Zbornik Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Reakcionarna filozofija stare Jugoslavije

Citation preview

Др ДУШАН НЕДЕЉКОВИЋ

РЕАКЦИОНАРНА ФИЛОЗОФИЈА СТАРЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Посебанотисакиз I књигеЗборника Филозофског факултетаУниверзитетау Београду

ДрДУШАН НЕДЕЉКОВИЋ РЕАКЦИОНАРНА ФИЛОЗОФИЈА СТАРЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ Од старе,полуколонијалне,версаљскетворевине,противнародне краљевинеу служби светскогимперијализмаи завојевачког фашизма, Југославија је током другог светског рата, ослободилачкомборбом својих народа под руководствомКПЈ и борбом напреднихдемократскихснагачитавогчовечанствана челу са СовјетскимСавезом,постала слободна ФедеративнаНародна Република, у којој су народи Југославије одмах прегли да, изграђујући социјализам у својој земљи, обезбеде себи пут пуном материјалномблагостању унутра, а споља пуној независности,миру и сарадњиса свима мирољубивимнародима на челу са СССР, те тиме осигурају пут пуног расцватасвојој културној револуцији. Овоме темељном преокрету који се догодио у друштвенојоснови живота и историје народа Југославије одговараи потпун преокрету филозофскомлику Југославије. Док је стара Југославијапоказивалау светукао своје лице лажну, овешталу,шаролику маску реакционарнихбуржоаских владајућих идеалистичких,мистичких, расистичких и механицистичкихфилозофских система, која је имала с једне странеда угуши ослободилачку,револуционарну,стваралачку мисаомарксизма-лењинизма, тај верни одраз и моћно оружје интересаи тежњипролетаријатаи радних маса Југославије, а с друге стране да фалсификује саме тежње народа Југославије у њиховим сопственимочима и очима читавогасвета; дотле нова Југославија, ослобођеналажне метафизичкемаске, показује као своје, аутентично, народно победничко лице револуционарну и стваралачку мисао Маркса, Енгелса,Лењина и Стаљина, чијом свемоћном тачношћу је КПЈ на челу са другом Титом провела народе Југославије кроз ослободилачкират, народну и социјалистичкуреволуцију и повела их у изградњусоцијализма. Стара буржоаскафилозофија, која је отваралаполуколонијалне филијале разних западњачкихидеалистичкихшкола, забашуривајући ово своје служинствопремафилозофемимаимперијалистичкогЗапада тиме што се код сваког писца претстављалакао нека тобожња нова синтеза,раскринканаје и разбијена ослободилачкомпобедом оружја самих народа Југославије и победом њиховог идеолошког оружја, марксизма-лењинизма, нове,делотворне,тачне и свемоћнефилозофије револуционарногпролетаријатаи широких радних маса човечанства. Филозофија нове Југославије постала је у рукама учитеља и вође народаЈугославије, друга Тита и његових најближих сарадника,убојито и свемоћно стваралачко оружје марксизма-лењинизма,које,

8

Др ДушанНедељковић

наоштренопосебним животним условима и историскиммогућностима земље, народа, Комунистичке Партије Југославије и постојања огромне, револуционарне,ослободилачке снаге СССР, отворило је путевека светлој будућностинашим народима. Стара буржоаскафилозофија Југославије речникоми појмовима западног империјализманудила је сто разних фалсификованихслика света, тобожњих објашњења света; нова филозофија Југославије стваралачкимења стварностзахваљујући свомедубоком и свеобухватном сазнајном захвату у законитост не само збивања у данашњој историји човечанствауопште, већ и у посебну законитостисториског развоја нашег народа под њима својственим посебним условима. И док данас стара буржоаскафилозофија,та разноликастотинапривесака мрачњачких, назадњачких западних емпириорационализама, позитивизама,интуиционизама,прагматизама,ирационализама,антропологизама, расизама, антропотеизама,фидеизама, нестомизама и других разних изама, као отсеченирепови од живог тела западног империјализма,копрцне се гдештоу својој сенцизаборава;марксизамлењинизаммоћно води народе Југославије путем изградње социјализма, стварањанове, више социјалистичкекултуре. Заборављенау својој целини и одбаченана сметлиштестарога гвожђа, буржоаска идеалистичка,мистичка, расистичка,механицистичка, реакционарнафилозофија старе Југославије тиња као заостатак у неретким главама наших интелектуалнихрадника и смета многимаод њих да свој стручни,научни,интелектуални посао обављају јасније, отсечније,слободније,делотворније.Да их помогнемода бар са овим заостацимадонеклеобрачунају и да њихови стручни и научни радови немају са те стране више ненаучних, мистичких, механициетичких и уопште идеалистичкихнатруна и штетних противнаучних мрља и кочница, покушаћемода овде укратко, у основним, битним, линијама изложимосве главнеправце филозофијестаре Југославије, покажемокако и зашто су они нужно никли у нашој средини,какву су друштвено-историскуулогу играли и који им је био битни недостатаккоји их је чинио из основалажнимса становиштанауке у стваралачком развоју, са становишта филозофије марксизма-лењинизма. У борби за чистоту науке, а противу заостатакаразних врста мистицизама, идеализамаи механицизамакојима је оперисаластара југословенскабуржоазија, критички ћемо овде расмотритисве немоћно шаренилодекадентних,мрачњачкихпротивнаучнихфилозофемасвих наших Петронијевића,Базала, Дворниковића,Анта Бауера, Ушеничника, Вебера, Николаја Велимировића,Ксенија Атанасијевића,Коста Стојановића,Драгиша Ђурића, Сима Марковића,Михаила Петровића, Богдана Поповића итд. и у главним, суштинскимлинијама показати с једне стране унутрашњу научну ограничености лажност њихових учења, а с друге њихову, друштвеноисторискиусловљену трулу реакционарност. 1 — За образовањефилозофскемисли старе, полуколонијалне а најзад монархофашистичкеЈугославије, несумњивоје „хиперметафизика" Бранислава Петронијевића једна од најкарактеристичнијих

Реакционарна филозофија старе Југославије

и најзначајнијих

појава. Она је

својим

грандиозним

9

метафизичким

конструкцијамас једне странеприлично бруталносузбила и угушила ону филозофскуструју која је од Алимпија Васиљевићаи Кујунџића до Боже Кнежевића израстала на Џону Стјуарту Милу, Спенсеру, Карлајлу и Беклу и одражаваладворски „либерализам"српске буржоазије и државе у формирању,— а с друге стране својом метафизичком, уображеном супериорношћуи прећуткивањем покушала да привиднонаткрилиреволуционарнирадничкипокрет који је од Светозара Марковића до Димитрија Туцовића и Душана Поповића водио борбу да усвоји и у животпримени филозофију марксизма. За правилно и потпуно разумевањеу свету најгласовитијег и У старој Југославији

најутицајнијег

филозофема, филозофског

система

БранисливаПетронијевића,требапоближезнати како је он друштвеноисторискиникао и шта је собом донео. Овај идеализам,који се крстио многобројним другим измима

као „консцијенсцијализам", „емпириорационализам", „биформни финитизам", „монадолошки моноплурализам", „мализам", „индиферентистички трансцендентални оптимизам", итд., никао је заједно са

размахом великосрпскебуржоазије, која се прикрадалада ослободилачку борбу српскоги осталихнародаЈугославије изопачи и претвори у завојевање Балканаи поробљавањебалканских народа. Да шовинистичкуи поробљивачкутенденцијувеликосрпскемилитаристичкеи чаршиске клике филозофски формулише, Петронијевић је своју метафизикудигао у сферу највиших апстракција и назвао „хиперметафизиком"и поставио„моноплуралистички"поглед на свет, погледпо којем је било битно показатикако се духовно, иако крајно и једно, као монадапоклапаса мноштвом„нижих“ монадаив којих се гелосастоји, па било то тело човеково,нације или читаве васељене,и „хиперметафизичка" делатност такве духовне монаде је сва у „акту

негације" којим се како свака телеснамонада у телу, тако и сваки појединац у телу нације посебно одређује, ограничаваи на своме иесту држи у поретку дисконтинуитетаи неједнакости.(Der ontolo-

gischer Beweis

für

das Dasein des Apsoluten,

1897;

Principien

Metaphysik, Bd I, Abt. I, 1904, Abt. II, 1912; Hauptsätze der taphysik, 1930). Из овако

на главу постављеног

„хиперметафизичког"

der

Me-

„моно-

плурализма"развио се његов објективни идеализам,који се назвао још и „консцијенсцијализмом"

зато

што је истакао

да

свеколико

сазнање ниче и развија се непосредним искуством свести, тј. тиме што треба да свест.сама собом носи оне, нумерички и логички просте чињеницекоје су аксиоматичкогкарактера,и из којих се састоји све сложеноискуство,природаи живот. А са овим је моноплуралистички, монадолошки објективни идеализампостао „емпириорационализам", сводећине само ову стварноствећ и све сложенелогичке нужности, све законитостина просте аксиоматичкедате саме свести. (Der Satz vom Grunde 1898;Principien der Erkenntnislehre, 1900; Основи теорије сазнања, 1923; итд.). Одбацујући објективно постојање материје, Петронијевић поставља апсолутну стварност свести усвајајући и релативну стварностнесвесногкао минимума свести,па оно што се зове

10

Др ДушанНедељковић

материјом, он сматраовим минимумомсвести.И у оваквом „хиперметафизичком" свету,који је сав свест, Петронијевићразликује у апсолуту свести два елементарнаиманентна квалитета, осет и осећање, и два елементарнатрансцендентна квалитета,моћ перцепирањаи вољу, — и са тим своди сву природу, друштво и човека на такав панпсихизам, у којем ће некакав „несуђени" „Апис" или „суђени" Стојадиновић (владајући под хитлеровском паролом „једна држава, једна

нација,један вођ") покушатида буде душа иманетна свим душама

народа Југославије и оваплоћењеонога „хиперметафизичког"принципа негације који поставља између реалних тачака (Mittelpunkt) иреалнемеђутачке(Zwischenpunkt)да се реалнетачке не би ни додирнуле и да би, све подвојене, биле поведене Петронијевићевом „транс-

ценденталномоптимизму"тј. стању апсолутненепокретностии безосећајности,у којем треба да је права, апсолутна,метафизичкасрећа. Јер, Петронијевићје у оцени вредностиживота и света „малист" и свој „хиперметафизички"систем кити још једним новим „измом", називајући га „мализмом", а то значи да у свету и животу, због сталногкретањаи мењања,има више зла, више бола и трпљења,него што има задовољстава,— али у светуи животупостоје и „емоционална. индиферентнастања" и сва еволуција се састоји у томе што је њих све више, па је Петронијевић и „индиферентист' који проповеда „хиперметафизичку"апсолутност„принципа негације" којим ће еволуција зауставитисва кретања и све мене, погаситисве боле и сва задовољства,па ће свет и живот најзад уснути у Петронијевићевом „трансценденталном оптимизму" апсолутнеиндиферентности,„хиперметафизичке"равнодушностибез иједне сенке ни трпљења ни задовољства, где се ништа неће покренутини променити и све остати у блаженствунепроменљивебезосећајности. Некада су језуити хтели индиферентизмомзадржатиточак историје и овековечити феудализам,а данас се Петронијевић својим „хиперметафизичким"„индиферентизмом"прославиоу свим реакционарним речницимаЗапада, који редовно наводе за пример и углед страниценашег „малисте"као што су Principien der Metaphysik, Bd I Abt. I, 1912, стр. 337—424 и чланак Sur la valeur de la vie, у часопису

Revue philosophique 1925. Као таквом му је великосрпскареакција направилареноме великог метафизичарафинитисте,моноплуралисте,консцијенсцијалисте и индиферентисте.Као таквоме, мрачноме идеологу „моноплуралистичког“ свођења мноштва нашег народа на једну јединственувишу духовност и вољу која ће наше људе усрећити хиперметафизичком срећом да постанупотпуно индиферентне,безосећајнелутке, тј. роботи, посветио је своју докторску тезу Die Lehre vom diskreten Raum in der neueren Philosophie (1922) најбољи његов ученик Никола Поповић, који је под фашистичком окупацијом именован од издајника

Недића за ректора Београдскогуниверзитетаса немогућимзадатком да фашизује вековно то жариште слободарстваи демократије.Овај Петронијевићевнаследникна катедри филозофије, својим радовима као „Шта је човек и која је вредностњегова живота" (у Вољи 1925) припремао је Александрову шестојануарскудиктатуру, чији је био на Универзитету повлашћени претставник,а стални сарадник поли-

Рeакционарна филозофија старе Југославије

11

циско-љотићевских новина,тзв. Студентскихновина,итд. Он је у Фројдовој теорији о „над-ја"

налазио потврду уједно за „хиперметафи-

зички" моноплурализами своја шестојануаристичкааксиолошкарасположења,као и оружје за борбу противу дијалектичкогматеријализма. Јер, док се учитељ чврсто држао завере ћутања противу марксизмалењинизма,дотлеје ученикразмануои моноплурализмом,и рикертовштином,и фројдизмом,и квислиншкимсвојим ректорством,не би ли спречиооно што се не да спречити:победу истинеослобођењарадног човечанства,победу филозофије марксизма-лењинизма.Његова квислиншка пракса под окупацијом разоткрилаје да и слепи виде његову теорију. Идеологија моноплурализмаје одвела издајству и Милана Н. Јовановића, писца књиге Емпириорационализам као гносеолошка док-

трина (1931)која је хтелада докажеда је Петронијевићевконсцијенсцијалистички солипсизам једина наука о сазнању и Петронијевић пророк оног једног које је мноштвои све, које је пре рата,разуме се, дисалоу Александруили Стојадиновићу,а под окупацијом за Јовановића у Дражи, а за Николу Поповића у Недићу, она виша свест која обједињује мноштво и владањиме „актом негације", делећи,одређујући, ограничавајући,уквржавајући. И овај тобож аполитички, изнадполитички,хиперметафизички апстрактнишаблон, богато хонорисан од шестојануарскедиктатуре, одвеоје своје следбенике,због издајничкихи злочинихделањихових, преднароднисуд. А Петронијевић,који је увек остављаомудро другимада његова учења у пракси примењују, објавио је после ослобођења брошуру Три дијалектике(1946),— и очекивалоби се да макар једна од тих трију дијалектикабуде марксистичка;међутим, учитељ „хиперметафизике" остаје непоколебивоу својој старој завери ћутања противу марксистичкематеријалистичкедијалектике,и излаже само три идеалистичке, реакционарноизвитоперенедијалектике: Хегелову, Хамленову и своју, од којих је најреакционарнијанесумњивоона која није само метафизичка,већ хиперметафизичка,Петронијевићева. Овде наш хиперметафизичарпокушава да поред Хамленових учења изведе начисто своја, којима би да потпуно испразни „рационално језгро" Хегелове дијалектике негирајући сваки противуречни однос између супротностии тиме укидајући свако кретање и претварајући свет у антитетичкепојмове који се статичкиуклапају у хармоничан непокретансистем на чијем врху влада „спајајућа супстанцијална тачка", одређеног„комада бића". Овде наш аутентичниобјективни идеалистсводи свет на појмове и о дијалектиципише: „Под дијалектиком у ужем смислу разуме се антитетичкадедукција чистих појмова једног из другог" (стр. 5). И за њега моментисазнајним и практичним искуством одражене природне стварности: злато, жуто, белои црно јесу само„чистипојмови" који се или „аналитички"налазе једни у другима или чак „дијалектички“ производе једни друге, те формулишена пр. следећизаистахиперидеалистички софизам: „Док је аналитичкадедукција једнога појма из другог чисто репродуктивна, дотле је дијалектичкадедукцијапродуктивна, стваралачка.Жуто као ознаканалазисе у самом појму злата,из кога га анализомдобијамо; а

12

Др Душан Недељковић

црно као антитезабелога сасвим је нов појам (пошто у беломекао таквом нема ничега црног)". Уместо да у свима појмовима, било то

златаили жутог,белогили црног,види мисаонаодражавањау људској главиизвеснихпредметаи природнихзаконитостикоје наукаи људска пракса утврђују и користе, Петронијевић их издваја од сваке ствар-

ности, праксеи науке, и хоће да им, потпуно „чистим" од природне стварностии научне озбиљности,одреди њихове апсолутне,хиперметафизичке односе. А нашто овом хиперметафизичарутог Зашто ће му тог — Да би избегао,ако не и оповргао,оно што је било још живо и реално у „рационалномјезгру" Хегеловедијалектике,што је било „рационално"јер револуционарно,а то је противуречносткао мотор свеколикогкретања,као прелаз од једног другом, од старог новом, и да би покушао да све уквржи и окује непомичнимсупротностима које би се међусобнодопуњавалеи слагале.Он о својој назови дијалектици каже: „У пишчевој дијалектици, као и у Хамленовој, теза и

антитеза претстављају супротне, али не и противуречнепојмове" (стр. 14). Најважније за хиперметафизичку„дијалектику" је заобићи живу противуречности борбу у природи и друштву, и проповедати неки апсолутни, непроменљивисвет у чијем сваком „комаду бића" влада као „антитеза", као „акт негације" нека „спајајућа

супстанци-

јална тачка", И својом, „трећом“, назови-„дијалектиком",која је сушти антипод конкретној, чињеничкој, материјалној дијалектичностираз војног процеса природе, друштва и мишљења, Петронијевић објашњаваапсолутну,вечитуструктурусветатиме што је насупрот„тези" „праједног"

дата „антитеза" „прамногог", које

су обухваћене „син-

тезом" „коначне множине интензивно-растављајућихтачака", а ова

„синтеза", која је у ствари „теза", има према себи врховну „антитезу",

„спајајућу супстанцијалнутачку". И управо ова, „спајајућа супстанцијална тачка" треба да је извор сваког „комада бића" или постојања тиме што је „акт негације" у дејству, па су дате „растављајуће тачке", „квантитативни" и „квалитативни акти негације", а са њима

њекстензивниакт негације" (простор итд.

или у „квалитативним

актима негације" као „примарни", „свесност и воља", а као „секундарни", „емоција" и „сензација" (стр. 22). Из онтолошки апсолутизо-

ваног принципанегације,којим треба да „супстанцијалнатачка" спаја одозго све супротности, произилази да су „свест" и „воља" „примарни" квалитети бића, а „емоција" и „сензација", којима се сазнаје спо-

љашњи свет и друштво, „секундарни",из првих негацијом изведени, у „датама свести" откривени,па је извор свих вредности,које воде декадентском„малистичком"рају безосећајности,у „спајајућој супстанцијалној тачци", — извор свих вредности и стварности, који као

„акт негације" спаја и раздваја све супротности и спречава их да се не преобратеу противуречност. Јер, то је онај битни задатак који Петронијевићеваапсолутна статичка „дијалектика"

треба да постигне како својим субјективним

„консцијенсцијалистичким"' идеализмом,који се преобраћау „емпирио-

рационалистички" објективни

идеализам, тако и својом

„моноплура:

листичком"онтологијом: да се свет и друштво претставекао све саме супротности,које се у своме јединству међусобноусловљавајуи држе без икакве међусобнепротивуречности.

Реакционарна филозофија старе Југославије

13

Признати противуречностјесте признати да оно што постоји нестаје и друго настаје, да старо умире и ново се рађа; и управо да се то не би призналоапсолутизујесе, хиперметафизичкисе фетишизује „акт"' или „принцип негације" и од њега чини нека врста свемоћног

метафизичкогбожанства. Петронијевић је апстраховао, једнострано и искључиво узео и апсолутизоваооно што је било идеалистичкоИ реакционарно у Хегеловој дијалектици, а то је онај „негативни однос"

(negative Beziehung) којим се супротностиспајају и прожимају и од

овога хегеловског односа начинио

ону

„спајајућу

супстанцијалну

тачку" која је оваплоћени„акт негације", акт којим треба да се све супротности држе у равнотежи петронијевићевске статике и апсолутног онтологизма,и буду вечне и непокретне под хиперметафизичком апсолутном влашћу „акта“ или „принципа"

„негације".

Тако

је, после Хамлена, Петронијевић изградио оригиналну метафизику „хиперметафизику",засновануна ономе што је реакционарноу Хегеловој дијалектиции што је он издвојио и једностранопосебно обрадио као „трећу" дијалектику, а то је умртвљено јединство супротности које апсолутизује и чини вечним и непокретним помоћу некаквог

„акта"

или „принципа"

„негације",

који

није ништа друго

него принцип реакционарностии реакције хиперметафизички чак отелотворену некаквој „спајајућој супстанцијалној тачци". Узети јединство супротностибез борбе супротности и без противуречности којом се крећу и развијају супротности,јесте узети оно што је површинско без суштинског,релативнобез апсолутног,облик без садржаја, појаву предметабез његове суштине, релативномировање без дубокогсвеопштегкретањаи развоја чији је оно само један моменат, — и још ове супротностизауставити,укочити, овековечитихиперметафизичкимпринципом „акта негације" јесте покушај да се у оригиналној статици апсолутног онтологизма и назови-дијалектички изолованог јединства супротности пружи „принцил"

или акт" „нега-

ције"' као противнаучнооружје противнародној, освајачкој и поробљивачкој, шовинистичкој,великосрпскојмилитаристичкојчаршији и уопште унутрашњој и спољној империјалистичкојреакцији. И као да је Петронијевић, творац једнога од многих стотина реакционарнихидеалистичкихсистема XIX и XX века, увидео узалудност његову пред стваралачкомснагом коју очигледно показује филозофијамарксизма-лењинизма у богатом развоју наше земље под руководством КомунистичкеПартије на челу са другом Титом, јер је већ друге године наше прве петолеткеподнео молбу Претседништву Српске Академије Наука да буде премештениз Одељења друштвених наука у Одељење природних наука, тиме окрећући леђа филозофији и посвећујућипоследњегодине свога живота природним наукама. Уосталом, заслужан палеонтолог,Петронијевић је учинио на пр. на лондонском Археоптериксу и берлинском Археорнису значајна открића која су сва јасно ишла противу његове статичке

„дијалектике" непроменљивихи вечитих супротностибез икакве противуречности. Његово откриће на Археоптериксује показалоуправо живи примероне противуречностиу којој је једно и исто живо биће и водоземац и птица,тј. оно биће у којем се непосредновиди како староумиреи ново се рађа,и једно у друго скоком прелази,или како

14

Др Душан Недељковић

нагомиланеквантитативне промененаглопрелазеу коренитуквали-

тативну промену, како се развој битно збива противуречношћу неста-

јања староги настајањановог.Па и у овој последњојодлуциПетронијевићевој побеђује она иста филозофија која је победила у Народноослободилачкој борби наших народа и која данас побеђује у изградњи

социјализманашеземље,филозофијакојој је он и противусвоје воље

пружио врло лепу илустрацију својим открићима на Археоптериксу, дијалектички материјализам.

2 — Стару реакционарну,противнародну,краљевскуЈугославију, са чијих врхова су владалитешки израбљивачинарода Југославије и агенти империјалистичкихсила, нарочито разнолико и

обухватно је идеолошки одразила она филозофска струја ирационалистичког, верског активизма која је спајала тадањег претседника Југословенске академије знаности и умјетности, Алберта Базалу, професора љубљанског универзитета Франце Вебера, Петронијевићеву ученицу Ксенију Атанасијевић и распеваног расисту југословенског унитаристичког национализма Владимира Дворниковића са владиком Николајем Велимировићем, архибискупом Антом Бауером

и професоримакатоличкихи православнихтеолошких факултета

Стјепаном Цимерманом, Алешом Ушеничником, Бориславом Лоренцом, Владаном Максимовићем, затим са филозофирајућим физиолозима какав је професор београдског универзитета Иван Ђаја или расистички настројен биолог Боривоје Д. Милојевић. Ово веома шарено друштво, у којем је сваки својим „оригиналним" гласом препевао и „пресађивао" било емпирио-критицизам,било прагматизам,било бергсонизам, било достојевскизам, било неотомизам итд., заједно је било сложан хор који је мистику и ирационализампозивао упомоћ противу

разума.Јер сав разуми сванаукаи савживотниинтереснашихнарода говорилису о неминовности пропадањастароги рађањановог,па су сезатосви ови филозофирајући лакејипозлаћенихи крунисанихслугу туђина сложили да јуришају противу разума и певају славопојке осећању, интуицији, вери — мрачњаштву које би једино могло реак-

цију покритии прикрити,и напредакнаших народаи човечанства успорити,ако не и одложитии онемогућити. Тако дугогодишњипрофесор филозофије на универзитетуу

Загребу, Алберт Базала, постаје под условима старе Југославије претседник Југословенске академије, заслужан што је са позиција емпи-

риокритицизмаиз времена своје Povijest filozofije (књ. I, 1906;

књ. II, 1909;књ. III, 1912),идући линијом метафизичкедискусије која се кретала од Авенаријуса до Милер-Фрајенфелса,прешао на позиције

таквогирационализма и интуиционизма, какавје изражену његовом

спису Metalogički korijen filozofije (Die metalogische Wurtzel der Philosophie, 1927) а по којем рационализам треба да је научним апстракцијама осушио људску мисао и филозофију, који се могу

спастијош само на тај начиншто ће се вољними емотивнимактом, отворено се повезујући са религијом и поезијом, људи вратити пре-

логичкомосећању тоталне стварности.Са осталим претставницима реакције и мрачњаштва,Базала је у старој Југославији дигао барјак отворене декаденције тврдећи да је разум, који „механизује све",

Реакционарна филозофија старе Југославије

15

неспособан да схвати непосредно проживљену стварност која је пре

свегацелисходнадинамичкаделатност.

И бројна је за Базалом плејада буржоаске декаденције која у старој Југославији ратује са разумом. И сва она наступа под палицама

бергсонијанскогинтуиционизма,американскогџемсовско-дјуеовског прагматизмаи белогардејског берђајевизма да покаже нашим наро-

димакако им требапрескочитиразум и рационално,те се вољом и емоцијом, вером и поезијом загњуритиу ирационалнои ту непосредноосетититоталнионтолошкисмисаои тоталнустварност. И сва је она јуришала на разум, на рационално, оптужујући га да „механизује све", свесна да је оптужба лажна, јер је знала да је

још Хегелпоказаода је механицизам самоједностранаприменаформалне логике, и да је још

он „назрео"

дијалектичност

рационалног,

а прећуталаје стварниразлогсвога непријатељства премарационал-

ном, а то је да рационално је револуционарно,како је то марксизам-

лењинизамобилатопоказаотеоријоми праксом.

Прећуткујући ову јасну, стваралачку, револуционарну, победоносну истину, и подмећућијој лажну оптужбу да рационално има тај крупан, неотклонив недостатак да је празно механичко понављање, Базала је захтевао враћање ирационалном и ирационализму,и нудио свој „активистички идеализам", још једно издање субјективистичке мистике и солипсизмавладикеБерклиа. По њему, да би се непосредно схватила тотална стварност и вољом и емоцијом прешло од „акта" свести на „акт над актом" пуног сазнања, треба актом воље обухватити целину своје личности у њеној окренутости предметима тј. у њеном доживљавању које је Милер-Фрајенфелс називао „животном

реакцијом",а које Базала зове „творачкии пројектирајућистав",

извор свеколике објективности и активности. Тако у самом личном непосредномдоживљавањутреба да се налази двоструки металогички корен свеколиког сазнања и стварности. Полазећи од личног и индивидуалног, Базалин „активистички идеализам" налази у њему и његовим „намерама" и „намере" читавог света, а са њима и сву стварност.

Базалино металогично, интуитивно сазнање, треба да трансцендује рационалнои мисао уопште,и да схвати своју сопствену базу у животу или творачки емотивно-вољни акт који сачињава његову суштину. Затим, ово ирационално сазнање треба да путем једног новог акта трансцендујеи сам живот, путем тога што је суштина у самом животу, а то је његово творачко и пројективно постојање, и дефинисатистварност спољашњег предмета „у функцији" проживљеног. Као што за познавањеи пројектовање онога што се дешава у другима треба „проживети у себи" њихову личност, тако је нужно за познавање и пројектовање стварности једног спољашњег предмета проживети је у себи; а наш живот, који је битно воља, стварање,пројекција, поста-

вићетај предметпотпуносвојом интуицијомкоја врши другу мета“

логичку

трансценденцију и

стварности.

обухвата

тоталитет метарационалне

Као што је некадаза владику Берклиа биће објективних предмета

билоу нашој перцепцији(esseest percipi),такоза Базалусветје наша

воља, наше стварање,наша пројекција која се може једино схватити у њеном „металогичкомкоријену": у самим „интенцијама" непосредног

16

Др Душан Недељковић

доживљавања, у самом „примордијалном

акту", томе извору истовре-

мено свих наших творачких пројекција спољашњих предмета,као и вредности које приписујемо пројектованим предметима тиме што „примордијални акт" садржи и „етички моменат" којим сесве вредности постављају. А пројектујући све предмете и имплицитно их вредносно одређујући, „примордијални акт" их истовременоемотивно тотализује, те свет наш, поникао сав из нашег „творачког и пројекторског става" или „непосредног доживљавања", истовремено.је емотивни тоталитет.Тако у „металогичком" „примордијалном акту" треба да творачки, вредносно и емотивно доживљујемо целину стварности у самим њеним изворним „интенцијама", у њеној постављачкој, пројекторској вољи, на самом извору свих њених вредности и у њеном емотивном нераздвојном тоталитету. Теорија о оваквом „ирационалном", „металогичком" сазнању, као тобожњој могућностикод свих људи, чија је мисао обично „око-

вана логичкиммеханизмом", устварије теоријаи пропагандамогућности таквог алогичког,мистичкогсвезнањакоје би било дато изу-

зетним људима, надљудима, фашистичким месијама, „фирерима"; — и, заиста, управо оваква ирационална, „металогичка", мистичка моћ

сазнањасе приписивалаХитлеру, и сам је Хитлеру у веровао.

своју моћ

Базала је писао како нам је „хисторија на прекретници",и како ми не можемо знати шта ће бити у ново доба које је пред нама, као што нису знали људи Средњег века шта ће бити у Новом. Заједно са

разумом,

тобож

нужно

механицистичким,

одбацивао

је

он

а limine

марксизам-лењинизам који је заиста са рационалномтј. револуционарном научном тачношћу предвиђао настанак и развој новога доба.

Базалаје био у старој Југославијибарјактару борбипротивуразума и разумског,и тиме прећутнои противурационалне, револуционарне науке марксизма, а за мистику, мрачњаштво

„металогичког",

„метара-

ционалног"верско-поетског, тоталитаристичког сазнањакојим треба да разни хитлериили мусолиниили стојадиновићивидовитоповеду у такво „ново доба" које треба да буде стари, црни Средњи век.

У ту борбу противу рационалног, противу онога што нужно и

револудионарно долази,противунауке,противуновог, метафизички

је за Базалом пошла читава литија монденскеинтелектуалштинестаре

Југославије, отварајућифилијалеразне нацистичке,прагматистичке,

интуиционистичке,белогардејске соловјевске, берђајевске и свакојаке

другемистике.

Међу њима нарочито место заузимају доцент Павао Вук-Павловић и публицист др Зденко Вернић. Први, својом књигом Spoznaja i spoznajna teorija (1926) феноменолошки продубљујући металогицизам свога учитеља Базале и објашњавајући како у живој „структури" сазнавалачког акта прво-

битнасвестсе превазилази(трансцендује) прво у непосреднодоживљени предмет,а затим и у „метаемпириску" стварност(„метаемпириско постављањеемпирискогпредмета"и „метаемпириско постављање метаемпирискогпредмета"), бациће се у својој књизи Личност и одгој (1932) са ретким метафизичарскимапстракционизмомда тоталитаристички доказује.да је симпатија, да је љубав унутар једне

Реакционарна филозофија старе Југославије

17

нације једини покретач свега племенитог,па и васпитања које треба целину нације да одведе највишем добру, а напротив да је извор сваког зла у конфликтима који из егоистичких побуда могу нићи у

једној нацији,из побудажељеза влашћуитд. И кад је ову своју тезу о напредности апсoлутнеи тоталитарне љубавиунутарједне нације,

а „реакционарности"сваке борбе изложио 1934-те на Међународном филозофском конгресу у Прагу, Павао Вук-Павловић се изненадио каквим френетичкимаплаузом су га поздравили бројни филозофирајући хитлеровци са Фелдкелеромна челу. И док Павао Вук-Павловић, са другим Базалиним ученицима

испредапсихологистички ову реакционарну тоталитаристичку метафизику о „метаемпиричкој' тоталитарности једне нације (не изјашња-

вајућисе да ли се ту радио Александровој,великосрпскојјединстве-

ној југословенској нацији или о Павелићевој хрватској нацији „вишег

расног", „германскогпоријетла"),дотле је др Зденко Вернић,про-

фесор филозофије и публицистхватао овој метафизичкој жици и њен

вишиизвору емпириокритицисте Авенариусаи биологистички тврдио да је читава филозофија биолошки феномен, тотална животна реак-

ција на свет,митскаи критичкау основи, спектакуларна и научна

затим, искуство и критицизамнајзад (Теорија филозофије, у Прегледу за филозофију и психологију, 1927).М сав овај емпириокритицистички

зоологизам,упрегнуту александровскии мачековскипрофашизам,

употребио је сву своју „митску" основу и „спектакуларну", „емпириску" надградњу да, као „критицизам",

предно(Светисмех, 1928;Тезе 1930).

смехом нападне све што је на-

Но овај базаловско-вернићевскиирационализамцветао је у ста-

кленој башти високе буржоаске интелектуалштине им,ван народа и противународа,његовметафизички критицизамостајаоје углавном безуби апстракционизам. Међутим, имао је он свој одјек у ономе зоолошком ирациона-

лизму,тј. расистичком мистицизму који је са Др ВладимиромДворниковићем из јефтићевских монархофашистичких влада министровао и са владиком Др Николајем Велимировићем са амвона грмео противу

демократијеи комунизма,а за великосрпски„интегралнијугословенскинационализам", прирепакбило францускогили енглескогили

америчког империјализмаили немачкогфашизма, ко да више. И у томе

лакејскомдруштвуирационалиста, прагматиста, југословенскихрасиста, које је дуго својим „филозофским“ чланцима испуњавало све

часописеи листовестаре Југославије и објављивалонајлуксузније

књиге, било је министарских помоћника и владика, плагијатора и

издајника,разнихслугуокупатора. Типични претставникове групе противнародних,националистичкихпропагандиста је бивши професорзагребачкогуниверзитета и министарски помоћник у Јефтићевој монархо-фашистичкој влади,

ВладимирДворниковић. Сасвимкарактеристично за читавугрупу, он је за времепрвог светског рата, док су Јужни

Словени, једни од Немаца вековима по-

робљени,а други крваворатом прегажени,чинили,напореда се од немачкогимперијализма ослободеи уједине,доказиваосвоју лојалЗборник Филозофског

факултета I

2

18

Др Душан Недељковић

ност непријатељу

објављујући

у лајпцишком

часопису Zeitschrift

für

Philosophie und philosophische Kritik (1915) чланак W. Windelbands Einfluss bei den Südslaven приказујући Јужне Словене као обетоване колонијалне народе винделбандског немачког духа.

А још се рат није био ни завршио,он је у Берлину(1918)обја-

вио своју књигу Die beiden Grundtypen des Philosophirens, у којој је доказивао, као што ће доцније у Југославији доказивати са две своје дебеле књиге Savremena filozofija (Загреб, I, 1919; II, 1920) да је „тип" интуитивног филозофирања дубљи и да једино он мистичком

непосредношћу захватаживу стварност.Овај мистицизамје имао да буде патетична маска ономе

колонијалном национализму који је

с једне странерасистичкитрубио о некаквојјугословенској раси, а с друге стране идолопоклоничкиширио мање или више отворено поробљивачке погледе империјалиста са Запада. Тако Дворниковић је један од првих који

популарише код

Јужних Словенапрагматизам(ПрагматизамВ. Џемса,Загреб, 1915), идеологију под чијом заставом америчкиимперијалистимаршују у фашизам. Дворниковић је, такође, писац књиге Wilhelm Wundt i njegovo značenje (1920), која популарише овога утицајног немачког писца који је за време првог светског рата објавио да је сва наука само немачкаи да је немачканација позвана да буде учитељицачове-

чанства(што је било исто што и на виљемовско-тисеновском језику:

да буде господар света). Дворниковић је, дакле, био онај интелектуални „дипломирани лакеј": добро јутро чаршијо на обе главне империјалистичкестране, — достојан доцнији министарски помоћник

монархофашизма. И управокао такав,Дворниковићје засуодневнуштампучланцима и књижарске излоге дебелим књигама у којима је проповедао

неку врсту колонијалногјугословенскограсизма.Он је већ 1919у Савременику објавио програмскичланакСнаганашерасе,а затиму

књизи, која је лансирана у неколико издања и на неколико језика, Psiha jugoslovenske melanholije (2. изд. Загреб, 1925), објашњавао да је оригиналност и снага југословенске расе у, разуме се ропској, меланхолији. Дабоме, да је Дворниковић, кад је овакву најдубљу „расну" карактеристику„открио" у нашим народима, потрудио се да их обилато још пошкропи и својим књигама песимизма (Studije za psihologiju pesimizma, књ. I Шекспир-Хамлет, 1923; књ. II, Hrist, Buda,

Šopenhauer,1925).А кад је Александар,на помолу кризе 1929,монархо-фашистичком диктатуромизбрисао последњезаостаткепривидне демократије, онда је Дворниковић у својој књизи Наша кул-

турна оријентацијау данашњојЕвропи (1930) прокламоваоспасоносновраћањенашој епскоји патријархалнојсуштини,у којој треба да наши народи носе расно у себи онај

свечовечански мистицизам

који треба да је својственсвима словенскимнародима,како су то

тумачили белогардејски пророци, које је Александар богато плаћао, — како је то тумачио владикаНиколај Велимировић(писац Речи о свечовеку, 1920) на челу оних енглеских ђака који су пропагирали Достојевског и индуску колонијалну мистику научену у Лондону (Павле Јефтић, Карма, 1926; Душан Стојановић, Руски филозофски и верски проблеми XIX века, 1932; Јустин Поповић, Филозофија и религија

Реакционарна

филозофија старе Југославије

19

Ф. М. Достојевског,1923;итд.). Овим крајње реакционарним патри-

јархализмом, као посебном формом колонијалног расизма, постао је

Дворниковићпомоћникминистрапросвете,написаодебелу,тешкопозлаћенукњигу КарактерологијаЈугословена (1939), књигу „етике расног динаризма",пружио белогардејску руку белогардејцима, Николајима и енглескимђацима који су хтели да наше народе науче индуском менталитетуКарме, као и белогардејској мистици „свечовека".

Из истог тог круга шестојануаризма,југословенскогнациона-

лизма и колонијалног расизма су Димитрије Љотић, Велибор Јонић и Велмар-Јанковић, који су за време другог светскограта, у отвореној,

квислиншкојслужбиокупатору,тумачилида је српскараса створила све културневредностиједино робујући туђину,па су ти издајници чак кројили„Српскикултурниплан",по комеће изграђиватинекакву расну српскукултуру,тиме разоткривајућиалександровски, дворниковићевски, шестојануарски, великосрпскирасизам, који је под изго-

вором јединственејугословенскенације и расе,ишао да подјармии пороби народе Југославије, као колонијални расизам којим би издај-

ници сагнуливрат нашим народимау јарам туђину, у јарам било француског,енглеског,америчкогили немачкогимперијализма. Овај великосрпскирасизам, који у шестојануаризмуотворено правда угњетавање народа Југославије, препоручујући им меланхолију као

основнураснуцрту,разоткривасе под фашистичком окупацијомкао обична служба туђинском империјализму уверавајући наш народ (разуме се народ овог пута отворено речено „ниже расе") да се кул-

турноможе издизатии стваратисамо у ропствутуђину.

И карактеристично је да сви најистакнутији Дворниковићеви филозофски сараднициу Србији на шестојануарском расизму постали су жарки сарадници на „Српском културном плану", плану културног робовања хитлеровској Немачкој. Карактеристичноје и то да они који

су отваралиу старој Југославији филозофскефилијалеидеологија разнихимперијализама Запада,те проповедалипрагматизам, бергсо-

нијанство итд. нашли се у шестојануаризму са Дворниковићем на истој линији и у истим часописима, а под окупацијом под руководством Недића и Јонића у служби окупатору уверавајући наш народ

да једино у ропствуможе доћи до културнихвредности, Да из тога кола мрачнихслугупоробљивачком туђинупоменемо само типичанслучај мрачнефигуреВладимираВујића, одушевљеног поборникаи пропагатораангло-америчког прагматизма у књизи Нови хуманизам, 1923,који у својој шестојануарској књизи Спутана и ослобођена мисао из 1931објашњава како су га прагматизам и бергсони-

јанстводовелидо тога да расистичкисхватида једино живот који потичеиз најдубљихдубинаиндивидуалности нације или расе може потпунода задовољии донесекако оригиналностуметностии кул-

тури, тако и радост и срећу живљењу, а који ће под окупацијом са

Јонићем и Велмаром-Јанковићемрадити на „Српском културном плану"да уверинашнародда јединоропствомможедо културедоћи. А таквих ВладимираВујића, Бранимира Малеша, Филипа Медића,

итд. који су почелитиме што су отваралифилијалеидеалистичких идеологија разних империјализама,прешли кроз александровскодворниковићевску великосрпскулаж југословенскограсизмаи завр2*

20

Др Душан Недељковић

шили квислиншким колонијалним расизмом стварања ропског менталитета, било путем „Српског културног плана" или усташке и четничке каме, било је више, — то су били сви они „дипломирани лакеји", које је ужаснуо херојски Устанак наших народа и који су на разне начине тад показали мање или више отворена своје противнародно лице. 3 — Иза ове ударне, расистичко-мистичкепеснице, са шестојануарцем Дворниковићем и ратним злочинцем Јонићем и Владимиром Вујићем на своме челу, стајала је, као нека врста вечите мистике и

филозофскиизраженевечитереакцијеphilosophiaperennis,„вечита филозофија" православнеи католичке сколастике. Истоветне по свом садржају, исти мистички „опијум", коме је

народ леђа окретао,ове две сколастикесе по форми разликовалеу томе што је католичкасколастикадисциплиновано са архибискупом

Антом Бауером и професоримазагребачкихи љубљанских теолошких и филозофских факултета Стјепаном Цимерманом, Алешом Ушенич-

ником и другиматапкалау месту,називајућито тапкање„неотоми-

змом",

док је православна сколастика анархично, са владиком Нико-

лајем Велимировићем,исповедала неку врсту будизма на гандијевски

или тагорскипатетичанначин,или са добро познатомличношћуиз скандалознељубавнехроникебеоградских вечерњихлистова,Ксенијом

Атанасијевић описивала лук од Петронијевићевог „моноплурализма" преко бергсонијанског „интуиционизма' до Имитације Исуса Христа, или са професором теолошког факултета Владаном Максимовићем објашњавала да је у хришћанству и соколству душа, а у српској нацији тело спасења и уздигнућа богу итд. и тсл.

Поред архибискупаАнте Бауера,писца Teodiceje (1918)и Opće

metafizike ili ontologije (1918), Стјепан Цимерман је претстављао ону католичку неотомистичкусколастикукоја је за рачун Томе Аквин-

ског, као идеологаинквизиторскогцарствакатоличкецркве и феудалнереакцијена земљи,користила,исправљала и обаралавећодавно застарелаКанта(Kant i neoskolastika,књ. I, 1920,књ. II, 1921)и савремене претставнике световнефилозофије. С друге странеје други низ католичкихсколастичара, који, са професором љубљанског Теолошког факултета Алешом Ушеничником на своме челу (видети на пр. карактеристичанњегов рад Das Unbewuste

bei Thomasvon Aquin у Philosophiaperennis,FestausgabeJ. Geuserzum

60 Geburtstag, Regensburg, 1930), одбацују све савремене позити-

визме,еволуционизме, релативизме и материјализме, али зато што их већ налазекод самогТоме Аквинскогизраженена апсолутанначин. Међу свим овим разнимсколастичарима, трулимстубовимареак-

ционарне старе Југославије и живим подршкама Павелићевих усташа

и Рупниковихбелогардиста, нарочитоместоје заузимаоплоднифилозофски писац, професор љубљанског Филозофског факултета, Франце

Вебер, онај ученикБолцанаи Мајнонга који је у свомеаналитичком реал-идеализму доказиваода је верско осећање исто тако елементарно као и логичко, и да се са њим међусобно допуњава (Nauka in

vera, Љубљана, 1928). Он у својој књизи Етика — Психолошкии

Реакционарна филозофија старе Југославије

21

нормативниоснови инстинктивногума (Љубљана, 1923) даје етику као формалнулогику срца,у свемусличнуАристотеловојформалној логици и излаже пет основних „аксиолошких осећања" из којих за вечита времена формално следи онај „инстинктивни ум" и она „инстинктивна моралност" којима се божански треба да усрећи човек

као „раб божји". И овај, најплоднијифилозофскиписац стареЈуго-

славије, прелази у ери шестојануарске реакције на поље отворене

теологијеи објављује књигекао што су Filozofija — Načelni nauk o

človeku in njegovem mestu v stvarstvu (Љубљана, 1930), Sv. Avgustin (Љубљана, 1931)и Knjiga o Bogu (Љубљана, 1934) у којима изграђује такву „субјектолотију" која у емотивној основи субјекта открива сву стварност, личност и хагиологичност, те субјекат својом структуром треба да значи супстанцијалност,вољу и моралност, — другим речима берклијевски персоналистичкирефлекс саме божанске личности. Уопште узев, католичка мистичка сколастика има своју рођену сестру у оној православној мистичкој сколастици на чијем челу су у старој Југославији стајали владика Николај Велимировић и са универзитета искључени доцент-плагијатор, Ксенија Атанасијевић. И као што је мрачна, реакционарна и противнародна католичка сколастика благосиљала издајнике Павелића и Рупника и прикривала у својим трезорима ишчупане златне зубе јасеновачких жртава, верно чувајући вековну своју традицију томизма и крваве инквизиторске реакције, тако је велимировићевскасколастичка мистика благосиљала грозне четничке злочине и са Немцима и дражиновцима емигрирала под скут енглеских и америчких трустова да данас чак из Њујорка и Вашингтона сипа немоћни јед клевета и лажи противу велике данашње културне револуције наших народа. Владика Николај је писао Речи о свечовеку (1920) и своје бројне Беседе о добру и злу, да стару Југославију надахне ропском гандијевском мистиком и од ње учини упориште царском белогардиском „евразиском свечовештву", које је хтело да поведе пре свега Словене у крсташки рат против Совјетског Савеза, а за рачун англо-америчких трустова. За владичину гандијевску сколастику карактеристично је то што је она окупљала с једне стране таквеписце који су, као Јустин Поповић (Филозофија и религија Ф. М. Достојевског, 1923) или Душан Стојановић (Руски филозофски и верски проблеми XIX-ог века, 1932), држали везу са белогардејским, царистичким, „панславистичким" „свечовештвом", а с друге стране преко писца као Павле Јефтић (Карма, 1926) или М. Т. Селесковић (Das Wunder, у Anallen der Philosophie, Bd VIII; Die Welt, ein Antropologismus у Forum philosophicum, Bd I) држали везу са гандијевско-тагорском мистиком коју британски поробљивачи гаје у Индији. А за све њих заједно је карактеристично то да су у Енглеској научили да проповедају спасење словенским Христом „свечовеком", и, као енглески ђаци, остали једна душа са белогардејскимцаристимакоји су облетали око Александра шестојануарског и шаптали му о „упражњеном престолу" руског цара. Поред ове групе комичне старудије, која је својим патетичким фразама очаравала ћифте, извила се фигура нове сколастичарке Ксеније Атанасијевић која је хтела својом мистиком да надвиче све Николаје. Почела је своју каријеру „дипломираног лакеја" као нај-

22

Др Душан Недељковић

вернији ученикПетронијевићевог финитизмаи моноплурализма, али чим је посталадоцент,та јој се славаучинилапремаломда пропо-

веда „мализам", па је ударила у бучну мистику. Пишући и препису-

јући и штампајућисе на свимстранама,она будекао плагијаторудаљенаса универзитета, и отад тек настаје најбучнијаи најцрњамистика.Времекрвавешестојануарске реакцијеприродноналазиу мистичаркиФилозофскихфрагмената (књ. I, 1929и књ. II, 1930)свога писца.А кад Хитлер долази на власт и шестојануаризам постаје монархофашизам,тад емоционалнихришћанскиирационализамса новим лажним лиризмом проповеда у безбројним чланцима жарке сколастичарке (као што су Расматрања о. спасењу, 1933; или Етика праштања, 1934) мистику хришћанске послушности као једини спасо-

носниизлазиз ситуације. Са овом грлатомсколастичарком, која је још прератазавршила у скандалозној хроници,иду бројни писци мистичкихогледа и

максима, какав је, на пример, Анте Дукић, закаснели прагматист „богоискатељ", који у својој књизи Погледи о животу и свету (1931) пише: „Помозимо Бога стваратисвет".

Сву ту противнародну сколастичкумистику,од римски,инквизиторски хладнеи срачунатеБауераи Цимерманадо вашарскеНиколаја и Ксеније,распршилаје, као мутнуи загушљивумаглу,ослободилачкаборба нашихнарода,разбијајућијој и укидајућијој њену друштвену основу: реакционарну буржоазију у распадању, издајничку, монархофашистичкуслушкињу фашистичких поробљивача.

4 — Раме уз раме са сколастичкоммистиком,филозофскије

реакционарно широко деловао онај танки слој претставника„објективне" или „чисте" науке, који је разнолико, али сложно обухватао

скоросву научнуи уопштедуховнуделатност реакционарне стареЈугославијеразнимврстамамеханицизма. Кад се већкретањеморау природи,друштвуи мишљењупризнати,ондага свестибилолажноматеријалистичкиили идеалистички (то је свеједно)на механизами механичко понављање,те тако искључитииз свестиљуди сваку мисао о правом развоју, о правом револуционарномнестајањустарог и израстању новог, — то је онај реакционарни филозофски и опште“

културнизадатаккоји су предасе поставилиидеолозибуржоаске реакцијена разним културними научним пољима од радикалског

министра Косте Стојановића и владајућег естетеБогдана Поповића и

заслужногматематичараМихаила Петровића до социјалдемократе ДрагишеЂурића и издајникарадног народаСиме Марковића.Оно што није могло да се дворниковићским расизмомприведеСтојадиновићевимзеленимкошуљама,или николајевскоммистикомчетничким брадама,ни цимерманским неотомизмомусташкимкољашима,то је требаломеханицизмом разнихврстаоковатида, пре свегамишљу, а затимживотоми деломмеханички,покорнотапкау месту.Зато је механикаоглашенанаукомнадсвиманаукама,а механицизам једином научномметодом. У овом смислује типичанза врло великиброј интелектуалаца старе Југославије случај физичара и дугогодишњег радикалског ми-

Реакционарна филозофија старе Југославије

23

нистрафинансија,КостеСтојановића.Тај негдашњипрофесорфизике на Великој школии писацу то временеколикихкњига енергетичког механицизма(Атомизам, 1898;Основни принципи механике, 1903;итд.),

као министарфинансијасве чини да конструишеништа мањенего термодинамику економскихи друштвенихпојава (Тумачењефизичких и друштвенихпојава, 1910; Основи теорије економскихвредности,

1910;итд.) и ова схватања доживљују у старој Југославији нарочиту пропаганду, бројни чланци Стојановића се скупљају и издају у посеб-

ној дебелојкњизи (Расправеи чланци,1922).

Уз овог радикалског министра стоји раме уз раме својим механицизмом социјалдемократа,професор универзитета у Београду Драгиша Ђурић, који је, као следбеникЛаса и Авенариуса, некад решио „проблем марксизма" (Проблем марксизма, у Живот, 1903) на тај начин што је нашао синтезу „историског

материјализма"

и „научног

материјализма" у ономе што је он назвао „каузално генетичкимодносом", а што је било механички схваћена еволуција као нешто што се

одвија по „законуминималнеакције" и што чини да се све у својој основи устваримеханичкипонавља.

Он је у свом чланку Квалитет и квантитет економске вредности (Живот, 1906) отишао у механицизму тако далеко, да је показивао

чак и у животињскимзаједницама концентрацијукапиталаи вишак вредности, и предложио да се оснује с једне стране „друштвена палеонтологија", а с друге стране „пројективна социологија" која ће

у прошлостии будућностиутврђиватиисти механизамразвоја „економских вредности".Овако овековеченвишак вредностии са њим

буржоазија, и то не само у људским већ чак и у животињским заједницама, затутуљио се и замумуљио у старој Југославији Ђурићевим

списимаписанимнемуштимјезиком авенариусовскихалгоритамау

мистику најчистијег феноменализма.Његове књиге Философија феномена сад (1928) и Праизвор философије (1928) својим феноменали-

стичкимсофизмимаи алгоритамским немуштимјезиком настављају мрачњаштво мистике Николаја и Ксеније Атанасијевић.

Уз радикалскогминистраи Ђурића идеологаоне социјалдемо-

кратије, на коју се стара Југославија у радничким коморама ослањала

и која је са четницимаемигриралапод скут енглескихи америчких

трустова, стајао је издајник радничке класе и наших народа, Сима

Марковић својим механицизмом.Његово антимарксистичко свођење

филозофије на науку (Из науке и филозофије, 1925) сврстало га већ

у исти ред са радикалским министромСтојановићеми ласовскими авенариусовским социјалдемократом Ђурићем. За њега филозофија

није била погледна светреволуционарне класепролетаријата и читавог радног,експлоатисаног човечанства,јединственамарксистичколењинистичкаметодареволуционарногмењања света која својом

„тачношћу“ је „свемоћна", како је Лењин говорио, — већ је филозофија нека еклектичкаутвара која има толико снаге колико је од науке узајми. Тиме је он, седећи често на одговорним положајима наше

КомунистичкеПартије Југославије,спречаваонашу Партију и наше

народе да дођу до револуционарнетеорије и заводио их издајнички

на странпутицу шупљеги реакционарног сцијентизма.А на томе путу

се он срозавао како у политичкој економији (Појмови политичке еко-

24

Др Душан Недељковић

номије, 1933)тако и у природним наукама(Принцип каузалитетаи модерна физика, 1935) на позиције вулгарногмеханицизма,Тако, уместо

да узрочносту природними друштвенимпојавамарасветлиреволуционарнимдијалектичкимзаконимасвеопштеповезаности,узајамне условљености и развојанестајањемстароги настајањемновог у прелазуквантитета у квалитет,а снагомборбесупротности, он узрочност механизује и своди је на релативизам појава. Обилато, уз то, наводећи извеснецитате Маркса и Енгелса, он све чини да своје читаоце,

лишенеу старој Југославији изворнихделамарксизма-лењинизма и могућностида се документују, увери да је овај механицистичкирелативизам,тај издајнички фалсификат,прави правцатимарксизам-лењи-

низам.Као што је у Коминтернидоказиваода националнопитањеу

Југославији је уставно питање, позивајући се на друга Стаљина, тако

је у Југославијидоказиваода његов сцијентистички механицистички релативизамје марксизам-лењинизам, — и друг Стаљин, двапут исправљајућињегово фалсификовањелењинско-стаљинске науке о националности, које се претстављало као тобожњетврдоглавонеразумевање,најзад је о овоме неразумевањурекао: „Нема дима без ватре". И као што је иза Марковићевог дима неразумевањанационалног пи-

тања,тако је и иза његовогдима механицистичког релативизма стајала иста ватраиздаје, исто стајање на позицијама непријатељарадног

народа, на позицијама радикалског министра Косте Стојановића и ше-

стојануарског коморашког социјалдемократеДрагише Ђурића.

Али нису на становиштумеханицистичког материјализма стајали само противнародни радикалскиминистриса својим лакејима,социјалдемократским ревизионистима врстеДрагишеЂурићаи са лажним марксистомСимом Марковићем.На истом томе реакционарном становиштусу били и сви они научницикоји су заговарали„објективизам" у науци, теорију „чисте науке", „науке ради науке"

Такавје био славниматематичар МихаилоПетровић,који, упркос томе што је откриочитавеновегране математичких наука,доживео је због свогаопштегбуржоаско-реакционарног ставада негирасваку вредност Ајнштајнове теорије релативности,а на пољу филозофије

је изградиочитавсистемматематичког, феноменолошког механицизма. Од своје приступнебеседеу Академији наука О математичкојтеорији

о узрочној делатности(1900)преко његоведебелекњиге Елементи

математичке феноменологије (1911) и његових француских књига La mécanique des phénomènesfondée sur les analogies (Paris 1906) и Mécanismes communs aux phénomènesdisparates (Paris 1921) до његовог последњег дела ове врсте Феноменолошко пресликавање (1933) Петровић је изградио читаву феноменолошку механицистичку док-

трину о природи.

Одбацио је он све тзв. супстанцијалистичке

појмове

као

што

су гравитација,афинитетитд., и узео у расматрањесамо елементе аналогијакоји сачињавајуаналогезаконеразних слојевастварности узете у њеној целини,које он сматрапросто „диспаратним".Продрети у оно што је аналогои заједничко у „диспаратним"'феноменима(фи-

зичким, хемиским,биолошким,психолошким,економским,друштвеним итд.), разликовати у њима аналогегрупе,у овим групамаодре-

Реакционарнафилозофијастаре Југославије

25

дитисхеме,типскеи апсолутне математичке формуле,које су с једне странесамо делови више целине,а које, с друге стране,компликујући

се извеснимспецијалнимпараметримаи карактеристикама, могле би да математички објаснесву разноликости све мноштвоствари,— то је задатак који је себи Петровић поставио у својој феноменологији.

математичкој

Овај интересантнипокушај да се нађе она математичкааналошка глобална, целовита схематика која ће својом општошћу повезати и механички нужно собом доносити и постављати све природне законе

(физичке,хемиске,биолошке,психолошке,економске,друштвенеитд.) као посебнемеханизмепосебнихврста феномена,спадау ред оних

типично буржоаских покушаја, познатих још од Декарта, Хобса и

Лајбница,да се светсведена механичкиматематизам, а наукаи филозофија на »mathesis universalis«, „комбинаторику", »ars magna« итд.,

на такавматематизам који ће свет испразнитиод његовог стално

покретног, живог, променљивог, развојног материјалног садржаја и свестига на мртве појаве које ће се сложити у јединственимеханизам математичкиизражен. — Али, осим тога што је Петровић радо као куриозитет и савезник навођен од великог броја емпириокритициста

и махиста,феноменалиста и механицисташиром света, од његове

„математичкефеноменологије"није могло бити ништа. Она није могла стећи ни једног јединог приврженикакоји би јој поверовао и усвојио је до те мере да приступи њеном „даљем разрађивању". Остала је

мртвословона хартији,алимртвословокоје, написанорукомједног изванреднодаровитоги заслужногматематичара, реакционарноделује на многепоштоваоцеовога несумњивогауторитетау математичким наукама. Михаило Петровић је прешао од грубог, вулгарног механицистичког идентификовањазакона економике са законима механике које је исповедао радикалски министар Коста Стојановић на апстрактнији механицизам аналошког феноменолошког математизма, а физиолог Иван Ђаја, на пример, идеалистичкисе запетљао у низу својих књи-

жевнихогледа,као што су Биолошкилистићи(1918),Трагом живота и науке (1931) и Од живота до цивилизације, да покаже како дубоки

животни финализам је с једне стране детерминизамкао сваки други апсолутни детерминизамкоји влада природом, а с друге стране опет да је животни финализамдетерминизамкоји је својствен само животу. Тако, поборник „објективне" или „чисте науке", спаја он с једне стране финализам са крутим општим механизмом, а с друге стране издваја финализам до мистике биологистичког и спиритуалистичког механицизма.Главно је да механицизам пружи изглед „чисте научности" реакционарним мистичким закључцима о цивилизацији

која је

за Ђају вечно буржоаске суштине. Као Михаило Петровић на пољу математичкихи физичких наука што је све засновао на аналошком феноменолошком механицизму и као што је Иван Ђаја на пољу биолошких све заснивао на двоструком и противуречномфизицистичкоми биологистичком механицизму, тако је Богдан Поповић на пољу књижевностии уметностизаснивао на нај-

26

Др ДушанНедељковић

грубљем вулгарном механицистичком

материјализму

свој формализам

и своју „теорију ред по ред" и естетику „чисте уметности и књижевности". Сву „финоћу" и „чистоту" естетичкогосећања сводио је он на то што уметник зна да вешто сложеним малим средствимапроизведе огромне утиске.

Полазећи са Тенових и Бенових позиција, Богдан Поповић

сматра свако уметничко дело само као израз свога историског момента и своје друштвене средине, а велико уметничко дело као друштвену и историску „анатомију, физиологију, психологију и најзад патоло-

гију". И сва естетикаи критикасастојесе у томешто психофизио-

лошки анализирају,

и то „ред по ред", детаљ по детаљ, сам „ефекат'"

или „утисак“ уметничког дела које као израз друштвене средине и историског момента непосредно делује. Овом анализом естетика психофизиолошки утврђује да је сва естетичност уметничког дела у форми његовој тј. у томе његовом својству што минималнимутрошком физиолошких енергија производи максималне психолошке ефекте тј. што се својом формом одвија по физичком закону минималнеакције. Тако је Богдан Поповић својим естетичкиммеханицизмомспајао она два типично буржоаска учења, која обично наоко изгледају неспојива, а то је с једне стране општи поглед на свет вулгарногмеханицистичког материјализма и с друге стране аристократски формализам и импресионизам „чисте уметности". „Лепо, пише он, јесте све оно што изазива у нама пријатно осећање финијега рода... Ова психолошка дефиниција је по нужности недовољно одређена због неодређене природе људских осећања. Преведена у прецизнију физиолошку

формулу,она би гласила:Естетичкоје све оно што даје стимулацију

већу од телесног потрошка, што оставља сувишак стимулације над потрошком. Преведено у механичку формулу, дефиниција би гласила: Естетична су осећања она која су, под иначе једнаким условима, произведена најмањом снагом."

На таквом, типично буржоаском, вулгарном механицистичком материјализму почивао је, исто тако типичан за буржоаску класу у опадању и распадању „богдановски" декадентни естетички формализам који је за неколико деценија био пригушио реализам код нас и нашу књижевност и уметност повео путем опевања „беспрекорном" дучићевском версификацијом „маркизиних"' „ципелицаод свиле"

За Костом Стојановићем,МихаиломПетровићем,Иваном Ђајом и БогданомПоповићемје у филозофијистареЈугославијескакутала бројна плејада носиља „осећања финијега рода" која, говорећи са мандаринскомстрогошћу о некој апсолутној „објективности" и „чи-

стој' науци,књижевностии уметности,сводилаје све на механизам и механику. А ово тобож материјалистичко,механицистичкогледање на свет, у свему је било једнако идеалистичкоммеханицистичкомгледању, јер подједнако идеалистички своди конкретне, материјалне

чињеницена апстрактне механичкеодносеи јер је подједнакореакционарно,пошто своди живи материјалниразвој и стално материјално нестајањестарог и настајањеновог на вечно механичкопонављањестарог,Кад је, напр.,М. Маркићнекадау својим студијама

Реакционарна филозофија старе Југославије

27

Studienzur exaktenLogik undGrammatik (1898/1899, 1899/1900) и доцније, у старој Југославији, у својој књизи Логистика допуњена и

упрошћенапомоћу комплекснихбројева (1920) покушао да математички формулишесвеколикудискурзивнумисао као механизамкоји се самсобом,пошавод својих граматичкихелемената (именице,глагола, придева итд. тако нужно одвија да нужно у себи носи саму

стварност,он се овим својим идеалистичким, математичким механицизмомбитноне разликујеод тобожњегматеријалистичког, а уствари феноменалистичког, тј. опетидеалистичког математичког механицисте Михаила Петровића или од ма кога вулгарног механицистичкогмате-

ријалисте.Јер и вулгарниматеријализам, самимтим што све своди на механизам, свео је и живематеријалнечињеницена мртвепојаве, а природуна математику или механикуњиховиходноса,баш као што логистичари идеалистуопштесводимисаона термине,а природуна математику или механикуњихових односа.Без обзира на то да ли се имаилузијада сеполазиод материјалних дата,а полазисестварно од апстрактноузетих феноменакао непроменљивих елеменатасветског механизма,или се свеснополазиод појмовних идејнихтермина,

механицизам нужно може бити само идеализам и оружје реакције. Он не мора одвестиспиритуалистичкоммистицизму једног Иваја Ђаје, нити отворено реакционарном прагматизму једног Вјекослава Ротквића који ће офанзивно идеалистички доказивати (Природа и култура, Осијек 1916; Морални прогрес, Загреб 1919) да напредак може

бити само продубљивањестаретрадиције,нити некаквомреакционарном неокласицизму као код естетичара Драгише Лапчевића (La philosophie de l'art classique, Paris, 1927) по коме модерна уметност

може самотражитинове,савременеформеза старе„вечитемотиве", за вечитиоткривениестетичкисмисао класике,— али механицизам нужноводи идеализму, формализмуи нужнозначиреакцију,као што

је то био и значио код већине буржоаске интелигенцијекоју је стара

Југославија управо тако, механицистички,идеалистички, формали-

стички, реакционарно у својим школама васпитавала. Најчешћи и најтежи случај је оних филозофа, научника и уопште културних

радникакоји, уверенида увекполазесамоод чињеница,механицизмом су били ропски везаниза идеализами реакцију. Њихов „објективизам", њихова

„чиста наука",

њихова

„наука ради науке"

и „умет-

ност радиуметности"били су она најраспрострањенија ситнамонета којом је стара, монархофашистичка и полуколонијалнаЈугославија најшире обухваталаи поробљаваладухове. Под маском материјализма је овај „објективизам", „сцијентизам", „ларпурларизам",реакционарни,

идеалистички механицизам, продираопреко разних ДрагишаЂурића и Сима Марковићаи у редове радничкекласе, па је, поред своје распрострањености у другимдруштвенимкласама,био још и зато од друге метафизичке поповштинештетнијиза револуционарнии културни развој наших широкихраднихнароднихмаса. Тако, од Петронијевићеве „хиперметафизике“ и њених следбе-

ника, слугу шестојануарскогмонархо-фашизмаи слугу окупатора, народних издајника Николе Поповића и Милана Јовановића, преко

28

Др Душан Недељковић

поповштине Базалиног „металогичког“ ирационализмаи пророштва мрака новог Средњег века, преко профашистичког тоталитаристичког „метаемпиризма“ Павла Вук-Павловића, преко унитаристичко-националистичког, монархофашистичког, полуколонијалног великосрпског или тзв. „југословенског“ расизма Владимира Дворниковића, Бранимира Малеша, Владимира Вујића, Димитрија Љотића и др., преко усташко-инквизитореке и рупниковске белогардејске неотомистичке сколастике Бауера, Цимермана, Ушеничника и мрачног фидеизма Вебера, преко Николајеве четничке гандијевске мистике „евразиског свечовештва" и Ксенијине хришћанске мистике опраштања и послушности, до реакционарногмеханицизма„чисте“ науке и „чисте“ уметности Коста Стојановића, Михаила Петровића, Богдана Поповића, Маркића, Ротквића и лажних марксиста, разних Драгиша

Ђурићаи СимаМарковића,— сва разноликаповлашћена идеалистичка филозофија старе Југославије била је поред Обзнане и жандармских кундака, поред полуколонијалних, монархофашистичких закона и главњача, још једно оружје више да се од наше земље начини једна од тврђава светске реакције и тамница наших народа.

Али што је монархофашизам више стезао, поробљавао и гушио наше народе, то су у њима све необузданије бујале слободарске,антифашистичке, антиимперијалистичке, социјалистичке, револуционарне енергије и то је све моћнија излазила из свих својих херојских мучеништава.и искушењаКомунистичкаПартија Југославије на пут којим ће од 1937до 1941припремитинаше народе за онај одлучан отаџбински, народноослободилачкибој који ће у прах разнети стару Југославију, монархофашистичкуглавњачу народа и за вечита временаскинути сз очију наших људи крљушт хиперметафизичке, ирационалистичке, расистичке, механицистичке,неотомистичке и друге идеалистичкепоповштине. старе Југославије. Наши народи ће у антифашистичкој борби пре рата, у народноослободилачкој борби за време рата и обнови и социјалистичкој изградњи после рата прогледати марксизмом-лењинизмом и јасно, чврсто и неотступно закорачити на пут социјализма, на пут срећне своје будућности непоколебиво идући за науком и филозофијом које су револуционарнои свемоћно откривали и развијали Маркс, Енгелс, Лењин, Стаљин.

Д-р ДушанНеделькович

РЕАКЦИОННАЯ ФИЛОСОФИЯ БЫВШЕЙ ЮГОСЛАВИИ В целях борьбы с остатками и пережиткамибуржуазного миро-

воззрениябывшейЮгославии,живущихеще в понятияхнекоторых

людей — эта статьяразъясняет главные течения реакционной философии бывшей Югославиии разоблачаетих настоящеелицо с точки зрения марксизма-ленинизма, т. е. философских взглядов пролетарскойпартии и трудящихся масс. Эта философия оказалась провереннымбор-

Реакционарнафилозофијастаре Југославије

29

цом в освободительной борьбе,борьбеносившейв себесоциалистическуюреволюцию, и ведушуюк ней,равнокак и к победномувосстановлениюсоциализма в нашейстране. Разные течения реакционнойфилософии бывшей Югославии разоблаченыкак сумбурная,противоречиваяи немощнаяфилософия пре-

дательского буржуазногоклассав моментеего распадения,а в то-же времяздесьпоказанокак каждоеиз этихтеченийв частности,проти-

воречит само себе, также как и научным фактам; что оно, одним сло-

вом, невозможно с научнойточкизрения.

Под этимдвойным критическим взглядом рассмотрены всетече-

ния и все авторыреакционной философиибывшейЮгославии,такими

беспомощными какимионии были.

От „хиперметафизики“Петрониевичаи его последователей— пре-

дателяНиколы Поповичаи МиланаИовановича,послушныхслуг мо-

нархо-фашизма 6 января и фашистских оккупантов, пройдя „металогический“ иррационализмБазалы, проповедывавшего мракобесие но-

вого Среднеговека, тоталитарный, пре-фашистский „мета-эмпиризм” Вука Павловича,не забываясовершенноспециальныйрасизм,одновременно монархо-фашистский и полу-колониальный, лицемерный и противоречивый, великосербский или так говоря „югославский“ Владимира Дворниковича,Владимира Малеша, Владимира Вуйича, Ди-

митрияЛьотичаи других,пройдязатеми нео-томистскую схоластику

Бауэров, Циммерманов, Ушеничников и мрачный фидеизм Веберов, которыми

вдохновлялись

банды усташей и белогвардейцев

Рупника,

пройдя и мистицизм „евразийского пан-гуманизма” — одновременно

четническогои гандистскогоправославногоепископаНиколая Велимировича, и христианский мистицизмпрощенияи послушности проповедываемого КсениейАтанасиевич — вплотьдореакционного механицизма „чистой“ науки и искусствамногочисленныхК. Стояновичей, Михаилов Петровичей,Богданов Поповичей, Маркичей, Ротквичей и других, равно как и ложных марксистов типа Драгиши Джурича или Симы Марко-

вичавплотьдо того тонкогослоя механистов, объаснивших свой механицизмили материалистическим или виталистическим способом,или открытоидеалистическим, но которые,своей численностью, выбросив лозунг„чистойнауки“ и „чистогоискусства“захватили,придавилии околдовалибольшуючастьнаучной,художественной и вообщеинтеллектуальной деятельности бывшейЮгославии,— вся эта буржуазная, идеалистическая, привилегированна философия бывшей Югославии представляла— наряду с Обзнаной, жандармскими палками, полуко-

лониальнымии профашистскими законами, многочисленнымитюрмами,еще одно оружие,служившеемеждудвумявойнамидля того, чтобы из нашей страны сделатькрепость мировой реакции и тюрьму

для нашихнародов,о чем,в главныхчертахи говоритэта статья.

30

Др Душан Недељковић D-r Dušan Nedeljković

LA PHILOSOPHIE REACTIONNAIRE DE L’ANCIENNE YOUGOSLAVIE En vue de lutter contre les survivances,dans la mentalité de certaines gens, des philosophèmes bourgeois réactionnaires de l’ancienne Yougoslavie, cette étude éclaire les courants principaux de la philosophie réactionnaire de l'ancienne Yougoslavie et dévoile leur vrai visage du point de

vue du marxisme-léninisme, c’est-à-direde cettephilosophiedu parti prolé-

tarien et des massesloborieuses qui s'est avérée comme un guide éprouvé dans la lutte de libération, lutte qui portait en soi la révolution socialiste et y menait, ainsi qu’à la construction victorieuse du socialisme dans notre pays.

Les courantsde la philosophieréactionnairede l'ancienneYougo-

slavie y sont tout d'abord démasquéscomme idéologie confuse, diverse, contradictoire et impuissante de la classebourgeoise yougoslave traîtresse en décomposition; et, en même temps, on y montre, comment chaçun de ces courants de la philosophie bourgeoise réactionnaire, pris à part, se contredit lui-même, de même qu'il contredit les faits et la science, qu'il

est en un mot scientifiquement impossible.C'est sous ce double aspect

critique qu'ont été examinés tous les courants et tous les auteurs de la philosophie réactionnaire de l'ancienne Yougoslavie, si peu influents qu’ils

aientété.

|

Depuis »l’hypermétaphysique«de Pétronijević et de ses adeptes, les traîtres Nicolas Popović et Milan Yovanović, serviteurs du monarchofascismedu 6 janvier et des occupants fascistes,en passantpar l'irrationa-

lisme »métalogique«de Bazala, qui prophétisait l'obscurantismed'un nouveauMoyen-Age,et par le »méta-émpirisme« totalitaire,pro-fasciste, de Vuk-Pavlović,sansoublierle racismetout particulier,monarcho-fasciste et demi-colonial à la fois, hypocrite et contradictoire, grand-serbe ou soidisant »yougoslave«, de Vladimir Dvorniković, Vladimir Maleš, Vladimir Vujić, Dimitrije Ljotić et autres; en passant aussi par la scholastiquenéotomiste des Bauer, des Zimmermann, des Ušeničnik et par le fidéisme

obscurdes Veber, dont s’inspiraientles bandesdes oustachiset les gardesblancsde Rupnik; en passantencorepar le mysticismedu »panhumanisme eurasiatique«,à la fois tchetnik et ghandiste,de l’évêqueorthodoxe Nicolas Vélimirović, et par le mysticisme chrétien du pardon et de l'obéissance

prôné par les Ksénia Atanasiević,jusqu’au mécanismeréactionnairede

la science et de l’art »purs« des nombreux Kosta Stojanović, Mihaïlo Petrović, Bogdan Popović, Markić, Rotković et autres, et des faux marxistes du genre de Dragiša Djurić ou Sima Marković, jusqu'à cette mince couche des mécanicistesqui ont intenprété leur mécanicismed’une façon soit matérialiste,soit vitaliste, soit franchementidéaliste, mais qui par leur nombre,

arborant

la devise de la »science pure«

et de »l’art pur«,

ont

opprimé et enchainé la plus grande part de l’activité scientifique, artistique et en général intellectuelle de l'ancienne Yougoslavie. Cette étude a donc essayé de montrer danl iles lignes principales, essentielles, comment toute la philosophie bourgeoise, idéaliste, diverse,

Реакционарна филозофија старе Југославије

31

privélégiée, de l’ancienne Yougoslavie a été, à côté de l’Obznana et des crosses des gendarmes,à côté des lois semi-colonialeset monarcho-fascistes, à côté des nombreusesprisons, une arme de plus pour faire de notre pays, dans l’entre-deux guerres, une forteresse de la réaction mondiale et la prison de nos peuples.