost da se brzo premesti s proizvodnje patika za trčanje na prizvodnju patika za košarku. Međutim, dok se nalazi u jednom proizvodnom toku, tehnologija mora da bude u stanju da na tržište izbaci čitav niz identičnih proizvoda. Čak i u postfordističkom sistemu nema pro­ stora za neželjene varijacije u proizvodnji. 3. Kao i tehnologija, fleksibilniji moraju da budu i radnici. Radnici su u fordističkom sistemu stalno obavljali jedan te isti zadatak iz početka; u postfordističkom sistemu radnici dobijaju priliku da obavljaju čitav niz različitih zadataka kad god proizvodnja mora da se prebaci s jed­ nog proizvoda na drugi. Radnik može da obavlja jedan skup zadataka na proizvodnji patika za trčanje, ali i dru­ gi tip zadataka kada se proizvodnja prebaci na patike za košarku. Fleksibilnost u poslu takode zahteva sposobnost da se radnici brzo i neprekidno prilagođavaju nepredvidivim situacijama i vanrednim stanjima. Osim toga, u postfordističkom svetu stilovi i ukusi potrošača menjaju se veoma brzo. Zbog toga radnici moraju da budu spo­ sobni da se prilagode proizvodnji različitih proizvoda iz nedelje u nedelju i iz meseca u mesec. 4. Iako visok nivo produktivnosti ostaje norma i u postfor­ dističkom sistemu, trend ka dekvalifikaciji je usporen, pa čak i obrnut. Umesto radnika koji poseduju samo jednu veštinu, postfordistički sistemi zahtevaju radnike koji poseduju čitav niz različitih veština. Nadalje, ume­ sto radnika-mašina koji neprekidno ponavljaju isti zada­ tak iz početka, ovi sistemi zahtevaju kreativnije i misleće radnike koji su sposobni da izađu na kraj s promenama

190

DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOR

i nepredviđenim situacijama. Iako se proizvodni tok o vija bez problema i zastoja, od radnika se zahteva da rat isto tako brzo kao i njihovi prethodnici. Poslovi u po; fordističkom sistemu daleko su zahtevniji od onih iz fc dističkog sistema. 5. Zamenom masovnog radnika specijalizovanim radnikor veliki birokratizovani radnički sindikati izgubili su svi ju privlačnost. Kao rezultat toga, radnički pokret u SA dramatično je oslabio, uglavnom ostavljajući radnike c sami izađu na kraj s poslodavcima kako znaju i umej posledica toga bila je manja sigurnost posla od one ko je postojala u fordističkoj eri. Međutim, u postfordistii kom svetu radnici imaju mogućnost da lako napuste pc sao i nađu novi. Oni sada mogu lako da pređu s jedne posla na drugi posao i zbog toga su možda manje zabr nuti kada izgube posao. Međutim, dok to svakako va: u nekim privrednim granama, postoje i privredne grar u kojima to nije moguće. Otuda i postfordistički sister predstavlja jedno zastrašujuće i preteče profesionaln okruženje. 6. Konačno, heterogenost u proizvodnji povezana je sa slic nom heterogenošću u potrošnji. Ovo se ponekad nazrv procesom patikizacije (engleski, sneakerization). Umest jednog ili nekoliko tipova patika, današnji potrošač mogu da biraju između nekoliko stotina različitih tipc va patika. Patike su prošle kroz takvu specijalizaciju d danas postoje posebne patike za svaku aktivnost koja s može zamisliti: postoje patike za džogiranje, za aktivni hodanje, za šetnju, fudbal, košarku, rukomet, patike z kišu, zimu, leto, za otvoren i zatvoren prostor itd. Osin toga, patika koja se nekada nije odlikovala nekim poseb nim stilom, sada je postala prepuna stilskih varijacija Postfordistički potrošač, kao i postfordistički radnik, živ u jednom diverzifikovanijem svetu. Patikizacija - kao što u savremenom svetu postoji čitav niz različitih vrsta pa tika dostupnih potrošaču, postfordističko društvo odlikuje slična vrst; heterogenosti u mnogim drugim oblastima potrošnje.

190

DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

i nepredviđenim situacijama. Iako se proizvodni tok od­ vija bez problema i zastoja, od radnika se zahteva da rade isto tako brzo kao i njihovi prethodnici. Poslovi u post­ fordističkom sistemu daleko su zahtevniji od onih iz fordističkog sistema. 5. Zamenom masovnog radnika specijalizovanim radnikom, veliki birokratizovani radnički sindikati izgubili su svo­ ju privlačnost. Kao rezultat toga, radnički pokret u SAD dramatično je oslabio, uglavnom ostavljajući radnike da sami izađu na kraj s poslodavcima kako znaju i umeju; posledica toga bila je manja sigurnost posla od one koja je postojala u fordističkoj eri. Međutim, u postfordistič­ kom svetu radnici imaju mogućnost da lako napuste po­ sao i nađu novi. Oni sada mogu lako da pređu s jednog posla na drugi posao i zbog toga su možda manje zabri­ nuti kada izgube posao. Međutim, dok to svakako važi u nekim privrednim granama, postoje i privredne grane u kojima to nije moguće. Otuda i postfordistički sistem predstavlja jedno zastrašujuće i preteče profesionalno okruženje. 6. Konačno, heterogenost u proizvodnji povezana je sa slič­ nom heterogenošću u potrošnji. Ovo se ponekad naziva procesom patikizacije (engleski, sneakerization). Umesto jednog ili nekoliko tipova patika, današnji potrošači mogu da biraju između nekoliko stotina različitih tipo­ va patika. Patike su prošle kroz takvu specijalizaciju da danas postoje posebne patike za svaku aktivnost koja se može zamisliti: postoje patike za džogiranje, za aktivno hodanje, za šetnju, fudbal, košarku, rukomet, patike za kišu, zimu, leto, za otvoren i zatvoren prostor itd. Osim toga, patika koja se nekada nije odlikovala nekim poseb­ nim stilom, sada je postala prepuna stilskih varijacija. Postfordistički potrošač, kao i postfordistički radnik, živi u jednom diverzifikovanijem svetu. Patikizacija - kao što u savremenom svetu postoji čitav niz različitih vrsta pa­ tika dostupnih potrošaču, postfordističko društvo odlikuje slična vrsta heterogenosti u mnogim drugim oblastima potrošnje.

191

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2)

Međutim, u prihvatanju teze da smo prešli iz fordizma u postfordizam, moramo da budemo oprezni. Nije moguće jasno odrediti trenutak kada je fordizam ustupio mesto postfordizmu. Čak i ako prihvatimo ideju da se današnji svet može precizno opisati konceptom postfordizma, mnogi elementi fordizma opstaju i danas. Pokretne trake s kratkim proizvodnim tokovima i dalje su pokretne trake. Mnogi uslužni poslovi koje danas po­ vezujemo s postfordizmom organizovani su po principu fordističkih pokretnih traka. Oni koji nam spremaju hamburgere ili pice u restoranima brze hrane, često to rade na isti način kao što radnici u fabrici automobila sklapaju automobile na pokretnoj traci. Samo što umesto da sklapaju automobil ili patiku, oni u hamburger ili u picu dodaju različite sastojke. Zbog sličnosti iz­ među elemenata fordizma i industrije restorana brze hrane, taj proces nazvao sam mekdonaldizmom (glava 10). Proces je sličan fordizmu, jer se zasniva na homogenim proizvodima, rigidnim tehnologijama, standardizovanim radnim rutinama (dekvalifikaciji), homogenizaciji radnika i potrošača itd. Da li postfordizam predstavlja rešenje za probleme koje je radnicima stvorio fordizam? Zapravo, postoje značajni dokazi da postfordistički radnici rade brže i teže od svojih predhodnika, da su pod još većim stresom i da su eksploatisaniji od fordističkih radnika.

Ključni koncept Moderni svetski sistem Imanuel Volerstin (1930) izabrao je drugačiju jedinicu analize od onih koje su koristili mnogi marksistički mislioci. On nije analizirao radnike, klase i države, jer je smatrao da oni pruža­ ju preuzak okvir za ono što on hoće da dokaže. Umesto toga, Volerstin analizira ekonomske entitete koji počivaju na podeli rada koja nije ograničena političkim ili kulturnim granicama. Mekdonaldizam - proces koji se prvo javio u industriji brze ishrane i sličan je fordizmu jer se zasniva na homogenim proizvodima, rigidnim tehnolo­ gijama, standardizovanim radnim rutinama, dekvalifikaciji i homogeni­ zaciji radnika i potrošača.

192

DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORE*J

On zaključuje da je glavna jedinica analize svetski sistem: to je samodovoljan društveni sistem sa skupom granica i konač­ nim životnim vekom (on ne traje večno). Iznutra, sistem se sastoji od različitih društvenih struktura i društvenih grupa. Volerstin je smatrao da se takvi sistemi održavaju pomoću či­ tavog niza sila koje se nalaze u inherentnoj tenziji. Te sile uvek imaju potencijal da sistem rasture u paramparčad. Volerstin je tvrdio da su do sada postojala samo dva tipa svetskog sistema: prvi je svetska imperija (recimo, Rimsko carstvo), a drugi moderna kapitalistička svetska ekonomija. Svetska im­ perija bila je zasnovana na političkoj (i vojnoj) dominaciji, dok je kapitalistički svetski sistem zasnovan na ekonomskoj domi­ naciji. Kapitalistički svetski sistem stabilniji je od svetske imperije iz nekoliko razloga. On ima širu bazu, jer obuhvata više država. Osim toga, on ima ugrađen proces ekonomske stabili­ zacije. Posebni politički entiteti unutar kapitalističkog svetskog sistema sposobni su da apsorbuju sve gubitke koji nastaju, dok ekonomska dobit odlazi u privatne ruke. Volerstin je predvideo mogućnost pojave trećeg svetskog sistema, socijalističke svetske vlade. Dok kapitalistička svetska privreda razdvaja političku i ekonomsku sferu, socijalistička svetska privreda ih reintegriše. Unutar kapitalističkog svetskog privrednog sistema postoji centar, tj. dominantna geografska oblast koja eksploatiše osta­ tak sistema. Periferija se sastoji od onih oblasti koje snabdevaju centar sirovinama i koje on uveliko eksploatiše. Poluperiferija je rezidualna kategorija koja obuhvata skup regiona koji se nalaze između onih koji etčsploatišu i onih koji su eksploatisani. Za Volerstina, međunarodna podela eksploatacije se ne definiše državnim granicama nego ekonomskom podelom rada u svetu.

•

Svetski sistem - ogroman privredni entitet koji počiva na podeli rada i koi nije sputan političkim i kulturnim granicama. To je društveni sistem sastavljen od različitih društvenih struktura i društvenih grupa. On c uglavnom samodovoljan, ima skup granica i određen vek trajanja. Centar - geografska oblast koja dominira kapitalističkom svetskom privi­ dom i eksploatiše ostatak sistema. Periferija - oblasti kapitalističke svetske privrede koje snabdevaju centar sL-> vinama i koje on uveliko eksploatiše. Poluperiferija - rezidualna kategorija kapitalističke svetske ekonomije kos obuhvata skup regiona koji se nalaze između centra (eksploatatora . periferije (eksploatisanih).

SUVREMENE GRAND-TEORIJE (2)

193

PROCES CIVILIZOVANJA Najvažnije delo Norberta Elijasa (1897-1990) jeste studi­ ja o dugom istorijskom razvoju koji on naziva procesom civilizovanja. Elijas započinje svoje istraživanje u srednjovekovnoj Evropi. Predmet tog istraživanja jeste svakodnevno ponašanje. Izvor informacija koje Elijas koristi najvećim delom su knjige o manirima pisane između 13. i 19. veka. Proučavajući te knjige on je uočio dugotrajne promene u manirima i u svakodnevnom ponašanju. Naime, svakodnevno ponašanje koje je nekada bilo prihvatljivo, tokom vremena postaje sve neprihvatljivije. Danas mnogo više obraćamo pažnju na svakodnevna ponašanja drugih ljudi, bolje ih razumemo i, možda najvažnije od svega, mnoga od njih smatramo nepodnošljivim. Ono što smo nekada sma­ trali normalnim, sada nas uznemirava ili se možda toga stidimo; ono što je nekada bilo javno, sada se krije. Kada primetimo da drugi smatraju da je neka vrsta svakodnevnog ponašanja uvred­ ljiva, pokušavamo da ga sakrijemo od javnosti.

Primeri procesa civilizovanja Razmotrimo neke primere o obedovanju za stolom. U 13. veku, većina ljudi smatrala je prihvatljivim da se, tokom ručka, kosti životinja oglođu, a potom vrate u tanjir za serviranje. Tek kada bi ih drugi upozorili da je to uvredljivo ponašanje oni bi toga postajali i sami svesni. Većini ljudi takode je morala da se skrene pažnja da je neprihvatljivo da čačkaju nos dok jedu. Činjenica da : e postojala potreba da se ljudi opominju zbog takvog ponašanja, asno pokazuje da je ono mnogima od njih bilo potpuno normal­ no. Mnogi se tog ponašanja nisu stideli, jer nisu znali da bi ono moglo da predstavlja necivilizovano ponašanje. Međutim, kako sa decenije i vekovi prolazili lekcije su naučene, a sve veća pažnja posvećivana je knjigama o manirima koje nam objašnjavaju zbog čega za stolom nije pristojno čačkati nos. Kada je čačkanje nosa konačno postalo radnja koju ljudi (osim male dece) obavljaju kada Si ruko ne gleda, pažnja se okrenula drugom, manje šokantnom ponašanju. Na primer, neki dokumenti iz 16. veka opominju ljude

194

DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREM

da tokom jela ne oblizuju prste i da ih ne umaču u sos da bi ga promešali. Danas se za stolom to više ne radi. Sličan trend nalazimo i kod raznih prirodnih funkcija, kao što je puštanje vetrova. U jednoj knjizi za školsku decu iz 14. veka nalazimo razne savete o takvom ponašanju: • Bolje je ispuštati vetrove bez zvuka. • Međutim, bolje je da se vetar ispusti uz zvuk nego da se zadrži. • Da ne bi uvredio druge dok ispuštaš zvuk, čvrsto stisni zadnjicu. • Da bi prikrio zvuk koji nastaje prilikom ispuštanja vetra. najbolje je da se istovremeno glasno nakašlješ. Kao što smo već rekli, postojanje potrebe da se ponudi savet 0 lepim manirima jasno ukazuje na to da je javno ispuštanje ve­ trova, često veoma bučno, nekada bilo uobičajena pojava. Jasno je da u civilizovanijem, 21. veku, ne bi bilo potrebe za takvim dokumentima ili takvim upozorenjima. Danas mali broj ljudi glasno ispušta vetrove u javnosti, izuzev ako to baš ne može da izbegne ili ako misli da nema nikoga u okolini. Kako to Elijas kaže. granica srama se pomerila, obuhvatajući i ispuštanje vetrova. Duvanje nosa išlo je istim putem. U nekim knjigama o lepom ponašanju iz 15. veka, ljudi se upozoravaju da ne mogu da duvaju 1 brišu nos istom rukom kojom jedu meso. U sličnim knjigama iz 16. veka ljudi se opominju da ne otvaraju maramicu nakon što su u nju izduvali nos, i da zatim s čuđenjem gledaju u njen sadržaj. Međutim, iako su se saveti o duvanju nosa delili i u 18. veku, takvo ponašanje je uglavnom nestalo, jer su ljudi počeli da ga se stide. Ista sudbina zadesila je i seksualne odnose. U srednjem veku nije bilo neuobičajeno da muškarci i žene, koji su možda bili tek malo više od poznanika, provedu noć zajedno u istoj sobi i spava­ ju nagi. Takode, nakon što bi neko srednjovekovno venčanje bilo završeno, čitava povorka ljudi pratila bi mladu i mladoženju do kreveta u kome bi mladenci trebalo da provedu prvu bračnu noć. Deveruša bi potom obnažila mladu. Da bi se brak smatrao važe­ ćim, mlada i mladoženja su morali zajedno da legnu u krevet u prisustvu drugih. Sve to, naravno, danas nije uobičajeno, a mlada i mladoženja provode svoje prve bračne noći daleko od očiju sveta.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2)

195

Norbert Elijas Biografska

skica

Norbert Elijas imao je interesantnu i poučnu karijeru. Najvažni­ ja dela napisao je 1930-ih, ali je u to vreme, kao i godinama na­ kon toga, bio ignorisan. Tokom Drugog svetskog rata, i skoro čitavu deceniju ka­ snije, Elijas nije imao stalni posao, osta­ jući marginalac u britanskim akadem­ skim krugovima. Međutim 1954. godine Elijas dobija ponudu za dve akademske pozicije i prihvata jednu od njih, na Lesteru. Elijas započinje svoju formalnu akademsku karijeru u 57. godini života! Njegova karijera procvetala je na Lesteru, gde je objavio čitav niz važnih rado­ va. Međutim, ubrzo se razočarao profesurom, jer nije uspeo da institucionalizuje razvojni pristup koji je trabalo da predstav­ lja alternativu tada dominantnom statičkom pristupu (koji su branili Talkot Parsons i drugi). Takode je bio razočaran time što je samo nekoliko studenata prihvatilo njegov pristup; ostao je usamljeni glas u divljini Lestera, gde su ga studenti smatrali ekscentrikom iz prošlosti. Prisećajući se tog osećaja autsajderstva, Elijas navodi san koji je neprekidno sanjao tih godina. U snu, Elijas razgovara telefonom i čuje glas s druge strane žice koji ponavlja: „Možeš li da pričaš glasnije? Ne mogu da te čujem". Tokom svih godina koje je Elijas proveo na Lesteru, ni jedna njegova knjiga nije prevedena na engleski, a tek je ne­ koliko engleskih sociologa toga doba moglo da čita nemački. Međutim, na kontinentu, posebno u Holandiji i u Nemačkoj, sociolozi su počeli da otkrivaju Elijasov rad tokom 1950-tih i 1960-tih godina. Tokom 1970-ih, Elijas je počeo da dobija ne samo akademska, već i javna priznanja u Evropi. D o kraja svog života, dobio je veliki broj značajnih akademskih nagrada.

196

DZORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

Objašnjenje promena: produženje lanaca zavisnosti Elijas je opisao istorijske promene u svakodnevnom ponaša­ nju. Međutim, na koji način je on objasnio te promene? Iako je Elijas objašnjavao promene u svakodnevnom ponašanju (mikronivo), ono što objašnjava te promene nalazi se, barem na početku, na makronivou, to jest na nivou države. Ključni razvoj Elijas je video u pojavi jakog državnog vladara, tj. kralja. S kraljem se poja­ vio stabilni centralni upravljački aparat kojim je bilo moguće kontrolisati prikupljanje poreza i vođenje ratova. Oko kralja se razvio i dvor, na kome je moć bila relativno jednako raspodeljena. Pojava dvora od presudne je važnosti za Elijasov argument. Pre pojave dvora, najveću važnost imali su ratnici. Oni su mogli da upotrebe silu zato što su sa ostatkom društva bili po­ vezani onim što Elijas naziva kratki lanci zavisnosti. Drugim re­ cima, relativno mali broj ljudi zavisio je od ratnika, a i oni sami zavisili su od malog broja ljudi. Sledstveno, kada su ratnici primenjivali silu, to je pogađalo one kojima je ta sila bila namenjena, kao i relativno mali broj drugih ljudi. Na neki način, ratnici su bili slobodni da upotrebe silu, budući da to nije pogađalo ih remetilo njihove veze s većim delom društva. Za razliku od njih, dvorski plemići razvili su dugačke lance zavisnosti, koji su spre­ čavali upotrebu nasilja. Naime, dvorani su bili zavisni od onih koji su ih snabdevali potrebnim dobrima i uslugama (ratnici su imali daleko manje potreba i želja od dvorana), a drugi su zavisi­ li od dvorana zbog istog tog posla. Da su dvorani primenili silu, to bi pogodilo veliki broj ljudi, možda čak i društvo kao celinu. Dugački lanci zavisnosti prisilili su plemiće da obraćaju sve više pažnje na potrebe i očekivanja drugih. Vodeći računa o drugima (neplemićima), plemići su se uzdržavali od upotrebe sile protiv njih. Čak je bilo manje verovatno da će primeniti silu protiv onih koji su uvredili ljude koji su se nalazili u njihovim lancima zavisnosti. Još jedan činilac koji je sprečavao plemiće da upotre­ bljavaju nasilje bio je taj što kralj nije kontrolisao samo novac neophodan za kupovinu oružja, već i samu upotrebu tog oružja. Lanci zavisnosti — lanci veza koji obuhvataju one ljude od kojih je pojedinac zavisan, kao i međusobna zavisnost ljudi jednih od drugih.

197

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2)

Sada se postavlja sledeće pitanje: kakve veze ima pramena na vrhu društva (među plemićima i unutar njihovih lanaca zavisno­ sti) s kopanjem nosa i puštanjem vetrova? Odgovor je da su situa­ cija u kojoj su se nalazili ljudi s dvora i njihovo ponašanje postali realnost za sve veći broj ljudi u čitavom društvu. Drugim recima, ponašanje se s dvora „prelilo" na ponašanje u društvu. Lanci zavi­ snosti bili su sve duži za sve veći broj ljudi. Kao rezultat toga, veći­ na ljudi, kao i dvorani sami, počela je da izlazi u susret potrebama ljudi koji ih okružuju. Svako je počeo da brine o svakom. Duži lanci zavisnosti značili su da bi svako necivilizovano ponašanje prema drugima pogodilo ne samo ljude u njihovom neposrednom okruženju, već i veliki broj ljudi koje možda nikada nisu videli, ali koji takode predstavljaju deo istog tog dugačkog lanca zavisnosti i nalaze se na njegovom kraju. Prema tome, ukoliko bi neko kopao nos za stolom ili puštao vetrove na balu, veliki broj ljudi bi naposletku saznao za takvo ponašanje. Saznanje o toj novoj realnosti i sve veća osetljivost za nju navela je ljude da budu sve obazriviji prilikom puštanja gasova ili kopanja nosa u javnosti. Tokom vremena, ljudi su sve više brinuli kako se odnose prema svojim biološkim potrebama u javnosti. Počeli su sve bo­ lje da ih kontrolišu. Mogli bismo da mislimo da je to odličan razvoj. Zar nam nije svima bolje kada su ljudi manje nasilni ili se uzdržavaju od puštanja vetrova u našem prisustvu? Život je po­ stao manje opasan, manje prost, manje nepredvidiv; ali je takode postao manje uzbudljiv i interesantan. Budući da im je zabra­ njeno da se ponašaju kako im padne na pamet, ljudi osećaju sve veći pritisak, nespokoj i dosadu.

Ključni koncept Figuracije Elijas je pokušao da prevazide tendenciju sociologa da po­ vlače razliku između pojedinaca i društva. Da bi ostvario svoj integrativni cilj (vidi glavu 7), Elijas je predložio koncept figu­ racije. To je ideja koja nam omogućava da prevaziđemo našu nesposobnost da o ljudima istovremeno razmišljamo i kao o pojedincima i kao o društvima.

198

D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Figuracije bi, pre svega, trebalo da se shvate kao proce­ si. Zapravo, Elijas je kasnije, da bi opisao svoj rad, počeo da upotrebljava pojam procesna sociologija. Figuracije su društve­ ni procesi koji podrazumevaju međuzavisnost i isprepletanost ljudi. Figuracije nisu strukture koje na ljudske odnose deluju eksterno i prisilno; one su same ti međuodnosi. Pojedinci su, po Elijasu, otvoreni i međuzavisni, a figuracije se sastoje od takvih pojedinaca. Moć je od ključnog značaja za društvene figuracije, a one su, kao posledica toga, neprekidno u protoku. Figuracije nastaju i razvijaju se, ali uglavnom na jedan nevid­ ljiv i neplanirani način. Od središnjeg značaja za ovu diskusiju jeste činjenica da se ideja figuracija primenjuje na sve društvene fenomene iz­ među malih grupa i društava, pa čak i na Kinu koja ima preko milijardu stanovnika. Elijas odbija da se bavi odnosima između pojedinaca i društva. Drugim recima, i pojedinci i društva (kao i svaki druš­ tveni fenomen između njih) podrazumevaju ljude - ljudske od­ nose. Koncept lanaca međuzavisnosti trebalo bi da pruži dobru ilusrarciju onoga što Elijas želi da izrazi konceptom figuracije koji predstavlja suštinu njegove sociološke misli. Njega interesuje na koji način se ljudi povezuju i zašto te veze nastaju. Njegov konceptfiguracijepovezan je s idejom da su pojedinci otvoreni za odnose s drugim pojedincima i da se nalaze u me­ đuzavisnom odnosu s njima. On tvrdi da najveći broj sociolo­ ga upotrebljava koncept izolovane individue koja je potpuno nezavisna od drugih ljjjdskih bića. Takva slika nije pogodna za teorijufiguracije.Da bifiguracionasocilogija bila moguća, neophodna je slika otvorenog i međuzavisnog aktera.

Studija slučaja: lov na lisice Pored analize dugog istorijskog perioda, Elijas takode prime­ njuje svoje ideje na posebne oblasti kao što je, recimo, sport, naro­ čito lov na lisice. On smatra da se kroz istoriju može primetiti opšte Figuracije - društveni procesi koji podrazumevaju isprepletanost ljudi koji se posmatraju kao otvoreni i nezavisni. Moć ima ključni značaj za društve­ ne figuracije; one su neprekidno u protoku. Figuracije nastaju i razvija­ ju se, ali uglavnom na jedan nevidljiv i neplaniran način.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2)

199

opadanje nasilja u sportu. Lov na lisice u početku je bio veoma nasilan sport. Uobičajeni ritual sastojao se u tome da se lisica najpre ubije, a potom pojede. Međutim, tokom godina, lov na lisice postajao je sve civilizovaniji. (U Velikoj Britaniji on je za­ branjen zakonom iz 2005. godine). Na primer, umesto da ljudi ubiju lisicu, ubijaju je lovački psi. Pored toga, više nije obavezno da ljudi na kraju lova pojedu lisicu. Međutim, s takvim razvo­ jem sporta dolazi dosada. Lov na lisice i mnogi drugi sportovi postali su manje interesantni i manje uzbudljivi nego što su to nekada bili. Potreba za većim uzbuđenjem odražava se u porastu nasilja koje često izbija na evropskim, a posebno na britanskim fudbalskim utakmicama. Osim toga, nasilje nije sasvim nestalo iz društvenog života. Ono se po pravilu može naći po kafanama i na ulicama, kao i u čarkama ili otvorenim ratovima između dr­ žava. Moguće je da ima istine u tvrdnji da bi dozvola da u spor­ tu bude više nasilja i da sport bude manje civilizovan dovela do smanjivanja nasilja u drugim društvenim odnosima. Uopšteno govoreći, Elijas ne smatra da je civilizacija nužno dobra. Manje civilizovana društva imaju mnoge prednosti nad civilizovanijim društvima. Sve veća civilizovanost često podrazumeva gubitak drugih aspekata života koji su ljudima važni.

KOLONIZACIJA SVETA ŽIVOTA Jirgen Habermas (1929) je neomarksistički teoretičar. Za­ pravo, u mladosti, on je kao naučnik direktno povezivan za kriričku školu. Iako je dao značajan doprinos kritičkoj teoriji, Ha­ bermas je s vremenom marksističku teoriju integrisao s mnogim drugim teorijskim uvidima da bi došao do posebnog skupa teo­ rijskih ideja. Plod te integracije jeste njegova grand-teorija o sve većoj kolonizaciji sveta života. Razumevanje Habermasovog koncepta kolonizacije sveta üvota zahteva prethodno razumevanje koncepta sveta života i si­ stema kao njegovog kolonizatora.

200

DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Svet života, sistem i kolonizacija Koncept sveta života (nemački, Lebensiveli) skovao je Alfred Sic (s ostalim pripadnicima fenomenološke sociologije) da bi opi­ sao svet svakodnevnog života. Sic se prvenstveno interesovao za intersubjektivne odnose unutar sveta života. Habermas, među­ tim, tom konceptu želi da priđe na jedan drugačiji način. On je prvenstveno zainteresovan za interpersonalnu komunikaciju koja se odvija u svetu života. Idealno gledano, ta komunikacija trebalo bi da bude slobodna i otvorena, tj. lišena ograničenja bilo koje vrste. Za Habermasa, slobodna i otvorena komunikcija znači ra­ cionalizaciju komunikacije unutar sveta života. Iako je koncept racionalizacije uglavnom korišćen u negativnom smislu (u kome će ga i sam Habermas kasnije često koristiti), unutar sveta života i komunikacije, racionalizacija poprima pozitivnu konotaciju. Oni koji se nalaze u međusobnoj interakciji racionalno su motivisani da postignu slobodnu i otvorenu komunikaciju, koja vodi uzaja­ mnom razumevanju. Da bi se postigao konsenzus, upotrebljavaju se racionalne metode. Do konsenzusa će se stići, a razumevanje će se postići ako pobedu odnese bolji argument. Drugim recima, nikakva spoljna sila, kao što je na primer veća moć jedne strane u komunikaciji, ne srne da igra bilo kakvu ulogu u postizanju kon­ senzusa. Ljudi raspravljaju o problemima i do konsenzusa dolaze isključivo na osnovu bolje argumentacije. Sistem ima izvorište u svetu života, ali on razvija svoje po­ sebne strukture kao što su porodica, pravni sistem, država i privre­ da. Razvijajući se, te strukture postaju sve udaljenije i odvojenije od sveta života. Sistem i njegove strukture, isto kao i svet života, prolaze kroz progresivnu racionalizaciju. Međutim, racionalizacija sistema poprima različit oblik od racionalizacije sveta života. Ra­ cionalizacija ovde znači da sistem i njegove strukture postaju sve diferenciraniji, složeniji i samodovoljniji. Sto je još važnije, moć Svet života - po Sicu, svet zdravog razuma, svet svakodnevnog života, obični svet; mesto gde se događa intersubjektivnost; Habermasa na prvom mestu interesuju međupersonalni odnosi u svetu života. Sistem - po Habermasu, strukture (kao što su porodica, pravni sistem, država i privreda) koje imaju izvorište unutar sveta života, ali koje razvijaju za­ sebnu egzistenciju i postaju sve udaljenije i odvojenije od sveta života.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2)

201

sistema i njegovih struktura raste, a s time raste i sposobnost siste­ ma da usmerava i kontroliše ono što se dešava u svetu života. To ima mnoštvo kobnih posledica po svet života, od kojih je najvaž­ nija njegova kolonizacija od strane sistema. Kolonizacija sveta ži­ vota ima mnoge oblike, ali je najznačajnije to što sistem sam sebe nameće komunikaciji koja se odvija unutar sveta života. Umesto da se komunikacija odvija isključivo tako što pobedu odnosi bolji argument, sistem, koji dolazi spolja, ograničava sposobnost akte­ ra da vode argumentovanu raspravu i postignu konsenzus unutar sveta života. Drugim recima, umesto da racionalne strukture si­ stema uvećavaju kapacitet sveta života za komunikaciju i ostvare razumevanje i konsenzus, one te procese ugrožavaju namećući im spoljnu kontrolu. To je suština procesa kolonizacije. Evo jednog primera za lakše razumevanje ideje kolonizacije. Pretpostavimo da se grupa bliskih prijatelja sastane da bi kroz otvorenu i slobodnu diskusiju odlučili kako da udruže snage da bi zaradili više novca. Takode, pretpostavimo da su svi oni dobro pozicionirani službenici u bogatim i velikim kompanijama, te da znanje koje su stekli na tim pozicijama požele da iskoriste da bi napravili akcionarsku društvo, a onda investirali u deonice ne­ kih od tih kompanija. Međutim, oni ne samo da ne smeju to da urade, već ne smeju o tome ni da razgovaraju, jer je to zabranje­ no zakonom o insajderskom trgovanju. Službenik iz jedne kom­ panije ne sme drugim članovima grupe otkrivati informacije o tome kakve poslovne namere ima njegova firma ukoliko to može da utiče na cenu akcija te kompanije na berzi. Tako se zakonom zabranjuje slobodna i otvorena diskusija o tome na koje je načine moguće steći bogatstvo unutar sveta života ove grupe. Možemo da smatramo da insajdersko trgovanje treba zabraniti, ali ostaje činjenica da u ovom slučaju zakon zapravo zabranjuje postizanje konsenzusa kroz slobodnu i otvorenu komunikaciju. Prema tome, Habermas tvrdi da su sistem i svet života, upr­ kos tome što proističu iz istih korena, razdvojeni jedan od drugog. Kolonizacija sveta života - budući da sistem i njegove strukture postaju sve diferenciranije, složenije i samodovoljnije, njihova moć raste, a s njom raste i njihova sposobnost da usmeravaju i kontrolišu ono što se dešava u svetu života.

202

DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Budući d a je tako, otvara se m o g u ć n o s t d a sistem kolonizuje svet života. T a kolonizacija i m a destruktivan uticaj na svet života uopšte, a pogotovo n a komunikaciju unutar njega. K o m u n i k a c i j a p o ­ staje sve rigidnija, osiromašenija i fragmentiranija, a s a m svet živo­ ta dolazi na ivicu raspadanja. M e đ u t i m , čak i k a d a je kolonizacija v e o m a opsežna, svet života opstaje i nastavlja d a živi.

Jirgen

Habermas

Biografska skica Habermas je počeo da radi na Institutu za društvena istraživa­ nja u Frankfurtu 1956. godine. Odmah je postao pripadnik frankfurtske škole. Vrlo brzo je postao asistent-istraživač kod Teodora Adorna, jednog od naj uticaj nih članova te škole. Iako se smatra da je frankfurtska škola bila veoma homo­ gena, Habermas se izdvajao svojim gle­ dištima: „Za mene nikada nije postojala jedna konzistentna teorija. Adorno je pisao eseje o kriti­ ci kulture i organizovao seminare o Hegelu. On je predstavljao samo jednu marksističku struju - i to je bilo to". Iako je bio vezan za Institut za društvena istraživanja, Haber­ mas je od početka pokazivao svoju nezavisnu intelektualnu ori­ jentaciju. Objavljivanje jednog teksta 1957. godine, dovelo ga je u sukob s najuticajnijim naučnikom Instituta, Maksom Horkhajmerom. Habermas je zagovarao kritičku misao i praktično delanje, ali se Horkhajmer plašio da bi takva pozicija mogla da ugrozi javno finansirani institut. Horkhajmer je počeo da se za­ laže za to da se Habermas otpusti sa Instituta. Tada je rekao o Habermasu: „On verovatno ispred sebe ima dobru, čak i bri­ ljantnu karijeru kao pisac, ali će Institutu naneti veliku štetu ako ostane". Članak je na kraju ipak objavljen, ali ne pod okri­ ljem Instituta. U njemu se praktično Institut nije ni pominjao. Nakon svega, Horkhajmer je uspeo da nametne Habermasu nemoguće uslove rada, posle čega je on napustio Institut.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2)

203

Racionalizacija sistema i sveta života Za Habermasa, problem je u tome što sistem i racionalizaci­ ja koja je karakteristična za sistem, zadobijaju sve veću kontrolu nad svetom života i njemu svojstvenim oblikom racionalizacije. Rešenje tog problema, po Habermasu, leži u racionalizaciji i jed­ nog i drugog - i sveta života i sistema. Potrebno je, kako vidimo, da se obave dve racionalizacije, ali svaka na svoj način. Sistemu i njegovim strukturama mora se omogućiti da postanu sve diferenciraniji i složeniji. Na drugoj strani, svet života mora se redefinisati tako da se približi idealu slobodne komunikacije u kojoj bolji argumenti uvek pobeduju. Puna racionalizacija sveta života i sistema, omogućila bi im da se ponovo sjedine na način kojim će se međusobno dopunjavati i obogaćivati. Time bi se uzajamna netrpeljivost medu njima iskorenila. Racionalniji sistem trebalo bi da se upotrebi da bi se obogatila racionalna argumentacija u svetu života. Ta argumentacija trebalo bi, zauzvrat, da se iskori­ sti da bi se iz nje izvukli načini dalje racionalizacije sistema. Na taj način, dva sistema bi se uzajamno obogatila, umesto da, kao sada, sistem deformiše svet života. Na primer, jedan racionalniji sistem mogao bi da omogući grupama ljudi da raspravljaju o razmeni određenih vrsta informacija koje su do sada bile smatrane insajderskom trgovinom. Takve gru­ pe bi kroz otvorenu i bolju komunikaciju došle do boljih smernica u pogledu toga šta jeste, a šta nije insajdersko trgovanje. Drugim recima, ljudi bi sami odlučili da li je insajdersko trgovanje moral­ no ili nemoralno, zakonito ili nezakonito, dobro ili loše. U društvu u kojem su i sistem i svet života racionalizovani, ti pogledi na nove smernice, uticali bi povratno na sistem, te vodili do promena i bo­ ljeg shvatanja onoga što jeste i što nije insajdersko trgovanje.

Ključni koncept Situacija

idealnog

govora

Veliki deo Habermasove teorije zasniva se na konceptu slobodne i otvorene komunikacije (u svetu života) koju on naziva „situaci­ ja idealnog govora". U najvećem broju slučajeva, moć određuje

204

D Ž O R D Ž RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

koji argument pobeduje, a koji gubi. Međutim, Habermasova situacija idealnog govora, oslobođena je svih spoljnih uticaja, a pogotovo uticaja moći. To je situacija u kojoj pobeduje bolji argument, a ne onaj iza koga stoji moćniji pojedinac ili moćnija grupa. Bolji argument je onaj koji, recimo, nudi bolje dokaze i može da se iznese na najubedljiviji način. Konsenzus se stvara nakon rasprave takvim argumentima, a takav konsenzus nam uvek kazuje šta je istina. Ptema tome, istina je istina zato što proizilazi iz konsenzusa, a ne zato što je kopija realnosti. Problem u savremenom svetu sastoji se u tome što je mali deo ljudske komunikacije slobodan i otvoren. Moć utiče na praktič­ no celu našu komunikaciju, a rezultat takvog uticaja nije samo poremećena komunikacija, već i opšta nesposobnost da se stigne do pravog konsenzusa i, samim tim, do istine. U skladu sa svo­ jom marksističkom orijentacijom, Habermas smatra da posto­ ji skup praktičnih i političkih implikacija koje proizilaze iz te dijagnoze savremenih bolesti. Drugim recima, barijere slobod­ noj i otvorenoj komunikaciji, a pogotovo moć koja je remeti, trebalo bi da se uklone tako da ljudi mogu slobodno da dodu do konsenzusa i istine.

MOLOH MODERNOSTI Entoni Gidens (1938) sebe smatra modernim socijalnim teoretičarem. On tvrdi da mi i dalje živimo u modernom svetu, iako se nalazimo u njegovoj poznoj fazi. (Gidens je veliki deo svoje teorije izgradio kroz polemiku sa postmodernim teore­ tičarima koji tvrde da živimo u postmodernom svetu.) On ne odbacuje ideju da ćemo u nekom trenutku možda preći u postmoderni svet, ali njegovo viđenje tog sveta veoma je različito od viđenja postmodernih teoretičara (glava 9). Iako modernista, Gidens ima veoma različit pogled na moderni svet od klasičnih teoretičara modernosti, kao što su Marks ili Veber. Situacija idealnog govora — govorna situacija koja je oslobođena od svih spoljnih uticaja, a pogotovo uticaja moći; situacija u kojoj pobeduje bo­ lji argument, a ne onaj iza koga stoji moćniji pojedinac ili moćnija gru­ pa. Konsenzus se stvara nakon rasprave takvim argumentima, a takav konsenzus nam uvek kazuje šta je istina. Istina nije kopija realnosti već proizilazi iz konsenzusa.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2)

205

Moloh Gidens vidi modernost kao Moloha, (engleski, juggernaut), snažnu silu koja se kreće napred rušeći sve pred sobom. Zamisli­ mo jedan ogroman kamion veličine Titanika koji se kreće ulica­ ma grada. Ljudi upravljaju Molohom, ali, s obzirom na njegovu veličinu i snagu, oni ne mogu potpuno da kontrolišu pravac ko­ jim će se on kretati, niti brzinu koju će on dostići. Uvek posto­ ji mogućnost da ljudi izgube kontrolu nad Molohom i da sve ono što je u njemu, ili u njegovoj blizini, bude uništeno. Onima koji ga kontrolišu, kao i onima koji mu se nadu na putu, Moloh može doneti velike nagrade (recimo, veliki kamion može da do­ nese ogromne zalihe hrane i lekova koje su stanovništvu potreb­ ne), ali i velike opasnosti, uključujući i stalan strah da oni koji njime upravljaju u svakom trenutku mogu izgubiti kontrolu i tako dovesti u opasnost živote mnogih ljudi. Koncept Moloha jedan je prilično apstraktan koncept. Sta, zapravo, Gidens želi da kaže tom metaforom i opasnostima koje ona nosi? Moloh izražava rizike po ljudsko društvo koje su proi­ zveli sami ljudi. Zamislimo veliki kamion koji raznosi lekove. Ka­ mion možda raznosi lekove koji su ljudima potrebni i koji se čine ispravnim, ali to u budućnosti može proizvesti više štete nego ko­ risti. To se dogodilo sa „fen penom", lekom za kontrolu težine koji je jedno vreme bio veoma popularan, ali je potom povučen 5 tržišta jer se saznalo da izaziva srčane probleme. Još jedan pri­ mer kako ljudske tvorevine koje se čine vrednim mogu imati ra­ zarajuće posledice, jeste razvoj nuklearne tehnologije (na primer, nuklearne centrale) i genetskog istraživanja. I jedno i drugo su proizvodi koje su stvorili ljudi i koji se nalaze pod njihovom kon­ trolom. Međutim, ta kontrola je slaba i svakog dana postoji mo­ gućnost uništenja koje može biti posledica topljenja nuklearnog rsaktora (što se desilo 1986. godine u Cernobilju) ili genetskih mutacija (koje mogu ugroziti budućnost ljudske vrste). Moloh - Gidensova metafora kojom on opisuje moderni svet kao snažnu silu koja se kreće napred rušeći sve pred sobom. Ljudi upravljaju Molohom, ali uvek postoji mogućnost da će se on otrgnuti kontroli i uništiti one koji su ga stvorili i njihovu okolinu.

206

DZORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORES

Prostor i vreme Naša sposobnost da kontrolišemo različite komponente savremenog Moloha komplikuje se činjenicom da su te komponen­ te sve udaljenije od nas u prostoru i vremenu. Tu pojavu Gidens naziva distancijacija. Dok su nam u premodernom društvu, ili čak u ranim modernim društvima, takve komponente bile fizički bli­ zu, one se sada prostiru po ćelom svetu. Više nije neophodno da budete blizu nečega da biste na to izvršili nekakav uticaj. Recimo, nuklearna podmornica ogromne razorne moći može da bude uda­ ljena hiljadama kilometara od onih koji njome upravljaju. Nukle­ arna katastrofa u Cernobilju pogodila je ljude koji žive hiljadama kilometara daleko od mesta gde se desila nesreća. Isto to može da se kaže i za vreme. Stvari koje su napravljene u prošlosti (nuklearni otpad koji se gomilao više od pola veka) mogu imati katastrofalne posledice po nas koji živimo u današnjem vremenu. Slično tome, stvari koje danas stvaramo (na primer, genetska tehnologija) mogu imati štetne posledice u budućnosti. Zbog svih tih promena u vremenu i prostoru, stanovnici modernog sveta primorani su da razvijaju poverenje u sisteme i ljude koji te sisteme kontrolišu i njima upravljaju. Recimo, ne­ ophodno je da verujemo da odluka kapetana nuklearne podmor­ nice da lansira raketu s nuklearnom glavom neće biti posledica njegovog kaprica ili da će oni koji obavljaju genetska istraživa­ nja preduzeti sve mere predostrožnosti koje su potrebne da bi se zaštitile buduće generacije. Drugim recima, priroda modernog sveta zahteva od nas da verujemo ekspertima koji upravljaju si­ stemima. U suprotnom, savremeno društvo ne bi bilo moguće.

Entoni Gidens Biografska skica Gidens je kao teoretičar veoma uticajan u SAD, ali i u mnogim drugim delovima sveta. Interesantno je d a j e njegov teorijski rad Distancijacija - tendencija različitih delova savremenog Moloha da se sve više udaljavaju od nas u prostoru i vremenu.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2)

207

uvek bio slabije primljen u rodnoj Velikoj Britaniji nego u drugim zemljama. Neprihvatanja kod kuće može delimično da se objasni činjeniom da je Gidens uspeo da dobije teorijske sledbenike širom sve­ ta, što mnogim drugim britanskim teore­ tičarima koji su to pre njega pokušavali, nije pošlo za rukom: „Gidens je možda ostvario fantazije mnogih od nas koji su se predali sociologiji tokom perioda intenzivne i uzbudljive de­ bate iz koje se razvila teorija strukturacije." (Videti glavu 7). Gidensova karijera imala je nekoliko interesantnih obrta to­ kom devedesetih godina prošlog veka. Sedmogodišnja terapi­ ja dovela ga je do dubljeg istraživanja ličnog života, iz čega su proizašle knjige kao što su: Modernost

i samoidentitet

i Transfor­

macije intimnosti. Terapija je Gidensu takode dala pouzdanje da prihvati aktivniju ulogu u javnom životu i postane savetnik britanskog premijera Tonija Blera. Dekan prestižne Londonske škole za ekonomiju i političke nauke (London School of Eco­ nomics and Political Science) postao je 1997. godine. Tokom svog mandata, pokušao je da učvrsti akademsku reputaciju te institucije i ojača njen uticaj kako u Velikoj Britaniji, tako i ši­ rom sveta. Neki veruju da je to negativno uticalo na Gidensov akademski rad, te da njegovim poslednjim delima nedostaju dubina i prefinjenost koje su krasile njegove ranije radove.

Refleksivnost Međutim, u savremenom svetu ljudi nisu uvek voljni da stvari prepuste nepoznatim ekspertima. Ljudi su refleksivni. Oni neprestano razmišljaju o velikim problemima kao što su nukle­ arna tehnologija i genetsko istraživanje, ali i o svemu onome što čini njihov svakodnevni život. Iako razmišljanje o velikim pro­ blemima ima mali uticaj na te probleme, ono u ljudima izazi­ va stalan osećaj nelagodnosti zbog posledica koje bi ti problemi mogli imati na njihove živote. Sto je još važnije, neprekidno pre­ ispitivanje i menjanje sopstvenih postupaka kod ljudi stvara još

208

D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

veći osećaj nelagodnosti. Malo toga može da se uradi jednom za svagda. Umesto toga, svi naši postupci neprekidno su podložni preispitivanju, reviziji i modifikaciji. Gidens taj proces naziva re­ fleksijom. To je proces u kojem preisipitivanje postupaka naposletku vodi do njihove promene. Mi ne reflektujemo samo o našim postupcima, već i o na­ šem razmišljanju o tim postupcima. To nam stvara još sveobuhvatniji osećaj nelagodnosti od refleksije o pojavama kao što su opasnosti proizvedene nuklearnom tehnologijom.

Ključni koncept Rizično

društvo

Iako ideja rizika zauzima značajno mesto u Gidensovom teorij­ skom radu, ona predstavlja središnji koncept sociološke teorije savremenog nemačkog teoretičara, Ulriha Beka (roden 1944). Njegova najpoznatija knjiga zove se Rizično društvo (1992). Bek smatra da je savremeno društvo definisano rizikom i na­ činima na koji rizik može da se spreči, minimalizuje ili kanališe. Dok su prethodne generacije solidarnost postizale tako što su težile ostvarivanju velikih pozitivnih ciljeva (kao što je veća jednakost), ljude danas ujedinjuje negativan cilj koji im nalaže da ne izazivaju opasnosti povezane s različitim rizicima Mnogi današnji rizici proističu iz savremene industrije, ali ono što ih čini jedinstvenim nije samo to što su opasniji nego ikada ranije (nesreća u nuklearnoj centrali mnogo je opasnija nego nesreća izazvana u običnoj električnoj centrali), već i to što nisu prostorno i vremenski ograničeni. Na primer, nukle­ arna katastrofa, kao ona u Černobilju 1986. godine, nije bila ograničena samo na geografski prostor u blizini centrale, već je pogodila mnoge delove sveta od kojih su neki bili prilič­ no udaljeni od mesta nesreće. Osim toga, posledice te nesreće nisu bile ograničene samo na vreme kada se nesreća dogodila. Ljudi i danas osećaju posledice izloženosti radijaciji, pri čemu se kod nekih ljudi javljaju novi simptomi. Rizik je, kao i mnoge druge pojave u društvu, stratifikovan. Za razliku od siromašnih društava i nižih slojeva koji će skoro si­ gurno biti izloženi riziku, bogata društva i viši slojevi verovatno

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2)

209

će izbeći rizik. Štaviše, bogatija društva često izvoze rizik siro­ mašnijim društvima. Takode, mnogo je veća verovatnoća da će rizik pogoditi oblasti u kojima živi niža, a ne viša klasa. Bez ob­ zira na to, čak ni viši slojevi ne mogu biti potpuno lišeni opasno­ sti rizika u savremenom svetu. Jedan od razloga za to je efekat bumeranga. Drugim, recima, rizik pogađa i više slojeve i bogata društva koji su najodgovorniji za njegovu proizvodnju. Bogata društva i viši slojevi nastoje da fabrike koje uništavaju čovekovu okolinu grade što je moguće dalje od mesta na kojima oni žive, ali mnogi od tih rizika vraćaju im se nazad u obliku zagađenog vazduha ili zagađane vode, sve veće rupe u ozonskom omotaču, globalnog zagrevanja i sličnog. Niko ne može, smatra Bek, da se sakrije od rizika ili izbegne život u rizičnom društvu.

Nesigurnost i rizici Gidens smatra da „visoka modernost" u naše živote unosi velike rizike i nesigurnost. Odatle dolazi naša želja da smanjimo rizik i nesigurnost. Nesigurnost se prevladava socijalizacijom u detinjstvu. Ako je socijalizacija uspešna, ona nam omogućava da razvijemo sposobnost verovanja ne samo našim roditeljima, već osobama od autoriteta u načelu. Osim toga, naš svakodnevni ži­ vot prepun je rutina koje stvaraju utisak da su naši životi sigurni. Ipak, uprkos rutinama i uspešnoj socijalizaciji, bolno smo svesni rizika koji nas okružuje. Ti rizici su globalni po prirodi i ne uklju­ čuju samo fenomene o kojima je bilo reči u prethodnim paragra­ fima, već i fenomene kao što su sve veća globalna ekonomska za­ visnost i verovatnoća da će ekonomska kriza u jednom delu sveta prouzrokovati krizu u čitavom svetu. Mi smo takode svesni toga da eksperti, iako im načelno verujemo, ne mogu u potpunosti da kontrolišu Moloha. Mnogi potezi eksperata mogu da prouzroku; u krize, a mere koje oni preduzimaju da bi izašli na kraj s takvim irizama lako mogu da dovedu do njihovog pogoršanja. Efekat bumeranga — rizik pogađa više slojeve i bogata društva koji su najod­ govorniji za njegovu proizvodnju.

210

DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

Gidens se pita: zašto nastaju rizici? Drugim recima, zašto Moloh preti da se otrgne kontroli? On nudi četiri odgovora: 1. Oni koji su stvorili Moloha i njegove različite sastavne delove napravili su greške; Moloh ima ugrađene felere. Na primer, stručnjaci koji su projektovali nuklearnu cen­ tralu u Cernobilju (kao i sve druge nuklearne centrale ši­ rom sveta), napravili su čitav niz grešaka koje su dovele do njenog uništenja. 2. Oni koji upravljaju Molohom prave greške; Moloh je podložan upravljačkim greškama. Prema tome, moguće je da je černobiljska katastrofa prouzrokovana fatalnim greškama koje su počinili ljudi koji su upravljali centra­ lom iz dana u dan. U stvari, černobiljska katastrofa je bez sumnje rezultat kombinacije grešaka upravljača i sistem­ skih felera. 3. Ne možemo uvek tačno da predvidimo posledice modifikovanja Moloha ili stvaranja njegovih novih delova. Takve promene često imaju nenameravane posledice. Na primer, mi se trenutno nalazimo na početku genetske revolucije, ali ne možemo da predvidimo sve posledice genetskih promena na kojima sada radimo. Slično tome, proizvođači leka „fen pen" nisu imali predstavu o tome da će njihov proizvod kod pacijenata prouzrokovati srča­ ne probleme. 4. Ljudi u načelu, a posebno eksperti, neprekidno reflektuju o Molohu i u tom procesu stvaraju nova znanja o njemu. To novo znanje koje primenjujemo na Moloha omogu­ ćava Molohu da se kreće različitom brzinom i u različi­ tim smerovima. Međutim, nova brzina ili smer mogu da proizvedu čitav niz negativnih posledica. Na primer, u nekom trenutku američke finansijske vlasti mogle bi da podignu kamatne stope kako bi držale inflaciju pod kon­ trolom. Međutim, dizanje kamatnih stopa otvara moguć­ nost za privrednu recesiju.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2)

211

Primena socioloških koncepata na savremeno društvo Holivudski

blokbaster

Kao što smo videli u ovoj glavi, kritički teoretičari smatrali su da su filmovi, pogotovo filmovi koji su u doba najveće popu­ larnosti Holivuda nazivanifilmovimaB produkcije, pogodno sredstvo za kontrolu i zaglupljivanje ljudi. Posledica tog zaglupljivanja jeste to da ljudi nisu više sposobni da shvate da se izvori njihovih problema nalaze u širem društvu, a kamoli da nešto preduzmu kako bi to sprečili. Vremena su se promenila tako da danas više pažnje mora da se posveti uticaju televi­ zije (pogotovo trenutnoj ekspanziji realiti šou-programa), In­ terneta i eksboksa (naročito različitim igricama koje na njemu mogu da se igraju). Međutim, kakav je položajfilmovadanas? Da li su oni više ili manje zaglupljujući, i da li mogu da se upotrebe za kontrolu ljudi? Kada su u pitanju kontrola i zaglupljivanje ljudi,filmovisu da­ nas, na neki način, mnogo manje važni nego što su to bili, re­ cimo, 1940-ih godina. Danas Holivud proizvodi manje filmo­ va B produkcije nego ranije. Iako mnogi od tihfilmovamogu da se gledaju na kanalima kao što je American Movie Classic, njih je uveliko zamenio televizijski program. Međutim, uticaj Holivuda ostao je snažan, pogotovo u proizvodnji i globalnoj distribuciji blokbastera. U stvari, Holivud je odavno počeo da proizvodi blokbastere — Rođenje nacije (1915), Prohujalo s vi­ horom (1939), i Quo Vadis (1951) - zbog čega je časopis Va­ riety izmislio pojam blokbaster (vrsta filma koji zarađuje puno novca). Ono što je danas različito jeste središnja pozicija koju blokbasteri u Holivudu zauzimaju, kao i tehnička razvijenost i čarobnjaštvo savremenih blokbastera. Danas se naglasak stav­ lja na brze, glasne i nemoguće događaje koji mogu da se izraze samo kroz magiju filma, pogotovu upotrebom kompjuterizovane tehnike koja je još uvek u svom začetku. Prvi među ta­ kvim blokbasterima bio je film Ratovi zvezda (1977), a jedan od najpoznatijih u poslednje vreme je Matriks (1999). Na koji način se savremeni blokbasteri mogu dovesti u vezu 1 s osnovnim idejama kritičke teorije? Prvo, iako je proizvedeno j| daleko manje blokbastera nego filmova B produkcije, mnogo

212

DŽ0RD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORE*

veći procenat bioskopske publike odlazi u bioskope da gleda i blokbastere. Drugo, ne samo da više ljudi odlazi da gleda blokbastere, već oni ostvaruju mnogo veći uticaj na njih. Meta uticaja tih filmova nije intelekt, nego emocije. Savremena filmska industrija poznata je po tome što koristi planiranje i ekspertizu, koji su neophodni da bi se današnja bioskopska I publika manipulisala i kontrolisala. Konačno, i možda naj- \ važnije, najveći broj novih holivudskih blokbastera ima zaglu- j pljujući uticaj na publiku. Glavni cilj je da se snažno utiče na emocije gledalaca, od kojih se uglavnom traži da gotovo uopšte ne razmišljaju. Lako može da se dokaže da su savremeni blokbasteri podigli praksu zaglupljivanja na jedan sasvim novi nivo, i da, sledstveno tome, doprinose da se održi status quo i u velikoj meri smanjuju mogućnost za kritičko razmišljanje i nezavisno (a pogotovo revolucionarno) delanje. ;

Sažetak 1. 2. 3. 4.

5. . 6. 7.

Kritička teorija najviše je zainteresovana za kulturnu industriju i sve veću kontrolu kulture nad ljudima. Presudnu ulogu u toj kon­ troli ima masovna kultura, pogotovo ona koja se širi preko medija. Kritički teoretičari kritikuju tehnologiju, pogotovo način na koji se ona upotrebljava u kapitalizmu. Dominacija tehnologije proizvodi jednodimenzionalno društvo u kome ljudi gube sposobnost da kreativno i kritički misle. Kritički teoretičari bave se uticajem tehnologije na ljudsko mi­ šljenje. Pod uticajem tehnokratskog mišljenja, ljudi teže da pro­ nađu najbolja sredstva za ostvarenje svojih interesa, ne razmišlja­ jući niti o sredstvima, niti o ciljevima. Oni gube sposobnost da koriste razum, što doprinosi iracionalnosti racionalnosti. Za razliku od marksista, kritički teoretičari usvajaju pesimističan pogled na budućnost. Oni u budućnosti predviđaju sve veću teh­ nološku kontrolu i racionalizaciju. Kapitalizam je prošao kroz transformaciju od fordizma ka postfordizmu. Osnovna karakteristika fordizma je masovna proizvodnja ho­ mogenih proizvoda, nefleksibilna tehnologija, standardizovane radne rutine, progresivan rast produktivnosti, birokratizovani

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2)

8.

9. 10.

11.

12.

13. 14.

15.

16.

213

proizvodni sistemi koji stvaraju velike sindikate i homogenost u potrošnji. Osnovna karakteristika postfordizma je proizvodnja većeg broja proizvoda, veoma fleksibilni proizvodni sistemi, fleksibilniji i veštiji radnici, opadanje visokobirokratizovanih sindikata i hetero­ genost u potrošnji. Iako velike fabrike postaju sve više postfordističke, fordizam na­ stavlja da živi u restoranima brze hrane. Grand-teorija Norberta Elijasa bavi se procesom civilizovanja u kome je ono što se nekada radilo javno vremenom postalo necivilizaovano, a ljudi su to prestali da rade javno. Promene medu običnim ljudima nastale su kao posledica imita­ cije promena koje su nastale u aristokratiji. Promene u dvorskim manirima stvorile su lance zavisnosti koji su počeli da povezuju aristokratiju s običnim svetom. Grand-teorija Jirgena Habermasa bavi se konceptom kolonizacije sveta života. Po toj teoriji, sistem kolonizuje svet života i time u njemu sprečava slobodnu i otvorenu komunikaciju. Za Habermasa svet života predstavlja područje svakodnevne ko­ munikacije. Iako, po Habermasu, sistem ima svoje izvorište u svetu života, on vremenom počinje da razvija posebne strukture (porodica, pravni sistem, država i privreda itd.) koje postaju sve udaljenije i odvojenije od sveta života. Grand-teorija Entonija Gidensa bavi se Molohom modernosti, velikom i snažnom silom koja, uprkos činjenici da njome uprav­ ljaju ljudi, uvek ima mogućnost da se otrgne njihovoj kontroli. Gidens smatra da se u faktore koji utiču na to da se Moloh mo­ dernosti otrgne kontroli ubrajaju: ugrađeni feleri, greške u uprav­ ljanju, nenameravane posledice i korišćenje novih znanja koja usmeravaju Moloha u nepredvidivom pravcu.

Literatura za dalje čitanje Bek, Ulrih (2001). Rizično društvo. Beograd: Filip Višnjić. Elijas, Norbert (2001). Proces civilizacije. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Fisk, Džon, (2001). Popularna kultura. Beograd: Clio. Gidens, Entoni (1998). Posledice modernosti. Beograd: Filip Višnjić. Gidens, Entoni (2005). Odbegli svet. Beograd: Stubovi kulture.

214

DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Katunarić, Vjeran (1990). Teorija društva u frankfurtskoj školi. Zagreb: Naprijed. Markuze, Herbert (1987). Čovjek jedne dimenzije. Sarajevo: Veselin Masleša. Risman, Dejvid (2007). Usamljena gomila. Novi Sad: Mediterran Pubishing. Ritzer, George (1999). Mekdonaldizacija društva. Zagreb: Naklada Je­ senski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo. Smit, Denis (2001). Uspon istorijske sociologije. Beograd: Zavod za udž­ benike i nastavna sredstva. Touraine, Alain (1998). Postindustrijsko društvo. Beograd: Plato. Vujović, Sreten [urednik] (2008). Društvo rizika. Promene, nejednako­ sti i socijalni problemi

u današnjoj

Srbiji. Beograd: Institut za soci­

ološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Srbiji. Wallerstin I. (1986). Suvremeni svjetski sistem. Zagreb: C E K A D E . Zeman, Zdenko (2004). Autonomija i odgođena apokalipsa. Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada.

GLAVA 6 SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA Simbolički interakcionizam Dramaturgija Etno metodologija i konverzacijska analiza Teorija razmene Teorija racionalnog izbora Sažetak Literatura za dalje čitanje Prethodne dve glave bavile su se savremenim grand-teorijama. U ovoj glavi ostajemo u oblasti savremenih teorija, ali se orijentišemo na teorije svakodnevnog života. Glavu započinjemo simboličkim interakcionizmom, teorijom koja se razvijala pod snažnim uticajem Džordža Herberta Mida (sa kojim smo se upo­ znali u glavi 3). Nakon toga, prelazimo na dramaturgiju, koja društvo posmatra kao niz dramskih nastupa sličnih pozorišnim nastupima. Etnometodologija, s kojom se srećemo nakon toga, bavi se metodama koje koristimo da bismo u svakodnevici realizovali naše živote. Nakon toga, srećemo se s teorijom razmene koja društvene odnose vidi kroz sravnjivanje nagrada i troškova i koja, između ostalog, tvrdi da svako od nas ulazi u odnos s dru­ gima ukoliko je taj odnos nagrađujući, a prekida ga ukoliko ga on košta. Glavu završavamo teorijom racionalnog izbora koja se usredsređuje na aktere koji prave izbor i donose odluke s ciljem da maksimalizuju zadovoljenje svojih želja i potreba.

SIMBOLIČKI INTERAKCIONIZAM Predmet proučavanja simboličkog interakcionizma, kao : drugih teorija koje srećemo u ovoj glavi, jeste društvena svaiodnevica. Posebnost te teorije, kao što se može uočiti iz njenog Simbolički interakcionizam — sociološka škola koja se, sledeći Mida, prven­ stveno bavi simboličkom interakcijom.

216

DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

imena, jeste usredsredenost na interakciju (na delanje i pojedince kao dejstvenike) i simbole (i njihovo značenje) koji su s interak­ cijom čvrsto povezani. Suštinu ove teorije možemo razumeti ako izložimo neke od njenih osnovnih pretpostavki i principa. Prvo, ljudsko delovanje usmereno je na stvari, ali samo ako te stvari za ljude imaju neko značenje. Sledstveno tome, naše de­ lanje usmereno je, recimo, na zastavu Republike Srbije tako što je pozdravimo ili dignemo tri prsta. Taj naš postupak zasnovan je na značenju koje ta zastava ima za nas (tj. za našu domovi­ nu), a ne samo na njenim fizičkim karakteristikama (tj. činjenici da ima tri boje i grb orla u sredini). To, takođe, znači da drugi ljudi prema istoj zastavi mogu da se odnose na drugačiji način (recimo, tako što će je spaliti ili je pocepati), zato što ona za njih može imati drugačije značenje (recimo, za neke ona može biti simbol srpskog imperijalizma i vojne agresije). Drugo, značenja uvek proizilaze iz naših interakcija s dru­ gim ljudima. Kroz interakciju koja se odvija u osnovnoj školi mi učimo kako je zastava pozitivan simbol. Ali, isto tako, ljudi koji ne vole Srbiju takode kroz interakciju u školi, porodici ili nekoj drugoj primarnoj grupi, mogu da nauče kako je zastava Srbije negativan simbol. Stoga, kakav god odnos imali prema zastavi, on se stiče kroz interakciju. Treće, ljudi ne samo da internalizuju značenja koja su naučili kroz društvenu interakciju, već su takode sposobni da ih modifikuju kroz interpretativni proces. Sledstveno tome, iako je neko naučio da na zastavu Srbije gleda kao na pozitivan simbol, nezado­ voljstvo srpskom spoljnom politikom ili načinom na koji srbijan­ sko društvo tretira svoje etničke manjine može pojedince navesti da reinterpretiraju značenje zastave i da odbace pozitivna osećanja prema njoj, pa čak i da razviju potpuno negativna osećanja prema zastavi i prema svemu onom što ona simbolizuje. Suprotno tome, pretpostavimo da se promeni spoljna politika i politika prema ma­ njinama. Oni koji su razvili negativne stavove prema zastavi mogu sada u svetlu te nove činjenice da promene mišljenje i počnu za­ stavu Srbije da doživljavaju kao nešto pozitivno. Četvrto, ljudi, za razliku od životinja, imaju jedinstvenu sposobnost da svesno upotrebljavaju simbole. Dok životinje na

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA

217

stimuluse koji dolaze spolja reaguju direktno ili instinktivno, ljudi su sposobni da stimulusima daju značenje (da ih pretvore u sim­ bole) i da onda delaju na osnovu tih značenja. Životinje reaguju instinktivno na objekte; mi prvo razmišljamo o njihovim znače­ njima, pa tek onda delamo. Gladna životinja mogla bi da pojede otrovnu pečurku, ali mi smo sposobni da razmislimo da li je ta pečurka otrovna i da proverimo njenu jestivost, i tek onda odlu­ čimo da li da je pojedemo ili ne. Kada životinjama dode vreme za parenje, one gledaju da tu svoju seksualnu potrebu zadovolje kako bi instinktivno osigurale produženje vrste. Najveći broj ljudi, međutim, bira s kim ide u krevet. Seksualni čin za ljude ima jedno simboličko značenje koje nadilazi značaj pukog produženja vrste. Peto, ljudi postaju humani kroz društvenu interakciju, pogo­ tovo tokom ranih godina socijalizacije unutar kruga porodice i u školi. Mi se rađamo sa sposobnošću da postanemo humani, ali taj potencijal može da se ostvari samo kroz ljudsku interakciju. Sled­ stveno tome, deca koja su odrasla pored divljih životinja (na primer, vukova), ne mogu postati humana osim ukoliko se ne izdvoje iz ži­ votinjske zajednice i počnu da ulaze u interakciju s drugim ljudima.

Robert E. Park Biografska skica Robert Park nije imao tipičnu karijeru akademski školovanog sociologa: fakultet, poslediplomske studije, mesto na univerzi­ tetu. Umesto toga, on se bavio različitim stvarima pre nego što je postao sociolog. Uprkos tome što je kasno počeo, Park je dao značajan doprinos sociologiji urba­ nih naselja. Njegovo bogato neakadem­ sko iskustvo omogućilo mu je neobičnu orijentaciju u životu. Njegovi pogledi snažno su uticali na razvoj čikaške škole u sociologiji, simboličkog interakcionizma i, konačno, drugih socioloških teorija. Park je roden u Harvivilu u Pensilavniji, 14. februara 1864. godine. Još dok je bio student Mičigenskog univerziteta na

1

218

DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORE