45 drevnih tumačenja Svetog pisma (PDF za računar)

Citation preview

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

OН Отачки недељник - 45 древних тумачења Светог писма -

0

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

ПРЕВЕО СА ЕНГЛЕСКОГ И УРЕДИО вероучитељ Ненад Весић

Рума 2020. 1

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Садржај: Уводне напомене ..................................................................................................................................................................................... 4 Укратко о људима .................................................................................................................................................................................. 5 О Мојсијевој смрти и његовом наследнику Исусу (ИНав. 11-4) (Ориген) ..................................................................................... 7 Тумачење 1. псалма (Бл. Августин)..................................................................................................................................................... 8 Тумачење 1. псалма (Диодор Тарсијски) .......................................................................................................................................... 11 Тумачење 22. псалма (Бл. Августин) ................................................................................................................................................. 12 Тумачење 22. псалма (Диодор Тарсијски) ........................................................................................................................................ 15 Тумачење 131. псалма (Св. Иларије Пиктавијски) ........................................................................................................................ 18 О различитим врстама грехова и о крштењу Св. Духом и огњем (Јер. 2 21-22) (Ориген) .......................................................... 19 Вечно царство Сина човечијег (Дан. 79-14) (Бл. Теодорит Кирски) .............................................................................................. 21 Пропадање кедрова са Ливана (Зах. 11 1-2) (Дидим Слепи) ............................................................................................................ 23 Родослов Исуса Христа (Мт. 11) (Св. Јован Златоусти) ................................................................................................................. 26 Од сеобе вавилонске до Христа тринаест поколења (Мт. 117) (Фортунацијан) ......................................................................... 33 Долазак мудраца са Истока (Мт. 21-2) (Св. Јован Златоусти) ........................................................................................................ 36 О хули на Духа Светога (Мт. 1222-32) (Св. Јован Златоусти) .......................................................................................................... 44 Исцељење слепих и улазак Христов у Јерусалим (Мт. 20 29-2111) (Св. Јован Златоусти) ......................................................... 49 О садукејима, књижевницима и фарисејима (Мт. 231-2) (Св. Епифаније Кипарски) ............................................................... 56 О гнусоби опустошења (Мт. 2415) (Св. Максим Исповедник) ....................................................................................................... 60 Благовести (Лк. 124-32) (Ориген).......................................................................................................................................................... 61 Христово рођење (Лк. 21-7) (Св. Кирило Александријски) ............................................................................................................ 63 Христово рођење (Лк. 21-7) (Св. Амвросије Милански) ................................................................................................................. 65 Анђео објављује Христово рођење пастирима (Лк. 28-11) (Ориген).............................................................................................. 68 Анђели славе Христово рођење (Лк. 213-16) (Ориген) ...................................................................................................................... 70 Тумачење исцељења губавог човека (Лк. 512-16) (Св. Кирило Александријски) ....................................................................... 72 Онај коме се више опрости треба да покаже већу захвалност (Лк. 736-50) (Св. Јефрем Сирин) .............................................. 75 О милостивом Самарјанину (Лк. 1025-37) (Св. Кирило Александријски) .................................................................................... 80 Тумачење расецања слуге (Лк. 1242-46) и таме најкрајње (Мт. 2530) (Ориген) ............................................................................ 83 Прича о блудном сину (Лк. 1511-32) (Св. Амвросије Милански) .................................................................................................... 84 Прича о богаташу и убогом Лазару (Лк. 1619-31) (Св. Кирило Александријски) ........................................................................ 90 Прича о царинику и фарисеју (Лк. 189-14) (Св. Кирило Александријски) .................................................................................. 95 Христова молитва на Маслинској гори (Лк. 2239-42, 45-46) (Св. Кирило Александријски) ......................................................... 97 О св. Јовану Крститељу и Христос је Творац космоса (Јн. 16-14) (Бл. Августин) .................................................................... 102 О несхватљивости Божије суштине и о речима Самарјанки (Јн. 4 22) (Св. Григорије Ниски) ............................................. 108 Исцељење болеснога у бањи Витезди (Јн. 51-13) (Св. Јован Златоусти) ..................................................................................... 109 Исцељење болеснога и Христос је једнак Богу Оцу (Јн. 5 14-21) (Св. Јован Златоусти) ........................................................... 113 Христово умножење хлебова (Јн. 61-14) (Бл. Августин) ................................................................................................................ 120 Господња заповест о љубави (Јн. 1512) (Св. Максим Исповедник) ............................................................................................ 124 Педесетница: силазак Св. Духа на апостоле (Дап. 2 1-13) (Св. Јован Златоусти) ....................................................................... 125 О крштењу (Рим. 63-14) (Св. Кирило Јерусалимски) ..................................................................................................................... 131 Дивља и питома маслина (Рим. 1116-17) (Св. Иринеј Лионски) ................................................................................................... 133 О облачењу у Христа и бризи за тело (Рим. 1314) (Теодор Мопсуестијски) .............................................................................. 134 О суђењу мртвима по телу (1Пет. 46) (Св. Максим Исповедник) .............................................................................................. 135 Одрицање од Сатане на крштењу (1Пет. 5 8-14) (Св. Кирило Јерусалимски) ............................................................................ 136 О миропомазању (1Јн. 220-28) (Св. Кирило Јерусалимски) ........................................................................................................... 138 Јагње Божије узима књигу са седам печата (От. 5) (Андреј Кесаријски) ................................................................................. 140 О Антихристовим чудима, жигу звери и именима за број 666 (От. 1311-18) (Икуменије)........................................................ 142 О лажном пророку, жигу звери и Антихристовом броју 666 (От. 13 11-18) (Андреј Кесаријски) ............................................ 143 Додатак 1: Вазнесење нам је дало веће радости од оних које нам је ђаво одузео (Св. Лав Римски) .................................... 145 Додатак 2: Како пастир треба да саветује ћутљиве и причљиве (Св. Григорије Двојеслов) ............................................... 146 Додатак 3: Сан цара Навуходоносора о четири царства (Дан. 2 27-36) (Исак Њутн) ................................................................. 148 Додатак 4: О појмовима „једносуштни“ и „сличан по суштини“ (Св. Василије Велики)..................................................... 150 Додатак 5: О појму „једносуштни“ (Св. Василије Велики)......................................................................................................... 151 Додатак 6: Посланице Нектарију и његовој супрузи поводом смрти њиховог сина (Св. Василије Велики) ..................... 153 Додатак 7: О крштењу новорођенчади (Св. Кипријан Картагински) ...................................................................................... 155 Додатак 8: О астрологији (Тертулијан) .......................................................................................................................................... 157 Додатак 9: Анђели и демони нису подложни покајању (Св. Јован Дамаскин) ....................................................................... 158 Додатак 10: О Тертулијану и Оригену (Бл. Јероним) .................................................................................................................. 160 Додатак 11: Бог није узрок зла и не постоје два царства (Св. Јован Дамаскин) ..................................................................... 162 Додатак 12: Онај који познаје себе, познаје Бога и његов план спасења (Св. Антоније Велики) ....................................... 163

2

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма Додатак 13: Демони и судбина немају власт над онима који верују у Бога (Лактанције) .................................................... 165 Додатак 14: Порекло Аријеве јереси (Бл. Теодорит Кирски) ..................................................................................................... 167 Додатак 15: Злато и сребро су по својој природи једнаки са земљом (Тертулијан) ............................................................... 168 Додатак 16: Како је настало зло (Св. Атанасије Велики) ............................................................................................................ 169 Додатак 17: Посланица старцу Павлу о трајању људског живота (Бл. Јероним) ................................................................... 171 Додатак 18: Посланица цара Константина Макарију Јерусалимском у вези базилике (Бл. Теодорит Кирски) .............. 172 Додатак 19: О покајању (Св. Симеон Нови Богослов) ................................................................................................................. 173 Додатак 20: Посланица св. Григорију Ниском поводом смрти св. Василија Великог (Св. Григорије Богослов) ............ 175 Додатак 21: О правилном држању поста (Јермин Пастир) ......................................................................................................... 176 Додатак 22: О 12 и 70 апостола (Св. Иполит Римски) .................................................................................................................. 178 Додатак 23: Каменовање у Константинопољу и о опраштању (Св. Григорије Богослов) .................................................... 181 Додатак 24: О приписивању људских осећања Богу (Климент Александријски) .................................................................. 182 Додатак 25: О спавању, предвиђајућим сновима и о души (Св. Григорије Ниски) ............................................................... 183 Додатак 26: Васкршња посланица за 329. годину (Св. Атанасије Велики) .............................................................................. 188 Мапе ...................................................................................................................................................................................................... 193 Издања на основу којих су рађени преводи ................................................................................................................................... 205

3

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Уводне напомене Свети Оци су користили различите текстове Светог писма и могуће је да постоје разлике у одређеним стиховима. На те разлике ће бити указано тако што ће поред цитираног стиха бити стављене ознаке: LXX за текст Септуагинте, Lat за латински текст, или ће бити дата напомена у фусноти, као у случају Пешите. Некада они одређене стихове или делове Светог писма парафразирају, па због тога некада стихови из овог ПДФ документа неће одговарати било ком преводу. Некада једна реч у Светом писму има више значења и неки тумачи је користе у другачијем значењу од оног које користи већина тумача. У стиху ИНав. 13 у Септуагинти је употребљен глагол ἐπιβαίνω, који значи „ступити, згазити, стати на границу, насилно ући негде“, али има и значење „попети се“, и у овом другом смислу Ориген чита овај стих. Овде се то види у тексту „О Мојсијевој смрти и његовом наследнику Исусу“. Слично, у Лк. 1920 је употребљен глагол βάλλω, који има и значење „бацити“, и у том смислу св. Кирило Александријски чита овај стих када каже да је убоги Лазар био бачен пред богаташева врата. Овде се то види у тексту „Прича о богаташу и убогом Лазару“. Где год је било прилике, преводи су рађени на основу два различита издања на енглеском. Тамо где постоји различит превод исте реченице у тим издањима, остављана су оба превода. На пример, у једном енглеском издању, једна реченица је преведена овако: „Доброта је светлост ума и слично, зло је тама ума“.1 У другом издању иста реченица гласи: „Добро је духовна светлост, док је, на исти начин, зло духовна тама“.2 У овом ПДФ документу то је текст „Анђели и демони нису подложни покајању“ св. Јована Дамаскина. Некада се у истом преводу различите грчке речи преводе истом енглеском речју. Тако су, у једном преводу, речи „ἡ ψυχή“ и „ὁ νοῦς“, на почетку и на крају 9. посланице св. Василија Великог, преведене истом енглеском речју „mind“.3 У неким издањима су именице и заменице које се односе на Бога писане великим словом, а у некима малим, па је тако остављано и у овим преводима. Могуће је да је некада иста реч различито преведена овде и у преводу СПЦ. На пример, у стиху 16 Лк. 15 у латинском тексту се користи реч „siliqua“, која означава биљку махунарку. Уколико се под речју „рошчић“ мисли на „рогач“, који спада међу махунарке, онда је значење исто. Овде се то види у тексту „Прича о блудном сину“ св. Амвросија Миланског. Некада је дат различит превод који има исти смисао. У 69. епизоди на каналу „Отачки недељник“, на почетку Оригенове 13. беседе, наведено је да су људи који веслају прешли око четири и по или пет и по километара, а овде је остављено као што пише у беседи, да су прешли двадесет пет или тридесет стадија. Рачунато је према римској стадији која износи 185 метара, тако да је значење исто. Аудио записи ових тумачења се могу слушати на радију Епархије сремске „Српски Сион“ и на јутјуб каналу „Отачки недељник“. Сви који желе да им убудуће буду достављани ови ПДФ документи могу се пријавити на мејл [email protected]. Ко примети било какву грешку у текстовима, може је пријавити на исти мејл, да би била исправљена за наредна ПДФ издања. Дозвољено је и без контактирања и дозволе аутора користити ове текстове.

1

Philip Schaff, ed., Nicene and Post-Nicene Fathers, Series II, vol. 9, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Frederic H. Chase Jr., The Fathers Of The Church A New Translation: Saint John of Damascus Writings, vol. 37, The Catholic University Of America Press, Washington, D. C. 3 E. Capps, T.E. Page, W.H.D. Rouse, eds., Saint Basil: The Letters With An English Translation by Roy J. Deferrari, vol. 1, William Heinemann/G. P. Putnam’s Sons, London/New York 1926. 2

4

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Укратко о људима Св. Иринеј Лионски (око 140-202.) је био епископ Лиона, борац против јереси и заштитник правоверја. Климент Александријски (око 150-215.) је био хришћански теолог и философ и старешина катихетске школе у Александрији. Тертулијан (око 155-220.) је био познати адвокат у Риму. Изузетно добро је познавао философију, закон и грчку и латинску литературу. Био је борац који није знао за попуштање. Св. Иполит Римски (око 170-235.) је одлично познавао грчку философију и култове мистерија. Познат је и као велики борац за чистоту вере. Био је врло плодан писац и по томе би се могао упоредити са Оригеном. Ориген (око 185-254.) спада међу најутицајније хришћанске богослове, научнике и философе. Написао је веома много дела. Св. Кипријан Картагински (+258., рођен између 200. и 210.) је био стручњак за реторику и славни говорник из Картагине, где је био и епископ. Лактанције (око 250-325.) је био учитељ реторике и хришћански апологета. Током ренесансе је назван „Хришћански Цицерон“. Св. Антоније Велики (251-356.) је након смрти родитеља продао своје наследство и поделио новац сиромашнима. Отишао је да живи као пустињак и оснивач је ове врсте монаштва. Јевсевије Кесаријски (око 263-339/340.) је познат као „Отац црквене историје“. Фортунацијан је сигурно био епископ Аквилеје у периоду од 343. до 355. године. Његова књига „Тумачење јеванђеља“ потиче из средине четвртог века и најстарије је дело ове врсте на латинском језику које је доспело до нас. Преко хиљаду година се сматрало да је књига изгубљена, али је пронађена 2012, а 2017. се појавио превод на енглески језик. Учествовао је на саборима у Сардици (343.) и Милану (355.). Св. Атанасије Велики (296-373.). Неустрашиво храбар, постојан и одлучан у опасностима, остао је упамћен као непоколебљиви заштитник правоверја. Био је епископ Александрије. Св. Јефрем Сирин (око 306-373.) је био познати сиријски теолог и писац црквених песама. Св. Иларије Пиктавијски (око 310-367.) је као епископ Поатјеа (Пиктавијум) био истакнути чувар правоверја у западном делу хришћанства и велики борац против Аријеве јереси. Дидим Слепи (око 313-398.) је изгубио вид са четири године. Није ишао у школу, нити је научио да чита, али је и поред тога стекао енциклопедијско знање и постао је старешина знамените катихетске школе у Александрији. Св. Епифаније Кипарски (+403., рођен између 310. и 320.) је знао грчки, сиријски, јеврејски, коптски и донекле латински језик. Био је епископ Констанције (древне Саламине) на Кипру. Св. Кирило Јерусалимски (око 315-386.) је познат по „Катихезама“. Био је епископ Јерусалима. Св. Григорије Богослов (око 329-390.) је један од највећих хришћанских говорника и теолога. У византијском добу је назван „Хришћански Демостен“. Био је епископ Константинопоља. Св. Василије Велики (330-379.) је био црквени вођа са изузетним даром за организацију. Реформисао је литургију, дао монашка правила и, заједно са св. Атанасијем Великим, је бранио правоверје које је победило у Никеји 325. године. Брат је св. Григорија Ниског. Био је епископ Кесарије у Кападокији. Св. Григорије Ниски (335-394.) је био велики мистик и теолог. Имао је, уз св. Григорија Богослова, значајну улогу на Другом васељенском сабору (381. у Константинопољу). Био је епископ Нисе. 5

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Св. Амвросије Милански (око 337-397.) је знао реторику, закон, као и литературу на грчком. Познат је као изузетан говорник. Био је епископ Милана. Бл. Јероним (око 347-420.) је био теолог и историчар. Превео је текст Светог писма на латински језик. Св. Јован Златоусти (око 349-407.) је био епископ у Антиохији, па у Константинопољу. Због речитости и непопустљивости у говорима добио је надимак „Златоусти“. Диодор Тарсијски (+око 394.) је био велики борац за правоверје које је победило на Првом васељенском сабору (325.) и као таквог га је св. Василије Велики поставио на епископску катедру у Тарсу. Бл. Августин (354-430.) је био велики богослов и философ чији су списи оставили неизбрисив траг посебно на западни део хришћанског света. Био је епископ Ипона. Св. Кирило Александријски (376-444.) је стекао изврсно знање у Александрији, где је био и епископ. Био је најважнији учесник Трећег васељенског сабора (431. у Ефесу). Бл. Теодорит Кирски (око 393-458.) је био утицајни богослов, библијски тумач и црквени историчар антиохијске школе. Био је епископ Кира. Св. Лав Римски или св. Лав Велики (око 400-461.) је био један од најзначајнијих римских папа. Икуменије. О Икуменију скоро ништа није познато. Његова књига „Тумачење Откривења“ је највероватније написана у првој половини VI века и најстарије је дело које се бави тумачењем Откривења светог Јована Богослова које је сачувано. Св. Григорије Двојеслов или св. Григорије Велики (око 540-604.). Овај римски папа је био врло плодан писац и велики борац за ширење хришћанства. Андреј Кесаријски (око 563-637.) је био архиепископ Кесарије у Кападокији, а дело „Тумачење Откривења Јована Богослова“ је написао крајем VI или почетком VII века и оно је, после Икуменијевог „Тумачења Откривења“, најстарији спис који се бави тумачењем ове књиге Светог писма. Св. Максим Исповедник (око 581-662.) је био монах, теолог и борац против јереси. Св. Јован Дамаскин (око 676-749.) је био познати монах, теолог и заштитник икона.

6

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

О Мојсијевој смрти и његовом наследнику Исусу (ИНав. 11-4) (Ориген) Књига Исуса Навина 11-4: И догодило се после Мојсијеве смрти да је Господ рекао Исусу сину Навиновом, помоћнику Мојсијевом, говорећи: „Мојсије, слуга мој, је мртав, зато устани сада и иди преко Јордана ти и сав овај народ у земљу коју им дајем. Свако место до ког се уздигнете4 стопалима својим даћу вам, као што сам рекао Мојсију. Пустош и Антиливан,5 све до велике реке, реке Еуфрата“. О6 ономе што је написано: „Мојсије, слуга мој, је мртав“. Нама је неопходно да објаснимо Мојсијеву смрт, јер ако не разумемо на који начин Мојсије умире, нећемо моћи да разумемо на који начин Исус влада. Зато, ако хоћете да приметите да је Јерусалим уништен, жртвеник напуштен, да више нема жртвоприношења, нити жртава, нити ливеница;7 нигде свештеника, нигде првосвештеника, нигде служби левита – када схватите да је све ово престало – онда реците: „Мојсије, слуга Божији, је мртав“. Ако приметите да нико не долази „три пута годишње пред Господа“ (2Мој. 2317), нити да приноси дарове у Храму, нити да коље пасхално јагње, нити да једе бесквасне хлебове, нити да приноси прве плодове, нити да посвећује прворођене (2Мој. 2229, 5Мој. 1519) – када схватите да се ни једна од ових ствари не светкује – тада реците: „Мојсије, слуга Божији, је мртав“. Заиста, када видите да многобошци приступају вери, да се подижу цркве, да олтари нису попрскани крвљу која истиче из животиња, него да су освећени „драгоценом крвљу Христовом“ (1Пет. 119), кад видите да свештеници и левити не врше богослужење „крвљу јунаца и јараца“ (Јев. 913), него да врше службу Речи Божијој кроз благодат Светог Духа, онда реците да је Исус примио и задржао вођење над изабраним народом након Мојсија – не Исус син Навинов, него Исус Син Божији. Када видите да је „Хрстос, наше пасхално јагње, био жртвован“ (1Кор. 57) и да ми једемо „бесквасни хлеб непорочности и истине“ (1Кор. 58); када у цркви видите плод добре земље „тридесетоструки и шездесетоструки и стоструки“ (Мт. 138,23), односно удовице, оне који су девственици и оне који су мученици; кад видите да се семе Израиља умножило од оних „који су рођени не од крви, нити од воље човека, нити од жеље телесне, него од Бога“ (Јн. 113); када видите „децу Божију која су била расејана, да су сакупљена у један народ“ (Јн. 1152); кад видите да „овај народ Божији празнује суботу“ не уживајући у одмору од свакодневног живота, него у одмору од чињења дела греха; када све ово приметите реците да је „Мојсије, слуга Божији, мртав“, и Исус, Син Божији, држи вођство. Напослетку, у једној књижици у којој је, и поред тога што није ушла у канон, приказан знак ове тајне, речено је да су виђена два Мојсија: један жив у духу, други мртав у телу. Без сумње, ово је предсказало да, ако узмете у обзир да је слово Закона празно и лишено свега оног што смо поменули изнад, имате Мојсија који је мртав у телу. Али, ако сте способни да са Закона уклоните прекривач (2Кор. 316) и схватите да је „Закон духован“ (Рим. 714), добијате Мојсија који живи у духу.

У стиху ИНав. 13 је употребљен глагол ἐπιβαίνω, који значи „ступити, згазити, стати на границу, насилно ући негде“, али има и значење „попети се“, и у овом смислу Ориген чита овај стих. 5 Ово је текст Септуагинте. У нашем преводу се у стиху ИНав. 1 4 помиње планина Ливан. Антиливан је планински ланац који данас сачињава део границе између Либана и Сирије. Налази се насупрот планине Ливан (Либан), према истоку. 6 Ово је Оригенова 2. беседа на Књигу Исуса Навина. 7 Ливенице су течне жртве које су се приносиле неком божанству тако што су се изливале. 4

7

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

2. Свето писмо говори: „Господ је рекао Исусу, сину Навиновом, помоћнику Мојсијевом: „Мојсије, мој слуга, је мртав. Зато, устајући сада пређи преко овог Јордана ти и сав овај народ, у земљу коју вам дајем“ (ИНав. 11-2).“ Можда покушавате да схватите на који начин би наш Господ Исус Христос, Син Божији, могао да буде и помоћник Мојсијев такође. Ово је због тога што „је када је дошла пуноћа времена Бог послао свог сопственог Сина који је рођен од жене и био под Законом“ (Гал. 44). Тако, због овога што „је био под Законом“, он је постао „помоћник Мојсијев“. Бог им говори да пређу у земљу, не земљу коју је Мојсије дао, него у „ону коју вам ја дајем“. Зато, видите да Господ народу даје земљу преко Исуса након Мојсијеве смрти. Коју земљу? Без сумње, земљу о којој Господ говори: „Блажени кротки, јер ће поседовати земљу као своје наследство“ (Мт. 55). 3. „Свако место, докле год се уздигнете стопалима својим, даћу вам“ (ИНав. 13). Која су места до којих се уздижемо својим стопалима? Слово Закона је смештено на земљу и налази се доле. Зато, ни у ком случају се не уздиже онај ко следи слово Закона. Али ако можете да се уздигнете од слова ка Духу и да се такође уздигнете од приче ка вишем смислу, онда сте се заиста уздигли до важног и узвишеног места које ћете примити од Бога као своје наследство. Јер, ако приметите типове у овим стварима које су записане и запазите представе небеских ствари, и размишљањем и осећајем „трагате за ониме што је изнад, где Христос седи са десне стране Бога“ (Кол. 31), тада ћете примити ово место као своје наследство. Јер, наш Господ и Спаситељ говори: „Где сам ја, тамо ће бити и мој слуга такође“ (Јн. 1226). Стога, ако сте својом вером, животом, чистотом и врлином и оним стопалима (Јн. 135) која је Исус опрао стигли све до Христа који седи Богу са десне стране, приступили сте том месту. Бог ће вам га дати. Тада не само да ћете „постати наследници Божији“, него такође и „санаследници Христови“ (Рим. 817). 4. Написано је: „Баш као што сам рекао Мојсију, пустош и Антиливан до велике реке, реке Еуфрата“ (ИНав. 13-4). Бог је потчинио „пустош“, односно пустињу, Исусу. Коју пустињу? Ону о којој пророк говори: „Радуј се, о жедна пустињо“ (Иса. 351) и „много је синова оне која је напуштена као пустиња, више него оне која је имала мужа“ (Иса. 541; Гал. 427). И опет, Бог не говори да ће Исус добити Ливан, него Антиливан. За Антиливан је речено као да је „на месту, односно уместо Ливана“. Стога, ако сматрате да је ранији народ био Израиљ по телу, који је био „истинска маслина“ (Рим. 1124), схватите да су они били прави Ливан. Али кад видите да им је, због њиховог неверовања, „царство одузето и дато је народу који доноси плод“ (Мт. 2143), то јест, други народ је доведен у Царство уместо оног који је избачен, тада схватите да је Антиливан „црква живога Бога“ (1Тим. 315) „сакупљена из многобожаца“ (Рим. 924) кроз Исуса Христа нашег Господа „коме је слава и власт увек и заувек. Амин“.

Тумачење 1. псалма (Бл. Августин) 1. псалам: Благословен је човек који није отишао на савет безбожних и није стао на пут грешника и није сео на заразно место.8 Него он ужива у Закону Господњем и у Закону његовом он ће размишљати дању и ноћу. И он ће бити као дрво које је чврсто усађено поред водених токова, које плод свој доноси у своје време и лист његов неће отпасти и у свему што буде радио напредоваће. 8

Овако је у латинском тексту, код нас у Пс. 11 пише „и у друштву неваљалих људи не седи“.

8

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Безбожници нису такви, него су као прах који ветар односи са лица земље. Зато безбожници неће устати и одржати се на суду, нити грешници на савету праведних. Јер зна Господ пут праведних, а пут безбожника пропашће. 1. „Благословен9 је човек који није отишао на савет безбожних“ (Пс. 11). Треба разумети да се овде говори о нашем Господу Исусу Христу, Господу Човеку. „Благословен је онај ко није отишао на савет оних који су безбожни“, као што је учинио „земљани човек Адам“ (1Кор. 1547), који се сагласио са предлогом своје жене коју је преварила змија, да прекрши заповест Божију (1Мој. 3). „И није стао на пут грешника“. Јер, Христос је заиста дошао нама на начин на који долазе грешници, пошто је рођен на начин на који се грешници рађају, али он није крочио на тај пут, пошто га мамци и замке овога света нису ухватили и задржали. „И није сео на заразно место“. Он није желео земаљско царство, са гордошћу, које је добро упоређено за „заразним местом“, будући да је ретко ко имун и слободан од љубави према владању и ретки су они који не желе људску славу. Јер, „заразна болест“ је врста болести која је нашироко распрострањена и може обухватити све или скоро све. Ипак, „заразно место“ се може још прикладније разумети као штетно учење или наука, чија се реч шири као рак-рана (2Тим. 217). Такође, мора се размотрити распоред речи: „отишао, стао, сео“. Јер, Адам је „отишао“ онда када се удаљио од Бога. Он је „стао“ онда када je почео да осећа задовољство у греху. Он је „сео“ онда када, учвршћен и оснажен у својој гордости, он није могао да се врати назад, док га није ослободио Христос, који „нити је отишао на савет безбожних, нити је стао на пут грешника, нити је сео на место које је заражено“. 2. „Него он ужива у Закону Господњем и у Закону његовом он ће размишљати дању и ноћу“. „Закон није прописан за праведника“ каже апостол (1Тим. 19). Али, једна ствар је бити „у Закону“, а потпуно друга бити „под Законом“. Особа која је „у Закону“, поступа према закону, а особа која је „под Законом“, према њој се поступа према Закону. Један је, дакле, слободан, а други је роб. Oпет, Мојсијев Закон, који је написан за слуге и наметнут на слуге, је једна ствар, а Закон који умно сагледава она особа којој није потребно његово „слово Закона“ јесте друга ствар (2Кор. 36). „Он ће размишљати дању и ноћу“. Ово треба разумети или као „без престанка“, или „по дану“ треба разумети као „у весељу“, а „по ноћи“ треба разумети као „у невољама“. Јер, речено је: „Авраам је видео мој дан и обрадовао се“ (Јн. 856), а о невољи је речено: „Моје узде су ме исправљале све до ноћи“ (Пс. 157 Lat.). 3. „И он ће бити као дрво које је чврсто усађено поред водених токова“. Ово може бити сама „Мудрост Божија“, односно Христос, који се удостојио да преузме на себе људску природу због нашег спасења, да би као човек он могао бити „дрво чврсто усађено поред водених токова“, јер у овом смислу се може разумети и оно што је речено у једном другом псалму: „Река Божија је пуна воде“ (Пс. 659). Или се овде каже: „Поред Светог Духа“, о коме је речено: „Он ће вас крстити у Светом Духу“ (Мт. 311); и поново: „Ко је жедан нека дође мени и пије“ (Јн. 737), и поново: „Кад би ти знала дар Божији и ко је тај који од тебе тражи воде, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу, а онај који пије ту воду никада неће ожеднети, него ће она у њему бити извор воде која тече у живот вечни“ (Јн. 410,14). Или речи „поред водених токова“ можда значе „поред људских грехова“, прво, зато што се „воде“ називају „народима“ у Откривењу Јовановом (От. 1715); и опет, није неразумно „водени ток“ схватити као „пад“, који има своју везу са грехом. То „дрво“, дакле, односно наш Господ, из водених токова, то јест, из грешних људи, привлачећи их у своје корење својим учењем и упутствима, „донеће плод“, односно установиће Цркве „у своје време“, то јест, након што је прослављен својим Васкрсењем и Вазнесењем на Небо. Јер тада, слањем Светог Духа апостолима и потврђивањем њихове вере у њега и њиховим послањем у свет, Христос је учинио да Цркве „дају свој плод“.

9

Ово је тумачење 1. псалма из „Тумачења псалама“ бл. Августина (354-430.).

9

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

„И лист његов неће отпасти“, односно „његова реч неће бити узалуд“. Јер, „свако тело је трава и слава људска је као цвет пољски; трава се суши и цвет отпада, али реч Господња остаје заувек“ (Иса. 406-8). „И у свему што буде радио напредоваће“, то јест „шта год то дрво буде родило“, а под овим се мора разумети плод и лишће, односно, дела и речи. 4. „Безбожни нису такви“. Они нису такви, „него су као прах који ветар односи са лица земље“. „Земљу“ овде треба разумети као постојаност у Богу, у вези са оним што је речено: „Господ је део мог наследства, да, ја имам огромно и мило наследство“ (Пс. 155-6 Lat.).10 У погледу на ово, речено је: „Чекај Господа и држи се његових путева и он ће те узвисити да наследиш земљу“ (Пс. 3734). У погледу на ово речено је: „Блажени кротки, јер ће наследити земљу“ (Мт. 55). Такође, одавде се добија поређење, јер као што видљива земља носи, храни и обухвата спољашњег човека, то исто чини и ова земља са невидљивим и унутрашњим човеком. „Са лица“ те „земље ветар односи оно што је безбожно“, то јест, гордост, због тога што она ствара надувеност, односно охолост. Чувајући се од овога, онај ко је опијен богатством куће Господње и који се напио на извору њених задовољстава, рекао је у псалмима: „Нека не стане наспрам мене нога охола“ (Пс. 3611). Са те земље гордост и охолост односе Сатану, који је рекао: „Наместићу свој престо на северу, изједначићу се са Вишњим“ (Иса. 141314 ). Са лица земље односи такође и Адама који се, након што је пристао и окусио плод забрањеног дрвета да би могао бити као Бог, сакрио од лица Божијег (1Мој. 38). Да се ова земља односи на унутрашњег човека и да је човек одатле отеран гордошћу, посебно се може приметити у ономе што је написано: „Зашто се прах и пепео горде? Зато што је током свог живота он избацио своје срце“ (Сирах 109). Јер, с обзиром на место са којег је истеран, није неразумно рећи да је сам себе избацио. 5. „Зато безбожници неће устати и одржати се на суду“. „Зато“, наиме, „јер су као прах одувани са лица земље“. И добро је рекао да се ово треба одузети од њих, ово што су у својој гордости желели, наиме: моћ да суде. Тако би се ова иста идеја могла јасније изразити у следећој реченици: „Нити грешници на савету праведних“. Јер, уобичајено је за оно што је раније речено и није најјасније изражено да се овако јасније понови. Тако би под „грешницима“ требало разумети „безбожнике“, а оно што је раније означено речима „на суду“ треба разумети као „на савету праведних“. Или, ако су заиста безбожници једна ствар, а грешници друга, треба разумети тако да иако је сваки безбожник грешник, ипак није сваки грешник безбожник. „Безбожник неће устати и одржати се на суду“, то јест, „безбожници ће устати, али не да им буде суђено, јер им је већ прописана најсигурнија казна“. Али „грешници“ не устају „на савету праведих“, то јест, не устају да би могли судити, него вероватно да би им могло бити суђено. Јер, као да је о њима речено ово: „Ватра ће испитати свачије дело да се види какво је. Ако нечије дело издржи, примиће награду. Ако нечије дело изгори, претрпеће губитак, али он сам ће бити спасен, али као кроз ватру“ (1Кор. 313-15). 6. „Јер зна Господ пут праведних“. Као што је речено: медицина зна за здравље и не зна за болест, а ипак се болест препознаје знањем медицине. На сличан начин се може рећи да „Господ зна пут праведних“, а пут безбожних Бог не зна. Не каже се да Бог нема сазнање о било чему, па ипак он каже грешницима: „Никад вас нисам знао“ (Мт. 723). „А пут безбожника пропашће“. То је исто као да је речено: „Пут безбожнички Господ не зна“, али је речју „пропашће“ јасније изражено да је ово нешто што би требало да Господ не зна. А ово је оно шта треба знати о Господу, наиме да „Он траје“, тако да, као што оно што постоји припада знању Божијем, ономе што он не зна припада оно што не постоји. Јер, Господ је рекао: „Ја сам Онај који јесте“ и „Послао ме је Онај који јесте“ (2Мој. 314).

10

Код нас је ово Пс. 165-6.

10

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Тумачење 1. псалма (Диодор Тарсијски) 1. псалам: Благословен је човек који није отишао на савет безбожних и није заузео своје место на путу грешника и није се одмарао на месту покварених. Него је његов избор закон Господњи и о закону његовом он ће размишљати дан и ноћ. Он ће бити као дрво засађено поред водених канала, које ће плод свој доносити у своје време и лист његов неће отпасти и шта год ради, напредоваће. Нису такви безбожници, нису такви, него су они као прах који ветар однесе са лица земље. Због овога неће бити за безбожне места да стану на суду, нити за грешнике у савету праведних. Јер зна Господ пут праведних, а пут безбожнички пропашће. Први11 псалам је по својој сврси поучан и односи се на све и он даје упутства не за неку одређену особу, него за људе уопште. Сада, ако он помиње закон (Пс. 12), ово нас не обавезује да мислимо само на записани Закон (Мојсијев), него и на урођени природни закон, који није присилан, као што тврде манихејци, него поучава особу која је спремна да учи. Зато не дозволи да истоветност израза, односно назива, доведе до неразумевања: говори се о закону који је природан и повезан са природом, који није пролазан као нечији смисао за хумор или моћ хода или боја косе у старости. Он је усађен у све људе и у сваку појединачну особу. Он није привремен, нити је подложан променама, а такође се назива и природни закон зато што уз помоћ њега ми можемо научити и разликовати шта је оно што је боље, као што је сазнање да Бог постоји, да је добро поштовати родитеље и не наносити зло другима. У ствари, природа је та која сваку особу учи овоме. И као да она даје наређења да се не чини другоме оно што неко не би волео да други учини њему. Зато када прочиташ: „И о закону његовом размишљаће дан и ноћ“, јасно је да се мисли на овај закон уз помоћ кога ми разликујемо оно што је лоше од онога што је добро. Чак иако писац псалма користи израз који укључује сличност имена, мишљењу није учињено ништа лоше, пошто се особа која размишља било о једном, било о другом закону, свакако понаша исправно. „Благословен је човек који није отишао на савет безбожних“, то јест, онај који није узео учешћа у безбожним намерама. „Безбожне намере“ означавају мишљење да нема Бога или стварају утисак да, ако га и има, његова промисао не бди над ониме што постоји. „И није заузео своје место на путу грешника“, а такав је онај ко не чини грехе које други људи чине, или ако и учини, не истрајава у томе, него се хитро ослобађа (а под „путем“ се овде мисли на понашање, као у стиху: „Благо онима којима је пут чист“, то јест, понашање – Пс. 1191). „И није се одмарао на месту покварених“. Под „покваренима“ се овде мисли не само на грешнике искључиво, него и на оне који наводе друге на слично понашање. Тако писац псалама благосиља особу која избегава друштво таквих људи, а и апостол је рекао: „Зло друштво квари добро понашање“ (1Кор. 1533). „И није се одмарао на месту покварених“. Након што нас је упутио да се удаљимо од лошег понашања, писац псалма нас води према ономе што је боље. У ствари, писац наставља: „Него је његов избор закон Господњи“. Реч „избор“ овде значи: „обзир, брига, пажња“. „И о закону његовом он ће размишљати дан и ноћ“, као да каже: „увек“. Тако, писац псалма каже: „Благословен је онај ко не следи и не слуша безбожне, онај ко мрзи грехе, онај ко се клони оних који су искварени и посвећује се размишљању о божанском закону, и увек истрајава у плодоносном духовном размишљању и созерцању“. Каква је то особа, он наставља даље и објашњава: Ово је тумачење 1. псалма из „Тумачења псалама“ Диодора Тарсијског (датум рођења непознат, преминуо око 394. године). Диодор Тарсијски је био велики борац за правоверје које је победило на Првом васељенском сабору 325. године и као таквог га је св. Василије Велики поставио на епископску катедру у Тарсу. 11

11

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

„Он ће бити као дрво засађено поред водених канала, које ће плод свој доносити у своје време и лист његов неће отпасти“. Као што дрво које је близу воде доноси плод у своје време због тога што стално има воде, и наставља да буде привлачно због лепоте свога лишћа, таква ће исто бити и особа која предаје свој ум размишљању о добрим стварима и ово је за ум оно што је вода за дрво и из овога ће таква особа стално доносити добре плодове. „Шта год ради, напредоваће“. Сада је прешао од сликовитог изражавања ка стварности. Узимајући дрво као пример, он је дошао до самог архетипа – мислим на особу – говорећи: „Таквој особи ће све бити једноставно и лако, јер Бог ради и сарађује са њом“. Док су ови људи такви, као што писац псалма каже, какви су безбожници и грешници? „Нису такви безбожници, нису такви. Него су они као прах који ветар однесе са лица земље“. Као што је говорећи о праведнима он поменуо стабилност и трајност, тако и у случају безбожних он помиње несталност и ишчезавање, пошто је прах под утицајем ковитлања ветрова и нема своје стално место. И какав је исход свега? „Због овога неће бити за безбожне места да стану на суду, нити за грешнике у савету праведних“. Писац је представио безбожне као оне који су сами себе осудили, без могућности чак и да баце поглед на суд где би можда постојала могућност да задобију сажаљење које би било последица великог попуштања судије. Тако он говори: „Нити ће безбожни видети судију, нити ће грешници узети учешћа у сабору праведних“. „Јер зна Господ пут праведних“. Под „јер зна Господ“ писац мисли не на знање, него на везу, пажњу и бригу, као да каже: „У ствари, дела праведних Бог прихвата као своја“. „А пут безбожнички пропашће“. Тежње безбожних ће бити предате пропасти заједно са онима који су одговорни за њих. Тако, овај први псалам је поучан и од користи је свакоме ко је спреман да се преда размишљању о ономе што је добро.

Тумачење 22. псалма (Бл. Августин) До краја, за устајање ујутро, псалам Давидов.12 1. „До краја“, за своје сопствено васкрсење, говори сам Господ Исус Христос (Јн. 201-17). Јер ујутро, првог дана недеље, је било његово васкрсење, којим је он уздигнут у вечни живот „и над њиме смрт више неће имати власт“ (Рим. 69). Оно што сада следи је изговорено у личности Распетога. На почетку овог псалма су речи које је он узвикнуо док је висио на крсту, носећи такође биће старог човека, чију је смртност оголио. Јер, наш стари човек је закуцан заједно са Христом на крст. 2. „О Боже, мој Боже, погледај ме, зашто си ме оставио далеко од мог спасења?“. Далеко сам удаљен од мог спасења, јер „спасење је удаљено од грешника“ (Пс. 119155). „Речи мојих грехова“. Јер, ово нису речи праведности, него мојих грехова. Онај који је закуцан на крст и говори ово је стари човек, који не зна чак ни разлог због којег га је Бог напустио. Или, са друге стране, може бити овако: „Речи мојих грехова су удаљене од мог спасења“. 3. „Мој Боже, викаћу ти дању и ти нећеш слушати“. Мој Боже, усрдно ћу ти се молити у повољним околностима овог живота, да се оне не би промениле, и ти нећеш слушати, зато што ћу ти се молити речима мојих грехова. „И током ноћи и не за моју лудост“. Тако, и у несрећама овога живота ћу ти се молити за благостањем, и исто тако нећеш слушати. И ти овако чиниш не због моје лудости, него да бих ја могао да стекнем мудрост да спознам за чим ти желиш да се ја молим, не речима грехова из жудње за пролазним животом, него речима окретања ка теби за живот вечни. 4. „Али ти живиш на светом месту, о ти похвало Израиљева“. Али ти живиш на светом месту и зато не желиш да слушаш нечисте речи грехова, „Похвало“ онога који те види. Не онога ко је трагао У латинском преводу ово је 21. псалам. Он се читао на Велики петак. Ово је тумачење 22. псалма из „Тумачења псалама“ бл. Августина. 12

12

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

за сопственом похвалом у једењу забрањеног воћа, да би се након отварања својих телесних очију потрудио да се сакрије од твог погледа. 5. „Наши оци су се надали у тебе“. Сви праведни, наиме, који нису трагали за својом похвалом, него за твојом. „Они су се надали у тебе и ти си их избављао“. 6. „Тебе су призивали и били су спасени“. Призивали су те, али не речима грехова, од којих је спасење удаљено, и зато су били спасени. „У тебе су се уздали и нису били осрамоћени“. „У тебе су се уздали“ и њихово поуздање их није преварило, јер се нису поуздали у себе. 7. „Али ја сам црв, а не човек“. Али ја, говорећи сада не у личности Адама, него „ја“ у својој сопственој личности, Исус Христос, био сам рођен изван људског рађања у телу, да бих могао бити као човек изнад људи и да би се тако бар људска гордост могла удостојити да се угледа на моју скрушеност. „Подсмех људима и одбачен од народа“. У овој скрушености сам постао подсмех људима, да би се могло рећи, као прекорна подругљивост: „Буди ти његов ученик“ (Јн. 928) и да би ме народ омаловажио. 8. „Ругали су ми се сви који су ме видели“. Сви који су ме видели су ми се подсмевали. „Говорили су уснама и одмахивали главом“ (Мт. 2739). И причали су не срцем, него уснама. 9. Одмахивали су својом главом, ругајући се и говорећи: „Поуздао се у Господа, нека га избави (Мт. 2743), нека га спасе пошто чезне за њим“. Ово су биле њихове речи, али су биле „изречене уснама“. 10. „Пошто си ти онај који ме је извадио из утробе“. Ти си онај који ме је извадио, не само из Дјевине утробе (јер ово је закон за рађање свих људских бића, да буду извађена из утробе), него такође и из утробе јудејског народа, пошто је прекривен тамом свако ко још није рођен у светлу Христовом и свако ко се узда у спасење кроз телесно држање суботе и обрезања и сличног. „Моја надо још од мајчиних груди“. „Моја надо“, о Боже, не од времена када сам почео да се храним млеком из Дјевиних груди, јер ово си био још и раније, него од груди синагоге, као што сам рекао, из утробе ти си ме извукао да се не бих хранио телесним обичајима. 11. „Оснажен сам кроз тебе од утробе“. Ово је утроба синагоге, која ме не носи, него ме је избацила, али нисам пао, јер ти ме држиш. „Из утробе моје мајке ти си Бог мој“. Од утробе моје мајке: утроба моје мајке није била узрок томе да, као беба, заборавим на тебе. 12. „Ти си Бог мој“, „не удаљуј се од мене, јер невоља је врло близу“. Ти си, зато, мој Бог, немој ме напустити, невоља је тик уз мене, јер она је у мом телу. „Нема никога да помогне“. Ко помаже ако не ти? 13. „Многа телад ме је опколила“. Мноштво разуздане светине ме је окружило. „Угојени волови су ме окружили и притисли“. И њихове вође, задовољне због тога што сам прогоњен, су ме „окружиле и притисле“. 14. „Отворили су своја уста на мене“. Проговорили су против мене не из твог Светог писма, него из својих сопствених страсти. „Као лав који граби плен и риче“. Као лав, чије грабљење плена се огледа у томе што сам ухваћен и вођен и чија је рика ово: „Распни га, распни“. 15. „Разлио сам се као вода, расуле су се све моје кости“. „Разлио сам се као вода“ када су моји прогонитељи насрнули, и кроз страх, они који су подупирали и држали моје тело, то јест Цркву, мислим на моје ученике, су се распршили (Мт. 2656). „Моје срце је постало као восак који се топи усред моје утробе“. Моја мудрост, која је написана о мени у светим књигама, била је, као да је чврста и затворена, није могла да се разуме. Али, након што је дејствовала ватра мог страдања, она је постала као растопљена, јавно испољена и усвојена у памћењу моје Цркве. 16. „Моја снага се сасушила као цреп“. Моја снага је сасушена мојим страдањем, не као сено, него као цреп, који због ватре ојача. „И мој језик се залепио за вилицу“. И они кроз које треба ускоро да проговорим су чували моје поуке у својим срцима. „Довео си ме доле у прах смрти“. И ка грешнима који су предати смрти, које ветар односи као прах са лица земље (Пс. 14), ти си ме одвео. 13

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

17. „Много паса ме је окружило“. Јер, многи су ме окружили и лајали, не за истину, него из навике. „Веће злобника се сакупило око мене“. Сабор злобника ме је опколио. „Проболи су моје руке и ноге“. Проболи су ексерима моје руке и ноге. 18. „Јасно су пребројали све моје кости“. Разговетно су пребројали све моје кости док су биле испружене на дрвету крста. „Да, ови исти су посматрали и гледали ме“. Да, ови исти, то јест, непромењени, су посматрали и гледали ме. 19. „Поделили су моје хаљине међу собом и за мој прекривач су бацили коцку“. 20. „Али ти, о Господе, не задржавај своју помоћ далеко од мене“. Али ти, о Господе, уздигни ме поново, не као остале људе на крају света, него одмах. „Погледај на моју заштиту“. „Погледај“ да ме не повреде на било који начин. 21. „Избави моју душу од мача“. Избави моју душу од свађалачког језика. „И моју јединицу од псеће руке“. И од силе људске, која лаје по свом обичају, избави моју Цркву. 22. „Избави ме од лавових уста“. Спаси ме од уста царства овога света. „И моју скрушеност од рогова једнорога“. И од поноситости гордих, који се узвисују до нарочитог првенства и не подносе оне са којима би га делили, спаси моју скрушеност. 23. „Објавићу твоје име мојој браћи“ . Објавићу твоје име онима који су скрушени и мојој браћи која воле једни друге онако како сам их ја заволео (Јн. 176,21). „Усред Цркве певаћу о теби“. Усред Цркве ћу те са радошћу проповедати. 24. „Који се бојите Господа, хвалите га“. Ви који се бојите Господа не тежите за сопственом похвалом, него хвалите њега. „Сви који сте семе Јаковљево, величајте га“. Сви који сте семе онога коме ће служити онај који је старији од њега, величајте га. 25. „Нека га се боји сво семе Израиљево“. Нека га се боје сви који су рођени за нови живот и обновљени за виђење Бога. „Јер, није презрео, нити је занемарио молитву сиромашка“. Пошто није презрео молитву, не онога који молећи се усрдно Богу речима грехова није био рад да превазиђе сујетан живот, него молитву сиромашка, који није набубрио од пролазног сјаја и раскоши. „Нити је окренуо своје лице од мене“, као што је окренуо од онога који је рекао: „Викао сам ти, али ти ниси слушао“. „И када сам га дозивао, он ме је услишио“. 26. „Код тебе је моја похвала“. Ја не трагам за својом сопственом похвалом (Јн. 850), јер ти си моја похвала, ти који живиш на светом месту и, похвало Израиљева, чујеш Светога који те сада преклиње. „У великој Цркви исповедићу те“. У Цркви читавог света „исповедићу те“. „Извршићу своје завете пред онима који га се боје“. Принећу свете тајне свог тела и крви пред онима који га се боје. 27. „Сиромашни ће јести и испуниће се“. Скрушени и они који презиру свет ће јести и угледати се на мене. Тако они неће ни желети светско изобиље, нити ће се плашити његовог недостатка. „И хвалиће Господа они који трагају за њим“. Хвала Господња је изливање те пуноће. „Њихова срца ће живети увек и заувек“. Јер, та храна је храна срца. 28. „Сви крајеви земаљски ће се сетити и окренути се ка Господу“. Они ће се сетити, јер на многобошце, рођене у смрти и савијене и усмерене према спољашњим стварима, Бог је био заборавио. И тада ће се сви рубови земаљски окренути ка Господу. „И сви родови многобожаца ће се клањати пред њим“. И сва племена многобожаца ће га обожавати у својој сопственој савести. 29. „Јер, царство је Господње и он ће владати над народима“. Царство припада Господу, а не гордим људима, и он ће владати над многобошцима. 30. „Сви богати на земљи су јели и поклонили се“. Богаташи земаљски су такође јели тело унижења свог Господа и иако се нису, као сиромашни, испунили до подражавања, ипак су се поклонили. „Пред њим ће пасти сви који силазе на земљу“. Јер, само он види како падају на земљу сви који су, по избору, напустили рајско општење и претварају се и показују се срећни пред људима који не виде њихов пад. 14

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

31. „И моја душа ће живети за њега“. И моја душа, која у презирању овог света изгледа другима као да ће умрети, живеће, не за себе, него за њега. „И моје семе ће му служити“. И моја дела, или они који кроз мене поверују у њега, ће му служити. 32. „Пород који ће уследити ће бити објављен Господу“. Пород Новог завета ће бити објављен у част Господа. „И небеса ће објавити његову праведност“. И јеванђелисти ће објавити његову праведност. „Људима који ће се родити, које је Господ створио“. Народу који ће се родити Господу кроз веру.

Тумачење 22. псалма (Диодор Тарсијски) „До13 краја. О помоћи у зору. Псалам Давидов“. Под речима „Помоћ у зору“ вероватно се мисли на брзу одбрану и тренутну помоћ. Псалам је написан са тачке гледишта Давида, када га је гонио Авесалом. Бог је допустио да се заглиби у таква искушења због греха са Витсавејом. Сада, појавиле су се сличности и у случају Господа Исуса Христа, нарочито са његовим страдањем, и толико су велике да су неки тумачи сматрали због овога да је псалам изречен од стране Господа. Али, он не приличи Господу. За Давида се зна и да помиње сопствене грехове и да страдања приписује њима, а ово је нешто што се ни на који начин не може односити на Христа. Делимичне сличности у страдањима не мењају у потпуности тему псалма. Могуће је и да стварна основа буде сачувана и да се истовремено појаве сличности такође, и једно не искључује друго. Тако, да кренемо. Неки тумачи су мислили да се почетак и остало односе на Господа, пошто је стих у тексту: „О Боже, мој Боже, обрати пажњу ма мене, зашто си ме напустио?“ изрекао Господ (Мт. 2746; Мк. 1534), али није могуће да је остало изговорио Господ. Заправо, за овиме следи: „Далеко од тога да ће ме спасити речи мојих слабости“. Давид је мислио на ово: „Господе, помири се са мном и немој ме више напуштати, него ми помози иако ме моје грешке далеко удаље од тога да ме ти спасeш“ (под изразом „речи мојих слабости“ се мисли на саме грехове). Без обзира на то, буди веран себи, немој гледати величину греха, него на величину твоје љубави и доброте. Затим се оно што следи такође још јасније односи на Давида, а не на Господа – наиме шта? „О Боже, викаћу ти дању и нећеш ме слушати, и ноћу, али не за моју лудост“. Погледај на ово Господе, да те и дању и ноћу гласно дозивам, и кад ме не чујеш доспем до тога да се бавим будаластим мислима – и овиме не тврдим да ти не поседујеш промисао за људске ствари, јер знам разлог због којег ме ниси слушао, а тај разлог је грех. Како се ово или остатак псалма може односити на Христа? „Са друге стране ти, похвало Израиљева, боравиш на светом месту“. Шта је онда са овим? Зар Христос није био свет? Ово се односи на Давида, пошто је он рекао: „И дању и ноћу те дозивам, и када ме не чујеш бавим се будаластим мислима“. И он наставља као да теши себе: „Убеђен сам да ти пребиваш на светом месту и брз си да чујеш, тако да ово што ме тренутно не слушаш долази не од твог немара, него од мог греха. Из чињенице да брзо помажеш онима који су ти се посветили и свим светима и да си им ослонац, док допушташ да они у греху буду запостављени, добијам доказ унапред“. Наиме, који доказ? „Наши оци су се уздали у тебе, уздали су се и ти си их спасавао. Тебе су призивали и били су избављени, надали су се у тебе и нису били разочарани“. Овако се, дакле, дешава са свим светима, због чега ме ниси саслушао? И он наставља: „А ја сам црв, а не људско биће, прекореван од људи и презрен од народа“. Добро је речено: „Презрен од народа“, пошто је са Божијим допуштењем народ изабрао Авесалома и Давид је закључио за себе да је такав, и говори: „Ја сам подсмех народу“. И не само ово, него и: „Ја сам доведен у такав положај да, кад ме виде, сви они подижу нос на мене“. Он говори нарочито о 13

Ово је тумачење 22. псалма из „Тумачења псалама“ Диодора Тарсијског.

15

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

онима који су били са Симејем, када су га вређали док је одлазио и говорили: „Одлази крволоче, одлази неправедни човече. Господ ти је излио на главу крв коју си пролио“ (2Сам. 165-8). Он се присећа такође других који су га вероватно исмевали у то време и говорили оно што непријатељи обично говоре. Тако, након што каже: „Када ме виде сви они подигну свој нос на мене“, он наставља: „Гунђају себи у браду и машу главом“. Шта су ови рекли? „Понадао се у Господа, нека га избави, нека га спаси зато што жуди за њим“. Ове речи су се такође односиле на Господа (Мт. 2739-44) и, као што сам рекао, ништа не може спречити и то да тема псалма буде сачувана, и то да се изроди врло прецизна сличност са Господом. Шта је онда са Давидом? Док су они заузели овакав став према мени, говорећи на овај начин и подсмевајући се, ја сам убеђен да је твој став према мени Господе супротан. Наиме какав? Да си од самог почетка ти наставио да показујеш исту промисао према мени као и када си ме створио. Зашто, заправо? „Зато што си ти онај који ме је извадио из утробе, надо моја од мајчиних груди. За тобом следим од рођења, из утробе моје мајке ти си Бог мој“. Добро је учинио што је усмерио своју пажњу на промисао уопште, питајући: „Како то да не показујеш своју промисао према мени сада када сам прогоњен и учињена ми је неправда, након што сам био предмет твоје свеобухватне промисли пре него што сам имао било каквог додира са људима? Ко је тај који ме је обликовао у материци, ко је тај који ме је извадио из утробе, ко је онај који ме је отхранио на мајчиним грудима и довео ме до овог периода у животу? Пошто си наслутио моје потребе и обезбедио ми толике корисне ствари онда када ничиме нисам допринео, хоћеш ли ме бесциљно сасећи сада када сам и схватио твоју доброту и у могућности сам да се захвалим“? Шта следи затим? „Не удаљавај се од мене, јер је невоља близу, зато што нема било кога да ми помогне“. Пошто си обезбедио сва ова добра учинивши први корак, зато и сада такође, када сви они напредују уз сплетке, а ти си једини који је остао за моје спасење, пружи ми помоћ. „Нема било кога да ми помогне“ – ово је добро речено: сви су стали на Авесаломову страну. Он затим помиње и њихову разбеснелост и њихово насиље према њему, како би што пре покренуо Бога да му пружи подршку. „Много јунаца ме је окружило“. Као да жели рећи: сила његових поданика. „Дебели волови су ме опколили“. Као да жели да каже: вође и владари. „Зинули су на мене као лав који напада и урла“. То јест, и поданици и владари су дојурили зинувши на мене да ме прогутају као лав свој плен. Тако, шта је била последица овога? „Све моје кости су се разлиле и расуле као вода“. Због ове претње и њихове добре шансе за победу, сва моја моћ се одлила и ишчезла као вода. „Срце ми се истопило као восак усред стомака“. Он говори оно што и приличи да говоре људи који су узнемирени и који су у несрећама, пошто свака брига оштећује на срце, и добро је учинио када је додао: „Срце ми се истопило као восак“. Mој ум не поседује постојаност, нити сталоженост, нити чврсто поуздање, него су се под притиском опасности и лоших очекивања моје мисли растопиле као восак. Затим, као што се такође дешава са онима у недаћама: „Моја снага се осушила као цреп“. Сво моје здравље ме је напустило, потиштеност ме је довела до тога да сам се осушио. „Језик ми се прилепио за грло“. Ово је такође карактеристично за особе које су дехидрирале и тако изгубиле моћ говора. „Оборио си ме у прах смрти“. То јест, као у прах смрти. „Дозволио си да патим од њих до те мере“, каже он, „да се не разликујем од оних који су већ сахрањени и измешани са прахом“. Затим, поменувши претходно силу и власт непријатеља, позивајући се на лавове и волове, он продужује са помињањем на овом месту њихове бестидности такође, настављајући овако: „Окружили су ме многи пси“. То јест, као дрски пси. „Руља зликоваца ме је опколила“. Укратко, група покварених људи и руља зликоваца су ме окружили. Шта они чине? „Проболи су моје руке и ноге, избројали су све моје кости“. Напоменуо сам да се појављује сличност управо са примером Господа до те мере да је могуће видети ексере који су забијени у његове руке и ноге. Давид, са друге стране, говори за себе: „Проболи су моје руке и ноге, избројали су све моје кости“, у смислу: „Они су и више него темељно истражили свако моје деловање и борбу и проучили су сву моју снагу и могућности и подвргли су мој 16

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

живот испитивању“ (што је значење речи „избројали су све моје кости“). Ово се није десило у случају Господа, чак иако се први део реченице „Проболи су руке моје и ноге моје“ примени, други не одговара: „Избројали су све моје кости“. Речено нам је да му нису сломили кост, према Светом писму. Тако се чињеница да су пажљиво размотрили моју свеукупну моћ и свако моје дејство и да су их подвргли испитивању односи на Давида. Он помиње такође оне који су заузели палату и све претресли. „А они су гледали и загледали ме“. Укратко, шта год су желели да виде у вези мене, видели су и детаљно су прегледали (што значе речи „гледали су и загледали ме“). Затим, следећи своју изјаву: „Пажљиво су размотрили сву моју моћ и подвргли је испитивању“, он наставља: „Поделили су моје хаљине међу собом и за моју одећу бацају коцку“. То јест, раскомадали су све што је моје. Сада, ово се још тачније испунило у случају Господа, до те мере да је чак и коцка била бачена да би се разделила његова одећа. Али, ово не противречи теми псалма. Могуће је, као што сам рекао, и да се појави детаљнија сличност у случају Господа, и да се то заиста деси овде са Давидом. Од сада се оно што следи више односи на Давида. „Али ти, Господе, не удаљуј своју помоћ од мене, гледај да ми помогнеш“. И чињеница да се наставак не односи на Христа, очигледна је и из овога. Заправо, он наставља: „Спаси моју душу од мача, моје једино власништво, да је не зграби пас“. Да буде спасен од мача је приличи Давиду, али не приличи Господу, пошто је страдање текло са његовим допуштењем и он није на страдање натеран мачем. Сада, под „псом“ он овде поново мисли на Авесалома и Ахитофела, а под „мојим јединим власништвом“ указује на саму своју душу. Затим, да би истакао неваљалост сплеткароша, он наставља: „Спаси ме од лавових уста и моју смерност од рогова једнорога“. Лав је моћна животиња, а једнорог – тако тврде – још моћнија. Тако, да би сликовито описао непријатељску силу, он је на овај начин навео те животиње. Када се ово испуни, шта ће се десити? „Рећи ћу твоје име својој браћи, певаћу ти усред скупа“. Сакупићу и саставити оне који сада беже са мном, направићу са њима велики скуп и певаћу ти похвале препричавајући догађаје изненадног избављења од твоје руке. „Који се бојите Господа хвалите га, сви потомци Јаковљеви величајте га“. И тако ће сада бити могуће за мене такође да кажем да сви ви који се бојите Господа треба да га чувате заувек у химнама похвале, јер је он онај који, када су слаби изгледи, спасава оне који се надају у њега. „Нека сав пород Израиљев осећа страхопоштовање према њему“. Ово је, такође, повезано са ониме изнад: „Гласно ћу објављивати усред скупа“. Он говори да сви треба да се и боје Бога и да му певају похвале. Зашто? „Зато што није презрео, нити се гнушао молитве беднога“. Под „бедним“ мисли на себе. Он указује да сви који познају Бога треба да осећају страхопоштовање, јер није одбацио, нити је презрео молитву несрећника. „Нити је одвратио своје лице од мене. Када сам му завапио, одазвао ми се“. Далеко од тога да је окренуо своје лице од мене, чак се спремно одазвао мојој молби у истинској невољи. „Од тебе долази моја похвала“. Само дело величања тебе такође потиче од тебе, пошто си ми изненада притекао у помоћ, дао си ми повода да ти певам похвале. „Исповедићу ти се на великом скупу“. На сабору са мноштвом људи тебе ћу и исповедити и хвалићу те. И не само то: „Испунићу своје завете пред свима који га се боје“. Ако дам заклетву, испунићу је у потпуности пред многим сведоцима. „Сиромашни једу и наситиће се, и хвалиће Господа они који га траже“. И тако сви који се надају у тебе и који су ти верни (мисли се на ове сиромашне људе) имају разлога за радост у мојој ситуацији, у ономе што сам ја доживео. „Њихова срца ће живети заувек“. То јест, они ће непрестано осећати радост у срцу. Не само то. Такође, они који за нас чују из далека, како се наш положај тицао вас, и сами ће такође примити к знању своју дужност, убеђени да онај који је толико заинтересован за оно што они доживљавају јесте истински Бог. Одавде он наставља: „Сви крајеви земаљски ће упамтити и обратиће се Господу, и сва племена народа ће се поклонити пред њим“. Када они који не припадају нашем народу спознају величину његове промисли за наш положај, они ће се једни за другима 17

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

обратити теби. „Јер је Господње царство и он влада над народима“. Они ће такође исповедити да си само ти Цар и Господар над свима. „Сви имућни на земљи су јели и обожавали га“. „Они су јели“ значи „они једу“ (време је промењено), пошто је изнад рекао: „Сиромашни ће се наситити“, такође „имућни на земљи“ – то јест имућни и богати – ће доживети исто. „Сви који силазе на земљу ће се испружити пред њим“. Он каже: „Сваки смртник ће те обожавати (што је значење речи „они који силазе на земљу“)“. „Моја душа ће живети за њега и моји потомци ће му служити“. Овако ће се чак и они удаљени од нас захваљивати, а још више моји потомци и ја, зато што више уживамо његову благонаклоност. И пошто је рекао „моји потомци“ (под овиме се разуме будуће поколење), он наставља: „Поколење које ће уследити ће бити објављено Господу“. И каснији нараштаји и овај ће објавити твоју славу, и пошто си ти праведно пресудио у нашу корист, они ће ово препричавати са захвалношћу, и они после њих ће препричавати онима након себе. Затим наставља: „И они ће објавити његову праведност људима који ће се родити, које је Господ створио“. То јест, које ће Господ створити. Докле год Бог настави да ствара нове генерације, говори Давид, толико наши потомци који наилазе на његову доброту неће престати да препричавају каснијим нараштајима и да нашироко обзнањују његову похвалу.

Тумачење 131. псалма (Св. Иларије Пиктавијски) Пс. 1311: „О Господе, моје срце није узвишено, нити су моје очи биле уздигнуте“. 1: Овај14 псалам, врло кратак, који захтева да му не приступимо кроз беседу, него тако што ћемо га рашчланити, учи нас лекцију из понизности и смерности. Сада, пошто смо на много других места говорили о понизности, нема потребе понављати исте ствари овде. Наравно, обавеза је да имамо на уму колико је велика потреба наше вере за понизношћу, када чујемо да нам пророк тако говори о њој као о нечему што је једнако испуњењу најузвишенијих дела: „О Господе, моје срце није узвисишено“. Јер, забринуто срце је најблагороднија жртва у очима Божијим. Зато, срце не сме да се узвиси због среће, напретка или благостања, него кроз страх од Бога треба понизношћу да се одржи у границама смерности. 2: „Нити су очи моје биле уздигнуте“. Најпрецизније значење ових речи на грчком овде саопштава другачије значење: οὐδὲ ἐμετεωρίσθησαν οἱ ὀφθαλμοί μου, то јест, нису се уздигле од једног предмета да гледају други. Ипак, очи се морају уздигнути у послушности према пророковим речима: „Подигните очи своје и видите ко је приказао све ове ствари?“ (Иса. 4026 LXX). И Господ говори у јеванђељу: „Подигните очи своје и погледајте поља да се беле за жетву“ (Јн. 435).15 Зато, очи треба подићи, али не да би гледале било шта, него да поглед остане заувек усмерен на оно на шта је уздигнут. 3: Затим следи: „Нити сам се кретао међу узвишеним стварима, ни међу дивним стварима које су изнад мене“. Најопасније је кретати се међу лошим и ниским стварима, а не задржавати се међу дивним стварима. Божији искази су сјајни. Он сам је најдивнији и најузвишенији. Како онда псалмопојац може да се поноси и истиче као добро дело то што се није кретао међу узвишеним и дивним стварима? Додатак овим речима су речи „које су изнад мене“, и оне показују да се није кретао међу оним стварима које људи обично сматрају за узвишене и дивне. Јер Давид, који је био пророк и краљ, некад је био незнатан и презрен и недостојан да седи за очевим столом, али је наишао на благонаклоност код Бога, био је помазан за краља и био је надахнут да пророкује. Његова краљевска власт га није учинило охолим и сујетним. Није га покретала мржња и непријатељство. Он је волео оне који су га прогонили, одавао је почаст својим мртвим непријатељима, поштедео је своју децу која су Ово је беседа на 130. (131.) псалам св. Иларија Пиктавијског. У Септуагинти је ово 130. псалам, а у нашем преводу је ово 131. псалам. 15 У нашем преводу за Јн 435 пише „жуте за жетву“. 14

18

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

починила родоскрнављење и која су била убице. На свом положају владара био је презрен, као отац био је повређен, као пророк је био ожалошћен и растужен. Ипак, није позивао на освету, што би као пророк могао да учини, нити је као отац захтевао кажњавање, нити је као владар узвраћао увреде. И тако се он није кретао међу узвишеним и дивним стварима које су биле изнад њега. 4: Хајде да видимо шта затим следи: „Нисам био понизног ума, него да сам уздигао своју душу“. Каква недоследност од стране пророка! Он не узвисује своје срце, али узвисује своју душу. Он се не креће међу узвишеним и дивним стварима које су изнад њега, али ипак његове мисли нису ниске. Он је узвишен у свом уму и мислима и снужден у срцу. Он је скрушен у ономе што чини, али он није понизан у својој мисли. Јер, његова мисао досеже до Небеса. Његова душа се уздигла на висину. Али његово срце, из којег излазе, према јеванђељу, зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, псовке (Мт. 1519), оно је скрушено, притиснуто под нежним јармом смерности. Зато, морамо преузети средишњи правац између понизности и уздизања, да бисмо могли бити скрушени у срцу, али узвишени у души и мислима. 5: Затим наставља: „Као дете одбијено од сисе на грудима своје мајке, тако ћеш наградити моју душу“. Речено нам је да је, када је Исаак одбијен од сисе, Авраам направио гозбу јер је сада када је одбијен од сисе стигао до доба дечаштва и превазишао је млеко као храну. Апостол млеком знања храни све оне који су несавршени у вери и који су још бебе када су ствари Божије у питању. Тако, престанак потребе за млеком означава највећи могући напредак. Авраам је објавио радосном гозбом да је његов син приспео до јаче хране, а апостол ускраћује хлеб онима чије су мисли и даље телесне и који су бебе у Христу. И тако се пророк моли да Бог, зато што није узвисио своје срце и зато што није корачао међу узвишеним и дивним стварима које су изнад њега и зато што није био понизног ума, него је уздигао своју душу, наградити његову душу која ће лежати као дете одбијено од сисе на грудима своје мајке, односно, моли се да буде сматран за достојног награде савршених, достојан небеског и живог хлеба, зато што је, због својих дела која је већ записао, он сада превазишао доба за млека. 6: Али он не захтева овај живи хлеб (Јн. 651) само за себе. Он охрабрује читаво човечанство да се нада овоме, говорећи: „Нека се Израиљ узда у Господа од сада и довека“. Он не поставља временско ограничење за нашу наду, него наређује да се наша верна ишчекивања протегну у бескрај. Треба да се заувек надамо, достижући наду о будућем животу кроз наду у нашем садашњем животу који имамо у Христу нашем Господу, који је благословен увек и заувек. Амин.

О различитим врстама грехова и о крштењу Св. Духом и огњем (Јер. 221-22) (Ориген) Књига пророка Јеремије 221-22: Засадио сам те као плодну лозу, потпуно истиниту. Како си се окренула горчини, ти туђа винова лозо? Чак и ако се окупаш у цеђи и сва се насапуњаш, ипак си упрљана у својој неправди преда мном, говори Господ. Бог16 није створио „смрт и не ужива у уништењу живих бића, јер он је створио сва створења да би могло живети, и бића у свету су здрава и добра и у њима нема отрова уништења, и власт пакла није на земљи“ (Прем. 113-14). Тако, прелазећи преко овог малог одељка, упитаћу: „Одакле је, онда, дошла смрт“? „Кроз завист ђаволову је смрт дошла у свет“ (Прем. 224). Ако је нешто у вези нас добро, Бог је то створио, али смо ми сами од себе створили зло и грехове. Из истог разлога се почетак одељка управо 16

Ово је Оригенова 2. беседа на Књигу пророка Јеремије.

19

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

прочитаног из пророкове књиге обраћа кроз реторичко питање онима који у својој души поседују горчину уместо сладости коју је Бог створио за њу: „Како си се окренула горчини, ти туђа винова лозо“? Као да говори: „Бог није створио хромост, него је све створио да је спретно на ногама. Па ипак, из ког разлога је хромо оно што је хромо? И Бог је све делове тела створио да су у потпуности здрави, па из ког разлога онда бића пате“? На исти начин је душа, не само првог човека, него свих људи, настала према обличју Божијем, пошто се изјава: „Хајде да створимо човека по свом обличју, као што смо ми“ (1Мој.126) односи на сва људска бића. И баш као што је у Адаму то што већина људи сматра за „оно што је према обличју“ старије од онога што је било надограђено на то када је понео „слику земљанога“ (1Кор. 1549) због греха, тако је у свим људима оно што је „према обличју Божијем“ старије у односу на лошију слику. Ми смо понели, пошто смо грешници, слику земљанога. Хајде да понесемо, након што се покајемо, слику небескога (1Кор. 1549). Заиста, творевина је створена према слици небескога. (2) Зато овде постоји забринутост када Реч Божија прекорно говори грешницима: „Како си се окренула горчини, ти туђа винова лозо“? Јер, „засадио сам те као плодну лозу, потпуно истиниту“. Кроз оно што сам раније рекао, а и када ускоро наставим о томе, убедићу вас да је Бог засадио људску душу као добру винову лозу, али се свака душа окренула насупрот плану Творца. „Засадио сам те као плодну лозу, потпуно“, а не делимично „истиниту“. Не донекле истиниту, а донекле лажну, него: „Засадио сам те као плодну лозу, потпуно истиниту. Како си се окренула“ ти коју сам створио као потпуно истиниту лозу, „како си се окренула горчини и постала туђа лоза“? 2. Након овога, хајде да погледамо речи: „Чак и ако се окупаш у цеђи и сва се насапуњаш, ипак си упрљана у својој неправди преда мном, говори Господ“. Да ли грешна душа која је узела цеђ и која се купа у телесној цеђи мисли да ће ово уништити њену нечистоћу и окончати њене грехове? Да ли неко мисли да када је узео сапун који потиче са земље и опрао се и окупао, да је тако душу очистио? Због овога Реч Божија тада говори оној души којa се окренула ка горчини и постала као туђа лоза: „Чак и ако се окупаш у цеђи и сва се насапуњаш, ипак си упрљана у својој неправди преда мном, говори Господ“. (2) Човек треба да схвати да Реч Божија поседује сваку моћ, и баш као што поседује силу свих Писама, тако Реч има силу сваког мелема и највећа је снага свега што врши очишћење. „Јер, Реч Божија је жива и делотворна и оштрија је од било ког мача са две оштрице“ (Јев. 412). И шта год поменеш, ако постоји потреба, Реч Божија има моћ над тиме. (3) Тако, постоји Реч која је цеђ и Реч која је сапун, које, када буду изговорене, очишћују ту врсту прљавштине. Али, пошто Реч која је цеђ и Реч која је сапун не чисте сваку врсту греха, а постоје и грехови за које није потребна ни цеђ ни сапун, речено је оној души која мисли да има грехове који могу бити опрани у цеђи и сапуну: „Чак и ако се окупаш у цеђи и сва се насапуњаш, ипак си упрљана у својој неправди преда мном, говори Господ“. И баш као што се неке ране исцеле средствима за ублажавање бола, а неке уљем, док је некима потребан повез и тако се исцеле, ипак, остале су ране о којима је речено: „Нису помазане, ни уљем заблажене, ни завијене, него је ваша земља пустош и ваши градови су спаљени“ (Иса. 16-7 LXX). Тако, као што постоје извесни грехови који упрљају душу, за које је човеку потребна цеђ Речи и сапун Речи, исто тако постоје неки грехови који се не лече на овај начин, пошто се не могу поистоветити са прљавштином. (4) Тако, када се схвате разлике у греховима, приметите како Господ говори у Исаији: „Господ ће опрати нечистоту синова и ћерки Сиона и очистиће крв од њих духом суда и духом спаљивања“ (Иса. 44). Нечистоту и крв. Нечистоту духом суда, крв духом спаљивања. Чак и ако ниси починио грех који води у смрт (Јн. 516-17), ипак си згрешио, постао си упрљан. Тако, „Господ ће опрати нечистоту синова и ћерки Сиона и очистиће крв од њих“ и „дух суда“ је накнада за нечистоту, а „дух спаљивања“

20

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

је због крви. И већини нас, када год љуће згрешимо, није неопходан цеђ или прање сапуном, него дух спаљивања. 3. Због овога Исус – сада можда откривам разлог – крштава у Светом Духу и огњу (Лк. 316). Не исту особу у Светом Духу и у огњу, него свету особу у Светом Духу, док другу особу, након што је поверовала и након што је просуђено да је достојна Светог Духа, када поново згреши, Исус пере у огњу, тако да није иста особа коју је Исус крстио у Светом Духу и у огњу. (2) Стога, благословен је онај ко је крштен у Светом Духу и није му потребно крштење огњем, а три пута је несрећан онај коме је неопходно крштење у огњу, иако се Исус стара и за једног и за другог. Јер, „изнићи ће шибљика из Јесејевог пања и грана ће изнићи из корена“ (Иса. 111). Шибљика за оне који су кажњени, грана за праведне. Тако, Бог је огањ који спаљује (Јев. 12 29) и Бог је светлост (1Јн. 15). Огањ који спаљује за грешнике, а светлост за праведне и свете. (3) И благословен је онај „који има удео у првом васкрсењу“ (От. 20 6), онај ко је сачувао крштење Светим Духом. Ко је онај ко је спасен у другом васкрсењу? То је онај коме је потребно крштење огњем, када дође пред тај огањ и огањ га испита и провери, и када тај огањ пронађе дрво, сено и стрњику за спаљивање (1Кор. 313-15). (4) Сада, због овога, пошто је ово речено, пошто смо повезали колико смо могли речи Светог писма, хајде да ове ствари сместимо у срце и хајде да покушамо да живимо у њиховој светлости, да видимо можемо ли постати чисти пре нашег коначног одласка и, након што припремимо наша дела за коначни одлазак, када одемо, да будемо прихваћени међу оне који су добри (Мт. 2210) и будемо спасени у Христу Исусу, коме је слава и сила у векове векова. Амин (1Пет. 411).

Вечно царство Сина човечијег (Дан. 79-14) (Бл. Теодорит Кирски) Књига пророка Данила 79-14: Гледах докле се поставише престоли и Старац седе, на ком беше одело бело као снег, и коса на глави као чиста вуна. Престо му беше као пламен огњени, точкови му као огањ разгорео. Река огњена је излазила и текла испред њега. Хиљаду хиљада му је служило и десет хиљада по десет хиљада су стајали пред њим. Суд седе и књиге се отворише. Тада гледах ради гласа великих речи које је говорио онај рог, и гледах докле не би убијена звер и тело јој се рашчини и даде се да изгори огњем. И осталим зверима узе се власт, јер даљина животу беше им одређена до времена и до рока. Видех у виђењима ноћним и гле, као Син човечији иђаше са облацима небеским и дође до Старца и стаде пред њим. И даде му се власт и слава и царство да му служе сви народи и племена и језичке групе. Власт је његова власт вечна која неће проћи, и царство се његово неће расути. Онај17 рог (Дан. 78) је говорио велике ствари, дрске и охоле, и извршавао је све то и чак је и заратио на свете (Дан. 721), док суд није засео. Сада, ми треба да схватимо да је Бог бестелесан, једноставан и без облика, неописив, односно да се не може ограничити, а ипак, док је неописив и безграничан по природи, он често преузима видљив облик за добро људи. Могуће је приметити да он себе на један начин чини видљивим Аврааму, на други начин Мојсију, опет на други начин Исаији и такође у различитом облику Језекиљу. Тако, када опазиш разлику у откривењима, уместо да мислиш да божанство поседује различите облике, слушај га како прича кроз пророка Осију: „Ја умножавам виђења и преузео сам обличја у делима надахнутих писаца“ (Ос. 1210 LXX). Он је рекао: „Преузео сам 17

Ово је одељак из 7. поглавља „Тумачења Књиге пророка Данила“ од бл. Теодорита Кирског (око 393-458).

21

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

обличја“, а не „Ја сам се појавио“, што значи да се представља у облику који сам жели. Слично je, наравно, блажени пророк Језекиљ имао виђење некога ко се састоји од јаке светлости и ватре, и након описивања откривења, додао је: „То беше виђење“, односно видео је обличје „славе Божије“ (Јез. 12728 ). Он није рекао да је видео Господа, или да је то сама Божија слава, него да је то само обличје славе Божије. Тако и овде блажени пророк Данило кроз реч „Старац“ саопштава оно што је вечно. Неки тумачи, у ствари, чине слично и приказују Бога као „онога који чини да дани остаре“. Он види такође чистоту косе и блистање одела и упућен је да препозна савршену невиност и светост не само божанске природе, него такође и онога што њу означава, наиме: праведности, Божије промисли, старања и расуђивања, односно суда. Да тако кажемо, пошто је видео да рог користи охоле речи и изводи безбројне сплетке против служитеља Божијих, Данило је научио кроз чистоту која зрачи са свих страна да далеко од тога да је Бог превидео злочине које је починио овај рог, него их он допушта по својој неизрецивој промисли. И у случају да помислиш да Бог у својој доброти жели да помогне светима, али нема моћи да то учини, он види такође да је престо начињен од пламена и да точкови такође имају природу ватре и реку огњену да излази из престола, хиљаду хиљада који му служе и десет хиљада пута десет хиљада који су присутни. Кроз ове последње он саопштава моћ Божију, а кроз претходно његову слободу од мане или грешке, док кроз његову старост приказује Божију вечност, мудрост и нежност. Одавде пророк Данило наставља: „Суд седе и књиге се отворише“. То јест, Бог је одлучио да је време за суђење и отворено је оно што је записано о томе шта је радила свака особа (јер књиге се односе на оно што је забележено). Ако, са друге стране, мислиш да се овај део текста односи на Господње обећање апостолима, које гласи: „Поставиће се дванаест престола и ви ћете сести и судићете над дванаест племена Израиљевих“ (Мт. 1928), ово неће бити неприкладно, пошто је то обећање веродостојно. „Тада гледах ради гласа великих речи које је говорио онај рог, и гледах докле не би убијена звер и тело јој се рашчини и даде се да изгори огњем“ (Дан. 711). Због избезумљености тог рога, када се суђење завршило, и четврто царство је такође уништено и његово тело је предато да га ватра сагори. Сада, треба запазити да није звер једноставно предата да буде спаљена ватром, него њено тело, пошто се реч „звер“ односи на читаво царство, а у том царству су неки људи били привржени правој вери, док су други били злотвори. Са упутствима из божанског Светог писма ми правилно називамо те прве духовним, а ове друге телесним. И он је у праву што не говори да је звер предата да буде спаљена ватром, него тело звери, то јест, материјалнији, телесни део, којег не занимају духовне ствари. „И осталим зверима узе се власт, јер дужина живота беше им одређена до времена и до рока“ (Дан. 712). Власт других звери је ионако требало да се заврши и иако су, такорећи, црпели време многих година у вршењу власти, свакој је додељено ограничено доба за владање. Кад се све ово одиграло, друга царства су већ пре тога дошла до свог краја и они у четвртом царству су отпремљени у ватру, пошто су заслужили казну. „И видех у виђењима ноћним и гле, као Син човечији који је ишао са облацима небеским и дође до Старца и стаде пред њим. И даде му се власт и слава и царство, да му служе сви народи и племена и језичке групе. Власт његова је власт вечна која неће проћи, и царство његово неће бити уништено“ (Дан. 713-14). Сигурно је ово права прилика да се каже старом Израиљу оно што им је пророк рекао од старине: „Имаш изглед блуднице, у било чијем да си присуству, не осећаш срамоту“ (Јер. 32-3). Хоћу рећи: шта може бити јасније од ових речи? Пророк Данило заиста даје ову објаву више на начин јеванђеља и посланица, а не замагљено, на начин старозаветних списа, као што и Господ каже у јеванђељима: „Видећете Сина човечијег да долази на облацима небеским са својим анђелима“ (Мт. 2430). И блажени апостол Павле каже: „Јер ће сам Господ са заповешћу, са гласом архангела и са трубом Божијом сићи са неба, и прво ће мртви васкрснути нераспадљиви (1Кор. 1552), а потом ми живи који останемо бићемо узнесени на облацима у сретање 22

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Господу у ваздуху и тако ћемо заувек са Господом бити“ (1Сол. 416-17). Ово је оно чему нас блажени пророк Данило недвосмислено поучава, предсказујући други долазак Спаситеља и јасно га називајући Сином човечијим због људске природе коју је преузео на себе, а долазак на облацима јесте испуњавање његовог обећања да ће обелоданити своју власт и као човек примити од Старца власт, славу и царство. Ово, у ствари, блажени Давид такође каже у другом псалму, наводећи речи самога Господ, каже се: „Господ ми је рекао: Ти си мој Син, ја те данас родих. Тражи од мене и даћу ти народе у наследство и крајеве земаљске теби у државу“ (Пс. 27-8). Ово исто и блажени пророк Данило каже: „Сви народи и племена и језичке групе ће му служити“. И да би објавио бескрај Христовог царства, он каже да је власт његова власт вечна која неће проћи, и да царство његово неће бити разорено.

Пропадање кедрова са Ливана (Зах. 111-2) (Дидим Слепи) Књига пророка Захарије 111-2: Отвори, Ливане, врата своја, и огањ нека прождре кедре твоје. Ридај јело јер паде кедар, јер моћни пропадоше; ридајте храстови Васански, јер се посече густа шума.18 Божански19 мудрац који има развијен и усредсређен ум „разуме речи и нејасан говор, речи мудрих људи и загонетке“ (ПСол. 16). Речи које саопштавају нешто на скривен начин су загонетке. Пророчки текст пред нама је, на пример, изражен у стилу загонетке и доноси нејасну поуку. . .20 Постоји загонетка у речима „Отвори, Ливане, врата своја“ (Зах. 111): то није материјална планина, беживотна као што и јесу беживотне планине, нити је дрвеће на њој без чула, разума и мисли. . . Заповест није дата за врата Ливана да се отворе и за јеле да плачу за кедровима који су пали, него се говори о томе да су горди и охоли људи пали у незаконито идолопоклонство према „кнезовима овога века“ (1Кор. 28). Бестелесне силе. . . рационална смртна бића и друга рационална бића вођена разумом. Док, са друге стране, дрвеће и дивље. . . људска бића, по образу и подобију Божијем, уживали су достојанство од Творца за разлику од неразумне стоке. За ова створења пророчки текст говори: „Постали су као пастуви у лудилу за женама, сваки рже за женом ближњег свога“ (Јер. 58). . . Као што говори и божанска заповест: „Немој бити као коњ, као мазга без разума“ (Пс. 329), пошто је у духовном смислу „коњ“ онај човек који разара туђе бракове и у својој суманутости се пари са туђим женама. „Мазга“ је име дато ономе за кога је доказано да је без порода, који је јалов за оно што је добро, а посебно је то име за душу која се заветује на девичанство, али без разума подареног од Бога. Таква особа је глупава, чак иако изгледа да је чиста у вези тела, пошто је мазга, а не невеста речи Божије. Постоје многи животињски називи који се примењују на људска бића као осуда и неодобравање. Магарци и камиле су називи који се правилно употребљавају за оне који носе тежак терет многих порока, који су им натоварили осветољубиви демони и непријатељске силе. За такве људе велики пророк Исаија, кога је божанство поседовало. . . каже да пород аспидин носи „своје богатство на магарцима и камилама“ (Иса. 306), а ово је изјава која не треба да се схвати буквално, пошто има духовни смисао. Спаситељ такође, упућујући ученике да „не дају своју светињу псима или да не бацају бисере пред свиње“ (Мт. 76) даје упутство на алегоријски начин, пошто су пси и свиње улизице и они који воле уживање и који налазе задовољство нечистој и грешној каљузи. . . Запамтите да је пас приземна животиња која претерано скаче када га разбесни зоља или оса, која и маше репом Ово је текст Септуагинте. Септуагинта је превод Старог завета на грчки и он се на неким местима разликује од текста на старојеврејском или латинском. 19 Одељак је из 11. главе „Тумачења књиге пророка Захарије“ од Дидима Слепог. 20 Текст је на неколико места оштећен и на то је указано са три тачке. 18

23

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

и лаје. Зар не лаје и особа која вређа свог ближњег и, такорећи, пригушује га својим оптужбама? О таквим људима гласни Исаија виче: „Сви они су глупави пси, не знају за разумно мишљење, злочинци“ (Иса. 5611). Пошто су такви људи који се враћају на своју бљувотину, и тако додају својим гресима друге грехе, названи псима, онда су свиње они који су се очистили од каљуге својих страсти, па се још једном ваљају у њој. У вези оних који се овако понашају, моћни ученик Христов, Петар, пише: „Боље би им било да не познаше Пут правде, неголи кад га познаше, што се вратише од предате им свете заповести. Њима се догодило оно што каже истинита пословица: Пас се враћа на своју бљувотину, и: Свиња се окупала па се у блату ваља“ (2Пт. 221-22; ПСол. 2611). Спаситељ је забранио да се даје оно што је свето таквим људима због тога што се они враћају злу које су избљували и зато што се после привидног покајања они враћају греху који су били одбацили. Као што човек не треба да има било шта са таквим људима, нити да им преноси свето знање о тајнама Царства небеског, тако исто не треба да баца пред свиње божанске бисере, а то су речи мудраца, које су украс за духовног и унутрашњег човека и његово чуло слуха. Зар ти бисери не украшавају особу која верује у онога који каже: „Нагни ухо своје и слушај речи мудрих људи“ (ПСол. 2217) и која верује у Реч Божију која каже: „Нагни ухо своје речима уста мојих“ (Пс. 781). Дивне бисере који су толико драгоцени, за којима трговац Царства трага и проналази их (Мт. 1345-46), власник не сме да баца пред свиње на овај начин, да их оне не би изгазиле ногама због тога што не знају њихову вредност и лепоту. Довољно текстова је наведено као доказ за осуђујуће поређење људских бића са безумном стоком. Сада је потребно навести одељке који показују да су људска бића благонаклоно упоређена са животињама због свог понашања и става. Зар њих не помиње Спаситељ који говори: „Овце моје слушају глас мој“ (Јн. 1027), и опет: „Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце“ (Јн. 1011). Христове овце су они који се понашају сталожено и племенито, и од њих се саставља стадо за које Свети Дух говори кроз пророка: „Господ ће стајати и гледати и напасаће своје стадо у сили“ (Мих. 54). У сличном духовном смислу сасуд изабрани (Дап. 915) Павле, говорећи у Христу, цитирао је Закон: „Не завезуј уста волу који врше“ (1Кор. 99-10; 5Мој. 254), и после цитирања наставља: „Брине ли се то Бог за волове? Или говори управо ради нас?“ – то јест за апостоле, „јер се ради нас написа да који оре треба у нади да оре, и који врше треба да врше у нади да ће добити део“ (1Кор. 99-10). И друге безбројне примере може наћи особа која обраћа пажњу на оно што прочита у богонадахнутом Светом писму, али да се разматрање не би одуговлачило без потребе, требало би да пређемо на текст пред нама, о Ливану и његовом дрвећу, који гласи: „Отвори, Ливане, врата своја, и огањ нека прождре кедре твоје. Ридај јело, јер паде кедар, јер моћни пропадоше; ридајте храстови Васански, јер се посече густа шума“ (Зах. 111-2). Реч „Ливан“ у алегоријском смислу некад означава идолопоклонство, а некада охолост и уображеност. Запамтите да је у Песми над песмама Црква из многобожаца позвана од свог младожење Христа: „Дођи овамо са Ливана моја невесто, ти ћеш доћи и напредоваћеш од почетка вере“ (Пнп. 48 LXX). Другим речима, примивши Христову реч од почетка, она долази ономе који је позива, и прелази од чињења порока ка врлинској честитости, и из незнања и неверовања ка познању Бога и вери која узраста са њеном зрелошћу. Као што се поменути текст односи на Ливан као најбезбожнији култ идола и демона, он такође подвлачи његову охолост у стиху: „Ливан ће се претворити у планину Кармил“ (Иса. 2917 LXX), то јест, уображеност и сујета ће доћи до знања о обрезању, које се назива обрезање срца духом (Рим. 229) (Кармил означава „знање о обрезању“). Особа која поседује овакво знање је скрушена, пошто је научила од Исуса буде кротка и смирена срцем (Мт. 1129). Овоме Ливану, на двоструки начин, богонадахнути пророк – или тачније, Господ кроз њега – додаје речи „отвори своја врата“, да би кедрове унутар његових врата могао прождрети огањ. Кедрови су грешни демони и охоли људи, које је смрвио глас Господњи, као што је речено у 29. псалму: „Глас 24

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Господњи ломи кедрове, Господ ломи кедре Ливанске“ (Пс. 295). Против овог дрвећа, које је дивље и не рађа јестив плод, написано је код пророка Исаије уз друге ствари: „Доћи ће дан Господа над војскама на све охоле и поносите и на свакога који се уздиже“, и мало даље „и на све кедре Ливанске, велике и високе, и на све храстове Васанске“ (Иса. 212-13). Ово дрвеће, које је толико дивље, расло је за идолопоклонство и охолост, али су поломљени и појела их је ватра заједно са онима који износе разлоге за њихову одбрану, по даљим речима Исаијиним: „Ливан ће пасти заједно са својим узвишенима“ (Иса. 1034 LXX). Другим речима, идолопоклонство ће бити срушено заједно са његовим браниоцима, демонима и људима који доказују његову истинитост, и такође ће охоли људи заједно са својом уображеношћу пасти кад Бог одбаци охоле, по мудрој изреци у тексту божанских Прича Соломонових: „Господ одбацује горде“ (ПСол. 334). Због ових гордих људи они који су кротки моле се Богу на овај начин: „Подигни заувек своје руке против њихове охолости“, и мало касније у истом псалму: „Гордост оних који те мрзе стално се дизала на тебе“ (Пс. 743,23). Ливану, као што је објашњено, на двострук начин, божанска мудрост заповеда да отвори своја врата. Када се идолопоклонство и гордост отворе и рашире, ватра казне ће прождрети кедрове, истовремено и горде људе, а такође и охоле демоне, који нису ништа друго до „кнезови овог света“ (1Кор. 26), а такође и људску мудрост (2Кор. 112) – или како је још Свето писмо назива – „мудрост телесну“ (Јак. 313-18), која устаје против познања Божијега. Када је кедрове прождрла ватра, јеле плачу, пошто су моћни (који се називају кедрови) пали. Можда се, са једне стране, бестелесне силе зла називају кедрови, а са друге, особе под њиховим утицајем можда су познате као јеле, наиме, то су јеретици и мудраци овога света и доба. Ова кратка изјава се објашњава следећом реченицом: „Моћни су пропали“. Они су некад ликовали и гордили се због своје власти, не само људска бића, него и бестелесни владари овог доба. Говорећи о овим охолим владарима код пророка Наума, седмог од дванаест пророка, постоји изјава Ниниви: „Они ће бацати коцку за твоју славу и све твоје високе личности ће бити оковане у ланце“21 (Наум 310), да не би неокованим и слободним рукама они чинили забрањена дела. У ствари, добро је ако су оковане „руке које су уплетене у неправду“ (Пс. 582). Пошто су храстови Васански пропали, густа шума је оборена. Сада, шума је место за дивље дрвеће које не доноси храњивог плода. Она је опустошена, прогутала ју је ватра због тога што је њено лишће згуснуто. Далеко од тога да су храстови за којима се нариче беживотне биљке. То су, у алегоријском смислу, људске душе које су сујетне и то су непријатељске силе. Не треба да занемаримо да се храстовима у телесном смислу понекад назива сво дрвеће, а понекад одређена врста дрвећа. Када називамо сво дрвеће храстовима (δρύες), оног који их обара називамо δριοτόμος, а оно што се од њих направи δρύϊνα, и отуд називамо гомилу балвана δρύφακτοι, а плод дрвећа ἀκρόδρυα. Као додатак општим напоменама, постоји посебна врста дрвећа која се назива храст, као што постоји и чемпрес, европска или бела јела и шимшир. Врата Ливана, којима божанска реч заповеда да се отворе, јесу иста она врата смрти која се помињу у 9. псалму, када се говори за Бога: „Који ме подижеш од врата смртних“ (Пс. 913). У вези са овим вратима, која припадају злу, заповест је дата мудроме у Причама Соломоновим: „Не приближавај се вратима куће њене“ (ПСол. 58), и опет у вези сваког погрешног мишљења и безбожности: „Будаластој и дрској жени треба залогај. Она не осећа срамоту и седи тако на вратима своје куће, бестидно дозивајући пролазнике на јавним местима“ (ПСол. 913-15). Особа која се удаљи од ових врата, куца на врата за која Спаситељ говори: „Куцајте и отвориће вам се“ (Мт. 77), о којима говори и Мудрост у Причама Соломоновим: „Благо човеку који ме слуша, стражарећи на мојим вратима сваки дан и чувајући прагове врата мојих“ (ПСол. 834). Онај који свакодневно стражари на овим вратима не прилази вратима која представља жена безумна, нити оним Ливанским, која морају бити отворена са

21

Овде пророк описује ситуацију са Тебом (Но-Амон) као претњу Ниниви.

25

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

завршетком њиховог привида сигурности, да би оно што је унутра могло открити своју гадост, и да би било омрзнуто и напуштено, и то нико ко је опрезан не жели да види. Сада, чињеница је да се помињање различитог дрвећа не односи на беживотне ствари и ово се може видети из различитих текстова, посебно из пророчких, који су донекле већ цитирани. Довољно је поменути још један, онај из пророка Језекиља, где се, такорећи, фараон и Асирија појављују као дрвеће. То дрвеће су зле силе, тирани Египта и Асирије, са корењем и гранама које расту у висину захваљујући обиљу воде. Из зависти су желели да превазиђу дрвеће у Божијем врту и да имају велике гране као јеле и борови. Треба ли да се разуме да се такви владари такмиче, па и у дебљини, и да изгледају као материјално дрвеће на чијим гранама и деловима птице праве своја гнезда, и где се рађају дивље звери? Међутим, да би пророштво било лакше разумљиво, хајде да цитирамо један његов део: „Гле, Асирија, чемпрес на Ливану, са лепим гранама, густим лишћем и велике висине, чији је врх досезао до самих облака. Вода га је одгајила, дубина је учинила да израсте висок, и довела је своје реке око његовог стабла, и пустила је своје притоке ка свом дрвећу у равници. Због овога је његов раст надмашио сво дрвеће у равници, његови делови су се раширили и гране су му узнапредовале захваљујући обиљу воде. Као последица његовог раста, све птице небеске су савијале своја гнезда у његовим гранама и под његовим деловима све животиње из равнице су доносиле своје младе, док је у његовом хладу боравило читаво мноштво народа. Био је леп у својој висини због великог броја својих грана, зато што су његови корени били дубоко усађени у изобиљу воде. Многи чемпреси и борови у Божијем врту нису могли да се упореде са његовим гранама, нити јеле. Ни једно дрво у Божијем врту није могло са њим да се пореди у лепоти због обиља његових грана, и дрвеће у рајском врту Божијем му је завидело“ (Јез. 313-9). Исте или сличне ствари које су речене о Асирији, речене су такође и о фараону. Не треба да занемаримо чињеницу да већина наше браће види у фараону и Асирији ознаку ђавола, који је алегоријски представљен на различите начине, некада као фараон, некада као Асирија. Нека они који прихватају ово тумачење објасне које дрвеће у врту личи на ђавола – очигледно то нису беживотна створења, него бића која су разумна. Не треба се изненадити ако се имена дрвећа односе на разумна бића, кад се чак и о Божијој мудрости некад говори као о истинском чокоту (Јн. 151), а некад као о дрвету живота (От. 2214).

Родослов Исуса Христа (Мт. 11) (Св. Јован Златоусти) Јеванђеље по Матеју 11: Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина. Да22 ли се сећате заповести коју смо вам недавно дали, молећи вас да слушате све оно што вам се каже у тишини и мистичној мирноћи? Јер, данас ћемо закорачити у свето предворје и зато желим да будете одговорни. Ако је Јудејцима, када су прилазили „планини која је горела, и огњу разбукталом, и мраку и тами и олуји“ (Јев. 1218) – у ствари, нису баш прилазили, него су хтели да чују и виде те ствари из далека – ако им је тада заповеђено да се три дана пре тога уздржавају од жена и да оперу одећу, и били су у страху и трепету и они и Мојсије са њима, тим пре ми, када слушамо такве речи, а не стојимо удаљени од планине која се дими, него треба у сам Рај да уђемо, ми, дакле, морамо показати веће самоодрицање. Не да перемо своју одећу, него да потпуно очистимо рухо наше душе и да се ослободимо сваке помешаности са земаљским стварима. Јер, нећемо видети таму, нити дим, нити 22

Ово је 2. беседа св. Јована Златоустог на јеванђеље по Матеју.

26

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

грмљавину, него ћемо видети самога Цара који седи на трону неизрециве славе, и анђеле и арханђеле који стоје крај њега, и свиту светитеља са овим безбројним мноштвом. Такав је Град Божији, који има „Цркву прворођених, духове савршених праведника, свеопшти сабор анђела и крв очишћења“ (Јев. 1222,23,44) помоћу које су сви спојени у једно. И Небеса су примила оно што је земаљско, и земља оно што је Небеско, и наступио је онај мир који су од давнине за Небеса и за земљу желели анђели и светитељи. Овде стоји победнички знак крста, величанствен и истакнут, као и ратни плен који је задобио Христос: први плод наше природе. То је ратна награда која припада нашем Цару. Кажем да ћемо све ово савршено сазнати из јеванђеља. Ако будеш пратио у одговарајућој мирноћи, моћи ћемо да те одведемо свуда и да даље покажемо где је смрт распета и где је грех обешен и где су многи и чудесни дарови из овог рата, из ове битке. Такође, овде ћеш видети тиранина свезаног и мноштво заробљеника за њим и утврђење из којег је тај зли демон опустошио и освојио све ствари у прошлости. Видећеш скривена места и пљачкашеве јазбине, које су сада раскопане и отворене, јер је чак и тамо наш Цар био присутан (1Пет. 319-20; 46). Али немој да будеш заморен вољени, јер да је неко описивао видљиви рат и трофеје и победе, не би уопште осећао засићеност. Не, ти више волиш те приче од јела и пића. И ако се такве приче прихватају, тим више треба да се прихватају ове. Замисли каква је ствар чути како је, са једне стране, Бог са Небеса „устајући са царског престола, скочио доле“ (Прем. 1815, LXX) на земљу, и чак у сам пакао, и како је стајао у борбеној линији, и како је ђаво, са друге стране, стао у борбеној линији насупрот њега, али не против Бога који је јасно истакнут, него против Бога који је скривен у људској природи. И што је дивно, видећеш смрт уништену смрћу и проклетство укинуто проклетством и царство ђаволово оборено управо ониме чиме је он побеђивао. Хајде да се тргнемо у потпуности и не спавамо, јер гле, видим капију отворену за нас, и хајде да уђемо у поретку који доликује и са трепетом, закорачивши одмах у само предворје. 2. Али, шта је ово предворје? То су речи: „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина“ (Мт. 11). Неко ће рећи: „Шта причаш? Зар ниси обећао да ћеш беседити о јединородном Сину Божијем који је рођен као човек много поколења после Давида, а кажеш да му је Давид истовремено и отац и предак?“ Ја кажем: „Сачекај, немој тражити да сазнаш све од једном, него лагано, мало по мало“. Зашто, док стојиш у том предворју, под самим тремом, зашто журиш да уђеш у унутрашњост храма? Журиш, а ниси опазио све што је споља. Ја ти не објављујем његово рођење од Оца, чак ни оно рођење након овог, зато што је неизрециво и неописиво. И пре мене, пророк Исаија ти је рекао ово. Јер, када је објављивао Христово страдање и његову велику бригу за овај свет, и дивећи се ономе шта је Христос био и шта је постао и где је сишао, он је повикао јасно и гласно, говорећи ово: „Ко ће исказати рођење његово?“ (Иса. 538). Зато ми данас не говоримо о овоме, него о ономе што је испод и о ономе што се одиграло на земљи и што је имало десетине хиљада сведока. И опет, што се овога тиче, причаћемо онолико мудро колико нам је могуће, будући да смо примили благодат Духа. Јер, чак и ово нико не може изнети потпуно јасно, с обзиром да је и ово најстрашније. Зато немој мислити да слушаш мале ствари када слушаш о овом рођењу, него тргни свој ум и сместа уздрхти, пошто ти је речено да је Бог дошао на земљу. Ово је било толико чудесно и неочекивано, да су због овога сами анђели направили хор и у име земље су ово славили, и пророци су од почетка били зачуђени да је „Он виђен на земљи и да је разговарао са људима“ (Варух 337). Да, јер сваку мисао превазилази вест да је Бог неописиви, неизрециви, несхватљиви и он који је једнак Богу Оцу, прошао кроз утробу Дјеве и смиловао се да

27

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

буде рођен од жене и да има за претке Авраама и Давида. Али зашто се чудиш због Аврама и Давида? Јер, што је још чудноватије, постоје жене које смо прошли пут поменули. 3. Чувши ово, устани и ни за шта немој претпостављати да је од мале важности, него баш због овога треба да се дивиш: што је онај који је Син беспочетнога Бога, његов истински Син, допустио да буде назван сином Давидовим, како би могао тебе учинити сином Божијим. Он је допустио да роб буде његов отац, да би могао учинити да Бог буде Отац теби робу. Видиш ли одмах на почетку каква је природа јеванђеља? Ако сумњаш у оно што је у вези са тобом, веруј због онога што припада Богу. Пошто је далеко теже, судећи по људском размишљању, за Бога да постане човек, него за човека да буде проглашен сином Божијим. Зато, кад ти је речено да је Син Божији такође и син Давидов и Авраамов, немој више сумњати да ћеш ти такође, који си син Адамов, бити син Божији. Није случајно или узалуд Син Божији толико унизио себе, него је једино желео нас да уздигне. Зато је рођен по телу, да би ти могао бити рођен Духом. Он је рођен од жене, да би ти могао престати да будеш син жене. Ради тога је рођење било двоструко, то јест, било је и слично нама, а и превазилазило је наше рођење. Нама је припадало да будемо рођени од жене, али „бити рођен не од крви, нити од жеље телесне, нити од жеље мужевљеве“, него од Духа Светога (Јн. 113), значило је претсказивати рођење које нас превазилази, рођење које ће доћи и које нам је мало после тога слободно дао у Духу. Такође, и све друго је било слично овоме. И његово крштење је било исто, имало је у себи део старог и део новог. Бити крштен од пророка је ознака старог, али је силазак Духа наговестио ново. И као кад неко стане између две одвојене особе и пружајући руке дохвати их и повеже их, то је он урадио сједињујући Стари завет са Новим, Божију природу са човековом, оно што је његово са оним што је наше. Видиш ли заслепљујуће блистање града, који те је својим раскошем задивио од самог почетка? Како је одмах показао Цара Бога у твоме облику, као да је у војничком логору? Јер, ни тамо кад се цар појављује не носи увек своје праве ознаке, него одлаже пурпур и круну и често се облачи у одело редовног војника. Обичан цар то ради да се не би знало где се налази и да не би на себе привукао непријатеље. Али, овде је то Син Божији урадио управо из супротног разлога: када се зна да је то он, да то не би био разлог да непријатељи побегну од сукоба са њим, али и да не би запрепастио сопствени народ, јер је његов циљ био да спасе, а не да застраши. 4. Јеванђелиста га је због овога одмах назвао по овој титули, дајући му име Исус. Ово име, Исус, није грчко, него је на јудејском језику он тако назван, Исус, а ово, кад се преведе на грчки језик, значи „Спаситељ“. И он је назван „Спаситељ“, зато што је спасавао свој народ. Видиш ли како је дао крила слушаоцу, одмах говорећи познате ствари, а у исто време указујући нам уз помоћ њих ствари које превазилазе сваку наду? Мислим да су оба ова имена била добро позната старом Израиљу. Јер, зато што ствари које је требало да се догоде биле толико сјајне да су превазилазиле сва очекивања, чак и типови имена су дати раније, да би од самог почетка била уклоњена узнемиријућа моћ новости. Тако је назван Исус онај који је после Мојсија увео народ у обећану земљу. Јеси ли приметио тип? Види истину: онај је увео у обећану земљу, а овај у Рај и међу добре ствари на небесима. Онај је то учинио након што је Мојсије умро, овај је то учинио након што је Закон испуњен. Онај је то учинио као вођа, овај као Цар. Међутим, да ти не би, када чујеш реч Исус, због истоветности оба имена био збуњен, он је додао „Исус Христос, син Давидов“. Онај други, Исус Навин, није био из Давидовог, него из другог племена. 5. Али, због чега је он то назвао „Родослов Исуса Христа“, пошто ова књига не говори само о његовом рођењу, него и о читавом Божијем савету и промислу о спасењу света? Тај назив је дао зато што је ово резултат Божије промисли о свету и учињен је почетком и кореном свих наших благослова. Као што је онда Мојсије назвао своју књигу „Књига постања неба и земље“ (1Мој. 24, LXX), иако у 28

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

њој није расправљао само о небу и земљи, него и о свему што се налази у њима, тако је исто и овај човек назвао своју књигу по ономе што је резултат свих великих ствари које су учињене. Јер, оно што обилује дивљењем и превазилази сваку наду и сва очекивања, јесте то да је Бог постао човек. И када се ово збило, све што је уследило је логична последица овога. 6. Али, зашто није рекао „сина Авраамовог“, а затим „сина Давидовог“? Ово није, као што неки претпостављају, због тога што је желео да од ниже тачке крене према горе, јер да је тако хтео урадио би исто као Лука, али је он сада урадио супротно. Зашто је онда он поменуо Давида? О том човеку су сви говорили и због тога што је био истакнут, али и због времена, јер није прошло толико дуго од његове смрти, као на пример од Авраамове. И, иако је Бог дао обећања обојици, ипак се преко једног, пошто је старији, прешло у тишини, док су о другом сви причали, пошто је био каснији и ближи. Они сами, на пример, говоре: „Зар Христос не долази од семена Давидовог и из села Витлејема, где беше Давид?“ (Јн. 742). И ни један човек није Христа звао Аврамовим сином, него су га сви звали сином Давидовим, а то је зато што су се овог последњег сви боље сећали и због временске близине, као што сам већ рекао, и због његовог краљевског величанства. Због овог принципа сви краљеви који су дошли после Давида, а које су ценили, добијали су, и од самих људи и од Бога, своје име по њему. Јер, и Језекиљ (Јез. 3423-24; 3724-25) и други пророци поред њега (Јер. 309; Оси. 35) говоре о Давиду као да ће устати и поново доћи, не мислећи на оног Давида који је умро, него на оне краљеве који су опонашали његову врлину. И Језекији је Бог рекао: „Бранићу тај град, и сачуваћу га себе ради и ради Давида слуге својега“ (2Цар. 1934). И Соломону је, такође, рекао да због Давида неће поцепати његово царство током његовог живота (1Цар 1134). Јер, велика је била слава тог човека и пред Богом и пред људима. Због овога јеванђелиста Матеј одмах почиње од оног човека који је био познатији, па затим наставља до његовог претка. Сматрао је сувишним, зато што је писао Јудејцима, да наставља родослов даље. Авраам и Давид су били особе које су они посебно ценили. Један је цењен као пророк и краљ, а други као патријарх и пророк. 7. Неко ће питати: „Али, одакле се види да је он од Давида“? Јер, ако Христос није потекао од мушкарца, него само од жене, а не прати се Дјевин родослов, како ћемо знати да је он био од Давидовог племена? Тако, треба истражити две ствари: прво, зашто се не наводи родослов његове мајке, и из ког разлога се помиње Јосиф, који није имао ништа са рођењем, зато што ово друго изгледа као сувишно, а оно прво као грешка. О чему је неопходо прво да причамо? Треба прво да причамо о томе како је Дјева од Давидовог племена. Дакле, како ћемо знати да је она од Давидовог племена. Послушајмо Бога, који говори архангелу Гаврилу да иде „девојци, зарученој за мужа по имену Јосиф, из дома и племена Давидовог“ (Лк. 127). Који доказ још желиш, а да је јаснији од овога, кад си чуо да је Дјева из дома и рода Давидовог? Из овога је очигледно да је Јосиф такође из истог племена. Да, постојао је закон који је заповедао да се супруга мора узети из истог племена и да је незаконито узето је из било ког другог. И патријарх Јаков је такође прорекао да ће Месија доћи из племена Јудиног, говорећи овако: „Неће нестати владара из Јуде, нити принца од његових бедара, док не дође Онај за кога је постављен, и њега очекују многобошци“ (1Мој 4910, LXX). „Добро, ово пророчанство заиста јасно говори да је Месија био из племена Јудиног, али не говори да је био од рода Давидовог. Да ли је у Јудином племену била само једна породица, наиме Давидова? Зар нису ту биле такође и многе друге породице? Па, зар се није могло догодити да неко буде из племена Јудиног, али не и из рода Давидовог?“ Да ти не би питао ово, сам јеванђелиста отклања ову твоју сумњу, говорећи да је био „из дома и рода Давидовог“.

29

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

И ако желиш да ово научиш из другог извора, поред овог, ни нама неће недостајати још један доказ. Јер, не само да није било дозвољено узети супругу из другог племена, него ни из друге лозе, то јест, од друге родбине. Тако, ако ми повежемо са Дјевом речи „из дома и рода Давидовог“, оно што је речено је истина, а и ако их повежемо са Јосифом, и тиме се ово доказује. Јер, ако је Јосиф био из дома и рода Давидовог, не би узео супругу из неког другог рода, него из оног из којег је и сам потекао. Неко може питати: „Шта ако је прекршио Закон?“ Из овог разлога је јеванђелиста по предосећају посведочио да је Јосиф био праведан (Мт. 119), са намером да ти не би рекао ово, него када ти је речено о његовој честитости, да би био сигуран да он не би прекршио Закон. Он, који је био толико милосрдан и толико слободан од страсти да није пожелео чак ни када га је сумња потстицала да покуша да казни Дјеву, како би он могао прекршити Закон због пожуде? Он је показао мудрост и уздржање који превазилазе Закон, јер је то што је хтео тајно да је отпусти био чин самоуздржања који превазилази Закон. Како би он учинио нешто што је противно Закону, и још да то учини онда кад није постојао разлог који би га подстицао на то? 8. Сада, да је Дјева била из рода Давидовог, заиста је јасно из ових ствари, али зашто јеванђелиста не даје њен родослов него Јосифов, ово захтева објашњење. Због чега је ово? Није било по Закону код Јудејаца да се прати родослов жене. Да би могао одржати обичај и да не би изгледало да од самог почетка прави промене и да јеванђеље не би изгледало као фалсификат, а да би ипак учинио да нам Дјева постане позната, из овог разлога је он прећутао Дјевине претке и пратио је родослов Јосифов. Јер, да је ово учинио у вези са Дјевом, изгледало би као да уводи новотарије, а да је у тишини прешао преко Јосифа, не бисмо знали Дјевине претке. Зато, да бисмо могли научити у вези Дјеве Марије, ко је она била и којег порекла, и да се не би прекршио Закон, он је пратио родослов њеног зарученог супруга и показао је да је он од дома Давидовог. Када је ово било јасно доказано, са тиме је постала очигледна још једна чињеница, наиме, да је Дјева такође потекла одатле, пошто тај праведни човек, као што сам већ рекао, не би узео жену из другог племена. Постоји још један разлог који неко може поменути, који је више мистичне и тајанствене природе, за то због чега се у тишини прешло преко Дјевиних предака, али сада није право време да га откријемо, зато што је већ до сада много речено.23 9. Зато, хајде да сада станемо са расправом у вези питања и хајде у међувремену да се прецизно држимо онога што нам је откривено, као на пример: зашто је прво поменуо Давида, због чега је књигу назвао „родослов“, из ког разлога је рекао „родослов Исуса Христа“, на који начин је рођење уобичајено и неуобичајено, због чега је показано да је Дјева Марија од Давида, и зашто се прати Јосифов родослов, док се у тишини прешло преко њених предака. Јер, ако запамтиш ове ствари, још више ћеш нас охрабрити у погледу онога што ће уследити, али ако их одбациш из свог ума, назадоваћемо и у вези осталог. Тако исто ни један пољопривредник не мари за земљу која је уништила семе које је раније посејао. Зато вас преклињем да размишљате о овим стварима. Из размишљања о оваквим стварима у души се рађа неко велико добро које тежи ка спасењу. Оваквим размишљањима моћи ћемо да угодимо самоме Богу и наша уста ће бити чиста од увреда и непристојног говора и псовки, али ће се и извежбати у духовном говору, и за ђаволе ћемо бити застрашујући док наоружавамо наш језик таквим речима. И више ћемо себе приближити Божијој благодати и помоћу ње ће наше око моћи да проникне у више. Јер заиста, оба ока и уста и слух Бог је поставио у нама са овом намером: да сви делови наших тела могу служити њему, да бисмо могли причати његове речи, да бисмо могли чинити његова дела, да бисмо могли њега непрестано славити песмама, да бисмо могли принети захвалне жртве и уз помоћ њих у потпуности очистити нашу савест.

23

О овоме ће се причати и у 3. беседи.

30

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Као што ће тело бити здравије кад ужива благодати чистог ваздуха, тако ће се исто и душа више заоденути практичном мудрошћу када се одгаји у вежбама као што су ове. Зар не примећујеш да чак и телесне очи непрестано плачу када бораве у диму? Али када су на чистом ваздуху и на ливади и на изворима и у вртовима, оне почињу оштрије да виде и здравије су. Овакво је, такође, и око душе. Јер, када се храни на ливади духовних пророштава, оно ће јасно видети и биће проницљивије и оштровидо. Али када одатле отиђе у дим ствари овога живота, бескрајно ће плакати. Плакаће и у овом животу и у будућем. Заиста су ствари овога живота као дим. Због овога је такође неко рекао: „Прођоше као дим дани моји“ (Пс. 1023). Заиста, он је говорио о њиховом кратком трајању и о њиховој природи која је нестална, али рекао бих да то што је он рекао ми не треба да разумемо само на тај начин, него да је то рекао и због њиховe магловитe и мутнe природе. Ништа толико не повређује и не замућује око душе као гомила овосветских брига и мноштво жеља. Ово су дрва која хране тај дим. И као што ватра, када се дохвати неког влажног и засићеног горива, даје много дима, тако исто и ова жеља, толико ватрена и врела, када се дохвати душе која је, да тако кажемо, влажна и развратна, ствара такође на њеном путу и животном току изобиље дима. Због овога је неопходна роса Светога Духа и такав ваздух, који могу угасити ватру и растерати дим, и дати крила и снагу нашим мислима. Јер, није могуће, није могуће да неко ко је притиснут толиким злом може да се вине и узлети до Небеса. Морамо бити без терета да бисмо се могли држати тог пута, а чак ни то није могуће ако не задобијемо крила Светога Духа. Сада, ако су неопходни и ум који није оптерећен и духовна благодат да бисмо се попели на ту висину, шта ако нема ни једне од ових ствари, него ми још привлачимо себи све што је њима супротно, наиме: сатански терет? Како ћемо моћи да узлетимо када нас доле вуче тако велика тежина? Јер, заиста, ако неко покуша да измери наше речи, такорећи, на праведном кантару, у шездесет милиона златника овоземаљског говора, једва да ће наћи сто златника духовних речи, у ствари, рећи ћу: ни два ипо златника неће наћи. Зар онда није срамота и крајње подругљиво да, када имамо слугу, ми му наређујемо углавном да ради неопходне ствари, али пошто поседујемо језик, ми се са делом свог тела не понашамо чак ни као што се понашемо са слугом, него баш напротив, користимо га за оно што је некорисно и што као да само додаје тежину на вагу? А да ли је он створен само да додаје терет? Сада се он користи за оно што је непријатељско и штетно и ни у ком погледу нам не доноси корист. Да је оно што изговарамо корисно за нас, сигурно би било пријатно Богу. Али, шта год ђаво предложи, ми све то изговарамо. Некад се смејемо, некад причамо шале, некад проклињемо и вређамо, некад псујемо, лажемо и лажно се заклињемо, некад мрмљамо, некад брбљамо без неке користи и трачаримо више него неке бабе, изговарајући све оно што нас се не тиче. Јер, реците ми, ко од вас који стојите овде, ако буде питан, може поновити један псалам, или било који други део божанског Светог писма? Не може нико. И ово није једина тужна ствар, него то што, док сте толико назадовали у погледу ствари духовних, ипак у погледу онога што припада Сатани постали сте врелији од ватре. Тако, ако неко жели да вас пита песме ђавола и нечисте мелодије које стварају мекушце, наћи ће многе који ово савршено знају и који ће их поновити са много задовољства. 10. Али, какав је одговор на ове оптужбе? Рећи ћеш: „Ја нисам калуђер, него имам жену и децу и бринем се за домаћинство“. Ово је оно што све руши, зашто претпостављаш да читање божанског Светог писма приличи само њима, када је више потребно теби? Јер, они који бораве у свету сваког дана задобијају ране и њима су лекови најпотребнији. Тако, ово је далеко горе од не читања: сматрати читање „сувишним“, јер те речи су ђаволски изум. Зар не чујете Павла који говори: „Ове ствари су написане за нашу поуку“ (1Кор. 1011)? И ти, ако треба да узмеш јеванђеље, не желиш то да урадиш прљавим рукама. Aли, зар не мислиш да је веома потребно оно што се чува у њему? Ово је због тога што је све окренуто наопачке. 31

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Ако желиш да научиш колико је велика корист од Светог писма, истражи себе: какав постајеш када чујеш псалме, а какав када чујеш Сатанину песму, и како си расположен док стојиш у цркви, а како кад седиш у позоришту. И видећеш да је велика разлика између те и оне душе, иако је то једна душа. Зато је Павле рекао: „Зли разговори кваре добро понашање“ (1Кор. 1533). Ради тога су нам непрестано потребне оне песме које служе као амајлија од Светога Духа. Да, ово је оно помоћу чега ми превазилазимо створења без разума, пошто у погледу свих других ствари она нас у великој мери превазилазе. Ово је храна душе, ово је њен украс, ово је њена сигурност, да не бисмо осетили њену глад и мршављење и ослабљење. Јер, Господ је рекао: „Пустићу на њих не глад хлеба, ни жеђ воде, него глад слушања речи Господње“ (Амос 811). Шта онда може бити јадније, кад само зло на које Бог упозорава под претњом казне ти привлачиш на сопствену главу, по својој вољи, уносећи болну глад у своју душу, и од ње ствараш најмлитавију и најслабију ствар на овоме свету? Њена природа је таква да може бити и изгубљена и спасена речима. Да, речи је воде ка гневу и иста врста ствари је опет чини меком. Непристојни изрази могу у њој распалити страст, а говор који је испуњен озбиљношћу и има тежину, извежбава душу у уздржљивости. Али ако саме речи имају толику моћ, реци ми: како то да презиреш Свето писмо? И ако добар савет може учинити тако велике ствари, далеко више могу учинити савети који су испуњени Светим Духом. Да, јер реч из богонадахнутог Писма, када дође до уха, може отопити и умекшати отврдлу душу боље него нека ватра, и она је чини подобном за све добре ствари. 11. На овај начин је такође и Павле, када су Коринћани почели да се горде и, такорећи, разбукравају и распаљују, њих умирио и учинио да постану обазривији. Јер, они су постајали горди и охоли због оних ствари због којих је требало да их буде срамота и да спусте главу и поглед. Али, чуј промену у њима након што су примили посланицу о којој и сам њихов учитељ сведочи: „Баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, да, какву чистоту, да, какав страх, да, какву ревност, да, какво кажњавање!“ (2Кор. 711). На овај начин и доводимо у ред слуге и децу, жене и пријатеље, и од непријатеља стварамо пријатеље. На овај начин велики људи такође, они који су били драги Богу, постајали су бољи. Давид, на пример, након што је сагрешио, када је извукао корист из извесних речи, постигао је најсјајније покајање. И уз помоћ овога апостоли су постали оно што су постали и читав свет су повукли за собом. Неко може питати: „Каква је корист ако неко чује, али не учини оно што је речено“? Одговарам: „Неће бити мала корист ни од тога што се само чује“. Јер, он ће доћи до тога да ће осудити себе и у души ће јецати и временом ће почети да чини ствари о којима се говори. Али онај који не зна чак ни да је згрешио, када ће он престати са својом немарношћу? Када ће такав осудити себе? Зато, хајде да не презиремо слушање божанског Светог писма. Ово је Сатана смислио: да нам не дозволи да видимо благо и драгоцености да се не бисмо обогатили. Зато он каже да слушање божанских закона не помаже ништа, пошто не жели да види како ми од слушања прелазимо на чињење дела. Познавши, дакле, ово његово зло и лукавство, хајде да се са сваке стране утврдимо против њега, и будући учвршћени оваквом оклопом, да бисмо и сами остали слободни, али и њега лупили по глави, и тако, крунишући се величанственим венцима победе, да бисмо могли досегнути до добара која ће доћи, благодаћу и љубављу Господа нашег Исуса Христа према људима, коме нека је слава и моћ увек и заувек. Амин.

32

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Од сеобе вавилонске до Христа тринаест поколења (Мт. 117) (Фортунацијан) Јеванђеље по Матеју 117: Свега, дакле, поколења од Авраама до Давида четрнаест поколења, а од Давида до сеобе вавилонске поколења четрнаест и од сеобе вавилонске до Христа поколења четрнаест. „Од24 сеобе у Вавилон до Христа четрнаест поколења“ (Мт. 117), а ипак је само тринаест наведено.25 Разлог за овај случај је раније разјашњен и овај проблем поколења је решен у складу са начелом правила. Записано је у Закону Мојсијевом да, ако неко умре без деце, његов брат или најближи сродник треба да узме његову жену и заснује пород у име умрлог човека (5Мој. 255-6). Стога, Јосиф је син два човека: један му је био отац по телу, мисли се на Јакова (Мт. 116), а један по Закону Мојсијевом, мисли се на Илија (Лк. 323). Када је Илије преминуо, Јаков, будући његов најближи сродник, узео је због тога његову супругу и рођен је Јосиф. Из овог разлога Матеј, када даје списак поколења, назива њега Јаковљевим сином, али Лука, записујући своје јеванђеље према Закону Мојсијевом и придржавајући се начела његовог правила, назива га сином Илијевим. Јасно је да је ово у складу са ониме што је одавно заповеђено у Закону Мојсијевом, да се изроди пород у име човека који је умро без деце. За децу се сматрало да су рођена у име умрлог, баш као што се за Јосифа сматрало да је син Илијев. Али, Мојсијев Закон је представљао само обележје и символ истине и зато је, када је дошло време, ранија представа ишчезла и истина се учврстила на свом месту. И да би потпуније показао да нико није рођен у име умрлог човека, сем у име оног за кога је све припремљено, Јаков је изродио сина и није га назвао Илије, него Јосиф. Сада нам преостаје да посматрамо све апостоле као да су били један човек. Њих је Господ назвао својом браћом и рекао је: „Сада вас нећу називати слугама, него браћом“ (Јн. 1515). Они су преузели Цркву након смрти Господње, то јест након његовог страдања. Заиста су они родили дете у име умрлог, односно Христа. Ово дете је хришћански свет, који је стварно добио име према имену умрлог човека. Матеј почиње своје јеванђеље на овај начин: „Књига поколења Исуса Христа, сина Давидовог, сина Авраамовог“ (Мт. 11). Разлог због којег Христа назива сином Давидовим је тај што је на много места исти Христос назван Давид и тај што су Марија и Јосиф били из истог племена као Давид, из племена Јудиног. Али због тога што је краљ Давид био из истог племена, из овог разлога је Христос такође назван истински и вечни краљ и добио је име „Давид“. Многи тумачи желе да се родослов који Матеј излаже посматра као родослов Јосифов, а родослов који излаже Лука да се посматра као родослов дјеве Марије, тако да се, зато што је речено да је човек глава жени, њен родослов такође износи са мушке стране. Али ово се не слаже са правилом и не решава проблем који је најпрецизније разрешен изнад, где је објашњено правило родослова. Као што је изнад речено да је Христос син Давидов, тако је он син Давидов, Авраамов, Адамов, Божији, због тога што родослов почињући од Адама долази до Авраама и од Авраама до краља Давида. И као што је речено изнад, ово показује да је Христос истинити и вечни краљ, баш као што су пророци тврдили. Али да би се још јасније могло разумети зашто је Јуда (1Мој. 493-12), иако је рођен четврти по реду, примио благослов, а не прворођени, разлог је био овај: пошто је обичај по Закону Мојсијевом да нико сем најстаријег, који је имао права прворођеног, не прими благослов, прворођени Рувим га није примио због тога што је починио родоскрнављење са очевом ванбрачном женом (1Мој. 3522). Симеон и Левије га нису добили из разлога што су, када су доживели увреду због одвођења њихове сестре Дине, коју им је нанео Сихем син Еморов, мачевима побили људе града који су још били у боловима због обрезања и то је, дакле, Ово је одељак из поглавља „Правило четири јеванђеља“ Фортунацијанове књиге „Тумачење јеванђеља“. У Мт. 111 се Јехонија наводи као последња особа другог дела родослова Христовог, а у Мт. 112 као прва особа трећег дела родослова и због тога трећи део има тринаест имена уместо четрнаест. 24 25

33

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

дело због којег ни њима није дат благослов (1Мој. 341-34). Благослов је дат Јуди, четвртом по реду, зато што је то редни број по којем је Спаситељ, који је једини имао потпуни благослов, дошао после праведности, Закона и пророка. Баш као што је Јуда, који је био четврти по реду, примио благослов и био назван лав и лавић (1Мој. 499), тако је Христос назван лав због његове силе, пошто се он појављује као победник и као онај који је савладао ђавола, и чак и саму смрт. Настављам, уз извесну дозу страха и трепета, да објашњавам због чега се најсветији Матеј прихватио оваквог почетка. Јер, он говори: „Књига поколења Исуса Христа, сина Давидовог, сина Авраамовог“ (Мт. 11). Зато, шта је разлог за овакав почетак? Зашто он почиње на овај начин, кад Лука почиње да пише своје јеванђеље након што наведе одређени разлог? Али, пошто књиге старих писама указују на оно што је ново, и шта год Стари завет садржи сликовито и у типу, Нови завет је испунио због тога што је он истина, није неприкладно најсветији Матеј започео речима: „Књига поколења Исуса Христа“, јер је најсветији Давид одавно прорекао: „На почетку књиге написано је о мени“ (Пс. 398 Lat). Значење речи „на почетку књиге написано је о мени“ јесте да је Свети Дух, који зна будућност, говорио о књизи јеванђеља која ће садржати рођење Сина Божијег. Такође, баш то што Јудејци очигледно знају да ће Христос доћи и зато што они не верују да је већ дошао, јесте разлог због којег Матеј почиње на овај начин, говорећи: „Књига поколења Исуса Христа“ итд. Христос је зато назван син Давидов из разлога што је требало да дође из племена Давидовог кроз дјеву Марију. Он је онај кога је најсветији патријарх Јаков прогласио за лава и лавића када је благословио Јуду (1Мој. 499). Најсветији Мојсије, такође, говори: „Господ Бог ваш подигнуће вам Пророка из ваше браће, њега ћете слушати као мене. А свака душа која не слуша тог Пророка биће искорењена из његовог народа“ (Дап. 322-23; 5Мој. 1815-19). Такође, Исаија је рекао да ће Емануил, што значи „Бог је са нама“, доћи кроз девственицу (Иса. 714), а и Јеремија говори: „Ово је наш Бог и ни једног другог нећемо узимати у обзир. Он је виђен на земљи и разговарао је са људима“ (Варух 336,38). Тако, ово се противречи Јудејцима да би им са потпуном сигурношћу показало да је онај за кога су се надали да ће доћи, у ствари, већ дошао. И да не би било места за било какав изговор, најсветији Матеј је започео јеванђеље на овај начин: „Књига поколења Исуса Христа, сина Давидовог“. Он јасно пише о Христовом телесном рођењу, зато што је предсказано од стране пророка да ће он доћи на овај начин, односно од Давида, зато што дјева Марија потиче из племена Давидовог. Није неприкладно што пророк говори: „Изаћи ће грана из корена Јесејевог и цвет ће изаћи из гране“ (Иса. 111). Грана је дјева Марија,26 цвет из гране је Христос Господ. Речи „Сина Авраамова“ значе: пре него што је обрезан Авраам је веровао у Бога, као што Свето писмо потврђује: „Авраам је поверовао у Бога и то му се урачунало у праведност“ (1Мој. 156; Рим. 43). Отуда је Авраам био праведник који се вером издигао као отац вере. Заиста, сав верни народ је позван у његову близину и загрљај. А што се тиче речи „сина Давидова, Авраамова сина“, Христос наш Господ је примио тело од дјеве Марије, преко Давида, у непрекидном низу поколења, од племена Јудиног, преко Авраама. Из овог разлога он је назван „син Давидов“, као што је исти Син Божији назван „Давид“ кроз пророке. Давид је такође назван сином Авраамa, од кога је као од извора најсветији Матеј јеванђелист започео набрајање поколења због праведности. Стога, зато што је Син Божији праведан, пошто суди праведно и воли праведност и вечни је краљ, најсветији Матеј прикладно започиње свој родослов по телу од Авраама. Ипак, зато што је кроз родослов такође поменуо краља Давида, он показује да је Исус Христос, Син Божији, такође и краљ. Праведност и краљевско наслеђе су му прикладно приписани по телу. Након што је прошао кроз поколења и показао их, Матеј опет укратко понавља, говорећи: „Од Авраама до Давида четрнаест поколења и од Давида до сеобе вавилонске четрнаест поколења и од сеобе вавилонске до Христа четрнаест поколења“ (Мт. 117). Он ствара три низа: три скупа од по четрнаест, што је укупно четрдесет и два. Ми смо опазили да он ово не пише без разлога: након што 26

Ово је игра речи. „Virga“ је грана, а „Virgo“ је дјева на латинском.

34

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

пажљивије истражимо разлог за његов начин писања и размотримо га са великом пажњом, тајна скупова коју је створио ће нам се, уз помоћ Бога, отворити. Доказ значајан за ову ствар ће бити честито размотрен и истражен. Јер, у причи о сејачу и семену, коју приповеда исти Матеј, када он јасно почиње од стоструког приноса и иде ка шездесетоструком, и даље иде од шездесетоструког до тридесетоструког, ово чини три скупа (Мт. 138). До овог тренутка су се скупови разумевали у буквалном смислу. Стоструки принос је савршена вера, баш као што је Исак рођен стоте године Авраамове (1Мој. 215), а он је отац вере. Такође, стотина се држи у десној руци, а то припада десној страни, баш као што су јагањци смештени уз десну страну пастира. 27 Матеј зато почиње да набраја поколења од Авраама, који је отац вере. Шездесетоструки принос је други скуп, девственика. Јер, први скуп иде до Давида, а други скуп од Давида до прогонства. Скуп девственика је стога подесно објављен од Давида, очигледно у шездесетоструком приносу, зато што је од племена Давидовог дјева Марија, од које је наш Господ Христос примио тело. Али тридесетоструки принос, који одговара трећем скупу од сеобе у Вавилон до Христа, јесте због Христа нашег Бога и Господа, као што Лука јеванђелиста говори: „И сам Исус је био од прилике на почетку своје тридесете године и мислило се да је син Јосифов“ (Лк. 323). Након што је дошао до овог износа година, наш Господ Исус Христос је претрпео страдање. Схватамо зато да се све ово може духовно разумети да се односи на Сина Божијег, нашег Бога и Господа, у коме су остварени савршена праведност, девствено уздржање и моћ. Зато се најсветији Матеј труди да прикаже силазак Сина Божијег са небеса на земљу, када је он сматрао да је прикладно време за долазак и за примање људске природе због нас. Зато иде од стоструког до тридесетоструког, што представља силазак са велике висине на оно што је ниже: овако он приказује да је Син Божији сишао од рајске славе да прими људско тело. Од стоструког до шездесетоструког је зато што је Христос сишао са небеса у дјеву, од које је рођен. Када је дошао до доба од тридесет година, то је било време када је страдао. Марко јеванђелиста, међутим, записује његово страдање и вазнесење и седање са десне стране Оца започињући од тридесетоструког приноса, односно броја година у којима је страдао, и наставља ка шездесетоструком, који означава неупрљано тело девственика: васкрсавајући из мртвих, Господ га је однео са собом на небеса (. . .) А стоструки принос је испуњење вере и Христовог мучеништва, када је било очигледно да је сео са десне стране Оца у моћи и у савршеној сили. Није неприкладно што јеванђелист Лука, излажући поколења од Христа даље преко Јосифа (Лк. 323-38), то јест од човека одлазећи све до Бога, најверније приказује његово вазнесење: од Јосифа, преко Давида и преко Авраама и преко Адама он је коначно приспео код Бога. Онај о коме је Лука рекао „да се мислило да је син Јосифов“ јесте, каже он, Син Божији. Према томе, због тога што вера или мучеништво указују на стоструки принос, а девственост на шездесетоструки и моћ на тридесетоструки, све се ово слаже и одговара Сину Божијем по ступњевима које смо изложили: у свему се он показује као савршени Бог. Ипак, због тога што се Матеј креће од стоструког до шездесетоструког и одатле ка тридесетоструком, он приказује силазак нашег Господа Исуса Христа. У ствари, он приказује Христово рођење по телу. Али Марко, зато што прелази од тридесетоструког ка шездесетоструком и одатле ка стоструком, приказује Страдање, као што је речено изнад. Ово означава моћ којом је Христос победио ђавола кроз крст и (. . .) неокаљано тело које је увео на небеса када је васкрснуто. Из тог разлога се Марко уздиже од мањег ка већем броју. Као што смо објаснили раније, није неприкладно да он буде приказан као орао, пошто он приказује да се Христос уздигао на небеса. И због тога што су три скупа приказана код приноса, што смо укратко појаснили, три низа су такође означена у поколењима и придодата су коначном збиру. Ова три скупа поколења и онога што је посејано без сумње приказују Свету Тројицу: Оца, Сина и Светога Духа.

Према старом римском начину бројења прстима, број 100 се показивао десном руком, а број 99 левом. Због овога Фортунацијан каже да се стотина држи у десној руци. 27

35

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Али због тога што сам последњи део говори да је било четрнаест нараштаја од прогонства у Вавилон до Христа, а само се тринаест наводи, читаоце задеси извесна нелагодност, као да је Матеј оптужен да је бранилац лажи или да је уклонио једно поколење, пошто се види да збир наведен изнад није потпун. Зато је неопходно да објаснимо и расправимо ово уз обазривост и да оголимо истину такође. Тако, због тога што нам збир једне целине ствара проблем, пошто се каже четрнаест, а тринаест је наведено, духовно разумевање проналази то поколење које се не налази у набрајању. Јасно, када се нараштаји броје по телу, примећује се да је, за буквално схватање, један нараштај уклоњен. Али, као што сам рекао, чим се пронађе духовни смисао, постаје очигледно оно што је у складу са збиром. На овај начин, истина јеванђелисте, коме није дозвољено да лаже или обмањује, почиње да се блиста у пуној светлости. Зато он говори да је било четрнаест поколења до Христа, а ипак се види да их је тринаест, јер након овога следи духово поколење које се, иако се може убројати међу телесна, не налази у њиховом збиру. Правилно је да се тај нараштај који није од света не уброји са поколењима овога света. Прикладно је да се тринаест наведе, јер четрнаести нараштај је духовни, о којем Матеј приповеда на следећи начин, говорећи: „Пород Христов је овакав био“ (Мт. 118). А пород Христов се разуме као Црква. И Давид подесно говори: „Бог је у роду праведном“ (Пс. 145). Ово је род Христов, односно Црква, у којој пребива Син Божији. Зато Црква Божија, поново рођена кроз духовно рођење, није у свету, јасно имајући небески начин живота. Соломон, замишљајући Цркву у облику брода, говори да он не схвата начин пловљења бродом (ПСол. 3018-19). Ово значи да се начин живота и нараштај Цркве не може наћи у свету, пошто су заиста њена делатност и рођење духовни. Праведно поколење, у коме је присутан Син Божији, јесте Црква, о којој је речено: „Пород Христов је овакав био“. Начин на који је овај нараштај зачет од апостола је, по мом мишљењу, довољно расправљен и приказан у проблему поколења.

Долазак мудраца са Истока (Мт. 21-2) (Св. Јован Златоусти) Јеванђеље по Матеју 21-2: А када се родио Исус у Витлејему јудејскоме у дане Ирода цара, гле, дођоше мудраци од Истока у Јерусалим и рекоше: „Где је цар јудејски који се роди? Јер, видесмо његову звезду на Истоку и дођосмо да му се поклонимо“. Потребно28 нам је много опрезности и много молитви да бисмо приступили тумачењу одељка који је сада пред нама, и да бисмо могли научити ко су били ови мудраци и одакле су дошли и како, и на чији наговор и шта је била она звезда. Или, ако желите, хајде да прво изнесемо шта кажу непријатељи истине, зато што их је ђаво тако силовито ударио, да чак и из овог одељка покушавају да се наоружају против речи истине. Дакле, шта они тврде? „Гле“, кажу они, „чак и када је Христос рођен, појавила се звезда, што је знак да се може поуздати у астрологију“. Како је онда, ако је његово рођење било по старозаветном Закону, Христос оборио астрологију и уклонио веровање у судбину и ућуткао уста демонима и протерао заблуду и разрушио и уништио сва та врачања? И даље, шта су мудраци са Истока могли од звезде научити о њој самој и о свему томе? Да ли то да је Христос био цар Јудејски? Па ипак, он није био цар овоземаљског царства, баш као што је и рекао Пилату: „Царство моје није од овога света“ (Јн. 1836). У сваком случају, Христос се није приказивао на овај начин јер, нити је имао пратњу наоружану копљима и штитовима, нити коње, нити 28

Ово је 6. беседа на јеванђеље по Матеју св. Јована Златоустог.

36

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

двоколице које су вукле мазге, нити је око себе имао било шта такво, него је он водио живот на ниском друштвеном положају и био је сиромашан и око себе је водио дванаест људи који су били сиромашни. И чак и да су мудраци са Истока знали да је Христос цар, са којом намером су дошли? Јер, сигурно је да посао астрологије није да сазна од звезда ко је рођен, него да из часа нечијег рођења предвиди каква ће га судбина задесити, бар се тако прича. Али, они нити су били присутни код мајке када је имала трудове, нити су знали време када је Христос рођен, нити су, почињући од тог тренутка, из кретања звезда прорачунавали шта ће се догодити, него баш супротно: пошто су давно пре тога видели да се звезда појавила у њиховој земљи, дошли су да виде онога који је рођен. А која околност ствара још већу тешкоћу него ово што је речено? Јер, који их је разлог навео, или каквој су се користи надали, па су дошли да се поклоне ономе ко је цар, али на толикој раздаљини од њих. Зашто, чак и да је он рођен да влада над њима, ни ова околност не би била довољна да објасни да је њихов долазак био логичан? Заиста, да је рођен у царском двору и да је његов отац, који је и сам цар, присутан са њим, свако би природно рекао да су се они из жеље да одају почаст оцу поклонили детету које је рођено, да на тај начин себи унапред утврде темељ за покровитељство од стране цара. Али сада, кад се није баш очекивало да ће он бити њихов цар, него цар туђег народа, толико удаљеног од њихове земље, а још није ни дошао до зрелог доба, зашто су кренули на тако дуго путовање и даровали поклоне и све то онда када је било сигурно да ће опасности обузети читав њихов подухват? Јер, и Ирод је, када је чуо, био изузетно узнемирен, а и у читав народ је ушла пометња када су им саопштили ове ствари. Неко ће рећи: „Па ти људи нису предвидели ово“. Али, ово није тачно. Рецимо да и јесу били толико неозбиљни, ипак нису могли да не превиде ово: да када дођу у град у којем влада један цар и објаве вести као што су ове и прорекну да ће доћи други цар, поред оног који тренутно има власт, јасно је да су себе осудили на сигурну смрт. 2. А и зашто би се уопште поклонили некоме ко је у пеленама? Да је он био одрастао човек, неко би рекао да би због помоћи коју су очекивали од њега они себе изложили опасности коју су предосећали. Али крајње је неразумно мислити да би Персијанац, варварин, и неко ко нема ништа заједничко са старим Израиљем, био вољан да напусти свој дом и да остави за собом своју земљу и своју родбину и пријатеље и да би себе потчинио другом цару. Али, ако је ово бесмислено, оно што следи је још бесмисленије. О чему се онда ради? Ради се о томе да су, након што су се усудили и предузели тако дуг пут и након што су се поклонили и након што су све бацили у пометњу, они одмах затим отишли. И уопште, какав знак царског достојанства су видели, када су видели само колибу, јасле, детенце у пеленама и сиромашну мајку? И даље, коме су дали своје дарове и са којом намером? Да ли је било уобичајено да се на такав начин указује част царевима који се рађају на било ком другом месту? И да ли су они стално ишли по читавом свету и клањали се онима који нису били истакнути, а за које су знали да ће се попети на царски престо? Не, нико не може рећи да је ово случај. И уопште, са којим циљем су се они поклонили Христу? Ако су то учинили због нечега што су желели у том тренутку, онда шта су очекивали да добију од новорођенчета и од мајке која није била утицајна? Ако су желели нешто у будућности, на основу чега су онда знали да ће се дете којем су се поклонили док је било у пеленама сећати онога што је учињено? Али, ако је његова мајка требало да га подсети, ни тада не би требало одати признање мудрацима, него би их требало казнити због тога што су дете изложили опасности коју су морали предвидети. Јер, од тада је Ирод био забринут и неспокојан и тражио је и вребао је и предузео је да убије Христа. И заиста, свуда где неко објави будућег цара, а претпоставимо да је тај цар у најранијем добу и није на високом положају, тај не чини ништа друго, него га излаже крвопролићу и распаљује бескрајни рат против њега.

37

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Видиш ли како се појављују многобројне бесмислице ако ове послове разматрамо по људским гледиштима и свакодневним обичајима? И не само ове теме, него се и више од њих може споменути, оне које садрже и више ствари за испитивање, него ове о којима смо ми говорили. Али, да вас не бисмо збунили тако што само нижемо питања за питањима, хајде да сада закорачимо ка разрешењу онога што истражујемо, а наше разрешење ћемо започети са самом звездом. 3. Јер, ако можеш научити шта је звезда била и каква је била и да ли је то била једна од уобичајених звезда, или је то била нова и није била слична осталима, и да ли је то била звезда по природи или је била само звезда по облику, онда ћемо лако сазнати и друге ствари. Одакле ће се ова главна места видети? Видеће се из самих ствари које су написане. Тако, да ова звезда није била једна од уобичајених звезда, у ствари да није била звезда уопште, како бар мени изгледа, него да је то била нека невидљива сила која се преобразила у овај облик, очигледно је, на првом месту, из њене путање. Јер, не постоји, не постоји ни једна звезда која се креће на овај начин, односно овим правцем, него без обзира да ли говоримо о Сунцу или о Месецу, или о свим другим звездама, видимо да се оне крећу од истока према западу, али ова се кретала од севера према југу, јер у том положају је Палестина у односу на Персију. На другом месту, ово се може уочити и из времена такође. Она се појављује не по ноћи, него усред дана, док Сунце сија, а обична звезда нема ову моћ, а такву моћ нема ни Месец, он који у великој мери превазилази и надсијава све, али када се зраци Сунца појаве, одмах се скрива и ишчезава. Али она је сувишком сопственог блистања и раскоши надјачала чак и сунчеве зраке и показала се да је светлија од њих и на толикој светлости је светлела још сјајније. Као треће, ово се може закључити из њеног појављивања, па опет скривања. Јер, на њиховом путу до Палестине она се појављивала водећи их, али након што су закорачили у Јерусалим, она се сакрила. Затим опет, када су напустили Ирода, рекавши му због чега су дошли, и када је требало да крену, она се појавила. Све ово не личи на кретање звезде, него на кретање неке силе која у великој мери поседује разум и расуђивање. Она чак није ни имала свој правац, него кад је требало да се покрене она се кретала, када је требало да стане, она је стајала, и у потпуности би нестајала када је ситуација то захтевала. Понашала се на исти начин као и стуб од облака, који би некад зауставио, а некад покренуо народ старог Израиља, у зависности од ситуације. Као четврто, ово се може јасно разумети из начина на који је ова сила указала на Господа Исуса Христа. Она није назначила место остајањем на висини, јер они не би могли са сигурношћу да га утврде, него је сишла и извршила ову дужност. Ви знате да место тако малих размера, које је толико да га заузима само једна колиба, или које је оне величине колико је и тело новорођенчета, није могуће означити звездом, пошто, због своје неизмерне величине, она не може у довољној мери и на задовољавајући начин обележити тако узак простор и открити га онима који желе да га виде. И ово свако може закључити из примера Месеца, који је далеко виши од осталих звезда, али изгледа свима који живе на земљи и који су расејани по огромним земаљским пределима, изгледа, кажем, свакоме од њих као да им је свима близак. Како је онда, кажи ми, звезда указала на тако скучен простор као што су колиба или јасле, ако са те висине није сишла доле и стајала над самом главом детета? На ово јеванђелиста указује када каже: „Иђаше пред њима док не дође и стаде озго где беше дете“ (Мт. 29). 4. Видиш ли коликом гомилом доказа је показано да ова звезда није једна од многих, нити да се показивала по природним законима који важе за видљиву творевину? И са којим циљем се она појавила? Појавила се да прекори стари Израиљ због њихове равнодушности и да им ускрати сваку прилику за изговор због њиховог свесног незнања. Јер, пошто је онај који је долазио требало да оконча стару владавину и да позове свет да се клањају њему, и требало је да му се одмах од почетка клањају и у земљи и у мору, он отвара врата за многобошце, желећи кроз странце да упозори сопствени народ. Тако, пошто су слушали пророке који су стално говорили о Христовом доласку, али нису посебно 38

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

обраћали пажњу, Господ је учинио да чак и варвари дођу из удаљене земље да потраже цара који се појавио у старом Израиљу. И прво су научили из персијског језика оно што нису желели да науче од пророка да би, са једне стране, ако су искрени, имали најјачи разлог за послушност, али ако, са друге стране, желе да се расправљају, да би унапред били лишени сваког изговора. Јер, шта би имали да кажу они који нису примили Христа после толиких пророка, када виде ове мудраце да су ово исто прихватили приметивши једну једину звезду, и да су се поклонили Христу који се сада јавно показао. На сличан начин на који је Христос поступао у случају Ниневљана, када је послао Јону, као и у случају Самарјанке и Хананејке, на сличан начин је поступао и у случају ових мудраца са Истока, односно мага. Из овог разлога је он такође рекао: „Ниневљани ће устати на Суд са родом овим и осудиће га“, као и: „Царица јужна устаће на Суд са родом овим и осудиће га“, зато што су они поверовали због мањих ствари, а стари Израиљ није поверовао ни због већих. Неко може питати: „Зашто је мудраце привукао на такав начин“? Зашто питаш ово, шта мислиш ти, како је требало то да учини? Да пошаље пророке? Али, маги се не би покорили пророцима. Да пусти глас са висине? Не, они не би обратили пажњу. Да пошаље анђела? Али, они би чак и поред њега прошли. И из тог разлога, одбацујући сва ова средства, Бог их позива уз помоћ ствари које су им познате, у снисхођењу које превазилази сваку меру, и приказује велику и изузетну звезду да би их задивио и величином и лепотом њене појаве, али и начином њеног кретања. Угледајући се на ово, апостол Павле се такође са Грцима расправљао са многобожачког олтара, и пред њих је износио сведочења њихових песника (Дап. 1723,28; 1Кор. 1533; Тит. 112). И он није држао говоре старом Израиљу без обрезања. Своја упутства онима који живе под Законом Мојсијевим он започиње са жртвовањем и жртвама. Пошто је свима драго оно што им је познато, и Бог и људи које он пошаље уређују ствари на овај начин, имајући пре свега на уму спасење света. Немој мислити да није достојно Бога да их позове уз помоћ звезде, пошто ћеш по истом принципу наћи грешку такође и са свим обредима старог Израиља, са жртвама, са очишћењима, са младинама и са Ковчегом завета и са Храмом. Чак и они потичу из многобожачких грозота. Ипак, у вези свега овога Бог је, за спасење оних који су били у заблуди, истрпео да му стари Израиљ служи оваквим стварима, које су многобошци користили да би служили ђаволима, само је старозаветне жртве Бог незнатно променио, да би их могао одвући и скренути за који ступањ од њихових обичаја, и да би их одвео ка највишој мудрости. Тако је исто он урадио и у случају мудраца и није презрео да их позове изгледом звезде, да би могао да их заувек уздигне изнад. Зато им, након што их је довео водећи их за руку и поставио их поред јасли, више не говори уз помоћ звезде, него сада уз помоћ анђела. Тако су они мало по мало постали бољи људи. Ово је он такође учинио и у вези оних из Аскалона и из Газе. Јер, у ових пет градова такође, када су по доласку Ковчега завета ударени болешћу и када их је задесила смртоносна зараза, и када се нису могли избавити од несреће која их је задесила, њихови становници су позвали своје пророке и сазвали су скуп и тражили су начин како да се избаве од ове Божије казне. Затим, када су њихови пророци рекли да треба да упрегну у кола која ће вући Ковчег завета две краве које до тада нису вукле јарам, а имају своју прву телад, и да их пусте да иду својим путем и да их ни један човек не води, јер тако ће се видети да ли је зараза од Бога или их је она задесила случајно, јер, каже се: „Ако поломе јарам због тога што га још нису носиле, или се окрену ка тамо одакле чују мукање своје телади, оно што нас је задесило, задесило нас је случајно (1Сам. 69), али ако наставе право и не скрену са свога пута, и ако ни мукање њихове телади, ни њихово непознавање пута не буду утицали на њих, у потпуности је јасно да је рука Божија посетила оне градове“, и када су ове речи њихових пророка становници оних градова послушали и урадили како им је заповеђено, и Бог је такође пратио савет тих пророка, на тај начин показујући снисхођење. И није сматрао да му не приличи да испуни пророштва тих пророка и да учини да они изгледају достојни поверења у ономе што су тада рекли. 39

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Јер, на тај начин је добро до кога се стигло било веће, тако што су сами Божији непријатељи постали сведоци моћи Божије. Да, њихови сопствени учитељи су говорили о њему. И могу се видети многе друге сличне ствари које је учинио Бог. Оно што се десило у вези ендорске врачаре (1Сам. 28) слично је оваквом начину спровођења Божијег плана, а тај случај ћете и ви сами сада моћи да објасните из онога што је досад речено. У погледу звезде рекли смо ово, а можда ћете ви још више моћи да кажете, јер је написано: „Пружи прилику мудрој особи и биће још мудрија“ (ПСол. 99 LXX), а и ми сада морамо почети са ониме што смо прочитали. 5. И шта је почетак? Почетак су речи: „И кад се Исус родио у Витлејему јудејскоме у дане Ирода цара, гле, дођоше мудраци од Истока у Јерусалим“. Док су мудраци следили повољно знамење звезде, ови у Јерусалиму нису веровали чак ни кад су пророчке речи одзвањале у њиховим ушима. Али, зашто нам јеванђелиста помиње време и место говорећи: „у Витлејему“ и „у дане Ирода цара“? И због чега он такође додаје и његово звање? Он даје његово звање због тога што је постојао још један Ирод, онај који је убио светог Јована Крститеља, али тај је био тетрарх или управитељ, а овај је био цар. И место такође и време он бележи да бисмо се ми сетили древних пророштава, од којих је једно објавио пророк Михеј говорећи: „И ти Витлејеме у земљи Јудиној, уопште ниси најмањи међу принчевима Јудиним“ (Мих. 52), а друго је објавио патријарх Јаков, јасно нам одређујући време и износећи велики знак Христовог доласка. Јер, рекао је: „Неће нестати владара из Јуде, нити принца од његових бедара, док не дође Онај за кога је постављен, и њега очекују многобошци“ (1Мој. 4910 LXX). И ово такође вреди испитати: како је дошло до тога да они размишљају о оваквим стварима и ко их је подстакао на то? Јер, мени не делује да је то само дело звезде, него такође и дело Бога који је покренуо њихову душу. Ово исто је учинио и у случају Кира, када га је орасположио да пусти народ старог Израиља. Међутим, он ово није учинио на начин који би уништио њихову слободну вољу, јер чак и када је са висине позвао Павла гласом, он је истовремено обелоданио и своју благодат и Павлову послушност. Неко може питати: „Због чега он ово није открио свим мудрацима са Истока“? Због тога што не би сви поверовали, а и ови су били боље припремљени него остали, пошто су, такође, постојали безбројни народи који су ишчезли, али је само Ниневљанима послат пророк Јона, и била су два разбојника на крсту, али је само један спасен. Примети бар врлину ових људи, не само по њиховом доласку, него такође и по њиховом одважном говору. Да не би изгледали као варалице, они су рекли ко им је показао пут, као и дужину свог путовања, и будући да су дошли, одважно су рекли: „Дођосмо“, овако су изјавили, „да му се поклонимо“, и нису се плашили ни гнева народа, ни цареве тираније. Из овога, бар мени изгледа на су они постали учитељи својим сународницима. Јер, они који се нису устезали да кажу ово, још одважније би причали у својој земљи, пошто су примили и пророчанство од анђела и сведочанство и потврду од пророка. Предање каже да су након свог повратка наставили да служе Богу још више него раније и својим проповедањем су многе поучили. И на крају, када је Тома дошао у њихову област, они су му се придружили и били су крштени и извршавали су оно што им је он говорио.29 6. Али Свето писмо каже: „Кад то чу цар Ирод, уплаши се, и сав Јерусалим са њим“. Природно је да се Ирод уплашио, пошто је био цар и у страху и за себе и за своју децу. Али, зашто се уплашио Јерусалим? Сигурно је да су пророци предсказали Христа као Спаситеља и Добротвора и Избавитеља са висине. Зашто су се онда у Јерусалиму уплашили? Ово је било исто оно расположење које их је и раније навело да се окрену од Бога, када је изливао своју доброту на њих, и да мисле на египатске лонце са месом (2Мој. 163, 4Мој. 111-6) у тренутку када су уживали велику и дивну слободу.

29

Последње две реченице су из једног другог дела које потиче из времена св. Јована Златоустог и приписује се њему.

40

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Али опази, молим те, прецизност пророка. Ово исто је пророк предсказао говорећи: „Они би више волели да изгоре у ватри, пошто је нама дете рођено, нама је дат син“ (Иса. 95-6 LXX). Без обзира на ово, иако уплашени, они не покушавају да виде шта се десило, нити прате мудраце, нити се посебно распитују. Толико су били истовремено и свадљиви и немарни, да су у томе превазилазили све људе. Када су имали разлог да се поносе због тога што је цар рођен међу њима, који је привукао себи персијску земљу, и имали су прилику да им сви буду потчињени као да су то учинили својим успешним подухватима, и имали су прилику да од самог почетка Месијино царство постане величанствено, ипак, они се нису поправили чак ни због овога. Па опет, они су од скора били избављени из ропства оданде и било је природно за њих да помисле (чак да уопште нису знали те ствари које су узвишене и тајанствене, него да су доносили закључке само из онога што се тада дешавало), било је природно да помисле, дакле, ово: „Ако Персијанци овако дрхте пред нашим царем на његовом рођењу, још више ће га се плашити и бити му послушни кад одрасте, и наша држава ће бити славнија него та варварска“. 7. Али ништа од овога их није у потпуности освестило, толико су били отупели, а са овиме је ишла и њихова завист. А то су ствари које ми морамо са непрестаном пажњом уклонити из свог ума и онај ко овако чини мора бити жешћи од ватре. Због овога је Христос такође рекао: „Дођох да бацим огањ на земљу, и како бих желео да се већ запалио“ (Лк 1249). А у истој мери као и ово, и побожне сузе су почетак вечне и непролазне радости. На тај начин је блудница постала часнија него девице, онда када ју је захватила ова ватра. То јест, будући потпуно загрејана покајањем, она је од тада покренута својом чежњом за Христом. Одрешивши своју косу и натопивши својим сузама Христове свете ноге и обрисавши их сопственим праменовима, излила је мирис. Све ово је био спољашњи плод, али оно што је остварено у њеном уму је било далеко ватреније од овога, а то су ствари које само Бог може да посматра. И зато се свако када ово чује радује са њом и ужива у њеним добрим делима и ослобађа је сваке осуде. Али ако је и осудимо ми који смо зли, размисли какву је пресуду добила од Бога, који воли читаво човечанство, и колико је више, чак и пре Божијих дарова, њено покајање учинило да она пожње благослове. Јер, као што се после пљуска разведри небо, тако слично, када се сузе лију, долази спокојство и ведрина, и тама која проистиче из наших грехова сасвим нестаје. И као што смо се очистили водом и духом, тако смо сузама и исповешћу очишћени други пут, уколико ово не радимо само да бисмо се приказали да смо побожни. Као што и за жену чије су сузе биле такве, ја оправдано могу рећи да је за осуду, више него да се украсила накитом и шминком. Пошто, ја захтевам оне сузе које се лију не за приказивање, него у грижи савести. Оне које капљу тајно и у затвореним собама, које нико не види, благе и бешумне, оне које извиру из дубина ума, оне које теку у жалости и туги, оне које су само за Бога, као што су биле Анине, јер каже се да су јој се усне мицале, али јој се глас није чуо (1Сам. 113). Међутим, вапај њених суза је био јаснији од било које трубе. И због овога, Бог јој је отворио материцу да роди пророка Самуила, и учинио је да неплодна стена буде као плодна њива. Ако ти такође овако плачеш, постаћеш пратилац свога Господа. Да, он је такође плакао и за Лазаром и за градом. И у вези Јуде био је веома жалостан. И често су га могли видети да плаче, али се никад није смејао. Не, није се смејао ни мало, бар нико од јеванђелиста о томе не говори. Тако је исто речено и у вези апостола Павла, да је плакао, и да је овако живео три године дан и ноћ (Дап. 2031), јер ово и он сам каже, а и други кажу за њега. Али да се смејао ни он сам нигде не каже, нити је неко од светих рекао, било за њега, било за неког другог који је био као он, него се ово каже само за Сару када је била прекорена (1Мој. 1812-15), и за Нојевог сина, када је уместо да буде слободан човек, постао слуга (1Мој. 925). 9. Ове ствари не говорим да бих сузбио сав смех, него да уклоним разузданост ума. Јер, зашто се, молим те, толико расипаш и живиш развратно, када због тога можеш бити изложен тако тешким 41

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

оптужбама и кад треба да седнеш на страшну оптуженичку клупу и да даш потпуни извештај о ономе што се догађало овде? Да, јер ми ћемо дати одговор и о томе што смо својевољно згрешили и о ономе што смо згрешили против наше воље – јер Христос је рекао: „Ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим“ (Мт. 1033) – и заиста, такво одрицање је против наше воље. Али без обзира, оно неће избећи казну, него и о њему ми треба да дамо одговор – и о ономе што знамо, и о ономе што не знамо; „Јер не знам ништа од себе“, односно: „не знам ништа против себе“, рекао је апостол Павле, „али зато нисам оправдан“ (1Кор. 44): – ни за оно што смо учинили у незнању, ни за оно што смо учинили знајући, јер, речено је: „Ја им сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму“ (Рим. 102), па ипак ово није довољно да им буде изговор. И када је писао Коринћанима, такође је рекао: „Али се бојим да као што Еву превари змија лукавством својим, да се тако и мисли ваше не одврате од простодушности која је у Христу“ (2Кор. 113). Пошто су ствари за које ћеш дати одговор толико значајне, да ли треба да се смејеш и причаш шале и да се одајеш раскоши? Неко може питати: „А зашто? Ако ја не живим тако, него плачем, каква ће бити корист од тога“? Биће заиста велика, наиме, толико велика да није могуће изрећи речима. Док, пред временским судовима, без обзира на твој плач који може бити преобилан, ти не можеш избећи казну након изрицања пресуде, овде, напротив, ако само уздахнеш, ти си поништио своју пресуду и задобио си помиловање. Зато нам Христос толико много говори о плакању и благосиља оне који плачу и проглашава да су несрећни они који се смеју. Ово није позорница за смех, нити смо се сакупили са следећом намером: да бисмо дали маха прекомерном весељу, него да бисмо јецали и да бисмо тим јецањем наследили Царство Божије. А и ти, када стојиш поред цара, не усуђујеш се ни да се благо насмешиш, али пошто у себи имаш онога ко је Господ анђелима, зар да не стојиш са страхом и са уздржаношћу која приличи, него треба да се смејеш, често онда када се то Христу не допада? И зар не узимаш у обзир да га на овај начин више изазиваш него својим греховима? Бог се не окреће толико од оних који греше, колико од оних који се не плаше, нити брину након што згреше. Али, неки су толико безосећајни у вези свега овог, да чак и после ових речи кажу: „Не, далеко било да некад плачем, него нека ми да Бог да се смејем и играм читавог живота“. И шта је детињастије него овако мислити? Јер, није Бог тај који даје игру, него ђаво. Чуј бар каква је судбна оних који су играли. Каже се: „Седе народ да једе и пије, и устаде да игра“ (1Кор. 107; 2Мој. 326). Такви су били они у Содому, такви су били у време Потопа. Јер, у вези оних из Содома такође је речено да „у поносу, у изобиљу, са много хлеба, они су напредовали у безбрижности“ (Јез. 1649). И они који су били у време Ноја, видевши да се барка припрема толико година, живели су у бесмисленом весељу и нису предвидели ништа од онога што је претило и долазило. Из овог разлога је уследио потоп и збрисао их све и тада је уследио заједнички бродолом читавог света. Зато немој тражити од Бога ове ствари, које примаш од ђавола. Од Бога се добија покајничко и скрушено срце, трезвеност, сталоженост, страхопоштовање пуно покајања и гриже савести. Ово су Божији дарови, с обзиром на то да су ово ствари које су нама најпотребније. Да, јер близу је тешки и љутити сукоб и наша борба је против сила невидљивих, против духова злобе је наша борба (Еф. 612), против поглаварстава и против сила је наше војевање. И ово је добро за нас, али само када смо озбиљни и трезвени и потпуно будни можемо да се одупремо тој свирепој фаланги. Али, ако се смејемо и играмо и увек олако приступамо стварима, чак и пре сукоба бићемо поражени свопственом лењошћу и немарношћу. 10. Зато, не приличи нам да се стално смејемо и да будемо развратни и да живимо у раскоши, него то приличи онима који су на позорницама, блудницама, људима који се због овога украшавају, паразитима и улизицама, али не и онима који су позвани у Рај, не и онима који су пописани за град на висини, не и онима који носе духовно оружје, него онима који су придобијени на ђаволову страну. Он је тај, да, он је тај који је измислио таква лукавства, да би могао ослабити Христове војнике и да би 42

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

омекшао снагу њихове ревности. Због тога је он изградио позоришта по градовима и обучио те лакрдијаше, чијим погубним утицајем је извео да таква зараза захвати читав град, убеђујући људе да следе оне ствари од којих нам је апостол Павле заповедио да бежимо, од „лудих речи и шала“ (Еф. 54). А оно што је још горе од овога постаје разлог за смех. Јер, кад они који изводе ове бесмислене ствари изговоре неку хулу или непристојност, онда се смеју они који су мало више лакомислени и задовољни су и тапшу им због онога за шта би требало да их каменују, и због ове забаве на своје главе изазивају пламени котао. Они који хвале људе који изговарају такве речи, то су они који изнад свега наводе глумце да тако причају и зато је праведно да они буду одговорни за казну која следује због оваквих ствари. Да нема гледалацa, у том случају не би било ни оних који изводе представе. Али, кад они виде да ви запостављате своје радионице и своје занате и своје зараде које имате од тога, укратко, све, да бисте стално били тамо, они из овога добијају огроман подстрек и смелост и испољавају још већу марљивост у таквим стварима. И говорећи ово ја их не ослобађам прекора, него ово говорим да научите да сте првенствено ви ти који ојачавате темељ и корен таквог безакоња, ви који проводите читав свој дан на таквим садржајима и отворено скрнавите светост брака и јавно се исмевате светој тајни. Чак и онај који глуми у оваквим представама није толики кривац, као ви који сте пред њим, ви који захтевате од њега да изводи ове ствари. Односно, ви не захтевате само, него сте толико ревносни у вези тога да сте усхићени и да се смејете и да похваљујете оно што је учињено и на сваки начин оснажујете такве ђаволове радионице. Реци ми, онда, са каквим ћеш погледом након овога гледати своју жену код куће, када си видео да је тамо вређана? Како нећеш поцрвенети када се сетиш супружника са којим живиш у кући, када видиш да су сама природна осећања јавно понижена? Не, немој ми рећи да је оно што се ради само глума, јер ова глума је многе учинила прељубницима и разорила је многе породице. И ја највише жалим због овога: што оно што се чини не изгледа толико као зло, него је ту чак и аплауз и галама и много смеха, на одобравању тако подмукле прељубе. Шта ти кажеш? Да је глума оно што је учињено? Зашто? Из истог овог разлога они заслужују најстрожу казну: због тога што се труде да имитирају оно од чега сви закони заповедају људима да беже. Ако је нешто по себи лоше, лоше је то и опонашати. И још нисам поменуо колико су прељубника створили ти што су глумили сцене прељубе, колико су оне који су гледали те сцене учинили дрским и бесрамним. Јер, ни у чему нема више прељубништва и дрскости, него у оку које истрајава у гледању таквих ствари. И ти нећеш желети да на пијаци видиш жену која се скинула гола, чак ни у кући, и такво нешто називаш срамотом, а одлазиш у позориште да вређаш заједничку природу човека и жене и срамотиш сопствене очи? Немој говорити да је та што се скинула блудница, него реци да је иста људска природа и да су иста тела и проститутке и слободне жене. Јер, ако ово није ништа лоше, зашто би онда, ако треба нешто такво да видиш на пијаци, ти пожурио да побегнеш, или да отераш одатле ону која се понаша непристојно? Или је ово срамота када смо одвојени, али није више једнако срамота када се сакупимо и седимо заједно? Не, ово је будалаштина и срамота и то су речи крајњег лудила. И боље би било да се очи потпуно умрљају блатом и муљем, него да се гледају таква недела. Заиста, каљуга није толико штетна за око колико развратан призор и гледање жене која се скинула гола. Чуј, на пример, шта је оно што је проузроковало голотињу на самом почетку, и прочитај околности које су довеле до такве срамоте. Шта је онда био узрок голотиње? Била је то наша непослушност и ђаволов савет. Тако пре свега, од самог почетка, то је било ђаволово лукавство. Па ипак, Адам и Ева су се бар посрамили кад су били голи, а ти се поносиш тиме, имајући, по речима апостола, „славу у срамоти својој“ (Фил. 319). Како ће те од тада гледати твоја жена, кад се вратиш са такве безбожности? Како ће те примити? Како ће причати са тобом кад си јавно осрамотио заједничку природу жена и гледањем тога си постао заробљеник и роб блуднице? 43

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Сада, ако тугујеш док слушаш ове ствари, много ти хвала због тога, јер „ко је тај који мене весели, ако не онај кога ја жалостим“? (2Кор. 22). Зато немој престати да жалиш и тугујеш за њима, јер ожалошћеност која долази од таквих ствари за тебе ће бити почетак промене на боље. Из овог разлога сам ја такође оштрије говорио, да бих те, када дубље засечем, могао ослободити отрова оних који су те опили и да бих ти могао повратити чисто здравље душе, и у сваком случају, дај Боже да уживамо у њему и да досегнемо до награда које су спремљене за та добра дела, благодаћу Господа Исуса Христа и његовом љубављу према људима, коме нека је слава и власт увек и заувек. Амин.

О хули на Духа Светога (Мт. 1222-32) (Св. Јован Златоусти) Јеванђеље по Матеју 1222-32: Тада му доведоше бесомучног који беше слеп и нем, и исцели га тако да слепи и неми прогледа и проговори. И дивљаше се сав народ говорећи: „Није ли ово Син Давидов“? А фарисеји чувши то рекоше: „Овај другачије не изгони демоне до помоћу Веелзевула, кнеза демонског“. А Исус, знајући мисли њихове, рече им: „Свако царство које се раздели само у себи, опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати. И ако сатана сатану изгони, сам се у себи разделио. Како ће, дакле, опстати царство његово? А ако ја помоћу Веелзевула изгоним демоне, синови ваши уз чију помоћ изгоне? Зато ће вам они бити судије. А ако ли ја Духом Божијим изгоним демоне, онда је дошло к вама Царство Божије. Или како може ко ући у кућу јакога и покућанство његово отети, ако најпре не свеже јакога? – и онда ће кућу његову опленити. Који није са мном, против мене је, и који не сабира са мном, расипа. Зато вам кажем: Сваки грех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако каже ко реч против Сина Човечијега, опростиће му се, а који каже против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме веку ни у будућем“. Чак30 је и раније Христос оптуживан за то да „помоћу Велзевула он изгони ђаволе“ (Мт. 934). Али, док тада он није прекорио фарисеје, дозвољавајући им да схвате његову моћ, и помоћу његових бројних чуда и помоћу његовог учења да науче о његовом величанству, сада, пошто су наставили да говоре исто, Господ прелази на то да их прекорева, показујући овиме своје Божанство, као прво тиме што је њихове тајне обелоданио и као друго, самим чином истеривања ђавола са лакоћом. И заиста, сама оптужба је била врло бесрамна. Али, као што сам другом приликом рекао: „Завист не бира оно што ће рећи, него само жели да каже било шта“. Ипак, за све ово Христос их није презрео, него себе брани са трпељивошћу која му приличи, учећи нас да будемо благи према непријатељима. И, иако они говоре такве ствари мислећи да ми нисмо свесни да то чине, и у њима нема истинитости, ми не треба да се узнемирујемо нити бринемо, него са највећом стрпљивошћу да им изнесемо објашњење. Ово је Господ урадио у овој прилици, пружајући најјачи могући доказ да је било лажно то што су они говорили о њему. Јер, онај у коме је ђаво не испољава толику кротост као Христос, и онај у коме је ђаво не зна људске тајне.

30

Ово је 41. беседа св. Јована Златоустог на јеванђеље по Матеју.

44

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Јер, заиста, и због тога што је оваква сумња на Христа претерани безобразлук, а и због страха од народа, они се нису усуђивали јавно да изнесу те оптужбе, него су их обртали у својој глави. Али Господ, да би им показао да све то такође зна, није им одбрусио на оптужбе, нити је разоткрио њихову поквареност, него је томе додао оповргавање, остављајући савести оних који су говорили лажи да их сама осуди. Јер, он је био решен да оствари само једну ствар: да учини добро онима који су грешили, а не да их изобличава и разоткрива. Наравно, да је желео да продужи свој говор и да их исмеје и уз то да изнуди за њих најтежу казну, ништа га не би могло спречити у томе. Ипак, он је ставио по страни све ове ствари и имао је само један циљ: да се не расправља много са њима, него да их омекша да се отворе, да би били боље расположени према поправљању. Како се онда он расправљао са њима? Није то радио цитирањем Светог писма (јер они не би на то обратили пажњу, него би сигурно извитоперили значење цитата), него је то учинио догађајима из свакодневног живота. Јер, „свако царство“, рекао је, „које се раздели само у себи, опустеће; и сваки град или дом ако се раздели у себи, неће се одржати“ (Мт. 1225). Ни ратови споља нису толико погубни као грађански ратови. Да, а ово је случај и са телима такође. Ово је чак случај и у свим стварима, али за ову прилику Господ узима примере који су већини много познатији. И сад, шта је на земљи моћније од царства? Ништа, али ипак оно нестаје ако је унутар њега раздор. Али ако неко каже да у случају распада царства кривица лежи на великој тежини сплетки које се у њему догађају, као да оно нестаје под сопственом тежином, шта ћеш онда рећи о граду? А шта о кући? Тако, без обзира да ли се ради о малој ствари или великој, ако се подели у себи, она нестаје. „Ако је у мени ђаво“, каже Христос, „и ако ја уз његову помоћ изгоним демоне, онда је подела и борба међу ђаволима, и они се супротстављају једни другима. Али, ако се боре једни против других, онда се њихова моћ губи и нестаје“. „Јер, ако Сатана Сатану изгони“, рекао је Господ (и није рекао да изгони ђаволе, указујући тиме на велико јединство међу злим духовима), „сам се у себи разделио“. Тако, ако се разделио, постао је слабији и срушен је, а ако је срушен, како може изгонити другог? Видиш ли колико је велика бесмислица оптужбе, колико је велика лудост, колико је велика недоследност, пошто није нормално за исту особу да прво призна да Христос изгони демоне, а затим да каже да он то чини на начин који би највероватније довео до његове пропасти? 2. Ово је, дакле, прво оповргавање, а после овог долази оно које има везе са ученицима. И често није само на један начин, него на два или три начина он одговарао на замерке противника, желећи пре свега да утиша њихову бесрамност. Ово је Господ такође учинио и у вези са суботом, позивајући се на Давида, свештенике и на сведочанство које говори: „Милост хоћу, а не приношење жртве“ (Ос. 66), што је циљ суботе, због чега је она и установљена, јер рекао је: „Субота је настала ради човека“ (Мт. 123,5,7; Мк. 227). Ово је он урадио и у примеру који је пред нама. После првог прешао је на друго оповргавање, које је јасније од првог. „Ако ја“, рекао је, „помоћу Веелзевула изгоним демоне, уз чију помоћ синови ваши изгоне?“ (Мт. 1227). Овде примети такође његову благост. Господ није рекао „мој ученици“, нити „апостоли“, него „синови ваши“, са циљем да би они, ако су заиста били вољни да задобију ону племенитост у којој су били апостоли, из овога могли добити моћан подстицај, али ако су били неискрени и наставили у истом правцу, они од тада не би могли да износе било какав приговор, без обзира колико су бесрамни. А оно што је рекао је слично овоме: „Уз чију помоћ их апостоли изгоне“? У ствари, они су све то већ чинили зато што су примили власт од Господа, а фарисеји их нису оптуживали, пошто они нису имали ништа против дела, него су имали против једног човека, Христа. А Господ је желео да покаже да њихове речи произилазе једино из зависти према њему и због тога он помиње апостоле, то значи: 45

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

„Ако их ја изгоним на тај начин, још више их тако изгоне они који су примили своју власт од мене. Ипак, ви њима нисте приговарали као мени. Како онда можете износити те оптужбе против мене, који сам творац њихових дела, док њих саме ослобађате оптужби? Ово вас, међутим, неће ослободити ваше казне, него ће вас још више осудити“. Због тога је Господ додао: „Зато ће вам они бити судије“. Јер, кад људи међу вама, који чине овакве ствари, верују у мене и слушају ме, у потпуности је јасно да ће они такође осудити оне који су против мене и делом и речју. „Али ако ја Духом Божијим изгоним демоне, онда је дошло к вама Царство Божије“ (Мт. 1228). Шта значи „Царство“? Значи „Мој долазак“. Примети како их опет умирује и како је благ према њима, и како их привлачи да га спознају и указује им да греше против онога што је за њихово добро и да се боре против свог сопственог спасења. „Уместо да се веселите“, као да је рекао он, „и скачете од среће зато што је дошао онај који вам је подарио ове велике и неизрециве благослове, кога су од старине кроз химне славили пророци, и да се радујете зато што је врло близу време вашег благостања, ви радите супротно, далеко од тога да примате благослове, ви чак говорите клевете о њима и износите оптужбе које су без основа“. Сада, код Матеја пише: „А ако ли ја Духом Божијим изгоним демоне“, али код Луке пише: „А ако ли ја прстом Божијим изгоним демоне“ (Лк. 1120), и ово указује да је истеривање демона дело од највеће моћи, а не неке обичне благодати. И Господ је мислио да је из ових ствари требало да закључе и кажу: „Ако је тако, онда је Син Божији дошао“. Ово, међутим, он није рекао, него је на прећутан начин, да не би изгледало да се љути на њих, то прикривено наговестио речима „онда је дошло к вама Царство Божије“. Примећујеш ли огромну мудрост? Уз помоћ онога чиме су га оптуживали, он је открио себе. Затим, да би их умирио и помирио са собом, он није једноставно рекао: „Царство је дошло“, него је додао „к вама“, а то је као да је рекао: „Вама су дошла добра дела, зашто сте онда нерасположени према својим властитим благословима? Зашто ратујете против сопственог спасења? Ово је оно време које су пророци од давнина претсказали, ово је знак наступања оних ствари које су величали пророци, наиме, да ће се оваква дела чинити помоћу божанске силе. Чињеница је да се оваква дела чине и то сами знате, али да се оваква дела дешавају божанском силом, то она сама доказују. Да, немогуће је да Сатана буде јачи сада, у ствари, потпуно је сигурно да је слабији. И немогуће је да онај ко је слаб чини нешто као да је моћан, и да изгони јаког ђавола“. Овако говорећи Христос је истакао снагу милосрђа, односно доброчинства, и слабост коју узрокују одвајање и свадљивост. Зато је он сам стално и у свакој прилици опомињао своје ученике у вези милосрђа и учио их да ђаво, да би оборио милосрђе, чини све што је у његовој моћи. 3. Сада, кад је изрекао своје друго оповргавање, Господ додаје и треће, говорећи: „Или како може ко ући у кућу јакога и покућанство његово отети, ако најпре не свеже јакога? – и онда ће кућу његову опленити“ (Мт. 1229). Јер, да Сатана не може изгонити Сатану, јасно је из онога што је речено, а такође и сви признају да уопште није могуће изгнати га, осим ако ниси јачи од њега. Шта се овиме доказује? Доказује се ранија изјава, али са још више доказа. Господ каже: „Не само да ја нисам у савезу са ђаволом, него ратујем против њега и везујем га и необориви доказ овога је што је преотето оно што је ђаво држао у свом поседу“. Види како је доказано супротно од онога што су они хтели да докажу. Јер, док су они желели да докажу да Христос својом силом не изгони ђаволе, Господ је показао да не само ђаволе, него и њиховог вођу он држи свезаног својом влашћу и да је њега победио својом силом пре него ли њих. И ово је очигледно из онога што је учињено. Ако је Сатана био принц, а ђаволи његови поданици, како би они могли бити оплењени и похарани, ако он није поражен?

46

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

И овде ми се чини да су његове речи такође и пророчанство. Мислим да не спадају само зли духови у посед ђаволов, него ту спадају и људи који чине његова дела. Тако, Господ је рекао ово да би објавио да он не само да изгони ђаволе, него ће такође изагнати сваки грех из света и уништиће ђавоље враџбине и учиниће да његово лукавство буде без дејства. И није рекао да ће одузети, него је рекао да ће опленити, односно похарати, да би исказао да ће се то учинити са влашћу. И Господ га назива „јаким“, не зато што је он такав по природи, Боже сачувај, него то изјављује због његове претходне тираније, која је последица наше лењости. 4. Даље каже: „Који није са мном, против мене је, и који не сабира са мном, расипа“ (Мт 1230). Види такође четврто оповргавање. „Јер, шта ја желим“, рекао је Господ, „желим да доведем људе Богу, да их учим врлини, да објавим Царство. А шта је жеља ђавола и злих духова? Они желе супротно. Како може онда бити мој сарадник и садејствовати са мном и сарађивати, онај који не сакупља са мном, нити је са мном уопште? Не, управо супротно, његова жеља је да разаспе моја добра. Тако, ако неко не само да не ради заједно са мном, него чак расипа, како се може доказивати његово јединство са мном, као да заједно изгонимо ђаволе?“ Сада, природна је претпоставка да Господ ово није рекао само за ђавола, него је такође говорио и о себи, да је он против ђавола, и да расипа оно што ђаво држи у свом поседу. И како је, може неко питати, против мене онај који није са мном? Он је против тиме што не сакупља и не сабира. Али, ако је ово истина, још више је онда непријатељ онај који се противи. Јер, ако је непријатељ онај који не сарађује, још више је непријатељ онај који ратује против. Господ је рекао све ове ствари да би показао своје непријатељство према Сатани, колико је велико и неизрециво. Јер, реци ми, ако хоћеш да кренеш у рат против некога, како ти није непријатељ онај који неће да се бори уз тебе, због саме ове чињенице да неће да стане уз тебе? И, иако је Господ на другом месту рекао: „Ко није против вас, с вама је“ (Мк. 940; Лк. 950), то није у супротности са овим. Јер, овде он означава некога ко је стварно против њих, а тамо указује на некога ко је делимично на њиховој страни, јер су ти други због којих је речено: „Ко није против вас, с вама је“, изгонили демоне именом Христовим (Мк. 938; Лк. 949). Мени се чини да он овде указује такође на Јудејце, постављајући их на ђаволову страну. Јер, они су такође били против Господа и расипали су оно што је он сабирао. Што се тиче овог указивања на њих, он је то и објавио говорећи: „Заиста вам кажем: сваки грех и хула опростиће се људима“ (Мт. 1231). 5. Тако, одбранивши се и оповргнувши њихове примедбе, и доказавши ништавност њиховог бесрамног понашања, Господ прелази на то да их упозорава. Ово је важан део савета и исправљања, не само одговарати на оптужбе и убеђивати, него такође и наговештавати опасност, а ово је Господ учинио у много стихова, када је давао заповести и савете. И, иако говор делује као врло нејасан, ипак ако обратимо пажњу, лако ћемо га разумети. Прво је потребно добро саслушати саме речи: „Сваки грех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако каже неко реч против Сина Човечијега, опростиће му се, а који каже против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме веку, ни у будућем“ (Мт. 1231-32). Шта Христос овде потврђује? Он као да каже: „Много тога сте рекли против мене: да сам варалица и противник Божији. То вам опраштам кад се покајете и не захтевам казну за вас, али хула на Духа Светога неће бити опроштена, не, неће бити опроштена онима који се кају“. Али, како ово може бити тачно? Јер, чак и ово је опроштено на покајању. Многи од оних који су изрекли ове речи су касније поверовали и све им је било опроштено. Дакле, шта Христос овде каже? Каже да је овај грех изнад свих других ствари неопростив. Зашто је тако? Због тога што они нису познавали Христа, ко би он могао бити, али што се тиче Светога Духа, ту су имали богато искуство, јер су пророци такође 47

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Светим Духом говорили оно што су говорили, и заиста је све у Старом завету имало врло високу идеју о Духу Божијем. Дакле, Господ као да је рекао ово: „Нека буде тако, ви се љутите на мене због тела у којем се налазим, па не изгледа као Бог, али можете ли такође рећи и за Светога Духа да га не познајете? И зато је ваша хула неопростива и зато ћете и овде и у будућем животу бити кажњени“. И заиста, многи су били кажњени само у овоме животу (као онај што је учинио блуд, и као они који су недостојни прилазили светим тајнама у Коринту: 1Кор. 5 и 6), али ви ћете бити кажњени и у овоме животу и у будућем. И као да Господ даље каже: „Што се тиче вашег хуљења против мене пре распећа, то вам опраштам. Опраштам и дрски злочин самога распећа, и нећете бити осуђени само због вашег неверовања“. (Јер, нису ни они који су поверовали пре распећа имали савршену веру, и у многим ситуацијама Христос им чак заповеда да пре страдања не откривају никоме ко је он, а и на крсту је рекао да им је овај грех опроштен). И као да наставља: „Али што се тиче ваших речи у вези Светога Духа, неће бити изговора за њих“. Јер, као доказ да Дух говори оно што је речено о Христу пре распећа, сам Христос је рекао: „Ко год каже реч против Сина човечијег опростиће му се, али ко год буде говорио против Духа Светога нема више опроштаја“. Због чега? „Због тога што вам је ово познато и истине против којих сте отврдли су општепознате. Јер, иако кажете да ме не знате, ипак, није вам непознато следеће: да је истеривање ђавола и чињење исцељења дело Духа Светога. Зато, не вређате само мене, него и Духа Светога. Зато вашу казну не може отклонити ни једна молитва, ни овде ни у будућем животу“. Тако, што се тиче људи, неки су кажњени и овде и у будућем животу, неки само овде, а неки само у будућем животу, остали ни овде ни у будућем животу. Овде и у будућем животу ће ови који су оптужили Исуса испаштати казну исто као и грађани Содома (јер, ови су и овде кажњени када су доживели она неизлечива зла приликом заузећа њиховог града, а и у будућем животу ће сносити врло болна зла), а тако ће завршити и многи други. Само у будућем животу се може бити кажњен, а пример је онај богаташ који је препуштен пламену и није имао у својој власти ни кап воде. Само овде се може испаштати казна, а пример је онај који је учинио блуд међу Коринћанима. И овде и у будућем животу се може бити без казне као апостоли, као пророци, као благословени Јов, јер њихова страдања сигурно нису била облик казне, него их треба схватити као надметања и такмичарску борбу. Хајде да се боримо да будемо као ови последњи, или ако не као они, онда бар као они који овде сапирају своје грехе. Јер, заиста је страшан тај наредни Суд и непопустљив и осветнички и казна на њему се не може преиначити. 6. Али ако не желиш чак ни овде да будеш кажњен, осуди себе и изреци сопствену казну. Саслушај Павла када каже: „Да смо испитивали сами себе, не бисмо били осуђени“ (1Кор. 1131). Ако учиниш ово и наставиш тим путем, стићи ћеш чак и до круне. Ипак, неко може упитати: „Како да ми изрекнемо себи казну“? Одговор је: „Наричи, горко јецај, буди скрушен, ожалости себе, детаљно се подсећај својих грехова“. Овакво деловање је велико мучење за човечију душу. Сваки човек који се кајао зна да је овиме душа кажњена више него било чиме другим. Ако неко живи сећајући се грехова, он познаје муку која произилази из тога. Зато Бог даје праведност као награду за такво покајање, говорећи: „Прво реци своје грехе, да би могао бити оправдан“ (Иса. 4326, LXX). Није, заиста није мали корак ка исправљању сакупљање заједно свих наших грехова и стално размишљање о њима и набрајање у свим њиховим детаљима. Јер, ономе који ово чини срце ће бити толико сломљено, да неће сматрати себе да је вредан живљења, и онај који мисли овако биће мекши од сваког воска. Немој ми само говорити дела блуда, нити прељубе, нити оних ствари које су видљиве и које сви људи препознају, него положи заједно сва своја тајна лукавства и своје лажне оптужбе и зле 48

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

речи и своју сујету и своју завист и све такве ствари. Јер, и они доводе до велике казне. И онај који псује отићи ће у пакао. И за пијаницу неће бити места у Царству Божијем. И онај који не воли свога ближњег толико вређа Бога, тако да за њега нема помоћи ни у мучеништву. И онај који се не брине о својима се одрекао вере, а онај који се не обазире на сиротињу је послан у ватру пакла. Зато, немој сматрати ове ствари да су од мале важности, него их састави заједно и пиши их као у књигу. Ако их ти записујеш, Бог их брише, и супротно, ако ти пропустиш да их запишеш, Бог их и записује, и изриче казну за њих. Зато је далеко боље да их ми запишемо, па да одозго буду обрисани, него да се деси супротно, када их заборавимо, да их Бог изнесе пред наше очи онога дана када буде Суд. Зато, да не би било овако, хајде да их пребројимо са сваком тачношћу и видећемо да за много имамо да одговарамо. Јер, ко је слободан од похлепе? Не, не треба говорити о количини, него пошто ћемо чак и за малу меру платити неку казну, треба мислити о овоме и покајати се. Ко се ослободио охолости? Ипак, ово баца у пакао. Ко није тајно причао лоше о свом ближњем? Ипак, ово лишава Царства Божијег. Ко није био својеглав? Ипак, оваква особа је више нечиста од свих других. Ко није гледао развратним очима? Ипак, такав је у пуној мери прељубник. Ко се није „љутио на брата свога без разлога“? Ипак, такав је у „опасности да буде осуђен“. Ко није псовао? Ипак, овакве ствари долазе од злога. Ко се није криво заклињао? Ипак, овакав човек је гори од самог ђавола. Ко није служио богатству? Ипак, такав човек је отпао од праве службе Христу. Могао бих да поменем и ствари горе од ових, али чак и ове су довољне и могу, ако човек није од камена, нити потпуно безосећајан, да га доведу до покајања. Јер, ако свака од њих појединачно баца у пакао, шта све неће учинити када су сакупљене заједно? Може се поставити питање: Како се неко може спасити? Применом лекова који имају супротно дејство, а то су: милосрђе, молитве, скрушеност, покајање, жалосно срце, презир према поседовању. Јер, Бог је означио за нас безбројне путеве спасења, само ако желимо да обратимо пажњу. Хајде онда да обратимо пажњу и хајде да сваки пут очистимо своје ране, показујући милост, да се не гневимо према онима који су нас наљутили, да се за све захваљујемо Богу, да постимо онолико колико је то у нашој моћи, да се искрено молимо, „стекавши себи пријатеље богатством неправедним“ (Лк. 169). Јер, тако ћемо моћи да задобијемо опроштај наших грехова и да задобијемо обећана добра, и нека би били вредни тих добара, благодаћу Господа Исуса Христа и љубављу његовом према људима, коме нека је слава и сила увек и заувек. Амин.

Исцељење слепих и улазак Христов у Јерусалим (Мт. 2029-2111) (Св. Јован Златоусти) Јеванђеље по Матеју 2029-2111: И кад су они излазили из Јерихона, за њим је пошло много народа. И гле, два слепца су седела крај пута, и чувши да Исус пролази, повикаше говорећи: „Помилуј нас, Господе, сине Давидов“! А народ им је претио да ућуте, а они још гласније повикаше говорећи: „Помилуј нас, Господе, сине Давидов“! И ставши Исус дозва их, и рече: „Шта хоћете да вам учиним“? Рекоше му: „Господе, да се отворе очи наше“. И смилова се Исус и дотаче се очију њихових и одмах прогледаше очи њихове и отидоше за њим. И када се приближише Јерусалиму и дођоше у Витфагу према Маслинској гори, онда Исус посла два ученика, 49

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Говорећи им: „Идите у село што је према вама и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите их и доведите ми. И ако вам неко било шта каже, реците да су они потребни Господу и одмах ће их послати“. А ово је све било да се испуни што је казано преко пророка који говори: „Кажите кћери Сионовој: „Ево Цар твој иде теби кротак и јаше на магарици и магарету, младунчету магарице“.“31 А ученици отидоше и учинише како им је заповедио Исус. Доведоше магарицу и магаре и метнуше на магаре хаљине своје и уседе Исус на њега.32 А велико мноштво народа простираше хаљине своје по путу, а други су резли грање од дрвећа и простирали по путу. А народ, који је ишао пред њим и за њим, викао је говорећи: „Осана Сину Давидовом! Благословен који долази у име Господње! Осана на висини“! И кад он уђе у Јерусалим, узбуни се сав град говорећи: „Ко је то“? А народ је говорио: „Ово је Исус, пророк из Назарета Галилејског“. Примети33 из ког правца се Христос кретао према Јерусалиму и где је боравио пре овога, и чини ми се да је ово посебно вредно истраживања: због чега он много пре овог догађаја није отишао из Јудеје овим путем у Галилеју, него је кроз прошао Самарију? Али ово ћемо оставити онима који воле да стичу знање. Ако било ко буде расположен да пажљиво истражи ту ствар, он ће пронаћи да апостол Јован ово веома добро наговештава и да је рекао шта је разлог овоме (Мк. 9-10, Мт. 17-20, Јн. 41, 104042 ). Али, хајде да се држимо онога што је пред нама и хајде да саслушамо ове слепе људе, који су били бољи од многих који су видели. Јер, нити су имали водича, нити су могли да виде Христа када им се приближио, па упркос томе су се борили да дођу к њему. И почели су да вичу јаким гласом, и када су били прекорени због свог говора, они су викали још јаче. Таква је природа душе која је постојана, она се уздиже помоћу самих оних ствари које су јој препрека. Али Христос је дозволио да они буду прекорени, да би њихова ревност постала још очигледнија и да би ти научио да су они заслужили да уживају у плодовима свог исцељења. Због тога он и не пита: „Да ли верујете?“, као што је чинио са многима, јер њихов глас и њихов долазак њему су били довољни да обелодане њихову веру. Због тога научите, о вољени, да и ако смо грешни и одбачени, али ипак ревносно приступимо Богу, и сами ћемо моћи да добијемо шта год затражимо. Видите, на пример, ове људе како су, немајући нити једног апостола да замоли за њих, него су многи покушали да их ућуткају, били у стању да пређу препреке и да дођу самом Исусу. И јеванђелиста сведочи да се они нису поуздали у свој добар живот, него да им је ревност била довољна уместо свега. Хајде зато да се понашамо као и они. Макар Бог одлагао дар, макар били многи који нас одвраћају, хајде да не престанемо са мољењем. На овај начин ћемо најпре задобити Бога за себе. Види у сваком случају и овде како ни сиромаштво, ни слепило, ни то што их Христос није чуо, ни то што их је мноштво народа прекорело, нити било шта друго, није зауставило њихову изванредну ревност. Таква је природа ватрене и усијане душе која напорно ради на остварењу свог циља. Шта је затим рекао Христос? „Позвао их је и питао: „Шта желите да вам учиним“? Они су му рекли: „Господе, да се отворе наше очи“ (Мт. 2032-33)“. Због чега их он пита? Пита их да нико не би Ово је текст Пешите. Пешита је превод Светог писма на сиријски језик. Код нас у Мт. 21 5 пише: „младунчету товарне животиње“. Вероватно је св. Јован Златоусти користио овај превод, пошто и сам потиче са тих простора. 32 Ово је текст Пешите. Код нас у Мт. 217 пише: „метнуше на њих хаљине своје и уседе на њих“. 33 Ово је 66. беседа на јеванђеље по Матеју св. Јована Златоустог. 31

50

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

помислио да им, када желе да приме једну ствар, он даје другу. Заиста је уобичајено за Христа у свакој прилици, прво да учини очигледним и обелодани свима врлину оних које исцељује, а затим да додели оздрављење, са једне стране, да би могао навести остале на слично понашање, а са друге, да би могао показати да су они заслужили да уживају у дару. Ово је, на пример, он урадио и у вези жене Хананејке (Мт. 1521-28), а такође и у вези капетана (Мт. 85-13), и поново у вези са оном која је патила од течења крви. И та чудесна жена је чак предосећала Господње питање, али он није прошао поред ње, него је чак и после исцељења учинио да она буде показана свима (Мт. 918-26; Мк. 521-43; Лк. 840-56). Такву искрену жељу је он имао: да у свакој прилици објави добра дела оних који су дошли до њега и да покаже да су они много већи него што заиста јесу, да би тако оснажио њихову веру. Ово је он урадио и овде такође. Затим, када су рекли шта желе он се сажалио на њих и додирнуо их, јер само је овај додир узрок њиховог исцељења. Због тога је Христос и дошао у свет. Али и поред овога, иако је Божија милост и благодат узрок исцељења, она тражи оне који су достојни. А да су они били достојни очигледно je и из онога што су викали, и из чињенице да, када су примили, они нису пожурили да оду, као што су многи учинили, будући незахвални за доброту коју су примили. Не, они нису овакви, него су били упорни пре примања дара, а након примања дара су били захвални, јер пише: „Они су отишли за њим“ (Мт. 2034). „И када се приближио Јерусалиму и дошао у Витфагу, према Маслинској гори, послао је двојицу од својих ученика, говорећи: „Идите у село које је наспрам вас и пронаћи ћете магарицу везану и магаре са њом; одрешите их и доведите их мени. И ако вам неко каже било шта, ви ћете рећи: „Потребни су Господу, и одмах ће их послати“.“ И ово је учињено да би се испунило оно што је речено преко Захарије пророка: „Кажите кћери Сионској: „Гле, твој цар иде теби, кротак, и јаше на магарици и на магарету, младунчету магарице“ (Мт. 211-5).“ И иако је често улазио у Јерусалим пре тога, никад није улазио са толиком церемонијом и у таквим приликама. Шта је онда разлог томе? Разлог је био почетак Божијег плана спасења. И раније Христос нити је био добро познат, нити се приближило време његовог страдања, и због тога се он кретао међу народом мање се истичући, а више скривајући себе, јер му се не би дивили да се тада тако појавио и побудио би их на још већи бес. Али, када им је дао довољан доказ о својој моћи и када је крст био пред вратима, он себе чини упадљивијим, и са већом церемонијом чини све ствари које би могле да их разбесне. Заиста је било могуће за овај улазак да буде учињено на почетку такође, али не би било корисно, нити целисходно да је учињен тада. А да ли примећујеш, молим те, колико мноштво чуда је учињено и колико мноштво пророштава је испуњено. Он каже: „Пронаћи ћете магарицу“, он је прорекао да их нико неће спречити, него да ће сви, када чују, бити мирни. И ово није мала осуда Јудејаца: то што је оне који га никад нису упознали, нити су се појавили пред њим, убедио да предају своје сопствено власништво и да не кажу ништа против тога, и то помоћу својих ученика, док Јудејци, будући присутни са њим док је чинио своја чуда, нису били убеђени. 2. И немој сматрати да је оно што је учињено мала ствар. Јер, ко их је могао наговорити, када је њихова сопствена имовина узимана од њих, и то још, кад су били можда сиромашни људи и ратари, ко их је, дакле, могао наговорити да то не спрече? Зашто кажем ко их је могао наговорити да то не спрече? Ко их је могао наговорити да ни не питају, или чак ако су питали, да буду мирни и да предају своју имовину? Заиста, обе ствари су биле на исти начин чудесне: то ако нису рекли ништа када је њихова стока одведена, или ако су рекли и чули: „Потребни су Господу“, то што су пустили и нису се успротивили, и то онда када нису видели њега, него његове ученике.

51

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Помоћу ових ствари Христос поучава ученике да је било у његовој моћи да у потпуности спречи Јудејце такође, чак и када је то било против њихове воље и кад су радили на томе да га нападну, и да је могао да их остави без речи, али није хтео. И још једној ствари опет, заједно са овима, Христос поучава ученике, а то је: да дају шта год он затражи. И, чак и ако он буде захтевао од њих да положе сам свој живот, да они ово учине и да не противрече. Јер, ако су чак и странци препустили своју имовину њему, тим више ученици треба да себе лише свега због Христа. И поред овога што смо рекли, он је испуњавао такође још једно пророштво, оно које је било двоструко. Један део је био у речима, а други у делима. Оно у делима је испунио тако што је сео на магарца, а онај део у речима је било предсказање пророка Захарије, због тога што је он рекао да ће цар сести на магарца (Зах. 99). И Христос, тако што је сео и што је испунио пророштво, дао је пророштву поново још један почетак, јер ониме што је радио, он је у типу унапред предсказао оно што ће се десити. Како и на који начин? Он је унапред објавио позивање нечистих многобожаца и то да он треба да се ослони на њих, и да они треба да се покоре њему и да следе за њим. И пророштво је следило за пророштвом. Али мени изгледа да Христос није само са овим циљем сео на магарца, него и да би нам пружио пример самоодрицања. Јер, не само да је он испунио пророштва, нити је само засадио учења истине, него је самим овим стварима он за нас исправљао наше навике и обичаје, свуда нам постављајући правила којих је неопходно да се придржавамо, да бисмо по сваку цену исправили наш живот. Из овог разлога, кажем, чак и када је требало да буде рођен, Син Божији није тражио раскошну кућу, нити мајку богату и истакнуту, него сиромашну жену, која је имала дрводељу као свог зарученог супруга. И рођен је у колиби и положен у јасле. И бирајући своје ученике, он није изабрао беседнике и мудраце, нити богаташе и оне племићког порекла, него је изабрао сиромашне људе и из сиромашних породица и оне који ни на који начин нису били истакнути. И припремајући јело, једном је изнео пред собом јечмене хлебове, а други пут је баш у том тренутку заповедио ученицима да купе шта треба на пијаци. И припремајући себи лежај, он га је начинио од траве и ставио је одећу преко тога. Он се облачи у оно што је јефтино и ни у ком погледу није различито од одеће обичних људи, а кућу није чак ни поседовао. И ако је требало да пређе са једног места на друго, он је то чинио пешице и тако пешачећи дешавало се да је чак био и исцрпљен. И када је седео, није захтевао престо нити јастуче, него седи на земљи, некад у планини, а некад поред бунара, и не просто поред бунара, него такође и сам, и разговара са женом Самарјанком. Опет, постављајући мере туге, када је требало да оплакује и жали, он тугује умерено, свуда нам постављајући правила, као што сам рекао, и границе до којих смемо да дођемо, али не и да их прекорачимо. Сада, што се тиче те намере овде такође, пошто се дешава да су неки слаби и потребне су животиње да их носе, у овоме такође Христос утврђује меру, показујући да човек не треба да подјарми коње или муле да га носе, него да користи магарца и да не иде даље од овога, и да треба свугде да буде ограничен неким недостатком. Али хајде да погледамо пророштво такође, оно од речи и оно од дела. Шта је онда пророштво? То су речи: „Гле, твој цар ти долази, кротак и јаше на магарцу и на магарету“ (Зах. 99). Не вози се на двоколицама као остали цареви, не захтева порезе, не одгурује људе и не води царску гарду, него чак и овиме показује своју велику кротост. Питај затим Јудејца: Kоји цар је дошао у Јерусалим јашући на магарцу? Не, он не може поменути ни једног другог сем овог. Али, Христос је учинио ове ствари, као што сам рекао, наговештавајући унапред оно што ће се десити. Јер, овде је Црква означена магаретом, и нови народ, који је некад био нечист, али који је, 52

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

након што је Христос сео на њих, постао чист. И примети како је замисао у потпуности сачувана. Мислим на то што су ученици одвезали магарце. Јер, апостоли су позвали и њих и нас. Апостоли су нас привукли близу Христа. Али, због тога што је наше прихватање подстакло Јудејце такође да нас опонашају, због тога се магарица појављује како лагано следи за магаретом. Јер, након што је Христос сео на многобошце, доћи ће Јудејци опонашајући нас. И апостол Павле објављује ово, говорећи: „Део Израиљаца је ослепео, док пун број многобожаца не уђе. И тако ће цео Израиљ бити спасен“ (Рим 112526 34 ). Да је ово било пророштво очигледно је из онога што је речено. Јер, ни пророк се не би трудио да изрази са тако великом тачношћу и одређеношћу старост магарца, ако ово не би било пророштво. Али, није само на ове ствари указано ониме што је речено, него је овиме такође проречено да ће их апостоли довести са лакоћом. Као што им се и овде нико није супротставио да би задржао магарце, тако и у погледу многобожаца нико од оних који су раније били господари многобошцима није могао да их спречи. Али, он није седео само на магарету, него на одећи апостола. Јер, након што су узели магаре, они су затим дали и одрекли се свега што су имали, баш као што је апостол Павле рекао: „Ја ћу врло радо трошити и истрошићу се потпуно за ваше душе“ (1Кор. 1215). Али запази како је послушно магаре. Будући неприпитомљено и никад не осетивши на себи узде, оно није било непослушно и тврдоглаво, него је ишло кротко. А сама ова ствар је била пророштво о будућности и указала је на послушност и покорност многобожаца и њихов нагли преокрет ка добром поретку. Јер, све је извршило оно дело речи које је рекло: „Одрешите га и доведите мени“, да би оно што је било необуздано постало кротко, и оно што је нечисто отуда је постало чисто. 3. Али примети подлост Јудејаца. Христос је извршио толико чуда и они никада нису били посебно зачуђени њиме, али када су видели мноштво народа како дотрчава заједно, тада су се они задивили и зачудили. „Цео град се узбунио, говорећи: „Ко је ово“? А мноштво народа је рекло: „Ово је Исус, пророк из Назарета у Галилеји“ (Мт. 2110-11).“ А када су мислили да говоре нешто велико, чак и тада су њихове мисли биле земаљске и ниске и вукле су се по земљи. Али, Христос је извршио ове ствари не да би показао било какав сјај и раскош, него је одједном, као што сам рекао, и испунио пророштво и поучавао о самоодрицању, и истовремено је тешио своје ученике, који су били тужни због његове долазеће смрти, показујући им да он све ове ствари подноси добровољно. И запази, молим те, прецизност пророка, како је он предсказао све ствари. И неке ствари је унапред обзнанио Давид, а неке Захарија. Хајде да и ми такође учинимо слично, и хајде да певамо химне и да препустимо нашу одећу онима који носе Христа. Јер, шта ћемо заслужити када су неки одећом заоденули магарца на којем је Христос седео, а други су чак простирали одећу по путу којим ће проћи, али ми, видевши Христа голог, а није нам чак ни заповеђено да скинемо своју одећу, него да потрошимо део онога што смо приштедели и што нам је вишак, чак ни тада нисмо дарежљиви? И они заиста дворе Христа и спреда и позади, али ми, када нам он долази, терамо га и одгурујемо и вређамо. Колико болну казну овакве ствари заслужују, колико велику освету! Твој Господ ти долази у оскудици, а ти не желиш чак ни да чујеш његово преклињање, него га прекореваш и грдиш, и све то након што си чуо речи као што су ове. Али ако си у давању једног хлеба и мало новца толико шкрт и охол и безвољан, какав ћеш постати ако буде требало све да испразниш и изнесеш? Зар не примећујеш оне који показују своју величину у позоришту, колико дају блудницама? А ти не дајеш ни пола од тога, не, а често ни најмањи део. Ђаво охрабрује да се даје онима којима он жели, припремајући нам пакао, и ти дајеш, али Христос преклиње да се даје онима који су у невољи и којима је неопходно, обећавајући Царство небеско, и ти далеко од тога да дајеш, него их вређаш и

34

„Ослепео срцем“ је текст Пешите. Kод нас у Рим. 1125 пише да је део Израиља „отврднуо“.

53

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

радије бираш да послушаш ђавола да би могао бити кажњен, него да се потчиниш Христу и будеш спасен. И шта би могло бити горе од овог лудила? Један припрема пакао, а други Царство небеско, и ти одбацујеш овог другог и трчиш том првом. Христа тераш када ти дође, а ђаво те дозива када је далеко од тебе. А то што ти радиш је исто као када би ти цар који носи царско рухо понудио круну и не би задобио твоју наклоност, али би, са друге стране, пљачкаш задобио твоју наклоност замахнувши оружјем на тебе наговештавајући твоју смрт. Зато размотрите ове ствари вољени, хајде да у потпуности разаберемо истину макар било и са закашњењем, и хајде да се отрезнимо. Јер, сада ме је срамота да причам о давању милостиње због тога што, често причајући на ову тему, нисам постигао било шта што би могло да охрабри. Било је заиста извесног помака, али не онолико колико сам желео. Видим да сејете, али не великодушно. Због тога се бојим да и не пожњете слабо (2Кор. 96). За доказ да заиста шкрто сејемо хајде да истражимо, ако може помоћи, ко је бројнији у граду, сиромашни или богати, а који су они који нису ни богати ни сиромашни, него је њихово место у средини, будући да је, на пример, једна десетина богатих и једна десетина сиромашних који не поседују ама баш ништа, а остали припадају средишњем слоју. Хајде да расподелимо затим међу сиромашне читаво градско мноштво и видећете колико је велика срамота. Јер, заиста је само неколицина оних који су веома богати, али они који долазе за овима су многобројни. Опет, сиромашних је много мање него ових. Без обзира на то, иако је много оних који су у могућности да нахране гладне, многи одлазе да спавају у својој глади, не зато што они који имају нису у могућности са лакоћом да им помогну, него им не помажу због своје велике свирепости и нечовечности. Јер, да оба слоја, и богати и они који следе за њима, треба да расподеле међу собом оне којима су потребни хлеб и одећа, тешко да једна сиромашна особа не би била додељена педесеторици или чак стотини људи. Ипак, упркос томе, иако постоји толико мноштво особа које могу да им помогну, они плачу сваки дан. И ти можеш научити о нечовечности других. Црква поседује приходе као и особа која спада међу најниже међу богатима, а не међу оне који су много богати. Обрати пажњу колико удовица Црква помаже сваки дан, колико девојака, јер заиста је списак оних којима је пружена рука дошао до броја од три хиљаде. Заједно са овима, Црква помаже онима који су у тамници, болесне у караванским стајалиштима, здраве, оне који су одсутни из својих кућа, оне чија су тела осакаћена, оне који служе олтару, и у погледу хране и одеће оне који повремено долазе сваки дан, и имовина Цркве ни у ком погледу није умањена. Тако, када би само десет људи били вољни да потроше на тај начин, не би било сиромашних. 4. Неко ће питати: „А шта ће наша деца наследити?“ Одговарам: „Главница остаје, а зарада опет постаје изобилна и имовина ће бити складиштена за њих у Рају“. Али, зар не желите да урадите ово? Бар урадите половину овога, урадите бар трећину, урадите бар четвртину, урадите бар десетину. Захваљујући Божијој милости, нашем граду је могуће да нахрани сиромашне у десет градова. Или ако желите, хајде да извршимо неке прорачуне као доказ овоме. У ствари, рачунање није ни потребно, јер лакоћа ове ствари се сама по себи примећује. Обрати пажњу, макар, на јавне догађаје, колико велико богатство једна кућа често не штеди да потроши, а да ни најмање не осети тај трошак. А ако би свако од богатих желео да такву услугу учини сиромашнима, у тренутку би освојио Рај. И какво оправдање ће се изнети? Какав ће се доказ изнети у корист одбране, кад чак ни од ствари од којих је сигурно да морамо да се одвојимо када будемо однети одавде, чак ни од ових ми не дајемо онима којима је неопходно са толиком великодушношћу са којом други дају онима који су на позорници, и тако чинимо кад треба да пожњемо толико добити из овога? Јер, требало би заиста да не штедимо од овог доброг трошка чак и да можемо вечно живети овде. Али када након мало времена ми 54

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

треба да будемо склоњени одавде и да будемо одвучени одавде голи и без ичега, какву врсту одбране ћемо изнети кад нисмо чак ни од нашег прихода дали онима који су гладни и у беди? Ја те не приморавам да умањиш свој иметак, не зато што то не желим, него зато што видим да си превише невољан што се тога тиче. Дакле, ја не говорим ово, него потроши од својих прихода и добити, и немој да сакупљаш и чуваш ништа од овога. Довољно је за тебе што имаш новац од твог прихода који лије по теби као из извора. Допусти онима који су сиромашни удео са тобом и постани добар слуга ствари које су ти дате од Бога. Неко може рећи: „Али ја плаћам порез“. Дакле, из овог разлога ти презиреш, због тога што у овом случају нико не захтева и не потражује било шта од тебе? И другом који, без обзира на то да ли земља роди или не роди, узима силом и отима, ти се не усуђујеш да противречиш, али Христу, који је толико благ и тражи само онда када земља рађа, ти не одговараш чак ни једном једином речју? А ко ће те избавити од тих неподношљивих казни? Нико не може то учинити. Ако зато што ти у другом случају следи веома болна казна због тога што не плаћаш, због ње постајеш толико марљив у вези плаћања, размисли овде такође да постоји казна која је још тежа, не да неко буде окован, нити да буде бачен у тамницу, него у вечну ватру. Зато, хајде да у сваком случају прво платимо ове порезе, јер су лакши и награда је већа и још богатији је добитак и горе су казне за нас ако смо тврдоглави. Јер, следи нам казна којој нема краја. Али ако ми причаш о војницима који се боре за тебе против варвара, и овде такође постоји војни логор, али логор сиромашних, и рат који сиромашни воде за тебе. Јер, када приме милостињу, због њихове молитве Бог постане благонаклон, и тиме што Бога одобровоље они одбијају нападе ђавола, а не варвара. Они не допуштају да зли буде силан, нити да нас непрекидно напада, него слабе његову моћ. 5. Зато, посматрајући ове војнике да се сваки дан боре за тебе против ђавола својим преклињањима и молитвама, захтевај сам од себе овај добар данак: њихову исхрану. Јер, овај Цар, Бог, будући благ, није ти наименовао никога ко би то захтевао од тебе, него жели да ти то даш добровољно. Иако исплаћујеш мало по мало, Бог то прихвата. Иако плаћаш након много времена онда када си у невољама, Бог не притиска, нити пожурује онога ко нема да плати. Хајде онда да не презремо Божију стрпљивост. Хајде да сакупљамо за себе не гнев, него спасење, не смрт, него живот, не казну и освету, него почасти и венце. У овом случају нема потребе да се плати неко да изврши пренос ствари које су поклоњене. У овом случају нема потребе да се ради да би се поклоњено претворило у новац. Ако их предајеш, сам Господ их преноси у Рај. Он сам чини да је размена више у твоју корист. Овде нема потребе за проналажењем онога ко би дао гаранцију или испоручио оно што си ти приложио. Само дај прилог и он одмах иде горе, не да би други могли бити издржавани као војници, него да би прилог наставио да постоји као твој, али са великим добитком и зарадом. Јер, шта год ти овде на земљи могао поклонити, није могуће то добити натраг. Али тамо ћеш све ово примити поново, са великом чашћу, и добићеш већу и више духовну корист. На земљи се захтевају поклони, а тамо позајмица и новац на камату и задуженост, односно дуг. Твој отац, Бог, дао ти је дужничке обвезнице, јер „онај који показује милост сиромаху“, каже се, „Богу позајмљује“ (ПСол. 1917). Дао ти је такође и капару и гаранцију, и све ово будући да је Бог! Каква је врста капаре? То су ствари у садашњем животу, видљиве духовне ствари, предокус онога што ће доћи. Зашто онда ти одлажеш и зашто си невољан, након што си већ примио толико тога, да тражиш још многе друге ствари? Оно што си примио је ово: сам Бог је створио твоје тело, он сам је ставио душу у тебе, он је почаствовао могућношћу говора само тебе од свега што је створено на земљи, он ти је дао да користиш 55

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

све ствари које се виде, он ти је даровао знање о самом себи, он је дао свог Сина за тебе, он ти је дао крштење које је испуњено толиким добрим стварима, он ти је дао свету трпезу, он је обећао Царство небеско и добре ствари које не могу бити описане. Тако, пошто си примио многе добре ствари и пошто треба још многе да примиш, поново те питам исто: Зар вршиш ситничаво рачунање о пропадљивим богатствима и који изговор ћеш имати? Али, да ли само гледаш на своју децу и не пружаш своју руку због њих? Боље их научи да и они такође стекну те добити. Јер, ако имаш новац на позајмици који доноси камату и имаш захвалну особу која је позајмила од тебе, сигурно ћеш изабрати да детету у наследство оставиш овај уговор, а не тај новац који си позајмио, да би дете имало велику зараду из њега. И нико те не би могао спречити да тражиш друге који би на тај начин позајмили новац од тебе. И сада дај овај уговор својој деци и остави им Бога као дужника. Ти не продајеш своје имање и дајеш деци, него им га остављаш, да би и приход могао остати, и да би они од тога могли имати још веће повећање богатства. Али овај уговор који је продуктивнији од било ког комада земље или прихода, и доноси толике многе плодове, ово се плашиш да им оставиш? Колико то мора бити велика глупост и лудило. И то када знаш да, ако им оставиш ово, и ти сам ћеш такође однети све то са собом. Таква је природа духовних ствари, оне су врло дарежљиве. Хајде онда да не будемо бедни, нити нечовечни и сурови према себи, него хајде да тргујемо и вршимо размену у тој доброј роби да бисмо је могли и сами однети са нама када умремо, али и оставити је нашој деци и задобити добре ствари које ће доћи, благодаћу и љубављу према људима нашег Господа Исуса Христа, са киме нека је Оцу, заједно са Светим Духом, слава, моћ, част, сада и увек, и царство без краја. Амин.

О садукејима, књижевницима и фарисејима (Мт. 231-2) (Св. Епифаније Кипарски) Јеванђеље по Матеју 231-2: Тада Исус рече народу и ученицима својим Говорећи: „На Мојсијеву столицу седоше књижевници и фарисеји“. XIII 1,1: Следбеници35 Доситеја су једна од четири самаријске секте, али се на много начина разликују од њих. Они верују у васкрсење и имају аскетска правила. Уздржавају се од меса. Штавише, неки се уздржавају и од брака (након што су живели у брачном стању), док су неки чак и девственици. 1,2: Они такође држе обичаје обрезања, суботе и избегавају додир са другима због тога што се гнушају свега што је људско. Речено је да држе постове и имају строга животна правила. 1,3: Доситејев разлог за држање ових гледишта је био следећи: потекао је од Јудејаца и ујединио се са самаријским народима. Он је био најистакнутији у њиховом правном образовању и мишнама (односно јудејском усменом предању) и гајио је амбицију за највиши положај, и због тога што није успео да га досегне и није био посебно цењен међу Јудејцима, он се одметнуо од њих и отишао код Самарјана и основао ову секту. 1,4: Од превелике наводне мудрости он се повукао негде у пећину. Речено је да је истрајао и остао постојан у узалудном, лицемерном посту, и да је тако умро због недостатка хлеба и воде – добровољно наводно! Након одређеног времена људи су дошли да га посете и нашли су његово тело које је заударало због распадања и у коме су се легли црви, и гомилу мува која се ројила на њему. Окончавајући сопствени живот на овај узалудан начин, он је постао повод за оснивање њихове секте и они који су се угледали на њега су названи по њему. 35

Ово је одељак из дела „Панарион“ (1. књига, 1. извод, секте 13-16) св. Епифанија Кипарског.

56

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

2,1: И, колико сам научио, ово што је раније изнето су разлике између четири самаријске секте. Они ће бити побијани и оповргнути ониме што сам рекао о њима. 2,2: А ја ћу се постепеним повлачењем вратити на наше положаје, повезујући жртве преваре једну са другом и износећи доказе против њих тако што ћу разоткрити њихове одвратне обичаје, и сажето и укратко побијати отровни ујед ових злобних, смртоносних змија. Овиме је завршено са четири самаријске секте. Остаје да се позабавимо јудаизмом. Јудаизам је био подељен у седам секти. 1,1: Опет, после ових самаријских секти и грчких, о којима сам раније говорио, укупно се седам појавило у Јудеји и Јерусалиму међу Јудејцима, пре Христовог оваплоћења. XIV 2,1: Први су садукеји, који су били Доситејев изданак. Они су сами себе назвали „садукеји“ и назив наводно води порекло од речи „праведност“. „Седек“ значи „праведност“. (Али у старини је постојао и свештеник који се звао Садок (Јез. 4046, 4319, 4415, 4811, Мт. 114)) 2,2: Међутим, ови се нису држали науке свог учитеља. Они су одбацили васкрсење мртвих и држали су исто мишљење као Самарјани. Али, они нису прихватали постојање анђела, иако Самарјани нису ово порицали. И они не знају за Светог Духа (Дап. 238) зато што га нису били достојни. Сви њихови обичаји и правила су исти као код Самарјана. 2,3: Али, они су били Јудејци, а не Самарјани. Јер, они су приносили жртву у Јерусалиму и сарађивали су са Јудејцима у свему осталом. 3,1: Али и они ће бити срушени Господњом веродостојном речју, а то су сами навукли на себе кроз његово решавање њиховог проблема, онда када су дошли до њега и питали: „Може ли бити васкрсења из мртвих?“ И „била су седморица браће“ (Мк. 1218-27), рекли су, „и први је узео жену и умро без деце. И други ју је узео – Мојсије заповеда да човек ступи у левиратски брак (5Мој. 255) са супругом свог брата ако је он умро без деце, и да се венча са њом због свог брата, да би се родило потомство у име преминулог. Тако ју је први узео и други“, рекли су, „и умрли су, и тако је било са свих седам. Али кад буде васкрсење мртвих, чија супруга ће она бити, пошто су је свих седам имали као жену“? 3,2: Али, Господ је одговорио: „Ви грешите пошто не знате Свето писмо, нити моћ Божију. У васкрсењу мртвих они се не жене, нити удају, него су као анђели. А да ће мртви васкрснути научиће вас Мојсије, пошто му је Бог објавио о рекао: „Ја сам Бог Авраамов и Бог Исаков и Бог Јаковљев. Али, он је Бог живих, а не мртвих“ (Мт. 2234).“ И он „их је ућуткао“. Јер, њих је лако излечити и против истине се не могу одржати чак ни на тренутак. XV 1,1: После ових садукеја долазе књижевници, који су делимично током свог постојања или током свог целокупног постојања били њихови савременици. Књижевници су били особе које су цитирале Мојсијев Закон и поучавале га као да је он нека врста правила граматике. Они су се придржавали осталих јудејских обичаја, али су увели још једно додато, такорећи, учење цепидлачења. 1,2: Они нису живели само по Мојсијевом Закону, него као додатак су се држали „прања посуда, чаша и чинија“ (Мк. 74) и другог посуђа за јело, као да они тиме постају, такорећи, чисти и освећени – „и прали су руке до лаката“ и такође су се у потпуности прали, у води у природи и у јавним купатилима, од извесних врста нечистоте. 1,3: И имали су извесне „ресе“ као знаке свог начина живота, да би се тиме разметали, поносили и хвалисали и задобили похвалу посматрача. И њихов обичај је био да стављају „филактерије“ – тј. широке рубове од пурпурног платна – на своју одећу. 1,4: Неко ће помислити – пошто је и ово такође у јеванђељу – да се можда говори о амајлијама или записима, пошто су неки људи називали своје амајлије и записе „филактерије“. 1,5: Али, тај назив нема баш никакве везе са овим. Књижевници су носили хаљине или шалове и огртаче или тунике који су били начињени од широких трака платна којe су билe „пурпурно изаткане“, односно са пурпурном тканином, и они који су желели да о томе јасно и прецизно говоре, променили би назив широких пурпурних трака у „филактерије“. Тако их је и Господ назвао „филактерије“, као што су и ови то 57

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

чинили (Мт. 235). 1,6: И наставак такође каже: „и кићанке36 на крајевима својих хаљина“, објашњавајући значење онога што је рекао. И он каже да „кићанке“ означавају „ресе“ или „ресице“ и да „филактерије“ означавају „пурпурне траке“. Јер, каже се: „Ви правите широке филактерије и повећавате кићанке на крајевима својих хаљина“ (Мт. 235). 1,7: Сваки књижевник је имао некакве ресе на четири краја свог плашта, које су били везане када се придржавао уздржања у полним односима, или када је држао целибат. Јер, сваки књижевник би поставио и означио време непорочности или уздржљивости, и користили су ове ресе пре свега да изнесу јавно обавештење да су ову обавезу преузели на себе, да нико не би учинио нажао ономе за кога се претпостављало да је освећен. 2,1: Књижевници су имали четири „понављања“. Једно се изговарало у име пророка Мојсија, друго у име њиховог учитеља који се звао Акиба или Вар Акиба, следеће у име Адана или Анана, који се такође звао Јуда, и наредно у име Хасмонејевих синова. 2,2: Које год обичаје они створе на основу ова четири предања, под утиском да су они мудрост – мада су углавном неразумни – они су хваљени и величани, слављени су и клицано им је као учењима којима треба дати прво место. XVI 1,1: Још једна секта, фарисејска, следи након ове две. Они су имали иста схватања као ови, хоћу рећи као књижевници – чије име у преводу значи: „учитељи Закона“, пошто су и законици били повезани са њима такође. 1,2: Али опет, фарисеји су другачије размишљали, пошто су имали више прописа. За неке од њих, када су се придржавали аскетских правила или када су имали одређени десетогодишњи или осмогодишњи период, или слично, четворогодишњи период чедности или уздржљивости, они би врло често, заједно са сталном молитвом, водили живот на следећи начин – наводно да би избегли незгоде или блудне снове! 1,3: Да би живели што је могуће дуже без спавања, они би легали по преуским клупама и испружили би се по њима увече да би, ако оду да спавају и падну на под, могли устати да се опет моле. 1,4: Други би сакупили камење и разбацали би га испод своје постељине да би их мучило и да не би брзо заспали, него да би били приморани да се одрже у будном стању. Неки би чак користили трње као свој душек, из истог разлога. 1,5: Постили су двапут недељно, другог и петог дана. Плаћали су десетак, давали су прве плодове – оне од тридесетог и оне од педесетог дана – и приносили су жртве и молитве без грешке. 1,6: Они су се облачили као и књижевници, о чему смо већ говорили, огрнути шалом, са другачијим кројем, и са женским огртачима и ходали су у широкој обући и са широким језичцима на својим сандалама. 1,7: Али, називани су „фарисеји“ зато што су били одвојени од других посебним добровољним обредима и обичајима у које су веровали. „Фареш“ је јудејска реч за „одвајање“. 2,1: Они су прихватали васкрсење мртвих и веровали су у анђеле и Светог Духа (Дап. 238) али, као и остали, нису знали било шта о Сину Божијем. 2,2: Даље, судбина и астрологија су за њих биле врло значајне. Да почнемо са следећим: они су имали другачија имена на јудејском за грчка имена која су узета из астрологије заведених. 2,3: На пример, Хелиoс, бог Сунца, је Чамах или Шемеш. Селена, богиња Месеца, је Јареч или Ха-л’банах и одатле је такође названа Мене – „месец дана“ је назван „мене“ и небеско тело, Месец, је назван „мене“, као што је то у грчком језику због месеца. Арес је Кокхаб Окбол, Хермес је Кокхаб Чочмах, Зевс је Кокхаб Ваал, Афродита је Зерва или Лилит, Кронос је Кокхаб Шаб’таи. (Имају и друге називе за њега такође, али не могу тачно дати имена везана за те ствари).

Κράσπεδον, ово у Светом писму означава „кићанку“ коју су Јудејци носили на сваком од четири краја својих хаљина да би их стално подсећале на све заповести (4Moj. 1538-41; 5Мој. 2212). У Мт. 235 Христос прекорева књижевнике и фарисеје због искључиво спољашњег приказивања побожности. Користећи вуну која је била упадљиво пурпурне и беле боје они су правили своје ресе да буду што је могуће дуже, да би се о њима мислило да су ревносни у молитви и непопустљиви у држању Мојсијевих заповести. 36

58

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

2,4: Даље, овде су опет њихова јудејска имена за оно у чему су узалудно заведени када су планете у питању, пошто их Грци, који су свет погрешно одвели у безбожност, називају знацима зодијака: Тела’, Сор, Т’омим, Зар’тан, Ари, Бетулах, Мознаим, ‘Акраб, Кешет, Г’ди, Далли, Даггим. 1,5: Следећи за Грцима бесплодно и узалуд они су, мислим на фарисеје, превели називе зодијака на јудејски језик на следећи начин: Ован је оно што су назвали Тела’, Бик је Сор, Близанци су Т’омим, Рак је Зар’тан, Лав је Ари, Давица је Бетулах, Вага је Мознаим, Шкорпија је ‘Акраб, Стрелац је Кешет, Јарац је Г’ди, Водолија је Далли, Рибе су Даггим. 3,1: Нећу износити ове ствари да не бих збунио читаоца и да не бих ширио непристојно торокање оних који су увели у свет сметену и шашаву бесмислицу астрологије. Њих истина осуђује због неповезаности, безвезности и заблуделости. 3,2: У другим списима сам изнео много тога у вези побијања оних који верују у случај, судбину и коб. Сем тога, писао сам сажето против њих у уводу у ово дело. Али, да се не би мислило да досађујем и нападам људе не знајући тачно њихова учења и предања и не објављујући их, ја сам ове ствари поименице наводио. 3,3: Али, ово све је њихова највећа срамота, и за људе који признају васкрсење и верују у праведни Судњи дан, ово је необична бесмисленост. 3,4: Како могу постојати истовремено и праведни Суд и судбина? Мора бити једно или друго од ово двоје. Или постоји таква околност као што је судбина и тако не постоји праведни Суд, пошто људска особа не поступа самостално и по својој вољи, него по принуди, под контролом судбине. 3,5: Или постоји праведни Суд који се заиста назире у будућности и постоје закони који ће бити довољни као судије и они који су чинили зло, којима ће се и судити – према законима који су прихваћени као праведни и постоји Божији суд који је несумњиво поуздан и веродостојан. Тада судбина не значи ништа и не постоји ни један доказ о њеном постојању. 4,1: Пресуда по којој, према разлици међу њима, једна особа мора бити кажњена због својих грехова, док је друга похваљена због својих добрих поступака, доноси се због њихове способности да греше или не греше. 4,2: Ово се може јасно доказати једним цитатом, истином коју је изрекао пророк Исаија у име Господње говорећи: „Ако хоћете да ме слушате, добра земаљска јешћете. Ако ли нећете, него будете непокорни, мач ће вас појести. 4,3: Јер уста Господња рекоше ово“ (Иса. 119-20). Ово је јасно и разумљиво свима и није подложно сумњи да је Бог који je лично рекао: „Ако хоћете или ако нећете“ подарио слободну вољу и слободно деловање, тако да хоће ли чинити добро или ће кренути путем зла, зависи од саме особе. 4,4: Тако је гледиште оних који верују у судбину погрешно, а највише од свих мишљење фарисеја. Оно што им је Спаситељ говорио, не само једном, него често, мора се поновити још много пута: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери! Јер, ви сте оставили оно што је претежније у Закону: правду и милост, и дајете десетке од мирођија и нане и рутвице. И чистите чашу споља и тањир, а изнутра су пуни нечистоте и неумерености“ (Мт. 2323-25). „И ви држите као обавезујућу заклетву ониме што стоји на олтару, али заклетву самим олтаром сматрате као ништавну. И ви говорите да је заклетва небом ништавна, али ако се неко закуне ониме што је изнад неба, ово се захтева од њега. Зар олтар не држи оно што је положено на њега и зар небо није престо Онога који седи на њему?“ (Мт. 2318-22). „Ви говорите: Ако човек каже свом оцу или мајци: Ово чиме бих ти могао помоћи је корван, односно прилог Храму, он више неће поштовати свог оца, и ви сте поништили заповест Божију помоћу предања својих предака (Мк. 711,9). 4,7: И ви обилазите море и копно да бисте добили једног обраћеника, и када он то постане чините га двоструко већим сином пакла него што сте то ви“ (Мт. 2315). 4,8: Шта се против њих може више наводити него свете речи? Заиста, ја одлучујем да се зауставим задовољан Спаситељевим мудрим, истинитим исказима, којима се фарисеји нису могли одупрети ни на тренутак. 59

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

О гнусоби опустошења (Мт. 2415) (Св. Максим Исповедник) Јеванђеље по Матеју 2415: Када угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, да стоји на светом месту (ко чита нека разуме)... 31. Страсти37 које вребају скривене у души прибављају демонима средства за распаљивање острашћених суша у нама. Затим, борећи се против ума преко оваквих помисли, присиљавају га да попусти и пристане на грех. Када је савладан, натерају га да сагреши у мислима, а када је ово учињено они га наводе, због тога што је заробљен, да сагреши и у делима. Пошто су уз помоћ оваквих помисли опустошили душу, демони се повлаче водећи са собом те помисли, и само утвара или идол греха остаје у уму. Због овога Господ каже: „Када угледате гнусни идол опустошења да стоји на месту светоме – ко чита да разуме – ...“ (Мт. 2415). Јер, људски ум је свето место и храм Божији у којем демони, пошто су опустошили душу помоћу острашћених помисли, постављају идол греха. Нико ко је прочитао Јосифа Флавија неће порећи да су се ови догађаји већ одиграли током историје, иако неки кажу да ће се ово такође догодити и у време Антихриста. 32. Постоје три ствари које нас подстичу ка ономе што је свето, а то су: природни нагон, анђеоске силе и честите намере. Природни нагони нас подстичу, на пример, када чинимо другима оно што би смо желели да они чине нама (Лк. 631), или кад видимо да неко пати због неког губитка или је у оскудици, и природно саосећамо са том особом. Анђеоске силе нас подстичу када, пошто сами себе натерамо да учинимо нешто што је вредно пажње и корисно, осећамо да смо брижљиво помагани и усмеравани. Ми смо подстицани честитим намерама онда када правимо разлику између добра и зла, и одабирамо добро. 33. Постоје такође три ствари које нас подстичу ка ономе што је зло, а то су: страсти, демони и грешне намере. Страсти нас подстичу, на пример, онда када желимо нешто што није разборито и разумно, као што је храна која није неопходна и која се узима у време када не треба да се узима, или жена која није наша супруга или полни односи који су са неким другим циљем, а не за рађање деце, или, осим тога, када смо претерано љути или раздражени, на пример, због некога ко нас је увредио или нам учинио нажао. Демони нас подстичу, на пример, када нас ухвате неспремне и изненада нас нападну са свом жестином, подижући страсти које сам раније поменуо, и оне које су сличне природе. Ми смо подстицани грешним намерама када, знајући шта је добро, ми уместо тога бирамо зло. 34. Награде које се добијају за тешкоће и напор око стицања врлине су слобода од страсти и духовно знање. Ово двоје су заступници и посредници Царства небеског, баш као што су страсти и незнање заступници вечне казне. Због овога је онај који жели ове награде због људске славе, а не због њихове суштинске доброте, прекорен речима Светог писма: „Ви тражите и не добијате, јер погрешно тражите“ (Јак. 43). 35. Многа људска дела, која су по себи добра, нису добра због мотива и побуда из којих се чине. На пример: пост и бденија, молитва и читање и певање псалама, дела милосрђа и гостољубивости по природи су добра, али када се чине због самољубља, онда она нису добра. 36. У свему што радимо Бог истражује нашу намеру, да би се видело радимо ли то због њега, или имамо неки други мотив. 37. Кад чујеш речи Светог писма: „Ти плаћаш свакоме по делима његовим“ (Пс. 6212), немој мислити да Бог дарује благослове када је нешто учињено са погрешним намерама, иако изгледа да је

37

Ово је одељак из књиге св. Максима Исповедника „400 глава о љубави“ (2. стотина, главе 31-37).

60

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

добро. Потпуно је јасно да он дарује благослове када је нешто учињено са исправним намерама. Божији суд не гледа на дела, него на намере које стоје иза њих.

Благовести (Лк. 124-32) (Ориген) Јеванђеље по Луки 124-32: А после оних дана затрудни Јелисавета жена његова, и крила се пет месеци говорећи: „Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на мене да ме избави од срамоте међу људима“. А у шести месец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, Девојци зарученој за мужа по имену Јосиф, из дома Давидовог; и девојци беше име Марија. И ушавши к њој анђео рече: „Радуј се, благодатна! Господ је с тобом. Благословена си ти међу женама“! А она видевши га, уплаши се од речи његове и мишљаше: „Какав би ово био поздрав“? И рече јој анђео: „Не бој се Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина и наденућеш му име Исус. Он ће бити велики и назваће се Син Вишњега и даће му Господ Бог престо Давида оца његовог“. 1: Када38 је Јелисавета зачела „она се крила пет месеци. Говорила је: „Тако ми је учинио Господ када је показао своју бригу за мене и уклонио разлог људима да ме прекоревају“ (Лк. 124-25).“ Питам: зашто је избегавала да буде примећена у јавности када је схватила да је трудна? Уколико не грешим, разлог је овај: чак и они који су сједињени у браку не сматрају да је свако доба слободно за полно општење. Они се повремено уздржавају од брачних обавеза. Ако су муж и жена обоје стари, срамота је за њих да се предају пожуди и да се окрену парењу. Слабљење тела, само старо доба и Божија воља, све то спречава и забрањује овакво понашање. Али, Јелисавета је још једном имала однос са својим мужем због анђелових речи и Божијег плана спасења. Она је била постиђена због тога што је била стара и слаба жена, а вратила се ономе што раде млади људи. 2: Због тога „се она скривала пет месеци“ – не до деветог месеца, када је рођење детета било на прагу, него док Марија није такође затруднела. Када је Марија затруднела и дошла Јелисавети и „кад је Јелисавета чула њен поздрав, у њеној утроби је дете заиграло од радости“ (Лк. 144). Јелисавета је пророковала. Она је била испуњена Светим Духом. Она је изговорила речи које су забележене у јеванђелском извештају и „ове речи су се разгласиле кроз све брдовите пределе“ (Лк. 165). Глас се пронео међу људима да Јелисавета у својој утроби носи пророка и да је оно што носи више од обичног човека. После овога она није крила своје стање. У пуној слободи се појављивала у јавности и радовала се због тога што је носила Претечу Спаситељевог у својој утроби. 3: Свето писмо затим говори да је, шест месеци након што је Јелисавета зачела, „анђео Гаврило био послан од Бога у град у Галилеји по имену Назарет, девојци зарученој за човека по имену Јосиф, из дома Давидовог, и девојци је било име Марија“ (Лк. 126-27). Опет у својој глави обрћем ово и питам зашто, ако је Бог одлучио да Спаситељ буде рођен од девојке, није изабрао девојку која није заручена, него баш ону која је била заручена. Уколико не грешим, ово је разлог: Спаситељ је требало да буде рођен од девојке која је била не само заручена него је, као што Матеј пише, већ била дата своме мужу, иако он ипак није ступио у однос са њом (Мт. 124). Са друге стране, да је Дјева постала бременита са дететом, само стање девојаштва би било разлог за срамоту. 38

Ово је 6. Оригенова (око 185-око 254.) беседа на јеванђеље по Луки.

61

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

4: Нашао сам изврсну изјаву у писму мученика, мислим на Игњатија, који је био други епископ Антиохије након Петра.39 Током гоњења, он се борио против дивљих звери у Риму. Он је навео: „Маријина девственост је прошла незапажено од стране владара овога доба“.40 Она је прошла незапажено због Јосифа и због њиховог венчања и због тога што се мислило да Марија има супруга. Да није била заручена или да није имала (као што су људи мислили) мужа, њено девичанство никад не би могло бити скривено од „владара овог доба“ (1Кор. 26; Јн. 1231). Сместа би тиха помисао пала на ум ђаволу: „Како може ова жена, која никад није спавала са човеком, бити трудна? Ово зачеће мора да је божанско. Оно мора бити нешто што је узвишеније од људске природе“. Али, Спаситељ је тако уредио свој план да ђаво није знао да је он узео на себе тело. Када је он зачет, ђаво то није приметио. Касније он заповеда својим ученицима „да га не разгласују“ (Мт. 1216). 5: Када је Спаситељ био искушаван од самог ђавола, никад није признао да је он Син Божији. Он је само рекао: „Није исправно за мене да ти се поклоним, или да претворим ово камење у комаде хлеба, или да се бацим са високог места“ (Мт. 43-10; Лк. 43-13). Он је рекао ово, али никад није рекао да је он Син Божији. Види у другим књигама Светог писма такође. Пронаћи ћеш да је Христова жеља била да ђаволу остане непознато о доласку Сина Божијег. Јер, апостол сматра да противне силе нису знале за Христово страдање. Он пише: „Ми говоримо мудрост међу савршенима, али не мудрост овог века, нити владара овог века. Они су осуђени на пропаст. Ми говоримо Божију мудрост, скривену у тајни. Нико од владара овог века је не зна. Да су је знали, никад не би распели Господа славе“ (1Кор. 26-8). Тако је Спаситељева тајна остала скривена од владара овог века. 6: Овом објашњењу се може приговорити и ја ћу ово решити пре него што неко други постави то питање. Проблем је зашто нешто што је скривено од владара овог века није скривено од демона који је рекао у јеванђељу: „Јеси ли овде дошао да нас мучиш пре прописаног времена? Знамо ко си – Син Божији“ (Мт. 829). Имајте ово на уму. Демон који је мање зао знао је Спаситеља. Али, ђаволова злоба је већа, он је превртљив и изопачен. Чињеница да је његова злоба већа спречава га да позна Сина Божијег. Ми сами можемо лакше напредовати ка врлини уколико смо мање грешни. Али, ако смо више грешни, онда се морамо ознојити и напорно радити да бисмо се ослободили од нашег већег зла. Ово је моје објашњење због чега је дјева Марија била заручена. 7: Анђео је поздравио дјеву Марију новим обраћањем, које нисам могао наћи на било ком другом месту у Светом писму. Треба да сажето објасним овај израз. Анђео говори: „Радуј се, благодатна!“ Грчка реч је κεχαριτωμένη. Не сећам се да сам прочитао ову реч било где другде у Светом писму. Сличан израз као овај: „Живела, ти која си пуна благодати!“, није упућен мушкој особи. Овај поздрав је био сачуван само за дјеву Марију. Она је знала Закон Мојсијев. Она је била света и научила је пророчке списе тако што је свакодневно размишљала о њима. Да је дјева Марија знала да је неко други био поздрављен речима као што су ове, никад се не би уплашила овог новог и чудесног поздрава. Због тога јој анђео говори: „Не плаши се Марија! Нашла си благодат у Божијим очима. Гле, зачећеш у утроби. Ти ћеш родити сина и назваћеш га „Исус“. Он ће бити велики и назваће се „Син Најузвишенијега“ (Лк. 130-32). 8: Свето писмо такође говори о Јовану: „Он ће бити велики“ (Лк. 115) и анђео Гаврило потврђује ово. Али, када је Исус (који је заиста велики и заиста узвишен) дошао, тада Јован (који је раније био „велики“) постаје мањи (Јн. 330). Исус је рекао: „Он је био светиљка која је горела и светлела, и ви сте накратко желели да се радујете његовој светлости“ (Јн. 535). Величина нашег Спаситеља није била очигледна кад је он рођен. Она је засијала тек касније, када је изгледало да су је његови непријатељи угасили.

39 40

Петар, па Еводије, па Игњатије. Његова посланица Ефесцима 19,1.

62

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

9: Погледај Господњу величину. „Глас његовог учења је отишао у сваку земљу, и његове речи до крајева Земље“ (Пс. 194, Рим. 1018). Наш Господ Исус је био објављен читавом свету због тога што је он моћ Божија (1Кор. 124). И сада је он са нама, по речима апостола: „Сабрали сте се заједно у мом духу такође, са силом Господа Исуса“ (1Кор. 54). Сила Господа и Спаситеља је са онима који су у Британији, одвојени од нашег света, и са онима који су у Мауританији, и са свакиме под Сунцем који је поверовао у његово име. Погледај Спаситељеву величину. Она се простире по читавом свету. И даље нисам објаснио његову праву величину. 10: Отишао је на небеса (Пс. 1398; Рим. 106). Види како испуњава небеске пределе, јер је речено: „Показао се анђелима“ (1Тим. 316). Сиђи у својим мислима у доњи свет. Примети да је он сишао тамо такође. „Он је сишао, исти онај који је и узишао, да би све испунио“ (Еф. 410) и „да се у име Исусово поклони свако колено – оно небеских бића и земаљских бића и бића у доњем свету“ (Фил. 210). Размисли о Господњој моћи, како је она испунила свет – то јест: небеса, земљу и доње пределе. Он је прошао кроз сама небеса и уздигао се до предела изнад. Прочитали смо да је Син Божији „прошао небеса“ (Јев. 414). Ако разумеш ово, схватићеш такође да Свето писмо не говори непромишљено: „Он ће бити велики“, него је реч испуњена у стварности. Исус наш Господ је велики и када је присутан и када је одсутан. Он је подарио овом нашем скупу удео у својој постојаности. Молимо се Господу Исусу да свако од нас може заслужити да је прими. Њему је слава и моћ у векове векова. Амин.

Христово рођење (Лк. 21-7) (Св. Кирило Александријски) Јеванђеље по Луки 21-7: А у дане оне изађе заповест од цезара Августа да се попише сав свет. Ово је био први попис за време Киринијеве управе Сиријом. И ишли су сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје, из града Назарета, у Јудеју, у град Давидов који се зове Витлејем, јер он беше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад су онде били, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца и пови га и положи га у јасле, јер им не беше места у гостионици. Христос41 је тако рођен у Витлејему у време када је цезар Август дао заповести да се спроведе први попис. Али, неко ће питати: „Шта је било толико важно мудром јеванђелисти да би ово нарочито наводио“? Да, ја одговарам: „Било је и корисно и неопходно за њега да означи доба када је наш Спаситељ рођен“, јер, речено је гласом патријарха Јакова: „Поглавара неће нестати из Јуде, нити управитеља од његових бедара, док не дође онај за кога је ово сачувано, и њега очекују многобошци“ (1Мој. 4910). Зато, да бисмо ми могли научити да стари Израиљ није имао краља из племена Давидовог и да су њихови рођени управитељи доживели неуспех, са добрим разлогом јеванђелиста спомиње одредбу императора, који сада има под својом краљевском влашћу Јудеју, као и остатак многобожаца, јер је он као њихов владар заповедио да се изврши попис. Књига светих јеванђеља наводи родослов праведног Јосифа, који је потицао из Давидове лозе, и кроз њега доказује да је и Дјева такође била из истог племена као Давид, будући да је Божији закон наређивао да се бракови ограниче на оне који су из истог племена. И тумач рајских учења, велики апостол Павле, јасно објављује истину, сведочећи да је Господ потекао из Јудиног племена (Јев. 714). 41

Ово је 1. беседа на јеванђеље по Луки св. Кирила Александријског (376-444.).

63

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Сада, природе које су сједињене у стварно јединство биле су различите, али из две природе сједињене јесте један Бог Син, и разлика у природама није уништена јединством. Јер, сједињење две природе је добијено и зато ми исповедамо једног Христа, једног Сина, једног Господа. И позивајући се на ову идеју јединства природа без њиховог мешања, ми проглашавамо да је света Дјева мајка Божија, због тога што је Бог Реч постао тело и био човек, и у чину, односно догађају, зачећа ујединио је са собом храм који је примио од ње. Ми разумемо да су се две природе, нераздвојним сједињењем, у њему ујединиле без мешања и нераздељиво. Јер, тело је тело и није божанство, па макар постало тело Божије. И на исти начин такође Реч Божија је Бог и није тело, иако је због Божије промисли о свету Реч Божија учинила тело својим сопственим, односно, примила је тело. Али, иако природе које су се сложиле у овом јединству јесу различите и нису једнаке једна другој, ипак је онај који је од њих саздан само један, и ми не можемо разделити једног Господа Исуса Христа на човека посебно и на Бога посебно, него тврдимо да је Христос Исус један и исти, исповедајући разлику у природама и одбацујући њихово међусобно мешање. Свети јеванђелиста каже да је дјева Марија била заручена за Јосифа да би показао да се зачеће десило искључиво након заручења и да је рођење Емануила било натприродно и да није било потчињено законима природе. Јер, света Дјева није зачела од семена мушкарца. И шта је био разлог овоме? Разлог је био Христос, који је првина, односно први плод свих, и који је, по Светом писму, други Адам. Он је био рођен од Светог Духа да би могао да пренесе и на нас такође благодат духовног рођења, јер је било намењено и за нас да се више не називамо синовима људским, него синовима Божијим, пошто смо стекли ново рођење Светим Духом у Христу прво, да би он могао бити „Прворођени пре сваке твари“ (Кол. 115), као што најмудрији Павле објављује. И догађај пописа је био најбољи разлог за свету Дјеву да оде у Витлејем, да бисмо ми могли приметити још једно испуњено пророчанство. Јер, написано је, као што смо још раније поменули: „А ти Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу хиљадама Јудиним, из тебе ће ми изаћи који ће бити господар у Израиљу“ (Мих. 52). Али као одговор онима који тврде да је Дјева упрљана ако је Христос рођен у телу, као да не би била упрљана да је он рођен само привидно, ми кажемо да пророк објављује: „Господ Бог Израиљев је ушао и изашао, и врата су остала затворена“ (Јез. 442). Даље, ако је Реч Божија постала тело без телесног односа, будући зачета у потпуности без семена, тада је он рођен без повреде њене девствености. У ком смислу је Христос онда прворођени, односно првенац? Под „Првенцем“ се овде не мисли на првог међу неколико браће, него на оног који је био њен први и једини син, јер такав сличан смисао постоји у значењу речи „првенац“. Понекад Свето писмо назива „првим“ оно што је једно и једино, као у стиху: „Ја сам Бог, Први, и поред мене нема другог“ (Иса. 446). Да би показао онда да Дјева није родила обичног човека, додата је реч „првенац“, јер, пошто је наставила да буде дјева, није имала другог Сина осим онога који је од Бога Оца, о коме Бог Отац такође објављује гласом Давидовим: „И ја ћу га учинити Првенцем, вишим од царева земаљских“ (Пс. 8927). Њега такође премудри Павле помиње говорећи: „И опет, када уводи Прворођенога у васељену, говори: и нека му се поклоне сви анђели Божији“ (Јев. 16). Како је Христос онда ступио у овај свет? Јер, он је одвојен од овог света не толико у погледу места, колико у погледу природе, пошто се по својој природи он разликује од житеља света. Али он је ступио у овај свет тако што је постао човек и постао је део њега својим оваплоћењем. Јер, иако је јединородни у погледу свога божанства, ипак пошто је постао наш брат, он има такође име Првенац, да би, пошто је такорећи постао први плод усвојених људи, он могао нас такође учинити синовима Божијим. Примети зато да је он назван „Првенац“ с обзиром на божанску икономију, јер у погледу његовог божанства, он је јединородни. Дакле, он је јединородни због тога што је Реч Очева, пошто 64

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

нема брата по природи и није једнак, односно истог реда, са било којим другим бићем, јер Син Божији, јединосушни са Оцем, јесте један и једини. Али он постаје Првенац тако што се спустио на ниво створених ствари. Зато, када је назван јединородни, у овом називу се не наводи разлог због кога је он јединородни, будући да је „јединородни Бог у наручју Очевом“ (Јн. 118). Али, када га божанско Писмо назива Првенцем или Прворођеним, они одмах додају од кога је он Прворођени и дају разлог због чега га овако називају, јер они кажу: „Прворођени међу многом браћом“ (Рим. 829) и „Прворођени из мртвих“ (Кол. 118), прво због тога што је он постао као ми у свему осим у греху, а друго зато што је он први уздигао своје сопствено тело у непропадљивост. Сем тога, он је увек био јединородни по природи, пошто је једини рођен од Оца, Бог од Бога, једини од јединог, блистање Бога од Бога и Светлост од Светлости. Али, он је Првенац због нас, да би због тога што је он назван „Првенац створених ствари“, свако ко је сличан њему могао бити спасен кроз њега. Јер, ако је било неопходно да он буде Првенац, несумњиво је да морају наставити да постоје они од којих је он Првенац. Али ако је, као што Евномије тврди, он назван „Божији Првенац“ као неко ко је рођен као први од многих, тада је он и Дјевин Првенац, а онда с обзиром на њу такође он мора бити први који претходи другом детету. Али, ако је назван Маријин Првенац као њено једино дете, а не као дете које претходи другој деци, онда је он такође Божији Првенац, не као први од многих, него као једини рођен. Даље, ако је очигледно да су они који су први узрок других, али Бог и Син Божији јесу први, онда је Син узрок оних који носе назив синова, пошто су кроз њега задобили ово именовање. Стога се онај који је узрок других синова може исправно назвати „Првенац“, не као да је први од њих, односно да они следе, него као први узрок њиховог добијања овог назива синовства. И баш као што је Отац назван Први – јер рекао је: „Ја сам први и ја сам после тих ствари“ (Иса. 414) – и ово нас сигурно неће натерати да га сматрамо сличним по природи са онима који су после њега, тако исто иако се Син назове првим од творевине или прворођеним пре сваког стварања, из овога никако не следи да је он један од оних који су створени, него баш као што је Бог Отац рекао: „Ја сам први“ да покаже да је он почетак свега створеног, на исти начин такође је и Син назван првим од творевине. „Јер све кроз њега постаде“ и он је почетак свега створеног, пошто је он Творац и онај који је проузроковао постојање света. Христос је нашао људе да су сведени на ниво звери и због тога је положен у јасле као храна за стоку, да бисмо ми, напустивши наш животињски живот, могли да се уздигнемо до оног степена разумевања који доликује људској природи, и да бисмо, пошто смо били животињски у души, прилазећи сада јаслама, односно његовој трпези, нашли не храну за стоку, него хлеб са неба, који је тело живота.

Христово рођење (Лк. 21-7) (Св. Амвросије Милански) Јеванђеље по Луки 21-7: А у дане оне изађе заповест од цезара Августа да се попише читав свет. Ово је био први попис за време Киринијеве управе Сиријом. И ишли су сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје, из града Назарета, у Јудеју, у град Давидов који се зове Витлејем, јер он беше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад су онде били, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца и пови га и положи га у јасле, јер им не беше места у гостионици. 36: „А у дане оне изађе заповест од цезара Августа да се попише читав свет“ (Лк. 21). 65

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Пошто42 ћемо говорити о Спаситељевом рођењу, сматрамо да није сувишно да обавимо истраживање у погледу времена његовог рођења. Говорећи са тачке гледишта историје, постоји веза између овог прогласа, што се тиче времена када се он догодио, и самог рођења Христовог. Циљ писца је да овде опет нашу пажњу усмери ка божанској тајни. Под прекривачем ове изјаве у погледу историјског доба или хронологије, открива се духовна тајна: овај „попис“ није извршио цар овога света, него Цар небески. Ова тајна је изјашњавање о вери и Попис душа. Са укидањем старог пописа синагоге припремљен је нови попис. То је попис Христов и он не намеће тешке казне, него их уклања. Сада, на сликовит и на символичан начин људи су већ пописани за Христа. Овде није питање премеравања граница нечије земље. Уместо овога, њихове душе и умови добијају на значају и процењују се. Овде не говоримо о уцртавању граничних линија и међа, него о њиховом отварању. Не прави се разлика у погледу година, него су уместо тога сви пописани. У ствари, нико није изузет од овог Пописа. Свако доба плаћа свој сопствени порез Христу. Дечица из колевки су га исповедила својим мучеништвом (онда када је Ирод наредио да се побију сва деца од две године и млађа по Витлејему и околини – Мт. 216). Чак су га и нерођена деца исповедила када је Крститељ од радости заиграо у утроби (Лк. 144). Немојте се бојати било чега окрутног или страшног или немилосрдног на овом Попису. На њему ће само вера правити разлику међу људима. Желиш ли да знаш ко су Христови надзорници и сакупљачи пореза? То су апостоли, којима је наређено да изврше свој попис без употребе мотки (Мт. 1010) и да освоје људе не страхом, него добротом. Они треба да одложе своје оружје (Мт. 2652) и да не поседују злато (Мт. 109). Такви су пописивачи који су освојили читав свет. 37: Да изразимо ово што је краће могуће: целом свету је заповеђено да се изјасни да би ти могао научити да овај Попис не припада императору Августу, него Христу. На Христово рођење сви се изјашњавају. Када је читав свет сазван, сви се испитују. Питам те: „Ко би могао захтевати попис читавог света, ако не онај који читав свет држи у својој власти“? Земља не припада Августу, „јер је Господња Земља и шта год је у њој, васељена и све што живи на њој“ (Пс. 241). Август није господарио над Готима, нити је владао над Јерманима. Христос је завладао над њима. Они су заиста са добродошлицом дочекали Христове пописиваче, јер ти народи су изнедрили оне који су поднели мучеништво за Христа. Можда нас због овога они побеђују – као што видимо баш у овом тренутку,43 јер они су проливањем своје крви посведочили Христа, док аријанци поричу његову божанску природу. 38: „Ово је“, каже Свето писмо, „био први попис“ (Лк. 22). Сада, знамо да су многе области света већ биле и да су често биле пописиване – као што историја сведочи. Ово је, зато, прво пописивање душа, и у овоме попису сви морају да се изјасне, тако да не може бити изузетака. Они нису сазвани од стране гласника, него од стране пророка, који је давно рекао: „Сви народи запљескајте рукама, певајте Богу гласом радосним, јер се треба бојати Господа најузвишенијег, који је Цар велики над свом земљом“ (Пс. 471-2). На крају, да би те научио да је правда порез који се захтева, примети ко су ти који долазе: Јосиф и Марија, праведни човек и Дјева. Требало је да он сачува Реч Божију, односно Сина Божијег, а она да га донесе на овај свет. Где треба да се изјасне праведни човек и Дјева, ако не у месту Христовог рођења? Јер, „сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је“ (1Јн. 42). Или, у још дубљем значењу, где би требало Христос да се роди, ако не у твојим грудима? Јер „близу ти је Реч, у устима твојим и у срцу твоме“ (Рим. 108).

Ово је одељак из „Тумачења јеванђеља по Луки“ (2. књига, поглавља 36-43) св. Амвросија Миланског. Изгледа да је ово тумачење приче о Христовом рођењу из 377. године, када је цар Валенс, који је подржавао Аријеву јерес, поражен од Гота и Јермена. 42 43

66

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

39: Јеванђелиста чини добро тиме што именује у чије време се одиграо догађај. „Ово је био први попис за време Киринијеве управе Сиријом“ (Лк. 22). Изгледа као да јеванђелиста даје име управитеља на начин на који се дају имена римских конзула – да би се означио датум или година када се пише нешто. Ако се имена тренутних конзула исписују на купопродајним уговорима, колико је тек важније да се датум откупљења и искупљења читавог света јасно означи! Зато ти имаш овде све што се уобичајено ставља на уговор, а то је: име врховног императора који је био на власти, дан, место и титулу и наслов. Такође, обичај је да се имају сведоци. Наравно да је Христос имао сведоке за своје рођење по телу. То су сведоци који су потписали његово јеванђеље. На ово он јасно указује када каже апостолима: „Бићете ми сведоци у Јерусалиму“ (Дап. 18). 40: Даље јеванђеље каже: „И кад су онде били, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца и пови га и положи га у јасле, јер им не беше места у гостионици“ (Лк. 26-7). У неколико речи нам свети апостол Лука показује како, када и где је Христос рођен по телу. Али ако желиш да истражујеш његово небеско рођење, читај светог апостола Јована Богослова. Он почиње на Небесима и силази на земљу. Код светог Јована Богослова ћеш наћи од када је он био и на који начин је постојао и шта је он био. Прочитаћеш шта је он учинио и какав је био док је то чинио, и прочитаћеш где је он био и где је дошао, како је дошао, у које време је дошао, и из ког разлога је дошао. „У почетку“, каже Јован, „беше Реч“ (Јн. 11). Овим речима нам он говори од када је Реч Божија. „И реч беше у Бога“ – ово нам показује на који начин је постојао. Такође, учиш шта је он био кроз oвo: „И Реч беше Бог“ (Јн. 11). Откриваш шта је он створио: „Све кроз њега постаде“ (Јн. 13). Учиш, такође, шта је чинио: „Он беше светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет“ (Јн. 19). Речено ти је где је он био: „У свету беше“ (Јн. 110), учиш такође где је дошао: „Својима дође“ (Јн. 111). Речено ти је како је дошао: „И Реч постаде тело“ (Јн. 114). Чујеш када је дошао, јер за ово свети Јован Крститељ сведочи када каже о Христу: „Ово је онај за кога ја рекох: За мном долази човек који преда мном би, јер пре мене беше“ (Јн. 130). А у вези тога из ког разлога је Христос дошао, свети Јован Крститељ сведочи када каже: „Гле, ово је јагње Божије које узима на себе грех света“ (Јн. 129). Сада знамо двоструко рођење Исуса и улогу коју има свако од тих рођења, и свесни смо да је сврха његовог доласка да – својом смрћу – преузме на себе грехе света и на тај начин да уклони нашу срамоту и да собом убије смрт (2Тим. 110) – а смрт је била непобедива. Следи да би свети Лука требало, затим, да нас научи путевима Господњим и да нам покаже како је Христос растао по телу. 41: Молим вас да се нико не узбуђује због тога што смо, у ранијим тумачењима, изостављање из овог јеванђеља описа детињства светог Јована Крститеља приписали добро промишљеној намери писца, а сада оправдавамо описивање Христовог детињства. Јер, не приличи свакоме да каже: „Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем, свима сам био све“ (1Кор. 922), нити се за неког другог може рећи: „Он би рањен за наше преступе, учињен је слабим због наших грехова“ (Иса. 535). Због овога је Христос постао детенце, он је постао малишан да би ти могао постати савршени човек. Он је био умотан у пелене да би ти могао бити одмотан из паклених свеза. Он је положен у јасле да би ти могао бити уздигнут на олтар. Он је живео на земљи да би ти могао живети међу звездама. За њега није било места, нити слободне собе у гостионици, да би за вас било много места и много соба у рајским палатама (и кући Бога Оца – Јн. 142). „Он који је био богат, ради вас је осиромашио, да се ви обогатите“, каже апостол (2Кор. 89). Господње сиромаштво је моје наслеђе и његова слабост је моја снага. Јер, он сам је више волео и дао је предност сиромаштву, да би за друге он имао изобилно богатство. Ја сам тај кога су опрале сузе које је пролио када је плакао као беба, моји греси су избрисани тим сузама. Господе мој Исусе, више ти дугујем због понижења које си претрпео да би ме искупио, него за дело које си учинио стварајући ме.

67

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

42: Али, нико не треба да мисли да је Господње божанство било потпуно заробљено у његовом телу. Људска природа је једна ствар, а слава божанства је друга. Мој пријатељу, због тебе је он био слаб, али је у себи био моћан. Због тебе је био сиромашан, а у себи је био пребогат. Немој расуђивати о овим стварима по ономе што видиш, него прими к знању да си искупљен. Видиш га у пеленама, али оно што не видиш је да је он у Рају. Слушаш бебу како плаче. Оно што не слушаш је мукање вола који познаје свог Господара и Творца. Јер, „во познаје господара својега, и магарац јасле 44 господара својега“ (Иса. 13). У ствари, уопште се нећу устручавати да кажем да познаје креветац, због тога што и ово значи реч коју је преводилац записао. Ако не постоји разлика у смислу, не марим за разлику у речима. Цицерон, беспрекорни говорник међу онима који су неговали онај стил који је пре свега истицао лепоту говора, каже да судбина Грчке не зависи од тога да ли се користи ова реч или она. Оно што је битно, каже он, јесте да се добро размотри и испита предмет о коме се расправља. Чак и њихови философи, они који су проводили читаве дане у расправљању, користе речи за које се не може рећи да припадају правилном латинском, или оном латинском који је у општој употреби и говору, а ово чине да би досегнули и погодили прави термин за изражавање својих идеја. Ако је ово случај, да ли ми треба да будемо тако много опрезни у погледу речи које су дате само да бисмо размишљали и разматрали о тајни која се крије иза тих речи? Када је тајна у питању, ми смо уверени у победу упркос сиромаштву нашег говорничког стила. Дивота Божијих дела блиста без икакве потребе за техникама говора и писања које доводе слушаоце и читаоце до усхићења. Блистање њихове истине даје довољно сјаја. Магарица код јасли није нахрањена лажним посластицама, него истинитом и чистом храном из светoг креветца. 43: Овде имамо Господа. Овде имамо свете Јасле. Кроз ово нам је откривена света тајна: наиме, да ће многобошци – који су живели као безумне животиње – бити изобилно нахрањени светом храном. Тако магарица, која као тип представља многобошце (2Мој. 1313), препознаје јасле свога Господара. Стога, она може рећи: „Господ је пастир мој, ништа ми неће недостајати“ (Пс. 231). Ове знаке, уз помоћ којих је Господ препознат, ни у ком случају не треба потценити, знаке као што су ови: анђели у служби весника (Лк. 29), маги, односно мудраци, који су дошли да се поклоне (Мт. 21-16) и мученици који су посведочили. Христос се појавио из утробе, али долази као муња са неба. Његов креветић је у пустој стаји, али се дете блиста у светлости. Жена у браку га рађа, али га је Дјева зачела. Жена је зачела, али га је Дјева родила.

Анђео објављује Христово рођење пастирима (Лк. 28-11) (Ориген) Јеванђеље по Луки 28-11: И беху пастири у ономе крају боравећи у пољу и чувајући стражу ноћу код стада својега. И гле, анђео Господњи стаде међу њих и слава Господња обасја их и испунише се страхом великим. И рече им анђео: „Не бојте се, јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити целом народу. Јер вам се данас роди Спаситељ, који је Христос Господ, у граду Давидовом“. Мој45 Господ Исус је рођен, и анђео је сишао са небеса да објави његово рођење. Хајде да видимо кога је анђео потражио да им објави Христов долазак. Он није отишао у Јерусалим. Он није трагао за књижевницима и фарисејима. Он није ушао у јудејску синагогу. Уместо тога, он је пронашао У латинском тексту је у стиховима Иса. 13 и Лк. 27 употребљена реч „praesepe“, која означава јасле, али и колевку или дечији креветац. 45 Ово је Оригенова 12. беседа на јеванђеље по Луки. 44

68

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

„пастире у пољу који су чували стражу над својим стадом“ (Лк. 28) и рекао им је: „Данас вам је рођен Спаситељ, који је Христос Господ“ (Лк. 211). 2. Да ли мислиш да речи Светог писма не означавају ништа друго, ништа што је више божанско, него само кажу ово: да је анђео дошао пастирима и говорио им? Слушајте пастири цркава! Слушајте Божији пастири! Његов анђео непрестано силази са небеса и објављује вам ово: „Данас вам је рођен Спаситељ, који је Христос Господ“! Јер, уколико тај истински Пастир не дође, пастири цркава неће бити у стању да добро чувају своје стадо. Њихово старање је немоћно уколико и Христос не напаса и чува њихово стадо заједно са њима. Управо смо прочитали у апостолу речи које кажу: „Ми смо Божији сарадници“ (1Кор. 39). Добри пастир, који се угледа на Христа Доброг Пастира, јесте сарадник Божији и Христов. Он је добар пастир управо због тога што уз себе има најбољег Пастира, који напаса његово стадо заједно са њим. Јер, „Бог је установио у својој Цркви апостоле, пророке, јеванђелисте, пастире и учитеље, он је установио све за усавршавање светих“ (Еф. 411-12). Нека ово буде довољно за једноставније објашњење. 3. Али, ми морамо да се уздигнемо ка скривенијем разумевању. Неки пастири су били анђели који су управљали људским догађајима. Сваки од њих је пазио и бдио на својој стражи. Били су будни и опрезни дан и ноћ. Али, у једном тренутку, они нису више могли да издрже тежину управљања народима који су им били поверени и да то марљиво изврше. Када је Господ рођен, анђео је сишао и објавио тим пастирима да се појавио истински Пастир. Дозволите да дам пример. Постојао је извесни пастир анђео у Македонији којем је била неопходна помоћ Господа. Због тога, он се Павлу у сновима појавио као човек из Македоније и рекао је: „Пређи у Македонију и помози нам“ (Дап. 169). Али, зашто причам о Павлу, пошто анђео ово није рекао Павлу, него Исусу који је био у Павлу (Гал. 220)? Тако је пастирима неопходно присуство Христово. Из овог разлога је анђео сишао са небеса и рекао: „Не бојте се, јер гле, јављам вам велику радост“ (Лк 210). 4. То што је Христос дошао у свет је заиста била велика радост за те пастире којима је била поверена брига за људе и области. Анђео који је управљао пословима Египта је задобио значајну предност након што је Господ сишао са Небеса, пошто су Египћани сада могли постати хришћани. Корист су имали сви који су управљали многобројним областима, на пример: чувар Македоније, чувар Ахаје и чувари других предела. Погрешно је веровати да зли анђели управљају појединим областима, a да добрим анђелима нису поверене исте области и предели. Мислим да оно што Свето писмо говори о појединачним областима, треба такође да се верује о свим људима уопште. Два анђела пазе на свако људско биће. Један је анђео правде, а други анђео неправде. Ако су добре мисли присутне у нашим срцима и правда се рађа у нашим душама, без сумње нам говори анђео Господњи. Али, ако се зле помисли обрћу у нашим срцима, ђаволов анђео нам говори. Баш као што постоје два анђела за сваког појединца, тако исто, ја верујем, постоје различити анђели у свакој појединачној области, неки добри, а неки зли. 5. На пример, веома зао анђео је стражарио над Ефесом, а све због грешника који су живели у том граду. Али, због тога што је било много верујућих у том граду, ту је био такође и добри анђео за Цркву у Ефесу. То што смо рекли о Ефесу требало би да се примени на све области. Пре доласка Господа и Спаситеља ти анђели су могли врло мало помоћи онима који су им поверени и њихово деловање није било довољно моћно да би довело до успеха. Шта указује на то да су они једва имали снаге да помогну онима који су били под њиховом заштитом? Слушај сад оно што говоримо. Када је анђео Египћана помагао Египћанима, једва да је ико од обраћеника, односно прозелита, поверовао у Бога. И ово се збивало када је анђео руководио Египћане. 6. Али, одмах затим су многи прозелити међу Египћанима и Идумејцима46 примили веру у Бога. Због тога Свето писмо говори: „Нећеш се гадити на Египћанина, јер сте били дошљаци у земљи 46

Идумеја (Едом) је била територија јужно од Јудеје.

69

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

египатској. Такође, нећеш да се гадиш на Идумејца, због тога што ти је он брат. Ако им се роде синови, они ће ступити у Цркву Божију у трећем колену“ (5Мој. 237-8). И тако се и десило. Из сваког народа су неки постали прозелити. Анђели, којима су били потчињени ови народи, борили су се да дође до овога. Сада су верни народи поверовали у Исуса. Анђели којима су цркве поверене оснажени су присуством Спаситеља и уводе у Цркву многе прозелите. У многим местима по читавом свету се сакупљају хришћани. Због овога, хајде да устанемо и славимо Господа. Хајде да постанемо духовни Израиљ на месту телесног Израиља. Хајде да величамо свемогућег Бога делом, мишљу и речју у Христу Исусу, коме је слава и моћ увек и заувек. Амин.

Анђели славе Христово рођење (Лк. 213-16) (Ориген) Јеванђеље по Луки 213-16: И уједанпут са анђелом се појавило мноштво војске небеске, која је хвалила Бога говорећи: „Слава на висини Богу и на земљи мир међу људима добре воље“. А кад су анђели отишли од њих на небо, људи пастири су рекли један другоме: „Хајдемо, дакле, до Витлејема, да видимо то што се догодило, што нам је објавио Господ“. И пожуривши, дошли су и нашли су Марију и Јосифа и дете које је лежало у јаслама. Наш47 Господ и Спаситељ је рођен у Витлејему. И „мноштво небеске војске“ (Лк. 213) велича Бога и говори: „Слава Богу на висини и мир на земљи међу људима добре воље“ (Лк. 214). То „мноштво небеске војске“ говори овако зато што су већ доживели неуспех у давању помоћи људима. Они су схватили да нису имали моћ да испуне задатак који им је био поверен, без онога који би заиста могао да спасе и да помогне такође самим анђелима у испуњавању тог задатка, да би људи били спасени. Јеванђеље бележи да су извесни људи веслали морем док су ветрови дували насупрот њих. Већ су били исцрпљени. Они су се трудили, веслали и мучили се неких двадесет пет или тридесет стадија и нису могли да досегну до пристаништа. Након тога им је дошао Господ. Он је учинио да се умире таласи који су се дизали и од надолазеће опасности је избавио брод чији је труп био ударан са обе стране. 2. Одељак треба разумети на следећи начин: анђели су желели да понуде помоћ људима и да им прибаве лек за њихове болести. „Сви духови су слуге и послани су да помогну онима који треба да задобију спасење“ (Јев. 114). Колико су могли, они су помагали људима. Али, схватили су да се њихов лек показао далеко слабији од онога што је људско оздрављење захтевало. Кренимо корак даље, да бисте из примера могли разумети о чему говоримо. Замислите град у којем је врло велики број људи болестан и где је велика група лекара упослена. Присутне су разноврсне озледе. Гангрена и трулеж која се свакодневно шире, чине да се зарази месо које одумире. Али и даље доктори који су запослени да обезбеде излечење нису у стању да открију било какав нови лек и да тако знањем које поседује њихова струка надвладају велико зло. Пошто се доспело до таквих околности, пристиже главни лекар, онај који господари целокупним знањем своје струке. Ови лекари, који раније нису могли да пруже оздрављење, виде да је главни доктор излечио гангрену у ранама. Они му не завиде, нити су упропашћени љубомором. Уместо тога, они громогласно похваљују главног лекара и тако величају Бога који је послао човека са тако великим знањем и њима и онима који су болесни. 3. Из оваквог разлога се чуло мноштво војске анђелске да говори: „Слава Богу на висини, а мир на земљи међу људима добре воље“ (Лк. 214). Јер, након што је Господ дошао на земљу, „он је утемељио мир кроз своју крв на крсту и за оне на земљи и за оне који су на Небесима“ (Кол. 120). И 47

Ово је Оригенова 13. беседа на јеванђеље по Луки.

70

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

анђели су желели да људи запамте свог Творца. Они су учинили све што је било у њиховој моћи да излече људе, али су се људи опирали излечењу. Затим су анђели угледали онога који је могао да оствари оздрављење. Они му се диве и говоре: „Слава Богу на висини и мир на земљи“ (Лк. 214). 4. Онај ко пажљиво чита Свето писмо може запитати: „Како Спаситељ може рећи: „Нисам дошао да ширим мир по Земљи, него мач“ (Мт. 1024), иако сада на његовом рођењу анђели певају: „Мир на земљи“?“ У једном другом одељку он лично каже: „Свој мир вам дајем, мир вам остављам. Не дајем мир као што овај свет даје мир“ (Јн. 1427). Нека читалац размотри образложење који пружамо, можда оно може дати одговор на његово питање. Да је Свето писмо рекло: „И на земљи мир“ и да се реченица завршила овде, примедба би тада била оправдана. Али нешто је додато. То јест, након рачи „мир“ Свето писмо изјављује: „Међу људима добре воље“. Ово даје одговор на примедбу. Мир на земљи који не даје Господ није мир „добре воље“. Јер, он не каже једноставно: „Нисам дошао да ширим мир“. Он је додао „на земљи“. И он, са друге стране, није рекао: „Нисам дошао да ширим мир међу људима добре воље на земљи“. 5. Анђели су рекли ове речи пастирима. Они нису говорили само у то време, него говоре и данас. Ако анђели не би говорили свештеницима, и ако не би додали своја дела њиховим, ти свештеници би чули речи: „Уколико Господ не сагради кућу, узалуд су радили они који је граде; уколико Господ не сачува град, они који га чувају стражаре узалуд“ (Пс. 1271). Ако ономе који следи смисао Светог писма приличи да говори одважно, рећи ћу да у свакој цркви постоје два епископа. Један је видљив, други је невидљив. Једног примећује тело, другог не примећују чула. Човек који добро изврши задатак који му је поверен, похваљен је од стране Господа. Ако га лоше одради, подлеже осуђивању и крив је због грешке. Исто важи и за анђела. У Откривењу Јовановом читамо: „Имаш тамо неколико њих који нису згрешили“ (От. 34). Поред тога имате и ово: „Имаш тамо оне који поучавају науку николаита“ (От. 215). И опет: „Имаш оне који чине те и те грехе“. И окривљени су анђели којима су цркве поверене. 6. Али, ако се анђела тиче то како се црквама управља, шта треба да кажемо о људима? Колико тек они треба да се плаше! Шта ако они не буду могли да задобију спасење док раде уз вредне анђеле. Мислим да се и анђео и човек могу показати као добри епископи цркве. Са ове тачке гледишта они деле један исти посао. Пошто је ово тако, хајде да замолимо свемоћног Бога да нам и анђели и људи помогну као епископи цркава. Треба да схватимо да због нас Господ њима суди. Али, ако им буде суђено и кривица или грех буду разоткрвени, не због њихове немарности, него због наше сопствене небриге, тада ћемо ми бити окривљени и кажњени. Ако они уложе сваки труд и напор за наше спасење, ми ћемо и поред тога остати приступачни за грех. Али, често се догађа да се ми боримо, док они не испуњавају свој задатак и кривица је њихова. 7. Одељак наставља: „И десило се да су, када су их анђели оставили и вратили се на небеса, пастири рекли један другом: „Хајде да одемо до Витлејема и да видимо то што се догодило, што нам је Господ открио“. И пожурили су и отишли и пронашли су Марију и Јосифа и дете“ (Лк. 215-16). Они су пожурили – нису се упутили опрезно, нити спорим корацима – и отишли су. Тако су нашли Јосифа, који је уредио ствари везане за Господње рођење, и Марију, која је родила Исуса, и самог Спаситеља који је лежао у јаслама (Лк. 216). Ово су биле јасле о којима је богонадахнути пророк рекао: „Во познаје свог господара и магарац јасле свог господара“ (Иса. 13). Во је чиста животиња, магарац је нечиста животиња. „Магарац познаје јасле свог господара“. Људи Израиљци нису познали јасле свог Господа, али нечиста животиња из многобожаца јесте. Свето писмо говори: „Израиљ ме заиста није познао и мој народ ме не разуме“ (Иса. 13). Хајде да ми схватимо ове јасле. Хајде да се потрудимо да препознамо Господа и да постанемо достојни да га познамо и да прихватимо не само његово рођење и васкрсење његовог тела, него такође и његов славни други долазак у величанствености и њему нека је слава и власт у векове векова. Амин. 71

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Тумачење исцељења губавог човека (Лк. 512-16) (Св. Кирило Александријски) Јеванђеље по Луки 512-16: И када је био Исус у једном граду, гле, човек сав у губи, па видевши Исуса паде ничице и замоли га говорећи: „Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити“. И пруживши руку дохвати га се и рече: „Хоћу, очисти се“! И губа одмах отиђе с њега. И он му заповеди да ником не говори: „Него иди и покажи се свештенику и принеси дар за своје очишћење, како је наредио Мојсије за сведочанство њима“. Али се глас о њему још више ширио и мноштво народа се скупљало да га слушају и да их он исцељује од њихових болести. А он се удаљавао у пустињу и молио се Богу. Вера48 човека који се приближио Христу заслужује сваку похвалу, јер он сведочи да Емануил може успешно завршити свако дело, и тражи спасење у његовим божанским заповестима, иако је његова болест била неизлечива, јер вештина лекара није могла да излечи губу. Међутим, он је рекао: „Видим да су нечисти демони истерани његовим божанским ауторитетом, видим да су други ослобођени од својих болести и признајем да су ове ствари извршене неком божанском силом, којој се ништа не може супротставити. Даље, видим да је он добар и да се одмах сажали на оне који му приђу и шта га онда може спречити да се сажали на мене“? И који је Христов одговор? Он потврђује његову веру и даје му пуно уверење по овом питању. Јер, он услишује његову молбу и признаје да је способан, и говори: „Хоћу, очисти се“. Такође му дарује додир своје свете и свемоћне руке, и одмах га губа напушта, и његова несрећа се завршила. Овде се придружите мени у дивљењу Христу, који је овако истовремено изразио моћ своје божанске и људске природе. Јер, хтети је божански чин, као и то да му се оствари све што жели, а пружање руке је био људски чин. Стога, треба приметити да је Христос један из две природе ако је, као што је овде случај, Реч постала тело. Иако је губавац ћутао, само дело је било довољно да разгласи свима који су га знали колико је велика моћ онога ко је учинио ово чудо. Али, Христос човеку заповеда да не каже ником, а зашто? Да они који су примили од Бога дар лечења болести овиме науче да не траже похвалу од оних које су излечили, нити од других, да не би постали плен гордости, која је најсрамнији од свих порока. Господ намерно заповеда губавцу да однесе свештеницима дар по Закону Мојсијевом. Јер, очигледно је Христова жеља да заврши са оним што је сенка и да претвори оно што је тип, односно оно што предсказује догађаје у Новом завету, у духовну службу. Међутим, пошто су се Јудејци, зато што нису поверовали у њега, прилепили за Мојсијев Закон, претпостављајући да су њихови древни обичаји и даље на снази, Христос отпушта губавца да принесе жртву за сведочанство њима. Али, шта је био Христов циљ када је допустио ово? То је учинио зато што су Јудејци увек као изговор користили своју верност Мојсијевом Закону и говорили су да су преко посредника Мојсија предате заповести одозго, и користили су Закон као изговор да би се са презиром односили према Спаситељу свих. Чак су јасно и рекли: „Ми знамо да је Мојсију говорио Бог, а за овога не знамо одакле је“ (Јн. 929). Зато је било неопходно да они буду убеђени стварним доказима да је Мојсијева величина мања од славе Христове: „Јер, Мојсије је заиста као слуга био веран над његовом кућом; али овај други као Син над кућом свога Оца“ (Јев. 35-6). Баш у овом излечењу губавог човека најјасније видимо да је Христос неупоредиво узвишенији од Мојсијевог Закона, пошто је Марија,49 сестра Мојсијева, и сама 48 49

Одељак је из „Тумачења јеванђеља по Луки“ (5. поглавље) св. Кирила Александријског. Масорети су јој, стављајући касније знакове интерпункције, дали име Мириам, али је то име новијег датума.

72

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

кажњена губом јер је говорила лоше о њему, а ово је веома ражалостило Мојсија, који није могао да је излечи, па је пао пред Богом и молио се да она буде излечена, говорећи: „О Боже, молим те, исцели је“ (4Мој. 1213). Треба пажљиво приметити: са једне стране била је молба, Мојсије је молитвом тражио милост одозго, а Спаситељ свих је говорио божанским ауторитетом: „Хоћу, очисти се“. Уклањање губе је било сведочанство свештеницима, а тиме и онима који приписују врховни положај Мојсију, да знају да су скренули од истине. Јер, врло је одговарајуће да се дивимо Мојсију као посреднику Закона и служитељу благодати која је установљена преко анђела (Гал. 319), али приличи да се далеко више дивимо Емануилу и да га славимо зато што је истински Син Бога Оца. И ко год жели може да види дубоку и моћну тајну Христову записану за наше добро у књизи Левитској (3Мој. 138-14). Јер, Закон Мојсијев проглашава губавца нечистим и наређује да се уклони из логора као нечист, али ако се деси да се болест ублажи, заповеда да буде спреман за примање назад. Даље, јасно одређује начин на који треба да буде проглашен чистим, говорећи овако: „Ово је закон за губавца у који год дан се очисти: нека се доведе свештенику, а свештеник нека изађе иза логора и ако види да је излечена губа на губавцу, онда нека заповедити првосвештеник да узму за онога ко је очишћен две птице живе чисте. И нека заповеди првосвештеник да се једна птица закоље над судом земљаним и над водом живом. Па нека узме живу птицу, и нека је умочи у крв од птице заклане над водом живом. И нека попрска седам пута онога који се чисти од губе, и нека га прогласи да је чист, и нека пусти живу птицу у поље“ (3Мој. 142-7). Дакле, птице су две на броју, обе чисте, тј. без мане, и немају недостатак пред Законом Мојсијевим, и једна је убијена над живом водом, али је друга, пошто је спасена од убијања и пошто је крштена у крви оне која је умрла, пуштена у слободу. Oвај тип50 представља за нас велику и дивну тајну нашег Спаситеља. Јер, Христос је Реч Божија која је дошла одозго, од Оца, са Небеса, и из овог разлога је врло прикладно упоређен са птицом. Пошто, иако је сишао доле по промислу и вечном савету Божијем, и био је сличан нама и узео је облик слуге, ипак је он одозго. Да, он је то чак јасно рекао Јудејцима: „Ви сте одоздо, ја сам одозго“ (Јн. 823). И поново: „Нико се није попео на Небо, осим Сина Човечијег који је сишао са неба“ (Јн. 313). Зато сам и рекао да, чак и када је примио тело и постао савршен човек, он није био земаљски, нити је начињен од праха земаљског као ми, него је био небески и изнад земаљских ствари и тако се у неким ситуацијама могло назрети да је Бог. У птицама које су приношене као жртва за излечење губавог ми можемо видети Христово страдање по телу (1Пет. 41) према Светом писму, али и то да није потпао под моћ страдања, и можемо видети умирање његове људске природе, али живљење његовог божанства, јер Реч је Живот. Зато је и мудри ученик Петар рекао да је усмрћен телом, али је оживео духом (1Пет. 318). Али, иако Реч Божија не може пустити смртно страдање у своју природу, ипак Христос присваја себи оно што је његово тело претрпело: јер, жива птица је била крштена у крви мртве и тако умрљана крвљу, али никако не узевши учешћа у страдању, послата је у дивљину. Тако се и јединородна Реч Божија вратила на Небеса са телом које је сједињено са њим. И чудан је био призор у Рају, да, безброј анђела се чудио када су видели да Краљ земље и Господ моћи изгледа као и људи, штавише и рекли су: „Ко је оно што иде из Едома, из Восора у црвеним хаљинама“? (Иса. 631) – Едом означава земљу, а црвенило „његове одеће из Восора“ у тумачењу означава тело, пошто оно сужава и стеже. Затим, они су се такође распитивали: „Какве су ти то ране на руци“? Он је одговорио: „Овако сам рањен у кући мојих вољених“ (Зах. 136). Јер, баш као што је после повратка у живот из мртвих, Типологија је учење по којем један догађај указује на други. Обично догађаји у Старом завету указују на догађаје Новог завета и остварују се у њима. 50

73

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

када је показивао са најмудријом намером своје руке Томи (Јн. 2027), заповедио истом да додирне ране од ексера и рупе у његовим ребрима, тако је исто он, када је дошао у Рај, дао потпуни доказ светим анђелима да је стари Израиљ праведно одбачен и да је отпао од његовог рода. Због овога је показао својe хаљине упрљане крвљу и ране на рукама, а ово је могао уклонити. Јер, када је устао из мртвих, одбацио је пропадљивост са свим њеним ознакама и обележјима, али је он ране задржао зато да би сложена мудрост Божија, која је испуњена у Христу, сада могла бити проповедана од стране Цркве, према плану спасења, анђеоским чиновима, началствима и властима (Еф. 310). Али, можда ће неко рећи: „Како можеш тврдити да је Исус Христос један и исти Син и Господ, када су две птице принете? Зар Закон овиме не показује јасно да заиста постоје два Сина и Христа“? Да, заиста су људи досад стигли до таквог врхунца безбожности да мисле и говоре да је Реч Бога Оца један Христос одвојен за себе, а да је други Христос онај који је од семена Давидовог.51 Али, ми одговарамо онима који у своме незнању мисле да је ово случај, ониме што божански Павле пише: „Један Господ, једна вера, једно крштење“ (Еф. 45). Ако, стога, они тврде да постоје два Сина, онда морају бити и два Господа и две вере и исти број крштења, а онда мора бити и да је Павлово учење лажно, иако је Христос говорио кроз њега, као што он сам потврђује (2Кор. 133). Али, ово не може бити и не смемо тако да мислимо. Ми признајемо једног Господа, јединородну оваплоћену Реч Божију, не одвајајући људску природу и божанску, него ревносно изјављујући да је сама Реч Бога Оца постала човек настављајући да буде Бог. И после овога нека они који се држе супротног мишљења кажу: „Ако постоје два Сина, један од семена Давидова, а други одвојен који је Реч Бога Оца, зар не мора Реч Бога Оца бити надмоћнија по природи од оног који је од семена Давидовог? Шта ћемо онда радити кад видимо две птице, које се једна од друге не разликују по природи, него напротив, исте су врсте, и потпуно су исте и немају неке посебне разлике“.52 Али, овим својим доказивањем они не добијају ништа. Јер, огромна је раздаљина између божанске и човечанске природе, и у објашњавању примера ми треба да их разумемо по аналогији која им одговара, пошто примери нису истина и често приказују само део ствари које означавају. Уосталом, тврдимо да је Закон само врста сенке и тип и само слика, такорећи, која уређује ствари пре него што оне дођу до погледа посматрача. Али, у ликовној уметности сенке су темељи за боје, и кад се јасне нијансе боја поставе преко њих, тек тада ће коначно заблистати лепота слике. И на сличан начин, пошто је приличило Мојсијевом Закону да јасно скицира тајну Христову, он није Христа приказао како истовремено умире и истовремено живи у једној и истој птици, да не би оно што се изводи личило на мађионичарску чаролију, него је Закон садржао Христа као заклану жртву у једној птици, а у другој је приказао истог Христа као живог и ослобођеног. Али, уз помоћ једне приче ја ћу се потрудити да покажем да оно што тврдим не излази изван оквира вероватноће. Јер, да неко из наше заједнице жели да види причу о Аврааму приказану као слику, како би уметник то извео и приказао га? Чинећи све од једном? Или би по реду приказао различите догађаје на многе различите начине, иако је у свима њима иста личност? На пример, једном би седео на магарцу и у његовој пратњи би био дечак, а слуге би ишле иза; затим би магарац био остављен слугама и на Исака натоварена дрва, а Авраам би у рукама носио нож и ватру; онда у другом одељку исти Авраам у потпуно другачијем расположењу, са дечаком везаним на дрвима, држећи у десној руци нож и спреман је да зада ударац. Ипак, то не би био другачији Авраам у свакој ситуацији, иако би био представљен у многим различитим облицима на слици, али би свугде био један и исти, а ликовна уметност би се стално усаглашавала са захтевима ствари које треба да буду представљене. Јер, било би немогуће на једној слици приказати да он изводи сва горе поменута дела. Зато је Закон био слика и тип ствари које су рађале истину и зато, иако су биле две птице, онај који је представљен 51 52

Овако су учили несторијанци. Овако су учили монофизити.

74

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

у њима био је само један, као онај који страда и коме није могуће да страда, као онај који умире и који је моћнији од смрти, и као онај који одлази на Небо као нека врста других првина или први плод људске природе, која је сада обновљена за нетрулежност. Он је створио нови пут за нас до онога што је изнад и ми ћемо га у одговарајуће време следити. То што је једна птица убијена и што је друга заиста крштена у њеној крви, док је сама изузета од убијања, је предсказивало оно што ће се заиста догодити. Јер, Христос је умро за нас, и својом крвљу је спасао нас који смо крштени у његову смрт.

Онај коме се више опрости треба да покаже већу захвалност (Лк. 736-50) (Св. Јефрем Сирин) Јеванђеље по Луки 736-50: Мољаше га пак један од фарисеја да би обедовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву, седе за трпезу. И гле, жена у граду која беше грешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра. И ставши позади код ногу његових плакаше и стаде квасити ноге његове сузама и косом главе своје брисати, и љубила је ноге његове и мазала мирисом. А кад виде фарисеј који га је позвао, рече у себи: „Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче, јер је грешница“. И одговарајући Исус рече му: „Симоне, имам нешто да ти кажем“. А он рече: „Учитељу, кажи“. А Исус рече: „Двојица беху дужни једноме повериоцу, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они нису имали да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице више волети“? А Симон одговарајући рече: „Мислим онај коме више поклони“. А он му рече: „Право си судио“. И окренувши се жени, рече Симону: „Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге и косом главе своје обриса. Пољубац ми ниси дао, а она, откако уђе, не преста љубити ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Зато ти кажем: „Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има“.“ А њој рече: „Опраштају ти се греси“. И стадоше у себи говорити они што су седели с њим за трпезом: „Ко је овај што и грехе опрашта“? А жени рече: „Вера твоја спасла те је, иди у миру“. 1. Вољени,53 чујте колико је милостив Бог, и будите утешени. Грешној жени је опростио њене преступе. Да, он је њу подигао и усправио када је била ожалошћена. Са глином је отворио очи слепоме, тако да су очне јабучице гледале светлост (Јн. 96). Одузетом је подарио исцељење и он је устао и ходао и носио је своју постељу (Мт. 92). И нама је он дао бисере: његово свето тело и крв. Он је своје лекове донео тајно, а са њима лечи отворено и јавно. Он је пролазио кроз земљу jудејску као лекар, носећи своје лекове. Симон га је позвао на гозбу, да једе хлеб у његовој кући (Лк. 736). Грешна жена се 53

Ово је „Беседа о грешној жени“ св. Јефрема Сирина (око 306-373.).

75

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

обрадовала када је чула да је сео за трпезу у Симоновој кући. Њене мисли су се сакупиле као море и њена љубав се узбуркала као велики таласи. Она је угледала Христа, који је Море благодати, како се сместио на једно место, и она је одлучила да оде и удави сву своју грешност у његовим валовима. 2. Она је оковала своје срце, због тога што је згрешило, са оковима и сузама патње, и почела је да лије сузе и да овако јадикује у себи: „Од какве ми је користи ово блудничење? Од какве ми је користи ова развратност? Упрљала сам невине без срамоте, искварила сам сироче и без страха сам опљачкала трговачку робу од трговац, а моја грабљивост није била засићена. Била сам као лук у рату и погубила сам и добре и лоше. Била сам као олуја на мору и многима сам потопила бродове. Зашто нисам освојила за себе једног човека, који би могао да исправи моју развратност? Јер, један човек је од Бога, а многи су од Сатане“. 3. Ове ствари је она изговорила у себи, а затим је почела да ради отворено. Она је спрала и отклонила са својих очију шминку која је заслепљивала оне који су те боје угледали. И сузе су лиле из њених очију преко те смртоносне шминке. Она је са својих руку почупала и бацила заводљиве наруквце своје младости. Она је скинула и бацила са свог тела тунику од финог платна блудничења и одлучила је да оде и одене се у тунику одеће помирења. Она је са својих стопала скинула и одбацила украшене сандале развратности и усмерила је кораке свог хода на пут небеског Орла. Она је ставила своје злато на свој длан и уздигла га је пред лице неба и почела је да дозива у тајности Онога који чује јавно. Говорила је овако: „Ово је, о Господе, оно што сам зарадила од грешности. Са овиме ћу за себе купити искупљење и спасење. Са ониме што је сакупљено од сирочади ћу задобити Господа сирочади“. 4. Ове ствари је она рекла у тајности, затим је почела да их чини отворено. Она је узела злато у своју шаку и понела је посуду од алавастра у својим рукама. Затим је, жалосна, хитро отишла до трговца мирисима. Трговац мирисима је њу видео и чудио се и почео је да је испитује и овако је почео да говори блудници у првим речима које је изрекао: „Зар ти није било довољно, блуднице, што си искварила цео наш град. Шта треба да значи ова мода коју приказујеш данас својим љубавницима – да ли то значи да си одбацила своју распуштеност и да си се обукла у скромност и смерност? Када си раније долазила код мене твој израз лица и изглед су били другачији него данас. Била си обучена у лепу одећу и доносила си мало злата и тражила си скупоцену маст да би угодила својој развратности. Али гле! Данас је твоја одећа бедна и донела си много злата. Не разумем твоју промену. Због чега изгледаш тако? Или се обуци у одећу према својим могућностима, или купи мирис према својој одећи. Јер, ова помада не приличи, нити доликује тој хаљини. Да те није срео неки трговац који поседује велико богатство, а ти си можда приметила да му се не свиђа начин облачења који указује на развратност? Да ниси зато променила свој развратни изглед и обукла се у смерност, да различитим начинима облачења можеш задобити више богатства? Али, ако он воли такав изглед зато што је заиста честит човек, онда тешко њему! У шта је упао? У понор који је прогутао његову трговачку робу. Али те саветујем, као човек који ти жели добро, да отераш своје многобројне љубавнике који ти нису помогли од твоје младости, и да од сада потражиш једног мужа који може поправити твоју развратност“. 5. Ово је трговац парфемима мудро рекао блудници. Грешна жена је одговорила и рекла трговцу након његовог говора: „Немој ме ометати, о човече, и немој ме задржавати својим испитивањем. Тражила сам ти миришљаву маст, не бесплатно, платићу ти њену цену без приговарања. Узми злата онолико колико тражиш и дај ми скупоцену маст. Узми себи оно што није трајно, а дај ми оно што је трајно и ја ћу отићи Ономе који је трајан и купићу оно што је трајно. А што се тиче тога што си рекао о трговцу, данас ме је срео Човек који поседује изобилно богатство. Ја сам отела од њега и он је отео од мене. Он је мене лишио мојих преступа и грехова, а ја сам од њега отела његово

76

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

богатство. А у вези тога што си рекао о мужу, задобила сам за себе Мужа на небесима, чија је власт вечна и његово Царство се неће расути“. Она је узела помаду и отишла својим путем. 6. Отишла је у журби, а Сатана ју је видео и разбеснео се и много се ожалостио у својим мислима. У вези са једним се радовао, а опет, у вези са другим се растужио. Он се радовао у својим мислима због тога што је она носила мирисно уље, али је био уплашен због тога што се обукла у скромну одећу. Зато се прилепио за њу да је прати, као што пљачкаш прати трговца. Слушао је шапате њених усана да би чуо глас њених речи. Он је марљиво гледао њене очне јабучице да би запазио куда је усмерен поглед њених очију, и како се кретао, кретао се њеним стопама да би опазио куда су њени кораци усмерени. Заиста је Сатана пун лукавства и способности да из наших речи сазна наше намере. Због тога нас је наш Господ научио да не дижемо глас када се молимо, да ђаво не би могао да чује наше речи и да нам се проближио и да нам се успротиви. Зато, када је Сатана схватио да не може променити њену намеру, он се обукао у одећу као човек и привукао се гомили младих, као њени љубавници из ранијег периода, а затим је почео овако да јој се обраћа: „Тако ти живота, жено, кажи ми куда идеш. Шта значи ова журба, јер си у већој журби него иначе? Шта значи ова твоја смерност, да ли то значи да ти је душа покорна као код слушкиње? Уместо одеће од финог лана, гле, ти си се обукла у просту одећу. Уместо наруквица од злата и сребра, на твојим прстима нема чак ни прстења. Уместо лепих сандала, на твојим стопалима нема чак ни излизане обуће. Објасни ми своје понашање, јер не разумем твоју промену. Да ли је неко од твојих љубавника умро, па идеш да га сахраниш? Ми ћемо ићи са тобом на погреб и саучествоваћемо са тобом у жалости“. 7. Грешна жена је одговорила и рекла Сатани након његовог говора: „Добро си рекао да идем да сахраним мртваца, оно што је умрло за мене. Грех мојих мисли је умро и идем да га сахраним“. Сатана је одговорио и рекао грешној жени након њених речи: „О жено, дођи мени, кажем ти да сам ја први од твојих љубавника. Ја нисам као ти и стављам своје руке на тебе. Даћу ти поново више злата него раније“. 8. Грешне жена је одговорила и рекла Сатани након његовог говора: „Уморна сам од тебе, о човече, и више ниси мој љубавник. Задобила сам за себе мужа на небесима, Он је Бог који је изнад свега и његова власт је вечна и његово Царство се неће расути. Јер гле, у твом присуству ја говорим, и рећи ћу поново и не лажем. Ја сам била служавка Сатанина од свог детињства до овога дана. Била сам мост и он је прелазио преко мене и уништила сам хиљаде људи. Шминка за очи је ослепела моје очи и била сам слепа међу многима које сам ослепела. Изгубила сам вид и нисам знала да постоји Онај ко дарује светлост онима који су слепи. Гле, идем да добијем светло за своје очи и помоћу те светлости да подарим светло многима. Била сам чврсто свезана и нисам знала да постоји Онај ко руши идоле. Гле, идем да моји идоли буду уништени и на тај начин да уништим бесмислице многих. Била сам рањена и нисам знала да постоји Онај ко превија ране, и гле, идем да моје ране буду превијене“. Ове ствари је блудница рекла Сатани у својој мудрости, а он је јецао и озлоједио се и јадиковао и гласно је повикао и овако је говорио: „Победила си ме, о жено, и не знам шта ћу учинити“. 9. Чим је Сатана схватио да не може променити њену намеру, почео је да јадикује у себи и овако је говорио: „Од овог тренутка је ишчезла моја поноситост, и понос свих мојих дана. Како ћу јој поставити замку, кад се она високо уздиже? Како ћу је гађати стрелом, наиме њу чији су бедеми постојани? Зато ћу отићи код Исуса, и гле, она ће сад ступити код њега, и говорићу му овако: „Ова жена је блудница“! Можда ће је он одбацити и можда је неће прихватити. И рећи ћу му овако: „Ова жена која ти је дошла је жена која је блудница. Она је водила људе заробљене њеним блудом. Она је обесвећивала друге од своје младости. Али ти, о Господе, јеси праведност. Сви људи наваљују да те виде. И ако те човечанство види да си говорио са блудницом, сви ће побећи од тебе и нико те неће прихватити“.“

77

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

10. Ово је Сатана говорио у себи, али се није покренуо. Затим је променио ток своје мисли и овако је говорио: „Како ћу ступити пред Исуса, кад он зна све тајне ствари. Он зна мене и ко сам ја, да моја намера није никада добра. Ако ме случајно прекори, ја нећу успети и сви моји трикови ће бити протраћени. Отићи ћу у кућу Симонову, јер њему тајне ствари нису познате, и у његово срце ћу сместити ово. Можда се он може ухватити на ту удицу. И ово ћу му рећи: „Живота ти, Симоне, реци ми, овај човек који борави у твојој кући, да ли је то праведна особа, или је пријатељ оних који чине зло? Ја сам богат човек и човек који поседујем имања, и желим као и ти да га позовем да би могао да дође и благословити мој иметак“.“ 11. Симон је одговорио и овако је рекао зломе, након његових речи: „Од дана када сам га први пут видео, нисам приметио развратност у њему, него тишину и мир, одмереност и уљудност. Он болесне исцељује без надокнаде и заражене он бесплатно лечи. Он приступа, и стаје поред гроба, и позива, и мртвац устаје. Јаир га је позвао да његову ћерку подигне у живот (Мк. 522), верујући да је он може подићи. Док је ишао путем са њим, излечио је оболелу жену, која је ухватила руб његове одеће и крадом задобила исцељење од њега. И њен бол који је био тежак и оштар, одмах ју је прошао. Он је отишао у пустињу и видео гладне (Мт. 1415), како су били малаксали од глади. Он им је заповедио да седну на траву и нахранио их је у својој милости. На броду је спавао, по својој жељи (Мк. 437), и море око ученика се узбуркало. Он је устао и укорио таласе и настало је велико спокојство и мир. Удовицу (Лк. 711), која је неутешна пратила свог сина јединца, на путу ка гробу он је утешио. Он је њој предао сина и развеселио је њено срце. Човека који је био слеп и нем (Мт. 1222) он је исцелио својим гласом. Губаве је очистио својом речју. Телесним удовима одузетога (Мт. 92) он је повратио снагу. Слепоме човеку, растуженом и исцрпљеном, он је отворио очи (Јн. 91) и слепи је видео светлост. И двојици других који су га преклињали (Мт. 2030), одмах је отворио очи. Што се мене тиче, чувши на овај начин издалека славу тог човека, позвао сам га да благослови мој иметак и да благослови сва моја стада и крда“. 12. Сатана је одговорио и рекао Симону након његових речи: „Не хвали човека на његовом почетку, док не сазнаш његов крај. До сада је овај човек трезан и његова душа не ужива у вину. Ако он оде из твоје куће и не буде разговарао са блудницом, тада ће он бити праведан човек и неће бити пријатељ оних који чине грех и неморал“. Такве ствари је Сатана у свом лукавству говорио Симону. Затим се притајио и сместио се подаље, да види шта ће се одиграти. 13. Грешна жена, пуна преступа, прилепила се вратма. Она је склопила руке у молитви и овако је говорила молећи се усрдно: „Благословени Сине који си се спустио на земљу због искупљења и спасења људи, немој затворити своја врата пред мојим лицем, јер ти си ме позвао, и гле, дошла сам. Знам да ме ниси одбацио. Отвори ми врата своје милиости и благодати, о мој Господе, да бих могла ући и наћи уточишта у теби од злога и оних који му служе! Ја сам била врабац и грабљива птица ме је гонила, а ја сам побегла и нашла заштиту у твом гнезду. Била сам јуница и јарам ме је рањавао и ја ћу заокренути своја лутања ка теби. Положи на мене ивицу твога јарма, да бих га могла узети на себе и радити са твојим биковима“ (Мт. 1129-30). Овако је блудница говорила пред вратима са много суза. Господар куће је промотрио и видео је блудницу, и боја и изглед његовог лица су се променили, па је почео овако да јој се обраћа, наиме блудници, на почетку свога говора: „Одлази одавде, о блуднице, јер овај човек који се налази у нашој кући је праведан човек, а они који су његови сапутници и пратиоци су беспрекорни. Зар ти није довољно, блуднице, што си искварила читав град? Честите си искварила без постиђености, опљачкала си сирочиће и ниси се зацрвенела, и похарала си трговачку робу од трговаца, а ниси ни променила израз лица, нити си се застидела. Нека се твоје срце и твоја душа угледају на оно шта овај човек ради. Али, од њега у твојој мрежи неће бити плена. Јер, овај човек је заиста праведан и они који су у његовом друштву су без мане“.

78

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

14. Грешна жена је одговорила и рекла Симону када је завршио: „Ти си заиста чувар врата, ти знаш ствари које су тајне! Ја ћу изнети ствар на гозби и ти нећеш бити крив због тога. И ако било ко буде желео да ја уђем, он ће ми заповедити и ја ћу ући“. Симон је одступио и затворио врата, и отишао је и стао подаље. И дуго времена је оклевао и није изнео ствар на гозби. Али Онај који зна шта је скривено позвао је руком Симона и рекао му: „Симоне, заповедам ти да дођеш овамо, има ли кога да стоји пред вратима? Ко год то био, отвори му да може ући. Нека добије оно што му је потребно и нека иде. Ако је гладан и жељан је хлеба, гле, у твојој кући је трпеза живота. Ако је жедан и жуди за водом, гле, благословени извор се налази у твом пребивалишту. И ако је болестан и моли за исцељење, гле, велики Лекар је у твојој кући. Допусти грешницима да ме угледају, јер за њихово добро сам унизио себе. Нећу се вазнети на Небо, у боравиште из којег сам дошао, док на раменима не вратим овцу која је залутала из куће свог Бога Оца, и док је не уздигнем на својим раменима и не однесем је на рајске висине“. Симон је одговорио и овако је рекао Исусу, када је он престао да говори: „Мој Господе, ова жена што стоји пред вратима је блудница, она је развратна и није рођена као слободна и упрљана је од свог детињства. А ти, мој Господе, си праведан човек, и сви желе да те виде, и ако те људи виде да си разговарао са блудницом, разбежаће се сви људи који су ти блиски и нико те неће прихватити“. Исус је одговорио и овако је рекао Симону, када је завршио са причањем: „Отвори му нека уђе ко год да је, и нико те неће окривити, и иако су му преступи многобројни, без замерке ти заповедам да га примиш“. 15. Симон је приступио и отворио врата и почео је да говори овако: „Хајде уђи и испуни оно што желиш ономе који је исти као и ти“. Грешна жена, пуна преступа, је прошла и стала крај Христових стопала и склопила је руке у молитви и овим речима је говорила: „Моје очи су постале реке које не престају да квасе поља и данас оне перу ноге онога који се бори за грешнике. Нека те не ожалости што ће ова коса, бујна у праменовима од мог детињства до данашњег дана, обрисати ово свето тело. Устима која су љубила разврат немој забранити да пољубе тело које ослобађа од преступа и грехова“. Ово је блудница рекла Исусу са много суза. И Симон је стајао удаљен да види шта ће јој Исус учинити. Али, Онај који зна ствари које су скривене дао је знак Симону да дође и рекао му: „Гле, рећи ћу ти Симоне да је твоје размишљање у вези блуднице. У свом уму замишљаш и у својој души говориш: „Назвао сам овог човека праведним, и гле, блудница га грли“. O Симоне, била су два дужника који су имали једног зајмодавца, један му је дуговао петсто новчића, а други је дуговао педесет. И када је зајмодавац видео да они немају баш ништа, смиловао се и опростио им је њихова дуговања. Који од њих треба да прикаже већу захвалност? Онај коме је опроштено петсто, или онај коме је опроштено педесет?“ Симон је одговорио и овако је рекао Исусу када је завршио са говором: „Онај коме је опроштено пет стотина треба да покаже већу захвалност“. Исус је одговорио и овако је рекао: „Ти си онај који дугује пет стотина, а ова жена дугује педесет. Гле, дошао сам у твоју кућу, о Симоне, и ниси донео воде за моје ноге, а ова жена о којој говориш да је била блудница, она која је од свог детињства упрљана, опрала је моје ноге својим сузама и својом косом их је обрисала. Зар треба да је отерам, о Симоне, а да не прими опроштај? Заиста, заиста ти кажем, писаћу о њој у јеванђељу. Иди, о жено, твоји греси су опроштени и сви твоји преступи су надокнађени од сада до краја света“. Нека би нас Господ урачунао као достојне да чујемо његове следеће речи: „Ходите, уђите благословени Оца мојега, наследите Царство које је припремљено за све који ће испунити моју вољу и држати све моје заповести“. Њему нека је слава, а нама милост и благодат, у сва времена. Амин. Амин.

79

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

О милостивом Самарјанину (Лк. 1025-37) (Св. Кирило Александријски) Јеванђеље по Луки 1025-37: И гле, законик неки устаде и кушајући га рече: „Учитељу, шта ми треба чинити да наследим живот вечни“? А он му рече: „Шта је написано у Закону? Како читаш“? А он одговарајући рече: „Воли Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом и свом снагом својом и свим умом својим и ближњега свога као самога себе. А он му рече: „Право си одговорио, то чини и живећеш“. А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: „А ко је ближњи мој“? А Исус одговарајући рече: „Човек неки је силазио из Јерусалима у Јерихон и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. Случајно пак, силазио је оним путем неки свештеник и видевши га, прође. А тако и левит, кад је био на оном месту, приступивши, погледа га и прође. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га виде сажали му се; И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара, па даде гостионичару и рече му: „Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим“. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што беше запао међу разбојнике“? А он рече: „Онај који му милост учини“. А Исус му рече: „Иди, па и ти чини тако“. Најбеднија54 зараза, моји вољени, јесте дволичност и лицемерје у нашим делима и понашању, и то када се човек претвара да упућује пријатне речи, а језик му је премазан, да тако кажемо, медом обмане, док му је срце пуно крајње огорчености. О таквима говоримо речима једног од светих пророка: „Језик им је стрела смртна, говори превару. Устима говори о миру са пријатељима својим, а у срцу му је мржња и намешта заседу“ (Јер. 98). И опет: „Речи су им блаже од уља, а ипак су стреле“ (Пс. 5521), и овиме се мисли да имају силу стрела које су испуштене из лукова и падају са жестином. Доказ за ову моју тврдњу је на дохват руке. Хајде да испитамо законикове речи, хајде да му скинемо са лица лажни изглед благонаклоности, хајде да оголимо његово сплеткарење, хајде да видимо да његове угодне речи извиру из преваре и да приметимо лукавство које скривају. „И гле“, каже се, „законик неки устаде и кушајући га рече: „Учитељу, шта ми треба чинити да наследим живот вечни“?“ Овде под „закоником“ блажени јеванђелиста мисли, по јудејском обичају, на онога који је упознат са Законом Мојсијевим, или бар на некога кога прати глас да зна тај Закон, иако га у стварности не познаје. Овај човек је замислио да би могао ухватити Христа у клопку, а на који начин, то ћу споменути. Извесни сплеткароши, који су навикли да причају без неке одређене сврхе, тумарали су свуда по Јудеји и самом Јерусалиму оптужујући Христа и говорећи да он учи како од Мојсијевих заповести нема користи и да не обраћа пажњу на Закон који је од старине дат оцима, док он сам уводи нова учења, и да говори свима који се боје Бога ствари из своје главе, које нису биле у складу са Законом датим од старине. А чак и тада је свуда било верника који су одбацивали речи ових људи и који су прихватали поруку јеванђеља која је спасавала. Због тога законик желећи, или чак предвиђајући да је способан да ухвати Христа у замку и да га наведе да каже нешто против Мојсија и

54

Ово је 68. беседа св. Кирила Александријског (376-444.) на јеванђеље по Луки.

80

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

да изјави да је његово учење далеко боље од заповести која је предата преко Мојсија, приближио се да га искуша и питао је: „Шта ми треба чинити да наследим живот вечни“? Али, свако ко у потпуности разуме тајну оваплоћења, може му ваљано одговорити: „Да познајеш Закон и значење његовог скривеног учења, не би ти промакло ко је онај кога си се држнуо да искушаш. Јер, ти мислиш да је он обичан човек и само то, а не да је то Бог који се појавио у људском облику, који зна шта је тајно и који може загледати у срца оних који му прилазе. На много начина ти је Емануил приказан у сенкама и сенчењу Мојсијевом. Видео си га тамо да је жртвован као јагње, али је ипак победио рушитеља и уништио је смрт својом крвљу. Видео си га у уређењу ковчега завета у који је био положен Божански Закон, јер, он је у свом светом телу био као у ковчегу, пошто је он Реч Бога Оца, Син који је рођен од њега по природи. Видео си га као заклопац у шатору од састанка, око кога су стајали Херувими, јер је он био наш заклопац за опроштење грехова (2Мој. 2517-18; 3Мој. 162,1416 ). Да! Чак и као човека су га славили серафими, који су разумне и свете силе са висине, јер они стоје око његовог божанског и узвишеног престола. Видео си га као свећњак са седам светиљки у Светињи над светињама, јер је изобилна Спаситељева светлост за оне који хитају у унутрашње светилиште. Видео си га као хлеб који је стављен на сто, јер он је живи хлеб који је сишао са неба и даје живот свету (Јн. 651). Видео си га као бакарну змију, која је подигнута високо као знак и која је лечила од уједа змија када се погледа на њу. Тако исто, иако је он био као ми, према томе, и у облику онога што је зло, пошто је био у нашем облику, ипак је он по природи добар и наставља да буде оно што је био. Јер, змија је знак зла. Али ипак, тако што је подигнут и због тога што је издржао крст за нас, он је учинио да су немоћни уједи оних разумних змија које нису ништа друго до Сатана и зле силе под његовом влашћу“. Али, иако је законика пратио углед да је учен у Закону Мојсијевом, ипак је Христос, који је назначен сенкама и сенчењем и наговештавајима Закона, био законику потпуно непознат, иако је од старине најављиван речима светих пророка. Да он није био потонуо у потпуно незнање, како би могао да приђе Христу као обичном човеку? Или, како би се усудио да искуша Бога који испитује срца и утробе (Пс. 79) и од кога се ништа у нама не може сакрити? Јер, он је питао: „Учитељу, шта ми треба чинити да наследим живот вечни“? Зашто га називаш учитељем, кад не желиш да се посветиш учењу? Правиш се да одајеш почаст ономе за кога се надаш да ћеш га ухватити у замку, и умилне и пријатне речи стављаш као мамац на удицу? Али, шта ти желиш да научиш? Питао је: „Шта ми треба чинити да наследим живот вечни“? Примети још једном, молим те, пакост у закониковим речима. Јер, он је могао питати: „Шта треба да чиним да се спасем, или да будем по вољи Богу и да примим награду од њега“? Али, он је прешао преко овога, и користи управо Спаситељеве изразе, тако га исмевајући. Пошто је наш Спаситељ Исус Христос имао обичај да стално прича о вечном животу свима који су му прилазили, надувени законик, да би му се наругао, као што сам већ рекао, користи његове изразе. Сада, да си заиста желео да научиш, чуо би од Христа ствари које воде вечном животу. Али, пошто га искушаваш на покварен начин, нећеш чути ништа друго до оне заповести које су дате од старине преко Мојсија. Мојсијев Закон није садржао обећање о вечном животу као награду за држање заповести, него само обећања у вези живота овде и благослове за овоземаљски живот (3Мој. 26). Зато је Христос питао: „Шта је написано у Закону? Како читаш“? И, на закониково понављање онога што је прописано Мојсијевим Законом, као да кажњава његову пакост и прекорева његов злонамеран мотив Христос је, пошто зна све, рекао: „Право си одговорио, то чини и „живећеш“.“ И тако, законик није ухватио свој плен, далеко је промашио мету, његова безбожност га није довела до успеха, убод зависти је неутралисан, мрежа његове преваре је поцепана у парчад, оно што је сејао није донело плода, његов труд није донео корист и као нека лађа коју је несрећа надвладала, он је доживео горак бродолом.

81

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Хајде зато да викнемо на њега речима пророка Јеремије: „Нађен си и ухваћен си, јер си устао против Господа“ (Јер. 5024). Али пошто, као што сам рекао, није уловио своју жртву, наглавачке је пао у сујету. Пожурио је од једне јаме ка другој, од замке ка замци, од преваре ка гордости. Греси су га, да тако кажемо, уступали један другом и он је бацан свуда. Један грех, чим би га се дохватио, бацао га је другом и добацивао га је где год је било прилике и лако је учинио да лута од пропасти у пропаст. Он не пита да би могао научити, него као што јеванђелиста каже, „желећи себе да оправда“. Примети како је од самољубља, као и од гордости, он бесрамно узвикнуо: „А ко је мој ближњи“? Па зар нема никог, о закониче, да је као ти? Да ли се уздижеш изнад свих? Немој бити уображен. Сети се да писац Прича Соломонових каже да су „мудри они који познају себе“ (ПСол. 1310 LXX). Дакле, законик је узвисивао себе и говорио је горде ствари и разметао се у празној уображености. Али, научио је од Христа да, пошто је лишен љубави према својим ближњима, он поседује само пуко занимање и звање зато што је учио Закон, од чега нема користи уопште. Јер, Бог који је над свима више гледа на дела и не даје похвалу за празна и измишљена занимања. (А старозаветне заповести о љубави према Богу и ближњем јеванђеље није променило, него их је проширило, тако да оне не обухватају више само припаднике једног народа, као што је било у Старом завету, него обухватају све оне који су наше природе, а и ове треба да волимо више него себе, следујући пример Господа, који је положио свој живот за своје пријатеље. Јер, ко је наш ближњи доказује се, не по људским доказима или мерилима, него тиме што је неко исте природе као и ми, и онај ко је смеран и кротак много лакше схвата ко је његов ближњи, него онај ко је горд и охол. А рањени човек јесте људска природа коју је Господ наш Исус Христос преузео на себе и однео у гостионицу, наиме, Цркву, која је заједничко прихватилиште за све, и они који су из другог народа нису више искључени, јер је заповест дата да се науче сви народи. У том прихватилишту се ране могу много боље исцелити него поред пута, и за испуњавање свих човекових потреба Христос даје црквеним пастирима два динара, а то су два Завета, која оба на себи, као и новац, имају утиснут лик истог небеског Цара, пошто су надахнути Светим Духом. А овима црквени пастири треба да додају још свог рада, који неће остати без награде. Јер, шта год потроше још уз то, Христос ће им доплатити на Другом доласку).55 Тако, Спаситељ врло вешто плете причу о човеку који је пао у руке разбојницима, говорећи и то да је, када је лежао полумртав и на врхунцу несреће, поред њега прошао свештеник, а на исти начин и левит, не осетивши према њему ни најмањи осећај људскости, нити га помазавши уљем саосећајне љубави, него баш супротно, они су се показали да су без саосећања и као окрутни према њему, али је неко из другог народа, Самарјанин, испунио закон љубави. Зато је Спаситељ исправно питао: „Шта мислиш, који је од оне тројице био ближњи ономе што беше запао међу разбојнике“? А законик је одговорио: „Онај који му је учинио милост“, и на ово је Христос додао: „Иди, па и ти чини тако“. Видео си, о закониче, и доказано је причом да ни једном човеку не користи да се ослања и поуздава на празна именовања и да се поноси због безначајних и смешних титула, докле год их не прате изврсна дела. Свештеничко достојанство није на корист ономе који га носи, а тако исто и добар глас да је неко изучио закон није на корист онима о којима се тако прича, докле год се они не истичу такође и у делима. Јер гле, венац љубави је исплетен за онога који воли свог ближњег, а доказало се да је то Самарјанин. И он није био одбачен због овога. И онај који је био најистакнутији међу апостолима, наиме благословени Петар, посведочио је ово када је рекао: „Заиста видим да Бог не гледа ко је ко, него је у сваком народу њему драг онај који га се боји и чини

Пошто је у овом тумачењу св. Кирило посветио мало пажње самој причи, јер се углавном бави закоником и његовим мотивима, људи који су уређивали катене су у ову беседу убацили део од Теофилахта Охридског. Део „А старозаветне заповести о љубави... Христос ће им доплатити на Другом доласку“ су парафраза Теофилахтовог тумачења. 55

82

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

праведна дела“ (Дап. 1034-35), пошто Христос, који воли наше врлине, прихвата све који су вредни у добрим делима, коме и са киме нека је слава и власт Богу Оцу са Светим Духом увек и заувек. Амин.

Тумачење расецања слуге (Лк. 1242-46) и таме најкрајње (Мт. 2530) (Ориген) Јеванђеље по Луки 1242-46: А Господ рече: „Ко је, дакле, тај верни и мудри управитељ, којег ће поставити господар над слугама својом да им даје оброк на време? Благо слуги ономе којег господар његов, дошавши, нађе да чини тако. Заиста вам кажем, над свим имањем својим поставиће га. Ако ли каже слуга тај у срцу своме: „Неће мој господар још за дуго доћи“, и почне тући слуге и слушкиње, и јести и пити и опијати се; Доћи ће господар тог слуге у дан кад не очекује и у час кад не зна и расећи ће га, и део његов метнуће с невернима“. Судбина56 за коју се говори у јеванђељима да је задесила неверне слуге које ће, каже се, бити расечене напола (Мт. 2442-51; Лк. 1242-46) и део њихов стављен са неверницима, као да ће део који није њихов бити отпремљен на друго место, без сумње указује на неку врсту казне за оне чији је Дух, чини ми се, приказан да је одељен од душе. Јер, ако је овај Дух божанске природе, односно разуме се да је то Свети Дух, ми ћемо разумети да се то говори за дар Светога Духа: да када је, да ли крштењем или благодаћу Духа, реч мудрости, или реч знања, или неки други дар дарован човеку, али се њиме није правилно управљало, то јест закопан је у земљу или је везан у мараму, дар Духа ће се сигурно повући од те душе и други део који остане, односно суштина душе, добиће своје место са неверницима, пошто је одсечен и одељен од Светога Духа са којим је, сједињујући себе са Господом, требало да буде један дух. Сада, ако се ово не треба разумети као да говори о Духу Божијем, него о природи саме душе, бољим делом ће се звати оно што је начињено по образу и подобију Божијем, док ће други део, онај који је касније, кроз пад душе који је уследио употребом слободне воље, преузет од стране људских бића супротно природи првобитног стања чистоте – овај део, будући да је пријатељ и љубитељ материје, биће кажњен судбином неверника. Постоји такође и трећи смисао у којем се ово расецање може разумети: наиме, да као што се за сваког верника, чак иако је најмањи у Цркви, каже да о њему брине анђео за кога је Спаситељ рекао да стално гледа лице Бога Оца (Мт. 1810), и као што је сигурно да је овај анђео једно са оним кога чува, тако ако верник постане недостојан због непослушности, каже се да се анђео Божији узима од њега, и тада тај његов део – део, наиме, који припада његовој људској природи – будући одсечен од божанског дела, добија место заједно са неверницима зато што се није верно држао опомена анђела којег му је Бог доделио. А таму најкрајњу, по моме мишљењу, треба разумети не као неку тамну околину без икакве светлости, него као особе које, будући загњурене у таму потпуног незнања, јесу стављене ван досега било какве светлости разумевања. Морамо видети, такође, да ли ово није можда значење израза: да као што ће свети примити она тела у којима су живели у светости и чистоти у условима овога живота, светла и величанствена после васкрсења, тако ће исто и зли, који су у овоме животу волели таму греха и мрак незнања, можда бити обучени у таму и тамна тела после васкрсења, тако да би се сама тама 56

Oво је одељак из Оригенове књиге „О првим начелима“ (2. књига, 10. поглавље, 7. и 8. стих)

83

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

незнања, која је током овога живота освојила умове унутар њих, могла појавити у будућности као спољашњи прекривач њихових тела. Слично гледиште се може прихватити и у вези тамнице. Нека ова објашњења, која су скраћена колико год је то било могуће, да би поредак наше расправе у међувремену могао бити сачуван, буду довољна за садашњу прилику.

Прича о блудном сину (Лк. 1511-32) (Св. Амвросије Милански) Јеванђеље по Луки 1511-32: И рече: „Човек неки је имао два сина, И рече млађи од њих оцу: „Оче, дај ми део имања што припада мени“. И он им подели имање. И после неколико дана покупи млађи син све своје и отиђе у земљу далеку и тамо расу имање своје живећи развратно. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној и он поче оскудевати. И отишавши прибио се код једног грађанина оне земље, и он га је послао у поље своје да чува свиње. И желео је да напуни стомак свој љускама махунарки које су свиње јеле и нико му није давао. А кад је дошао себи, рече: „Колико унајмљених слуга у кући мога оца имају изобиље хљеба, а ја умирем од глади! Устаћу и отићи ћу оцу своме, па ћу му рећи: „Оче, сагрешио сам небу и теби, И више нисам достојан назвати се сином твојим, прими ме као једног од својих унајмљених слуга“.“ И уставши отиђе оцу своме. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се и потрчавши загрли га и пољуби. А син му рече: „Оче, сагрешио сам небу и теби и више нисам достојан назвати се сином твојим“. А отац рече слугама својим: „Изнесите прву57 хаљину и обуците га и ставите му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено, па закољите да једемо и да се веселимо. Јер, овај син мој беше мртав и оживе, и изгубљен беше и нађе се“. И почеше се веселити. А син његов старији је био у пољу и долазећи, када се приближио кући, чуо је певање и играње. И дозвавши једнога од слуга, питао је: „Шта је то“? А он му је рекао: „Брат је твој дошао и отац твој је заклао теле угојено што га је здравог дочекао“. А он се расрдио и није хтео да уђе. Тада изађе отац његов да га моли. А он одговарајући рече оцу: „Ето служим те толико година и никад нисам преступио заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А чим је дошао тај твој син, који је прождерао своје имање са блудницама, заклао си му теле угојено“. А он му рече: „Чедо, ти си стално са мном и све што имам је твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе се“.“ 212: Чак58 иако смо протраћили наше духовно наследство јурећи за земаљским задовољствима, не смемо бити уплашени. Јер, Бог Отац је вратио Сину благо које је он поседовао, а то је богатство 57 58

Овако је у латинском тексту, код нас у Лк. 1522 пише „најлепшу хаљину“. Ово је одељак из „Тумачења јеванђеља по Луки“ (7. књига, поглавља 212-243) св. Амвросија Миланског.

84

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

вере које се никад не може потрошити. Чак и ако је он већ дао све, све је и даље његово, јер он не губи оно што даје. Никад се немој бринути и мислити да он не жели да му се вратиш, јер „Бог не ужива у губитку оних који живе“ (Прем. 113). Примети само како он жури да нас дочека. Он ће нас загрлити, јер „Господ подиже оне који су пали“ (Пс. 1468), и он ће нас пољубити. Овај пољубац је залог нежне љубави. Он ће ти дати хаљину, прстен и обућу. Можда си стрепео од некакве грдње и увреде, уместо тога он обнавља твоје достојанство. Можда си се плашио казне, уместо тога он ти даје пољубац. Можда си се бојао прекора, уместо тога он припрема гозбу и весеље. Али, сада је време да објасним ову причу. 213: „Човек је имао два сина, и млађи син му је рекао: „Дај ми мој део имовине“ (Лк. 1511-12).“ Примети на који начин је божанско наследство дато онима који га затраже! И немој мислити да је отац погрешио што је дао наследство млађем сину. Нико није малолетан у Царству Небеском и вера не осећа терет година. У сваком случају, момак који је тражио имовину је мислио да је способан да прими наследство. Авај, да се само није удаљио од свог оца, не би доживео неприлике због своје младости! Али, он је отишао у страну земљу, и то што је почео да троши свој новац је била заслужена последица његовог неприличног поступка, јер је он, на крају крајева, удаљио себе од Цркве. Као што сам рекао, он је напустио свој дом и отишао је у страну земљу, далеко, далеко. 214: Може ли било које прогонство бити веће од прогонства из себе самог и самог свог бића? Он је био одвојен не само просторно, него и самим својим начином живота. Не само што је отишао у страну и далеку земљу, него је и оставио за собом занимања и послове који су некад били његови. И нису га само далеки свет и пространо море одвојили, него је и његово сопствено понашање од њега начинило прогнаника. Ко год се одвоји од Христа постаје прогнаник из своје постојбине и постаје грађанин овога света. Али ми остали „нисмо странци и дошљаци, него грађани Светиње и куће Божије“ (Еф. 219). Јер, „ми који смо некада били далеко, постали смо близу крвљу Христовом“ (Еф. 213). Хајде да не будемо сурови према онима који се враћају из далеке земље, узимајући у обзир да смо и ми такође некад становали у удаљеној земљи, као што нас Исаија подсећа. Слушај: „И онима који седе у земљи где је сенка смрти, светлост је засијала“ (Иса. 92). Тако, далека земља је она земља у којој је сенка смрти. Али, ми који имамо Господа Христа близу као дах нашег лица (Плач 420), живимо у сенци Христовој. Због овога Црква говори: „Села сам у сенци онога за киме сам жудила“ (Пнп. 23). Али тај младић, живећи живот у разврату, протраћио је све дивне вредности своје природе. Пријатељу, дата ти је сличност са Богом, створен си по његовом обличју. Води рачуна да не уништиш ту сличност. Немој бити толико луд да је унаказиш. Ти си дело Божије. Немој рећи дрвеном балвану: „Ти си мој отац“ (Јер. 227). И немој да постанеш као балван, јер нас Свето писмо упозорава: „Нека они који праве идоле од дрвета постану као и они“ (Пс. 1158; 13518)! 215: „Настаде велика глад у земљи оној“ (Лк. 1514). Ово није била несташица хране, него губитак добрих дела и врлина. Може ли било која глад бити већа и грознија од ове? Заиста, глад нагриза свакога ко напусти реч Божију. Јер, „ми не живимо само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих“ (Лк. 44). Ако себе одвојиш од извора, ти постајеш жедан; ако себе лишиш богатства, ти постајеш сиромашан; ако себе одвојиш од мудрости, ти постајеш глуп; ако себе одсечеш од врлине, ти си уништен. Овај младић је за собом оставио блага мудрости и знања о Богу (Кол. 23), и тешко да може представљати изненађење то што је почео да осећа оскудицу и сиромаштво. Он је себе учинио странцем за дубине рајских богатстава. Он је трпео оскудицу и био гладан због тога што незасита жеђ за задовољствима никад не може да се утоли. Увек ће подносити глад они који не желе да се насите храном која је вечна. 216: „Затим је он отишао и везао се за једног од грађана“ (Лк 1515).

85

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Особа која се везује доводи саму себе у клопку, и изгледа да је тај „грађанин“ био принц овога света (Јн. 1430). Укратко, он је био послан да ради на имању – на истом оном имању које је купила особа која се изговарала због тога што није могла да дође на гозбу (Лк. 1418) – и он је добио да храни свиње. Нема сумње да су ово биле свиње у које је ђаво молио да му буде дозвољено да уђе. И након што је ушао у њих оне су навалиле стрмоглаво у море овога света (Мт. 832). Oво је њихова судбина због тога што су изабрале да живе у нечистоти и каљузи. 217: „И он је желео да напуни свој стомак љускама махунарки“ (Лк. 1516). Развратни људи се брину само да напуне свој стомак, јер „њима је стомак бог“ (Фил. 319). Љуске махунарки најбоље одговарају овој врсти људи, јер оне су меке споља, а не садрже било шта изнутра. Они напуне своје тело, али га не хране. Они товаре свој стомак, али без икакве користи. 218: Неки људи сматрају да свиње представљају чете демона, а љуске виде као закржљалу врлину говорника који су опијени својом сујетом и празном и бескорисном речитошћу. Будаластим завођењем вештог говора, лепим током богате речитости, звуком који створе, ови „философи“ заголицају уво, али не створе било шта што је заиста корисно и што поседује трајну вредност. 219: „И нико му није давао“ (Лк. 1516). Нико му није давао љуске зато што је ово била област без људи. Он је био у области онога ко никоме није господар, зато што они којима је он господар јесу ништа. „Јер, сви су народи ништа (наспрам Бога)“ (Иса. 4017). Нико сем Бога не може „оживети мртве и звати оно што не постоји као оно што постоји“ (Рим. 417). 220: „А кад је дошао себи, рекао је: „Колико унајмљених слугa у кући мога оца имају хлеба у изобиљу“ (Лк. 1517).“ Веома добро је речено: „када је дошао себи“, јер он је био изгнаник из себе, али се сада враћа Господу. Када се вратимо Богу, ми тада дођемо себи и поново пронађемо себе, а у одрицању од Христа ми се сами удаљавамо од себе. Ко су „унајмљене слуге“? Свакако су то они који раде за плату, то је стари Израиљ. Они нису пратили исправан пут из неке ревности за оним што је истинито и добро. Драж врлине није оно што њих привлачи, јер они су заинтересовани искључиво за стицање прихода и зараду. Али син, који у свом срцу има залог Светога Духа (2Кор. 122), не трага бедно за земаљском платом. Не, син је поседовао своја наследна права. Постоје такође и радници који су запослени да се старају о винограду. Ово су добре слуге – Петар, Јован и Јаков. Наш Господ им говори: „Дођите и учинићу вас да ловите људе као рибе“ (Мт. 419). Ови поседују изобиље не љуски, него хлеба. Они су чак успели и да напуне дванаест великих котарица са комадима који су преостали. Господе Исусе молим те, преклињем те, уклони празне љуске и дај нам истински хлеб! Јер, у Кући твога Оца ти си надзорник и онај који раздаје и дели. О, кад би нас само запослио као раднике, иако смо дошли веома касно! Јер, ти прихваташ раднике који дођу у једанаести час и дајеш им исте плате. Ти дајеш исте плате живота, али не и славе. Јер, није за све да приме венац и круну правде. То могу примити само они који су у стању да кажу: „Ратовао сам добар рат“ (2Тим. 47). 221: Не могу прећутати ово због извесних људи који – као што добро знам – говоре да ће одлагати до смрти благодат крштења или покајања. На првом месту, како знате да нећете умрети управо ове ноћи (Лк. 1220)? И затим, видевши да ништа нисте учинили, како можете очекивати да вам се да све? Хајде да се сложимо да постоји једна благодат, једна плата, али награда победе је нешто друго – а то је била награда за којом је апостол Павле стремио, и то са добрим разлогом. Након што је примио плату благодати, он је желео и награду такође (Фил. 314). Он је знао да постоји иста плата за све, али да ће неколико – само неколико – освојити победоносну палмину гранчицу. 222: Узевши у обзир да смо стигли до Господњег винограда, хајде да не изађемо из њега празних руку. Јер, добро је сакупити грожђе и добро је гледати оне који ту раде. Које је значење тога 86

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

што су радници добили посао у различито време истог дана, ако не то да је „хиљаду година у очима Господњим као дан јучерашњи, који се заврши и прође, и као стража ноћна“ (Пс. 904). Шта је ова ноћ, ако не ноћ која претходи дану који долази? И заиста, она је један час у ноћи, пошто је хиљаду година дан. Свети писац је знао важност овог дана када је рекао: „Исус Христос је исти јуче, данас и заувек“ (Јев. 138). Добро је знао да су ово многи делови једног дана онај који је написао следеће: „Ово је дан стварања неба и земље, дан када су они настали. У том дану је Бог створио небо и земљу и сваку биљку у пољу“ (1Мој. 24). Након што је већ описао претходних седам дана, он затим сабира у једном дану читаво дело стварања и тако показује да је по Господњем мерилу целокупно трајање света као један дан. Дан који је из света загњуреног у хаос и таму изронио у Божију дивну светлост. Ако је, дакле, укупно трајање света као један дан, онда можемо размишљати о вековима као да су часови. Другим речима, векови су многобројни часови. Сада, као што знамо, „дванаест је часова у дану“ (Јн. 119). У тајанственом смислу, „дан“ је Христос. Он има својих дванаест апостола који сијају небеском светлошћу и један прати другог у одговарајућем и складном поретку. 223: Према томе, да наставимо причу, отац породице излази ујутро да би прво и пре свега запослио раднике. Можда ови радници представљају оне који су од постанка света до времена потопа живели животе у исправности и чистоти, о којима Бог може рећи: „Говорио сам вам пре свитања дана и слао сам вам своје пророке“ (Јер. 254). „Трећи час“ почиње након потопа. Овај период обухвата Ноја и друге добре раднике који су послати у виноград. Сетите се како је Ноје постао, такорећи, опијен после свог ручка (1Мој. 921). Шести и наредни часови су осветљени заслугама Авраама, Исака и Јакова. У девети час свет већ тоне у пропаст и светлост врлине је залазила. Закон и пророци су осуђивали опадање морала које је тада преовладавало. Тада је дошао једанаести час и тада се десило да је свети долазак донео последњу светлост дана. Због овога Исус говори у јеванђељу: „Ходајте док имате светлост“ (Јн. 1235). 224: Али, сада се морамо вратити до оца оног блудног сина. Тиме што вам скрећем пажњу на пример покајања овог младића, ја не желим да кажем да смо ми дуго времена били удаљени од нашег Небеског Оца, нити страхујем због тога. Ми никад нисмо били одсутни. У ствари, ми смо сво време били у винограду. Да је он, такође, остао тамо, не би се отуђио од оца. Али, сада морам наставити са причом, јер се плашим да одлажем њихово помирење! Видите, отац није оклевао да се помири. Наш Небески Отац је и више него вољан да се помири када га ревносно замолимо. Зато хајде да научимо какав приступ треба да имамо кад тражимо опроштај од Оца Небеског. Чујте речи сина: „Оче“, рекао је (Лк. 1521). Какав опроштај, какву нежност видимо у ономе који, без обзира колико га је његово дете повредило, не забрањује му да га назива „оцем“. „Оче“, рекао је, „сагрешио сам небу и теби“ (Лк. 1521). 225: Таква је његова прва исповест пред ониме који је творац његовог живота, господар опроштаја, судија његовог греха. Заиста, Бог зна све, али ипак воли да чује како ми изражавамо жаљење и кајање. Јер, „устима се исповеда за наше оправдање“ (Рим. 1010). Помоћу исповести се смањује тежина граха, а признавањем унапред извлачи се жаока оптужбе. Јер, премудри Соломон каже: „Праведан човек прво оптужује себе“ (ПСол. 1817 LXX и Вулгата). У сваком случају, било би врло глупо да покушаш обманути онога који се не може обманути, а не ризикујеш ништа ако кажеш некоме оно што он већ зна. Исповеди се и онда ће се Христос умешати за тебе и имаћеш га као свог заступника пред Оцем Небеским (1Јн. 21). Исповеди се и Црква ће се заузети за тебе, заједница ће плакати са тобом. Немој да се плашиш да те неће чути. Заступник ти обезбеђује помиловање. Помиловање ти обећава опроштај. Твој Заступник те уверава, са очинском пажњом, да си се измирио. Веруј, зато што је он цео истина. Буди умирен, јер он је твоја снага. Христу је важно да се заузме за тебе, зато што је

87

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

он због тебе умро. Он не жели да његова смрт буде узалудна. Отац Небески такође има разлог да опрости, јер шта год Син жели, то жели и Отац. 226: „Сагрешио сам небу и теби“ (Лк. 1521). Он не помиње неки одређени грех, него указује да је његова душа, чинећи грехове, ослабила небеске дарове Светог Духа. Или он можда мисли да никад није требало да напусти наручје своје мајке, небеског Јерусалима. 227: „Нисам више достојан да се назовем твојим сином“ (Лк. 1521). Ово он каже због тога што се не треба хвалити грехом. Грешник, тако што постаје скроман, добија благодат да устане и да се уздигне. 228: „Прими ме као једног од умајмљених слугa“ (Лк. 1519). Он зна да постоји разлика између синова и унајмљених слуга, и између пријатеља и робова. Крштењем се постаје син, врлином се постаје пријатељ, радом се постаје унајмљени слуга, страхом се постаје роб. Али, чак и робови и унајмљене слуге постају пријатељи, будући да Исус каже: „Ви сте моји пријатељи ако радите оно што вам заповедам. Више вас не називам слугама“ (Јн. 1514-15). 229: На овај начин је он говорио. Али, није довољно говорити. Човек се мора вратити Оцу. Где треба да тражимо Оца? Где ћемо га наћи. Почни тако што ћеш да устанеш. Обраћам се онима од вас који су до сада наставили да седе и спавају. Због овога апостол говори: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих“ (Еф. 514). Неправда седи на гомили олова (Зах. 57), али Мојсију је Господ рекао: „Стани овде са мном“ (5Мој. 531). Христос бира оне који стоје усправно. Зато устани и трчи у Цркву. Ту ћеш наћи Оца, ту ћеш наћи Сина, ту ћеш наћи Светога Духа. 230: Онај који је чуо шта говориш у тајаним дубинама твога срца, изаћи ће ти у сусрет. И док си ти још на великој удаљености, он ће истрчати да те срдачно дочека. Он може да проникне у твоју душу. Он трчи да ти не би ни у ком случају оклевао и успоравао. И затим те он пољуби. Његово трчање да те сретне значи да он све зна унапред. Његов пољубац је његова нежност и израз очинске љубави. Он те грли да би те подигао оданде где лежиш. Ти лежиш ту натоварен гресима, лицем окренут ка земљи и он те диже да би се ти могао вратити на Небеса, где ћеш наћи истинског Творца твог живота. Христос те грли и ставља ти руке око врата, да би те ослободио од јарма ропства и да би га заменио својим благим и нежним јармом (Мт. 1130). Зар мислиш да није загрлио Јована онда када је Јован наслонио своју главу на груди Исусове (Јн. 1323)? На овај начин је Јован схватио како је Реч Божија била једно са Богом Оцем, јер заиста је овај апостол био уздигнут у висине. Христос те грли када каже: „Ходите к мени ви који радите и који сте натоварени, и ја ћу вас окрепити. Узмите мој јарам на себе“ (Мт. 1128). Овако ће те он загрлити, само ако се окренеш њему. 231: Затим су донети хаљина, прстен и обућа. Хаљина представља мудрост. Са овом хаљином апостоли прекривају голотињу тела, сваки од њих је умотан у њу. Они примају хаљину да заодену слабост својих тела силом духовне мудрости. У вези Мудрости Божије, односно Христа, Свето писмо говори: „Он у вину пере хаљину своју“ (1Мој. 4911). То је духовно рухо, то је свадбена одећа. Прстен је печат искрене вере и жиг истине. Обућа се односи на проповедање јеванђеља (Еф. 615). Примети да је син примио прву хаљину (Лк. 1522), прву мудрост – јер постоји још једна врста мудрости, која не зна за свете тајне. Он је примио печат у речима и у делима. И он је примио јемство да ће наставити у својим добрим намерама и у правом смеру, да се не би саплео о камен и повредио (Пс. 9112). Јер, да ђаво може да изазове његово спотицање и пад, он би прекинуо проповедање јеванђеља Господњег. Ова обућа која му је дата јесте спремност и приправност за јеванђеље (Еф. 615), која шаље људе да изађу на правац који је усмерен ка небеским добрима. Са таквом обућом ми не ходамо у складу са телом, него у складу са духом (Рим. 84). 232: Заклали су угојено теле. Ово значи да нам је милостиво дато да узмемо учешће у заједници светих тајни, хранећи се телом Господњим и постајући јаки у духовној врлини. Нико не може ово 88

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

постићи уколико се не боји Бога – јер страх од Бога је почетак мудрости (Пс. 11010; ПСол. 910). Нико не може узети учешћа у небеским тајнама, уколико није сачувао или повратио печат Духа и исповедио Господа. Они који имају прстен, имају Оца, Сина и Светог Духа – јер на њих је Бог ставио свој жиг. Бог, чија је Христос икона (2Кор. 44), је утиснуо овај жиг на нас. Он је ставио свој печат на нас и дао је залог Светог Духа у наша срца (2Кор. 122), да би ми могли знати да такав печат оставља онај печатни прстен који је дат у нашу руку и који је утиснут на наша срца, наша дела и наш свештенички позив. Тако, на нас је стављен жиг и ми смо запечаћени. То је као што смо прочитали: „Ви који верујете сте запечаћени Светим Духом“ (Еф. 113). 233: Такође, одговарајуће је то што Син Божији у причи описује како отац хита са угојеним телетом, јер ово је била жртва која се приносила за грех. Он је желео да нам покаже да је гозба коју је спремио небески Отац наше спасење, и да је радост Оца наше искупљење од греха. Ако повежете са Богом Оцем чињеницу да је Син његов постао жртва за наше грехе, овде можете видети да се Отац радује због тога што је повраћена изгубљена овца. Из овога је очигледно да Отац и Син деле једну и исту радост, и имају једно и исто дејство у оснивању Цркве. 234: Отац се радује због тога што је пронађен син који је био изгубљен и због тога што је сину који је био мртав враћен живот. Да није постојао, не би могао умрети. Нико не може умрети уколико прво не постоји. Зато, многобошци не постоје, али хришћани постоје. Као што сам и рекао малопре: „Бог је изабрао оно што није, да уништи оно што јесте“ (1Кор. 128). Овде можете видети једну јединствену слику читаве људске расе. Адам је био и Адам је постојао, и у њему смо сви ми постојали. Адам је умро и у њему смо сви ми умрли. Човечанство је, стога, обновљено и оживљено у истом оном човеку у коме је и умрло. Онај који је начињен по икони и обличју Божијем је стрпљиво поправљан прекомерном добротом Божијом. Шта је значење текста: „Бог је изабрао оно што није да уништи оно што јесте“? Значење је ово: он је изабрао многобошце, који су „били ништа“, да уништи стари Израиљ. 235: Ове речи се могу применити на оне који врше покајање. Да тако кажемо: нико не умире, уколико није већ живео. Тако многобошци не умиру, а ипак су мртви. Јер, свако ко не верује у Христа је увек мртав. Али, када су многобошци почели да верују, благодат их је оживела. Тако исто и покајник, када се каје враћа се у живот. 236: Одељак који следи одобровољава нас да благонаклоно гледамо на оне који се кају и примају опроштај. Ако смо немилосрдни према онима којима је опроштено, бићемо у великој опасности да и сами не добијемо опроштај од Господа. Ко си ти да се усудиш да преиспитујеш Господа у вези његових права да опрости ономе коме жели? Зар и ти сам не опрашташ онима којима желиш да опростиш? Он воли кад га неко замоли за нешто. Он воли кад га неко најупорније замоли за нешто. Да су сви безгрешни, како би Бог могао да показе своју милост? Ко си ти да завидиш Богу због његових права? 237: Због овога отац каже да греши старији брат, који се враћа кући са свог посла у пољу. Видите, овај човек је био заузет радом на имању и неупућен у оно што се тиче Духа Божијег (1Кор. 211). Он се жалио да нико никад није заклао чак ни јаре за њега. Јер, Јагње се не коље из зависти, него да уклони грехе света. Завидан човек захтева јаре, а безазлена особа жели само да Јагње буде жртвовано за њу. Ми знамо да је од двојице браће овај био старији. Завист чини да људи брже остаре. Ако он упорно захтева да остане напољу, то је због тога што га његова сопствена злоба и пркос искључују из породице. Он не може да поднесе песму и игру. Ово није била она врста неприродне музике која узбуђује страсти, нити је то био звук свирачких инструмената. Не, то је био мили склад људи чија је песма гласно одјекивала због тога што су били радосни, јер су видели грешника који је спасен. 238: Покажите ми само једну особу која мисли за себе да је праведна. Могу вас уверити да таква особа гледа трунку у оку свог ближњег (Лк. 641), а не види даску у сопственом оку. Колико је она 89

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

озлојеђена када неко, ко је дуго окајавао своје грехе и измолио опроштај, на крају буде примљен у благодат! Његове уши не могу поднети весело певање, радост и спокојство ових људи! Јер, у Цркви је симфонија. Људи свих година, и искусни и вешти у свакој врсти врлине, певају заједно у савршеној хармонији, као многобројне струне харфе. Као хорови они певају псалме – један хор се мења са другим – и на крају изговара велико „Амин“. Апостол Павле је добро знао ову симфонију, пошто он каже: „Певаћу својим духом, певаћу својом душом“ (1Кор. 1415). Ово је, у сваком случају, мој начин објашњавања ове приче. 239: Наравно, потпуно је у реду ако неко жели да разуме како ова два брата представљају два различита народа: да је млађи брат многобожачки народ, а да је старији брат Израиљ, који завиди свом брату зато што је стекао очев благослов, као што је Исав завидео Јакову (1Мој. 2734). Ово је оно што су Јудејци учинили. Они су негодовали и жалили се због тога што је Христос сео за сто са многобошцима (Лк. 530). Због овога они за себе захтевају јаре, жртву која је лошег мириса. Јудејци траже за јаре, хришћани траже за Јагње. Тако је Јудејцима дат Варава (Лк. 2318), док је Јагње за нас принето на жртву. Њима припада смрад злочина, нама опроштај греха – који даје слатку наду и чији је плод сочан и укусан. Захтевати јаре значи чекати антихриста, јер Христос је жртва која је пријатна ноздрвама. 240: Ово приговарање око јарета указује да су Јудејци упропастили и изгубили обреде својих древних жртвоприношења. Они нису имали користи од било чије крви, али је Црква имала корист од крви Христове. Крв пророка није била довољна да откупи Јудејце. Овај старији брат је дрзак. Он је као фарисеј који је оправдавао себе у оној својој уображеној молитви, који је замишљао да никад није прекршио било коју заповест Божију, док је у ствари све што је чинио било то да се држао слова Мојсијевог Закона (Лк. 1811). Било је бездушно од њега што је оптужио свог брата да је протраћио своје имање са блудницама. Требало је да запамти да су у погледу на оне као што је он, изречене ове речи: „Блуднице и цариници ће пре вас ући у Царство небеско“ (Мт. 2131). 241: Он стоји пред вратима. Он није избачен и искључен, него једноставно не жели да уђе. Он не може да схвати да је Божија воља да позове многобошце и да је слуга сада постао син; јер „слуга не зна шта Господар ради“ (Јн. 1515). Када је схватио Божију вољу, он је љубоморан. Мучи га радост Цркве и зато он стоји напољу. Тако, споља Израиљ слуша певање и симфонију. Он је и више него бесан због тога што чује да људи певају у хармонији – хармонији коју једино благодат може остварити – и он мрзи слогу веселог скупа. 242: Али отац, који је увек благ, жели да га спаси. Он говори: „Ти си стално са мном“ (Лк. 1531). Да, ти си стално са мном, било као Јудејац који је веран Мојсијевом Закону или као праведна особа у заједици са верним. Али, првенствено и највише си са мном ако престанеш да будеш љубоморан и завидан. 243: „Све што имам је твоје“ (Лк. 1531). Као Јудејац поседујеш тајне Старога завета, као крштена особа једнако поседујеш тајне Новога завета.

Прича о богаташу и убогом Лазару (Лк. 1619-31) (Св. Кирило Александријски) Јеванђеље по Луки 1619-31: Човек пак неки је био богат и облачио се у пурпур и фини лан и сваки дан се сјајно веселио. А био је неки сиромах, по имену Лазар, који је бачен59 пред врата његова гнојав, Овде је употребљен глагол βάλλω, који има и значење „бацити“, и у том смислу св. Кирило Александријски чита овај стих. 59

90

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

И желео да се насити мрвама које су падале са трпезе богатога, а још су и пси долазили и лизали гној његов. А кад је умро сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово, а умре и богаташ и сахранише га. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његовом. И он повика и рече: „Оче Аврааме, смилуј се на мене и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од свога прста да ми расхлади језик, јер се мучим у овоме пламену“. А Авраам рече: „Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла. Сада пак он се теши, а ти се мучиш. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтели одавде ка вама прећи, не могу, нити могу они одатле ка нама да прелазе“. Тада рече: „Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мојега, Јер имам петорицу браће, нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења“. Рече му Авраам: „Имају Мојсија и пророке, нека њих слушају“. А он рече: „Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се“. А он му рече: „Ако не слушају Мојсија и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити“. Када60 је Соломон узносио молитве за своје краљевство, он је од прилике рекао Господу: „Дај ми ону мудрост која борави крај твог престола“ и Бог га је наградио због тога што је искрено желео овакве благослове, јер нема ништа боље за човека од духовних дарова. Међу овим даровима, онај који је вредан нашег прихватања и онај који усавршава у благословености оне који буду убројани међу оне који су га достојни, јесте дар мудрости коју Бог дарује. Јер, она представља чуло вида за ум и срце и поседује познање сваке добре и корисне ствари. Такође, наша дужност је да будемо заљубљени у дарове као што су ови, да бисмо, будући сматрани достојним тих дарова, могли оправдано и без грешке приступити Спаситељевим речима. Јер, ово је корисно за наш духовни напредак и води нас ка беспрекорном животу вредном похвале. Зато дођите да бисмо, стекавши удео у мудрости која долази одозго, могли истражити значење приче која је пред нама. Ипак, мислим да је неопходно на првом месту поменути какве су биле околности које су довеле до тога да Христос исприча ове ствари, и шта је Христос намеравао да разјасни у изврсном приказу и описима приче која је пред нама. Тако, Спаситељ нас је усавршавао у вештини чињења добра и заповеда нам да напредујемо поштено у сваком добром делу и да будемо ревносни у украшавању себе лепотом која произилази из врлинског понашања. Јер, он жели да ми заволимо једни друге и да будемо спремни да пренесемо знање, да будемо брзи да пружимо и да будемо милостиви и марљиви у показивању љубави према сиромашнима и да одлучно и вредно истрајавамо у испуњавању ове дужности. И Христос је нарочито упозоравао богате овога света да буду брижни у извршавању овога, и да би их упутио на пут који у потпуности одговара светима, он је рекао: „Продајте своју имовину и дајте милостињу, направите себи вреће за новац које неће остарити и пропасти, и ризницу на небесима која се неће испразнити“ (Лк. 1233). Сада, заповест је заиста дивна и добра и спасоносна, али Христу није промакло да је већини немогуће да је изврше. Јер, људски ум је увек био, да тако кажемо, слаб и немоћан у извршавању оних дужности које су напорне и тешке, и одрицање од богатства и имовине и задовољства које они пружају није ствар која је у потпуности прихватљива било коме, будући да је ум

60

Ово су 111. и 112. беседа св. Кирила Александријског на јеванђеље по Луки.

91

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

у почетку обучен и заплетен, такорећи, у неподериве конопце који га везују за жељу према задовољству. Стога, пошто је добар и пошто воли људе, Христос им је обезбедио посебну врсту помоћи, да не би вечно и бескрајно сиромаштво следовало након богатства овде и да не би вечита патња уследила након задовољстава садашњег времена. „Начините себи пријатеље“, говори он, „богатством неправедним, да би вас кад оно нестане и кад осиромашите примили у вечна обиталишта“ (Лк. 169). Дакле, ово је савет онога који људима предаје нешто што могу испунити. „Јер ако“, он говори, „не можете бити наговорени да се одрекнете овог богатства које доноси љубав према задовољству и да продате своје поседе и разделите то онима који су у немаштини, будите бар вредни у испуњавању нижих врлина“. „Стекните себи пријатеље неправедним богатством“, то јест, немојте сматрати да ваша богатства припадају само вама. Широм отворите своју руку онима који су у сиромаштву, помозите онима који су у оскудици и патњи, утешите оне који су пали у крајњу беду, жалите са онима који су у жалости или су притиснути телесним болестима и лишени су основних ствари, и утешите и будите потпора такође светима који су пригрлили добровољно сиромаштво да би могли служити Богу без ометања. Таква ваша дела неће проћи без награде. Јер, када вас ваше земаљско благо напусти, пошто доспете до краја свог живота, они ће онда учинити да ви добијете удео у њиховој нади и у утеси коју ће њима пружити Бог. Пошто је добар и благ према људима, он ће милостиво и дарежљиво пружити одмор онима који су се трудили у овоме свету, а посебно онима који су мудро, смерно и трезвено носили тешки јарам сиромаштва. И врло сличан савет у погледу оних који су у оскудици, мудри апостол Павле такође даје онима који живе у богатству и изобиљу: „Ваш вишак ће надокнадити њихов недостатак, да и њихов вишак буде за ваш недостатак“ (2Кор. 814). А ово је савет онога који једноставно заповеда оно што је Христос рекао: „Начините себи пријатеље богатством неправедним“, тако да заповест заслужује наше искрено дивљење. А да ће наше одбијање да тако чинимо проузроковати нашу пропаст и оборити нас у неугасиви пламен и у узалудно кајање, Христос нам јасно показује приповедајући нам причу која је пред нама. Он говори: „Био је извесни богаташ и облачио се у пурпур и фини лан и сваки дан се раскошно гостио. А извесни сиромах, који се звао Лазар, бачен је пред његова врата цео у ранама“. Примети овде, молим те, и прецизно запази Спаситељеве речи. Јер, док је са лакоћом могао да каже да је постојао тај и тај богаташ, ко год то био (као што је учињено у случају Јова), он не говори овако, него га једноставно назива „богаташем“, док сиромашног човека помиње по имену. Стога, какав закључак морамо извући? Закључујемо да је богаташ, пошто није био саосећајан, нити је показао самилост, остао безимен у Божијем присуству. Јер, Бог је, у вези оних који га се не боје, рекао негде гласом псалмопојца: „Нећу поменути њихова имена својим уснама“ (Пс. 164), док је, као што сам рекао, сиромах поменут по имену језиком Божијим. Али, хајде да обратимо пажњу на гордост богаташа, која се, због ствари које нису биле од стварног значаја, уздизала до неба. „Био је обучен“, говори, „у пурпур и фини лан“, то јест, његов циљ је био да се одене у лепу одећу, тако да је његово одело било скупоцено, а живот је проводио у непрекидним гозбама и весељу, јер то је значење његовог гошћења сваког дана. Поред тога се додаје да се гостио раскошно, то јест, расипнички. Стога, сва жудња овог богаташа се састајала од оваквих ствари: да се обуче у чисто, префињено и извезено ланом, и обојено пурпуром, да би угодио очима оних који га угледају. И какве су биле последице? Пошто се мало разликовао од представа на киповима и сликама, богаташу су се заиста дивили они који су сиромашни у памети, а његово је срце било пуно гордости и набуситости. Он има високо мишљење о себи и поносит је. И док у његовом уму нема било чега вредног похвале, он чини да су разноврсне шарене боје разлог за његову празну гордост. Он ужива у скупим гозбама, у музици и весељима. Он има бројне куваре који раде на томе да изазову прождрљивост пажљиво припремљеним јелима. Његови пехарници су дивно обучени. Он има певаче 92

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

и певачице и гласове оних који му ласкају. Такве су биле околности у којима је богаташ живео, а ученик Христов нам сведочи, говорећи „да све што је на земљи јесте: похота телесна, и похота очију и гордост света (и да ово није од Бога Оца)“ (1Јн. 216). У међувремену, Лазар, чврсто свезан болешћу и сиромаштвом, био је бачен, Христос говори, пред његова врата. Јер, богаташ је живео у узвишеним дворанама и пространим палатама величанствено саграђеним, док сиромах није ни положен, него је бачен, бачен ту и занемарен, и није сматран вредним било какве пажње. Лишен саосећања и неге, он је био жељан, да би утолио своју глад, да сакупи бескорисне комадиће који су падали са богаташеве трпезе. Он је заиста желео само да се нахрани комадићима који су преостали на богаташевој трпези, и нико му их није давао. О пакости живота! Јер, богаташу су дата многобројна задовољства, а сиромах није имао ништа и венуо је у јаду оскудице, и због сувишка онога што му је недостајало, његова душа као да је била као изложена олуји и граду. Он није имао њиве, нити кукурузна поља од којих би могао да ојача. Он није имао винограде, нити воћњаке који би му донели воће, него је бачен, изложен сунцу, и дању и ноћу његову постељу је чинило ђубре. Јадни Лазар је бачен пред врата богаташа, он није био бачен далеко, него уз врата, да се не би могао, ако би био удаљен, нећи неки изговор за богаташеву окрутност. Даље, он је био мучен оштром и неизлечивом болешћу. Да, „чак су и пси“, речено је, „лизали његове ране“ и то, изгледа, не да му науде, него, да тако кажемо, у саосећању са њим и негујући га, јер они својим језицима ублажавају и своје муке, уклањајући помоћу њих оно што им наноси бол, и нежно олакшавајући патњу. Али богаташ је био окрутнији од звери, јер није осетио саосећање, нити сажаљење, него је био пун сваке свирепости. И какве су биле последице, прича нас поучава у ономе што следи, али је то сувише дугачко да би се сад испричало. Јер, да се моја проповед на би показала као и више него довољна за моје слушаоце, и да не би превише уморила онога ко говори, зауставићу се сада из дужног обзира и према свом добру и према вашем, и говорићу вам поново о овим стварима када се следећи пут састанемо, ако ми Христос, наш заједнички Спаситељ, подари могућност за то, коме и са киме Богу Оцу нека је слава и власт, са Светим Духом, увек и заувек. Амин. Благословени пророк Исаија је на једном месту приказао оне који су вером у Христа задобијени за живот, како да узвикују једни другима говорећи: „Ходите да идемо на планину Господњу и у дом Бога Јаковљевог, и они ће нас учити његовом путу и ходићемо по њему“ (Иса. 23). Сада, ми тврдимо да се овде под планином мисли не на неку земаљску планину, јер било би будаласто мислити ово, него се мисли на Цркву, коју је Христос спасио за себе. Она је узвишена и видљива за све људе на свету и, да тако кажемо, уздигнута, зато што у њој нема било чега што људе вуче ка земљи. Јер, они који живе у њој не маре за земаљске ствари, него жуде за оним стварима које су изнад и, као што псалмопојац говори: „Они су узвишени много изнад земље“ (Пс 479 LXX), пошто су до крајње мере храбри и одважни и спроводе непрекидне напоре за свим могућим стварима које су по вољи Богу. Ми верујемо да сте ви такви и ваша искрена жеља за поуком је јасан доказ овога. Јер, наравно, ви сте дошли да тражите испуњење обећања које вам је дато, али ни ми нисмо заборавили шта смо обећали, него плаћамо своје дугове, додајући оно што и даље недостаје ономе што је већ речено у вези приче о Лазару и богаташу. „Јер, догоди се“, говори он, „да је Лазар умро и анђели су га однели у Авраамово наручје, и богаташ је такође умро и био је сахрањен“. Брижљиво обрати пажњу на Спаситељеве речи, пошто о сиромаху говори да су га анђели однели у Авраамов загрљај, али у вези богаташа нема ничег оваквог, него се само говори да је умро и да је био сахрањен. Они који се надају у Бога налазе у свом одласку из овог света ослобођење од муке и бола. Нешто слично овоме нас је Соломон такође научио, 93

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

говорећи: „У људским очима они изгледају као умрли, и њихова смрт је посматрана као неправда и њихов одлазак од нас као разбијање на делиће, али они су у миру и њихова нада је пуна бесмртности“ (Прем, 32). Јер, тамо им је дата мера утехе сразмерна њиховој животној борби, или можда чак она која премашује и превазилази њихов напор и муку. Сам Христос је негде рекао: „Меру добру и набијену и нагомилану и која се пресипа даће вам у наручје ваше“ (Лк. 638). И као када бродови који плове по мору издрже удар подивљалих таласа и борбу са гневом дивљих ветрова, али касније када пристану у мирне луке, погодне за одмор, престану са љуљањем, ја мислим да на сличан такав начин људске душе, када се уздигну из метежа земаљских ствари, ступају у палате које су изнад, као у пристаниште спасења. Лазара су затим, Христос говори, анђели однели у Авраамово наручје, али је богаташ умро и био је „сахрањен“. Том богаташу, који се показао као суров и немилосрдан, раздвајање од тела је била смрт. Он је прешао од задовољства ка мучењу, од славе ка срамоти, из светлости у таму. Такве су ствари које богаташ који је био похотљив и шкрт и неспреман за милост мора да трпи. И да би се више мучио сада када борави у Аду, он је гледао, речено је, Лазара у наручју Авраамовом, и преклињао га је да му пошаље кап воде на језик, јер је био мучен, каже се, као у дивљем пламену. И шта је одговорио патријарх Авраам? „Сине, примио си своја добра у свом животу, а Лазар своје зло“. Био си заљубљен, он каже, у ове пролазне ствари и облачио си се у фини лан и пурпур. Био си поносит и охол. Сво твоје време је било проведено у раскошности. Своје богатство си приносио на жртву свом прохтеву за јелом и својим улизицама, али се ни једном ниси сетио болесних и ожалошћених. Ниси се сажалио на Лазара када си видео да је бачен пред твоја врата. Гледао си човека како пати у неизлечивој несрећи, како је плен неподношљивог бола, јер су га две несреће од једном притискале, једна гора од друге: оштар бол његових загнојених рана и недостатак онога што је неопходно за живот. Стварне звери су биле милостиве према Лазару због тога што је био у боловима, пси су лизали његове ране, али си ти био тврђег срца него звери. Зато он говори: „Ти си примио своја добра у свом животу, а Лазар своје зло, и сада је он утешен, а ти се мучиш“. И, тако Свето писмо говори: „Имаће суђење без милости они који нису чинили милост“ (Јак. 213). Требало је будеш пријатељ са Лазаром у његовој патњи и Бог би ти дао део његове утехе, да си му само допустио да има удео са тобом у твом богатству. Али, ти ниси учинио ово и зато се само ти мучиш, јер то је казна која приличи онима који су немилосрдни и онима чија душа нема саосећања према болеснима. Хајде зато да себи стекнемо пријатеље неправедним богатством. Хајде да слушамо Мојсија и пророке који нас позивају на узајамну љубав и братску приврженост. Хајде да не чекамо да се неко од оних који су сад у паклу врати одатле да нам каже какве су муке тамо. Свето писмо је безусловно истинито. Чули смо да ће Христос сести на престо своје славе да праведно суди свету и да ће заиста поставити овце са своје десне стране, али ће јарад поставити на леву страну. И онима са десне стране ће рећи: „Ходите благословени оца мојега, наследите Царство које вам је припремљено пре стварања света. Јер, био сам гладан и дали ста ми да једем, био сам такође жедан и дали сте ми да пијем, био сам го и обукли сте ме, у тамници сам био и дошли сте ми“ (Мт. 2531). Али, онима са његове леве стране ће изрећи тешку осуду, говорећи: „Идите у вечни огањ припремљен ђаволу и анђелима његовим“. И оптужба против њих је да су учинили управо супротно од онога за шта су свети похваљени. „Јер, био сам гладан и нисте ми дали да једем, и жедан и нисте ми дали да пијем, јер будући да нисте учинили“, он говори, „једном од ових малих, нисте учинили ни мени“. Али, овоме ће можда неко приговорити да постоји много начина доброг живљења, јер врлина је разноврсна, да тако кажемо, и многострука. Због чега онда, изоставивши те друге врсте, он помиње само љубав према сиромашнима? Овоме ми одговарамо да је то дело боље од било које друге врсте доброг дела, јер оно ствара у нашим душама поуздану сличност са божанством, која нас изграђује да будемо, такорећи, по икони Божијој. Јер, Христос је такође рекао: „Будите милостиви као што је 94

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

милостив Отац ваш небески“ (Лк. 636). Онај ко је брз да покаже милост, и ко је саосећајан и љубазан, сврстан је међу оне који искрено верују у Бога, јер записано је да „чиста и непорочна жртва Богу Оцу је ово: посећивати сирочад и удовице у њиховом сиромаштву и чувати себе неокаљаног од света“ (Јак. 127). И мудри апостол Павле је такође негде написао: „А милостињу и заједништво не заборављајте, јер Бог је задовољан таквим жртвама“ (Јев. 1316). Он не воли тамјан правилног богослужења, него захтева пријатност слатког духовног мириса. А слатки духовни мирис Богу је ово: показати сажаљење према људима и истрајати у љубави према њима. Ово нас такође Павле саветује, говорећи: „Не будите никоме ништа дужни, осим да волите једни друге“ (Рим. 138), а милосрђе према сиротињи је ћерка љубави. Дођите зато, ви богати, одустаните од пролазног задовољства, ревносно следујте за надом која је постављена пред вас. Обуците се у милост и нежност, испружите руку онима који су у немаштини, утешите оне који су у оскудици, несреће оних који су у крајњој беди сматрајте за своје. Овде се прекида 112. беседа св. Кирила Александријског.

Прича о царинику и фарисеју (Лк. 189-14) (Св. Кирило Александријски) Јеванђеље по Луки 189-14: А и некима који су били уверени за себе да су праведни, а остале су ниподаштавали, испричао је ову причу: „Два човека уђоше у Храм да се моле Богу, један фарисеј, а други цариник. Фарисеј је стао и молио се у себи овако: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници, или као овај цариник. Постим двапут у седмици, дајем десетак од свега што стекнем“. А цариник је стајао издалека и није хтео ни очи уздигнути небу, него се ударао у прса своја говорећи: „Боже, милостив буди мени грешноме“! Кажем вам: „Овај отиђе оправдан дому своме, а не онај, јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“. Ви61 који волите поуку и вољни сте да слушате, прихватите још једном свете речи, наслађујте се у меду мудрости. Јер, тако је написано: „Пријатне речи су медно саће и њихова сласт исцељује душу“ (ПСол. 1624). Дело и рад пчела су врло слатки и на много начина користе души човековој, али божански мед, који спасава, чини да су они у којима пребива вешти у сваком добром делу и учи их путевима духовног исправљања. Хајде зато, као што сам рекао, да још једном у ум и срце прихватимо Спаситељеве речи. Он нас учи на који начин ми треба да му се молимо, да то наше дело не би прошло ненаграђено за оне који га чине, и да нико не би наљутио Бога, који дарује дарове са висине, помоћу самих оних ствари за које претпоставља да ће од њих имати неку корист. Јер, написано је: „Постоји праведник који је пропао у својој праведности“ (Проп. 715). Примети, молим те, како је пример овога јасно приказан, да тако кажемо, у причи пред нама. Онај који се молио је осуђен због тога што није своју молитву упутио на разборит начин. „Два човека“, каже се, „уђоше у Храм да се моле, један фарисеј, а други цариник“. И овде се морамо задивити мудрој замисли Христа, нашег заједничког Спаситеља, у свему шта год чини и говори. Јер, причом која претходи овој, он нас позива на марљивост и на дужност да се стално молимо, јер јеванђелиста је рекао: „Испричао им је причу како треба стално да се моле и да не клону“ (Лк. 181). Пошто нас је, дакле, потстакао на марљивост у сталној молитви, ипак, као што сам рекао, да не би расрдили Онога 61

Ово је 120. беседа св. Кирила Александријског на јеванђеље по Луки.

95

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

кога молимо, чинећи то вредно, али без смотрености, Христос нам је одлично показао на који начин ми треба да будемо марљиви и вредни у молитви. „Два човека“, каже он, „уђоше у Храм да се моле“. Примети овде, молим те, непристрасност и савршену исправност непогрешиве природе Христове, јер он оне који су се молили назива људима, пошто он не гледа на богатство или моћ, него с обзиром на њихову природну једнакост, он посматра све који живе на Земљи као људска бића која се ни у ком погледу не разликују једна од других. И онда, какав је био начин њихове молитве? „Фарисеј се“, речено је, „молио у себи овако: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци и отимачи, неправедници, прељубници, или као овај цариник“.“ Многобројне су грешке које фарисеј чини истовремено. Пре свега, он је хвалисав и неразуман, јер он хвали себе, иако Свето писмо громогласно виче: „Нека те хвали други, а не твоја уста, странац, а не твоје усне“ (ПСол. 272). Али, о изврсни господине, неко му може добро рећи, погледај да они који живе чинећи велика и света дела, као што и свако може видети, нису вољни да слушају речи оних који им ласкају. Да, и чак и ако их људи величају, они се често постиде и спусте поглед према земљи, па замоле оне који их хвале да ћуте. Али, овај бесрамни фарисеј хвали и велича себе због тога што је бољи од отимача и неправедника и прељубника. Како ти је промакло да то што је неко бољи од оних који су лоши не мора да значи, и наравно, не доказује да је он вредан дивљења, али надметати се са онима који се истичу својим особинама јесте племенита и часна ствар, и уводи човека у број оних које је исправно похвалити. Зато наша врлина не сме бити упрљана маном, него мора бити простодушна, искрена и беспрекорна и слободна од свега што може довести до замерке и приговора. Јер, каква је корист у томе што се пости двапут недељно, ако ти то што радиш служи као изговор за незнање и уображеност и чини да будеш надмен и сујетан и себичан? Ти дајеш десетак од свега што имаш и због тога се хвалиш, али ти на други начин изазиваш гнев Божији, зато што осуђујеш све људе на основу овога, и окривљујеш друге, и ти си сам себе подигао у звезде, иако ниси Божијом одлуком овенчан због праведности, него напротив, гомилаш своје похвале на себе. „Ја нисам“, рекао је он, „као остали људи“. Обуздај се, о фарисеју, „постави врата за свој језик, и браву“ (Пс. 1413). Причаш Богу који зна све. Сачекај одлуку и проглас Судије. Нико од оних који су искусни у вештини рвања никад није сам себи ставио венац на главу. И ни један човек не добија венац од себе, него чека одлуку судије. Умањи своју гордост, јер поноситост и охолост су Бог и одвратне и мрзи их. Стога, иако постиш са поноситим мислима, неће ти бити од користи то што радиш. Твој напор ће проћи без награде зато што си помешао ђубре са својим мирисом. Чак и по закону Мојсијевом, жртва која је имала ману није могла бити принета Богу, јер Мојсију је речено: „Оно што се приноси на жртву од говеда или ситне стоке мора бити без мане на себи“ (3Мој. 2221). Зато, пошто је твој пост пропратила гордост, мораш очекивати да чујеш Бога како говори: „Ово није пост који сам изабрао“ (Иса. 585). Ти нудиш десетке, али ти грешиш на други начин Ономе коме одајеш част и поштовање: тако што уопште осуђујеш друге људе. Ово је дело које је непознато уму који се боји Бога, јер Христос је, наиме, рекао: „Не судите и неће вам се судити. Не осуђујте и нећете бити осуђени“ (Лк. 637). И такође, један од његових ученика је рекао: „Један је Законодавац и Судија, зашто онда осуђујеш свог ближњег?“ (Јак. 412). Ни један здрав човек се, само зато што је здрав, не руга болесном човеку јер лежи и прикован је болешћу, него ће пре бити уплашен да случајно он сам не постане жртва сличних патњи, и ни један човек у рату, због тога што је други погинуо, не хвали себе зато што је избегао злу срећу. Болест других није добра основа за похвалу оних који су здрави. Не, чак и ако се за неког покаже да је бољег здравља него што је то уобичајено, чак и тада, кажем, тешко да ће он због тога бити похваљен. Такво је, дакле, било стање самољубивог фарисеја. А шта је са цариником? Он је стајао, речено је, у даљини, и није се чак ни усуђивао, да тако кажемо, да подигне свој поглед према небу. Видиш га да се уздржао од смелог говора, као да нема 96

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

право на то, и како је поражен прекорима савести. Јер, он се плашио чак и да га Бог погледа, због тога што је био немаран према његовом Закону и због тога што је водио развратан и разуздан живот. Видиш такође да по свом спољашњем понашању он оптужује себе због покварености. Јер, будаласти фарисеј је тамо стајао самопоуздан и упадљив, подижући своје очи без колебања, сам сведочећи за себе и поносит. Али, овај други је осећао срамоту због својих поступака, он се плаши свог Судије, он се удара по грудима, он исповеда своје преступе, он је показао своју болест као да је показује Лекару, он моли, ако је могуће, да задобије милост. И какав је исход? Хајде да чујемо шта је Судија рекао: „Овај човек“, он каже, „отишао је оправдан своме дому, а не онај“. Хајде зато да се молимо без престанка, по речима благословеног апостола Павла (1Сол. 517), али хајде да будемо опрезни и промишљени, да би то чинили правилно. Љубав према себи се не допада Богу и он одбацује празну охолост и уображен изглед, који су често надувани ониме што ни у ком случају није изврсно. И чак иако је човек добар и трезвен, нека не дозволи себи да због овога падне у срамотну гордост, него нека се сети Христа, који је рекао светим апостолима: „Када извршите све ове ствари, наиме, оно што вам је заповеђено, реците: „Ми смо бескорисне слуге, урадили смо оно што је била наша дужност да урадимо“ (Лк. 1710).“ Јер, ми дугујемо Богу свеобухватно и обавезно потчињавање, робовско служење и сталну послушност у свим стварима. Да, иако ти водиш сјајан и истакнут живот, немој да захтаваш плату од Господа, него замоли од њега дар. Пошто је добар, он ће ти то обећати, а као Отац који воли, он ће ти помоћи. Немој се уздржати од речи: „Боже, буди милостив мени грешноме“. Сети се онога који говори гласом Исаијиним: „Прво ти објави своје грехе, да би могао бити оправдан“ (Иса. 4326 LXX). Запамти такође да Бог прекорева оне који не желе то да ураде и говори: „Гле, ја ћу се судити са тобом зато што говориш: нисам згрешио“ (Јер. 235). Истражите речи светих, јер један је рекао: „Праведан човек оптужује себе на почетку свог говора“ (ПСол. 1817 LXX). И други је опет казао: „Рекох: „Исповедићу Господу своје преступе“, и ти си ми опростио безакоње мога срца“ (Пс. 325). Какав одговор ће на ово дати они који су пригрлили нове доктрине Новатове62 и говоре за себе да су чисти? Чију молитву ће они похвалити? Фарисејеву, у којој је оправдавао себе, или цариникову, у којој је оптуживао себе? Ако кажу: „Фарисејеву“, они се опиру божанској одлуци, јер он је осуђен пошто је био хвалисав. Али, ако кажу: „Цариникову“, зашто одбијају да признају своју сопствену грешност? Сигурно је да Бог оправдава оне који знају своје преступе и вољни су да их исповеде, али ови људи ће имати исти удео са фарисејем. Затим, ми кажемо да у многим стварима ми „сви много грешимо“ (Јак. 32) и да ни један човек није чист од нечистоте, чак и да његов живот на земљи траје само један дан. Хајде зато да замолимо Бога за милост, јер ако ово учинимо Христос ће нас оправдати, од кога и са киме Богу Оцу нека је слава и власт, са Светим Духом, увек и заувек. Амин.

Христова молитва на Маслинској гори (Лк. 2239-42, 45-46) (Св. Кирило Александријски) Јеванђеље по Луки 2239-42, 45-46: 39. И изашавши отишао је, по обичају, на гору Маслинску, а ученици су га пратили. 40. И када је био на месту, рекао им је: „Молите се да не паднете у искушење“. 41. И удаљивши се од њих онолико колико се каменом може добацити, клекао је и молио се, 42. Говорећи: „Оче, ако хоћеш, уклони ову чашу од мене, али не моја воља, него твоја нека буде“. 62

Новат је био расколник из Северне Африке против којег је борбу водио св. Кипријан Картагински.

97

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

45. И уставши од молитве дошао је до ученика и нашао их да спавају од жалости. 46. И рекао им је: „Зашто спавате? Устаните и молите се да не паднете у искушење“. Наш63 Господ Исус Христос захтева да они који га воле буду прецизни и пажљиви истраживачи свега што је написано о њему, јер он је рекао да је „Царство небеско као благо сакривено у пољу“ (Мт. 1344). Тајна Христова се налази, да тако кажемо, на великој дубини и многима није очигледна, али онај ко је открије помоћу тачног и истинитог знања, проналази богатства која се у њој налазе и сличан је оној мудрој жени, наиме Марији, о којој је Христос рекао да је „она изабрала добар део који се неће одузети од ње“ (Лк. 1042). Јер, ове пролазне и земаљске ствари бледе и нестају са телом, али оне које су божанске и умне и које користе животу душе, чврсто и трајно су утемељене, и власништво над њима не може бити уздрмано. Хајде зато да загледамо у значење поука које су постављене пред нас. „Тако, по дану је Спаситељ боравио у Јерусалиму“, очигледно поучавајући Израиљце и откривајући им пут Царства небеског, али када је дошло вече, он је продужио са светим ученицима на Маслинску гору, на место које се звало Гетсиманија, јер тако нам мудри јеванђелиста Матеј саопштава. Стога, када је Христос ту дошао, као што поново исти Матеј говори на другом месту (Мт. 263739 ), узео је Петра и Јакова и Јована, и почео је да се жалости и тугује и рекао им је: „Жалосна је душа моја до смрти“. И опет, отишавши мало подаље, клекао је и молио се говорећи: „Оче, ако хоћеш, уклони од мене ову чашу, али не моја воља, него твоја нека буде“. Приметите овде, молим вас, дубину Божије промисли у телу и висину мудрости коју речи не могу да изразе, на њу усмерите проницљиво око ума и ако можете видети прелепо знање тајне, и ви ћете такође рећи: „О дубино богатстава и мудрости и знања о Богу! Његови судови су неистраживи, његови путеви се не могу открити“ (Рим. 1133). „Почео је“, каже се, „да се жалости и тугује“. Из ког разлога, о Господе? Зар си и ти био преплашен због смрти? Да ли си, обузет страхом, желео да избегнеш страдање? А опет, зар ниси управо ти поучавао свете апостоле да не обраћају пажњу на ужасе смрти, говорећи: „Не бојте се оних који убијају тело, али немају моћ да убију душу“? (Мт. 1028). Такође, ако би било ко рекао да је благодат духовне постојаности твој дар изабранима, не би слагао, јер је свако оснажење од тебе, и свака смелост и свако здравље и чврстина ума у било ком узвишеном подухвату. Ти си по природи Живот и узрок живота. Окренути смо ка теби као Спаситељу и Избавитељу и Уништитељу пропадљивости. Од тебе све прима свој живот и постојање. Ти си створио све што дише. Анђели су за тебе и од тебе и ти си их створио, а тако је и са свом разумном творевином. Теби је благословени Давид говорио о нама: „Ти пошаљеш свог Духа и они су створени и ти обнављаш лице Земље“ (Пс. 10430). Зато, како си жалостан и тужан и уцвељен чак до смрти? Јер, сигурно си знао, зато што си по природи Бог и знаш све што треба да се догоди, да ћеш претрпевши смрт у телу ослободити од смрти становнике земље и посрамити Сатану, и да ћеш поставити трофеј победе над сваком злом и противном силом, и да ће те свако спознати и клањати се теби као Богу и Творцу свега. Знао си да ћеш похарати пакао, да ћеш избавити оне који су тамо од окова које су трпели дуго времена, да ћеш окренути ка себи све што је под небом. Ово си нам ти сам одавно објавио преко светих пророка. A када си био као и ми, чули смо те да јасно говориш: „Сада је суд овоме свету, сада ће владар овога света бити избачен. И ја, ако будем уздигнут са земље, све људе ћу привући себи“ (Јн. 1231-32). „Заиста вам кажем, ако зрно пшенице не падне на земљу и не умре, онда остаје само, али ако умре, донесе много рода“ (Јн. 1224). Зато, из ког разлога си ти жалостан и тужан? Христос одговара: „Да, нисам ја без разлога у овој патњи. Јер, заиста знам да ћу, пристајући да поднесем страдање на крсту, избавити све под небом од сваког зла, и да ћу бити узрок бескрајних благослова становницима читаве земље. Свестан сам предстојеће смрти и уништења телесне пропадљивости и рушења ђаволове тираније и опроштаја грехова, али ме и поред тога жалости мој прворођени Израиљ, јер се убудуће неће убрајати 63

Ово су 146. и 147. беседа на јеванђеље по Луки св. Кирила Александријског.

98

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

ни међу слуге. Део Господњи и уже мог наследства (Пс. 166) биће „наследство лисицама“ (Пс. 6310), као што је написано. Онај који је био вољени је много омрзнут. Онај који је поседовао обећања, лишен је мојих дарова у потпуности. Угодни виноград са својим раскошним гроздовима од сада ће бити пустиња, сасушено место и без воде. „Јер, ја ћу заповедити облацима да не пуштају кишу на њега“ (Иса. 56). „Пробићу му ограду и он ће бити плен, и оборићу му зид и биће погажен“ (Иса. 55). Зато ми реци, који виноградар, када му се виноград претвори у пустош и јалово земљиште, неће осећати бол због тога? Који пастир ће бити толико безосећајан и немилосрдан да, док му стадо пропада и умире, не осећа ништа у вези са тим? Ово су разлози моје туге, због овога сам ожалошћен. Јер, ја сам Бог, нежан, који воли да опрашта. „Ја не уживам у смрти грешника, већ у томе да се он окрене са својих злих путева и живи“ (Јез. 1823). Зато је исправно, најисправније, да пошто сам добар и милостив, не будем само весео због онога што је радосно, него и да будем тужан због свега онога што је тужно“. А да је Христос жалио за Јерусалимом и да је био у потпуности свестан онога што ће се ускоро десити и да ће Јерусалим морати да доживи сву несрећу због својих злочина против њега, можеш сазнати чак и из овога: он је отишао из Јудеје горе у Јерусалим и, као што јеванђелиста говори, „када је угледао град, заплакао је због њега, и рекао је: „Кад би ти, наиме ти, сазнао ствари свог мира, али сада су скривене од твојих очију“ (Лк. 1941-42)“. Јер, као што је плакао за Лазаром, сажаљевајући целокупни људски род који је постао плен пропадљивости и смрти, говоримо да је тако био тужан гледајући како Јерусалим само што није постао обухваћен највећим несрећама и пропастима за које није било лека. И да бисмо ми могли да научимо шта је била његова жеља у вези Израиља, он је рекао ученицима да је тужан и ожалошћен. Јер, њима би било немогуће да сазнају шта он осећа да им речима није открио своја осећања. И мислим да је неопходно да ономе што је речено додам и ово: да се осећање жалости, или телесног бола, што бисмо могли назвати и осећање велике туге или агоније, не може односити на божанску природу Речи Божије која није подложна људским осећањима, јер то је немогуће, пошто Реч Божија надилази сва осећања, него тврдимо да је оваплоћена Реч Божија желела да се спусти на меру људске природе, тако што ће претрпети оно што приличи људској природи. Тако се исто каже да је огладнео, иако је он Живот и узрок живота и живи хлеб. И умарао се такође од дугог пута, иако је он Господ сила. Тако је исто речено да је био тужан и изгледало је да је пријемчив за жалост. Јер, не би приличило њему, који се испразнио и унизио (Фил. 27) и преузео меру људске природе, да изгледа како нема вољу да поднесе људске прилике. Стога, Реч Бога Оца је у потпуности слободна од сваког људског осећања, али мудро и због промисла о људским бићима, он се подвргао слабостима људске природе, да не би изгледало да одбија оно што промисао захтева. Да, он је чак био послушан људским обичајима и законима, само, као што сам рекао, он није ово подносио по својој сопственој божанској природи. (Неки тумачи тврде да Исусов страх од смрти има за циљ, као прво, да докаже да је он стваран човек, пошто је страх део људске природе, и као друго, да ми у њему као представнику људске природе превазиђемо њене ниже емоције уз моћ молитве. И наш Господ тако постаје савршени пример хришћанског понашања). Било како било, има много тога, да, много тога што треба додати ономе што је већ речено, али за сада ћемо застати са нашом причом и сачувати оно што недостаје за наредни сусрет, ако нас Христос, наш заједнички Спаситељ, сакупи овде још једном, од кога и са киме Богу Оцу нека је слава и власт, са Светим Духом, увек и заувек. Амин. Поново сам дошао да вам исплатим оно што сам обећао и да додам одговарајући закључак мом говору о Христу. Јер, бити крив за лаж је опасно у свим приликама, али ако се било шта слично пронађе 99

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

у оним стварима које су важне за нашу поуку, онда би требало и да се плашимо да не обрушимо на себе осуду са висине, и да се плашимо да не постанемо предмет свеопштег исмевања такође. Тако, рекли смо, када смо се састали прошли пут, да је Христос Спаситељ свих био са светим ученицима на Маслинској гори, док је Сатана, та змија са много глава, припремао за њега смртну замку, а поглавари јудејске синагоге и ученик који га је издао нису, такорећи, у својој намери да га ухвате, ништа препустили случају, и већ су сакупили оне који су им били потребни да га ухвате, а то су били група Пилатових војника и мноштво злих службеника. Стога, баш када је намера требало да буде остварена, Христос је био тужан и саветовао је ученике да се понашају на сличан начин који одговара приликама, говорећи: „Пазите и молите се да не паднете у искушење“. И да им не би само речима донео корист, него да би и сам био пример онога што они треба да ураде, удаљивши се мало, колико се каменом може добацити, клекао је, речено је, и молио се говорећи: „Оче, ако желиш, удаљи ову чашу од мене“. Сада, можда неко може питати: „Зашто се није молио са светим ученицима, него се молио сам, удаљивши се од осталих“? Ово је било зато да би ми научили образац оног начина молитве који је веома угодан Богу. Јер, није добро када се молимо да бисмо се изложили погледу јавности, нити је исправно да тежимо погледима многих, да не бисмо случајно, утонувши у блато тежње за удовољавањем људима, учинили да наше молитвено дело буде у потпуности бескорисно. Књижевници и фарисеји су били криви због ове грешке и, штавише, наш Господ их је једном прекорео зато што су волели да се моле по угловима улица и због дугих молитава које су проузносили у синагогама, да би их људи могли видети. Али, за оне чији је циљ да живе честито и који желе да се својом љубављу чврсто држе за њега, он прописује правило за молитве кроз ове речи: „А ти када се молиш уђи у своју собу и затвори своја врата и моли се свом Оцу који је у тајности, и наградиће те твој Отац који види у тајности“ (Мт. 66). Стога, ми увек примећујемо да се Христос моли сам, да би ти такође могао научити да ми треба да разговарамо са најузвишенијим Богом у тишини ума и са мирним срцем, које је ослобођено од сваке сметње. Јер, мудри Павле пише: „Хоћу, дакле, да се људи моле подижући побожне руке без беса и сумњи“ (1Тим. 28). Тако, он се молио кад су они који су желели да га ухвате, такорећи, већ били пред вратима. И нека ни једна разумна особа не каже да је он узносио ове молитве зато што му је било потребно оснажење или помоћ од неког другог – јер он сам је Очева свемогућа сила – него је тако било да би ми из овога могли научити да увек од себе уклонимо безбрижност онда када искушење почне да узнемирава, и притисне нас прогон, и подмукла издаја удеси за нас своју клопку и припреми замку смрти. Јер, заиста је стварни пут нашег спасења да пазимо и да падамо на колена и да непрестано узносимо молитве и да тражимо помоћ која долази са висине, да не би случајно наша позиција ослабила и да не бисмо доживели најстрашнији бродолом. Јер, заиста је неустрашивост ствар која истински доликује светима, али они који желе да одоле жестини искушења морају, кажем вам, имати одлучан и, такорећи, непоколебљив ум. Јер, бити претерано самопоуздан у борбама је чин крајњег незнања, и особа која је оваквог расположења није ослобођена оптужбе за гордост. Зато понављам: морамо храброст и стрпљење сјединити са смерношћу ума, и ако се тада деси било какво искушење, наш ум ће бити неустрашив и спреман да се одупре. Хајде да затражимо од Бога способност да издржимо са храброшћу, јер заповеђено нам је да у својим молитвама кажемо: „Не уведи нас у искушење, него нас избави од зла“. Погледај зато, да, види пример за своје понашање приказан у Христу Спаситељу свих нас, и хајде такође да обратимо пажњу на начин његове молитве. „Оче“, он говори, „ако хоћеш уклони ову чашу од мене“. Примеујеш ли да Христос узноси своју молитву против искушења са страхопоштовањем које приличи човеку? Јер, он каже: „Ако хоћеш, уклони је“. И овде се, такође, сети онога што је благословени Павле написао о њему: „Он који је у дане свог земаљског живота са силним вапајем и сузама узносио молитве и молбе Ономе који га је могао избавити од смрти, и био је услишен 100

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

због свог страхопоштовања, иако је био Син, ипак се кроз страдање научио послушности, и пошто је био савршен, постао је узрок вечног живота за све оне који су му послушни“ (Јев. 57-9). Јер, као да је један од нас, он приписује Очевој вољи извршење свега што је требало да се деси. Стога, ако се икада деси да и ми такође упаднемо у неочекиване невоље и треба да истрајемо у било каквој унутрашњој борби, хајде да замолимо Бога не да њен завршетак буде по нашој вољи, него хајде да замолимо да се оствари оно шта он сматра да је прикладно и корисно за добро наших душа. „Јер, ми не знамо како би требало да се молимо за нешто (Рим. 826)“, али он је ризница свега и свима који га воле даје оно што је прикладно за њих. Сада, оно што сам рекао је, верујем, корисно за добро свих вас, али ако морамо поћи даље и пронаћи неко друго објашњење за молитву, можемо такође рећи да она прекорева поквареност Јудејаца, али на који начин, хајде сада да објаснимо. Чуо си Христа да говори: „Оче, ако хоћеш, уклони ову чашу од мене“. Да ли је онда страдање било догађај који није био по Христовој вољи? И да ли су неминовност његовог страдања или сила оних који су сковали заверу против њега, били јачи од његове сопствене воље? Ми кажемо: није тако. Његово страдање није било принудан чин, иако је, са друге стране, било болно и тужно, зато што је наговестило уништење јудејске синагоге. Јер, није била Христова жеља да Израиљ буде убица свог Господа, пошто чинећи ово постаје изложен коначној осуди и постаје проклетник и искључен из удела у Христовим даровима и у нади припремљеној за свете, док је раније био његов народ и његов јединац, његов одабрани и његов усвојени наследник. Јер, Мојсије им је рекао: „Гле, небеса и земља припадају Господу Богу твоме и од свих народа тебе је Господ изабрао да будеш његов народ“ (5Мој. 1014-15). Стога, исправно је да јасно разумемо да је због самилости према Израиљу Христос желео да уклони од себе неопходност страдања, али пошто није било могуће за њега да не претрпи страдање, он га је поднео такође, зато што је и Бог Отац са њим то желео. Али, дођите, хајде да даље испитамо и ово: да ли је одлука Бога Оца и воља самог Сина натерала Христа да неизбежно страда? Ако је тако, и ако је истина оно што сам рекао, зар није било принудно за некога да буде издајник, и за Израиљце да наглавачке падну у такву јаму дрскости да одбаце Христа, и да га осрамоте на много начина, и да испланирају за њега и смрт на крсту такође? Али, ако је ово било тако, како је он могао рећи: „Тешко оном човеку који изда Сина човечијег, боље би му било да се није родио“ (Мт. 2624)? И који праведан разлог би постојао за Израиљ да нестане и да буде осуђен на ужасе рата? Јер, ко би се могао успротивити Божијој одлуци и његовој намери која се не може осујетити? Бог није неправедан, него својим светим судом процењује оно што ми радимо. Како се онда он према ономе што је извршено принудно може односити као према ономе што је учињено по слободној вољи? Јер, Бог Отац је сажаљив према онима који живе на земљи, који су били у невољи, ухваћени у замке греха и подложни смрти и трулежи, који су савијени, такође, под тираниновом руком и поробљени од ђаволских крда. Он је са Небеса послао свог Сина да буде Спаситељ и Избавитељ, који је такође био по изгледу као ми. Али, иако је унапред знао шта ће претрпети, и срамота страдања није била плод његове сопствене воље, ипак је пристао да то све претрпи да би могао да спасе земљу. Бог Отац је желео да се то догоди са њим, због његове велике доброте и љубави према човечанству. „Јер, он је толоко заволео свет, да је чак предао свог јединородног Сина да свако ко верује у њега не пропадне, него да има живот вечни“ (Јн. 316). Стога, у погледу срамоте његовог страдања, он није желео да страда, али пошто за њега није било могуће да не страда, због свирепости Јудејаца и њихове непокорности и необузданог насиља, „он је претрпео крст, презирући срамоту“ (Јев. 122), „и био је послушан Оцу до смрти, и то смрти на крсту. Aли Бог га је“, каже се, „високо узвисио, и дао му је име које је изнад сваког имена, да се у име Исуса Христа поклони свако колено од оних који су на Небесима и на земљи и под земљом, и да сваки језик исповеди да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца“ (Фил. 28-11). Амин. 101

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

О св. Јовану Крститељу и Христос је Творац космоса (Јн. 16-14) (Бл. Августин) Јеванђеље по Јовану 16-14: Био је човек послан од Бога, по имену Јован. Он је дошао за сведочанство, да би сведочио о светлости, како би сви могли да верују кроз њега. Он није био светлост, него је требало да сведочи о светлости. Била је светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет. Он је био у свету, и космос је кроз њега постао, и свет га није познао. Својима је дошао и његови га нису примили. А онима који су га прихватили дао је власт да буду синови Божији,64 онима који верују у име његово; Који се нису родили од крви (мн.), ни од жеље телесне, ни од жеље човечије, него од Бога. И Реч Божија је постала тело и боравила је међу нама, и видели смо његову славу, славу као Јединородног од Оца, пунoг благодати и истине. Прикладно65 је браћо, да се, што год више можемо, бавимо текстом Светог писма, а нарочито светих јеванђеља, без изостављања било ког дела, да бисмо и ми сами добили храну у оној мери у којој смо способни да је примимо, и да бисмо могли из тог извора из ког смо ми нахрањени да пружимо вама. Прошлог дана Господњег, сећамо се, бавили смо се првим делом, то јест речима: „У почетку је била Реч, и Реч је била са Богом, и Реч је била Бог. Он је био у почетку са Богом. Све је створено кроз њега, и без њега ништа није створено. Оно што је створено, у њему је живот. И живот је био светлост људима. И светлост се светли у тами, и тама је није обухватила“.66 Верујем да сам у тумачењу одељка стигао до овог места. Нека се сви они који су били присутни сете онога што је тада било речено, а ви који нисте били присутни верујте мени и онима који су били присутни. Зато сада – због тога што не можемо увек све понављати, из правичности према онима који желе да чују оно што следи, и због тога што је понављање раније реченог њима терет и лишило би их онога што следује, нека се они који су били одсутни прошлог пута уздрже од захтева за понављањем и нека, заједно са онима који су били овде, саслушају садашње излагање. 2. Даље се прича наставља: „Био је човек послан од Бога, по имену Јован“. Заиста, браћо вољена, оно што је речено раније односило се на неизрециво Христово божанство и скоро да се није могло изразити. Јер, ко може схватити следеће: „У почетку је била Реч, и Реч је била са Богом“? Немојте да вам назив „Реч“ изгледа ниско и безначајно, због навике да свакодневно изговарате речи, јер додато је „и Реч је била Бог“. Ова „Реч“ је Христос, о коме смо јуче много говорили и верујем да је Бог био присутан, и да је чак и из тако мало речи понешто стигло до ваших срца. „У почетку је била Реч“. Он је непромењив и увек је исти. Он је увек онакав какав је. Не може се променити, односно, он јесте. Ово своје име је он изговорио свом служитељу Мојсију: „Ја сам онај који јесам“, и: „Послао ме је Онај који јесте“ (2Мој. 314). Ко ће, дакле, моћи да схвати ово, када знате да је промењиво и непостојано све што је смртно, кад не само да видите како се тела мењају у погледу њихових својстава, то јест, мењају се рођењем, развојем и јачањем, слабљењем, смрћу, него разумете такође да су чак и саме душе услед разноврсних жеља растегнуте и подељене; када примећујете да људи могу да задобију Овако је у латинском тексту, код нас у Јн. 112 пише: „да буду чеда Божија“. Ово је 2. расправа из „Предавања на јеванђеље по Јовану“ бл. Августина. 66 Бл. Августин на посебан начин чита стихове Јн. 13-4. Он их чита овако: „Све је створено кроз њега и без њега ништа није створено. Оно што је створено, (кратка пауза) у њему је живот“. Због чега је ово тако, биће објашњено када буде преведена његова 1. расправа на ово јеванђеље, која се бави тим стиховима. 64 65

102

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

мудрост ако изложе себе њеној светлости и врелини, а такође могу и да изгубе мудрост ако се уклоне од ње посредством неког злог утицаја? Стога, кад видите да су све те ствари промењиве, какав је онда тај који јесте, ако не такав да превазилази све ствари које су такве да нису? Зато, ко може разумети ово? Или ко би, на било који начин искористивши снагу свога ума да дотакне оно што јесте, могао да досегене до тога чему тежи, а што је на неки начин дотакао својим умом? То је као када би неко видео своју домовину из даљине, а између је море. Он види куда треба да иде, али не поседује оно чиме би отишао. Тако исто ми желимо да стигнемо до те наше постојаности у којој се налази оно што јесте, зато што је једино оно увек онакво какво јесте. Море овога света спречава наше путовање, иако ми већ видимо куда идемо, док многи чак и не виде куда иду. Да би се створио пут којим би ми могли да идемо, Христос је дошао од Онога коме ми желимо да дођемо. И шта је учинио? Он је поставио дрво помоћу којег можемо да пређемо море. Јер, нико није у стању да пређе море овога света уколико га не пренесе крст Христов. Чак и онај који је слабог вида понекад пригрли овај крст и онај који из даљине не види куда иде, нека се не одваја од њега, и он ће га пренети преко. 3. Зато, моја браћо, волео бих да сам ово утиснуо на ваша срца. Ако желите да живите на побожан и хришћански начин, прилепите се Христу помоћу онога што је он постао за нас, да бисте могли да стигнете до њега који јесте и који је био. Он је дошао да би за нас могао постати ово. Због тога што је он постао за нас оно на чему слаби могу бити ношени, они могу прећи море овога света и стићи до своје родне земље, где неће бити потребе за бродом, јер се море не прелази. Тако, боље је не видети умом оно што јесте, али и поред тога се не одвајати од крста Христовог, него то опазити умом и презрети крст Христов. Много боље од овога је, и то је најбоље од свега, ако је могуће, да ми и видимо куда треба да идемо, и да се чврсто држимо за оно што нас носи тим путем. Ово су они могли да учине, моћни умови оних који су били велики као планине, који су названи „Планине“, које светлост божанске правде осветљава више него остале. Они су били у стању да учине ово и видели су Онога који јесте. Јер, Јован је, видевши, рекао: „У почетку је била Реч, и Реч је била са Богом, и Реч је била Бог“. Они су видели ово, и да би могли стићи до онога што су видели из даљине, они се нису одвојили од крста Христовог и нису презрели Христову скрушеност. Али, они малишани који не могу да разумеју ово, који се не одвајају од крста и страдања и васкрсења Христовог, спроведени су у тај исти брод који плови ка ономе што они не виде, у који пристижу такође и они који виде. 4. И заиста су постојали неки философи овога света који су помоћу творевине трагали за Творцем. Јер, он се може пронаћи помоћу творевине, као што апостол јасно говори: „Оно што је невидљиво на њему од постања света, јасно се види, пошто се разуме преко ствари које су створене, чак и његова вечна моћ и слава, тако да немају изговор“. И следи: „Зато што, када су спознали Бога“, он није рекао: „Зато што нису знали“, него: „Зато што, када су спознали Бога, они га нису прославили као Бога, они нису били захвални, него су постали сујетни у својим маштаријама и њихово будаласто срце је потамнило“. Како је потамнило? Ово следи, када он говори још јасније: „Тврдећи за себе да су мудри, постали су лудаци“ (Рим. 120-22). Они су видели где морају доћи, али незахвални према Ономе који им је пружио оно што су видели, желели су да припишу себи оно што су видели, и поставши горди, изгубили су оно што су видели и од тога су се окренули ка идолима и киповима и клањању демонима, ка обожавању творевине и ка презирању Творца. Али ови, будући ослепљени, учинили су ове ствари. А постали су горди да би могли бити ослепљени. Када су били горди, рекли су да су били мудри. Тако, они у вези којих је рекао: „Који, када су спознали Бога“, они су видели ово што Јован говори, да је Речју Божијом све створено. Јер, ово се такође налази у књигама философа, а и то да Бог има јединородног Сина, од кога је све. Они су били у стању да виде оно што јесте, али су видели то из даљине. Они нису желели да се држе Христове скрушености, а у том броду су могли безбедно да стигну до онога што су били у стању да виде из даљине, и крст Христов им је изгледао гнусан. Да ли је добро презирати дрво када се море треба прећи? О, горде мудрости! Смејете се да би ниподаштавали 103

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

распетог Христа, а он је онај кога сте видели из даљине: „У почетку је била Реч, и Реч је била са Богом“. Aли због чега је он био распет? Зато што је теби било неопходно дрво његовог понижења, пошто си натекао од гордости и био си изгнан далеко од те отаџбине и таласима овога света је био затворен и препречен пут, а не постоји други начин да дођеш до отаџбине, осим да будеш пренесен дрветом. Незахвалниче! Смејеш се Христу да би се ругао ономе који ти је дошао да би се ти могао вратити. Он је постао пут, и то пут преко мора (Мт. 1425). Због тога је он ходао по мору, да би показао како постоји пут преко мора. Али тебе, који ни на који начин ниси способан по себи да ходаш по мору, нека превезе брод, нека те пренесе дрво. Веруј у онога који је распет и стићи ћеш тамо. Због тебе је он био распет, да те научио смерности, и зато што га, да је дошао као Бог, нико не би могао препознати. Јер, да је дошао као Бог, не би дошао онима који нису способни да виде Бога. Када је његово божанство у питању, он нити долази, нити одлази, пошто је свугде присутан и ни једно место га не може обухватити и издржати. Зато, како је он дошао? Он се појавио као човек. 5. Због тога што је он био такав човек да се у њему сакрио Бог сакрио, пред њим је послан велики човек, чијим сведочанством се могло открити да је Христос више од човека. А ко је то? „Био је човек“. А како би човек могао да прича истину у вези Бога? „Био је човек послан од Бога“. Како се звао? „По имену Јован“ (Јн. 16). Са којим циљем је дошао? „Он је дошао за сведочанство, да би сведочио о светлости, како би сви могли да верују кроз њега“ (Јн. 17). Какав тип човека је био он, који је требало да сведочи о светлости? Тај Јован је био нешто велико, са многобројним заслугама, велике благодати, врло узвишен! Треба му се дивити, свакако, треба му се дивити, јер он је био, такорећи, планина. Али, ако се не заодене светлошћу, планина остаје у тами. Зато, дивите се само Јовану да бисте могли чути оно што следи: „Он није био светлост“, да не би, када помислите за планину да је она светлост, доживели бродолом на планини, не пронашавши утеху. Чему треба да се дивите? Самој планини као планини. Али, уздигните се до онога који осветљава планину, која је уздитнута са циљем да би могла бити прва која је примила зраке и учинила да ваше очи спознају те зраке. Стога, „он није био светлост“. 6. Због чега је онда он дошао? „Да би могао сведочити о светлости“. Зашто на тај начин? „Да би сви могли веровати кроз њега“. А у вези какве светлости је он требало да сведочи? „Била је светлост истинита“. Због чега је додата реч „истинита“? Зато што се просветљен човек такође назива светлост, али истинита светлост је она која обасјава и просветљује. Чак се и наше очи називају светиљке, али без обзира на то, уколико током ноћи лампа не буде упаљена, или ако током дана не изађе Сунце, овакве светиљке су отворене узалуд. Према томе, Јован је био светиљка, али не истинита светлост, зато што би, да није просветљен, он био тама, али просветљењем је он постао светлост. Јер, да није био просветљен, он би био тама, као сви они некада безбожни људи, којима је, када су постали верници, апостол рекао: „Ви сте некада били тама“. Али сада када су поверовали, шта им говори? „А сада сте светлост“, он каже, „у Господу“ (Еф. 58). Да није додао „у Господу“, ми не бисмо разумели. „Светлост“, он каже, „у Господу“. Ви нисте тама у Господу. „Јер некада сте били тама“, а овим речима он није додао „у Господу“. Стога: тама у вама, светлост у Господу. И тако „Јован није био светлост, него је био послан да сведочи о светлости“. 7. Али, где је та светлост? „Он је био истинита светлост која обасјава сваког човека који долази на свет“ (Јн. 19). Ако обасјава сваког човека који долази на свет, онда осветљава такође и Јована. Стога, Истинита светлост је просветлила онога за кога је желела да указује људима на њу. Схватите, вољени, јер Христос је дошао нејаким умовима, рањеним срцима, мутном погледу потамнелих душа. Са овим циљем је он дошао. И где је била душа која би могла да гледа оно што савршено јесте? Баш као што се обично дешава, помоћу неког осветљеног тела ми знамо да је изашло Сунце, које не можемо у том тренутку видети својим очима. Због тога што чак и они који имају болесне и повређене очи могу видети зид обасјан и осветљен сунчевом светлошћу, или планину или дрво, или било шта те врсте, из 104

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

тог разлога се помоћу другог осветљеног тела тај излазак Сунца приказује онима који још увек нису у стању да га виде. Стога, зато што нису сви они којима је Христос дошао били у стању да га угледају и схвате, Јована је обасјао зрацима своје светлости и помоћу његовог сведочанства о себи, да је био обасјан и просветљен, не тврдећи за себе да је био онај који обасјава и просветљује, учињен је познатим Онај који просветљује, препознат је Онај који обасјава, сазнало се о Ономе који испуњава обиљем. И ко је тај? „Онај који обасјава сваког човека“, говори он, „који долази на свет“. Јер, да се човек није измакао од те светлости, не би му било потребно просветљење, али из тог разлога је он требало да буде обасјан овде, зато што се одвојио од светлости којом човек може бити заувек обасјан. 8. Шта онда? Ако је дошао овде, где је био он? „У овоме свету је био“. Он је и био овде и дошао је овде. Он је био овде с обзиром на о његово божанство, а он је дошао овде када је његово тело у питању, због тога што, када је био овде по својој божанској природи, нису могли да га виде слабоумни, слепи и зли. Ти зли људи су тама у вези које је речено: „Светлост светли у тами и тама је није обухватила“ (Јн. 15). Гле, он је и сада овде и био је овде и он је увек овде и никада не одлази, нигде не одлази. Потребно је да поседујеш одређена средства помоћу којих би могао да видиш онога који се никад не одваја од тебе. Потребно је да се не одвојиш од њега, који не одлази нигде. Потребно је да не побегнеш, и нећеш бити напуштен. Немој пасти, и његово Сунце за тебе неће заћи. Ако паднеш, његово Сунце залази над тобом, али ако стојиш, он је присутан уз тебе. Али ти ниси стајао, сети се како си пао, како те је оборио онај који је пао пре тебе. Јер, он те је оборио не насиљем, не нападом, него твојом сопственом вољом. Стајао би да ниси пристао на зло, остао би обасјан. Али сада, пошто си већ пао и рањен си у срце – у орган којим се то светло може видети – он ти је дошао такав да си га могао видети сходно свом стању. И он се на такав начин приказао као човек, да је захтевао сведочанство од човека. Бог тражи сведочанство од човека и Бог има човека као сведока. Бог има човека као сведока, али ради људи, толико смо слаби. Помоћу светиљке ми трагамо за даном. Зато је и сам Јован назван „светиљка“. Господ је рекао: „Он је био светиљка која је горела и светлела, а ви сте желели да се мало времена радујете у његовој светлости; али ја имам веће сведочанство од Јовановог“ (Јн. 535-36). 9. Зато је он показао да је због људи желео да га вери оних који су поверовали открије светиљка, да би се посредством исте светиљке његови непријатељи збунили. Били су непријатељи који су га искушавали и рекли: „Кажи нам каквом влашћу чиниш ти ове ствари?“. „Ја ћу такође“, рекао је он, „питати вас једно питање, одговорите ми: „Крштење Јованово, одакле је било? Са неба, или од људи?“ А они су се нашли у неприлици и говорили су међу собом: „Ако кажемо: „Са неба“, рећи ће нам: „Зашто му нисте веровали?“ (Јер, он је сведочио о Христу и рекао је: „Нисам ја Христос, него он“ [Јн. 120,27]), али ако кажемо: „Од људи, бојимо се народа, да нас не би каменовали“, јер су сматрали Јована за пророка“. Плашећи се каменовања, али се више плашећи да исповеде истину, одговорили су лаж ономе који је Истина, и „безбожност је ставила лаж на себе“, као што каже псалам (Пс. 2612 Lat). Јер, они су рекли: „Не знамо“ (Мт. 2125). И Господ им, због тога што су они пред собом залупили врата, изјављујући да не знају оно што су знали, није отворио зато што нису куцали. Јер, речено је: „Куцајте и отвориће вам се“ (Мт. 77). Не само да ови нису куцали да би им могло бити отворено, него, порекавши да знају, они су закатанчили та врата пред собом. И Господ им говори: „Ни ја вама нећу рећи са којом влашћу ово чиним“. И они су били збуњени због Јована, и на њима су се испуниле речи псалма (Пс. 13217-18): „Поставио сам светиљку за свог помазаника, његове непријатеље ћу обући у срамоту“. 10. „Он је био у свету и космос је створен кроз њега“ (Јн. 110). Немој мислити да је он био у свету као што је Земља у космосу, или као што је небо у космосу, или као што је Сунце у космосу, и Месец и звезде и дрвеће и стока и људи. Он није био на овај начин у свету. Али, на који начин је онда био ту? Као Творац који је управљао ониме што је створио. Јер, он није створио космос као што столар 105

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

прави сандук. Сандук који прави столар је изван њега, и тако се он ставља на друго место док се прави. И, иако је онај који ради тик уз сандук, он ипак седи на другом месту, и за оно што прави он је спољашњи. Али Бог, такорећи изливен у космос као да га натапа, прави га на тај начин. Он обликује будући свугде присутан, и не повлачи се на неко друго место, нити он, да тако кажемо, држи споља предмет који израђује. Присуством свог величанства он ствара оно што ствара. Његово присуство влада ониме што је створио. Тако је он био у свету као Творац света, јер: „Космос је створен кроз њега и свет га није познао“ (Јн. 110). 11. Шта значи „Космос је створен кроз њега“? Небо, земља, море и све што је унутар њега, назива се космос. У једном другом значењу, они који воле свет називају се „светом“. „Космос је створен кроз њега, а ипак га свет није познао“. Зар небеса не знају свог Творца или зар анђели не знају свог Творца или зар звезде не знају свог Творца, којег демони призају? Све са свих страна сведочи о њему. Али, ко не зна? Они који су, због своје љубави према свету, названи „свет“. Помоћу љубави ми срцем живимо са ониме што волимо, а због њихове љубави према свету они су заслужили да буду названи именом онога где су остали да живе. На исти начин на који кажемо: „Ова кућа је лоша или ова кућа је добра“, ми када назовемо једну лошом или другу добром не кудимо, нити хвалимо зидове, него под лошом кућом ми мислимо на кућу са лошим особама које живе у њој, а под добром кућом на кућу са добрим житељима, на сличан начин „светом“ називамо оне који су, волећи га, житељи света. Ко су ови? Они који воле овај свет, јер они својим срцима живе у свету. Они у телу који не воле свет, заиста бораве у свету, али у својим срцима они живе на Небу, као што апостол говори: „Наш разговор је на небесима“67 (Фил. 320 Lat). Према томе: „Космос је створен кроз њега, а свет га није познао“. 12. „Својима је дошао“ (Јн. 111) – зато што је све ово он створио – „и његови га нису примили“. Ко су ови? Људи које је створио, Јудејци које је он на почетку створио да буду изнад свих народа, зато што су се други народи клањали идолима и служили демонима, али тај народ је рођен из семена Авраамовог и на очигледан начин је био његов властити, због телесног сродства које је благоизволео да прихвати. „Својима је дошао и његови га нису примили“. Зар га нису уопште примили? Зар га нико није прихватио? Зар нико није спасен? Јер, нико неће бити спасен, сем оног ко прими Христа који долази. 13. Али, апостол Јован додаје: „А онима који су га прихватили“. Шта им је Христос омогућио? Велико милосрђе! Велику благодат! Он је био јединородни Син Божији и није желео да остане сам. Многи људи, када не добију синове, у старом добу усвоје сина, и тако чином извршења воље стекну оно што им је природа ускратила. Ово раде људи. Али, ако неко има једног и јединог сина, он се у њему више радује, јер ће он сам поседовати све и неће морати са неким другим да дели своје наследство, што би довело до тога да буде сиромашнији. Али, није тако са Богом. Тог истог јединог Син којег је родио и кроз кога је све створио, Бог је послао у овај свет да он не би био сам, него да би могао да усвоји браћу. Нас Бог није родио на исти начин на који је родио јединородног Сина, него смо ми усвојени његовом благодаћу, јер је он, Јединородни, дошао да разреши грехове у које смо били заплетени и ухваћени, и чији терет је спречавао наше усвојење. Оне које је желео да учини својом браћом, он сам је одрешио, и учинио их је санаследницима (Рим. 817). Тако је рекао апостол: „Али ако је син, онда је наследник кроз Бога“. И поново: „Наследници Бога и санаследници са Христом“. Он се није плашио да има санаследнике, зато што се његово наследство не крњи ако има много власника. Сама људска бића, која су под његовом влашћу, постају његово наследство, и обратно: Он постаје њихово наследство. Чуј на који начин су они постали његово наследство: „Господ ми је рекао: „Ти си мој син, данас сам те родио, тражи од мене и даћу ти народе у наследство“ (Пс. 27-8).“ Чуј на који начин он постаје њихово наследство. Он каже у псалмима: „Господ је део мог наследства и моје чаше“ (Пс. Ово је латински текст, али латинска реч „conversatio“, која је употребљена у овом стиху, може да означава и начин живота или понашање, као и општење са некиме. 67

106

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

165). Хајде да ми дођемо у посед њега и нека он дође у посед нас. Нека он дође у посед нас као Господ и хајде да ми њега поседујемо као спасење, хајде да ми њега поседујемо као светлост. Шта је онда он дао онима који су га прихватили? „Њима је дао власт да постану синови Божији, наиме, онима који верују у његово име“ (Јн. 112 Lat), да би они могли да сe прилепе за дрво и пређу море. 14. И како су они рођени? Зато што су постали синови Божији и браћа Христова, они су свакако рођени. Јер, ако нису рођени, како могу бити синови? Али, синови људски се рађају од тела и крви, и по вољи човека, и из брачног загрљаја. Али, на који начин су ови рођени? „Који нису од крви (мн.)“, као од мушкарца и жене. Крви, у множини, није добар латински, али због тога што је то множина у грчком, преводилац је то овако превео и дао лош латински када је граматика у питању, да би могао ствар да учини јасном за разумевање онима међу слушаоцима који су били слаби. Јер, да је рекао „крв“ у једнини, не би изразио оно што је желео, јер људи се рађају из крви мушкарца и крви жене. Хајде онда да тако кажемо и да се не плашимо прута оних који предају граматику, докле год на такав начин можемо досегнути до чврсте и поуздане истине. Онај ко разуме и осуди ово, незахвалан је због тога што је разумео. „Не од крви (мн.), нити од жеље телесне, нити од жеље човечије“. Апостол је ставио реч „тело“ да њоме означи жену, зато што је, када је она створена од његовог ребра, Адам рекао: „Ово је сада кост од моје кости и тело од мог тела“ (1Мој. 223). И апостол говори: „Онај који воли своју жену, воли себе, јер нико никада није мрзео своје сопствено тело“ (Еф. 528-29). „Тело“ је, дакле, стављено да означи жену, на исти начин на који је реч „дух“ понекад стављена да означи супруга. Због чега? Зато што једно влада, а над другиме се влада. Једно би требало да заповеда, а друго да служи. Јер, тамо где тело заповеда, а дух служи, кућа је окренута у погрешном смеру. Шта може бити горе од куће у којој жена има власт над човеком? А правилно је уређена кућа у којој мушкарац заповеда, а жена се покорава. На сличан начин је човек у правом реду када у њему дух заповеда, а тело се покорава. 15. Ови су, тако, „рођени не од жеље телесне, нити од жеље човекове, него од Бога“ (Јн. 113). Али, да би људи могли бити рођени од Бога, Бог је био прво рођен од њих. Јер, Христос је Бог и Христос је рођен од људи. Додуше, само се за мајком трагало на Земљи, зато што је он већ имао Оца на небесима. Онај од кога је требало ми да будемо створени, био је рођен од Бога. Онај од кога је требало ми да будемо наново створени, био је рођен од жене. Немој се чудити, о човече, што си благодаћу постао син и што си рођен од Бога према његовој Речи. Сама Реч Божија је изабрала да буде рођена од човека, да би ти могао бити рођен од Бога за спасење, и да би сам закључио: „Није без разлога Бог желео да буде рођен од човека, него зато што је сматрао да ја поседујем одређену вредност, да би ме могао учинити бесмртним, и због мене је рођен као смртан човек“. Стога, када је рекао: „Рођени од Бога“, да ми не би били, такорећи, испуњени страхом и трепетом због такве благодати, због благодати толико велике да превазилази веровање да су људи рођени од Бога, као да те уверава, он говори: „И Реч Божија је постала тело и боравила је међу нама“. Зашто се онда чудиш што су људи рођени од Бога? Узми у обзир да је сам Бог рођен од људи: „И Реч Божија је постала тело и боравила је међу нама“. 16. Али, зато што је „Реч Божија постала тело и боравила међу нама“, самим својим рођењем Христос је постао мелем који је очистио очи нашег срца, и који нам је омогућио да видимо његово величанство помоћу његове скрушености. Зато „је Реч Божија постала тело и боравила међу нама“. Он је исцелио наше очи. И шта следи? „И видели смо његову славу“. Његову славу не може видети онај који није исцељен смерношћу и скрушеношћу његовог примања тела. Због чега ми нисмо били у стању да видимо? Размислите мало, много вољени, и схватите шта говорим. Био је бачен у људско око, такорећи, прах земаљски. Он је ранио око и оно није могло да види светлост. То рањено око је помазано. Земљом је било рањено и земља је нанета на њега да би се исцелило, јер се сви мелеми за очи и лекови добијају само из земље. Прахом сте били ослепљени и прахом сте излечени. Тело вас је, 107

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

дакле, ранило, и тело вас исцељује. Душа је постала чулна тако што је прихватила склоности тела и тако је ослепила око срца. „Реч Божија је постала тело“ и тај Лекар је теби начинио мелем за око. И пошто је он тако дошао у телу да уништи телесне пороке и да смрћу погуби смрт, због тога се ово одиграло у теби, да би, као што „је Реч Божија постала тело“, ти могао бити у стању да кажеш: „И ми смо видели његову славу“. Какву врсту славе? Ону по којој је он постао као Син човечији? Ово је било понижење њега као Бога, не његова слава. Али, на шта је поглед човека управљен када је исцељен помоћу тела? „Видели смо славу његову, славу као јединородног од Оца, пуног благодати и истине“ (Јн. 114). О благодати и истини ћемо опширније разговарати на другом месту овог истог јеванђеља, ако се Господ смилује да нам пружи прилику. Нека ове ствари буду довољне за сада, а ви будите поучени у Христу. Будите охрабрени у вери и бдијте у добрим делима и гледајте да се не одвојите од дрвета помоћу којег можете прећи преко мора.

О несхватљивости Божије суштине и о речима Самарјанки (Јн. 422) (Св. Григорије Ниски) Јеванђеље по Јовану 422: Ви се клањате ономе што не знате, а ми се клањамо ономе што знамо. Ако68 неко затражи тумачење или опис или објашњење Божије суштине, нећемо порећи да је то мудост у којој нисмо учени и признајемо само оволико: да није могуће да оно што је по природи бесконачно буде схваћено на било који начин који се може изразити речима. Чињеница да Божија величина нема границе је објављена пророчанством које изричито тврди да његова дивота, његова слава, његова светост „немају краја“ (Пс. 1453), а ако оно што он обухвата нема границе, још више он у својој суштини, каква год да је она, не може ни на који начин бити обухваћен било чиме. Ако, дакле, објашњење помоћу речи и имена својим значењем указује на неку врсту обухватања или схватања свог предмета, и ако, са друге стране, оно што је неограничено не може бити обухваћено или схваћено, нико нема право да нас криви због незнања, ако нисмо дрски у погледу онога у шта нико не би смео да се упушта. Јер, којим именом могу да опишем несхватљиво? Којим говором могу да изразим неизрециво? Тако, пошто је Божанство сувише сјајно и узвишено да би се изразило речима, ми смо научили да у тишини одајемо част и поштовање ономе што превазилази говор и мишљење, а ако онај који „мисли више него што ваља мислити“ (Рим. 123) гази овај наш опрезни говор ругајући се нашем незнању о стварима непојмљивим, и признаје разлику у неједнакости у ономе што је без облика, или ограничења, или величине, или у количини (мислим у Оцу и Сину и Светоме Духу), и да би понизили наше незнање позивају се на стих на који се стално позивају ученици преваре: „Ви се клањате ономе што не знате (Јн. 422), ако не знате суштину онога коме се клањате“, ми ћемо онда слушати савет пророка и нећемо се плашити што нас руже будале (Иса. 517), нити ћемо се повести за њиховим ружењем и дрско говорити о стварима неизрецивим, и наш учитељ у тајнама које превазилазе знање биће онај невешти говорник Павле, који далеко од тога да мисли да људско схватање може досегнути до Божанске природе, тако да чак и одлуку или суд Божији назива „неиспитивом“, а његове путеве „неистраживим“ (Рим. 1133), и потврђује да ствари које су обећане онима који воле Бога, за њихова добра дела учињена у животу, превазилазе схватање, тако да није могуће гледати их оком, нити примити их слухом, нити их примити у срце (1Кор. 29). Стога, научивши ово од Павла, ми одлучно изјављујемо да, не само да су судови и одлуке Божије превисоко за оне који желе да их истраже, него и да путеви који воде до знања о њему јесу такође до сада негажени и непролазни. Јер, ми разумемо 68

Ово је одељак из књиге св. Григорија Ниског „Против Евномија“ (3. књига, 5. поглавље)

108

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

да апостол ово жели да истакне када назива путеве који воде до ствари непојмљивих „неистраженима“, показујући овим стихом да се знање не може стећи људским рачунањем и да још ничији ум није ишао овим путем расуђивања, нити је показао било какав траг или знак приближавања, уз помоћ схватања, стварима несхватљивим. Зато, научивши ове ствари из узвишених речи апостола ми тврдимо, на основу цитираног стиха: „Ако су Божији судови неиспитиви и његови путеви неистраживи и обећања његових добара превазилазе сваку представу коју наше наслућивање може створити, колико је тек његово Божанство онда више и узвишеније, с обзиром да је неизрециво и неприступачно, од ових својстава за која се сматра да га прате, а о којима од Бога вођени Павле каже да не постоји знање“. И помоћу овога ми потврђујемо у себи учење које они исмевају и признајемо да смо нижи од њих у знању оних ствари које превазилазе границу знања и проглашавамо да се заиста клањамо ономе што знамо. Сада знамо узвишеност славе Онога коме се клањамо, баш због чињенице да ми не можемо схватањем да разумемо, у нашим мислима, неупоредиво својство његове величине, и знамо да речи нашег Господа жени Самарјанки, које износе против нас наши противници, могу прикладније да се упуте њима. Јер, речи „ви се клањате ономе што не знате“, Господ говори жени Самарјанки, зато што је она била обузета телесним идејама у својим мишљењима о Богу, и њој овај стих добро приличи зато што су Самарјани, мислећи да се клањају Богу, а у исто време претпостављајући да Божанство може телесно бити смештено на одређено место, поштовали Бога само именом, док су се клањали нечем другом, а не Богу. Јер, ништа није божанско што се може схватити као ограничено, него Божанству приличи да буде на свим местима и да прожима све ствари и да не буде било чиме ограничено. Тако, нека они који се боре против Христа виде да је стих који цитирају против нас окренут на оптужбу њих самих. Јер, као што су Самарјани претпостављали да Божанство може бити ограничено неким границама места, па су прекорени речима које су чули: „Ви се клањате ономе што не знате“, и од вашег служења немате користи, јер бог за кога се верује да се налази на било ком месту није Бог“, тако се исто може рећи новим Самарјанима: „Претпостављајући да је Божанство ограничено одсуством рађања, као да је то нека међа „ви се клањате оном што не знате“, служећи му заиста као Богу, али не знате да бескрај Божији превазилази свако значење и свако разумевање које имена доносе“.

Исцељење болеснога у бањи Витезди (Јн. 51-13) (Св. Јован Златоусти) Јеванђеље по Јовану 51-13: Потом беше празник јудејски и изађе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања која се јеврејски зове Витезда и има пет тремова. У њима је лежало велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који су чекали да се вода заталаса. Јер је анђео Господњи повремено силазио и узбуркавао воду и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А тамо је био неки човек који је тридесет и осам година био болестан. Када је видео Исус овога где лежи и разумео да је већ много година болестан, рекао му је: „Хоћеш ли здрав да будеш“? Одговори му болесник: „Господе, човека немам да ме спусти у бању када се узбурка вода, а док ја дођем, други сиђе пре мене“. Рече му Исус: „Устани, узми одар свој и ходи“! И одмах оздрави човек и узео је одар свој и ходао је. А тај дан беше субота. Тада су говорили Јудејци исцељеном: „Субота је, није ти допуштено да носиш одар“. 109

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Он им одговори: „Који ме учини здравим, он ми рече: „Узми одар свој и ходи“.“ А они га запиташе: „Ко је тај човек који ти рече: „Узми одар свој и ходи“?“ А излечени није знао ко је, јер се Исус беше удаљио због многог народа на ономе месту. 1. Велика69 је корист од божанског Писма и помоћ која се добија из њега је и више него довољна. И Павле проглашава ово када каже: „Јер што се раније написа, написа се за поуку нас, на које дође завршетак векова, да кроз трпљење и утехом Писма имамо наду“ (Рим. 154; 1Кор. 1011). Божанска пророчанства су ризница свих врста лекова, тако да, ако је неопходно да се угуши гордост, или да се смири жеља за спавањем, да се изгази ногама љубав према новцу, да се презре бол, да се улије самопоуздање, да се задобије стрпљење, у Светом писму се може наћи преобилна помоћ. Ко од оних који се дуго боре са сиромаштвом или који су приковани за кревет због тешке болести, ко од њих кад прочита одељак који је пред нама неће задобити велику утеху, јер се овај човек, који је био непокретан тридесет осам година и који је сваке године гледао како други оздрављају, а сам је био окован својом болешћу, није повукао и очајавао, иако је заиста, не само утученост и потиштеност због прошлости, него такође и безнадежност будућности била довољна да га исцрпи и сломи. Чуј сад шта он каже и схвати величину његових патњи. Јер, када је Христос питао: „Желиш ли да будеш здрав?“, он је рекао: „Да Господе, али немам човека да ме спусти у бању кад се вода узбурка“. Шта може бити жалосније од ових речи? Шта може бити тужније од тог стања? А да ли су му срце и издржљивост сломљени због дуге болести? Примећујеш ли да је сав гнев укроћен? Он није изрекао хулну реч, нити оне речи које многи користе када им се деси нешто лоше. Он није проклињао свој живот и дан свог рођења и није се наљутио због Христовог питања, нити је рекао: „Јеси ли дошао да нам се ругаш и да нас исмеваш када питаш да ли желим да будем здрав?“, него је одговорио благо и врло одмерено: „Да, Господе“, иако тада није знао ко је тај који га пита, нити то да ће га Христос исцелити, и поред свега кротко описује своје прилике и дешавања и даље не пита ништа, као да прича са лекаром и жели само да исприча причу о својим патњама. Можда се надао да ће му Христос помоћи у смислу да га спусти у воду и можда је желео да га привуче овим речима. Шта је затим рекао Исус? Рекао је: „Устани, узми одар свој и ходи“ (Јн. 58). Сада, неки претпостављају да је ово човек за кога јеванђелиста Матеј каже да је „лежао на одру“ 2 (Мт. 9 ), али ово није тако и то је јасно из неколико разлога. Прво, из тога што он није имао особе које би се заложиле за њега. Tај човек о коме Матеј говори је имао многе да брину за њега и да га носе, а овај човек није имао ни једног, због тога је и рекао: „Човека немам“. Као друго, јасно је из начина одговарања. Oнај није ни реч рекао, а овај човек је испричао цео свој случај. Као треће, jасно је из годишњег доба и времена, јер је овај човек исцељен на празник и у суботу, а онај о коме говори Матеј је исцељен другог дана. Места су такође била различита. Онај је излечен у кући, а овај у бањи. Такође, начин излечења је био различит. Тамо је Христос рекао: „Опраштају ти се греси“, али овде је Христос прво ојачао тело, а затим се побринуо за душу. У оном случају је био опроштај грехова (јер рекао је: „Опраштају ти се греси“), али у овом случају упозорава и прети да би оснажио човека за будућност, јер каже: „Више не греши, да ти се нешто горе не догоди“ (Јн. 514). Оптужбе Јудејаца су такође различите. Овде замерају Христу због тога што ради на суботу, а тамо га оптужују за хулу. Узми у обзир сада, молим те, прекомерну мудрост Божију. Није подигао човека одмах, него га прво упознаје испитивањем, правећи простора за веру која треба да уследи. И није га само подигао, него му наређује да „узме свој одар“, да би потврдио да је чудо извршено и да нико не би помислио да је оно што је учињено обмана или глума. Јер, он не би био у стању да носи свој одар уколико његове руке и ноге не би биле снажно и потпуно учвршћене. Ово је Христос често чинио и тако је успешно ућуткивао оне који су склони безобразлуку. Тако је, у случају умножења хлебова, да нико не би могао 69

Ово је 37. беседа св. Јована Златоустог на јеванђеље по Јовану.

110

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

тврдити да су људи били само мало нахрањени и да је оно што је учињено било варка и обмана, Христос учинио да буде много остатака од хлебова. Тако је и губавцу којег је очистио Христос рекао: „Иди и покажи се свештенику“ (Мт. 84), обезбеђујући одмах најсигурнији доказ очишћења и затварајући бесрамна уста оних који су тврдили да он прописује правила која су противна Богу. Ово је такође он урадио на сличан начин и у случају вина. Јер, он им није само показао вино, него је и рекао да се оно однесе пехарнику, да би он који не зна ништа о ономе што је учињено, својом изјавом могао дати доказ о Христу у који се није могло посумњати. Ради тога је јеванђелиста рекао да пехарник није знао откуда је вино, тако показујући непристрасност његовог сведочанства. И на другом месту, кад је васкрсао мртву особу, рекао је: „Дајте јој да једе“ (Лк. 855), дајући овиме доказ стварног васкрсења и уз помоћ овога убеђујући чак и оне који су непромишљени и будаласти да он није варалица или чаробњак, него да је дошао због спасења заједничке природе људског рода. 2. Али зашто Исус није захтевао веру од овог човека, као што је то чинио у случају неких других, говорећи: „Верујеш ли да могу учинити ово“? То је због тога што овај човек још није јасно знао ко је Исус и он није ово радио пре, него после чињења чуда. Јер, разумљиво би било да се ово каже особама које су виделе да се Христова моћ испољила на другима, али што се тиче оних који још нису сазнали ко је Христос, него је требало то да сазнају касније уз помоћ знамења, од њих се након чуда захтева вера. И због овога Матеј не представља Христа као некога ко пита ово када започиње са својим чудима, него када је исцелио многе, он ово пита само двојицу слепих људи. Међутим, примети на овај начин веру непокретног човека. Када је чуо речи „узми одар свој и ходи“, он се није ругао и није рекао: „Шта ово значи? Анђео силази са неба и усталаса воду и исцели само једног, а ти човече мислиш да си способан да учиниш већа дела од једног анђела пуком наредбом и речју? Ово је обична сујета, хвалисање, исмевање“. Али, он није ни рекао, нити је помислио било шта слично овоме, него је чуо и одмах је устао и оздравио је. Он није био непослушан Христу који му је дао заповест и одмах је оздравио и „узео је одар свој и ходао је“. А оно што је уследило, било је за још веће дивљење. То што је он поверовао одмах, када га нико није узнемиравао, и није било нешто посебно необично, али што касније, када су се његови сународници испунили лудилом и притискали га са свих страна, оптужујући га и опколивши га и говорећи: „Није по Закону Мојсијевом да ти носиш свој одар“, он на све то није обратио пажњу, нити се уплашио због њиховог лудила, него је најодважније усред скупа исповедио свог Добротвора и ућуткао њихове бесрамне језике, ово је, кажем, било дело велике храбрости. Јер, кад су они напали на њега и на дрзак начин му рекли грдећи га: „Субота је, није ти допуштено да носиш одар“, чуј шта је он рекао: „Који ме учини здравим, он ми је рекао: „Узми одар свој и ходи“.“ Исцељени само што није рекао: „Баш сте блесави и луди ви који ми заповедате да не сматрам за свог учитеља онога који ме је избавио из дуге и мучне болести и да не послушам шта год ми заповеди“. Да је хтео да се понаша на непоштен начин, могао је рећи другачије, као на пример: „Ја не радим ово по својој слободној вољи, него на заповест другога. Ако је ово за осуду, онда треба оптужити онога ко је дао заповест и ја ћу оставити одар“. И он је могао затајити исцељење, јер је добро знао да су бесни не толико због кршења закона о суботи, колико због његовог оздрављења. Ипак, он ово није сакрио, нити је такво нешто рекао, нити је тражио опроштај, него је гласно признао и исповедио добро дело које му је учињено. Ово је урадио човек који је био непокретан, а размисли како су се они непоштено понели. Јер, они нису питали: „Ко је тај који је учинио да оздравиш?“ Они су ово прећутали, али су наставили да говоре о ономе што је наизглед преступ. Питали су: „Ко је тај човек који ти је рекао: „Узми одар свој и ходи“? А излечени није знао ко је, јер се Исус удаљио због многог народа на ономе месту“ (Јн. 512-13). И зашто се Исус сакрио? Прво да се, док је он био одсутан, не би могло посумњати у сведочанство човека, јер је онај ко је осетио да је здрав био поуздан сведок доброг дела. На другом 111

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

месту, да сам Христос не буде разлог да се бес Јудејаца још више распламса, пошто сам поглед на онога коме завиде може у пакосним особама да распали огромну варницу. Због овога се Исус повлачио и пуштао је да само дело себе брани међу њима, да он сам не би рекао било шта у вези себе, него да би то могли да учине они који су исцељени, а са њима и они који су оптуживали. Чак су и ти који су оптуживали донекле посведочили чудо, јер нису рекли: „Због чега ти је заповеђено да ово радиш у суботу?“, него: „Због чега радиш ово у суботу?“, пошто нису били љути због нарушавања закона о суботи, него су били завидни због оздрављења човека који је био непокретан. А ипак, кад се има у виду људски рад, оно што је непокретни човек после исцељења радио био је донекле рад, док оно што је Исус учинио није био рад, него изговарање речи. Дакле, овде Христос заповеда другоме да преступи закон о суботи, а у једном другом случају он то и сам чини: онда када је направио блато и помазао очи слепоме (Јн. 9). Ипак, он је учинио ове ствари не да прекрши, него да превазиђе Мојсијев Закони и о овоме ћемо у наставку говорити, јер се он није, када су га Израиљци оптужили у вези суботе, увек бранио на исти начин и ово морамо пажљиво приметити. 3. Али, хајде да мало размотримо колико је велико зло завист, како она толико онеспособљава очи душе, да доводи у питање спасење онога ко је запоседнут њоме. Као што лудаци често подижу своје оружје против сопственог тела, тако исто пакосне особе мисле само на једну ствар: да повреде оне којима завиде, а не брину се за сопствено спасење. Овакве особе су горе од дивљих звери. Дивље звери нас нападају када су гладне или када их ми изазовемо, али ове особе када се према њима понаша љубазно, често узврате својим добротворима као да су им они нанели неку неправду. Гори су они од дивљих звери, они су као ђаволи, а можда су гори чак и од ових. Јер, ђаволи су заиста у сталном непријатељству са нама, али не праве завере против оних који су исте природе као и они и зато је овиме Исус ућуткао Израиљце када су говорили да он изгони ђаволе уз помоћ Велзевула. Али, ови људи не поштују ни своју сопствену људску природу, нити поштеђују себе. Јер, пре него што озлоједе оне којима завиде, они озлоједе своје сопствене душе, испуњавајући их сваком врстом немира и утучености, бесплодно и узалуд. Јер, зашто жалиш, о човече, због напретка свог ближњег? Ми треба да жалимо због зала које нас задесе, а не због тога што видимо да су други на добром гласу. Због тога, за овај грех не може постојати изговор. Прељубник се може позвати на своју пожуду, лопов на своје сиромаштво, убица на свој гнев. Ово су слаби и неразборити изговори, а ипак се ови позивају на њих. Али реци ми, који ћеш разлог ти да наведеш? Нећеш навести ни један други, него поквареност до сржи. Ако нам је заповеђено да волимо своје непријатеље, какву казну ћемо сносити ако мрзимо своје истинске пријатеље? Ако онај ко воли оне који воле њега неће бити у бољем положају од незнабошца (Мт. 546-47), који изговор и какву олакшицу ће имати онај који учини нажао онима који њему нису учинили ништа лоше? Слушај Павла шта каже: „И ако предам тело своје да се спали, а љубави немам, ништа ми не користи“ (1Кор. 133). Сада је свима јасно да нема љубави тамо где су завист и злоба. Ово осећање је горе од блуда и прељубе, јер ово двоје се не удаљавају од онога ко их чини, али је тиранија зависти превртала и обарала читаве цркве и уништила је читав свет. Завист је мајка убиства. Помоћу ње је Каин убио свог брата Авеља. Због ње је Исав хтео да убије Јакова, а и браћа Јосифа, и због ње ђаво жели да уништи читав људски род. Ти заиста не убијаш сада, али чиниш многе ствари које су горе од убиства желећи да се твој брат понаша неприкладно, и постављаш замке за њега на све стране и трудиш се да обогаљиш његов подвиг и тежњу за врлином, и жалиш због тога што је он по вољи Богу, који је господар читавог света. Ипак, ти не ратујеш против свога брата, него против самога Бога којем он служи, Бога ти вређаш када својој слави дајеш предност пред његовом. А оно што је заиста најгоре од свега је то што овај грех изгледа као да је безначајан, док је у ствари болнији од било ког другог. Јер, иако ти показујеш милосрђе и држиш бдења и постиш, одвратнији си од свих других ако завидиш своме брату. Као што је јасно и из следећег случаја такође. Неки човек међу Коринћанима је једном био крив због прељубе, али је био оптужен због свога греха и убрзо се вратио праведности. 112

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Каин је завидео Авељу, али није био исцељен, и иако је сам Бог непрестано лечио рану, њега је све више болело и кључао је све више и више и пожурио је да убије. Тако је ова страст гора од било које друге и не дозвољава да лако буде излечена, уколико ми не обратимо пажњу на њу. Хајде да је онда по сваку цену ишчупамо из корена, имајући у виду ово: да као што вређамо Бога када се изједамо завишћу због благослова других људи, тако смо исто по вољи Богу када се радујемо са њима и од себе правимо учеснике у добрима која су нагомилана за праведнике. Због тога нас Павле опомиње да се „радујемо са радоснима и да плачемо са онима који плачу“ (Рим. 1215), да бисмо са обе стране и у оба случаја могли пожњети велику корист. Размисли онда да чак и када се не боримо ми, тиме што се радујемо са оним који се труди и бори, ми постајемо сувласници његове награде. Зато хајде да одбацимо сву завист и да усадимо љубав у наше душе да бисмо, честитајући онима међу нашом браћом који су угодили Богу, могли стећи и садашња и будућа добра кроз благодат и доброту нашег Господа Исуса Христа која је пуна љубави, коме и са киме нека је слава Оцу и Светом Духу и бескрајна власт сада и увек. Амин.

Исцељење болеснога и Христос је једнак Богу Оцу (Јн. 514-21) (Св. Јован Златоусти) Јеванђеље по Јовану 514-21: Потом га нађе Исус у храму и рече му: „Ето постао си здрав, више не греши, да ти се нешто горе не догоди“. Човек отиђе и јави Јудејцима да је Исус тај који га је учинио здравим. И зато су гонили Јудејци Исуса и гледали да га убију, јер је чинио то у суботу. А Исус им одговори: „Отац мој до сада ради, и ја радим“. И зато су још више тражили Јудејци да га убију, не само што је нарушавао суботу, него што је и Бога називао својим Оцем, градећи се једнак Богу. А Исус одговори и рече им: „Заиста, заиста вам кажем: „Син не може ништа чинити сам од себе, него штa види да Отац чини. Јер, штa oн чини, то исто чини и Син. Јер, Отац воли Сина и све му показује што сам чини и показаће му већа дела од ових да се ви чудите. Јер, као што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава“.“ 1. Грех70 је страшна ствар, страшна, и он је пропаст душе и његово зло је често услед неумерености бујало и преливало се и нападало и људска тела такође. Јер, у већини случајева када је душа заражена и оболела ми не осећамо бол, али ако тело добије макар мало бола, ми улажемо сваки напор да га ослободимо његове болести, због тога што смо осетљиви на болест, и зато Бог често кажњава тело за преступе душе, да би уз помоћ несреће оног дела који је мање вредан, бољи део могао да донекле прими лечење. На овај начин је такође Павле излечио прељубника међу Коринћанима, заустављајући болест душе разарањем тела, и применивши нож на тело, на тај начин је сузбио зло (1Кор. 55), као неки сјајни лекар који примењује каутеризацију, односно спољашње спаљивање, због водене болести или слезине, онда када они не буду излечени помоћу лекова који делују унутар тела. Ово је такође Христос учинио у случају одузетог, као што је и показао када је рекао: „Ето, постао си здрав, више не греши да ти се нешто горе не догоди“ (Јн. 514). Сада, шта можемо научити из овога? Прво, да је његова болест била плод његових грехова. Друго, да треба веровати у извештаје о пакленој ватри. Треће, да је казна врло дуга, чак шта више 70

Ово је 38. беседа св. Јована Златоустог на јеванђеље по Јовану.

113

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

бескрајна. Где су сада они који говоре: „Извршио сам убиство у току једног часа, учинио сам прељубу у кратком временском тренутку и због тога треба да будем вечно кажњен“? Јер гле, овај човек није згрешио толико много година током којих је патио, пошто је њему читав живот протекао у његовој казни. Греси се не просуђују по времену, него по природи преступа. Поред овога можемо приметити и научити још једну ствар: да иако будемо строго кажњени због ранијих грехова, ако касније паднемо у исте грехове, бићемо кажњени још више. И то са добрим разлогом. Јер, онај који се не поправи чак ни кажњавањем, касније се као безосећајан и као онај који са презирањем одбија исправљање, води ка још тежем дисциплинском кажњавању. Грешка би сама по себи требало да буде довољна да обузда и да отрезни човека који се једном оклизнуо, али када чак ни казна уз то не доведе до овога, значи да он природно тражи још оштрије кажњавање. И казна може да буде довољна, али ако се он дрзне да поново чини исте ствари не опаметивши се применом казне, логично је да таква особа поново поднесе неку врсту кажњавања, пошто је он сам ову казну призвао на себе. Сада, ако смо чак у овом свету ми кажњавани теже него раније онда када након једног кажњавања паднемо у исте грехове, зар не би требало, ако након грешења ми не будемо уопште кажњени, да се због тога неизмерно плашимо и да стрепимо као да ћемо ускоро доживети нешто што се не може променити? Неко ће питати: „А зашто нису сви овако кажњени? Јер, видимо многе лоше људе да су телесно здрави, да су снажни и уживају у напретку и благостању“? Али хајде да не будемо заведени овиме, хајде да жалимо за њима због овога највише, јер то што нису на овом свету доживели никакву казну води их ка строжијој казни након овог живота. Као што и Павле објављује када говори: „Али сада када нам се суди, Господ нас кажњава, да не бисмо били осуђени са светом“ (1Кор. 1132). Кажњавање овде је за упозорење, а кажњавање након овог живота је за освету. Може неко питати: „Шта онда, да ли све болести потичу од греха“? Не све, али већина њих. А неке долазе као последица различитих начина развратног живљења, пошто прождрљивост, неумереност и лењост стварају патње које су сличне овима. Али, једног правила треба да се држимо, а то је да сваки ударац поднесемо са захвалношћу, јер они су послати због наших грехова, као што видимо да се десило са са оним који је боловао од костобоље у Књизи о царевима (1Цар. 1523). Казне су послате такође да бисмо се ми доказали, као што је Господ рекао Јову: „Шта мислиш због чега сам разговарао са тобом, ако не зато да би се ти могао показати као праведан“? (Јов 352 LXX). Али зашто у случају ових одузетих Христос износи њихове грехе? Јер, он је такође ономе који је, према Матејевом јеванђељу, лежао у постељи, рекао: „Сине, радуј се, опраштају ти се греси“ (Мт. 92), а овоме човеку је рекао: „Гле, оздравио си, не греши више“ (Јн. 514). Знам да су неки клеветали овог одузетог, тврдећи да је он оптужио Христа и да се због тога овај говор односио на њега. Али, шта ћемо онда рећи о овом другом из Матејевог јеванђеља, који је чуо скоро исте речи? Јер, Христос је рекао и њему такође: „Опраштају ти се греси“. Отуда је јасно да ни овоме човеку (у јеванђељу по Јовану) није то речено због онога због чега они тврде. И ово можемо јасније приметити из онога што следи, јер јеванђелиста говори: „Потом га је Исус нашао у Храму“ (Јн. 514), а ово указује на његову велику побожност, јер он није отишао на пијачна места и у алеје, нити се предао луксузу и лагодности, него је остао у Храму, иако је баш тамо могао доживети страховит напад и бити кињен и теран од свих који су тамо. Ипак, ни једна од ових ствари га није приморала да оде из Храма. Поврх тога, Христос након што га је нашао, чак и после његовог разговора са Јудејцима, није рекао било шта слично. Јер, да је Христос хтео да га оптужи у вези овога, он би му рекао: „Зар опет покушаваш да чиниш исте грехе као раније, зар се са својим излечењем ниси поправио“? Ипак, Христос није рекао ништа овакво, него га је само оснажио за будућност. 2. Зашто онда, када је исцелио хромог и осакаћеног, Христос није уопште поменуо било шта слично овим речима „не греши више“? Чини ми се да болест ових одузетих настаје од греховних дела, а болести других од природне слабости. Или, ако ово није тако, онда се помоћу ових људи и помоћу 114

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

речи које су изговорене њима, Христос обраћа и осталима такође. Јер, пошто је ова болест тежа од било које друге, помоћу већега Христос исправља такође оно што је мање. И као што, када је исцелио једну другу особу, он јој је заповедио да прослави Бога, упућујући ову опомену не само њему, него кроз њега свима, на тај начин се Христос обраћа и овима, а преко њих читавом остатку човечанства, и свима предаје оно упозорење и савет који су дати овим одузетима речју Христових уста. Поред овога можемо такође рећи да је Христос приметио велику истрајност у души тог човека и упутио му је опомену као некоме ко је у стању да прими његову заповест, чувајући га у здрављу и помоћу доброг дела које му је учињено и помоћу страха од будућих зала. И примети како нема хвалисавости. Христос није рекао: „Гле, ја сам учинио да оздравиш“, него: „Оздравио си, не греши више“. И опет, није рекао: „Да те не казним“, него „да ти се нешто горе не догоди“, и у обе прилике није помињао себе и показао је да је исцељење последица милости Божије и благодати, а не човекових засуга. Јер, Христос му није објавио да је излечен након што се мучио током заслуженог трајања казне, него му је рекао да је кроз љубав и доброту оздравио. Да ово није био случај, Христос би рекао: „Гле, истрпео си довољну казну због својих грехова, буди постојан у будућности“. Али овде он није причао тако, него како? Овако: „Гле, оздравио си, не греши више“. Хајде да ове речи понављамо себи без престанка, и ако након кажњавања будемо избављени, нека свако каже себи: „Гле, оздравио си, не греши више“. Али, ако не доживимо казну иако настављамо у истом правцу, хајде да користимо као своју бајалицу ону реч апостола: „Доброта Божија нас води ка покајању, али својом окорелошћу и непокајаним срцем сабирамо за себе гнев“ (Рим. 24-5). И не само ојачавањем болесниковог тела, него је такође и на други начин Христос пружио човеку чврст доказ о свом божанству, јер је говорећи: „Не греши више“, Христос показао да је знао све грехове које је човек раније учинио и помоћу овога Христос је могао задобити његову веру за будућност. „Човек је отишао и рекао Јудејцима да је Исус тај који га је учинио здравим“ (Јн. 515). Опет примети како човек наставља у истом добром и поштеном расположењу. Он није изјавио: „Ово је онај који ми је рекао: „Узми одар свој“ (Јн. 58)“, него када су они без престанка настављали са овом оптужбом, он непрестано износи одбрану, поново објављујући свог Исцелитеља, и настоји да привуче и придобије и друге за Христа. Јер, он није био толико бездушан да након толике доброте и упозорења изда свог Добротвора и да каже да је Христос то учинио са злом намером. Да је био дивља звер, да је био нешто што не би било човек и да је био од камена, добро дело и страх би били довољни да га обуздају, пошто би, памтећи наговештај зла, он стрепео да му се не догоди то „нешто горе“, након што је већ примио највеће доказе и гаранције о моћи свог Лекара. Поред овога, да је желео да га оклевета, не би рекао ништа о свом сопственом излечењу, него би поменуо и изнео против Христа нарушавање суботе. Али ово није случај, заиста ово није случај. Његове речи су речи велике одважности и искрености, он објављује свог Добротвора ништа мање од оног слепог човека. Шта је тај рекао? Рекао је: „Он је начинио блато и помазао моје очи“ (Јн. 911), а тако је рекао и овај човек о коме сада говоримо: „Исус је тај који ме је излечио“. „Зато су Јудејци гонили Исуса и настојали су да га убију, јер је учинио ове ствари у суботу“ (Јн. 516). Шта је онда рекао Христос? Рекао је: „Мој Отац до сада ради, и ја радим“ (Јн. 517). Када је требало да нађе изговор за ученике, он се позвао на Давида, њиховог сарадника, говорећи: „Зар нисте прочитали шта је Давид учинио када је огладнео?“ (Мт. 123). Али, када је требало да нађе изговор за себе, он је прибегао Богу Оцу, показујући на два начина своју једнакост, нарочито тиме што је називао Бога својим Оцем, а такође и чинећи оне ствари које је Бог чинио. „А зашто Христос није поменуо оно што се десило у Јерихону?“ (јер, Јерихон је, по заповести Божијој, освојен седмог дана, ИНав. 64,15). Није поменуо Јерихон због тога што је желео да их уздигне са земље, да га 115

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

не би више посматрали као обичног човека, него као Бога и као онога који треба да прописује законе: пошто, да он није био истински Син и из исте суштине, оваква одбрана би била гора од оптужбе. Јер, ако би се царев намесник, који је изменио царски закон, када га оптуже због тога што је то учинио, ако би се, дакле, он изговарао на овај начин и говорио: „Да, то сам урадио зато што и цар поништава законе“, он не би успео да се ослободи, него би овако само додао тежину оптужби против себе. Али у овом случају, пошто је достојанство једнако, одбрана је савршена и на најчвршћим је основама. Христос говори: „Ослободите и мене од оптужби од којих и Бога ослобађате“. И зато је он прво рекао: „Мој Отац“, да би их могао убедити чак и против њихове воље да и њему признају ово исто, кроз страхопоштовање према његовом јасно доказаном синовству. Ако било ко пита: „А како отац „ради“, када у седми дан престаје са свим својим делима?“, нека научи начин на који Отац „ради“. Какав је онда начин његовог рада? Он брине о свему, он држи и такорећи закива у једну целину све што је створено. Зато када видиш Сунце које излази и Месец да иде својим путем, и језера и изворе и реке и кише и ток природе у зрнима и у нашим телима и у бићима која немају разум и све остало од чега је сачињен овај универзум, тада научи о непрестаном раду Бога Оца. „Јер он чини да његово Сунце обасјава и зле и добре, и шаље кишу на праведне и на неправедне“ (Мт. 545). И поново: „Ако Бог тако облачи пољску траву, која данас јесте, а сутра се у ватру баца...“ (Мт. 630), и говорећи о птицама он је рекао: „Ваш небески Отац их храни“. 3. На том месту (Мт. 12) Христос је разрешио све у вези суботе само речима, и није додао ништа више, него је побио њихове оптужбе ониме што је учињено у Храму и ониме из њиховог сопственог искуства. Али, овде где је заповедио да посао буде урађен и дело извршено узимањем одра, (што је ствар која није од великог значаја када је чудо у питању, иако је преко тога Христос показао једну ствар, очигледно кршећи заповест о суботи), Христос постепено узводи свој говор ка нечему узвишенијем, више желећи да им улије страхопоштовање позивањем на достојанство Бога Оца и да их узведе ка узвишенијем мишљењу. Због тога он, када расправља у вези суботе, не износи своју одбрану само као човек, нити само као Бог, него понекад на један начин, а понекад на други, због тога што је желео да их убеди и у снисходљивост Божије промисли и Божијег плана спасења и у достојанство свога божанства. Због тога се он сада брани као Бог, јер да је увек са њима разговарао као човек, они би наставили да буду у истом бедном стању. Ради тога, да ово не би било тако, он се позива на Бога Оца. Ипак, и сама творевина „ради“ суботом, (јер Сунце се креће, река тече, извори жуборе, жене рађају), али да би ти могао научити да Христос не спада у творевину, он није рекао: „Да, ја радим зато што творевина ради“, него је рекао: „Да, ја радим зато што мој Отац ради“. „И зато су Јудејци још више настојали да га убију, не само због тога што је нарушавао суботу, него зато што је Бога називао својим Оцем, чинећи себе једнаким Богу“ (Јн. 518). И ово је он доказивао не само речима, него и делима, јер није само у говорима, него је ипак много чешће својим делима Христос објављивао ово. Зашто тако? Због тога што су могли да приговоре његовим речима и да га оптуже због гордости, али када су видели истину његових дела доказану резултатима и његову моћ објављену поступцима, након овога они нису могли да кажу било шта против њега. Али, они који не желе да прихвате ове речи непристрасно и поштено, тврде да „Христос није себе чинио једнаким Богу, него да су Јудејци сумњали на ово“. Хајде зато да од почетка прођемо кроз оно што је речено. Реци ми, јесу ли га Јудејци прогањали или нису? Свима је јасно да јесу. Јесу ли га прогонили због овога или због нечег другог? Поново се признаје да је било због овога. Да ли је онда он нарушавао суботу или није? Опет је чињеница да јесте, нико не може овоме приговорити. Да ли је Бога називао својим Оцем или га није тако називао? Истина је такође да је Бога називао својим Оцем. Онда остало такође следи по истом логичком низу, јер називање Бога својим Оцем, кршење суботе и прогањање од стране Јудејаца због овог првог, а још више због овог другог разлога, није погрешна 116

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

маштарија, него је то стварна чињеница Тако, чињење себе једнаким Богу јесте било објава која има управо такво значење, односно у извештавању да је Христос себе чинио једнаким Оцу, јеванђелиста сведочи истину на коју је раније указано његовим кршењем суботе и називањем Бога својим Оцем. И ово се може још јасније видети из онога што је раније рекао, јер „мој Отац ради, и ја радим“ јесте тврдња онога који објављује да је једнак Богу. У овим речима он није указао на разлику. Он није рекао: „Бог ради, а ја помажем“, него: „Пошто Бог ради, радим и ја“, и прогласио је безусловну једнакост. Али, ако Христос није желео да утемељи ово и ако су Јудејци сумњали на ово без разлога, он не би дозволио да њихове душе буду обмануте, него би исправио ово. Поред тога, јеванђелиста не би ћутао у вези овога, него би се јасно изразио и рекао да су Јудејци сумњали на ово, али да Христос није градио себе једнаким Богу. Као што је и на другом месту учинио управо ову ствар, када је схватио да је нешто речено на један начин, а да се разуме на други. На пример: „Уништите овај Храм“, рекао је Христос, „и за три дана ћу га подићи“ (Јн. 219), говорећи о свом телу. Али Јудејци, не разумевајући ово и претпостављајући да су речи изречене о њиховом Храму, одговорили су: „Четрдесет и шест година грађен је овај Храм, а ти ћеш га подићи за три дана?“ (Јн. 220). Дакле, пошто је Христос рекао једну ствар, а они разумели другачије, (пошто је он говорио о свом телу, а они су мислили да говори о њиховом Храму), јеванђелиста ово примећује и напомиње, и исправљајући оно што су они замислили, наставља и говори: „Али он је говорио о храму тела свога“ (Јн. 221). Као и тамо, тако и овде, да Христос није себе чинио једнаким Богу, да није желео да утемељи ово, а да су Јевреји ипак претпоставили да он ово ради, писац би овде такође исправио њихову сумњу и рекао би: „Јудејци су мислили да он себе чини једнаким Богу, али он заиста није говорио о једнакости“. И ово је учињено не само на овом месту, нити од стране само овог јеванђелисте, него опет на другом месту други јеванђелиста чини исто. Јер, када је Христос упозорио своје ученике, говорећи: „Чувајте се квасца фарисејског и садукејског“ (Мт. 166) и када су они расуђивали међу собом, говорећи: „То је што нисмо узели хлеба“, и он је говорио једну ствар, називајући њихово учење „квасцем“, али ученици су разумели другачије, претпостављајући да се говори о хлебу, овде их не исправља јеванђелиста, него сам Христос, говорећи овако: „Како не разумете да нисам говорио о хлебу“. Али, на овом месту о којем сада говоримо нема било чега оваквог. Неко ће рећи: „Али, да би спречио управо овакве мисли, Христос је додао: „Син не може учинити ништа сам од себе“ (Јн. 519)“. Човече! Он чини супротно. Он је рекао ово не да спречи такво мишљење, него да потврди и учврсти своју једнакост. Али, обрати пожњу, јер ово није уобичајено питање. Израз „од себе“ се налази на много места у Светом писму и односи се и на Христа и на Светог Духа и морамо упознати право значење израза, да не бисмо пали у највеће грешке. Јер, ако се узме издвојено и самостално, на начин на који је очигледно да се узима, примети колико велика глупост ће следити. Христос није рекао да неке ствари може учнити од себе, а да друге не може, него уопштено: 4. „Син не може учинити ништа сам од себе“. Питам свог противника: „Зар Син не може баш ништа учинити сам од себе, реци ми“? Ако одговори „да не може учинити ништа“, ми ћемо рећи да је сам од себе учинио највеће од свих добрих ствари. Као што и Павле гласно узвикује и говори: „Који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге“ (Фил. 26-7). И опет, сам Христос на другом месту говори: „Ја имам власт да положим свој живот и имам власт да га поново узмем“, и „Нико га не узима, него га ја сам од себе полажем“ (Јн. 1018). Видиш ли да има власт над животом и смрћу, и да је сам од себе извршио толико моћни Божији план спасења? И зашто говорим о Христу, кад чак и ми, од којих ништа не може бити ниже, чинимо многе ствари сами од себе? Сами од себе ми бирамо порок, сами од себе идемо за врлином, а ако ми не чинимо то сами од себе и немамо моћ, онда нећемо патити у паклу ако чинимо оно што је грешно, нити ћемо уживати у Царству небеском ако чинимо оно што је исправно. 117

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Шта онда значе речи: „Не може учинити ништа сам од себе“? То значи да он не може учинити било шта насупрот и против Оца, ништа што му је туђе, ништа што му је страно, а ово је нарочито тврдња онога који објављује једнакост и савршену слогу. Али, зашто Христос није рекао „да он не ради ништа супротно“, уместо „он не може учинити“? То је да би из овога он опет могао показати непромењивост и тачност те једнакости, јер му израз не приписује слабост, него чак показује и сведочи о његовој великој моћи, пошто на другом месту Павле говори о Богу Оцу: „Да бисмо помоћу две непромењиве ствари у којима је немогуће Богу да лаже“ (Јев. 618); и опет: „Ако се одрекнемо њега – он остаје веран“ јер „не може се сам себе одрећи“ (2Тим. 212-13). И заиста, овај израз „немогуће“ не говори о слабости, него о сили, сили неизрецивој. Јер, оно што је он рекао је ово: „Та суштина не може примити у себе ствари као што су ове“. Јер, као кад ми кажемо: „Немогуће је за Бога да учини нешто грешно и неморално“, ми му тако не приписујемо неку слабост, него исповедамо неизрециву моћ која је у њему, тако када Христос такође каже: „Ја не могу било шта учинити сам од себе“ (Јн. 530), значење његових речи је ово: „Немогуће је, природа не допушта да ја учиним било шта што је супротно Оцу“. И да би ти могао научити да је ово што је речено заиста тако, хајде да, прелазећи на оно што следи, видимо да ли се Христос слаже са ониме што се говори међу нама, или међу вама. Ти кажеш да израз поништава Христову силу и Христову праву власт и показује да је његова моћ слаба, али ја тврдим да ово доказује његову једнакост, његову непромењиву сличност са Оцем и чињеницу да се све чини, такорећи, по једној вољи и власти и моћи. Хајде зато да испитао самог Христа и видимо према ономе што даље говори да ли он тумачи ове речи према вашој претпоставци или према нашој. Шта он затим говори? Говори: „Јер, шта год Отац чини, то исто чини и Син“ (Јн. 519). Видиш ли како је из корена ишчупао вашу тврдњу и потврдио оно што смо ми рекли? Пошто, ако Христос не чини било шта сам од себе, ни Бог Отац неће чинити било шта сам од себе, ако је истина да Христос све чини исто као и Отац. Ако ово није случај, онда следи још један необичан и нечувен закључак. Јер, Христос није рекао да „шта год је видео да Отац чини, то је учинио и он“, него „да он не чини нешто ако не види да то Отац чини“, проширујући своје речи да се односе на читаво време и на читаву вечност, тако да ће он, према вама, непрестано учити исте ствари. Примећујеш ли колико је узвишена идеја и да сама понизност израза присиљава чак и оне који су најбесрамнији и противни да се уздрже од мисли које гмижу по земљи и које не одговарају и противе се Христовом достојанству? Јер, ко је толико јадан и бедан да тврди како Син Божији дан за даном учи шта треба да уради? И како онда ово из Псалама може бити истина: „Ти си исти и године твоје неће истећи“ (Пс. 10227)? Или ово друго: „Све је кроз њега постало и без њега ништа није постало од онога што је створено“ (Јн. 13), како ово може бити истина ако Бог Отац чини извесне ствари, а Син види и опонаша га? Видиш ли да је из онога што је изјављено изнад и из онога што је речено касније, дат доказ да Христос поседује самосталну власт? И ако он износи неке тврдње на скроман начин, немој се чудити, јер пошто су га прогањали када су чули његове узвишене речи и сматрали га за непријатеља Божијег, спуштајући се мало само у изражавању, Христос поново узводи свој говор до узвишених учења, а затим окренувши се ка ономе што је ниже, мења своје учење да би било лако за прихватање онима који немају вољу да га прихвате. Примети, након речи „мој Отац ради, и ја радим“ и након проглашавања себе једнаким Богу, он је додао: „Син не може учинити ништа сам од себе, него само што види да Отац чини“, затим опет на узвишенији начин: „Шта год Отац чини, ово исто чини и Син“, затим на нижи: „Отац воли Сина и показује му све што и сам ради и показаће му већа дела од ових“ (Јн. 520). Схваташ ли колико је велика понизност овога? И са разлогом. Јер, што сам рекао раније, што нећу престати да говорим, сада ћу поновити: да када Христос изговори нешто што је ниже и скромније, он у томе претерује, да би само сиромаштво израза могло убедити чак и оне који нису расположени, 118

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

да са побожном разборитошћу прихвате то гледиште. Пошто, ако није тако, примети колико је глупо оно што се тада тврди, а то просуди из самих речи. Јер, када је Христос рекао: „И показаће му већа дела од ових“, изгледаће да још није научио многе ствари, што се не може рећи чак ни за апостоле, јер они, када су једном примили благодат Светог Духа, у тренутку су и сазнали и били су способни да изврше све ствари које су биле неопходне да их знају и да имају моћ да их учине, док ће испасти да Христос није још научио многе ствари које је требало да зна. А шта може бити глупље од овога? Зато, шта значе ове Христове речи? То је рекао због тога што је подигао одузетог и ускоро је требало да васкрсне умрлог и зато само што није рекао: „Чудите се што сам исцелио одузетог? Видећете веће ствари од ових“. Али, он није рекао ово, него је наставио на донекле скроман начин да би могао ублажити и исцелити њихово лудило. И да би ти могао научити да се реч „показаће“ не користи у безусловном смислу, слушај опет шта следи. „Јер, као што Отац подиже мртве и оживљава их, тако и Син оживљава које хоће“ (Јн. 521). Ипак, речи „не може учинити било шта сам од себе“ супротстављене су речима „оживљава које хоће“, јер ако оживљава које хоће, он може учинити нешто сам од себе (пошто реч „хоће“ указује на моћ), али ако Христос не може учинити било шта сам од себе, тада он не може оживети које хоће, јер израз „као што Отац подиже“ показује сталну и непромењиву сличност у сили, а речи „оне које хоће“ указују на једнакост власти. Видиш ли зато да су речи „не може учинити било шта сам од себе“ израз онога који себе не лишава сопствене власти, него проглашава непрестану истоветност своје силе и своје воље са Очевом силом и вољом? У овом смислу такође треба да разумеш речи „показаће му“, јер на другом месту Христос каже: „И ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 640). И поново, да би показао да он то не чини тако што је примио унутрашњу силу одозго, рекао је: „Ја сам васкрсење и живот“ (Јн. 1125). Затим, да ти не би тврдио да он васкрсава које хоће и оживљава их, али да друге ствари не чини на тај начин, Христос наслућује и успева да предупреди сваку сличну примедбу речима: „Шта год Отац чини, то такође чини и Син“, објављујући тако да он чини све што и Отац чини и као што Отац чини, и без обзира да ли се говори о васкрсењу мртвих или о телесном оздрављењу или о опроштењу грехова или о било којој другој ствари, Христос ради на исти начин као и онај који га је родио. 5. Али, људи који не маре за своје спасење не обазиру се на ове ствари, толико велико зло је љубав према вишем положају и првенству. Ово је било мајка јереси, ово је утемељило многобожачку грешност. Јер, Бог је желео да се његове невидљиве ствари разумеју од стране онога што је створено (Рим. 120), али они су напустили ово и одбили су да приђу помоћу учења на овај начин, и скројили су за себе другачији пут и зато су били одбачени од истине. И Јудејци нису веровали зато што су примали славу један од другог, а нису трагали за славом која је од Бога (Јн. 544). Али вољени, хајде да ми ревносно избеганемо ову заразу и са сваком могућом озбиљношћу, јер ако имамо и десет хиљада добрих особина, ова зараза сујете је довољна да их све поништи. Зато, ако желимо похвалу, хајде да тражимо похвалу која је од Бога, јер похвала од људи, каква год може бити, нестаје чим се појави, или ако не нестане, не доноси нам корист, а често је и последица лошег расуђивања. А и шта има од онога чему се треба дивити у слави која је од људи, у којој уживају млади плесачи и остављене жене и пожудни и лакоми мушкарци? Али, онај који је цењен од стране Бога нема удела у хвали у којој уживају они, него у хвали која припада оним светим људима, пророцима и апостолима, који су обелоданили анђеоски живот. Ако имамо жељу да водимо мноштво народа око нас или да они гледају на нас, хајде да ствар размотримо саму по себи, издвојено, и закључићемо да је сасвим безначајна. Напослетку, ако волиш гомиле, привуци себи ројеве анђела и постани страшан за ђаволе, и онда се нећеш бринути о смртним стварима, него ћеш ногама газити све што је раскошно као да је то блато и каљуга, и јасно ћеш схватити да ништа није толика срамота душе као што је жудња према слави, јер не може, не може бити да ће човек који тежи овоме водити распети живот са Христом, као што са 119

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

друге стране није могуће да човек који је овакве ствари ногама газио, неће згазити и већину других страсти. Јер, ко загосподари овиме, он ће победити и завист и похлепу и све љуте болести. Неко ће питати: „И како ћемо то све победити“? Победићемо ако гледамо ону славу која је са Небеса, одакле овакве ствари теже да нас избаце, јер нас та небеска слава и прославља овде и прелази са нама у живот који ће доћи и избавља нас од сваке врсте телесног робовања, чему сада морамо несрећно служити, предајући себе у целини земљи и земаљским стварима. Јер, ако одеш на трг, ако уђеш у кућу, изађеш на улицу, у војничку четврт, у гостионице, у крчме, у бродове, на острва, у палате, суднице, саветне дворане, свугде ћеш наћи бригу за стварима које тренутно постоје и припадају овоме животу и сви људи се бори за ове ствари, без обзира да ли одлазе или долазе, путују или остају код куће, плове, обрађују земљу, да ли су у пољима или у градовима, једном речју: сви. Какву ћемо онда имати наду за спасење, када живећи на Божијој земљи ми не маримо за ствари које припадају Богу, и када нам је заповеђено да будемо странци за земаљске ствари, а ми смо странци за Рај и грађани земље? Шта може бити горе од ове равнодушности, када слушајући сваки дан о Суду Божијем и Царству небеском, ми се угледамо на људе који су живели у Нојево време и на оне који су живели у време Содома, чекајући да све научимо кроз сопствено искуство? Ипак, са овим циљем је све ово написано, да би, ако неко не верује у оно што ће доћи, он могао из онога што се већ десило да добије сигуран доказ о ономе што ће се десити. Зато, размишљајући о овим стварима и о онима у прошлости и у будућности, хајде бар накратко да начинимо предах од овог тешког ропства и да мало уважимо и нашу душу (онолико колико ценимо и земаљске ствари), да бисмо могли задобити и садашње и будуће благослове, кроз благодат, љубав и доброту нашег Господа Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом нека је слава, сада и увек, и власт без краја. Амин.

Христово умножење хлебова (Јн. 61-14) (Бл. Августин) Јеванђеље по Јовану 61-14: После тога отиђе Исус преко Галилејског, Тиверијадског мора. И за њим иђаше мноштво народа, јер су гледали знамења његова која је чинио на болесницима. А Исус изађе на гору и онде је седео са ученицима својим. А беше близу Пасха, празник јудејски. Подигнувши Исус очи и видевши да мноштво народа долази к њему, рече Филипу: „Одакле да купимо хлеба да ови једу“? А ово говораше кушајући га, јер је сам знао шта ће чинити. Одговори му Филип: „Ни за двеста динара71 хлеба није им доста да свако од њих само мало добије“. Рече му један од ученика његових, Андреј, брат Симона Петра: „Овде има једно момче које има пет хљебова јечмених и две рибе. Али, шта је то на толико мноштво“? А Исус рече: „Реците људима да поседају“. А беше траве много на ономе месту. Поседаше, дакле, људи на број око пет хиљада. А Исус узе хљебове и заблагодаривши раздаде ученицима, а ученици онима који су били поседали, тако и од риба колико хтедоше. А када се наситише рече ученицима својим: „Скупите преостале комаде, да ништа не пропадне“. Динар је у то време био уобичајена дневница за радника, тако да је Филип вероватно рекао да полугодишња плата није довољна да свако од народа добије по мало. 71

120

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

И сакупише и напунише дванаест котарица комада од пет хљебова јечмених што преостаде иза оних који су јели. А људи видевши знамење које учини Исус говораху: „Ово је заиста Пророк који треба да дође на свет“. 1. Чуда72 која је учинио наш Господ Исус Христос заиста јесу божанска дела и преко видљивих ствари побуђују људски ум да се уздигне до схватања Бога. Али, будући да Божија суштина није таква да се може видети очима и пошто на његова чуда у управљању читавим светом и на чуда владавине над читавом творевином није много обраћена пажња због њихове добро познате сталности, тако да готово нико неће да се удостоји да промишља о предивним и запањујућим делима Божијим која се виде и у сваком зрну жита, Бог је, сходно својој милости, сачувао за себе извесна дела која превазилазе уобичајени ток и поредак природе, која он извршава у одговарајућим приликама, да би они који мало цене Божија свакодневна дела могли да се задиве када виде не заиста већа, него неуобичајена дела Божија. Јер, заиста, управљање светом је веће чудо него храњење пет хиљада људи са пет хлебова, па ипак, нико није зачуђен у вези управљања светом, а што се тиче храњења пет хиљада људи, сви су зачуђени, не зато што је то веће чудо, него зато што је ретко. Јер, чак и сада, ко храни читав свет, ако не Бог који из неколико зрна ствара пшенично поље?73 Дакле, Христос је начинио чудо на исти начин као и Бог. Тако, пошто умножава принос поља из свега неколико зрна, из истог извора он својом руком умножава пет хлебова. Моћ је заиста била у рукама Христовим, а ових пет хлебова су били као семе које, истина, није стављено у земљу, али је умножено од онога који је створио Земљу. Затим, у овом чуду има нечега што прилази чулима, помоћу чега ум треба да буде побуђен на пажњу. Постоји оно што је видљиво очима, на чему разумевање треба да се извежба, да бисмо се могли дивити невидљивом Богу кроз његова видљива дела, и будући уздигнути до вере и очишћени вером, да бисмо могли пожелети да гледамо Бога невидљивог, кога, иако је невидљив, можемо познати преко ствари видљивих. 2. Ипак, није довољно само посматрати ове ствари у чудима Христовим. Хајде да испитамо сама чуда, шта нам она говоре о Христу. Јер, она имају сопствени језик за оне који их могу разумети. Тако, пошто је Христос Реч Божија, чак је и дело Речи Божије говор за нас. Зато, што се тиче овога чуда, пошто смо чули колико је велико, хајде и да истражимо његову дубину и откријемо колика се мудрост налази у њему. Хајде да не будемо усхићени само његовом површином, него хајде да пожелимо да спознамо његову дубину. Ово чудо, којем се дивимо споља, поседује нешто у себи. Видели смо, посматрали смо нешто велико, нешто величанствено и у потпуности божанско, нешто што може учинити једино Бог: прославили смо онога ко је учинио то дело због онога што је учинио. Али као што нам, ако треба да испитамо неки прелепо написани рукописни текст, није довољно само да похвалимо руку писца зато што је начинио слова равним, изједначеним и елегантним, ако нисмо такође прочитали податак и знање које нам је саопштио уз помоћ тих слова, тако се исто и онај ко површно испита ово дело може одушевити његовом лепотом, да би обожавао онога ко је то учинио, али онај ко разуме, он га, такорећи, чита. Јер, слика се посматра на другачији начин од начина на који се посматра оно што је написано. Када си видео слику, видети и похвалити насликано јесте читава ствар. Све је у томе да се она види и похвали. А када видиш нешто написано, ово није све, пошто те опомиње да га још и прочиташ. Даље, кад видиш нешто написано, а догоди се да не можеш то да прочиташ, онда кажеш: „Шта мислимо да је значење овога што је написано“? Ти питаш шта је то, кад Ово је 24. расправа из „Предавања на јеванђеље по Јовану“ бл. Августина. У енглеском преводу је на овом месту употребљена реч „cornfield“, што је у 7. епизоди на каналу Отачки недељник погрешно преведено као „кукурузно поље“. Реч „corn“ у енглеском означава мало чврсто семе, тако да може да означава и пшеницу, као и зоб. Кукуруз потиче из Мексика, а у Европу је доспео након Колумбовог открића Америке. 72 73

121

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

већ видиш да је нешто. Онај од кога тражиш да сазнаш шта је оно што видиш, показаће ти то „још нешто“. Он има другачије очи него ти. Зар обојица не видите исти облик слова? Али, ипак не разумете те знакове на исти начин. Ти видиш и дивиш се, али он види, диви се, чита и разуме. Према томе, пошто смо видели и дивили се, хајде такође и да читамо и разумемо. 3. Господ је на гори. Боље да разумемо да Господ на гори означава Реч Божију са висине. Тако, оно што је учињено на брду не може бити, такорећи, притајено и скривено, нити око тога треба бити површан и заобићи га, него се мора гледати и потражити. Господ је видео мноштво народа, и знајући да су гладни милостиво их је нахранио не само дејством своје доброте, него такође и својом силом. Јер, од какве би користи била само доброта, да није било хлеба којим би се нахранило гладно мноштво људи. Да сила није пратила доброту, људи не би јели и остали би гладни. Укратко, ученици такође, који су били са Господом, и сами гладни, желели су да нахране народ, да не би остали празни, али нису имали чиме да га нахране. Господ је питао одакле би могли да купе хлеба да нахране народ. И Свето писмо каже: „Али ово је питао кушајући га“, наиме, ученика Филипа којег је и питао, „али је сам знао шта ће учинити“. Каква је онда корист од тог кушања, осим да покаже учениково незнање? А можда у показивању учениковог незнања он истиче нешто веће. Ово ће бити јасно касније, када света тајна пет хлебова сама почне да нам говори и да објављује своје значење. Јер, ту ћемо видети зашто је Господ овим чином желео да покаже учениково незнање, питајући га нешто што је сам знао. Ми понекад питамо оно што не знамо да би, пошто имамо вољу да саслушамо, могли нешто научити. Понекад питамо оно што знамо, желећи да видимо да ли онај кога смо питали зна то исто. Господ је знао и једно и друго. Знао је оно што је питао, пошто је знао шта ће урадити, а такође је знао на исти начин да Филип ово неће знати. Зашто га је онда питао, сем да покаже Филипово незнање? Разумећемо то касније, као што сам и рекао. 4. Андреј је одговорио: „Овде је једно момче које има пет хлебова и две рибе. Али, шта је то на толико мноштво“? Када је Филип, пошто је питан, рекао да хлеба за двеста динара није довољно да се окрепи толико мноштво људи, ту је био извесни момак који је носио пет јечмених хлебова и две рибе. „А Исус рече: „Реците људима да поседају“. А беше траве много на ономе месту. Поседаше, дакле, око пет хиљада људи. А Исус узе хлебове и заблагодаривши“ заповедио је, хлебови су преломљени и стављени пред људе који су седели. Више није било пет хлебова, него и то што је додао овима Христос, који је и створио то што је умножено. „Тако и од риба колико хтедоше“. Није било само толико да се нахране људи, него је преостало још у комадима и заповеђено је да се ово сакупи, да ништа не би пропало: „И напунише комадима пуних дванаест котарица“. 5. Да брзо пређемо преко овога: под пет хлебова треба разумети пет књига Мојсијевих. И заиста, оне нису биле пшенични, него јечмени хлеб, зато што припадају Старом завету. И знате да је јечам тако обликован да тешко долазимо до његове сржи, односно његовог језгра, јер је оно прекривено слојем љуске, а сама љуска је тврда и чврсто прилепљена, тако да се тешко скида. Такво је и слово Старог завета прекривено крвним жртвама, али ипак, ако дођемо до његове сржи, оно нас храни и нахрани. Извесни момак, дакле, донео је пет хлебова и две рибе. Ако испитамо ко је био тај момак, можда приметимо да је то био народ Израиља, који је детињасто носио, али није јео, јер су ствари које су носили биле терет док су биле затворене, али су пружиле исхрану када су отворене. А што се тиче две рибе, оне изгледа да означавају оне две величанствене личности у Старом завету, личност свештеника и личност владара, које су биле помазане за освећење и вођење народа. И на крају је сам Христос у тајни дошао. Он, на кога су ове личности и указивале. На крају је дошао он, на кога је указивала срж јечма, али је био скривен љуштуром. Он је дошао држећи у својој једној личности две личности: свештеника и владара. Свештеник, зато што је принео за нас себе као жртву Богу. Владар, зато што он господари над нама. И оно што је ношено затворено, сада је отворено захваљујући њему. Стари завет је испунио онај који је био и обећан у Старом завету. И он је заповедио да се хлебови 122

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

разломе. У ломљењу су они умножени. Ништа није већа истина од овога. Јер, кад су ових пет књига Мојсијевих протумачене, колико је књига настало тиме што су оне, такорећи, биле разломљене, то јест, тиме што су отворене и распрострањене? Али, пошто је у том јечму незнање првог народа покривено, о чему се и каже: „Док се чита Мојсије, стоји покривач на срцу њиховом“ (2Кор. 315), јер покривач још није био склоњен, зато што Христос још није био дошао, и још није храмовна завеса била раздерана док је Христос висио на крсту. Зато је, кажем, незнање народа било у Закону, тако да је кушање од стране Господа учинило видљивим незнање ученика. 6. Зато, нема ничега без значења. Све је значајно, али захтева онога који може разумети. Јер, чак и број нахрањених људи означио је људе који су били под Законом. Зашто је било пет хиљада, ако не зато што су били под Законом, који је откривен у пет књига Мојсијевих? Зашто су болесни лежали под оних пет тремова, али нису били излечени (Јн. 52)? Христос је, међутим, тамо излечио немоћног човека, а овде је нахранио народ са пет хлебова. Даље, сели су на траву, стога се разумеју телесно и разуме се да су се налазили у пожудама. „Јер је свако тело трава“, каже Исаија (Иса. 406). И шта су били они комади, ако не оно што људи нису могли да поједу? Ми разумемо да су то извесни предмети који поседују скривеније значење, које народ није могао да прими. И шта онда преостаје, осим да ти предмети који имају скривеније значење, које мноштво народа није могло да прими, буду поверени људима који су достојни да поучавају и друге такође? А баш такви су били апостоли. Зато је дванаест котарица напуњено. Ово је учињено и на чудесан начин, зато што је учињена велика ствар, а и било је корисно оно што је учињено, зато што је учињена духовна ствар. Они који су тада видели чудили су се, али ми, пошто смо саслушали, не чудимо се. Чудо је учињено да би га они могли видети, али је записано да би га ми могли чути. Оно што су у њиховом случају могле учинити очи, то у нашем случају чини вера. Наиме, ми опажамо умом оно што нисмо могли видети очима и ми имамо првенство над њима, зато што је за нас речено: „Блажени који не видеше, а вероваше“ (Јн. 2029). И додајем да смо можда ми разумели оно што мноштво народа није могло да разуме. И ми смо нахрањени у стварности, тако што смо успели да дођемо до сржи јечма. 7. На крају, шта су мислили људи који су видели чудо? „Људи“, рекао је, „видевши знамење које учини Исус, говорили су: „Ово је заиста Пророк“.“ Можда су и даље мислили да је Христос пророк из овог разлога: наиме, због тога што су седели на трави. Али, Христос је био Господ пророцима. Он је испунио пророштва. Он је посветио пророке, али је ипак био и пророк, јер је речено Мојсију: „Пророка ћу им подигнути између браће њихове, као што си ти“ (5Мој. 1818). Сличан је био по телу, али не и по величанству. И да ово обећање Божије треба разумети да је у вези Христа, јасно је објашњено и чита се у Делима апостолским (Дап. 737). А и Господ каже за себе: „Нигде није пророк без части, до у постојбини својој“ (Мк. 64, Мт. 1357, Лк. 424, Јн. 444). Господ Исус Христос је пророк, Господ Исус Христос је Реч Божија и ни један пророк не пророкује без Речи Божије. Реч Божија је са пророцима и Реч Божија је пророк. Ранија времена су имала пророке надахнуте и испуњене Речју Божијом, а ми смо добили саму Реч Божију за свог пророка. Али, Христос је на такав начин пророк, као Господ пророка, као што је и Христос анђео и Господ анђела, јер је такође и назван Анђео великог савета (Иса. 96, LXX). Упркос томе, шта каже пророк на другом месту? Да их неће ни изасланик, ни анђео спасити, него сам његов долазак (Иса. 354). То јест, неће послати посредника, ни анђела, него ће сам доћи. Ко ће доћи? Сам анђео? Сигурно их неће спасити анђелом, осим ако није он анђео, али такође и Господ анђела. Јер, анђели означавају гласоноше или гласнике. Да Христос није донео поруку, не би био назван анђелом. Да Христос није пророковао, не би био назван пророком. Он нас је опоменуо да верујемо и да се држимо вечног живота. Он је објавио нешто садашње и прорекао нешто будуће. Због тога што је објавио садашње, зато је био анђео или гласник. Због тога што је прорекао будуће, зато је био пророк. А због тога што је као Реч Божија постао тело, зато је био Господ анђела и пророка. 123

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Господња заповест о љубави (Јн. 1512) (Св. Максим Исповедник) Јеванђеље по Јовану 1512: Ово је заповест моја: да волите једни друге. 13. Особа74 која воли Бога не може себе спречити да воли све друге људе као и себе, иако жали због страсти оних који још нису очишћени и ослобођени од њих. Али, када они поправе своје животе, радост те особе је неописива и не зна за границе. 14. Душа испуњена мислима о телесној жељи и мржњом није још очишћена. 15. Ако приметимо икакав траг мржње у нашим срцима према било којој особи због ма које грешке коју је починила, ми смо до крајњег степена отуђени од љубави према Богу, пошто нас љубав према Богу у потпуности одвраћа од мржње према било којој особи. 16. „Онај који ме воли“, каже Господ, „чуваће моје заповести“ (Јн. 1415,23) и ово: „Ово је моја заповест: да волите једни друге“ (Јн. 1512). Тако онај који не воли свог ближњег не успева да испуни заповест, па не може волети ни Господа. 17. Благословен је онај ко може волети све људе једнако. 18. Благословен је онај који није привржен било чему што је пролазно или пропадљиво. 19. Благословен је ум који превазилази и уздиже се изнад свих чулних предмета и непрекидно ужива у оданости Богу. 20. Ако правиш залихе и бринеш се за жеље тела (Рим. 1314) и киван си на свог ближњег због нечега пролазог, ти се клањаш творевини уместо Творцу. 21. Ако чуваш своје тело од болести и телесног задовољства, то ће ти помоћи да служиш ономе што је племенитије. 22. Онај ко одустане од свих земаљских жеља, поставља себе изнад сваке земаљске несреће и туге. 23. Онај ко воли Бога сигурно ће волети и свога ближњег такође. Таква особа не може правити залихе новца, него га дели на начин који доликује Богу, будући великодушан према свакоме ко је у оскудици. 24. Онај ко дели милостињу угледајући се на Бога, када даје за телесне потребе људи, не прави разлику између оних који су порочни и оних који су честити, оних који су праведни и оних који су неправедни. Он свима даје једнако према њиховим потребама, иако даје предност честитом човеку због тога што је његова намера поштена и исправнија. 25. Бог, који је по природи добар и непристрасан, воли све људе једнако као дело својих руку. Али, Бог прославља особу честиту и пуну врлина зато што је у својој вољи она сједињена са Богом. Истовремено, у својој доброти Бог је милостив према грешној особи и кажњавајући је у овом животу враћа је на пут врлине. Слично, особа која исправно и непристрасно расуђује, такође воли све људе једнако. Она воли човека пуног врлина због његове природе и честитости његове намере, и она воли грешника такође због његове природе и због тога што га у свом саосећању жали зато што се грешник будаласто саплиће у мраку. 26. Стање љубави се може препознати у давању новца, а још више у давању духовног савета и у старању о људима у њиховим телесним потребама.

74

Ово је одељак из „400 глава о љубави“ (1. стотина, главе 13-26) св. Максима Исповедника (око 581-662.).

124

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Педесетница: силазак Св. Духа на апостоле (Дап. 21-13) (Св. Јован Златоусти) Дела апостолска 21-13: И кадa су се навршили дани Педесетнице, када су сви били једнодушно на окупу, Уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога ветра и напуни сав дом у ком су они седели. И показаше им се раздељени језици као огњени и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духом Светим и стадоше говорити другим језицима, као што им je Дух даваo да говоре. А у Јерусалиму су боравили Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом. Па кад настаде ова хука, скупи се народ и смете се, јер je сваки од њих слушаo да они говоре његовим језиком. И дивили су се и чудили су се сви говорећи један другоме: „Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци? Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили: Парћани и Миђани и Еламити и они који живе између две реке75 и Јудејци и Кападокијци и који су из области Понта и Азије И из области Фригије и Памфилије и из Египта и из крајева Либије близу Кирине и они који су дошли из Рима, Јудејци и прозелити, И који су са Крита и Арапи, гле, слушамо неке од њих који на нашим језицима говоре о величанственим делима Божијим“? И сви су се дивили и били су у недоумици говорећи један другом: „Шта би ово могло бити“? А други су се подсмевали и говорили су: „Напили су се новога вина и пијани су“. Јесте76 ли приметили тип? Шта је ова Педесетница? То је време када је срп требало да почне да жање и вршено је сакупљање пожњевеног. Сада опазите остварење типа, када је дошло време да на сцену ступи срп речи, пошто је овде, као добро наоштрен срп, сишао Свети Дух. Јер, чујте речи Христове: „Подигните очи своје“, рекао је, „и видите њиве, како се већ беле за жетву“ (Јн. 435), и опет: „Жетве је заиста много, а радника мало“ (Мт. 938). Али, као први плод ове жетве, он сам је узео људску природу и однео ју је на висину. Он сам је увео срп. Зато он такође Реч назива семе. „Када су се“, речено је, „навршили дани Педесетнице“ (Лк. 85,11), то јест, на сам дан Педесетнице, а не у неко друго време око празника. Јер, било је од суштинског значаја да се садашњи догађаји такође одиграју током празника, да би они који су били сведоци Христовог распећа могли и ово видети. „И уједанпут настаде шум са неба“ (Дап. 22). Зашто се ово није одиграло без видљивих доказа? Из следећег разлога. Ако су чак и након ових очигледних чињеница људи говорили: „Напили су се новога вина“ (Дап. 213), шта све не би рекли да је било другачије? И не само да је „настао шум“, него је настао „са неба“. И неочекиваност их је такође препала и довела их је све заједно на то место. „Као хујање силнога ветра“. Ово указује на преобилну моћ Светога Духа. „И испуни читав дом“ да би они који су унутра присутни и поверовали и да би се показало на овај начин да су достојни. Али ово није све, него оно што је узвишеније је ово: „И показаше им се“, речено је, „раздељени језици као огњени“ (Дап. 23). Приметите да се увек користи реч „као“, и то са правом, да ви не би стекли припросте чулне представе о Светом Духу. Такође је речено „као хујање силнога ветра“, према томе, то није био ветар. „Као огњени“. Јер, када је Свети Дух требало да буде показан Јовану Крститељу, он је сишао на главу Христову у облику Израз „између две реке“ (bayth-nahrayn) је сиријски назив за Месопотамију. За текст Светог писма је коришћен сиријски превод, Пешита, пошто је св. Јован Златоусти рођен на том простору. 76 Ово је 4. беседа св. Јована Златоустог на Дела апостолска. 75

125

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

голуба, али сада, када је читаво мноштво требало да се преобрати, он је „као огњени. И сишао је на свакога од њих“. Ово значи да је остао и починуо на њима. Јер, силазак и мировање означавају одлучност и сталност. Да ли је Свети Дух сишао на дванаесторицу? Није, него на сто двадесет, јер се Петар не би узалуд позивао на сведочанство пророка који говори: „И догодиће се у последње дане, говори Господ, излићу од свог Духа на свако тело, и ваши синови и ваше кћери ће прорицати и младићи ваши ће имати виђења и старци ваши ће снивати снове“ (Јоил 228). „И испунише се сви Духом Светим“ (Дап. 24). Јер, да последица не би био само страх, зато је било крштење и „са Светим Духом и са огњем (Мт. 311) и почели су да говоре другим језицима, као што им је Дух давао да говоре“ (Дап. 24). Нису примили други знак, него прво овај, јер ово је за њих било ново и није било потребе за било каквим другим знаком. „И сишао је на свакога од њих“, говори писац. Примети сада као та особа више нема разлога да буде тужна, она која није била изабрана као што је био Матија. „И сви су се испунили“, говори писац. Не само да су примили благодат Светог Духа, него су „били испуњени. И почели су да причају другим језицима, као што им је Дух давао да говоре“. Да остали нису учествовали у томе, не би се рекло „сви једнодушно“, а апостоли су такође били присутни. Јер, да није било овако, поменувши у претходној глави апостоле одвојено и по имену, не би их сада сместио све заједно са осталима, односно не би их назвао „сви“. Јер ако, када треба да помене како су негде само апостоли били присутни, он помиње апостоле одвојено, још више би тако урадио и у ситуацији о којој говоримо. Приметите како се, када је неко непрестано у молитви, када неко чини дела милосрђа, тада се Свети Дух приближава. Ово је учинило да се присете још једног појављивања, јер се он као огањ појавио и у грму који је горео. „Као што им је Дух давао моћ да говоре“. Употребљена реч је ἀποφθέγγεσθαι. Јер, оно што су они говорили су биле ἀποφθέγματα, односно утемељени говори. Даље говори: „А у Јерусалиму су били Јудејци, људи побожни“ (Дап. 25). Чињеница да су тада били у Јерусалиму је знак њихове побожности: то што су потицали из многих народа и напустили своје земље, домове и сроднике, и боравили у Јерусалиму. Јер, говори: „У Јерусалиму су боравили Јудејци, побожни људи из сваког народа који је под небом. Сада, кад настаде ова хука, народ се скупио и били су запрепашћени“ (Дап. 26). Пошто се догађај одиграо у кући, наравно да ће се скупити они изван куће. Народ је био запрепашћен, сви су били у метежу. Они су се чудили „зато што их је свако чуо да говоре на његовом језику. И дивили су се“, каже се, „и чудили се сви говорећи један другом: „Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци?“ (Дап. 27-13).“ Они су се одмах окренули апостолима. За тим следи: „И како свако од нас слуша на свом језику у коме смо се родили? Парћани и Миђани и Еламити и који живе у Месопотамији и Јудеји и Кападокији, у Понту и Азији, Фригији и Памфилији, у Египту и у крајевима Либије око Кирине“, примети како се иде од Истока према Западу, „и странци из Рима, Јудејци и прозелити, Крићани и Арапи, чујемо их како на нашим језицима говоре о величанственим делима Божијим“. И сви су се дивили и били су у недоумици говорећи један другоме: „Шта би ово могло бити“? А други су се подсмевали говорећи: „Ови људи су се напили новога вина“.“ О превелике глупости! О прекомерне злобе! Зашто ово није било чак ни време за тако нешто? Зато што је била Педесетница. И оно што је све учинило још горим је то што онда када су једни поверовали – људи који су били Једејци, који су били Римљани, који су били прозелити, да, можда они који су Христа разапели – ипак ови други након тако великих знакова говоре: „Напили су се новога вина“. Али, хајде да прегледамо шта је речено од самог почетка. „И на дан Педесетнице“ итд., „испунио је“, каже, „кућу“. То хујање силнога ветра (πνοή) је било истинита крстионица. Ово је означавало изобиље, као што је ватра указивала на силину. Ово се никада није десило у случају пророка, јер за трезне душе такви приступи Светога Духа нису пропраћени великим узнемирењима. У Старом завету нема такве ватре, није било таквог ветра, није било таквог силног метежа, све то је последица „новог вина“ Светога Духа. И „када је требало да се апостоли добро напију и испуне“, то 126

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

се заиста десило на овај начин, али са пророцима је другачија ситуација (Јез. 33). Свитак књиге му је дат, и Језекиљ је појео оно што је требало да објави. „И постаде у његовим устима“, речено је, „слатка као мед“. Зашто Језекиљ не прима дар пророштва у облику ватре, него преко књиге, док апостоли примају дар преко ватре, јер у вези њега читамо да му је дато да поједе свитак књиге итд., али у вези апостола није тако, него су им се појавили „језици као ватрени“? Зашто је тамо књига и запис, а овде језик и ватра? Зато што је пророк требало да оптужује због грехова и да оплакује Јудејске несреће, док су апостоли изашли да униште грехове читавог света. Зато је он примио запис, да упозори на надолазећу несрећу, а ови ватру, да спале грехове света и да их потпуно збришу. Јер, као што ватра потпуно уништи трње када падне међу њега, управо тако је благодат Светога Духа уништила грехе људи. И опет, рука Божија додирује језик другог пророка, али овде то чини сам Свети Дух (Јер. 19), јер је једнак по части са Оцем и Сином. И опет, са друге стране, Језекиљ то примање благодати назива „плач и нарицање и јад“ (Јез. 210). За њих је прикладно то што је ово било у облику књиге, јер су им ипак биле неопходне сличности. Пророцима је било потребно да изађу на крај са само једним народом, и то са својим сопственим људима, а апостоли је требало да изађу на крај са читавим светом, са људима које никад нису упознали. Такође, Јелисеј је примио благодат преко огртача (2Цар. 13), други преко уља, као Давид (1Сам. 1613), а Мојсије помоћу ватре, као што и читамо о њему код жбуна (2Мој. 32). Али, овом приликом то није случај, јер је сама ватра сишла на њих. Због чега се ватра није појавила тако да испуни читаву кућу? Зато што би се они преплашили. А прича показује да је исти случај овде и тамо. Свети Дух који је овде дат ученицима је исти онај који је дат у Старом завету, само што је био силнији у деловању, зато се појављује не само као раздељени језици, него као ватрени језици. И не треба се зауставити на овоме, да „су им се појавили раздељени језици“, него треба приметити да су били ватрени. Оваква ватра је у стању да распали неограничену силу. Такође, добро је речено „раздељени“, зато што су били из једног корена, да бисте научили да је то било дејство Утешитеља. Али треба приметити како је прво показано да су ови људи достојни, па су након овога примили Светог Духа као достојни. Тако је, на пример, Давид, оно што је радио када је био са стадом, исто учинио након своје победе и ратног трофеја, да би се показало како је чиста и сигурна била његова вера. Он након победе над Голијатом, када је освојио срца људи, није тражио да преузме краљевство за које је примио помазање. Изабрао је да претрпи прогонство и није тежио за земаљском славом. Опет, приметите како је Мојсије презрео крељевско достојанство и оставивши све, након овога је четрдесет година водио народ (2Мој. 211). И Самуило је живео тамо у Храму (1Сам. 33). Јелисеј је оставио све (1Цар. 1921). Језекиљ је, опет, објављен ониме што се десило после тога. Јер, и он је оставио све што је имао и показавши тако своју вредност, примио је дух пророштва. Видите, на овај начин су и ови такође оставили све што су имали. Они су такође научили шта је људска слабост, кроз оно што су претрпели. Они су сазнали да нису узалуд учинили ова добра дела. Чак је и Саул, након што је прво добио сведочанство да је добар, после овога примио Светог Духа (1Сам. 9 и 116). Али, нико од њих није примио Светог Духа на исти начин као овде. Тако је Мојсије био највећи од пророка, али је ипак он, када је требало други да приме Светог Духа, претрпео умањење, јер речено је: „Узећу од Духа који је на теби и метнућу на њих“ (4Мој. 1117). Али овде то није случај, него баш као што огањ распаљује онолико ватри колико жели, тако је овде приказано изобиље Светога Духа у томе што је свако од њих примио извор Светога Духа, као што је и сам Христос прорекао да ће они који верују у њега имати у себи „извор воде која тече у живот вечни“ (Јн. 414). И постоји добар разлог због чега ово треба да буде овако. Јер, они није требало да иду да се расправљају са фараоном, него да се боре против ђавола. Али, изненађујуће је ово: да када су послани, они се нису изговарали, нису рекли да су „слабог гласа и да им је језик спор“ (2Мој. 410). Јер, Мојсије их је боље научио. Они нису рекли да су сувише млади (Јер. 16). Јеремија је учинио да постану мудри. И поред овога они су чули за многе страшне ствари, много теже од оних из старих времена, али су се плашили да се успротиве. И зато су они били гласници 127

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

светлости, извршиоци ствари које су узвишене. „И изненада је настао шум са неба“ итд. Онима од раније се нико „са неба“ није појавио и до овог тренутка се следило за земаљским призивом, али сада када је Човек узнет на висину, Дух се такође моћно спустио са висине. „Као да је било дување силнога ветра“, овиме показујући да ништа неће моћи да им се супротстави и да ће они све непријатеље одувати као гомилу прашине. „И испуни целу кућу“. Кућа је представљала и свет такође. „И сиђе на свакога од њих... итд“ и „народ се скупио и били су збуњени“. Треба приметити њихову побожност. Они нису изрекли прерани суд, него су били запрепашћени, док они који су непромишљени одмах изричу суд, говорећи: „Ови људи су се напили новога вина“. Сада, постојала је наредба за оне који су у могућности, у скаладу са Законом Мојсијевим, да дођу три пута годишње у Храм и да буду ту, ови „побожни људи из свакога народа“. Овде треба приметити да писац нема намеру да им ласка. Јер, он не каже да су они изнели било какво мишљење. Него шта каже? „Сада када је настала хука, народ се сакупио и били су збуњени“. Како и не би били, јер су осетили да је оно што се дешава оптужба против њих због увреде коју су нанели Христу. Савест је такође узнемиравала њихове душе, крв је била на њиховим рукама и стрепели су због свега тога. „Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци“? Јер, ово су заиста признали. „Па како ми чујемо“. До те мере их је хука узнемирила. „Свако чује свој језик у коме је рођен“ итд. Јер, већи део света је био ту сакупљен. „Парћани и Миђани...“ Ово је охрабрило апостоле: они нису знали како да говоре парћански језик, али сада су сазнали да то раде из онога што су ови говорили. Овде се наводе нације које су биле непријатељски настројене према њима: Крићани, Арабљани, Египћани, Персијанци и овде се пројавило да ће их све освојити. Што се тиче њиховог живота у тим земљама, они су тамо живели у ропству, многи од њих, али су због овога учења Закона Мојсијевог постала распрострањена међу многобошцима у тим земљама. Зато због тога долази сведочанство са свих страна: од становника Јерусалима, од странаца, од прозелита. „Чујемо их да говоре на нашим језицима о величанственим делима Божијим“. Не само да су причали на њиховим језицима, него су и ствари које су изречене биле прекрасне. Имали су због чега да буду у недоумици: никад се нешто слично није догодило. Треба приметити простодушност ових људи. Они су били задивљени и у недоумици, говорећи: „Шта ово значи“? Али, други су се „подсмевали, говорећи: „Напили су се новога вина“ и зато су се ругали. О, безобразлука! А и зашто би ово било за чуђење? Јер, чак и за самог Господа, када је изгонио ђаволе, они су говорили да је у њему ђаво (Јн. 848)! То је тако. Кад год постоји бесрамно самопоуздање, оно има само један циљ пред собом: да говори по сваку цену. Не води рачуна шта говори, не говори да би човек рекао нешто засновано на чињеницама и што је у вези са предметом о којем се расправља, него само да би говорио, није битно шта. „Напили су се новога вина“. Баш је велика ствар (зар не?), да људи усред таквих опасности, стрепећи од најгорег и у толикој утучености и клонулости духом имају храбрости да изговоре такве ствари! И треба приметити: пошто је ово било невероватно, јер не би могли да попију много у тако рано доба дана, они читаву ствар приписују квалитету вина и говоре: „Напили су га се“. „Али Петар, уставши са једанаесторицом, подиже свој глас и рече им“. У претходној беседи приметили сте његову промишљеност и далековидост, овде опазите његову одлучност и храброст. Јер, ако су они били зачуђени и запрепашћени, зар није једнако необично то што је он био у стању усред такве гомиле да одржи говор, он, необразован и невешт човек. Ако човек осећа извесну узнемиреност када говори пред пријатељима, још више ће му представљати проблем да говори међу непријатељима и крвожедним људима. Да нису пијани он показује одмах, самим својим гласом, као и то да нису изван себе, као врачи. И ово такође показује: да нису били присиљени неком принудном силом. На шта се мисли под речима: „са једанаесторицом“? На то да се они изражавају кроз један заједнички глас и на то да он је био уста свих њих. Једанаесторица су стајали као сведоци за оно што је он рекао. Речено је: „Подигао је глас свој“. То јест, говорио је са великим самопоуздањем, да би могли да примете благодат Светога Духа. Он који није издржао испитивање сироте девојке, сада усред народа спремног на убиство држи 128

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

јавни говор са толиком смелошћу да сам овај догађај постаје несумњив доказ Васкрсења. Усред људи који су могли да се изругају и да исмеју такве ствари! Можете помислити следеће: колики се само безобразлук се мора приписати томе! Колика безбожност, колика бесрамност! Приписивати дар језика делу пијанства! Али ово није изненадило апостоле ни мало, нити су постали мање одважни када су чули такво ругање. Јер, они су сада промењени присуством Светога Духа и постали су надмоћнији од свих телесних брига. Пошто, где год је Свети Дух присутан, он чини да људи начињени од праха земаљског постану људи начињени од злата. Молим вас да сада обратите пажњу на Петра, добро размотрите њега који је био страшљив и лишен разумевања, као што је Христос рекао: „Јесте ли и ви још неразумни?“ (Мт. 1516), и човека који је након оног дивног исповедања назван „Сатана“ (Мт. 1623). Приметите такође јединство апостола. Они су сами њему предали службу држања говора, пошто није било неопходно да сви причају. „И он је подигао свој глас“ и говорио им је са великом одважношћу. Таква је ствар бити духовни човек! Само хајде да се и ми такође доведемо у стање погодно за благодат са висине и све ће постати лако. Јер, као што се ватреном телу које падне у сламу неће догодити било шта што би му нашкодило, него ће оно то учинити другима, пошто оно не може да претрпи штету, али они могу. Нападајући њега уништиће себе. Јер, овде је случај као када онај који носи сено нападне онога који носи ватру, баш тако су се апостоли сукобљавали са оваквим својим противницима, са великом одважношћу. На који начин су им нашкодили, иако су били тако велико мноштво? Зар нису исцрпели сав свој гнев? Зар нису окренули несрећу на себе? Из читавог човечанства, да ли је икада постојао народ толико запоседнут и бесом и страхом у оној мери у којој су они били запоседнути? Зар нису били у грчу и ужаснути и у стрепњи? Јер, чујте шта су рекли: „Хоћете ли да баците на нас крв овога човека?“ (Дап. 528). Зар се апостоли нису борили против сиромаштва и глади, против гадости и срамоте (а сматрани су за варалице), зар се нису борили против исмевања и гнева и ругања? А у њиховом случају се догодило супротно: једни су им се смејали, други су их кажњавали. Зар они нису постали мета за гневне страсти и забава за читаве градове? Изложени опасностима раздора и заверама и ватри и мачу и дивљим зверима? Зар их рат није салетао са свих страна, у безброј облика? И јесу ли им све ове невоље улиле било какав страх? Нису више од онога што би им могли учинити снови или гледање свега тога на слици. Голоруки су излазили на бојно поље против свих који су били наоружани, иако су сви који су били против њих имали неограничену тиранску моћ. Против њих су биле страховладе управитеља и оружане силе у градовима са чврстим зидинама. А они су били без искуства, без говорничке вештине, и по положају су били сасвим обични људи, а борили су се против врачара склоних обманама, против превараната, против читаве руље софистичких мудраца, мајстора говорништва, философа који су укалупљени у атинској Академији и перипатетика који су ходајући поучавали. Против свих ових су они водили рат. И човек који је своје послове обављао око језера тако их је савладао, као да није у то уложио већи труд од оног који је улагао у хватање безумних риба, јер као да су противници које је требало да надмудри били заиста више ћутљиви од риба, са таквом лакоћом их је победио! И Платон, који је изрекао много глупости у своје време, сада ћути, док се глас овог човека свугде чује, не само међу његовим земљацима, него такође и међу Парћанима и Миђанима и Еламитима и у Индији и у сваком делу Земље и у свим крајевима света. Где је сад Грчка са својим великим заслугама и важношћу? Где је име Атине? Где је бунцање философа? Он из Галилеје, он из Витсаиде, он који је необразовани сељанин, све их је савладао. Зар нисте посрамљени – признајте – самим именом земље онога који вас је поразио? Али такође, ако чујете само његово име и сазнате да је био назван „Кифа“, још више ћете се посрамити. Ово, ово вас је сасвим обезвредило, јер то сматрате за понижење и цените говорничку вештину и величате је, а на њен недостатак гледате као на срамоту. Нисте ишли путем који је требало да изаберете, него напуштајући узвишени пут, толико лак, толико раван, ишли сте оним који је нераван и стрм и мучан. И зато нисте доспели до Царства небеског. 129

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Може се поставити питање: „Зашто онда Христос није извршио свој утицај на Платона и на Питагору“? Зато што је Петров ум био много више склон уздржљивости, обуздавању страсти и философији од њихових умова. Заиста су они били деца коју је сујета бацала на све стране, али овај човек је био философ, подесан да прими благодат. Ако су вам смешне ове речи, то није ништа чудно, јер и они од раније су се смејали и говорили да су се људи напили новога вина. Али касније, када су претрпели оне љуте пропасти које су превазишле све друге када је бол у питању, када су видели свој град који је пропао и у рушевинама и ватру која се разбуктавала и зидине оборене на земљу и та многобројна дивљаштва и ужасе за које нико не може пронаћи речи да би их изразио, тада се нису смејали. И ви ћете се смејати, ако вам буде до смејања, када се приближи време за пакао и када се разгори ватра за ваше душе. Али, зашто говорим о будућности? Да ли да вам покажем какав је Петар, а какав је Платон философ? Хајде да за сада испитамо особине њих двојице појединачно. Хајде да видимо шта су били циљеви њих двојице сваког засебно. Један је губио време са изношењем узалудних и бескорисних начела и философирања, као што говори, да бисмо ми могли научити како душа нашег философа постаје мува. Најискреније речено, мува! Није се стварно претворила у муву, него мува мора да је дошла у посед душе која је се налазила у Платону, јер чему, осим муве, доликују овакве идеје! Овај човек је био пун подругљивости и љубоморе према свима другима, као да је себи за циљ поставио да не изнесе било шта корисно, ни из своје сопрствене главе, ни из туђих. Тако је од другога прихватио метемпсихозу, учење о преласку душа из једног тела у друго, а он сам је написао дело „Држава“, у којем је прописао те законе препуне простота и покварености. Он говори: „Нека жене буду заједничке и нека девственице шетају голе и нека се рву пред очима својих љубавника и нека постоје заједнички очеви такође и нека деца која су рођена буду такође заједничка“. Али, код нас природа не ствара заједничке очеве, него ово чини Петрова философија. А што се тиче тог другог, она укида сваки вид очинства. Јер, Платонов метод је једино тежио томе да прави Отац постане скоро непознат, док је уведен лажни отац. Тај метод је загњурио душу у неку врсту погане каљуге у којој је отрован. Нека сви, каже он, без страха имају однос са женама. Разлог због којег не истражујем мудрости песника је да не бих био оптужен да уништавам бајке. А ипак сада говорим о бајкама које су смешније чак и од ових. Где би песници пронашли којештарије тако грозне као што су ове? Али, да не улазим у расправу о његовим осталим начелима, шта кажете на ова: када он опрема жене оружјем и кацигама и штитницима за колена и цеванице и говори да људска раса нема разлога да се разликује од паса! Пошто пси, говори он, женке и мужјаци, раде те исте ствари заједно, хајде зато да жене раде исте послове као и мушкарци и хајде да се све окрене наглавачке. Јер, ђаво је увек настојао посредством философа да прикаже како наша раса није достојанственија од безумних животиња. И, у ствари, неки су доспели до тог нивоа бесмислености, да су тврдили како су безумна створења обдарена разумом. И приметите на које је многобројне начине он дивљао у умовима ових људи! Јер, док су њихови водећи људи тврдили да наша душа прелази у муве и псе и бесловесна створења, они који су дошли после њих, стидећи се овога, упали су у другу врсту неваљалства и подарили су безумним створовима сва рационална знања и закључили су да су створења – која су створена због нас – у сваком погледу узвишенија од нас! Они им чак приписују моћ предвиђања и богобојажљивост. Врана, кажу они, зна Бога, и гавран такође, и они поседују дар пророштва и предсказују будућност. Међу њима постоји правда и државна заједница и закони. Можда не верујете ономе што вам говорим. И добро је ако не верујете, пошто сте нахрањени здравим учењем, јер ако је човек био нахрањен таквом храном, он никада неће поверовати да постоји људско биће које ужива у једењу балеге. Према Платону, пас међу њима је љубоморан, такође. Али, када им кажемо да су те ствари бајке и да су пуне будалаштина, они кажу: „Ви не схватате виши смисао“. Не, ми не схватамо ову вашу ненадмашиву глупост и нека је никад не схватимо, јер за то је потребан (наравно!) превише дубок ум, да би се схватило о чему је реч у овој целокупној безбожности и збрци. Да ли говорите, неразумни људи, језиком врана, као што то 130

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

раде деца кад се играју? Јер, у стварности ви сте деца, баш као и они. Али, Петар није никад помислио да каже нешто овакво, његове речи су биле као јако светло које је заблистало из таме, његов глас је био глас који је растерао маглу и таму читавог света. Опет, његов став и понашање, колико су само били пристојни, колико обазриви, колико су само били изнад сваке сујете. Како је само био окренут Небесима без гордости због својих достигнућа. И то чак и онда када је васкрсавао мртве! Али да је таква моћ, да могу да учине било шта слично овоме, доспела до било ког од тих будаластих људи (само замишљамо, наравно), зар такав човек не би одмах тражио да му се подигне олтар или храм и зар не би желео да буде изједначен са боговима? Али, такви знаци нису долазили од стране њих, него су се они бескрајно упуштали у најразличитије маштарије. И молим вас, шта је та њихова Минерва, и Аполон и Јунона? То су разне врсте демона који су међу њима. А ту је и њихов краљ, који мисли да је прикладно умрети само са тим циљем да се буде сматран једнаким са боговима. Али ови људи нису били такви, не, управо супротно. Чујте шта говоре приликом исцељења хромог човека: „Људи Израиљци, зашто нас гледате тако озбиљно, као да смо својом силом или светошћу учинили да овај хода?“ (Дап. 312). „Ми смо смртни људи као и ви (Дап. 1415)“. Али код оних је велика гордост, велико је хвалисање, све због поштовања људи, ништа из чисте љубави према истини и врлини. Тамо где се неко дело чини због дивљења и славе, све је узалуд. Ако човек господари над свиме, ипак, ако није загосподарио над овом страсти, он је лишен полагања права на истинску философију. Он је у оковима страсти која је још срамотнија и више тиранска. Презир према слави, ово је оно што је довољно да научи свему што је добро и да истера из душе сваку смртоносну страст. Зато вас упозоравам да уложите најмарљивији напор да ишчупате ову страст из самог корена. Не постоји други начин на који можете стећи уважавање од стране Бога и скренути доле ка себи милосрдни поглед тог Ока које никад не спава. Стога, хајде да уложимо сваку ревност да стекнемо задовољство тог рајског утицаја и да на тај начин и избегнемо муке садашњих зала и достигнемо до будућих благослова кроз благодат, љубав и доброту нашег Господа Исуса Христа, са киме нека је Оцу и Светом Духу слава, моћ и част сада и увек и у све векове. Амин.

О крштењу (Рим. 63-14) (Св. Кирило Јерусалимски) Посланица Римљанима 63-14: Или зар не знате да сви који се крстимо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер, ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем, Знајући ово: да се стари наш човек разапе са њиме, да би се уништило тело греховно, да више не робујемо греху. Јер ко умре, ослободи се од греха. Ако ли умресмо са Христом, верујемо да ћемо и живети са њиме, Знајући да Христос, уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме. Јер, што је умро, греху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем. Да не царује, дакле, грех у вашему смртном телу, да га слушате у похотама његовим; Нити дајите удове своје греху за оружје неправде, него предајте себе Богу, као оживљени из мртвих, и удове своје Богу за оружје правде. Јер, грех неће вама овладати, пошто нисте под Законом него под благодаћу.

131

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

1: Ова77 свакодневна увођења у свете тајне и нова упутства, која су објава и саопштење нових истина, корисни су нама, а пре свега вама, који сте препорођени и обновљени из старог стања у ново. Зато је неопходно да вам изнесем наставак јучерашњег предавања, да бисте могли научити шта означавају оне ствари које сте учинили у унутрашњој просторији. 2: Дакле, чим сте ступили унутра скинули сте тунике, и ово представља скидање старог човека са његовим делима (Кол. 39). Након што сте се скинули, били сте голи, у овоме такође подражавајући Христа, који је био скинут го на крсту, чиме је одбио са себе началства и власти, и на крсту отворено тријумфовао над њима (Кол. 215).78 Јер, противне силе су начиниле своја легла у деловима ваших тела и ви не можете више носити ту стару одећу. Уопште не мислим на ову видљиву, него на старог човека, који напредује покварен у страстима преваре (Еф. 422). Нека се у њега никад више не обуче душа која га је једном скинула, него нека каже са супругом Христовом у Песми над песмама: „Свукла сам хаљину своју, како ћу је обући?“ (Пнп. 53). О чудесне ствари! Били сте голи у свачијим очима, а нисте били посрамљени. И заиста сте понели сличност са првоствореним Адамом, који је био го у Рајском врту и није био посрамљен. 3: Затим, када сте били скинути, били сте помазани уљем за истеривање злих духова, од косе на вашој глави, па до стопала, и постали сте делови добре маслине, Исуса Христа. Јер, били сте одсечени од дивље маслине и накалемљени на добру, и учињено је да имате удео у пуноћи истинске маслине. Зато је уље за истеривање злих духова било знак учешћа у пуноћи Христовој, будући заштита која ће отерати сваки траг непријатељског утицаја. Јер, као што дах светих и призив имена Божијег као најжешћи пламен прже и терају зле духове, тако исто ово уље за истеривање злих духова прима такву моћ призивом Божијег имена и молитвом, не само са спали и очисти трагове грехова, него такође и да отера све невидљиве силе злога. 4: Након овога, одведени сте у свети базен божанског крштења, као што је и Христос био однет са крста у гробницу која је пред нашим очима. И свако од вас је био питан да ли верује у име Оца и Сина и Светога Духа, и ви сте изрекли признање које спасава и загњурили сте се три пута у воду и поново сте се дигли, овде такође сликовито указујући на три дана Христовог погреба. Јер, као што је наш Спаситељ провео три дана и три ноћи у срцу земље, тако сте исто и ви у првом дизању из воде представили први дан Христов у земљи и вашим спуштањем ноћ, јер као што онај ко је у ноћи више не види, а онај ко је у дану остаје у светлости, тако у спуштању, као у ноћи, ви нисте видели ништа, али у дизању сте опет као по дану. И у том једном и истом тренутку сте били и умрли и рођени и та вода спасења била је истовремено и ваш гроб и ваша мајка. И оно што је Соломон рекао о другима одговараће и за вас исто, јер он је рекао у том случају: „Има време кад се рађа и време кад се умире“ (Проп. 32), али вама, у супротном редоследу, било је време за умирање и време за рађање, и у једно и исто време извршено је и једно и друго, и ваше рођење је ишло руку под руку са вашом смрћу. 5: О чудне и несхватљиве ствари! Ми нисмо били заиста умрли, ми нисмо били заиста сахрањени, ми нисмо били заиста распети и поново устали, него је наше подражавање било у представи, а наше спасење у стварности. Христос је био заиста распет и заиста сахрањен и заиста је поново устао и све ово нам је oн бесплатно подарио да бисмо ми, имајући удео у његовим страдањима подражавањем, могли задобити спасење у стварности. О љубави и доброте која све превазилази! Христос је прихватио да клинови буду закуцани у његове чисте руке и ноге и претрпео је мучење, док је мени без бола или муке учешћем у његовим страдањима бесплатно подарио спасење. 6: Зато нека нико не претпостави да је крштење само благодат опроштаја грехова, или даље, само благодат усиновљења, као што је Јованово крштење даровало само опроштај грехова, јер ми врло Ово је одељак из „Катихеза“ (20. катихеза, тј. 2. катихеза о светим тајнама) св. Кирила Јерусалимског (око 315-386.) Односно, будући обучен у сличност са грешним телом током свог живота на земљи, у овоме је подносио нападе сила зла, али је на крсту збацио са себе и једно и друго. 77 78

132

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

добро знамо да, док оно чисти наше грехове и предаје нам дар Светога Духа, тако је оно исто антитип и успомена на страдања Христова. Из овог разлога Павле управо сада гласно виче и говори: „Или не знате да смо сви који смо крштени у Христа Исуса, крштени у његову смрт? Тако, ми смо били крштењем сахрањени са њим у његову смрт“ (Рим. 63-4). Ове речи је он изговорио онима који су сматрали да нам крштење предаје опроштај грехова и усиновљење, али да не даје учешће такође, кроз представу, у Христовом истинском страдању. 7: Стога, да бисмо ми могли научити да, шта год је Христос претрпео због нас и за наше спасење, он је то претрпео у стварности, а не само наизглед, а да смо ми такође постали учесници у његовим страдањима, Павле је повикао са сваком тачношћу истине: „Јер, ако смо усађени заједно са сличношћу његове смрти, бићемо такође са сличношћу његовог васкрсења“. Он је добро рекао „усађени заједно“ (Рим. 65), јер, пошто је истинска лоза засађена на овом месту, тако смо и ми учешћем у крштењу смрти посађени заједно са њим. И усмери свој ум са много пажње на речи апостола. Он није рекао: „Јер, ако смо засађени заједно са његовом смрћу“, него „са сличношћу његове смрти“. У Христовом случају је постојала смрт у стварности, пошто је његова душа заиста била одвојена од његовог тела и био је стварни погреб, јер његово свето тело је било увијено у чисто платно и њему се све заиста десило. Али, у вашем случају је била само сличност са смрћу и страдањима, док спасење није било у сличности, него у стварности. 8: Пошто сте довољно поучени у овим стварима, чувајте их у свом памћењу, преклињем вас, да бих и ја такође, безвредан какав сам, могао рећи о вама: „Сада вас волим зато што ме се увек сећате и чврсто се држите предања која сам вам предао“ (1Кор. 112). И Бог, који вас је показао, такорећи, „живима из мртвих“ (Рим. 613) је способан да вам подари да ходате у новом животу (Рим. 54), због тога што је његова сила и моћ, сада и увек. Амин.

Дивља и питома маслина (Рим. 1116-17) (Св. Иринеј Лионски) Посланица Римљанима 1116-17: Ако је квасац свет, онда је и тесто; и ако је корен свет, онда су и гране. Ако ли се неке гране одломише, и ти, који си дивља маслина, накалемио си се на њих и постао си заједничар корена и сокова маслине. 1. Апостол Павле говори да тело и крв неће наследити Царство Божије, и он79 ову истину објављује да ми не бисмо одбацили калемљење Светог Духа док угађамо телу. „И ти, који си дивља маслина“, говори он, „накалемљен си на добру и питому маслину и постао си заједничар пуноће и плодности маслине“ (Рим. 1117). Стога, као што када дивља маслина буде накалемљена на добру, ако она остане у свом ранијем стању, наиме, остане дивља маслина, она се сече и у ватру баца (Мт. 719), али ако се сроди са оним на шта је накалемљена и промени се у добру и питому маслину, она постаје маслина која доноси род, засађена, такорећи, у царском врту, односно рајској башти, тако слично и људи, ако заиста помоћу вере напредују ка бољим стварима и приме Духа Божијег и донесу плод из овога, биће духовни, као да су засађени у Рају Божијем. Али, ако истерају Светог Духа и остану у свом ранијем стању желећи да буду од тела, а не од Духа, онда је врло исправно речено у погледу људи овог кова: „Тело и крв неће наследити Царство Божије“ (1Кор. 1550), а то је баш као да неко каже да дивља маслина неће бити примљена у Врт Божији. Тако, у свом говору о телу и крви и о дивљој маслини апостол изврсно приказује нашу природу и Божији свеобухватни пропис. Јер, као што добра и питома маслина и сама постаје дивља маслина ако одређено време буде запостављена и ако се пусти 79

Ово је одељак из дела „Против јереси“ (5. књига, 10. поглавље) св. Иринеја Лионског.

133

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

да подивља и прерасте у дрво, или опет, ако се дивља маслина пажљиво однегује и накалеми, она се природно обраћа у своје раније стање у којем је доносила плод, тако исто и људи, када постану непромишљени и неопрезни и као плод донесу телесне пожуде које су дрвенаст производ, они се приказују, због сопствене кривице, као бесплодни када је праведност у питању. Јер, када човек спава непријатељ сеје семе кукоља (Мт. 1325) и због овога је Господ заповедио својим ученицима да буду будни и стражаре (Мт. 2442, 2513; Мк. 1333). И опет, оне особе које не доносе плод праведности и које су, такорећи, прекривене и пригушене у трњу, ако буду вредне и приме реч Божију као калем (Јак. 121), доспевају до праисконске људске природе – оне која је створена по обличју Божијем. 2. Али, као што накалемљена дивља маслина заиста не губи суштину свога дрвета, него мења квалитет свог плода и прима друго име пошто више није дивља маслина, него плодна маслина и тако се и назива, тако исто кад је човек накалемљен вером и прими Духа Божијег, он заиста не губи телесну суштину, него мења квалитет плода (то јест принос) својих дела, и прима друго име (Отк. 217), показујући да је промењен на боље, пошто сада више није обично тело и крв, него духовни човек, и тако је и назван. Затим, поново, као што дивља маслина, ако није накалемљена, остаје бескорисна свом господару због своје дрвене суштине и исечена је као дрво које не доноси плод и бачена је у ватру, тако исто и човек, ако не прими кроз веру калемљење Светог Духа, остаје у свом ранијем стању и, будући обично тело и крв, не може наследити Царство Божије. Зато апостол оправдано тврди: „Тело и крв не могу наследити царство Божије“ (1Кор. 1550) и: „Који су по телу не могу угодити Богу“ (Рим. 88), не одбацујући овим речима телесну суштину, него показујући да у њу мора бити уливен Свети Дух. И из овог разлога он говори: „Ово смртно мора да се обуче у бесмртно и ово пропадљиво мора да се обуче у непропадљиво“ (1Кор. 1553). И опет он објављује: „Али ви нисте по телу, него по Духу, пошто Дух Божији пребива у вама“ (Рим. 89). Он ово износи још отвореније тамо где говори: „Тело је заиста мртво због греха, али Дух је живот због праведности. Али ако Дух онога који је васкрсао Исуса из мртвих пребива у вама, онај који је васкрсао Исуса из мртвих такође ће оживети ваша смртна тела, због тога што његов Дух пребива у вама“ (Рим. 810-11). И опет он говори у посланици Римљанима: „Јер ако живите по телу, помрећете“ (Рим. 813). (Сада, овим речима) он им не забрањује да живе своје животе у телу, пошто је он сам био у телу када им је писао, него он одсеца телесне пожуде, односно оно што људима доноси смрт. И из овог разлога он говори у продужетку: „Али ако Духом дела телесна умртвљујете, живећете. Јер које води Дух Божији, они су синови Божији“ (Рим. 813-14).

О облачењу у Христа и бризи за тело (Рим. 1314) (Теодор Мопсуестијски) Он80 говори: „Обуците се у Господа Исуса Христа и не брините се за тело да му задовољавате прохтеве“.81 Написао је ἐνδύσασθε (што је презент за „обуците“), а не ἐνεδύσασθε (што је прошло време), јер жели да каже да сте сједињени у Христу кроз поновно рођење у крштењу, и показали сте се као делови заједничког тела Цркве, чија је глава Христос. Тако, ви сте се обукли у њега кроз заједницу са онима који су у ишчекивању, баш као што се и ви надате да ћете учестововати у васкрсењу са њим. Добро бисте поступили ако бисте размислили о ономе што одговара тим околностима (тј. васкрсењу), у којима су све телесне ствари престале да буду неопходне. Стога, оно што ће то доба одбацити, вас не може довести до циља. Али, ово има приступ онима који воле грех у садашњем добу, у коме је наше тело већ подложно труљењу, и из тог разлога смо веома узнемирени због страдања. Раније смо рекли да Свето писмо често користи реч „тело“ тако да се не односи на саму људску природу, него на оно што је смртно или пролазно. Стога, кад он овде каже: „Не брините се за тело да му задовољавате прохтеве“, он не говори о телу као људској природи, него то значи: не следите 80 81

Ово је одељак из „Тумачења посланице Римљанима“ (део тумачења 13. главе) Теодора Мопсуестијског. Овако је у рукописима ‫א‬, A, C, D, F, G, Ψ, M.

134

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

сопствене жеље и не будите ревносни да чините оне ствари које, у садашњем животу, задобијају своју покретачу силу из смртности која је у вама. Зато, он говори: „Старање за тело означава спремност на ствари које су садашње и изопачене, које се могу чинити само у овом садашњем животу, а не у добу које ће уследити“. Из тог разлога он насупрот овога поставља речи: „Обуците се у Господа Исуса Христа“ и ово означава подражавање оних околности које ће уследити након васкрсења. Он говори: „Немојте се трудити да испуњавате жеље садашњег доба, које нема било шта заједничко са оним добом које ће уследити“.

О суђењу мртвима по телу (1Пет. 46) (Св. Максим Исповедник) Прва саборна посланица светог апостола Петра 46: Због овога је јеванђеље проповедано чак и мртвима, да би им могло бити суђено по човеку у телу, али да живе по Богу у духу 7. питање: На82 шта се мисли у стиху: „Због овога је јеванђеље проповедано чак и мртвима, да би им могло бити суђено по човеку у телу, али да живе по Богу у духу“ (1Пет. 46)? Како је мртвима „суђено у телу“? 7.2: Уобичајено је за Свето писмо да замењује доба, мењајући једно другим, говорећи о будућности као о прошлости, о прошлости као о будућности, а о садашњем времену се говори и као о времену које је прошло и као о времену које ће уследити – и ово је јасно онима који су искусни у проучавању Светог писма. Према томе, неки кажу да под „мртвима“ Свето писмо овде говори о оним људима који су умрли пре доласка Христовог, као што су они који су страдали у време потопа (1Мој. 721-23), или када је кула подизана (1Мој. 118), или у Содому (1Мој. 1924-26), или у Египту (2Мој. 1229; 1427-29), и о другима који су, у различита времена и на разне начине, примили правду у многобројним облицима, и страшна извршења божанских пресуда. Ови људи су кажњени не толико због њиховог непознавања Бога, колико због њихових гнусних поступака једних према другима. Ови људи су, говори Свето писмо, они који су већ „осуђени према човеку у телу“, којима је дивна објава спасења била проповедана. Другим речима, пошто су они већ били исправно осуђени због својих злочина у телу, у облику њихових заједничких прекора и оптужби, јеванђеље им је проповедано да би „могли живети по Богу у духу“, то јест, примајући у своје душе (пошто су били у Аду) вест богопознања, нашли су веру кроз Спаситеља који је сишао у Ад да спаси мртве. Стога, да би разумели значење овог места, схватамо га на овај начин: „Због овога је јеванђеље било проповедано чак и мртвима, којима је било суђено по човеку у телу, да би они могли живети по Богу у духу“. 7.3: Или, са друге стране, можда Свето писмо користи реч „мртви“ на тајновит и прикривен начин, тако да се односи на оне који „носе у свом телу умирање Исусово“ (2Кор. 410), на оне, мислим, којима је Свето јеванђеље заиста дато због њихових конкретних дела. Јер, јеванђеље учи о одбацивању чулног живота и прихватању духовног живота оне који увек „умиру по човеку“ – под чиме мислим на људски живот по телу према овом садашњем добу – али који живе по Богу само у Духу (Гал. 525), по примеру св. апостола Павла и његових следбеника, јер они никако не живе свој сопствени живот, него имају једино Христа који живи у њиховим душама (Гал. 220). Овако се, због љубави према Богу, „мртвима“ у овом добу „суди у телу“, то јест, кроз подношење многих страдања, мука и невоља, и кроз издржавање са радошћу прогона и искушења у безбројним облицима.

82

Ово је 7. питање из дела „О потешкоћама у Светом писму: одговори Таласију“ св. Максима Исповедника.

135

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Одрицање од Сатане на крштењу (1Пет. 58-14) (Св. Кирило Јерусалимски) Прва саборна посланица светог апостола Петра 58-14: Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Њему се противите утврђени вером, знајући да се таква иста страдања догађају вашем братству по свету. А Бог сваке благодати, који вас позва у своју вечну славу у Христу Исусу, нека вас oн, пошто мало пострадате, усаврши, утврди, укрепи, утемељи. Њему слава и сила у векове векова. Амин. По Силуану, верном брату, као што мислим, написах вам ово мало, да посаветујем и посведочим да је то истинита благодат Божија, у којој ви стојите. Поздравља вас Црква у Вавилону, изабрана као и ви, и Марко син мој. Поздравите једни друге пољупцем љубави. Мир вам свима који сте у Христу Исусу. Амин. 1: Дуго83 сам желео, о заиста рођена и много вољена децо Цркве, да вам говорим у вези ових духовних и небеских тајни, али пошто сам добро знао да је гледање далеко убедљивије од слушања, чекао сам до овe прилике да бих вас, пошто сте отворенији за утицај мојих речи због вашег садашњег искуства, могао одвести за руку у светлију и мириснију ливаду Раја који је пред нама, поготово пошто сте постали достојни да примите још светих тајни, након што сте се показали да заслужујете божанско крштење које даје живот. Зато, пошто је преостало да вам се постави трпеза са савршенијим упутствима, хајде да вас тачно научимо овим стварима, да бисте могли сазнати смисао и дејство онога што је извршено над вама те вечери вашег крштења. 2: Прво сте ступили у спољашњу просторију, односно предворје, крстионице, и тамо окренувши се Западу, чули сте заповест да испружите своју руку и одрекли сте се Сатане као да је он присутан. Сада, морате знати да ова представа води порекло из древне историје. Јер, када је Фараон, тај најљући и најокрутнији тиранин, тлачио слободни и племенити род Израиља, Бог је послао Мојсија да их изведе из злог робовања Египћанима. Тада су греде на вратима помазане крвљу јагњета да би уништитељ могао избећи куће које су имале знак крви, и Израиљски народ је чудесно избављен. Међутим, непријатељ је након њиховог ослобођења кренуо да их гони (2Мој. 149,23), и видевши да је море на чудесан начин раздвојено за њих, упркос томе је наставио, пажљиво пратећи њихове трагове, и одједном је био потопљен и прогутало га је Црвено море. 3: Сада, окренимо се од старога ка новоме, од типа ка стварности. Тамо смо имали Мојсија, којег је Бог послао у Египат, а овде Христа, којег је Бог Отац послао у свет. Тамо је то било са циљем да Мојсије изведе унесрећени народ из Египта, овде да би Христос спасао оне у свету које је тлачио грех. Тамо је крв јагњета била заштита од уништитеља, овде је крв савршеног јагњета Божијег Исуса Христа постала заштита која плаши зле духове. Тамо је тиранин гонио древни народ чак до мора, а овде те је дрски и бесрамни дух, творац зла, пратио до самих вода спасења. Стари тиранин је потопљен у мору, а овај садашњи је нестао у води спасења. 4: Али, без обзира на то, заповеђено ти је да кажеш, са руком испруженом ка њему као да је присутан: „Одричем те се, Сатано“. Такође, желим да кажем због чега стојите окренути према Западу, јер је то неопходно. Пошто, Запад је предео разумне таме, и пошто је он тама, оно што је под његовом влашћу је такође у тами, зато, окренути са символичким значењем према Западу, одричете се тог мрачног и тамног владара. Шта онда свако од вас који стојите усправно говори? Говори: „Одричем те 83

Ово је одељак из „Катихеза“ (19. катихеза, односно 1. катихеза о светим тајнама) св. Кирила Јерусалимског.

136

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

се, Сатано“ – ти зли и најокрутнији тиранине! Ово значи: „Више се не плашим твоје моћи, јер ју је Христос уништио тако што је постао тело и крв као што сам и ја, да би на овај начин смрћу уништио смрт (Јев. 214-15), да ја не бих заувек робовао“. „Одричем те се“ – препредена и најлукавија змијо. „Одричем те се“ – сплеткарошу који си под маском пријатељства осмислио сваку врсту непослушности и извршио дело отпадништва у нашим прародитељима. „Одричем те се, Сатано“ – који си творац и помагач сваке злобе. 5: Затим си у следећој реченици научен да кажеш: „И свих дела твојих“. Сада, Сатанино дело је сваки грех, чега се такође мораш одрећи – баш као што је онај ко је побегао од тиранина заиста утекао и од његовог оружја такође. Зато сваки грех, свака врста греха, спада у дела ђаволова. Само ово знајте: да је све што изговарате, поготово у том најпотреснијем тренутку, записано у Божијим књигама, зато када урадите било шта што је супротно овим обећањима, бићете сматрани за преступнике (Гал. 218). Тако, ти се одричеш Сатаниних дела, хоћу рећи, свих дела и мисли који су супротни здравом разуму. 6: Затим говориш: „И све помпе његове“. Сада, помпа ђаволова је лудило позоришта и коњских трка и лова, и сва таква таштина, од чега се онај свети човек моли Богу да буде избављен, говорећи: „Одврати моје очи да не гледају таштину“ (Пс. 11937). Немој се занимати за лудило позоришта, где се гледају разуздани покрети глумаца које прати исмевање и свака непристојност и суманута игра женствених мушкараца, нити се занимај за лудило оних који се у лову излажу дивљим зверима, да би могли угодити свом бедном прохтеву за јелом, који, да би служили свом стомаку са месом, и сами заиста постају месо за стомаке дивљих звери. И да кажем отворено: за љубав свог бога, односно свог стомака, губе свој живот у борбама.84 Избегавај такође коњске трке, ту бесомучну представу која поткопава и обара душу. Јер, све ово је ђаволова помпа. 7: Даље, ствари које се нуде на фестивалима посвећеним идолима, без обзира да ли је месо или хлеб, или нешто друго што је упрљано призивом нечистих духова, спадају у ђаволову помпу. Јер, као што су хлеб и вино причешћа пре призива Свете и достојне обожавања Тријице били обичан хлеб и вино, док након призива хлеб постаје тело Христово, а вино крв Христова, тако на сличан начин овa храна постаје помпа Сатанина. И иако по својој природи није лоша, она постаје грешна призивом злог духа. 8: Након овога говориш: „И свог служења теби“. Сада, служење ђаволу је молитва у идолским храмовима, односно оно што се чини у част беживотних идола, паљење светиљки, или спаљивање тамјана поред извора или река,85 као што чине неке особе које су преварене од снова или од злих демона и прибегавају овоме желећи да тако нађу лек чак и за телесне болести. Не идите за овиме. Гледање лета птица, прорицање, знамења, или амајлије, или бајалице написане на листовима, врачања или друге вештине зла и све такве ствари су служба ђаволу. Зато их се клоните. Јер, ако након одбацивања Сатане и сједињења са Христом паднеш под њихов утицај, наћи ћеш да је тиранин још љући, можда зато што се од старине према теби понашао као према свом сопственом и спасао те је од Сатаниног тешког ропства, али си га сада веома озлоједио. Зато ћеш бити лишен Христа и искусићеш тог другог. Зар ниси чуо стару причу која нам говори о Лоту и његовим ћеркама? Зар није он сам спасен са својим ћеркама, када је стигао до планине, док је његова жена постала стуб соли, постављена као споменик заувек, у знак сећања на њену искварену жељу и њено окретање. Зато обрати пажњу и гледај себе, и немој се опет окренути ономе што је иза (Фил. 313; Прем. 107). Након што си се ухватио

У аренама су се „bestiarii“ борили против дивљих звери, а јавно су се гостили дан пре борбе. То су најчешће били сиромашни људи који скоро да нису имали прилику да једу месо. 85 У античким временима сваки извор или река су имали своје посебно божанство или нимфу, којима су приношене жртве и спаљиван тамјан. 84

137

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

за плуг, немој затим се окрећеш пресланом укусу дела овога живота, него побегни планини, Исусу Христу, том камену који је исклесан без руку (Дан. 235,45), који је испунио свет. 9: Зато, када си се одрекао Сатане, прекидајући потпуно сваки свој савез са њим, ту дравну заједницу са паклом (Иса. 2815), отворен ти је Рај Божији, који је Бог засадио према Истоку, одакле је због свог преступа наш праотац био протеран. И знак овога је било ваше окретање од Запада према Истоку, месту светлости. Затим ти је речено да кажеш: „Верујем у Оца и у Сина и у Светога Духа и у једно крштење покајања“. О овоме смо вам нашироко причали у ранијим предавањима, колико нам је Божија благодат допустила. 10: Зато, заштићени овим разговорима, будите трезвени. Јер, наш непријатељ ђаво, као што је управо прочитано, као лав који риче иде унаоколо тражећи кога ће да прождере (1Пет. 58). Али, иако је у ранијим временима смрт била моћна и прождирала је, у светој умиваоници обновљења Бог је обрисао сваку сузу са свих лица (Иса. 258; От. 717). Јер, више нећете туговати сада кад сте скинули са себе старог човека, него ћете славити свети дан обучени у одећу спасења (Иса. 6110), наиме Исуса Христа. 11: И ове ствари су учињене у спољашњој просторији, односно предворју. Али, ако Бог допусти, када у наредним предавањима о светим тајнама ступимо у Светињу над светињама, ми ћемо тамо сазнати символичко значење онога што је тамо обављено. А сада Богу Оцу, са Сином и Светим Духом, нека је слава и моћ и величанство, увек и заувек. Амин.

О миропомазању (1Јн. 220-28) (Св. Кирило Јерусалимски) Прва саборна посланица светог апостола Јована Богослова 220-28: А ви имате помазање од Светога и знате све. Не писах вам зато што не знате истину, него што је знате, и да никаква лаж није од истине. Ко је лажљивац, ако не онај ко пориче да Исус јесте Христос? Тај је антихрист, који одриче Оца и Сина. Сваки који одриче Сина, ни Оца нема, а који признаје Сина, има и Оца. Ви, дакле, што чусте од почетка, то у вама нека остане. Ако у вама остане то што од почетка чусте, и ви ћете остати у Сину и у Оцу. А ово је обећање које нам он обећа: живот вечни. Ово вам написах о онима који вас варају. А ви, помазање које примисте од њега, у вама остаје, и нема потребе да вас ико учи, него како вас то исто помазање учи о свему, и истинито је и није лаж, и као што вас научи, останите у њему. И сада, дечице, останите у њему, да када се јави имамо светлост и да се не постидимо пред њим о Доласку његовом. 1: Након86 што сте се крстили у Христа и обукли у Христа (Гал. 327), постали сте саобразни Сину Божијем. Јер, Бог је, пошто нас је предодредио на усиновљење (Еф. 15), учинио да будемо саобразни телу Христове славе (Фил. 321). Пошто сте тако добили удео у Христу (Јев. 314), исправно је да добијете назив „христоси“, и Бог о вама говори: „Не дирајте моје христосе“ (Пс. 10515), односно помазанике. Сада сте постали христоси, примајући антитип Светог Духа, и све ствари су извршене и остварене у вама подражавањем, зато што сте иконе Христове. Он се опрао у реци Јордану и дарујући водама пријатан миомир свога божанства, подигао се из њих, и Свети Дух у пуноћи свог бића га је 86

Ово је одељак из „Катихеза“ (21. катихеза, односно 3. катихеза о светим тајнама) св. Кирила Јерусалимског.

138

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

обасјао, и исто је сишло и остало на ономе што му је исто. И вама је на сличан начин, након што сте устали из базена светих вода, дато миропомазање, антитип оног помазања којим је Христос помазан, и ово је Свети Дух, о коме је такође благословени Исаија, у пророштву о њему, рекао у личности Господњој: „Дух Господњи је на мени, зато ме је помазао, послао ме је да проповедам радосне вести сиромашнима“ (Иса. 611). 2: Јер, Христос није био помазан од стране људи уљем или материјалним помазањем, него га је Бог Отац, пошто га је унапред одредио да буде Спаситељ читавог света, помазао Светим Духом, као што Петар говори: „Исус из Назарета, кога је Бог помазао Светим Духом“ (Дап. 1038). Такође, пророк Давид узвикује говорећи: „Твој је престо, о Боже, увек и заувек, жезло правде је жезло твог царства, заволео си правду и замрзео неправду, зато те је Бог, наиме твој Бог, помазао уљем радости више него другове твоје“ (Пс. 456-7). И као што је Христос заиста био разапет, сахрањен и устао из мртвих, и ви сте у крштењу удостојени да будете разапети, сахрањени и да васкрснете заједно са њим на сличан начин, а овако је такође и са миропомазањем. Као што је он помазан савршеним уљем радости, то јест, Светим Духом, који је назван „уљем радости“ зато што је он творац духовне радости, тако сте и ви помазани помазањем, пошто је учињено да будете учесници и другови Христови. 3: Али, пазите се да не помислите како је ово обично помазање. Јер, као што хлеб причешћа, након призива Светог Духа није више обичан хлеб, него тело Христово, тако исто и свето миропомазање након призива није више обично помазање, нити, да тако кажемо, уобичајено, него је то Христов дар благодати, и, силаском Светога Духа, учињено је подесним да дарује Христову божанску природу, односно: миропомазање је Христов дар благодати у коме он предаје своју божанску природу присуством Светог Духа након призива. Ово миропомазање се символички наноси на твоје чело и на делове тела који су везани за твоја остала чула. И док је твоје тело помазано видљивим миропомазањем, твоја душа је освећена Светим Духом који дарује живот. 4: И прво си помазан по челу, да би био избављен од срамоте коју је први човек који је згрешио носио свугде са собом и да би са откривеним лицем могао као огледало дати одсјај славе Господње (2Кор. 318). Затим по ушима, да би могао добити уши које су брзе да чују божанске тајне, о којима је Исаија рекао: „Господ ми је дао уво да чујем“ (Иса. 14), а и Господ Исус је рекао у јеванђељу: „Онај ко има уши да чује, нека чује“ (Мат. 1115). Затим по ноздрвама, да би примајући свето миропомазање ти могао рећи: „Ми смо Христов угодан мирис Богу међу онима који су спасени“ (2Кор. 215). Након овога по твојим грудима, да би се, ставивши на себе оклоп правде, могао изборити са ђаволовим лукавствима (Еф. 614,11). Јер, као што је Христос након свог крштења и силаска Светог Духа изашао и победио непријатеља, тако исто и ви након светог крштења и тајанственог миропомазања, ставивши на себе целокупан оклоп Светог Духа, треба да се супротставите моћи свог противника и да га победите говорећи: „Све могу учинити кроз Христа који ми даје моћ“ (Фил. 413). 5: Пошто jе процењенo да сте достојни овог светог миропомазања, названи сте хришћанима, потврђујући име и својим новим рођењем такође. Јер, пре него што сте удостојени ове благодати, није било прикладно, нити сте имали права на овај назив, него сте тада напредовали на свом путу да постанете хришћани. 6: Даље, треба да знате да се у старом Писму налази символ и знак овог миропомазања. Јер, када је Мојсије саопштио свом брату заповест Божију и учинио га првосвештеником, помазао га је након купања у води, и Арон је назван „Христос“ или „Помазани“, што је очигледно било тип миропомазања. Тако исто и првосвештеник уздижући Соломона за краљевство, помазао га је након што се окупао у Гиону (1Цар. 139). Међутим, њима су се ове ствари одиграле у типу, а вама не у типу, него у истини, због тога што сте ви заиста били помазани Светим Духом. Христос је почетак вашег спасења, јер он је заиста први плод, а ви сте мноштво (Рим. 1116), али ако је први плод свет, очигледно је да ће његова светост прећи и на мноштво. 139

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

7: Ово миропомазање држите неупрљаним, јер ће вас научити свему ако остане у вама, као што сте управо чули да је објавио благословени Јован, говорећи много о овом миропомазању (1Јн. 220). Јер, ово свето дело је духовна заштита за тело и оно је спасење душе. О овоме благословени Исаија пророкује од старине говорећи: „И на овој планини (сада, он назива Цркву планином и на другим местима такође, као када говори: „У последње дане планина Божије куће биће очигледна“ – Иса 22), на овој планини Господ ће направити гозбу свим народима. Они ће пити вино, они ће пити радост, они ће се помазати помазањем“ (Иса. 256 LXX). И да би учинио да ти будеш сигуран, чуј шта говори о овом помазању као тајанственом: „Уручи све ове ствари народима, јер је савет Господњи према свим народима“ (Иса. 257 LXX). Стога, пошто сте помазани овим светим миропомазањем, држите га у себи чистим и неупрљаним, напредујући помоћу добрих дела упркос свим препрекама, да бисте били по вољи заповеднику вашег спасења, Христу Исусу, коме нека је слава увек и заувек. Амин.

Јагње Божије узима књигу са седам печата (От. 5) (Андреј Кесаријски) „И видео сам у десној руци Онога који је седео на престолу мали свитак исписан изнутра и споља, запечаћен са седам печата“ (От. 51). Мислимо87 да је мали свитак премудро сећање Божије, у којем су, по пророку Давиду, све ствари записане („у твојој књизи су били записани сви дани који су створени за мене, кад ни један од њих није постојао“ – Пс. 13916), а такође под њим треба подразумевати и бездан божанског расуђивања и суда и одлука Божијих (Пс. 366). Оно што је написано споља се лако разуме према буквалном значењу, али оно исписано изнутра представља духовно значење и ово се врло тешко може схватити. Седам печата, које нико од оних који су створени није могао да разломи, означавају или испуњење и остварење свитка, а то је нејасно и није знано свима, или означаају промисао онога који истражује дубине Духа Божијег (1Кор. 210). Свитак такође означава пророштво за које је сам Христос објавио у јеванђељу по Луки (Лк. 421) да се испунило, а такође означава и оно што ће се одиграти након тога, а што ће се остварити у последњим данима. „И видео сам моћног анђела који је објављивао громким гласом: „Ко је достојан да отвори свитак и разломи његове печате?“ И нико ни на небу, ни на земљи, ни под земљом није могао да отвори свитак, нити да загледа у њега“ (От. 52-3). Под овиме се мисли да ни анђели, нити људска бића, дакле, они који постоје у телу, нити светитељи који су напустили тело, не могу разумети, нити досегнути до јасног знања о одлукама Божијим, нико осим Јагњета Божијег (Јн. 129,36), које је својим доласком разрешило непознатост онога што је пророковано о њему. „И плакао сам много због тога што нико није био достојан да отвори и прочита мали свитак, нити да загледа у њега“ (От. 54) Он каже: „Плакао сам“, можда због тога што је најбеспрекорнији и најчистији ред анђеоских бића пао у незнање. „И један од старешина ми је рекао: „Не плачи, гле, победио је Лав из племена Јудиног, изданак Давидов, он ће отворити свитак и његових седам печата“ (От. 55).“ Ако је мали свитак несхватљив и неразумљив чак и анђелима, каже он, тај свитак није непознат Богу који је постао оваплоћен због људских бића, зато што је он Творац и на основу његове божанске природе му ово није непознато, али је он и изданак Давидов, са друге стране, зато што од њега води порекло по својој људској природи. Ово је одељак из „Тумачења Откривења Јована Богослова“ (4. део, 11. и 12. поглавље) Андреја Кесаријског (око 563637.). Андреј је био архиепископ Кесарије у Кападокији, а написао је ово дело крајем VI или почетком VII века и оно је после Икуменијевог „Тумачења Откривења“ најстарији спис који се бави тумачењем ове књиге Светог писма. 87

140

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

„И видео сам насред престола и четири жива бића и усред старешина Јагње које стоји, као заклано, које је имало седам рогова и седам очију, а то су седам духова Божијих који су послати по целој земљи“ (От. 56). Седам очију и седам рогова јагњета означавају седам духова Христових на које нас пророци Исаија (Иса. 111-5) и Захарија (Зах. 410) подсећају. Речи „као заклано“ означавају његов живот након приношења на жртву, којим је он после васкрсења из мртвих показао знаке свог страдања као онај који је заиста био убијен. „И оно је дошло и узело свитак из десне руке Онога који је седео на престолу. И када је узело свитак, четири жива бића и двадесет четири старешине су пали пред Јагњетом. Сваки је имао харфу и златне пехаре пуне тамјана, а то су молитве светих“ (От. 57-8). „Харфе“ означавају складан и диван звук прослављања Бога, а „тамјан“ означава жртву верних која је угодног мириса и која се приноси кроз живот у чистоти, као што и апостол говори: „Ми смо Христов миомир“ (2Кор. 215). „Пехари“ сликовито приказују мисли из којих произилази угодан мирис добрих дела и чисте молитве. „И певали су нову песму, говорећи: „Достојан си да узмеш свитак и да отвориш његове печате, јер си био заклан и искупио си Богу својом крвљу нас из сваког племена и језика и народа и из сваке земље, и начинио си их краљевима и свештеницима нашем Богу, и они ће владати на земљи“ (От. 5910 )“. Преко ових старешина је показано да су то они који су били пријатни Богу у Старом и Новом завету и они који приносе благодарење у име читавог света закланом Јагњету Божијем које нас је искупило. Песма је нова, коју су просветљени из сваког племена и језика научили да певају кроз Светог Духа, након што су ослобођени од ранијег ударца осуде (Рим. 76). Ови ће владати новом земљом, каже се, коју је Господ обећао кроткима. „И видео сам и чуо сам глас многих анђела око престола и од живих бића и од старешина и њихов број је био безброј безброја и хиљаде хиљада, који су говорили громким гласом: „Достојно је Јагње које је било заклано да прими моћ и богатство и мудрост и силу и част и славу!“ И чуо сам свако створење које је на небу и на земљи и под земљом и у мору и све што је у њима да говори: „Ономе који седи на престолу и Јагњету благослов и част и слава и моћ увек и заувек! Амин“ (От. 511-13).“ Јер Бога, као Творца свега, слави све што је створено, оно што се познаје умом и оно што се опажа чулима, она бића која су жива и она која једноставно постоје због закона природе. И његов јединородни и јединосуштни Син је прослављен као онај ко милостиво дарује обновљење човечанству (2Кор 517; Кол 310) и творевини који су створени и уведени у постојање кроз њега, и написано је да ће он као човек примити власт над онима који су на небу и на земљи (Фил. 26-11; Мт 2818). „И четири жива бића су рекла: „Амин“. И старешине су пале и поклониле се“ (От. 514). Кроз ово је показано да су анђели и људска бића постали једно стадо и једна Црква кроз Христа Божијег, који је сјединио оно што је било подељено и разрушио преграду која је растављала (Еф. 214). Јер гле, као што смо и сами чули, заједно са четири жива бића, која су виша од осталих анђеоских чинова, они који означавају пуноћу људи који су спасени такође су достојни да принесу похвалу и славе Бога. Нека би и ми постали достојни овога у Христу самоме, који даје мир (Јн. 1427) и који је наш Бог, коме заједно са Оцем и Светим Духом нека је слава и моћ у векове векова. Амин!

141

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

О Антихристовим чудима, жигу звери и именима за број 666 (От. 1311-18) (Икуменије) Након88 много скретања и након враћања од ових нових полазних тачака на раније почетке, писац је стигао до озбиљних и важних тема и послова. А озбиљан посао јесте разјашњавање нама чињеница о безбожном и одвратном Антихристу. Тако, он је сада онај на кога је усмерена пажња, погледајте шта писац говори о њему: 2. „Затим сам видео још једну звер која се уздизала из земље; имала је два рога као јагње и говорила је као змија. Она извршава сву власт прве звери у њеном присуству и присиљава Земљу и њене становнике да се клањају првој звери, чија се смртна рана исцелила. Она чини велике знаке, па је чак учинила да и ватра сиђе са неба на земљу пред очима људских бића“ (От. 1311-13). 3. Он говори: „Затим сам видео још једну звер која се уздизала из земље“, а из земље сва људска бића воде порекло. Јер, Антихрист је људско биће „чији долазак се одиграо дејством Ђавола“, као што Павле у својој великој мудрости верује (2Сол. 29). „Имала је два рога као јагње и говорила је као змија“. Он са правом говори да Антихрист није имао рогове јагњета, него да је имао рогове као јагње, и не каже да је он био змија, него да је говорио као змија. Пошто се бедник претвара да је Христос (иако није), дати су му рогови који су као јагњетови. И иако он говори сваку врсту богохуљења као Ђаво (али он није Ђаво), писац не каже да је он био змија, него да је говорио као змија. Пошто је ово тако, извештај је задржао такву представу у виђењу и приписује му не јагњетов облик, него сличан јагњетовом, не змијин, него сличан змијином. Јер, за Христа је речено да је јагње, а за Ђавола је речено да је змија, али Антихрист није био ни један од њих. Писац говори: „Она извршава сву власт прве звери у њеном присуству“. То јест, Антихрист постаје наследник Ђаволове власти и он поучава све да се клањају ономе чија је смртна рана излечена. Ово је такође поменуто раније и зато ми сада треба то само да напоменемо. Јер, када је рекао да „он извршава сву власт прве звери у њеном присуству“ [а писац је назвао црвену змију (От. 123) првом од свих, и њу је виђење приказало на небесима], да не би неко помислио да он сада говори о њему као о оном који је примио власт од прве звери, он говори: „Ја не причам о тој која је прва пре свих, него о каснијој, која долази пре Антихриста“. Виђење је приказало ову како се „уздиже из мора као леопард“ (От. 131-2). Јер, ово је била она којој је смртна рана исцељена, као што је раније речено. И „она чини велике знаке, па је чак учинила да и ватра сиђе са неба на земљу пред очима људских бића“. Чињење знакова и чудеса дејством Ђавола је такође посведочено од стране апостола, јер након што каже: „чији долазак се одиграо дејством Сатане“, он додаје: „са сваком силом и са лажним знацима и чудима“ (2Сол. 29). 4. Писац даље говори: „И она обмањује становнике Земље знацима, што јој је дато као задатак да изврши у присуству звери, говорећи становницим Земље да направе кип звери која као да је била ударена мачем и ипак оживела, и њен задатак је био да оживи кип звери [тако да би кип звери чак могао да говори и да учини да они који се не би поклонили звери] буду побијени. Такође, она чини да свима, и малима и великима, и богатима и сиромашнима, и слободнима и робовима буде дато име звери или број њеног имена као жиг. Ово захтева мудрост: нека онај ко поседује ум израчуна број звери, јер то је број човечији. Њен број је шест стотина шездесет и шест“ (От. 1314-18). 5. Он говори: „И она обмањује становнике Земље знацима“ јер Антихрист чини чудеса, варајући очи посматрача, баш као што су врачари учинили пред фараоном. Јер, и они и Антихрист су били под заповедништвом једног и истог демона који је обмањивао. С правом је рекао да је Антихрист Ово је део 8. поглавља Икуменијеве књиге „Тумачење Откривења“. О Икуменију скоро ништа није познато. Његова књига је највероватније написана у првој половини VI века и најстарије је дело које се бави тумачењем Откривења светог Јована Богослова које је сачувано. 88

142

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

чинио знаке у присуству звери. Јер, пошто ће Антихрист подићи кип као споменик, и примораваће све да се клањају кипу, он ће заиста усавршити и употпунити своја чуда тиме што ће кип начинити богом, зато што ће због кипа он бити у стању да чини све те ствари. Он даље говори: „И њен задатак је био да оживи кип“. Јер, они кажу да из многих кипова избијају капљице, такорећи се зноје, и почињу да говоре дејством Ђавола. Писац говори такође да Антихрист даје жиг и печат свог сопственог имена, без којег нико не може ни да купује, ни да продаје. Он даље говори: „Ово захтева мудрост: нека израчуна име звери“ и нека га пронађе помоћу рачунања. Он каже: „Нећу рећи да је овај начин рачунања стран или неуобичајен, нити да је наведен због тајновитости или двоумљења, него је то начин рачунања који су људи често користили и који им је познат, помоћу којег се број израчуна да износи шест стотина шездесет и шест“. Иако се овај број доводи у везу са многим другим прикладним именима и титулама, он се односи посебно на ова: Лампетис, Бенедиктос и Титан [и сва ова одговарају броју]. Иако се Титан чита са јотом (Τιτάν), он се такође може читати са дифтонгом епсилон-јота (Τειτάν), јер ако се име Титан изведе од тисис (τεῖσις) и речи тино (τείνω) и футура тено (τενῶ), оно прикладно треба да буде писано са дифтонгом, као фтиро (φθείρω) од фтеро (φθερῶ), и спиро (σπείρω) од сперо (σπερῶ). „Освајач“ је такође титула, и можда је он сам себи дао ово име, зато што ће повести рат и искоренити три рога или, другим речима, краљеве. Види шта Данило говори о њима у свом осмом виђењу. Он каже: „Посматрао сам“ његове „рогове“, то јест, од четврте звери, „и гле, изникао је између њих још један мали рог, пред којим су три ранија рога била ишчупана у његовом присуству; и гле, на овом рогу су биле очи као очи човека и уста која су говорила велике ствари“ (Дан. 78). Тако је он онај који је непоуздан, зли вођа, онај који је заиста штетан, древни вештац, неправедно и лажно јагње. Иако су му можда противници дали ова имена, он не само да неће осећати срамоту када буде назван овим именима, него ће му чак ове титуле причињавати радост, пошто га није срамота да се овако назива. Указујући на такве зле и одвратне могућности избора, мудри апостол говори: „чија је слава у њиховој срамоти“ (Фил. 319). Тако, пошто је доста имена понуђено, свако може доделити проклетом демону оно које је најприкладније.

О лажном пророку, жигу звери и Антихристовом броју 666 (От. 1311-18) (Андреј Кесаријски) „И видео сам другу звер која се уздигла из земље, и имала је два рога као јагње, и говорила је као аждаја“ (От. 1311). Неки89 кажу да је ова звер Антихрист, док другима њена два рога изгледа да указују на Антихриста и на лажног пророка. Пошто се верује да ће лажни пророк такође засебно доћи, мислимо да није бесмислено разумети да је аждаја Сатана, да је звер која се уздигла из мора Антихрист, а да она о којој се овде говори, према мишљењу благословеног Иринеја, треба да се разуме као лажни пророк који се уздигао из земље, то јест, из приземног, слузавог и улизичког начина живота, који има рогове као јагње зато што у потпуности прекрива са јагњећом кожом тајну крвожедну нарав вука (Мт. 715) и због његовог побожног изгледа у почетку. О том лажном пророку Иринеј каже, говорећи дословце овако: „У вези најбољег помоћника, односно штитоноше, којег он такође назива „лажни пророк, тај лажни пророк говори“, речено је, „као аждаја“.“ Њему ће, каже се, бити дата моћ да може да чини знаке и чудеса и он ће ићи пред Антихристом „припремајући пред њим пут који води у пропаст“ (Мт. 713). Залечење ране звери, о којем смо говорили, је очигледно краткотрајно уједињење подељеног царства или кратка обнова Сатанине разорне траније преко Антихриста или лажно

89

Ово је одељак из дела „Тумачење Откривења Јована Богослова“ (13. део, 37. и 38. поглавље) Андреја Кесаријског.

143

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

васкрсење из мртвих једног од његових блиских сарадника. Овај ће говорити „као аждаја“, речено је, јер он ће и чинити и говорити ствари које припадају Ђаволу, узроку зла. „Она извршава сву власт прве звери у њеном присуству и тера Земљу и њене становнике да се клањају првој звери, чија се смртна рана излечила. И она чини велике знаке, изводећи чак да ватра сиђе са небеса на земљу пред очима људи“ (От. 1312-13). Претеча бунтовног лажног Христа ће извршити сва дела, речено је, кроз враџбине, због обмањивања људи, да би поверовали да је Антихрист Бог, и чињењем ових чуда сведочиће као св. Јован Крститељ и задобиће насумњиву славу у подражавању Крститеља, који је верне довео Спаситељу. Јер, лаж се, да би преварила људе, ревносно труди да опонаша истину. Не треба се чудити што ће пред очима преварених ватра сићи са небеса, пошто смо такође сазнали у причи о Јову да је овај Сатана клеветао и ватром спалио стадо Јову уз Божије допуштење и своје ђаволско дејство. „И кроз знаке који су му дати да их чини у присуству звери, он вара оне који живе на Земљи“ 14а (От. 13 ). Он обмањује, речено је, оне чија срца у потпуности бораве на земљи. Јер, оне који су задобили држављанство за Небо (Фил. 320) моћ опажања не може да заведе, зато што поседују савршену заштиту кроз пророчанство о његовом доласку. „И говори онима који живе на земљи да направе кип звери која је имала рану од мача, а ипак преживела. И било му је дозвољено да оживи кип звери, тако да је кип звери могао чак и да говори и да учини да они који се не би поклонили кипу звери буду побијени. Такође, он чини да свима, и малима и великима, и богатима и сиромашнима, и слободнима и робовима, буде дат жиг на десну руку или на чело, тако да нико не може да купује или продаје уколико нема жиг, то јест, име звери или број њеног имена“ (От. 1314б-18). Често смо сазнавали из историје, и од Аполонија из Тијане и од других, да су демони помоћу враџбина говорили кроз дрвене статуице, животиње, дрвеће и воду, и мислим чак и кроз мртва тела, баш као што је Симон Маг показао Римљанима мртву особу која се покретала у присуству Петровом, иако је апостол оповргао превару и сам показао, преко оних које је васкрсао, како се мртви васкрсавају. Стога, не постоји било шта претерано у веровању да чак и помоћник Антихристов, који дејствује преко демона, може да направи кип за звер и да га прикаже како говори и да уреди да буду уништени они који му се не клањају. И он ће се ревносно трудити да на свакога стави жиг погубног имена Отпадниковог: на десну руку, да би прекинуо и спречио чињење добрих дела, а на чело да би научио оне који су преварени како да смело говоре у заблуди, слепилу и тами. Али, они чија су лица обележена Божијом светлошћу неће прихватити жиг. И он ће преузети на себе дужност да свугде прошири знак звери, и помоћу куповању и помоћу продавања, тако да ће они који не приме жиг искусити страшну смрт због недостатка онога што је неопходно за живот. „Овде је мудрост: нека онај који поседује ум израчуна број звери, јер то је човечији број. И његов број је шест стотина и шездесет шест“ (От. 1318). Тачан смисао бројчане шифре, као и осталих ствари које су написане у вези овога, онима који живе трезвено разоткриће време и искуство. Јер, као што неки учитељи говоре, да је било неопходно да се то име јасно разуме, разоткрио би га онај који га је видео. Али, божанска благодат није желела да стави име уништитеља у божанствену књигу. Ипак, користећи логику, пронађена су многа имена која су садржана у овом броју, према благословеном Иполиту и осталима, и властите именице и заједничке именице. Прво, властите именнице, као што су: „Лампетис“, „Титан“, преко дифтонга тено (τενῶ) сачињавајући футур глагола, према Иполиту такође и „Латинос“, баш као што се „Бенедикт“ тумачи да означава „онога који је благословен“ или „благословеног“, можда због опонашања њега који је заиста благословен, тј. Христа нашег Бога. Затим, заједничке именице: „зли водич“, „стварно

144

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

штетан“, „клеветник од старине“, „неправедно јагње“ – овако ће га назвати они који се успротиве његовим преварама, износећи прикладно мишљење о ономе чија је слава у срамоти његовој (Фил. 319).

Додатак 1: Вазнесење нам је дало веће радости од оних које нам је ђаво одузео (Св. Лав Римски) I) Догађаји90 који су забележени да су се одиграли после Васкрсења намењени су да нас убеде у своју истину. Много вољени, oд благословеног и величанственог Васкрсења нашег Господа Исуса Христа, којим је божанска сила за три дана подигла истински Храм Божији, онај што га је злоба Јудејаца срушила, данас се окончава светих четрдесет дана који су по најсветијој одредби посвећени нашој најкориснијој поуци, да би током периода у којем је Господ тако продужио своје телесно присуство, наша вера у Васкрсење могла бити утврђена неопходним доказима. Христова смрт је много узнемирила срца ученика и нека врста равнодушног неповерења је прекрила њихове умове, који су били испуњени тугом због Господњег мучења и страдања на крсту и његовог предавања духа и погреба његовог беживотног тела. Јер, када су свете жене, као што је јеванђелска прича показала, донеле реч о стени која је откотрљана са гроба, о гробници у којој нема тела и о анђелима који су сведочили о живом Господу, њихове речи су апостолима и другим ученицима деловале као бунцање. Сада, да нису њихова стрепња и неспокојство и обазриво оклевање положили темеље за нашу веру, овој сумњичавости, последици људске слабости, Дух Истине сигурно не би дозволио да се настани у грудима својих проповедника. Наше забуне и наше опасности су предвиђене у апостолима. Кроз ове људе смо ми поучени како да се суочимо са безбожним ситничарењима и доказивањима земаљске мудрости. Ми смо упућени ониме што су они видели, ми смо поучени ониме што су они чули и о чему су расправљали, ми смо убеђени ониме што су они чинили. Хајде да се захвалимо божанском руковођењу и неопходној опрезности у веровању Светих Очева. Други су сумњали да ми не бисмо сумњали. II) И зато је ово у највишем степену поучно. Дакле, много вољени, ти дани који су протекли између Господњег Васкрсења и Вазнесења, нису протекли у безначајној доколици и дангубљењу, него су велике тајне утврђене током ових дана. Дубоке тајне су откривене. За време њих је уклоњен страх од ужасне смрти, и утемељена и доказана је не само бесмртност душе, него и тела такође. Током ових дана, кроз Господњи дах и дување према њима, Свети Дух је изливен на све апостоле, а благословеном апостолу Петру, изнад свих осталих је поверена брига о Господњем стаду, као додатак кључевима Царства. Затим се Господ придружио двојици ученика као сапутник на путу и, растерујући све облаке сумњичавости, прекорео их је због опрезности и спорости њихових плашљивих срца. Њихова просветљена срца је запалио пламен вере, и млака и равнодушна каква су била, почела су да горе док им је Господ објашњавао Писма. У ломљењу хлеба, такође, њихове очи су отворене док су јели са њим. Колико је благословеније отварање њихових очију, којима се показала прослављеност њихове природе, него отварање очију наших првих родитеља, на које су пале ужасне последице њиховог преступа. III) Они доказују васкрсење тела. И у складу са овим и другим чудима, када су ученици узнемиравани и мучени збуњујућим помислима, и Господ се појавио међу њима и рекао: „Мир вам“ (Лк. 2436; Јн. 2019), да оно што је пролазило кроз њихова срца не би постало њихово коначно мишљење (јер они су мислили да виде дух, а не тело), oн оповргава њихове мисли које су биле толико супротне Истини, нудећи очима оних који 90

Ово је 73. беседа св. Лава Римског (око 400-461.), односно његова 1. беседа о Вазнесењу Господњем.

145

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

су сумњали да виде ознаке крста које су остале у његовим рукама и ногама, и позива их да га додирну и пажљиво прегледају, зато што су трагови клинова и копља сачувани да би излечили ране на срцима која нису веровала да би, не са колебљивом вером, него са непоколебљивим знањем, они могли схватити да је Природа која је положена у гробницу требало да седне на престо Бога Оца. IV) Христово Вазнесење нам је дало веће повластице и радости од оних које нам је ђаво одузео. Према томе, много вољени, током овог времена које је протекло између Господњег Васкрсења и Вазнесења, Божија Промисао је имала ово у виду, да би поучила и утиснула и запечатила и на очи и у срца његовог сопственог народа потврду да је Господ Исус Христос заиста васкрсао, као што је заиста и рођен, страдао и умро. И од тада најблагословенији апостоли и сви ученици, који су били и пометени због његове смрти на крсту и неповерљиви када је у питању веровање у његово Васкрсење, били су толико ојачани јасноћом истине да, када је Господ ступио на небеске висине, не само да нису били обузети тугом, него су чак били испуњени великом радошћу. И заиста је разлог за њихову радост био велики и неизрецив, пошто је пред очима светог мноштва, изнад достојанства свих небеских бића, људска природа уздигнута да прође изнад анђелских чинова и да се уздигне изнад арханђелких висина, и учињено је да њено уздизање не може ограничити ни једна висина све док, добивши да седне са Вечним Оцем, она не буде сједињена на престолу са његовом славом, јер је са његовом природом она већ уједињена у Сину. Тако, пошто је Христово Вазнесење наше уздизање, и нада тела је уздигнута тамо где је слава Главе отишла раније, хајде да ликујемо, много вољени, са искреном радошћу и задовољством, у послушном одавању захвалности. Јер данас, не само да смо потврђени као власници Раја, него смо такође у Христу прошли кроз небеске висине, и кроз Христову неизрециву благодат задобили смо још веће и значајније ствари од оних које смо изгубили кроз ђаволову злобу, пошто је нас, које је наш заразни непријатељ отерао из блаженства у којем смо првобитно пребивали, Син Божији учинио деловима свог тела и сместио са десне стране Бога Оца, са којим он живи и влада у јединству Светог Духа, увек и заувек. Амин.

Додатак 2: Како пастир треба да саветује ћутљиве и причљиве (Св. Григорије Двојеслов) Другачије91 треба саветовати оне који су превише ћутљиви и оне који проводе време причајући много. Потребно је наговестити онима који су превише ћутљиви да су се, док се непромишљено клоне неких порока, заплели у нешто горе, ни не примећујући то. Јер, често због тога што су превише зауздали језик, они у срцу допуштају ону брбљивост која је много болнија, тако да мисли више кључају у уму зато што су притешњене јаком стражом несмотреног ћутања. И оне углавном поплаве и освоје још већи простор зато што сматрају да су безбедне, пошто их нису приметили ситничари и цепидлаке споља. Отуд се понекад људски ум узнесе у гордост и презире као слабе оне које чује да причају. И када човек затвори телесна уста, није свестан до које мере, кроз своју гордост, он отвара себе пороцима. Јер, свој језик он зауздава и свој ум уздиже, а често не узима у обзир сопствену порочност, и у својим мислима много слободније осуђује остале због тога што то чини у тајности. Стога, оне који превише ћуте треба саветовати да брижно промисле да би сазнали не само као какви људи треба да се приказују споља, него такође као какви људи треба да се прикажу изнутра, и да треба више да се плаше будућег Суда због њихових мисли, него прекора својих ближњих због њихових речи. Јер, написано је: „Сине мој, слушај моју мудрост, и приклони ухо твоје мојој разборитости, да би могао сачувати своје

91

Ово је одељак из „Књиге пастирских правила“ (3. део, 14. поглавље) св. Григорија Двојеслова.

146

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

мисли“ (ПСол. 51-2).92 Заиста, ништа није склоније бегу од срца, које нас напушта сваки пут када се измигољи кроз лоше помисли. Из тог разлога псалмопојац говори: „Моје срце ме је напустило“ (Пс. 3913).93 Отуд, када дође себи, он говори: „Твој слуга је пронашао своје срце да ти се помоли“ (2Сам. 727). Стога, када се мисао чува под стражом, проналази се срце које је било склоно бегу. Даље, они који су превише ћутљиви, због тога што не причају о ономе што трпе, најчешће осећају оштрији бол када им се чини нека неправда. Јер, да је било језика да мирно исприча патње које су нанете, бол би постепено напустио свест. Пошто, затворени пликови задају већу муку и бол, али када нечистота која жари изнутра буде избачена напоље, рана је отворена и подложна исцељењу. Стога, они који су ћутљиви више него што је корисно треба да знају ово да не би, током мука које трпе док зауздавају свој језик, повећавали жестину свог бола. Њих треба саветовати да, ако воле своје ближње као себе, не смеју ни у ком случају од њих скривати разлоге због којих их праведно прекоревају. Од лека који доноси глас настаје заједничко корисно дејство за здравље обе стране јер, док се обуздава лоше понашање оног ко наноси неправду, ономе ко неправду трпи жестока врелина бола је ублажена отварањем ране. Они који примете какво је зло у њиховим ближњима, па ипак задрже свој језик у тишини, уклањају, такорећи, лекарску помоћ од рана које су опазили, и тиме што не желе да излече злобу коју су могли да излече, постају узрочници смрти. Тако, језик треба да буде опрезно ограничен, а не чврсто свезан. Јер, написано је: „Мудар ће задржавати свој језик док се не укаже повољна прилика“ (Сирах 207), несумњиво са циљем да напусти ограничење које је наметнула тишина онда кадa оцени да је тo прикладно, и да се посвети служењу ономе што је корисно тако што ће говорити оно што је одговарајуће. И још једном је записано: „Има време кад се ћути и време кад се говори“ (Проп. 37). И заиста, право време за промену треба да се разборито процени, да не би онда када треба да буде обуздан одрешени језик клапарао без доношења било чега корисног у речима, или да не би лењо спутао себе онда када би могао да каже нешто корисно. Добро размотривши сваку од ових околности, Псалмопојац говори: „О Господе, постави стражу на мојим устима, и врата око мојих усана“ (Пс. 1403).94 Он не тражи да зид буде постављен на његовим уснама, него врата, то јест: оно што се отвара и затвара. Одавде ми такође треба да научимо са опрезношћу да глас пажљиво и у одговарајуће време има право да отвори уста, а у одговарајуће време тишина треба да их затвори. Али, са друге стране, оне који проводе време причајући много треба саветовати да пажљиво примете од каквог стања честитости отпадају онда када их надалеко односи бујица многих речи. Јер, људски ум је сличан води. Када је затворен, он се прикупља и пуни до виших нивоа у којима поново трага за висином са које се спустио. Али када је отворен, он опада тако што се бескорисно расипа кроз најнижа места. Јер, посредством сувишка речи које се распрше ван надзора тишине он отиче из себе, такорећи, као помоћу многих потока. Због овога није у стању да се врати назад ка знању о себи пошто, будући расут уз помоћ много причања, он одстрањује себе из скровитог места најдубљег размишљања. И тако се, због тога што се не ограђује заштитом опрезности, разоткрива у целини и излаже рањавању од стране непријатеља који чека и вреба. Из тог разлога је написано: „Као град који је отворен и без заштите зидина, такав је човек који не може да обузда свој дух у говору“ (ПСол. 2528). Због тога што не поседује зидине тишине, град ума је изложен стрелама непријатеља, и када помоћу речи изађе из себе, он се открива противнику. И противник га савладава са онолико мање напора са колико се сам ум, који је побеђен, бори против себе помоћу много причања. Даље, пошто немаран ум углавном постепено клизи у пропаст, док не маримо да се заштитимо од празних речи, ми прелазимо ка онима које су штетне, тако да нам у почетку говор о стварима које Ово је текст Вулгате. Вулгата је превод Светог писма на латински који се користио у западном делу Хришћанске цркве. Овај превод се на неким местима разликује од текста на старојеврејском и старогрчком. 93 Овако је у Вулгати, код нас је ово Пс. 4012. 94 Код нас је ово Пс. 1413. 92

147

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

се тичу других људи причињава задовољство. Касније језик нагриза потцењивањем животе оних о којима причамо, и на крају се упушта у отворено клеветање. Овако се сеје бодљикаво трње, рађају се свађе, распаљују се буктиње непријатељстава, а мир срца се гуши и гаси. Зато је добро речено преко Соломона: „Онај који излива воду је извор свађа“ (ПСол. 1714). Јер, излити воду значи ослободити језик да излива речи. Ради тога, са друге стране, здраворазумски је речено: „Речи уста човечијих су као дубока вода“ (ПСол. 184). Стога, онај који излива воду је извор свађа зато што онај који не зауздава свој језик руши слогу. Из тог разлога је, са друге стране, написано: „Непријатељства спречава онај ко ућутка будалу“ (ПСол. 2610). Даље, пророк сведочи да се свако ко се предаје дугом причању не може одржати на исправном путу праведности, и говори: „Човек пун речи се неће право водити по земљи“ (Пс. 13912).95 Зато Соломон поново говори: „У мноштву речи неће недостајати грех“ (ПСол. 1019). Отуд Исаија говори: „Плод праведности је тишина“ (Иса. 3217), указујући, наиме, да је праведност ума неплодна онда када не постоји ограничење за прекомерно причање. Зато Јаков говори: „Ако неко мисли за себе да је побожан, а не зауздава свој језик, него вара сопствено срце, његова је побожност узалуд“ (Јак. 126). Из тог разлога он поново говори: „Нека свако буде брз да чује, али спор да говори“ (Јак. 119). Отуд опет, описујући моћ језика, он додаје: „То немирно зло, пуно смртоносног отрова“ (Јак. 38). Зато нас Истина лично упозорава, говорећи: „За сваку празну реч коју људи изговоре даће одговор у дан Суда“ (Мт. 1236). Јер, заиста је празна свака реч којој недостаје или разлог оправдане неопходности или намера побожне корисности. Зато, ако ће се захтевати одговор због празних разговора, хајде да добро проценимо која казна очекује причљивост, у којој се такође налази и грех речи које наносе бол.

Додатак 3: Сан цара Навуходоносора о четири царства (Дан. 227-36) (Исак Њутн) Књига пророка Данила 227-36: Одговори Данило цару и рече: „Тајне које цар тражи не могу казати цару мудраци ни звездари ни врачи ни гатари, Него има Бог на небу који открива тајне и јавља цару Навуходоносору штa ће бити до краја света. Сан твој и што ти је видела глава на постељи твојој ово је: Теби, царе, дођоше мисли на постељи о томе што ће бити у будућности и oнај који објављује тајне показа ти што ће бити. А мени се ова тајна није објавила мудрошћу која би више била у мени него у другим живим бићима, него зато да се јави цару шта сан значи и да дознаш мисли срца својега. Ти си, царе, гледао, а то кип велик, велик беше кип и светлост му силна и стајао је пред тобом и његов изглед је био страшан. Глава томе кипу је била од чистога злата, груди и мишице од сребра, трбух и бутине од бронзе, Потколенице му од гвожђа, а стопала које од гвожђа које од глине. Док си гледао, без руку се одвалио камен и ударио кип у стопала од гвожђа и глине и разбио их у комаде. Тада се разби и гвожђе и глина и бронза и сребро и злато и поста као плева на гумну у лето и однесе их ветар и није остао траг по којем би се нашли. А камен који удари кип поста планина велика и испуни сву земљу. То је сан, а сада ћемо казати цару шта значи“.

95

Код нас је ово Пс. 14011.

148

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Сва96 Данилова пророштва су повезана једно са другим, као да чине неколико делова једног општег пророштва датог у неколико прилика. Прво је најлакше разумети и свако наредно пророштво додаје нешто ново оном које је раније изнето. Прво је дато у сну Навуходоносору, цару вавилонском, у другој години његове владавине, али је цар заборавио сан. Оно је поново дато Данилу у сну и он га је открио цару. Помоћу овога је Данило убрзо постао познат по својој мудрости и разоткривању тајни, тако да је Језекиљ, његов савременик, у деветнаестој години Навуходоносора овако говорио о њему краљу Тира: „Гле“, говори он, „мудрији си од Данила, нема тајне коју они могу сакрити од тебе“ (Јзк. 283). И исти Језекиљ, на другом месту, сједињује Данила са Нојем и Јовом, говорећи да спада међу оне којима је Бог највише наклоњен (Јзк. 1414,16,18,20). Последње године цара Валтазара, царица мајка је о Данилу овако рекла цару: „Гле, има човек у твом царству у коме је дух светих богова и у дане твога оца светлост и разумевање и мудрост, као мудрост богова, налазили су се у њему кога је цар Навуходоносор, твој отац, цар кажем, твој отац, начинио старешином магима, астролозима, Халдејцима и пророцима, с обзиром на то да су се сјајан дух и знање и разумевање, тумачење снова, погађање загонетки и размрсивање замршених ствари нашли у истом Данилу кога је цар назвао Валтазар“ (Дан. 511-12). Данило је био на најбољем гласу међу Јеврејима до владавине римског императора Адријана. Одбацити његова пророштва значи одбацити хришћанску веру, јер је ова вера заснована на његовим пророштвима о Месији. Сада, у овом виђењу кипа састављеног од четири врсте метала положен је темељ свих Данилових пророштава. Кип представља тело од четири велике нације које треба да владају над земљом једна за другом, наиме: народ Вавилоније, Персијанце, Грке и Римљане. А под „каменом“ који је одваљен без руку, који је пао на ноге кипу и скршио сва четири метала у делове и постао велика планина и испунио читаву земљу, он даље приказује да ће се ново царство уздигнути, након ова четири, и освојити све ове народе и израсти врло велико и да ће трајати до краја свих нараштаја. Глава кипа је била од злата и означава народе Вавилоније, који су владали први, као што и сам Данило тумачи. „Ти си ова златна глава“, рекао је он Навуходоносору. Ови народи су владали док Кир није освојио Вавилон, а неко време пре тог освајања је побунио Персијанце, и они су збацили Миђане и завладали над њима. Груди и мишице кипа су били од сребра и представљају Персијанце који су владали након Вавилонаца. Стомак и бутине су кипу били од бронзе, и представљају Грке који су под владавином Авександра Великог покорили Персијанце и владали након њих. Ноге су биле од гвожђа и представљају Римљане који су владали након Грка, а почели су да их освајају осме године Антиоха Епифана. Јер, те године су покорили Персеја, краља Македоније, а то краљевство је било темељ краљевства Грка, и након тога Римљани су израсли у моћну империју и владали су са великом моћи до дана Теодосија Великог затим, упадом многих народа са севера, они су разбијени у много мањих краљевстава која су представљена као стопала и ножни прсти кипа, састављени делом од гвожђа, а делом од глине. Јер тада, говори Данило, „царство ће бити раздељено и у њему ће бити снаге гвожђа... али неће прионути једно за друго“. „И у време ових царева“, говори Данило, „Бог небески ће успоставити Царство које никада неће бити уништено и то царство неће оставити другом народу, него ће разбити и сатрти сва ова царства и стајаће заувек. А што си видео да је камен био одваљен од планине без руку и скршио гвожђе, бронзу, глину, сребро и злато, Бог велики је објавио цару шта ће се десити у будућности, и сан је поуздан, и тумачење његово је истинито“.

96

Одељак је из књиге „Запажања о Даниловим пророштвима и Откривењу Јовановом“ (1. део, 3. поглавље) Исака Њутна.

149

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Додатак 4: О појмовима „једносуштни“ и „сличан по суштини“ (Св. Василије Велики) Речи97 су заиста иконе душа. Стога, научили смо да те препознамо из твојих посланица, баш као што нам и изрека говори да можемо препознати „лава по његовим канџама“.98 Такође, радосни смо што видимо да ниси лењ у својој привржености првој и најважнијој врлини – љубави према Богу и ближњем. О овом другом налазим доказ у твојој љубазности према нама, а доказ тог првог јесте твоја ревност према знању. Сваком ученику Христовом је познато да се у ово двоје садржи све. 2. Дела Дионисијева,99 за која си питао, су доспела до нас и заиста су била бројна. Међутим, књиге немамо тренутно при руци, па их нисмо проследили. Наше мишљење о њима је следеће: не дивимо се свему што је написао, а нешто одбацујемо у потпуности. Јер, колико знамо, ова особа је међу првима од оних који су људима дали клицу те безбожности која се сада толико раширила, мислим на учење аномеја о „несличности“.100 Али, мислим да разлог за ово није поквареност његовог ума, него његова најискренија жеља да пружи отпор Савелију.101 Заиста, склон сам да Дионисија упоредим са баштованом који, покушавајући да исправи савијање младог дрвета, погрешно проценивши колико треба да вуче у супротном правцу, промашује средину и савија стабло на другу страну. Сматрамо да се слично десило са овим човеком. Док се ватрено супротставио безбожности Либијца,102 својом претераном жестином је несвесно одведен ка супротном злу. Иако му је било довољно да докаже да Отац и Син нису идентични и да тако тријумфује над хулитељем, ипак, да би могао задобити несумњиву и потпуну победу, не само да је установио разлику у личностима, него је неминовно утемељио и разлику у суштини такође, као и умањење силе и различитост у слави. Последица је да је он једно зло заменио другим и није стигао до исправног учења. Даље, он је непостојан у својим списима и једном одбацује појам „једносуштни“ због Савелија, који га је користио на погрешан начин да би поништио учење о три личности, а други пут га прихвата у апологији свом имењаку.103 Поред тога, изрекао је врло неприкладне речи о Светом Духу, одвајајући га од Божанства којем се клањамо и приписујући му нижи положај, са природом која је створена и потчињена. Такав је човек био Дионисије. 3. Ако морам дати своје гледиште, оно је следеће: прихватам израз „сличан по суштини“ када се чита са додатком „без икакве разлике“, ако се тиме долази до истог смисла који даје израз „једносуштни“, сходно исправном значењу овог термина. Имајући управо ово на уму, у Никеји су говорили о Јединородном као о „Светлости од Светлости“, „Богу истинитом од Бога истинитог“ и тако даље, и затим су доследно додали „једносуштни“. Сада, немогуће је замислити било какву разлику коју би светлост имала у односу на светлост или истина у односу на истину или суштина Јединородног у односу на Очеву. Према томе, ако било ко прихвати израз у овом смислу, онда му не могу изнети замерку. Али ако неко уклони ограничење „без икакве разлике“ од речи „сличан“ и избрише

Ово је 9. посланица св. Василија Великог. Писана је око 361. године и упућена је извесном Максиму Философу. Лукијан Самосатски у делу „Хермотим или о философским школама“ (54) пише: „Кажу да је неки скулптор (Фидија мислим) видео само канџу лава и из тога одредио величину читаве животиње, под претпоставком да је пропорциoнална канџи“. 99 Ово је Дионисије Александријски (+264.). 100 Аномеји су учили да Син Божији не само да није једнак Богу Оцу, него да му није ни сличан. Њихови најпознатији представници су били епископ Аеције (+367.) и кизички епископ Евномије (+око 393.). 101 Савелије је учио да су Отац, Син и Свети Дух три различите појаве једног Бога, а не три личности. 102 Мисли се на Савелија. 103 Дионисију Римском (+268.). Када је Дионисије Александријски био оптужен за погрешно учење, римски епископ је од њега затражио одговор по том питању. Добио је задовољавајући одговор и ослободио га је сумње. 97 98

150

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

непромењивост сличности, као што су учинили они у Константинопољу,104 онда на тај израз гледам са сумњом на основу тога што умањује славу и крњи достојанство Јединородног. Јер, као што знате, навикли смо се да „сличност“ схватамо на основу личења копије које је понекад нејасно, а понекад она и не личи на оригинал. Стога, прихватио сам термин „једносуштни“ због тога што сматрам да је овај израз мање подложан неодговарајућим тумачењима. Али, зашто нас не посетиш мој драги господине, да бисмо о овоме могли лично поразговарати, а не да поверавамо овако важне теме беживотним посланицама, поготово пошто сам чврсто одлучио да не износим у јавност своја убеђења? И молим те да ми не одговориш оно што је Диоген одговорио Александру: „Између мене и тебе и тебе и мене је иста раздаљина“. Јер, због моје болести сам, могу рећи, скоро као биљка: увек на истом месту. Даље, живот у миру и тишини сврставам међу најузвишеније благослове. Са друге стране, према извештају, ти си доброг здравља, и пошто си истовремено постао грађанин света, оправдано је да дођеш чак и на ово место да нас посетиш, као да долазиш сопственој кући. Иако општине и метрополе у којима обављаш своје послове сагласно врлини најбоље одговарају твом енергичном раду, ипак за размишљање и вежбање ума, помоћу чега смо сједињени са Богом, усамљено место је сјајан помагач. И овде, на крају света, уживамо у преобилној и дарежљивој тишини, благодаћу оног Бога који нам је подарио моћ говора. Међутим, ако по сваку цену мораш дворити утицајне кругове и презиреш нас који лежимо на земљи, у најмању руку нам пиши и тиме учини наш живот срећнијим.

Додатак 5: О појму „једносуштни“ (Св. Василије Велики) Каноници Велика105 забринутост изазвана болним извештајем који је одзвањао у мојим ушима, ублажена је великим задовољством које нам је епископ, много вољени од Бога, мој брат Воспорије, подарио када је испричао срећније ствари о Вашем црквеном животу. Јер, он је рекао – нека је хвала Богу – да су све те приче које су раширене биле измишљотине људи који нису знали тачну истину о Вама. Он је даље рекао да је открио како међу вама круже срамне клевете о нама, такве клевете које могу потицати само од људи који не очекују да ће на дан праведне казне морати да поднесу извештај Судији чак и о свом празном и залудном говору. Зато се захваљујем Господу због тога што сам и сам излечен од увредљивих оптужби против Вас – које сам, изгледа, прихватио од клеветника – и што сте Ви, како чујем, одбацили те лажне тврдње о мени на основу уверења које сте примили од мог брата. Мишљења која вам је Воспорије и сам изнео у потпуности се слажу са мојим сопственим. Јер, обојица поседујемо исто схватање вере, пошто смо наследници истих Отаца који су једном у Никеји објавили тај велики проглас наше вере. Овај проглас је у свему осталом у потпуности слободан од клеветничког потцењивања и од свих је прихваћен без зановетања, али израз „једносуштни“, који су неки преко воље прихватили, до сада није уопште прихваћен од осталих. Ови би се могли заслужено прекорети, али, са друге стране, могло би се просудити да заслужују опроштај, такође. Јер, док њихово одбијање да следе Оце и одлука да сматрају њихов проглас мање меродавним од својих сопствених мишљења изискује осуду зато што је препуно охолости, ипак, са друге стране, то што са сумњом гледају на учење којем су други пронашли ману изгледа да их на неки начин ослобађа од дела кривице.

Сабор из 360. године. Ово је 52. посланица св. Василија Великог. Ова посланица је написана око 370. године и упућена је жени која је вршила службу канонике. Канонике су у раној Цркви биле жене које су свој живот посветиле вршењу доброчинстава и живеле су одвојено од мушкараца, али нису давале завете у вези овога. 104 105

151

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Јер заиста, они који су се сакупили на саборима да расуде о случају Павла Самосатског, 106 налазе проблем са овом речју у томе што није јасна. Они су објавили да термин „једносуштни“ указује на идеју и о суштини и о ономе што је проистекло из ње, тако да суштина која је подељена даје обележје „истоветности суштине“ деловима на које је постала подељена. Ова идеја, када се примени, на пример, на бронзу и новчиће који су настали од ње, садржи у себи извесну дозу логике, али када се реч „суштина“ користи у вези са Богом Оцем и Богом Сином, не сматра се да им она претходи, нити да су на њој утемељени и да из ње произилазе Бог Отац и Бог Син, пошто је држати или изразити слично гледиште горе од богохуљења. Јер, шта може бити старије од Нерођеног? Оваквим хуљењем се уништава вера у Оца и Сина, јер они који добијају своје постојање из једне исте ствари су браћа једно другом. А пошто су чак и у то време постојали они који су говорили да је Син створен из онога што је непостојеће, да би се сасекла ова безбожност додат је израз „једносуштни“. Јер, јединство Сина са Оцем нема било какве везе са временом или простором. И заиста наведене речи показују да је ово била намера тих људи. Јер, након изјаве да је Син био светлост од светлости и да је рођен из суштине Очеве, али не створен, након овога су увели такође појам „једносуштни“, објављујући овако да какво год се схватање светлости примени на Оца, оно ће се једнако применити и на Сина такође. Јер, истинска светлост у односу према истинској светлост, у складу са самом представом коју имамо о светлости, неће садржати разлике. Зато, пошто је Отац светлост без почетка, а Син је рођена светлост, ипак је и једно и друго светлост и они су са правом објавили да су једне суштине, да би могли да изразе једнако достојанство њихове природе. Јер, они који су браћа једно другом не могу бити једне суштине, као што су неки претпоставили, напротив, када су и узрок и оно што потиче из тог узрока исте природе, они се тада називају „једносуштни“. Овај израз исправља Савелијеву грешку, пошто уклања истоветност личности и уводи савршену идеју о Божијим лицима. Јер, ништа по себи није исте суштине са собом, него је једна ствар исте суштине са другом. Према томе, израз је добар и у складу са правоверјем и побожношћу, разликујући тако особености лица и истовремено показујући непромењивост њихове природе. Али, када чујемо да је Син из суштине Очеве и да је рођен али не створен, хајде да не упаднемо у телесну представу тог односа (тј. рађања). Јер, Очева суштина није подељена да би начинила Сина, нити је суштина рођена одливањем или избијањем изданака, као што биљке доносе своје плодове. Напротив, начин божанског рађања је неизрецив и несхватљив људском уму. Заиста је својствено ниском и похотном уму, који пореди невидљиве ствари са оним пропадљивим и пролазним, да верује да, баш као што материјална бића рађају, на такав исти начин рађа и Бог. Али, побожност захтева да се уздигнемо до истине помоћу супротних начела и да схватимо да, пошто смртна бића рађају на овај начин, бесмртна бића то чине на други начин. Зато не смемо ни да порекнемо божанско рађање, нити да телесним представама упрљамо наше умове. Свети Дух се убраја заједно са Оцем и Сином. Зато је он такође узвишенији од онога што је створено и место које му је приписано је у складу са учењем које смо наследили из речи Господа у јеванђељу: „Идите и крстите у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 2819). Али, онај који смешта Светог Духа испред Сина, или изјављује да је он старији од Оца, поставља себе насупрот Божијој заповести и странац је за здраву веру, пошто није сачувао облик славословља наслеђен кроз предање, него измишља за себе новопечени израз ради удовољавања људима. Јер, ако Дух претходи Богу, онда он није од Бога. Али написано је: „Дух Божији“ (1Кор. 212). А ако је од Бога, како може бити старији од онога од кога је? И каква је то глупост, када је нерођени Отац један, тврдити да нешто друго претходи нерођеном! Не, не постоји било шта што би претходило и јединородном Сину такође, јер не постоји простор између Сина и Оца. А ако Дух није од Бога, него је од Христа, онда не постоји уопште. 106

Ово су сабори у Антиохији 264. и 269. године.

152

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Према томе, било каква новотарија у ставу о Светом Духу повлачи са собом укидање самог његовог постојања и једнака је порицању целокупне вере. Зато је једнако безбожно и унижавати га на исти положај са творевином и уздизати га или изнад Оца или изнад Сина по питању времена или положаја. Ово су ствари о којима сам чуо да се ваше побожне душе распитују, а ако Господ допусти да се састанемо, можда ћу имати још нешто да одговорим на ова питања, али и да сам будем просветљен од Вас у вези ствари које желим да испитам.

Додатак 6: Посланице Нектарију и његовој супрузи поводом смрти њиховог сина (Св. Василије Велики) Посланица Нектарију Чуо107 сам за Ваш неиздрживи губитак и веома сам се ожалостио. Три или четири дана су прошла, а ја сам и даље сумњао, због тога што онај који ми је донео несрећне вести није могао тачно да ми каже све што се догодило, тако да сам се ватрено молио да то није истина и опирао сам се да прихватим обичан извештај, али сам након тога примио посланицу епископа која је у потпуности обелоданила тужне вести. Зар је потребно да кажем колико сам туговао због тога и колико сам суза пролио? Па ко је толико каменог срца и ко је лишен људских осећања да такав ударац издржи са потпуном равнодушношћу, или да у души осети само умерену жалост? Наследник чувене куће, бастион свога рода, нада своје отаџбине, потомак побожних родитеља, дечак који је подизан усред безбројних молитава, у самом цвету младости – он нас је напустио, отргнут из самих руку родитељских. Постоји ли дијамантско срце које овакви догађаји неће отопити и побудити на саосећање? Не треба да чуди што нас је све дубоко ганула Ваша несрећа, нас који смо од почетка потпуно привржени Вама, тако да су Ваша радост и Ваша туга и наши сопствени. А ипак, до сада је увек изгледало да сте имали мало туге у животу и да Вам све у животу тече глатко, као река. Али изненада, кроз ђавољу злобу, сва та срећа дома и сво то задовољство срца је одузето и цео наш живот је постао суморна прича. Ако, дакле, треба да се упустимо у нарицање и сузе због онога што се десило, онда читави наши животи неће бити довољни за то. Па и да читаво човечанство жали са нама, неће моћи њихово нарицање да се изједначи са нашом тугом. Не, чак и да водене реке постану сузе, неће бити довољне да ублаже нашу тугу због онога што се догодило. Међутим, ако желимо да искористимо Божији дар који је смештен у наша срца, бићемо утешени. Под његовим даром мислим на здрав разум, који зна како и по лепом времену да држи наше душе у оквиру својих граница, али и када је небо облачно да нас подсети на многе људе, наговештавајући нам оно што смо већ видели и чули: да је живот пун таквих жалости, да су многобројни примери људске несреће и, изнад свега, да је Бог заповедио да они који верују у Христа, због њихове наде на васкрсење, не жале за онима који су уснули, и опет, да нас за велику издржљивост велике круне славе чекају у рукама Судије. Ако дозволимо разуму да нам шапне ове подсетнике, можда ћемо наћи мало утехе у нашој невољи. Зато Вас охрабрујем, као племенитог такмичара са животом, да стојите чврсто при ударцу без обзира колико је велики и да не паднете под тежином своје туге, нити да изгубите храброст, имајући поуздање у то да чак и ако нам разлози Божије одлуке узмичу и не можемо их разумети, ипак оно што је одлучио он који је мудар и који нас воли мора бити прихваћено, иако је болно. Јер, само он зна како је распоредио свима оно што је најбоље за сваког и Ово је 5. посланица св. Василија Великог. Писана је око 358. године. По неким издањима, ради се о Нектарију који је био епископ Константинопоља после светог Григорија Богослова, а пре светог Јована Златоустог, док је по другим издањима ово поистовећивање произвољно и без чврстог основа. 107

153

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

зашто је поставио неједнаке рокове живота. Постоји неки разлог који је несхватљив људима у томе зашто су неки раније узети одавде, док су други остављени да дуже истрајавају у овом тужном животу. Зато, изнад свега, ми треба да поштујемо његову љубав и доброту и да не гунђамо и не хулимо, памтећи оне велике и познате речи које је изрекао велики борац Јов, када је видео да му је десеторо деце у тренутку побијено за трпезом: „Господ даде, Господ узе. Како је желео Господ, тако је учинио“ (Јов 121). Нека ове дивне речи постану наше. Велика је награда од праведног Судије за оне који учине толико племенита дела. Ми нисмо остали без дечака, него смо га вратили ономе који нам га је позајмио. Његов живот није уништен, него је само преобликован на боље. Није земља прекрила нашег вољеног, него га је Небо примило. Хајде да проживимо још мало и бићемо са оним чији губитак сада жалимо. Период током којег смо раздвојени неће бити велики, пошто у овом животу, као на путовању, сви ми журимо истом одмаралишту. И, иако се један већ сместио тамо, а други тек стигао, а трећи жури тамо, иста врата ће нас све примити. Јер, иако је Ваш син први завршио своје путовање, ипак ћемо сви путовати истим путем и исто склониште нас чека. Само, нека нам Бог подари да кроз врлину постанемо као он у чистоти и да по беспрекорности карактера можемо задобити исти мир као деца Христова. Посланица Нектаријевој супрузи Оклевао108 сам са обраћањем Вама, племенита госпођо, сматрајући да баш као што када је око упаљено чак и најблажи лек изазива надражај, тако и души која је унесрећена разорном тежином бола речи упућене у самом тренутку агоније, иако су пуне утехе, делују несносно. Међутим, када сам се подсетио да треба да говорим жени хришћанки, која је одавно научена путевима Божијим и није неискусна када је у питању промењивост људског живота, помислио сам да би било неумесно да занемарим своју дужност. Знам какво је мајчинско срце109 и када помислим како сте управо Ви нежни и љубазни према свима, могу проценити колико велика мора бити Ваша жалост у овом тренутку. Изгубили сте сина којег су, док је био жив, све мајке називале срећним, уз молитве да њихови властити синови буду као он, и када је умро плакале су као да је свака сакрила у гроб свог сопственог. Његова смрт је ударац за две покрајине, и за моју и за Киликију. 110 Са њим је оборена велика и славна породица, пала је на земљу као када се измакне потпорни стуб. О несреће злог духа, како има моћ да нанесе велику несрећу! О Земљо, колику тугу си присиљена да издржиш! Нема сумње да би чак и Сунце, ако би имало икакву моћ осећаја, уздрхтало над тим тужним призором. Ко би могао изговорити све што би дух у својој немоћи рекао? Опет, све што нам се дешава није одвојено од промисла Божијег, јер смо из јеванђеља научили да чак ни врабац не падне на земљу без воље нашег Оца (Мт. 1029). Стога, све што се догодило, догодило се по вољи онога који нас је створио. Ко се икада одупро вољи Божијој? Хајде да прихватимо оно што нас је задесило, јер ако и будемо непослушни, ипак не можемо исправити прошлост, али уз то уништавамо себе. Хајде да не осуђујемо праведни суд Божији. У превише тога нисмо упућени да бисмо испитивали његове неизрециве одлуке. Господ сада проверава Вашу љубав према њему. Сада на дохват руке имате прилику да кроз своје стрпљење задобијете оно што припада мученицима. Мајка Макавеја је без уздаха гледала смрт својих седам синова, није пустила чак ни једну безвредну сузу (2Мак. 7). Она се захваљивала Богу зато што је видела да су ослобођени телесних окова уз помоћ ватре и мача и најстрашнијих мучења, и тако је задобила похвалу од Бога и вечну славу међу људима.

Ово је 6. посланица св. Василија Великог. Писана је око 358. године. Мајка св. Василија Великог се звала Емилија и он је био једно од десеторо деце. 110 Нектарије, поменути епископ Константинопоља, је био родом из Тарса у Киликији. 108 109

154

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Губитак и патња су велики, признајем, али су велике и награде које је Господ спремио за оне који стрпљиво истрају. Када сте постали мајка и када сте угледали своје дете и када сте се захвалили Богу, сигурно сте знали да сте Ви, смртна жена, родили смртно дете. Шта је онда чудно у томе што је овај смртник умро? Али можете рећи: „Ми тугујемо због тога што је он умро прерано“. Јесте ли сигурни да је прерано умро? Ми не знамо да изаберемо шта је најбоље за наше душе или како да поставимо границе за људски живот. Осврните се око себе и погледајте свет у којем живите и сетите се да је цео видљиви свет смртан и да је све подложно трулежи и пропадљивости. Погледајте горе ка небесима, и она ће се растопити. Погледајте Сунце, чак ни оно неће трајати вечно. Све звезде, све што живи на земљи и у води, лепоте земље, сама Земља – све ово ће ишчезнути. Још мало и ничега од овог неће бити. Нека Вам размишљање о овоме буде донекле утеха у ономе што Вас је задесило. Не мерите свој губитак самостално и издвојено, јер ако то чините он ће Вам бити неподношљив. Међутим, ако га упоредите са свим људским околностима и догађајима, у овоме ћете донекле пронаћи утеху. Али, пре свега, једну ствар захтевам: да поштедите свог супруга. Будите утеха једно другоме. Не чините несрећу тежом за њега тако што ћете се исцрпети у свом болу. Никако не мислим да су речи довољне да пруже утеху и верујем да је такође потребна молитва да би се суочило са болом. Зато молим самога Господа да додирне Ваше срце својом неизрецивом силом и да кроз добре савете и мисли учини да светлост обасја Вашу душу да бисте у себи имали изворе утехе.

Додатак 7: О крштењу новорођенчади (Св. Кипријан Картагински) 1. Кипријан111 и други његови сарадници који су присуствовали сабору, на броју шездесет и шест, Фиду, свом брату, шаљу поздраве. Прочитали смо твоју посланицу, најдражи брате, у којој си нас обавестио о Виктору, који је некада био презвитер, да му је наш сарадник Терапије, брзоплето и прерано и са превеликом журбом дао мир, пре него што се у потпуности покајао и пре него што је дао задовољење Господу Богу, против кога је сагрешио. И ово нас је узнемирило зато што му је дато помирење пре законитог и потпуног задовољења и без захтева и свести народа, зато што ово нарушава ауторитет одлуке нашег сабора. Није било болести која би то пожурила и није било неке нужности која би приморала на то. Дуго смо вагали шта да одлучимо и сматрали смо да је довољно да прекоримо нашег сарадника Терапија због тога што је ово учинио брзоплето и да га упутимо да не чини било шта слично у другим случајевима. Нисмо мислили да треба повући мир који је једном, на ма који начин, дат од свештеника Божијег, и због тога смо допустили Виктору да служи у заједници, као што му је дозвољено. 2. Али, у случају новорођенчади, за које кажеш да их не би требало крстити другог или трећег дана након рођења и да у вези овога треба поштовати древни закон о обрезању, тако да мислиш да неко ко је тек рођен не треба да буде крштен и освећен пре осмог дана, сви ми на нашем сабору мислимо другачије. Јер, са твојим мишљењем се нико не слаже, него сви сматрамо да милост и благодат Божију не треба ускратити ни једном рођеном људском бићу. Као што Господ у јеванђељу каже: „Син човечији није дошао да погуби душе људске, него да спасе“ (Лк. 956). И колико можемо, треба да тежимо да, ако је могуће, ни једна душа не буде изгубљена. Шта недостаје ономе ко је једном обликован у утроби руком Божијом? Нама, заиста, и нашим очима, по овосветском размишљању, они који су тек рођени изгледају као да временом напредују. Али, шта год је начинио Бог, то је потпуно и то је комплетно због величанства и дела Бога Створитеља.

111

Ово је 58. посланица св. Кипријана Картагинског (+258.). Упућена је извесном Фиду.

155

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

3. Даље, веровање у божанско Свето писмо нам проглашава да, изнад свега, без обзира да ли се ради о деци или онима старијима, постоји иста једнакост у Божијем дару. Пророк Илија, усрдно молећи Бога, пружио се над удовициним дететом које је лежало мртво, тако да је своју главу ставио на његову и лице на лице и руке је Илија раширио и спојио са рукама детета и ноге такође (1Цар. 1721). Ако се ово разматра у погледу неједнакости нашег рођења и нашег тела, дете не би могло бити једнако са особом одраслом и зрелом, нити би његове мале руке и ноге одговарале и биле једнаке са већим рукама и ногама човека. Али, у овоме је истакнута божанска и духовна једнакост и то да су сви људи исти и једнаки, пошто их је једном начинио Бог. Наше године можда чине разлику у величини наших тела, по овоземаљским мерилима, али не и по Божијим, осим, ако се благодат која се даје на крштењу не даје некоме мање а некоме више, по годинама оних који примају. Ипак, будући да се Дух Свети не даје на меру (Јн. 334), него по љубави и благодати Оца, даје се свима исто. Јер Бог, као што не прихвата личност, тако не прихвата године, пошто он показује себе као Оца свију, са добро одмереном једнакошћу за достигнуће рајске благодати. 4. А у погледу онога што ти кажеш, да облик детета у првим данима након рођења није чист,112 тако да се ми грозимо кад га пољубимо, ми мислимо да ово не треба наводити као препреку рајској благодати. Јер, написано је: „Чистима је све чисто“ (Тит. 115). И нико од нас не треба да се грози над оним што се Бог удостојио да створи. Иако је дете такво јер је тек рођено, ипак га се не треба грозити кад се пољуби при предавању благодати и мира, пошто у љубљењу новорођенчета, када загрлимо оно што је Бог начинио, свако од нас мора због саме своје вере да мисли на саме руке Божије које су недавно то дете створиле и да њих на неки начин љубимо кроз онога ко је недавно обликован и тек рођен. А у погледу чувања осмог дана у јудејском обрезању тела знај: раније је дата света тајна у сенци и обреду, али када је Христос дошао, сенка и обред су били испуњени и окончани у истини. Зато што је осми дан, то јест, први дан након суботе, требало да буде онај у који ће Господ да опет устане и оживи нас и да нам да обрезање духа, осми дан, то јест, први дан након суботе и дан Господњи, je постојао раније у типу, типу који је престао када је дошла истина и када нам је дато духовно обрезање. 5. Због овога ми мислимо да нико није спречен да задобије благодат законом који је давно заповеђен и да духовно обрезање не треба да буде спречавано телесним обрезањем, него да свако људско биће безусловно треба да прими благодат Христову, пошто Петар такође у Делима апостолским говори и каже: „Мени је Господ рекао да ни једног човека не треба звати поганим или нечистим“ (Дап. 1028). Али, ако ишта може спречити људе да задобију благодат, онда гнусни грехови могу спречити оне који су зрели, одрасли и старији. Опет, чак и у погледу највећих грешника и оних који су много згрешили против Бога, када су касније поверовали, опроштење грехова је дато – и никоме није забрањено крштење и благодат – па тим више треба да избегавамо спречавање новорођенчади која, будући касније рођена, нису згрешила, осим у томе да су рођена по телу према Адаму и тиме су под заразом древне смрти на самом рођењу и она због овога лакше примају опроштај грехова – зато што су им опроштени не њихови греси, него туђи. 6. И зато, најдражи брате, ово је било наше мишљење на сабору: да ми никоме не треба да ускраћујемо крштење и благодат Бога, који је милостив и добар и све воли. Ово наше мишљење, пошто га се треба држати и чувати га у вези свега, мислимо да треба још више држати у погледу деце и новорођенчади, која због овога заслужују већу помоћ нас и Божије благодати и треба да је одмах добију, а и на самом почетку њихових живота, док плачу, они као да преклињу за то. Шаљемо ти, најдражи брате, срдачан опроштајни поздрав.

Ово је паганска идеја. Ваљда бебе нису биле купане одмах, али сад се купају, па онда данашњи људи немају ову представу. 112

156

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Додатак 8: О астрологији (Тертулијан) Примећујемо113 између науке и уметности нека занимања такође која су подложна оптужби за идолатрију. О астролозима не би чак ни требало бити говора, али пошто нас је ових дана један изазвао, бранећи своје истрајавање у тој професији и тврдећи да има право да се њоме бави, посветићу им неколико речи. Ја не тврдим да се он клања идолима чија је имена написао на небесима, називајући звезде по њима, и којима је приписао сву моћ Божију, нити тврдим да људи, претпостављајући да над њима господари непромењива одлука звезда, мисле да због тога не треба трагати за Богом. Износим само једну тврдњу: да су они анђели који су отпали од Бога, љубитељи жена, били проналазачи овог необичног занимања такође, и да су и због тога осуђени од Бога. О, Божије казне, која у својој сили досеже и до земље, о којој сведоче и они који је нису свесни! Јер, сви виде да су астролози протерани као и њихови анђели. Престоница и Италија су недоступни астролозима, баш као што су Небеса недоступна за њихове анђеле.114 Ради се о истој казни протеривања и за ученике и за учитеље. Али, неко ће рећи: „Маги и астролози су дошли са Истока“ (Мт. 2). Знамо за узајамно сродство магије и астрологије. Тако, тумачи звезда су били први који су објавили Христово рођење, први који су му принели „дарове“. На овај начин су, претпостављам, задужили Христа и успоставили побожну везу са њим? Шта дакле? Хоће ли зато побожност тих мага бити покровитељство и заштита сада и за астрологе такође? Хоћемо ли рећи да се данашња астрологија бави Христом, да прати и објављује Христову звезду, а не звезде Сатурна и Марса или било кога другог из исте групе мртвих људи? (Пошто су имена божанстава у многобоштву, која су давана и звездама, била у многим случајевима само имена мртвих људи који су проглашени за богове). Заправо, то занимање је многобошцима било допуштено до јеванђеља, са циљем да након Христовог рођења нико од тог тренутка па надаље не би тумачио нечије рођење помоћу небеса и звезда. Јер, они су зато принели Господу, који је тада био дете, тај тамјан и смирну и злато, да би то био, такорећи, крај световних многобожачких жртвовања и славе, што је Христос и требало да уклони. Шта, се затим десило? Сан – који је несумњиво послан по вољи Божијој – препоручио је истим магима да треба да иду кући, али другим путем, не оним којим су дошли. То значи ово: да они не треба да иду својим старим путем, односно путем свог старог учења. Циљ сна није био са спречи Ирода да крене у потеру за њима, он их у ствари и није пратио и није знао чак ни да су се они вратили другим путем, пошто он уосталом није знао ни којим су путем они дошли. Управо зато ми под овим „другим путем“ треба да разумемо исправан Пут и Понашање. Зато је упутство било управо да од тада, па на даље, они треба да иду другим животним путем. Овако су такође оне друге врсте магије, које се изводе помоћу чуда, такмичећи се чак и са Мојсијем и супротстављајући му се, до доласка јеванђеља искушавале Божију стрпљивост и доброту. Али, након тога је Симон Маг, тек поставши верник, [пошто је и даље размишљао у складу са својом опсенарском и шарлатанском школом, наиме, да би могао купити и међу чуда своје професије уврстити чак и дар Светога Духа кроз полагање руку] био је проклет од апостола и истеран из вере (Дап. 89-24). Онај други маг, који је био са Сергијем Павлом, пошто је почео да се противи апостолима, био је кажњен губитком очињег вида (Дап. 136-11). Исту судбину би, верујем, доживели и астролози такође, да се неко од њих сусрео са апостолима. У сваком случају, када се кажњава чаробњаштво, односно магија, од чега је астрологија једна подврста, наравно да је преко врсте осуђена и подврста. Након јеванђеља нигде нећеш наћи да се о чаробњацима, халдејцима, волшебницима, видовњацима или врачарима говори на други начин сем оног који је јасно осуђујући. „Где је мудрац, где је учитељ, где је препирач овога доба? Зар Бог није претворио мудрост овог доба у лудост?“ (1Кор. 120). Астроложе, ако не знаш да би Ово је 9. поглавље Тертулијановог дела „О идолатрији“. Када Тертулијан каже да су Рим и Италија недоступни астролозима, он говори о одлуци Сената о протеривању астролога коју помиње и Тацит у 32. поглављу 2. књиге „Анала“. 113 114

157

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

требало да будеш хришћанин, онда ништа не знаш. Али ако знаш то, онда би требало да знаш и ово такође: да не треба више да имаш било шта са тим твојим занимањем. Ово занимање које другима прориче судбоносне и преломне тренутке, требало је и тебе да упозори на опасности у вези са собом. „Нема теби дела ни места за тебе у овој науци“ (Дап 821). Не може се надати Царству небеском онај чији прст или штап злоставља небо, тако што се према небеским телима односи на грешан начин.

Додатак 9: Анђели и демони нису подложни покајању (Св. Јован Дамаскин) Поглавље 3: Бог115 је Творац анђела. Довео их је у постојање ни из чега и створио их је по свом сопственом лику, бестелесна бића, неку врсту духа, такорећи, и нематеријалне ватре, као што божанствени Давид говори: „Он чини своје анђеле духовима и своје служитеље пламеном огњеним“ (Пс. 1044 LXX), и он је описао њихово сијање и жестину и врелину и ревност и оштрину којом они жуде за Богом и служе му, и како су уздигнути на просторе изнад и у потпуности ослобођени од сваког материјалног размишљања. Тако, анђео је разумна суштина, у непрестаном кретању, са слободном вољом, бестелесан, који служи Богу, који је задобио благодат бесмртне природе и само Творац зна облик и ограничења његовог бића. Сада, у поређењу са нама, за анђела се каже да је бестелесан и нематеријалан, иако се у поређењу са Богом, који је једини неупоредив, све показује као згуснуто и материјално – јер само је Божанство заиста нематеријално и бестелесно. Тако, анђеоска природа је разумна, интелигентна и обдарена слободном вољом која је промењива, то јест, подложна намерној промени. Све што је створено је промењиво, а непромењиво је само оно што је Нестворено. Такође, све што је разумно је обдарено слободном вољом. Тако, анђеоска природа, пошто је разумна и интелигентна, јесте слободна, а пошто је створена, јесте промењива и има моћ да истраје и напредује у добру, или да се окрене ономе што је зло. Иако је људско биће, због слабости свог тела, подложно покајању, анђео, због своје бестелесности, није подложан овоме. Анђео је бесмртан, не по природи, него по благодати, јер природно, све што има почетак, има и крај такође. Само Бог је вечан, у ствари, он превазилази вечност, јер он је Творац времена и није потчињен времену, него је изнад времена. Анђели су другостепена разумна и духовна светла, која су проистекла и добијају своју светлост из прве Светлости која је без почетка и они имају способност осветљавања. Није им потребан језик или слух, него без изговарања речи саопштавају једни другима своје мисли, намере и савете. Тако, кроз Реч Божију су сви анђели створени, а кроз освећење Светим Духом су били усавршени, и спрам свог достојанства, вредности и положаја уживају сјај, односно блиставост и благодат. Анђели имају своје границе, јер када су на небесима, тада нису на земљи, и када их Бог пошаље на земљу, они не остају на небесима. Међутим, њих не ограничавају, нити задржавају зидови и врата, нити решетке и закључавање, пошто су у том смислу потпуно неограничени. Сада кажем да су неограничени, зато што се праведним и достојним људима и онима за које Бог жели да им се јаве, не појављују онакви какви јесу, него у измењеном облику, који могу гледати они који их угледају. Наравно, само оно што је нестворено јесте по природи строго неограничено. Јер, све што је створено је ограничено Богом који га је створио.

115

Ово је одељак из „Тачног излагања правоверја“ (књига 2, поглавља 3 и 4) св. Јована Дамаскина.

158

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Даље, анђели не примају своје освећење од Светог Духа као нешто што природно припада њиховом бићу. Они пророкују благодаћу Божијом. Немају потребу за браком управо због тога што нису смртни. Пошто су умови, они бораве у умним и духовним местима и нису телесно ограничени. Пошто немају телесни облик по природи и нису развучени у три димензије, они су у простору присутни и делују као ум на ком год месту им је заповеђено да се појаве, а не могу бити присутни и деловати истовремено на различитим местима. Не знамо јесу ли једнаки по својој суштини или се разликују једни од других. Ово зна само Бог, који их је створио и зна све. Али, они се разликују једни од других по блистању и положају, било да њихов положај зависи од њиховог блистања, или да њихово блистање зависи од њиховог положаја, и они једни другима предају блистање, односно осветљују једни друге, пошто једни друге надмашују по положају и природи. Штавише, јасно је да они који су узвишенији предају своје блистање и знање онима који су нижи. Они су моћни и без одлагања извршавају вољу Божанства, и због природне хитрости истовремено се појављују на ком год месту Бог пожели да се појаве. Они стражаре над деловима земље и постављени су над народима и местима у складу са тиме како их је распоредио Створитељ. Они руководе наше послове и помажу нам. Даље, они су увек у близини Божијој управо зато што су према његовој божанској вољи и заповести они постављени над нама. Врло тешко се крећу према злу, иако нису потпуно непокретни у том правцу. Међутим, сада се не могу покренути ка злу, не због њихове природе, него због благодати и због њиховог ревносног стремљења ка Ономе који је једини добар и због тога што су у његовој близини. Они гледају Бога према својим способностима и то је њихова храна. Они су изнад нас зато што су бестелесни и слободни су од свих телесних осећања, иако нису у потпуности бестрасни, јер само је Божанство бестрасно. Они преузимају различите облике на заповест њиховог Господара, Бога, и тако се показују људима и откривају им божанске тајне. Место њиховог пребивања је Рај и имају једну дужност: да певају похвале Богу и извршавају његову свету вољу. Даље, као што тај најсветији и богоугодни Дионисије Ареопагит, који је врло вешт у теологији, каже: „Сва теологија“, то јест Свето писмо, „даје девет различитих имена за небеска бића“. Божански наставник ове дели у три реда од по три. И прва група, каже он, састоји се од оних који су у Божијем присуству и који су директно и непосредно уједињени са њим. Ово су редови шестокрилих серафима, многооких херувима и најсветијих престола. Друга група је она коју чине: господства, силе и власти, а трећу и последњу чине: начала, арханђели и анђели. Неки, као што је Григорије Богослов, говоре да су они постојали пре стварања других ствари. Он мисли да су анђеоске и небеске силе биле прве и да је њихова делатност била размишљање о Богу (и ова замисао је била дело које је извршила Реч Божија).116 Али, постоје други који тврде да су они створени после стварања првог неба. Међутим, сви се слажу да је то било пре стварања људи. Што се мене тиче, слажем се са Богословом, пошто је било прикладно за духовну суштину да буде створена прва, па затим чулна, и на крају сам човек, у коме су ово двоје уједињени. Али они који тврде да су анђели творци било каквих бића, јесу уста свога оца, ђавола. Јер, пошто су они створени, не могу бити творци. Онај који је све створио и брине се за све и подупире све јесте Бог, који је једини нестворен, који је хваљен и слављен у Оцу и Сину и Светом Духу. Поглавље 4: Од ових анђеоских сила, један је био постављен над подручјем Земље и земаљским поретком, и у његове руке је Бог поверио надзор над Земљом. Иако није био зао по 116

О овоме св. Григорије Богослов говори у 2. и 38. беседи.

159

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

природи, него добар, и иако је створен са добрим циљем и у себи није имао ни најмањи траг зла од Творца, он није сачувао блистање и достојанство које му је Творац подарио. Својим слободним избором се окренуо од онога што је било у складу са његовом природом ка ономе што је њој противно. Пошто се подигао против Бога који га је створио, и пошто је желео да подигне побуну против њега и да се издигне у побуни, био је први који је напустио добро и окренуо се злу. Јер, зло није ништа друго до недостатак добра, баш као што је тама недостатак светлости. Доброта је светлост ума и слично, зло је тама ума. Добро је духовна светлост, док је на исти начин зло духовна тама. Сада, светлост коју је Творац створио је била добра, „јер Бог је погледао све што је створио, и било је веома добро“ (1Мој. 131), али тама је дошла слободном вољом. И заједно са њим безбројан рој анђела потчињен њему се оделио и пратио га и узео је учешће у његовом паду. Стога, иако су били исте природе као анђели, постали су лоши тако што су се слободним избором окренули од добра ка злу. Из тог разлога они немају власт или моћ над било киме, осим ако им ово није дозвољено промислом Божијим, као што је, на пример, случај са Јовом (Јов. 112; 26) и са оним свињама које се помињу у јеванђељу (Мк. 513). Ако им Бог допусти, они имају снагу и мењају се и претварају се у који год видљиви облик пожеле. Ни анђели Божији, ни зли духови не знају будућност, али ипак дају предсказања. Бог анђелима открива будућност и заповеда им да пророкују, и због тога се остварује шта год кажу. Са друге стране, зли духови предсказују будућност, некада због тога што из даљине виде шта ће се десити, а некада једноставно нагађају: отуд је много од онога што кажу лажно и не сме им се веровати, иако често овим начином на који говоре, који смо споменули, кажу истину. Такође, они познају Свето писмо. Тако, сва грешност и све нечисте страсти су плод њиховог ума. Али, док им је дата слобода да нападају људе, они немају моћ да надвладају и присиле било кога, јер у нашој моћи је хоћемо ли прихватити посету или нећемо. Зато су неугасива ватра и вечно мучење припремљени за ђавола и његове зле духове и оне који су његови следбеници (Мт. 2541). Требало би запазити да је пад за анђеле оно што је смрт за људска бића. Јер, као што за људска бића нема покајања после смрти, тако га нема ни за анђеле после пада.

Додатак 10: О Тертулијану и Оригену (Бл. Јероним) Тертулијан117 презвитер, који се сада сматра за главног писца на латинском после Виктора и Аполонија, потиче из града Картагине у провинцији Африка и био је син проконзула или центуриона, човек оштроуман и снажног карактерa. Он је био на врхунцу углавном током владавине императора Севера и Антонија Каракале и написао је многе књиге које ћемо прескочити због тога што су добро познате већини. А и лично сам се сусретао са извесним Павлом, старцем из Конкордије, града у Италији, који је, док је и сам био веома млад човек, био секретар благословеног Кипријана Картагинског, који је већ био у поодмаклом добу. Павле каже да је и сам приметио како је Кипријан навикао да му не прође ни један дан, а да не чита Тертулијана, и да му је често говорио: „Дај ми наставника“, мислећи овиме на Тертулијана. Он је био презвитер Цркве до половине живота, након чега је, натеран завишћу и злостављањем од стране свештенства Римске цркве, он отпао у учење Монтаново, и помиње ново пророштво у својим многим књигама. Даље, он је саставио управо против Цркве књиге: „О скромности“, „О прогону“, „О постовима“, „О једнобрачности“, шест књига „О заносу“, и седму коју је написао „Против Аполонија“. Каже се да је доживео дубоку старост и да је саставио многа мања дела која нису сачувана.

117

Ово су 53. и 54. поглавље из „Живота славних људи“ бл. Јеронима.

160

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Ориген, назван Адамантије (односто „Човек од дијаманта“ или „Несаломиви“), у прогону који је покренут против хришћана десете године Севера Пертинакса, у коме је његов отац Леонида примио круну мучеништва за Христа, остављен је када је имао око седамнаест година са шесторицом браће и удовом мајком у немаштини, јер је њихова имовина била заплењена зато што су исповедили Христа. Када је имао само осамнаест година он је, у разбацаним црквама Александрије, преузео посао поучавања оних који су желели да се крсте. Касније га је поставио Димитрије, епископ овог града, за наследника презвитера Климента Александријског, и он је напредовао много година. Када је већ досегао средње доба, због цркава Ахаје, које су биле поцепане услед многих јереси, путовао је у Атину преко Палестине, под овлашћењем црквене (односно синодске) посланице, и пошто је био рукоположен за презвитера од стране Теоктиста и Александра, епископа Кесарије и Јерусалима, он је увредио Димитрија, који толико није могао да обузда љутњу на њега, да је писао на све стране како би нарушио његов углед. Познато је да је, пре него то је отишао у Кесарију, био у Риму, за време епископа Зефирина. Одмах по свом повратку у Александрију он је начинио Херакла презвитера, који је наставио да носи своју философску одећу, својим помоћником у школи за катихете. Херакло је постао епископ цркве у Александрији након Димитрија. Колико је била велика Оригенова слава јасно је из чињенице да је Фирмилијан, епископ (односно митрополит) Кесарије, са свим кападокијским епископима, тражио његову посету и Ориген је био код њега дуго времена. Мало касније, идући у Палестину да обиђе света места, Фирмилијан је дошао у Кесарију (Палестинску) и Ориген га је дуго поучавао у Светим писмима. Величина његове славе је очигледна такође и из чињенице да је отишао у Антиохију, на захтев Јулије Авите Маме, мајке императора Александра и жене која је била привржена религији, и тамо су му указивали велику част, и послао је посланице императору Филипу, који је био први од римских владара који је постао хришћанин, и његовој мајци, посланице које су сачуване до данас. Има ли ико да не зна колико је он био ревностан у проучавању Светих писама, тако да је супротно духу свог времена и свог народа научио јеврејски језик, и узевши превод Септуагинте, он је у једно дело сакупио и друге преводе такође: наиме, превод Аквилин, Понтика Прозелита и Теодотијана Евионита и Симаха, следбеника исте секте који је такође написао тумачење јеванђеља по Матеју, из којег је покушао да утемељи своје учење? И поред ових, пети, шести и седми превод, које такође имамо из његове библиотеке, он је истражио са великом марљивошћу и упоредио са другим издањима. И пошто сам дао списак његових дела у бројним писмима која сам писао Паули и у писму које сам написао против Варових дела, прећи ћу преко тога сада. Али, нећу пропустити да поменем, међутим, његову бесмртну интелектуалну снагу, односно то како је разумео дијалектику, као и геометрију, аритметику, музику, граматику и реторику, и држао предавања свих философских школа до те мере да је имао такође марљиве студенте у световној литератури и поучаво их је сваки дан и мноштво које се гомилало око њега је било за чуђење и величанствено. Ове је он примао у нади да ће посредством световне литературе моћи да утемељи у њима веру Христову. Непотребно је да говорим о суроворти тог гоњења које је подигнуто против хришћана под Децијем, који је био пун беса против религије Филипове, којег је убио, – гоњења у ком је Фабијан, епископ Римске цркве, страдао у Риму, и Александар и Вавила, првосвештеници цркава у Јерусалиму и Антиохији, били су утамничени због њиховог исповедања Христа. Ако неко жели да сазна шта је учињено у вези са Оргеновим положајем, може јасно сазнати пре свега из његових сопствених посланица, које су након гоњења послате различитим особама, и као друго, из шесте књиге „Црквене историје“ Јевсевија Кесаријског и из његових шест књига у корист истог овог Оригена. Он је живео до времена Гала и Волусијана, то јест, до своје шездесет и девете године и преминуо је у Тиру и у том граду је био сахрањен такође.

161

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Додатак 11: Бог није узрок зла и не постоје два царства (Св. Јован Дамаскин) XIX: Треба118 приметити да је обичај у Светом писму да Божије допуштање представља као његову енергију, односно деловање, као кад апостол каже у Посланици Римљанима: „Зар лончар нема власти над глином, да од исте смесе начини један суд за част, а други за срам?“ (Рим. 921) и из овог разлога изгледа да сам Бог чини ово или оно. Јер, само је Бог творац свих ствари, али није он сам онај који обликује и ствара племените ствари или ствари које нису племените, него то чини свачији лични избор. Ово је очигледно из онога што се види у Другој посланици Тимотеју, истог апостола: „А у великоме дому нема само златних и сребрних судова, него и дрвених и глинених, и једни су за част, а други за нижу употребу. Ако, дакле, ко очисти себе од ових, биће суд за част, освећен и користан домаћину, припремљен за свако добро дело“ (2Тим. 220-21). И јасно је да очишћење мора бити добровољно, јер је рекао „ако ко очисти себе“, и антистрофа одговара „ако се човек не очисти, он ће бити суд за срамоту, који није прикладан да га господар употребљава и који је подесан само да буде разбијен“. Зато тај стих који смо цитирали, као и овај: „Бог је затворио све у непокорност“ (Рим. 1132), и овај: „Бог им је дао дух неосетљивости, очи да не виде и уши да не чују“ (Рим. 118; Иса. 2910), све ове ствари не треба схватити као да их сам Бог подстиче, него као да их Бог дозвољава, а дозвољава их и због слободне воље и због своје доброте која не познаје присиљавање и принуду. Дакле, о Божијем допуштању се обично у Светом писму говори као о његовој енергији и деловању. Шта више, чак и кад он каже да „Бог чини и зле ствари“ и да „не може бити несреће у граду, а да је Господ не учини“ (Амос 36), ове речи не значе да је Бог узрок зла, него да се реч „зло“ употребљава на два начина и са два значења. Некада оно означава оно што је зло по природи и ово је противно врлини и вољи Божијој, а некад означава оно што је зло по нашим осећајима и што је противно нашим осећајима, а то су туге и несреће. Сада, ове ствари су наизглед зле, зато што су болне, али у стварности су добре. За оне који разумеју, те ствари постају изасланици преображаја и духовног буђења и спасења. Свето писмо говори да је Бог њихов зачетник и творац. Треба, даље, приметити да смо и њихов узрок ми, зато што су зла која нам нису по вољи потомство зала која чинимо по својој вољи. Ово такође треба препознати, да се обично у Светом писму за неку ствар, коју треба сматрати последицом, говори на узрочан начин, као на пример: „Теби јединоме сагреших и зло пред тобом учиних, да се оправдаш у речима својим и победиш када будеш судио“ (Пс. 514). Јер, грешник не греши да би Бог могао победити, нити Бог захтева наш грех да би се могао открити као победник. Што се тиче горњег поређења и стиха, Бог излази као победник наспрам свих, чак и наспрам оних који су безгрешни, будући да је Створитељ, несхватљив, нестворен и који поседује природну славу која није стечена. Али, Бог није неправедан у свом гневу против нас кад сагрешимо, и када опрашта грехе ономе који се каје, Бог се показује као победник над нашом злоћом. Али, и ми не грешимо због овога, него због тога што грешимо, ствари испадну такве. То је исто као да човек седи на послу уместо да ради, а његов пријатељ стоји поред, и човек каже: „Мој пријатељ је дошао да ја не бих радио тог дана“. Тај пријатељ, међутим, није дошао да човек не би радио тог дана, него је то што није радио била последица. Будући заузет пријемом пријатеља, човек није радио. Такве ствари се називају последице зато што је оно што се дешавало испало такво. Осим тога, Бог не жели да само он буде праведан, него да сви, колико је то могуће, буду као он. XX: А да не постоје два царства, једно добро, а једно лоше, сагледаћемо из следећег. Јер, добро и зло су супротстављени једно другоме и погубно утичу једно на друго и не могу постојати једно у Ово је део „Тачног излагања правоверја“ (књига 4, поглавља 19 и 20) св. Јована Дамаскина (око 676-749.). Поглавље 19, у којем се говори да Бог није узрок зла, уперно је против платониста, гностика и манихејаца. 118

162

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

другоме и једно са другим. Због тога, свако од њих у своме делу ће припадати целини и прво, они ће бити ограничени не само целином, него такође свако од њих и делом целине. Даље питам: ко је тај који им одређује место? Пошто, међу њима не долази до међусобног и пријатељског споразума, нити су помирени једно са другим. Зло није зло када је у миру или када је измирено са добротом, нити је добро добро ако је у пријатељству са злом. Али, ако је онај који је одредио свакоме од њих област деловања донекле различит од њих, онда он мора бити Бог. Од две ствари, једна је заиста неопходна: или да они дођу у контакт и униште једно друго, или да постоји неки простор између њих где не постоји ни добро ни зло, који их раздваја, као нека преграда. И тако, више неће бити два, него три царства. Опет, једна од ових могућности је неминовна: или да су они у миру, а ово се уопште не може ускладити са злом (пошто оно што је у миру није зло), или да су у сукобу, што се не може усагласити са добром (пошто оно што је у сукобу није савршено добро), или да је зло у сукобу, а добро не узвраћа, па је уништено од стране зла, или да су стално у невољама и неприликама, али опет, ово није обележје добра. Према томе, постоји само једно царство у коме нема зла уопште. Али, они кажу: „Aко је тако, одакле долази зло, пошто је немогуће да зло води порекло из добра“? Зато ми одговарамо да зло није ништа друго, до одсуство добра и скретање од онога што је природно у оно што је неприродно. Јер, ништа што је зло није природно. Све што је Бог створио јесте веома добро (1Мој. 131), пошто је створено од Бога. Стога, ако остане баш као што је створено, оно је веома добро, али ако својевољно напусти оно што је природно и окрене се ономе што је неприродно, онда склизне у зло. Тако, све ствари су по природи слуге Творца и слушају га. Кад год се било које од његових створења добровољно побуни и постане непослушно своме Творцу, оно уводи зло у себе. А зло није нека суштина или особина суштине, него је случајност и незгода, односно несрећна случајност, то јест, својевољно одступање од онога што је природно у оно што је неприродно, и то је грех. Одакле онда долази грех? Грех је проналазак ђаволове слободне воље. Да ли је ђаво, онда, зао? Што се тиче његовог стварања, он није зао, него добар, пошто је створен од стране свог Творца као светао и врло блистав анђео, који је поседовао слободну вољу, пошто је био разуман. Али, он је својевољно одступио од врлине која је природна и дошао је у таму зла будући удаљен далеко од Бога, а Бог је једини добар и може дати живот и светлост. Јер, од њега све што је добро задобија своју доброту и уколико је нешто одвојено од њега по својој вољи, пошто није на своме месту, оно пада у зло.

Додатак 12: Онај који познаје себе, познаје Бога и његов план спасења (Св. Антоније Велики) Разумна119 особа, која се припремила да буде ослобођена на доласку Исусовом, познаје себе у својој духовној суштини, јер онај ко познаје себе, познаје такође Творчев план спасења и зна шта је он учинио за оне које је створио. Вољени у Господу, ви сте делови нашeг тела и санаследници са светима, преклињем вас у име Исуса Христа да тежите за ониме што је ваша дужност према Господу и поступате тако да вам он свима подари Духа оштроумности, мудрости и откривења (Еф. 117), да опазите и разумете да љубав коју гајим према вама није љубав тела, него љубав побожности. У вези ваших имена по телу нема се шта рећи, она ће нестати. Али, ако човек зна своје истинско име, он ће такође схватити име Истине.

119

Ово је 3. посланица св. Антонија Великог (251-356).

163

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Докле год се борио са анђелом током ноћи, Јаков је био назван Јаков, али када је свануло, он је назван „Израиљ“, што значи „ум који види Бога“ (1Мој. 3224-32). Верујем да вам није непознато да непријатељ врлине увек сплеткари и кује завере против истине. Зато Бог није посетио своју творевину само једном, него су се од стварања света неки припремили да дођу до Творца кроз Закон његовог обећања, учећи из тога како да се на исправан начин клањају свом Творцу. Али због велике слабости, тежине тела и разумевања према злу, Закон обећања је охладнео и моћи ума су се истрошиле. Зато они нису били способни да спознају себе онаквима какви су створени, наиме, као вечну суштину која не ишчезава са телом, али се ипак не може ослободити кроз сопствену праведност. Зато им је Бог у свом милосрђу помогао са Законом Писма, како би их научио да се клањају Оцу на правилан начин, јер Бог је један и духовна суштина такође постоји кроз јединство. Нека вам ова реч буде јасна, моји вољени, да сви који нису у миру навлаче борбе на себе и сами су осуда за себе. Али, Творац је видео да је њихова рана била велика и да јој је била потребна нега. Онај ко је и сам њихов Творац и Исцелитељ, Исус, послао је зато пред собом претходнике. Не оклевам да кажем да је Мојсије, који нам је дао Закон, један од њих, и да је исти Дух који је био у Мојсију дејствовао у скупу светих кад су се они сви молили за јединородног Сина Божијег. Јован је такође један од његових претходника „јер пророци и Закон су били до Јована и Царство Божије трпи насиље и насилници га одузимају на силу“ (Мт. 1112-13; Лк. 1616).120 Они којима је подарен Свети Дух су схватили да нико од оних који су створени не може да излечи ову велику рану, него само доброта Божија, односно његов јединородни Син којег је он послао као спасење читавом свету. Пошто је он Велики исцелитељ који може да излечи ову велику рану, они су се молили Богу. У свом милосрђу и за спасење свих нас „Отац творевине није поштедео свог јединородног Сина, него га је предао за наше грехове (Рим. 832; Гал. 14). Он је био понижен за наша безакоња и његовим ранама ми смо исцељени (Иса. 535)“. Кроз реч своје силе сакупио нас је из свих земаља, од једног краја земље до другог, васкрсавајући наша срца са земље и учећи нас да смо делови тела једни другима. Преклињем вас, моји вољени у Господу, да разумете ово што је написано, пошто је ово заповест Господња. Заиста је дивно за нас да размишљамо о телу које је Исус преузео за наше добро. „Он је постао као ми у свему, осим у греху“ (Јев. 415). Зато треба да се ослободимо од греха за његов долазак да би нас учинио мудрима кроз своје незнање, да би нас обогатио кроз своје сиромаштво (2Кор. 89) и оснажио нас кроз своју слабост, и да би нас васкрсао све кад уништи онога који има власт смрти (Јев. 214). Зато ми можемо престати да дозивамо Исуса због тела и да се бринемо за тело, јер нам Исусов долазак већ помаже у служењу добру, док не прогнамо сво зло. Тада ће нам Исус рећи: „Од сада вас не називам слугама, него браћом“ (Јн. 1515). Када је требало да апостоли приме Духа увојења и усиновљења, Свети Дух их је научио да се правилно клањају Богу Оцу. Али што се тиче мене, бедног заробљеника у Христу, ово доба до ког смо стигли је време радости, а такође и туге и суза, јер постоје многи из нашег нараштаја „који су се обукли у одећу побожности, а силе су се њене одрекли“ (2Тим. 35). Радујем се због оних који су се припремили да буду ослобођени кроз долазак Исусов, али тугујем за онима који говоре у име Исуса, а поступају према вољи сопствених срца и тела. Над онима који сматрају да има још доста времена, које су њихова срца изневерила и који су свукли одећу побожности и постали као звери, ја плачем. Запамтите да је за њих долазак Исусов осуда. Стих из Мт. 1112 је, уз консултацију „Теолошког речника Новог завета“ који је издао Герхард Кител (Gerhard Kittel), преведен да гласи: „Јер Пророци и Закон су били до Јована и Царство Божије трпи насиље и насилници га одузимају на силу“. Уз консултовање овог речника, постоји могућност да се овај стих преведе речима: „...Царство Божије долази у сили и силни га задобијају“, али тај или другачији превод не дозвољава енглески текст посланице. 120

164

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Али ви, моји вољени у Господу, познајте себе да бисте могли познати ово време и да бисте били спремни да се принесете Богу као угодна жртва. Заиста, моји вољени, пишем вам као мудрима (1Кор. 1015), који су способни да познају себе и који су у стању да разумеју шта је написано. Знам да онај који познаје себе, познаје Бога и његов план спасења за оне које је створио. Нека вам ова реч буде јасна: да не гајим телесну љубав према вама, него љубав побожности, јер Бог „је прослављен у заједници светих“ (Пс. 897 LXX). Ви лично, док још имамо некога да се моли за нас, будите спремни да се „ватра коју је Исус дошао да баци на земљу“ распали такође и у вашим срцима, да бисте могли напрегнути своја срца и своје моћи да разликујете добро и зло, десно и лево, вечно и оно што је пролазно. Пошто Исус зна да се моћ ђавола налази у стварима овога света, он саветује своје ученике: „Не сабирајте себи блага на земљи“ (Мт. 619) и „не брините се за сутра, јер сутра ће се бринути за себе“ (Мт. 634). Заиста, моји вољени, када је мирно сви капетани се горде, али када су жестоки ветрови, истинска вештина капетана постаје очигледна. Зато, познајте време у којем се налазите. А што се тиче премало речи о слободи, постоји много тога што вам треба бити речено, али „ако се пружи прилика мудроме, он ће бити још мудрији“ (ПСол. 99 LXX). Поздрављам вас све, од најмањег до највећег (Дап. 810).

Додатак 13: Демони и судбина немају власт над онима који верују у Бога (Лактанције) 15. Када121 је број људи почео да се повећава, Бог је по свом промислу, да не би ђаво, коме је он од почетка дао власт над земљом, помоћу своје довитљивости искварио или уништио људска бића као што је то и урадио на почетку, Бог је, дакле, послао анђеле за заштиту и исправљање људске расе, и будући да им је дао слободну вољу, изнад свега Бог им је заповедио да се не оскрнаве заразом са земље и тако изгубе достојанство и суштину своје небеске природе. Бог им је јасно забранио да чине оно што је знао да ће они чинити, да они не би могли да гаје наду за опроштајем и помиловањем. Стога, док су они боравили међу људским бићима, ђаво, тај најлукавији владар овога света (2Кор. 44), самим својим присуством и присношћу са њима, постепено их је завео ка пороцима и оскрнавио их помоћу полног односа са женама. Затим, пошто нису били примљени на Небеса због грехова у које су потонули, они су пали на земљу. Тако је ђаво учинио да они уместо да буду анђели, постану његове марионете и слуге. Али они који су били рођени од њих, пошто нису били нити анђели нити људи, него им је природа била измешана и били су негде у средини, они нису примљени у пакао, као што ни њихови очеви нису били примљени на Небеса. Тако је дошло до тога да постоје две врсте демона: једни су са Небеса, а други са земље. Ови последњи су „нечисти духови“, они су творци свих зала која су учињена и исти ђаво је њихов принц. На основу овога Трисмегист 122 га назива владарем демона. Али грамаријанци123 кажу да се они називају демони зато што су вешти у многим стварима и знају многе ствари, пошто они мисле да су ови демони богови. Заиста, демони су упознати са многим догађајима будућности, али не са свима, пошто им није дозвољено да у потпуности знају намеру и план Божији и због тога су се навикли да прилагоде и разводне своје одговоре да буду двосмислени и неодређени. Древни песници знају да су ово демони и тако их и описују. Тако, Хесиод говори: „Ово су демони по вољи Зевсовој, добри, који живе на земљи, чувари смртних људи“. Ово је одељак из Лактанцијевог дела „Божанска начела“ (књига 2, поглавља 15-17). Лактанције је био учитељ реторике и хришћански апологета. Током ренесансе је називан „Хришћански Цицерон“. 122 Хермес Трисмегист је назив за аутора списа грчко-египатске мудрости. Из ове литературе, спис са називом „Асклепије“ описује како уз помоћ магије заробити душе демона или анђела у кипове, да би они могли причати и прорицати. 123 Александријски грамаријанци су се бавили исправљањем класичне грчке литературе. 121

165

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

И то је речено из овог разлога: због тога што их је Бог послао као заштитнике људског рода, а и они сами такође, иако уништавају људска бића, ипак желе да се приказују као њихови заштитници, да би се људи клањали њима, а да се не би клањали Богу. Философи такође расправљају на тему ових бића. Платон је чак покушао да објасни њихове природе у свом делу „Гозба“, а и Сократ је рекао да је демон био стално око њега, демон који се везао за њега још од кад је био дечак, по чијој вољи и упутствима је он водио свој живот. Вештина и моћ мага у потпуности се састоји од дејства и утицаја ових. Маги их призову и они заведу људско чуло вида својим обмањивим илузијама, тако да људи не виде оне ствари које постоје и мисле да виде оне ствари које не постоје. Ови искварени и одбачени духови, како их ја називам, тумарају читавим светом и у уништавању људских бића проналазе утеху за сопствену пропаст. Зато су свако место испунили замкама, лукавствима, преварама и заблудама. Јер, они се прилепљују појединцима и заузимају читаве куће од врата до врата и преузимају на себе назив гении, јер овом речју они преводе реч „демони“ на латински језик. Људи њих благосиљају у својим кућама, њима они сваки дан изливају и расипају вино за жртве ливенице и клањају се мудрим демонима као боговима земље и као онима који одвраћају она зла која сами ти демони изазивају и подваљују. И они, пошто су то нематеријални духови и не могу се додирнути, неприметно продиру у тела људи и тајно делују у њиховим унутрашњим органима. Они кваре здравље, убрзавају болести, застрашују њихове душе са сновима, муче њихове умове душевним болестима, да би уз помоћ ових зала могли да приморају људе да потраже помоћ од самих демона. 16. И природа свих ових превара је неприметна онима у којима нема истине. Они мисле да им ови демони доносе бољитак када престану да им чине нажао, док у ствари они и немају другу моћ осим да шкоде и повређују. Неко може случајно рећи да им се због тога треба клањати, да не би наносили зло, пошто они имају моћ да наносе зло. Они заиста наносе зло, али само онима који се њих плаше, које моћна и узвишена рука Божија не штити, који нису посвећени у свету тајну истине, али се ти демони плаше праведних, то јест, оних који се клањају Богу, чије име када се призове, демони напуштају тела оних који су запоседнути. Јер, будући ишибани њиховим речима као бичевима, они не само да признају да су демони, него чак и изговарају своја сопствена имена – она која се обожавају у многобожачким храмовима – а ово они обично чине у присуству својих верника и јасно је да се ово не дешава на срамоту религије, него на срамоту њихове сопствене части, зато што не могу да лажу Бога који их је истерао, нити могу да лажу праведнике, чији глас њих мучи. Зато често, након што испусте велике урлике, они јаучу и вичу да су истучени и да су запаљени и да су стигли до тачке изласка. Ето колику моћ имају знање о Богу и праведност! Зато, кога они могу да повреде сем оних које држе у својој моћи? Укратко, Хермес потврђује да они који су познали Бога, не само што су сигурни од напада демона, него да они чак и нису ограничени судбином. „Једина заштита“, он каже, „јесте побожност, јер над побожном особом ни зли демон, ни судбина, немају било какву моћ, пошто Бог избавља побожну особу од сваког зла, јер једна и једина добра ствар међу људским бићима је побожност“. А шта је побожност, он сведочи на другом месту, овим речима: „Побожност је знање о Богу“. Такође, његов ученик Асклепије потпуније изражава исту мисао у оној лепој расправи коју је писао краљу. Сваки од њих, заиста, потврђује да су демони непријатељи и мучитељи људских бића и због овога их Трисмегист назива „зли анђели“ и далеко од тога да није знао како су они били небеска бића која су искварена, па су постала овоземаљска. 17. Ови су изумели астрологију и предсказивање и врачање, и она извођења која се називају прорицања у светилиштима, и призивања мртвих и магијско лукавство и свако зло које поред ових ти људи врше, јавно или тајно. Сада, све ове ствари су лажне по себи, као што еритрејска сибила124 потврђује када каже следеће: „Јер, све ове ствари су погрешне, за којима будаласти људи трагају дан за даном“. 124

Еритрејска сибила је била пророчица у Аполоновом пророчишту у Малој Азији.

166

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Додатак 14: Порекло Аријеве јереси (Бл. Теодорит Кирски) Након125 збацивања злих и безбожних тирана Максенција, Максимина и Ликинија, талас који су ови рушитељи као урагани подигли, тихо је утонуо у починак. Вихори и вртлози су угушени и Црква је од тада почела да живи у миру и спокојству. Ово је њој подарио Константин, владар који заслужује сваку похвалу, чији позив, као и позив божанских апостола, није био од људи, нити преко човека, него са Неба. Он је донео законе који су забрањивали жртвовање идолима и који су наређивали да цркве буду подизане. Он је поставио хришћане за управитеље провинција, заповедио је да се указује част свештеницима, претећи смрћу онима који се усуде да их увреде. Неки управитељи су обновили цркве које су биле порушене, други су подигли нове, још пространије и величанственије. Од тада је за нас све било срећа и радост, док су наши непријатељи били савладани мраком и очајањем. Храмови идола су били затворени, а често су вршена окупљања и прослављани празници у црквама. Али ђаво, пун сваке зависти и злобе, уништитељ човечанства, није могао да поднесе призор Цркве која плови на повољним ветровима и покренуо је тајне и зле планове са жељом да потопи брод којим је управљао Творац и Господ универзума. Када је почео да схвата да је грешка Грка (тј. многобоштво) постала свима очигледна, да су многобројни трикови демона откривени и да се већи број људи клањао Творцу, уместо да обожава, као што је то било раније, творевину, он се није усудио да поведе отворени рат против нашег Бога и Спаситеља, али нашавши неке који су, иако удостојени хришћанског имена, били и даље робови амбиције и сујете, од њих је направио подобна оруђа за извршење својих намера и помоћу њих је и друге повукао назад у њихову стару грешку, додуше, не на стари начин, успостављањем клањања творевини, него доводећи до тога да Творац који је све створио буде сведен на исти ниво са творевином. Сада ћу наставити са причом где и на који начин је посејао овај кукољ. Александрија је огроман и густо насељен град, којем је поверена управа не само над Египтом, него и над суседним земљама, Тиваидом и Либијом. Након што је Петар, победеносни борац и шампион вере, током владања горепоменутих безбожних тирана задобио венац мучеништва, Црквом у Александрији је кратко време руководио Ахила. Њега је наследио Александар, који се доказао као племенити бранитељ јеванђелских учења. У то време је Арије, који је био уписан на листу свештенства и коме је било поверено излагање Светих писама, постао плен напада љубоморе када је видео да је првосвештеничка управа предата Александру. Подбоден овом страшћу он је тражио прилике за расправу и сукоб, и иако је приметио да Александрово беспрекорно понашање онемогућава изношење било какве оптужбе против њега, завист му није дозвољавала да се смири. У њему је непријатељ истине препознао оруђе којим би ускомешао и подигао бесне таласе на Цркву и убедио га је да се супротстави Александровом апостолском учењу. Док је патријарх, у покорности Светим писмима, учио да је Син једнак по достојанству са Оцем и да је исте суштине са Оцем који га је родио, Арије је, у отвореном противречењу истини, тврдио да је Син Божији само створење или створено биће, додајући познату изјаву: „Постојало је време када њега није било“ другим тврдњама о којима се може сазнати из његових сопствених списа. Он је поучавао ову погрешну науку истрајно, не само у цркви, него и на главним састанцима и скуповима, и чак је ишао од куће до куће, трудећи се да људе претвори у робове своје грешке. Александар, који је био чврсто привржен учењима апостола, прво је покушао опоменама и саветима да га увери да греши, али када је видео да се прави луд и да јавно објављује своју безбожност, он га је свргао са положаја свештеника, јер је знао да закон Божији јасно објављује: „Ако те твоје десно око саблажњава, ископај га и баци од себе“ (Мт. 529; 189; Мк. 943).

125

Ово је део „Историје Цркве“ (1. књига, 1. поглавље) бл. Теодорита Кирског.

167

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Додатак 15: Злато и сребро су по својој природи једнаки са земљом (Тертулијан) 5. Злато126 и сребро, главни материјални узроци земаљске раскоши, у сваком случају морају бити једнаки по природи са ониме из чега су настали, то јест, они морају бити земља, а јасно је да је земља сама по себи много узвишенија од њих, будући да, тек након што је произведен кроз робијашки рад пун суза у опасним лабораторијама проклињаних рудника, и тамо напуштајући за собом у ватри своје име „земља“, они тако, као бегунац из рудника, прелазе од мучења ка украсима, од казни ка улепшавању, од срамоте ка частима. Али, гвожђе и месинг и други мање вредни материјали поседују једнак положај са сребром и златом и због свог порекла из земље и због процеса пречишћавања топљењем, тако да би се, у погледу природе, садржај злата и сребра могао оценити да није ни за трунчицу племенитији од њиховог. Али, ако се на основу корисности доноси закључак о слави сребра и злата, зашто би се они сматрали као вреднији? Месинг и гвожђе их превазилазе, и њихова корисност је тако уређена од стране Творца, да они не само што по себи испуњавају улоге које су много бројније и много битније за људске послове, него такође служе као замене сребру и злату, помоћу своје сопствене снаге, служећи оправданијим циљевима. Јер, не само да се прстење прави од гвожђа, него сећање из старине и даље чува славу извесног посуђа за јело и пиће које је направљено од месинга. Нека лудо изобиље сребра и злата погледа на то, јер од сребра и злата могу да се праве посуде чак и за нижу употребу. У сваком случају, нити се њива оре помоћу злата, нити сребро причвршћује брод да се не радпадне. Ни једна мотика не зарања златну ивицу у земљу. Нема ексера који забада сребрни шиљак у даску. Нисам поменуо чињеницу да потребе нашег целокупног живота зависе од гвожђа и месинга, док сами они скупоцени материјали захтевају и да буду ископани из рудника и да би се ставили у било какву употребу захтевају процес топљења и беспомоћни су без радне снаге гвожђа и месинга. Зато већ сада морамо просудити да ли сребру и злату треба да припадне тако велико достојанство, пошто они имају предност над материјалима који су им сродни у погледу порекла, али су способнији и моћнији од њих када је корисност у питању. 6. Али, одмах након овога, шта да кажем у вези драгог камења које се такмичи са златом у охолости, ако не то да су мали белутци и каменчићи и ситнице делови једне и исте земље, али опет нису потребни када се полажу темељи или када се дижу зидови који деле суседне грађевине, нити се на њих може ослонити надвратник или забат, и они не чине да кров буде збијен. Једина „грађевина“ коју знају да подигну је бесмислена женска гордост, зато што захтевају полагано трљање да би могли засијати и вешто направљену основу да би показали своју предност и обазриво бушење да би могли висити и зато што они заједно са златом помажу у блудном завођењу. Али, без обзира из ког разлога се они ваде из Британског или Индијског мора, то је врста шкољке – не кажем острига или морски пуж – која није пријатнија по укусу чак ни од велике шкољке. Јер, хоћу да додам да знам за шкољке које су слатки морски плодови. Али, ако та туђинска шкољка пати од некаког унутрашњег чира, то би трабало више да се сматра као мана, него као њена лепота, и иако се назива „бисер“, ипак се под тим мора разумети нешто друго, а не нека тврда округла рибља израслина. Неки кажу, такође, да је драго камење одбачено и отпало са чела змајева, баш као што и у мозговима риба постоји некаква камена материја. Ово је такође оно што недостаје жени хришћанки, да би могла да се улепша уз змијину помоћ! Хоће ли она на овај начин петом згазити ђаволову главу (1Мој. 315), тако што на своју главу ставља или око свог врата гомила украсе које је узела са његове главе? 7. Само из њихове реткости и скривености све ове ствари добијају своју драж. Укратко, у областима у којима их природно има у изобиљу, оне немају велику вредност. Изобиље се увек према себи односи са ниподаштавањем. Постоје неки варвари код којих је, због тога што по природи поседују 126

Ово је одељак из Тертулијановог дела „О одевању жена“ (књига 1, поглавља 5-7).

168

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

обиље злата, уобичајено да се злочинци у затворским установама држе оковани у злато и да товаре злочинце богатством – што је више крив, теже је благо. Бар је тамо нађен успешан начин да се спречи љубав према злату! Такође смо видели у Риму да се племенитост драгог камења наших госпођа постидела у присуству Парћана и Миђана због презриве употребе овог накита од стране тих људи и њихових осталих земљака, зато што они обично не носе своје драго камење да би се хвалисали. Смарагди се налазе на њиховим каишевима и само мач који виси ниже њихових груди сведочи о ваљкастом камењу које краси дршку, и велики појединачни бисери на њиховим чизмама као да чезну да буду подигнути из блата! Укратко, ако не би требало украшавати онај део који није упадљив или се не може видети, онда код њих ништа није толико украшено као оно што не би требало украшавати, или они те делове чине упадљивим само због тога да би се могло истаћи да драго камење треба занемарити.

Додатак 16: Како је настало зло (Св. Атанасије Велики) 4,1: Пошто127 је напустила созерцавање о стварима које се тичу мисли и у потпуности користила неколико телесних сила, и пошто је била задовољна созерцавањем о телу, и видевши да је задовољство добро за њу, душа је била обманута и злоупотребила је име добра и замислила је да је задовољство сама суштина добра: то је баш као када се за човека који полуди и затражи мач да га употреби против свих на које наиђе претпостави да је овакво његово понашање потпуно разумно. 2: Али, пошто се заљубила у задовољство, почела је да га остварује на различите начине. Пошто је била по природи покретљива, иако се окренула од онога што је добро, ипак није изгубила своју покретљивост. Тако, она се креће не више у складу са врлином или тако да би видела Бога, него замишљајући лажне ствари она своју моћ користи на нов начин, злоупотребљавајући је као средство за долазак до задовољстава која је измислила, пошто је, на крају крајева, створена да има моћ над собом. 3: Јер, колико је способна са једне стране да се приклони ономе што је добро, толико је, са друге стране, способна да га одбаци, али у одбацивању добра, наравно, усваја мисао о ономе што је супротно добру, јер она не може у потпуности да престане са кретањем, пошто је, као што сам рекао, покретљива по природи. И знајући да поседује моћ над собом, она разуме да је способна да користи делове свог тела у оба правца, ка ономе што „јесте“ и постоји или ка ономе што „није“ и не постоји. 4: Али, добро је оно што „јесте“ и постоји, а зло је оно што „није“ и не постоји. Ониме што „јесте“, дакле, ја означавам оно што је добро, пошто оно има свој образац и обличје у Богу, који јесте и постоји. Али ониме што „није“, ја означавам оно што је зло, утолико што се оно састоји од лажне замисли која је настала у мислима људи. Јер, иако тело поседује очи да би гледало оно што је Бог створио и да би кроз потпуно складну творевину препознало Творца; и поседује уши да би слушало Божанска пророштва, живу реч Божију и закон Божији; и поседује руке да би пружало милостињу и да би их уздизало Богу у молитви; ипак душа, напуштајући размишљање о ономе што је добро и напуштајући кретање у области добра, лута и тумара и креће се ка ономе што је супротно добру. 5: Затим, узевши у обзир, као што сам раније рекао, и злоупотребљавајући своју моћ, она је схватила да може покретати делове тела и у супротном правцу такође. И тако, уместо да посматра оно што је Бог створио, она је скренула свој поглед ка пожудама, показујући да она има и ову моћ такође. И сматрала је да, због саме чињенице да се креће, она чува и одржава своје достојанство, и да не чини грех тиме што ради шта јој је воља, не знајући да је створена не само да се креће, него да се креће у правом смеру. Јер, због овога нас апостолске речи уверавају: „Све је дозвољено, али није све корисно“ (1Кор. 1023).

127

Ово је одељак из списа „Против многобожаца“ (део 1, поглавља 4-7) св. Атанасија Великог (296-373.).

169

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

5,1: Али дрскост људи, пошто се није обазирала на оно што је корисно и пристојно, него на оно шта је у стању да уради и за шта има могућност, почела је да чини оно супротно. На основу овога, покрећући њихове руке ка ономе што је супротно, навела их је да изврше убиство и одвела је њихов слух ка непослушности; и остале делове њихових тела ка прељуби, уместо ка законитом рађању деце; и језик, уместо истинитог говора, ка клевети и вређању и лажном сведочењу; и руке, опет, ка крађи и ударању својих ближњих; и чуло мириса ка многобројним врстама похотљивих мириса; и ноге да буду брзе да пролију крв; и стомак ка пијанству и незаситој прождрљивости. 2: Све ове ствари су дефект и грех за душу. Не постоји било шта што је њихов узрок, него је њихов узрок само одбацивање онога што је боље. То је као кад возач тркачких кола, након што је упрегао коње и поставио своја кола на тркачку стазу, не би обраћао пажњу на циљ ка којем треба да гони коње, него занемарујући ово, кад би једноставно гонио коње како може, или, другим речима, како жели, и кад би често терао кола у супротном смеру и ка онима који му наилазе у сусрет, а често ка стрмим местима, јурећи где год нагна себе брзином своје запреге, и кад би мислио да јурећи овако он није промашио циљ – јер он узима у обзир само кретање и не схвата да је прошао далеко од циља. Тако и душа такође, окренувши се од пута према Богу и гонећи делове тела изван онога што је исправно, или тачније, одводећи себе заједно са њима својим сопственим делима и гресима, наноси себи штету, не видећи да је застранила са пута и да је скренула од циља истине, на који је човек који носи Христа, благословени апостол Павле, гледао када је рекао: „И трчим према циљу ради награде високог призвања Исуса Христа“ (Фил. 314), тако да свети човек, учинивши добро својим циљем, никад није учинио оно што је зло. 6,1: Сада, извесни Грци, пошто су скренули са правог пута и нису спознали Христа, приписали су злу самостално и независно постојање. Овиме су начинили двоструку грешку: или поричу да је Тварац створио све, ако зло поседује независан извор живота и постојање из себе, или опет, ако тврде да је Бог створио све, онда морају неминовно признати да је створио и зло такође, пошто зло, по њима, спада међу оно што постоји. 2: Али, ово се показује као немогуће и неприхватљиво. Јер, зло није настало из добра, нити је у њему, нити је оно последица добра, пошто у том случају добро не би било добро, пошто би било помешане природе или би било узрок зла. 3: Али секташи, који су отпали од учења Цркве и који су доживели бродолом када је вера у питању (1Тим. 119), такође погрешно мисле да зло поседује независно постојање. Oни својевољно замишљају другог бога, поред оног који је један и истински, који је Отац Господа нашег Исуса Христа, и замишљају да тај бог није створен, али да је творац зла и да је главни када је зло у питању и да је, такође, створио све што је створено. Али, тврдње ових људи и сам извор њихових лудих замисли лако је побијати, не само из божанског Светог писма, него такође и уз помоћ људске моћи схватања. 4: Да почнемо са ониме што наш Господ и Спаситељ Исус Христос говори у сопственим јеванђељима, потврђујући речи Мојсијеве: „Господ Бог је један“ (Мк. 1229) и „Захваљујем ти Оче, Господе неба и земље“ (Мт. 1125). Али ако је Бог један, а у исто време Господар неба и земље, како може постојати други бог поред њега? Или где ће бити место за тог бога за којег претпостављају да постоји, ако једини истинити Бог испуњава све ствари и сваки простор неба и земље? Или како може постојати други творац онога чега је, по Спаситељевим речима, Бог и Отац Христов сам Господар? 5: Сем, ако они заиста не говоре да постоји, да тако кажемо, равнотежа и зли бог који може победити доброг Бога. Али ако они кажу ово, примети у какву се јаму безбожности спуштају. Јер, када су снаге једнаке, не може изаћи на видело који је надмоћнији и бољи. Ако један постоји без обзира што други то не жели, обојица су једнако јаки и једнако слаби. Они су једнако јаки због тога што је само постојање било којег од њих пораз воље оног другог. Једнако су слаби због тога што је оно што се дешава супротно њиховој вољи и ономе што желе, јер ако добри Бог постоји упркос злом богу, зли бог постоји једнако упркос добром. 7,1: Они су нарочито изложени следећем одговору: ако су видљиве ствари дело злог бога, шта је дело доброг Бога? Јер, ништа се не може видети осим онога што је Творац створио. Или где је онда 170

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

доказ да добри Бог уопште постоји, ако не постоје његова дела по којима би се могао препознати? Јер, по делима се Творац препознаје. 2: Или, како могу постојати два начела и праузрока који су супротни један другоме, или шта је оно што их раздаја да би они постојали одвојено? Јер, њима је немогуће да постоје заједно, зато што разорно делују једно на друго. Исто, једно не може бити укључено у друго, пошто им природе нису помешане и различите су и супротне. У складу са тим, оно што их раздваја очигледно мора бити треће природе, па и оно само мора бити Бог. Али, какве природе ће ово нешто треће бити? Добре или зле? Биће немогуће утврдити ово, јер оно не може бити природе која садржи и једно и друго. 3: Тако, пошто је ова њихова маштарија неупотребљива, мора се обелоданити истина богословља Цркве, а то је да зло није од почетка било са Богом или у Богу, нити поседује било какво независно постојање, него да су људи, не извршавајући обавезу у погледу добра, почели су да маштају и измишљају за себе оно што није постојало, према свом сопственом задовољству. 4: Јер, као када човек, док Сунце сија и цела земља је обасјана његовом светлошћу, чврсто затвори очи и замишља таму тамо где тама не постоји, па онда слепо тумара као да је у тами, често падајући и залазећи по врлетним местима, док мисли да је тама и да нема светлости – јер, замишљајући оно што види, он не види уопште – тако исто је човекова душа, чврсто затварајући своје очи, помоћу којих може видети Бога, замислила зло за себе и крећући се у њему, док мисли да ради нешто, не зна да не ради ништа. Јер, она замишља оно што не постоји и не пребива у својој првобитној природи, него је оно што је она очигледно производ њеног сопственог расула. 5: Јер, она је створена да види Бога и да буде обасјана њиме, али је по својој вољи уместо Бога тражила искварене ствари и таму, као што Свети Дух каже негде у списима: „Бог је створио човека исправног, али су они трагали за свакаквим измишљотинама“ (Проп. 729). Тако се онда десило да су људи од почетка открили и изумели и замислили зло за себе.

Додатак 17: Посланица старцу Павлу о трајању људског живота (Бл. Јероним) 1. Краткотрајност128 људског живота је казна за људски грех, a чак и чињеница да смрт непрестано преузима тек рођену децу чим угледају светлост дана доказује да времена непрекидно тону у све дубљу поквареност и порочност. Јер, када је први земљорадник из Раја заплетен од стране змије њеним лукавим свезама и када је као последица тога био приморан да се пресели на земљу, иако се његово бесмртно стање променило у смртно, ипак је пресуда људског проклетства одложена за деветсто година, или чак и више, што је толико дуг период да се може назвати друга бесмртност. Након тога је грех постепено постајао све отровнији и заразнији, све док безбожност дивова (1Мој. 64) није довела до пропасти читавог света. Затим, када је свет очишћен крштењем потопом – ако то могу назвати тако – људски живот је сажет у кратко трајање, односно кратак распон. Па ипак, чак и ово смо скоро потпуно протраћили и упропастили, зато што се непрестано наша злоба бори против Божијих намера. Јер, колико је мало оних који су премашили стоту годину или оних који је премашују, а не жале због овога, према ономе што нам Свето писмо сведочи у књизи Псалама: „Дана година наших свега има до седамдесет година, а у јачега осамдесет година, и сам је цвет њихов мука и невоља“ (Пс. 9010). 2. Зашто су, ти би могао питати, ове уводне мисли тако удаљене и из толико далеких и давних времена, да се против њих може употребити Хорацијева духовитост, која гласи: „Натраг ка јајима која је Леда излегла за Зевса, песник је вољан да уђе у траг Тројанском рату“?129 Ово је 10. посланица бл. Јеронима. Посланица је највероватније из 374. године. Зевс је посетио Леду у облику лабуда и она је донела на свет два јајета. Из једног су изашли Диоскури, заштитници морнара (видети Дап. 2811), а из другог Јелена, која је била повод Тројанског рата, тако да би се наведена Хорацијева духовитост могла упоредити са нашом изреком „Од Кулина бана“. 128 129

171

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Увод је такав једноставно због тога да бих могао описати одговарајућим речима твоју велику старост и седу главу, да је бела као Христова (От. 114). Јер види, стота округла година већ прелази преко тебе, и увек држећи заповести Господње у приликама твог садашњег живота, ти већ мислиш на блаженство онога што ће доћи. Твоје очи су бистре и поглед ти је оштар. Твоје корачање је стабилно. Твој слух је добар. Твоји зуби су бели. Твој глас је мелодичан. Твоје тело је чврсто и пуно животне снаге. Твоји румени образи противрече твојој седој коси. Твоја снага није онаква каква је код људи твога доба. Године које пролазе нису, као што их често видимо да чине, ослабиле твоје памћење. Хладноћа твоје крви није отупела твој разум, који је истовремено ватрен и будан. Твоје лице се није наборало и чело ти се није избраздало. На крају, дрхтавица није обузела твоју руку, нити је проузроковала да се она креће кривом путањом преко воска на којем пишеш. У твојој свежини Господ нам показује васкрсење које треба да задобијемо, тако да, док у другима који помало умиру док су још живи ми препознајемо последицу греха, у твом случају приписујемо праведности то што и даље живиш у младости у добу за које би требало да је она страна. И, иако видимо сличну крепкост и здравље тела у многима, међу којима има чак и грешника, у њиховом случају то је дозвола ђаволу да их води у грех, док је у твом случају то дар Божији да би се радовао. 3. Цицерон, у свом сјајном говору у корист Флака, описује ученост Грка као „природну лакомисленост и усавршену сујетност“. Знамо да су њихови најспособнији учени људи примали новац да у беседама изговарају хвалоспеве њиховим краљевима или принчевима. Пратећи њихов пример, ја постављам цену за моју похвалу. И немој мислити да је мој захтев ситница. Од тебе се тражи да ми даш бисер из јеванђеља (Мт. 1346), „речи Господње“, „речи чисте управо као сребро које је извађено из земље и проверено и пречишћено седам пута у ватри“ (Пс. 117 Lat). Mислим на Фортунацијанова тумачења и – због извештаја о гонитељима – „Историју“ Аурелија Виктора, а са овима и Новацијанове посланице да бисмо, изучивши отров који је смешао овај расколник, ми могли са још већим уживањем пити противотров који нам је обезбедио свети мученик Кипријан. У међувремену сам ти послао, да тако кажем, старом Павлу сам послао Павла још старијег.130 Било ми је веома тешко да поједноставим свој говор. Али, овако или онако, иако га напуниш водом, крчаг задржава мирис који је задобио када је први пут употребљаван. Ако будеш задовољан мојим ситним поклоном, имам код себе и друге који ће, ако Свети Дух буде дисао благонаклоно, запловити преко мора ка теби са сваком врстом трговачке робе са истока.

Додатак 18: Посланица цара Константина Макарију Јерусалимском у вези базилике (Бл. Теодорит Кирски) Константин, победоносни и велики, Макарију131 Благодат нашег Спаситеља је толико величанствена, тако да нема прикладних речи које би изразиле садашњу дивоту. Чињеница да је историјски споменик његових најсветијих страдања остао скривен под земљом током толико дуго година, све до времена када је, након смрти онога ко је био заједнички непријатељ свима, било одређено да обасја своје ослобођене слуге, превазилази све друге предмете дивљења. Да се сви мудраци из читавог света сакупе на једно место како би се потрудили да нађу начин на који би се достојно изразили о овоме, не би му се приближили ни бескрајно далеко. Јер, ово чудо онолико превазилази људску моћ веровања, колико су небеска бића по својој природи моћнија од људи. Зато је мој први и једини циљ, будући да се новим чудима вера у истину свакодневно 130 131

Послао му је житије св. Павла Тивејског, који је живео око 115 година (око 227-342.). Ово је одељак из „Историје Цркве“ (књига 1, поглавље 16) бл. Теодорита Кирског.

172

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

потврђује, да се и умови свих нас могу са више искрености посветити светом закону, разумно, ревносно и сложно. И мислим да је моја намера сада свима позната. Желим да ви, пре свега, будете сигурни да је моја најсилнија жеља да украсим са лепим грађевинама то освећено место, које сам по Божијој заповести ослободио од јарма гадног идола који га је притискао. Јер, од почетка га је Бог прогласио за свето и приказао га је као још светије када је изнео на светлост доказ и споменик страдања нашег Господа. Зато, имам поверења у вашу мудрост, да ћете предузети све неопходне мере не само да базилика надмаши све остале, него да њено целокупно уређење буде такво да ова грађевина буде несагледиво изнад најлепших грађевина у било ком граду у свету. Поверили смо у дужност нашем пријатељу Дракилијану, који врши службе најсјајнијег префекта провинције, да надзире рад подизања и украшавања зидова. Он је примио наше наређење да запосли раднике и занатлије, и да обезбеди све што будете сматрали да је потребно за градњу. Обавестите нас посланицом, након што преконтролишете градњу, за које стубове или скулптуре сматрате да ће најлепше украсити базилику, да би све што нас обавестите да је неопходно за градњу могло бити ту и допремљено из било ког дела света. Јер, од свих делова света, оно место које је најдивније треба да буде украшено у складу са својим достојанством. Желео бих да ми јавите своје мишљење о томе да ли свод базилике треба да буде обложен плочама или да буде украшен на неки други начин, јер ако ће бити поплочан, може бити и позлаћен. Ваша светост мора назначити горе поменутим службеницима, што је пре могуће, који радници и занатлије и која сума новца су потребни, и обавестите ме брзо, не само о стубовима и скулптурама, него и о поплочаном своду, ако одлучите да је ово најлепши метод градње. Нека вас Бог чува, вољени брате.

Додатак 19: О покајању (Св. Симеон Нови Богослов) Свето писмо132 нас је научило, мој духовни брате, да никад не треба да очајавамо због мноштва наших грехова, али не треба ни да се осмелимо и будемо самопоуздани због сигурности коју нам је пружило покајање, тако да онај који остане постојан не треба да се осмели, али и онај ко је пао не треба да изгуби наду. Уместо тога, и онај који је много згрешио мора бити охрабрен својим покајањем, и онај који је згрешио, али не прекомерно, не сме очекивати и надати се да једноставно кроз дела задобије опроштај за своје грехове, него он треба да покаже жаљење и кајање, не показујући ово својим речима или кроз уздржање од хране, нити кроз пијење само воде или спавање на поду и кроз навике сличне овима, него треба да изрази оно кајање које је створено расположењем душе и оно које је благословени Давид показао када је био окружен земаљским стварима и бригама овог живота. Јер, он је увек памтио и вагао у себи колико је добар и сажаљив Господ, којег је разљутио зато што је прекршио његове заповести и показао се као безобзиран према његовим многим и безбројним даровима и као незахвалан према његовој благодати. Тако – као што је и сам написао – увек је по цео дан био тужан (Пс. 386). Није према њему лоше поступала нека друга особа, него је он сам врло много жалостио и понижавао себе, рикао је због јадиковања свог срца (Пс 388), и све остало, што нас уче псалми које певамо сваки дан. Даље, Давид се понашао овако, иако је био краљ, одговоран да промишља о свом народу и да се брине за своју жену и своју децу и свој дом. А шта је са Манасијом (2Дн. 331-13)? И шта је са онима од касније, који ти, претпостављам, нису непознати? Мислим на Петра, главног међу апостолима, као и на цариника, лопова, блудницу, и – зашто дуго набрајати? – блудног сина који је протраћио очеву имовину са блудницама и цариницима. Каквим делима су ове особе добиле опроштај за своје грехе? Размисли! Да ли су то постигли постом, 132

Ово је 2. посланица св. Симеона Новог Богослова (949-1022.).

173

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

или бдењима, спавањем на поду, или лишивши себе својих имања у корист оних који су у беди, или неким другим напорним делом које се врши помоћу тела? Засигурно не, него је то извршено једноставно покајањем и сузама које су потекле из срца и тиме што су били осуђени од своје савести. Јер, свако од њих је дошао до свести о сопственим греховима, и осудивши себе и јадикујући свим својим срцем, они су задобили опроштај за своје преступе, и сада се ово такође остварује у свима нама који искрено и ревносно доспемо, помоћу покајања и суза, до Христа нашег Господа. И наш добри Господ који воли људски род није затворио пред нама своје чисто срце препуно човекољубља, и никада неће учинити нешто такво, јер се опроштај грехова не дарује делима Закона, да се људи не би гордили (Гал. 216, Еф. 29), него се дарује Божијом љубављу према људском роду и његовом благодаћу. Али оно што се жели није само ово, него да ми више не паднемо у исте ове грехове, нити да се као пас враћамо на своју бљувотину (2Пт. 222; ПСол. 2611). Немогуће је сачувати се од овога, сем ако заиста и са сваком ревношћу не обезбедимо себи чуваре и помоћнике, а ми сами ставимо духовни оклоп, који ће нам омогућити да пружимо отпор нашим непријатељима и противницима (Еф. 613). Јер, ми смо били освојени од стране нашег непријатеља, робовали смо својим задовољствима, и кроз наше страсти смо постали и поданици који су плаћали данак, и постали смо везани уговором за непријатеља. Зато је потпуно природно да смо одвучени и сједињени са таквим страстима, задовољствима и жељама, и као робови, на силу потчињени и у бедном положају, ми смо одведени у службу и ропство нашем противнику и непријатељу, и ми смо напустили наше робовање Христу Господу, и показали смо се као људи који су прекршили његове заповести и нису испунили своје завете са њим. Да се ово ипак не би поново десило са нама, хајде да задобијемо за себе помоћника и саборца против сваког непријатеља који нас напада, као што нас упућује богонадахнуто Свето писмо: „Зато сам усмерио свој живот у складу са свим твојим заповестима, замрзео сам сваки лажни пут“ (Пс. 119128 LXX). И наспрам памћења срамних помисли, хајде да поставимо памћење Бога и Страшног суда који улива страхопоштовање, и памћење тих неподношљивих мука. Наспрам лењости поставимо ревност и озбиљност. Наспрам прождрљивости и халапљивости – пост. Наспрам љубави према задовољству – самоконтролу. Уместо да пијемо много, хајде да пијемо само мало. Наспрам распаљивања телесних пожуда хајде да поставимо размишљање о вечном огњу и упорност у молитвама Богу заједно са бдењима и чежњом. Јер, ако се овако будемо понашали према свакој страсти – не желим да будем преопширан набрајајући све – и ако наспрам сваке страсти поставимо њој супротну врлину, ми ћемо на тај начин бити заштићени са свих страна као да нас штите војници, и успећемо да се сачувамо неповређени и без рана, зато што је само искорењивање злих навика и непристојних дела и поступака (претпостављајући да је могуће досегнути ово без тешкоћа и напора) довољно за спасење оних који се кају. Као додатак овоме, ми смо записали за Вас, као кратак подсетник, ствари које треба да чините и да их се држите, а то је следеће: Када се прославља Божанска Тајна (односно св. литургија), морате изаћи из цркве када излазе они који су катихумени, по речима свештеника или ђакона (који каже: „Ви који сте оглашени изађите“). Међутим, немојте отићи, нити ступајте у разговор са било киме, него станите у припрати пред вратима и присећајте се својих грехова и оплакујте их. Затим, након уздизања светих тајни, поново уђите унутра. Увече након повечерја отиђите негде сами и изговорите трисвето, 50. псалам, „Господе помилуј“ педесет пута, „Господе, опрости ми грешном“ педесет пута (Лк. 1813), затим 6. псалам: „Господе, немој ме прекоревати у својој јарости“, затим „Господе, опрости ми шта год сам сагрешио делом, речју и мишљу“ педесет пута и учините двадесет пет метанија. Средом и петком се уздржавајте од меса, сира, јаја, вина и рибе, али ако ово допринесе да будете снуждени и потиштени, узмите рибу и вино, али умерено. Током апостолског и божићног поста уздржавајте се меса, сира и јаја, а остало узимајте умерено. И удвостручите молитву, то јест, раније 174

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

одређене псалме и метаније. Током великог поста средом и петком немојте узимати вино, уље, нити рибу, а осталим данима умртвљујте своје тело и поробљавајте га уздржавањем и вежбањем у строгости онолико колико Ваш природни телесни склоп дозвољава, као што и приличи хришћанима који желе да буду спасени, а такође током овог времена удвостручите молитву на исти начин на који је то раније одређено. Треба да се уздржавате од божанских дарова који уливају страхопоштовање, мислим на пречисто тело и крв нашег Господара и Господа Исуса Христа (саветујем Вам такође да се уздржавате чак и од његовог благословеног хлеба, такозване нафоре), док не доведете своју вољу у непромењиву позицију насупрот ружним делима греха, и док не задобијете карактер које се неће окренути од добра и који савршено господари мржњом према греху. Када приметите да сте на овај начин ступили у то стање, тада, брате, приближите се са непоколебљивом вером, не као да ћете окусити обичан хлеб и вино, него као да ћете управо примити Божије тело и крв, заиста Бога лично. И тако ћете примити удео у његовој слави и задобићете очишћење кроз Христово тело и крв и даће Вам се потпуни опроштај за Ваше сопствене грехе, и имаћете вечни живот у себи и постаћете син светлости и дана (1Сол. 55). Али, ако прво не постанете овакви, пре примања Христа, онда ће демони, мрзећи Вас још више као онога ко презире Бога, приметити да се недостојни приближавате и жестоко ће се усмерити на Вас. Сурвавши Вас немилосрдно у каљугу развратности, они ће Вас касније одбацити, а Ви ћете уместо хришћанина постати убица Христа, и бићете осуђени са онима који су га разапели, као што Павле говори: „Онај ко једе и пије Господње тело и крв недостојно, биће крив за скрнављење Господњег тела и крви“ (1Кор. 1127-29). Тако, ово су све заповести које Вам дајемо, из страха да Вас не преоптеретимо, али ако им Ви сами нешто додате, имаћете од тога користи и осигураћете за себе добра која ће доћи. Јер, ми не пишемо да Вам заповедимо да чините ствари наведене изнад као да оне дарују очишћење душе и опроштај грехова, него да их посматрате као ствари које Вас доводе до сећања на сопствене грехове. Јер, не бисмо чак ни писали ове ствари Вашој Милости, да мислимо да нисте тужни, него бисмо од Вас захтевали само искорењивање злих навика и најсрамнијих дела и поступака. Али Вас преклињемо да ово држите, и ако можете да држите то без тешкоће и муке, бићемо задовољни само овиме и неће бити потребе за било чиме што је више од овога. Пишите нам често о свом здрављу да бисмо Вас се, кад опазимо Вашу веру у нас и Вашу благонаклоност према нама, могли опоменути ватреније и истрајније када, недостојни какви смо, испружимо наше руке ка Богу. Нека благодат Божија буде са Вашим духом.

Додатак 20: Посланица св. Григорију Ниском поводом смрти св. Василија Великог (Св. Григорије Богослов) И ово133 је дакле досуђено мом тужном животу, да чујем за Василијеву смрт и одлазак те свете душе која нас је напустила да би могла бити са Господом, за шта се он и припремао целог свог живота. И од свих других губитака које је требало да претрпим и поднесем, највећи је тај што због телесне болести са којом се и даље мучим и због које сам у великој опасности, ја не могу пољубити тај свети прах, не могу да будем са Вама и да добијем утехе истинске философије, нити могу да утешим наше заједничке пријатеље. И нико не може поднети, бар нико ко поседује осећања, да погледа или ослушне и схвати опустошеност Цркве која је лишена толике славе, и која је остала без таквог венца. Али Ви, Ово је 76. посланица св. Григорија Богослова. Св. Василије Велики је преминуо 379. године, а св. Григорије Богослов је био спречен да присуствује његовој сахрани због озбиљне болести, па због тога пише ову посланицу св. Григорију Ниском. 133

175

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

ја мислим, иако имате много пријатеља и примићете многе речи саучешћа, ипак нећете толико наћи утеху у нечему таквом, колико ћете наћи утеху у себи и свом сећању на њега. Јер, вас двојица сте свима били пример и образац философије, нека врста духовног узора и када је у питању самоконтрола у благостању, и када је у питању издржљивост током несреће. Јер, философија срећу и напредак носи са умереношћу, а несрећу и патњу подноси са достојанством. Ово је оно што имам да кажем Вашој Узвишености. Али што се тиче мене који пишем ово, које време или које речи ће ме утешити, сем Вашег друштва и разговора, а то је оно што ми је наш благословени оставио уместо свега, да бих гледајући његово достојанство и његове особине у Вама као у јасном и блиставом огледалу, и сам помислио како је он са мном такође!

Додатак 21: О правилном држању поста (Јермин Пастир) Док134 сам постио и седео на једној планини и захваљивао Господу за све што је учинио за мене, приметио сам да Пастир седи поред мене. Питао ме је: „Зашто си тако рано дошао овде“? Одговорио сам: „Зато, Господине, што морам да извршим своју дужност“. Питао ме је: „Која је твоја дужност?“, а ја сам одговорио: „Постим Господине“. Он је даље питао: „Али, на који начин ви постите“? Одговорио сам: „Постим по обичају, Господине.“ Он је рекао: „Људи, ви не знате како да постите за Бога, и овај бескористан пост који постите за њега, није пост“. Питао сам: „Зашто говориш тако Господине“? Рекао је: „Говорим тако зато што није пост то што ви мислите да држите, него ћу вас ја научити посту који је прихватљив и потпун пред Господом“. Рекао сам: „Да, Господине, усрећићеш ме ако ми покажеш какав је пост прихватљив Богу“. Рекао ми је: „Слушај, Бог не жели овакав начин узалудног поста, јер кад на овај начин постите Богу, не радите било шта праведно. Боље да постите Богу на следећи начин: не чините зло у свом животу, него служите као Господње слуге са чистим срцем, држећи његове заповести и следећи његове наредбе. Нека се зла жеља не појави у вашем срцу. Имајте поверење у Бога, јер ако чините ове ствари и бојите се њега, и сами се уздржавате од свих злих дела, живећете Богу. Ако чините ово, испунићете пост који је велики и прихватљив Богу“. „Слушај ову причу коју ћу ти сад испричати, јер је у вези поста. Био је неки човек који је поседовао поље и много робова, и у делу поља је засадио виноград, и изабрао је извесног слугу који је био најпоузданији и који му је био највише по вољи. Када је требало да крене на пут, позвао је тог слугу и рекао му: „Узми овај виноград који сам засадио и подигни ограду око њега пре него што се ја вратим, и немој ништа друго чинити у винограду. Уради оно што сам ти заповедио и ослободићу те“. И господар је отишао на путовање. Када је отишао, слуга је подигао ограду око винограда. Када је завршио ограду, видео је да је виноград пун корова. И тако је размишљао у себи: „Завршио сам шта ми је господар заповедио, тако да ћу сада окопати овај виноград. Када буде окопан, биће много лепши, и без корова даваће више плода, пошто га коров неће гушити“. И тако је окопао виноград и уклонио сав коров који је био у њему. И тај виноград је постао лепши и више је напредовао, пошто није било корова који би га гушио. После неког времена, господар поља и слуге се вратио и дошао у виноград. Када је видео да је виноград лепо ограђен, а још лепше окопан, и да је сав коров уклоњен и да је лоза узнапредовала, био је презадовољан ониме што је слуга учинио. Зато је позвао свог вољеног сина, који је требало да буде његов наследник, и позвао је његове пријатеље, који су били његови саветници, па им је рекао све шта је заповедио своме слуги, као и све што је нашао да је испуњено. И они су честитали слуги због тога што га је господар похвалио. Господар им је рекао: „Обећао сам овом слуги да ћу га ослободити ако учини оно што сам му заповедио, и он је урадио оно што сам му заповедио, али и још посла у мом винограду, поред тога. Веома ми је угодио. Као надокнаду за оно што је урадио, желим 134

Ово је „Пета прича“ коју је Пастир причао св. апостолу Јерми.

176

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

да га учиним санаследником са мојим сином. Јер, кад је помислио на добро дело, он није мировао, него га је извршио“. Господарев син је поздравио идеју да слуга постане његов санаследник. После неколико дана, господар куће је организовао вечеру и са свог стола је послао много хране своме слуги. Када је слуга примио храну коју му је послао господар, он је узео колико му је било потребно, а остало је поделио другим слугама. Остале слуге су са задовољством примиле храну, а такође су почеле и да се моле за њега да добије још већу благонаклоност господара, зато што је био тако добар према њима. Господар је чуо све шта се догодило и поново је био изузетно задовољан због онога што је слуга учинио. Тако је још једном сазвао своје пријатеље и свог сина и известио их шта је слуга урадио са храном коју је примио. И они су још срдачније поздравили његову намеру да слугу постави за савладара свом сину“. Када је Пастир завршио, рекао сам му: „Господине, ја не знам шта ове приче значе и не могу их разумети уколико ми их ти не објасниш“. Он је одговорио: „Све ћу ти објаснити и открићу ти значење свега што сам ти рекао. Чувај оно што Господ заповеда и бићеш му прихватљив и бићеш уписан међу оне који држе његове заповести. Али, ако учиниш било шта добро преко онога што Бог заповеда, бићеш још више прослављен и задобићеш још узвишеније поштовање пред Богом него што је требало да задобијеш. Ако, дакле, учиниш оно што Бог заповеда и извршиш уз то још онога што је корисно, бићеш испуњен радошћу – ако то будеш испуњавао по мојој заповести“. Рекао сам му: „Господине, чуваћу све што ми заповедиш, јер знам да си са мном“. Он је рекао: „Бићу са тобом зато што толико желиш да чиниш добро и бићу са свакиме ко једнако жели то исто. Овај пост који се састоји од чувања Господњих заповести је веома добар. И тако чувај пост. Пре свега, чувај се сваке зле речи и жеље и очисти срце од свих узалудних дела овога времена. Ако чуваш те ствари, овај пост ће бити потпун. И чини следеће: када испуниш ствари које су биле записане, немој јести ништа осим хлеба и воде оног дана када постиш. Затим израчунај цену хране коју је требало да поједеш тог дана и тај износ дај удовици или сирочету или некоме коме је потребно. Буди скроман на овај начин, да би онај ко прими нешто због твоје скромности могао испунити своју душу и молити се Господу за тебе. Ако, дакле, испуниш пост на овај начин, као што сам ти заповедио, твоја жртва ће бити прихватљива пред Богом и пост ће бити забележен. Служба учињена на овај начин ће бити добра и расположиће Господа и биће му пријатна. Овако би требало да држиш ове ствари, као и твоја деца и твоје читаво домаћинство. Кад радиш овако, бићеш благословен. Свако ко чује ове ствари и држи их, биће благословен и они ће од Господа примити шта год буду затражили“. Усрдно сам га молио да ми објасни причу о пољу, господару, винограду, слуги који је подигао ограду око винограда, да ми објасни стубове за ограду, коров који је уклоњен из винограда, сина и пријатеље који су били саветници. Пошто, ја разумем да су све ове ствари у причи имале смисао. Он ми је одговорио: „Крајње си дрзак у својим захтевима. Није требало да постављаш питања, јер ако било шта треба да ти буде објашњено, биће ти објашњено“. Рекао сам му: „Господине, нема сврхе да ми показујеш нешто, а да то не објасниш, када ја не знам шта је то. Ако ми причаш приче не објашњавајући их, нема сврхе да их слушам“. Опет ми је рекао: „Ко год је слуга Божији и има Господа у свом срцу, моли га за разумевање и добија га. И он тумачи сваку причу, и речи које је Господ изговорио у причама буду му обзнањене. Али, сви они који су слаби и лењи у молитви оклевају да затраже било шта од Господа. Господ је веома сажаљив и без оклевања даје свакоме ко га замоли. Али, ти си овлашћен од величанственог анђела и од њега си примио овај захтев. Пошто ниси лењ, зашто не затражиш разумевање од Господа и добијеш га непосредно од њега“? Рекао сам му: „Господине, пошто си ти са мном, тебе треба да питам и затражим од тебе. Јер, ти ми показујеш све и причаш са мном. Да сам видео и чуо ове ствари мимо тебе, замолио бих Господа да ми их објасни“. Одговорио је: „Управо сам ти рекао да си лукав и дрзак зато што тражиш тумачење прича. Али, пошто си тако упоран, објаснићу ти причу о пољу и свему што следује, да би ти могао ове приче свима 177

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

разгласити. Слушај сад и схвати ове ствари. Поље је овај свет. Господар поља је онај ко је створио све ствари и употпунио их и оспособио. Син је Свети Дух, а слуга је Син Божији. Винова лоза су ови људи које је засадио. Стубови за ограду су Господњи свети анђели, који окружују његов народ. Коров који је био уклоњен из винограда су безаконита дела слуга Божијих. Храна која је послата слуги са вечере су заповести које је Бог дао свом народу кроз свог сина. Пријатељи и саветници су свети анђели који су први створени, а одсуство господара је време које је преостало до његовог доласка“. Рекао сам му: „Господине, све ове ствари су велике, дивне и величанствене. Како сам их могао разумети? Такође, нико их други не би могао разумети, чак и да је крајње проницљив. Ипак, Господине“, рекао сам, „објасни ми оно што ћу те питати“. „Реци шта желиш“, рекао је. „Зашто је Господине“, питао сам, „у овој причи Син Божији приказан као слуга“? Рекао је: „Слушај, Син Божији није приказан као слуга, него као онај који има велики ауторитет и власт и моћ“. Одговорио сам: „Господине, не видим на који начин“. Он је рекао: „Зато што је Бог засадио виноград – то јест, створио је људе и предао их свом Сину. И Син је поставио анђеле над њима, да штите свакога понаособ. И он је очистио њихове грехе кроз велики подвиг, оснаживши их својим многим подвизима. Јер, винова лоза се не може окопати без напора и муке. И тако, кад је очистио грехе људи, показао им је путеве живота, предавши им закон који је примио од свог Оца. Видиш ли, онда, да је он Господ људима, који је примио сву власт од свог Оца. Али слушај шта значи то да је господар узео свог сина, заједно са величанственим анђелима, као саветника у вези слугиног наслеђа: то значи да је Бог учинио да Свети Дух пребива у телу у којем је желео, иако је постојао пре свих и створио је све. Ово тело, дакле, у којем је Свети Дух боравио, добро је служило као слуга Духа, јер се руководило побожношћу и чистотом, и ни најмање није упрљало Светог Духа. Пошто је живело у добру и чистоти, у свему сарађујући са Духом Светим, и пошто је све што је чинило, оно чинило са Духом Светим, понашало се јуначки, храбро и постојано и због свега овога Бог га је изабрао да буде сарадник Духу Светом. Јер, понашање тела је било пријатно Богу, зато што се није упрљало на земљи док је носило Духа Светог. Зато је он узео свог Сина и величанствене анђеле као своје саветнике, да би ово тело, које је беспрекорно служило као слуга Духа Светога, могло имати своје боравиште и да не би изгубило награду због тога што је служило као слуга. Јер, свако тело у коме је Свети Дух пребивао – и које се доказало као свето и чисто – примиће награду. Сада имаш објашњење ове приче“. Рекао сам: „Веома сам срећан што сам чуо ово тумачење, Господине“. Он је одговорио: „А сада слушај: чувај то своје тело и држи га чистим и неупрљаним, да би дух који пребива у њему могао дати добро сведочанство за њега и да би ти тело могло постати честито. Побрини се да се никад у твом телу не појави покварена мисао и никад га не злоупотребљавај на лош начин. Ако упрљаш своје тело, упрљаћеш такође и Духа Светога. И ако упрљаш своје тело, нећеш живети“. Рекао сам: „Али Господине, ако било ко раније ово није знао, пре него што је чуо ове речи, и упрљао је своје тело, како ће бити спасен“? Он је одговорио: „Само Бог може излечити оне који раније нису знали. Јер, сва власт је његова. Али, чувај ове ствари за сада, и Господ који је врло сажаљив, обезбедиће исцељење због тих ствари, ако овде на крају не упрљаш ни своје тело, ни свој дух. Ово двоје иду заједно и једно се не може оскрнавити без другог. Стога, чувај и једно и друго чистим и живећеш Богу“.

Додатак 22: О 12 и 70 апостола (Св. Иполит Римски) Петар135 је проповедао јеванђеље у Понту и Галатији и Кападокији и Витанији и Италији и Азији и касније је разапет од стране Нерона у Риму са главом окренутом према доле, као што је и сам захтевао да страда. Ово је листа 12 и 70 апостола која се налази у делима св. Иполита Римског, а спада у списе чије ауторство од св. Иполита неки научници стављају под знак питања. 135

178

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Андреј је проповедао Скитима и Трачанима и био је разапет, окачен на маслиново дрво у Патри, граду у Ахаји, и ту је такође и сахрањен. Јован, опет, у Азији, био је прогнан од стране краља Домицијана на острво Патмос, на којем је такође написао јеванђеље и видео виђење о крају света, a у време Трајана је уснуо у Ефесу, где се трагало за његовим телом, али није нађено. Јаков, његов брат, када је проповедао у Јудеји, посечен је мачем од стране Ирода тетрарха, и био је сарањен тамо. Филип је проповедао у Фригији, и био је разапет у Јерапољу у време Домицијана, са главом према доле, и био је сахрањен ту. Вартоломеј, опет, проповедао је Индијцима, којима је такође предао јеванђеље по Матеју, и био је разапет са главом окренутом према доле, и био је сахрањен у Алануму, граду у Великој Јерманији. (Опште предање је да му је кожа одерана док је био жив, па је онда разапет). Матеј је написао јеванђеље на јеврејском језику и објавио га je у Јерусалиму, a уснуо је у Јересу, граду у Парти. И Тома је проповедао Парћанима, Миђанима, Персијанцима, Хирканијанцима, Бактријанима и Маргијанима, и прободен је кроз руке и ноге боровим копљем у Каламени, граду у Индији, и ту је и сахрањен. И Јаков син Алфејев, када је проповедао у Јерусалиму, каменован је до смрти од стране Јудејаца, и сахрањен је ту, поред Храма. Јуда, који је такође прозван Левеј, проповедао је народу Едесе и целој Месопотамији, a уснуо је у Бериту и био је ту сахрањен. Симон Зилот (или Кананит), син Клопа, који је такође назван Јуда, постао је епископ Јерусалима након Јакова Праведног (односно Јакова брата Господњег), и уснуо је у добу од сто двадесет година и био је сахрањен ту. И Матија, који је био један од седамдесеторице, убројан је заједно са једанаест апостола и проповедао је у Јерусалиму, и уснуо је и био је ту сахрањен. И Павле је ступио у апостолство годину дана после Вазнесења Христовог, и почевши у Јерусалиму, напредовао је до Илирика и Италије и Шпаније, проповедајући јеванђеље тридесет и пет година. И у време Нерона глава му је одсечена у Риму, и био је сахрањен тамо. Исти Иполит, о седамдесет апостола 1. Јаков брат Господњи, епископ Јерусалима. 2. Клеопа, епископ Јерусалима. 3. Матија, који је употпунио празно место у броју дванаест апостола. 4. Tадеј, који је испоручио посланицу Авгару. 5. Aнанија, који је крстио Павла и био је епископ у Дамаску. 6. Стефан, првомученик. 7. Филип, који је крстио евнуха. 8. Прохор, епископ Никомидије, који је такође био први који је преминуо, верујући заједно са својим ћеркама. 9. Никанор је умро када је Стефан пострадао. 10. Tимон, епископ Бостре. 11. Пармен, епископ места Соли. 12. Николај, епископ Самарије. 13. Варнава, епископ Милана. 179

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

14. Марко јеванђелиста, епископ Александрије. 15. Лука јеванђелиста. Ова двојица су припадали седамдесеторици ученика и напустили су их због речи које је Христос рекао: „Ако човек не једе моје тело и не пије моју крв, није мене достојан“ (Јн. 653,66). Али, једног је Петрова помоћ навела да се врати Господу, а другог Павлова, и били су почаствовани да проповедају јеванђеље, због чега су такође претрпели мучеништво. Један је био спаљен, а други је разапет на маслиново дрво. 16. Сила, епископ Коринта. 17. Силван, епископ Солуна. 18. Криск, епископ Кархедона у Галији. 19. Епенет, епископ Картагине. 20. Андроник, епископ Паноније. 21. Амплије, епископ Одиса. 22. Урбан, епископ Македоније. 23. Стахије, епископ Византијума. 24. Варнава, епископ Хераклеје. 25. Фигел, епископ Ефеса. Он је припадао партији Симона Мага. 26. Ермоген. Он је, такође, размишљао исто као горепоменути. 27. Дема, који је такође постао свештеник идолима. 28. Апелије, епископ Смирне. 29. Аристовул, епископ Британије. 30. Наркис, епископ Атине. 31. Јеродион, епископ Тарса. 32. Агав, пророк. 33. Руф, епископ Тебе. 34. Асинкрит, епископ Хирканије. 35. Флегон, епископ Маратона. 36. Јермес, епископ Далмације. 37. Патровул (У Рим. 1614 Патров), епископ Путеолија. 38. Јерма, епископ Филипа. 39. Лин, епископ Рима. 40. Кај, епископ Ефеса. 41. Филолог, епископ Синопе. 42. и 43. Олимп и Родион, који су пострадали у Риму. 44. Луције, епископ Лаодикије у Сирији 45. Јасон, епископ Тарса. 46. Сосипатар, епископ Иконијума. 47. Терције, епископ Иконијума. 48. Ераст, епископ Панела. 49. Кварт, епископ Берита. 50. Аполос, епископ Кесарије. 51. Кифа (. . .) 52. Состен, епископ Колофоније. 53. Тихик, епископ Колофоније. 54. Епафродит, епископ Андријаке. 55. Кесар, епископ Дирахијума. 180

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

56. 57. 58. 59. 60. 61. 62. 63. 64. 65. 66. 67. 68. 70.

Mарко, нећак Варнавин, епископ Аполоније. Јуст, епископ Елевтеропоља. Артем, епископ Листре. Климент, епископ Сардиније. Онисифор, епископ Короне. Тихик, епископ Халкидона. Карп, епископ Берита у Тракији. Евод, епископ Антиохије. Аристарх, епископ места Апамеја. Марко, који је такође и Јован, епископ Библупоља. Зена, епископ Диоспоља. Филимон, епископ Газе. и 69. Аристарх и Пуд. Трофим, који је пострадао заједно са Павлом.

Додатак 23: Каменовање у Константинопољу и о опраштању (Св. Григорије Богослов) Чујем136 да сте огорчени због насиља које су нам учинили монаси и они који су се одлучили на живот у сиромаштву. И није за чуђење то што сте бесни због овога, ако се зна да Ви до сада нисте осетили ударац и да нисте искусили зла која треба да претрпимо. Али, пошто смо ми претрпели многе облике зла и пошто смо примили свој део вређања, можемо бити сматрани достојним поверења када Вашу Висост саветујемо онако како старо доба учи и како разум препоручује. Заиста је оно што се десило било страшно, и више него страшно – нико неће порицати то да су наши олтари нападнути, вршење светих тајни прекинуто и да смо ми сами морали да станемо између причесника и оних који су желели да их каменују и да учинимо да наше посредовање буде лек против каменовања; да је заборављено поштовање које треба одавати девственицима и добре заповести монаштва и невоље сиромашних, који су кроз дивљаштво изгубили чак и самилост. Али, можда је боље бити стрпљив и многима дати пример истрајности кроз наша страдања. Јер, доказ није толико убедљив свету, колико је убедљиво дело, тај тихи прекор и опомена. Сматрамо да је кажњавање оних који су нам нанели неправду важна ствар, важна ствар, кажем (јер чак и ово је понекад корисно за исправљање других) – али је много боље и божанственије када постоји стрпљење за неправде. Јер, први начин зауздава грешност, али други људе чини добрима, што је много боље и савршеније од тога да се само не буде зао. Хајде да схватимо да је велики циљ милосрђа постављен пред нас, и хајде да опростимо неправде које су нам нанете, да бисмо и ми могли добити опроштај, и хајде да добром сакупимо за себе благо доброте. Финес (4Мој. 257) је назван „Ревнитељ“ зато што је пробо жену Мадијанку заједно са човеком који је чинио прељубу са њом, и зато што је уклонио гнев Божији од деце Израиљеве, али је он више похваљен зато што се молио за народ када су згрешили (Пс. 10630-31). Хајде онда и ми да устанемо и умилостивимо Господа и учинимо да престане помор, и нека нам се ово урачуна у праведност. Мојсије је такође био похваљен због тога што је убио Египћанина који је угњетавао Израиљца (2Мој. 212), али Ово је 77. посланица св. Григорија Богослова. Теодор, коме је упућена ова посланица, је био родом из Аријанза, и близак пријатељ св. Григорија Богослова, са којим је дошао у Константинопољ 379. године, где су подносили прогоне од стране аријанаца. Аријанци су провалили у њихову цркву током служења литургије и засули су свештенство каменицама. Теодор није могао да се помири са овим и изнео је своју намеру да судски гони починиоце. Св. Григорије Богослов пише ову посланицу да га одврати од те намере, доказујући му да је много племенитије опростити, него светити се. 136

181

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

је био више за поштовање због тога што је молитвом исцелио своју сестру Марију (4Мој. 12), која се огубавила због свог гунђања. Обратите пажњу такође на оно што следи. Људима Ниниве је запрећено уништењем, али су својим сузама искупили свој грех (Јона 310). Манасија је био најбезбожнији од владара (2Дн. 3312-13), али је најистакнутији од оних који су задобили спасење помоћу туговања и покајања. „О Јефреме, шта да ти учиним?“ говори Господ (Ос. 64). Колики гнев је овде изражен – а ипак је додата заштита. Шта је хитрије од милости? Ученици траже содомски пламен за оне који терају Исуса, али он не одобрава освету (Лк. 954). Петар је одсекао уво Малху, једном од оних који су вређали Исуса, али га је Исус исцелио (Јн. 1810, Лк. 2250). А шта да кажемо о оном који је питао да ли мора седам пута опростити брату ако му сагреши, зар није прекорен због своје шкртости, јер седмици је додато седамдесет пута седам (Мт. 1821)? Шта је са дужником из јеванђеља који није желео да опрости, иако му је било опроштено (Мт. 1828)? Зар није због овога од њега изнуђено на још оштрији начин? И шта каже пример молитве? Зар не тражи да се опроштај заслужи опраштањем? Пошто имамо толико примера, хајде да се угледамо на милост Божију и да не пожелимо да из свог примера научимо колико је велико зло узвраћање због греха. Видите редослед када је у питању доброта. Прво доноси правила, затим заповеда, упозорава, прекорева, истрајава са упозорењима, уздржава се, упозорава поново и задаје ударац само онда када је приморана да то учини, али и ово чини мало по мало, отварајући пут за исправљање. Хајде зато да не ударимо изненада (јер није безопасно да се ово учини), него обуздавши страх хајде да победимо милошћу и да својом добротом од њих начинимо своје дужнике, мучећи их њиховом савешћу, а не њиховим бесом. Хајде да не сасушимо смокву која би ипак могла да донесе плод (Лк. 137), нити да је одбацимо као бескорисну и као ону која слаби земљу, када постоји могућност да је брига и марљивост вештог баштована ипак излечи. И хајде да не допустимо тако брзо да уништимо тако велико и славно дело због онога што је можда ђаволова пакост и злоба, него хајде да изаберемо да се покажемо као милостиви, а не као окрутни, и као они који воле сиромашне, а не правду у теорији. И хајде да не обраћамо више пажње на оне који би нас подстакли на ово, него на оне који би нас обуздали, имајући у виду, ако ништа друго, срамоту због тога како би изгледао сукоб са онима који су прихватили живот у сиромаштву, који чак и када су криви за нешто имају предност због тога што их сажаљевају због њихове тешке судбине. Али, како ствари стоје, имајте обзира да сви сиромашни и они који их подржавају и сви монаси и девственици падају пред вашим ногама и моле вас у њихово име. Учините им због њих ову услугу (пошто су довољно патили, што је јасно из онога што су тражили од нас). Изнад свих учините мени, који сам њихов заступник. И ако вам изгледа чудовишно то да ми будемо осрамоћени од стране њих, упамтите да је далеко горе да ми не будемо саслушани од стране Вас када Вас молимо за ово. Нека Бог опрости племенитом Павлу увреду коју нам је нанео.

Додатак 24: О приписивању људских осећања Богу (Климент Александријски) Овде137 се поново појављују цепидлаке које говоре да су радост и жалост емоције или страсти душе,138 јер они објашњавају радост као уздизање и усхићење које је сагласно са разумом, стање уживања, односно као радовање због онога што је добро, а жалост или сажаљење као туговање због оног ко незаслужено пати, и тврде да су таква расположења склоности и емоције душе. Али ми, изгледа, не престајемо да у тим стварима Свето писмо разумевамо телесно, и започињући од наших сопствених осећања, тумачимо вољу Божанства, које не може поседовати осећања, у складу нашим узнемирењима. И пошто ми поседујемо моћ слуха, тако, претпостављајући да је исто случај са 137 138

Ово је одељак из дела „Стромате“ (2. књига, 16. поглавље) Климента Александријског. Ово су стоици.

182

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Свемогућим, безбожно грешимо. О Божанском бићу се не може изјавити на који начин постоји. Али, иако смо ми оковани у тело, у могућности смо да кроз речи пророка слушамо Господа, који се због спасења људи прилагодио нашим слабостима. Тако, пошто је воља Божија да онај који је послушан заповестима и који се каје због својих грехова буде спасен, и ми се радујемо због нашег спасења, Господ, који је говорио кроз пророке, је присвојио нашу радост за себе, као што и каже, говорећи милостиво у јеванђељу: „Био сам гладан и дали сте ми да једем. Био сам жедан и дали сте ми да пијем. Јер, ако сте учинили неком од ових најмањих, мени сте учинили“ (Мт. 2535,40). Тако, пошто је нахрањен, иако не лично, тако што је нахрањен неко од оних за које жели да буду нахрањени, тако се исто он радује, не трпећи промену, због онога који се покајао и кроз покајање нашао радост, зато што он то и жели. Бог је богат у сажаљењу и пун доброте. Преко Закона нам даје заповести. Преко пророка нас упозорава. Данас нас, још присније, избавља присуством свог Сина, тако што се смилује и спасава, као што је речено, оне који су пронашли благодат (Рим. 915; 2Мој. 3319). Прикладно је да се оно што је више сажали и смилује на оно што је ниже. Људско биће не може бити узвишеније од другог људског бића, пошто је по природи људско биће. Али, Бог је у свему узвишенији од људског бића. Тако, ако се оно што је више смилује и сажали на оно што је ниже, само је Бог онај који ће се сажалити на нас и смиловати се. Јер, људска бића су створена да деле и да се праведно односе једна према другима, и да предају другима нешто од онога што су примила од Бога, услед њиховог природног човекољубља и покорности према заповестима. Али Бог није у природном сродству са нама, као што тврде оснивачи јереси. Није битно јесмо ли створени ни из чега или смо створени из материје, пошто ово прво уопште не поседује постојање, а ово друго је крајње различито од Бога – осим ако се неко не дрзне да каже да смо део њега и исте суштине као Бог.139 Не знам како може неко, ко познаје Бога, подносити да слуша ово, када погледа наш живот и види у каква смо зла уплетени и загњурени. По овоме би Бог једним делом грешио (што је непристојна тврдња), то јест, ако делови јесу делови целине коју сачињавају (јер ако не сачињавају целину, они онда неће ни бити делови). Али Бог је природно богат сажаљењем и милосрђем (Еф. 24) и због своје доброте брине за нас, иако нисмо део њега, нити смо по природи његова деца. И ово је највећи доказ доброте Божије: да иако смо онакви какви смо, то јест, по природи „отуђени“ од њега и потуно страни, он се ипак у целости брине за нас. Животиње показују природну бригу према свом потомству и природно је пријатељство које се због сличности рађа између сродних умова. Али, Божија милост се богато показује према нама, иако ми нисмо ни у каквој вези са њим, хоћу да кажем, ни по суштини, ни по природи, нити у некој одређеној енергији или моћи наше суштине, осим што смо дело његове воље и што чинимо оно што је његова воља. Заправо, када се особа слободно уздиже до познања истине кроз процес самодисциплине и учења, тада је Бог призива на усвојење, што је највећи могући напредак. „Неправда хвата човека, и сваки је уплетен у мрежу сопствених грехова“ (ПСол. 522). А Бог се не може оптужити (и није одговоран). Истина је да „је благословен човек који је увек смеран и обазрив“ (ПСол. 2814).

Додатак 25: О спавању, предвиђајућим сновима и о души (Св. Григорије Ниски) 13,1. Овај140 живот наших тела, материјалан и потчињен току и кретању, увек напредујући помоћу кретања, налази моћ у томе што се непрестано креће, тако да никада не престаје са својим кретањем. И као што нека река, која тече по сопственом нагону, одржава корито кроз које тече добро Ово су учили гностици. Ово су поглавља 13 и 14 из дела „О стварању човека“ св. Григорија Ниског. У неким издањима ово су поглавља 14 и 15. 139 140

183

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

испуњеним водом, а ипак та вода која чини реку није увек иста вода на истом месту, него део ње протиче, док други део дотиче, тако исто материјални део нашег живота овде трпи промену путем кретања и тока кроз непрекидност свог низа супротности, тако да он никад не може престати са променом, него у својој немогућности да стане и мирује, одржава непрестано своје кретање промењивим на сличне начине. И ако икада престане са кретањем, засигурно ће престати и са својим постојањем. 2. На пример, празнина следује за пуноћом, и са друге стране, након празнине долази поступак испуњавања. Спавање попушта напоре будног стања, и опет, буђење очвршћује оно што је постало млитаво: и ништа од овога не траје непрестано, него се једно повлачи када оно друго наиђе. Природа, стога, помоћу њиховог смењивања тако обнавља себе да, док у себи садржи свако од њих наизменично, она прелази са једног на друго без прекида. Јер, када би се живо биће непрестано напрезало у ономе што ради, то би изазвало сигуран прелом и раздвајање оног дела који се превише напрезао, а непрекидно мировање тела доноси растављање, слабост и млитавост телесног састава. Али, вршење једног од ово двоје у право време и у ограниченом степену сачињава издржљивост природе која, непрестаним преласком у супротна стања, даје себи током сваког од њих одмор од оног другог. Зато она напреже тело током будног стања, а изумела је опуштање од напора помоћу сна, дајући опажајним моћима на одређено време одмор од њихових радњи, одрешујући их као коње од тркачких кола након трке. 3. Даље, одмор у право време је неопходан за телесни састав, да би се храњива материја могла проширити по читавом телу кроз канале које оно садржи, без било каквог напора који би ометао тај проток. Јер, као што се извесна магловита испарења подижу из земаљских удубљења тла натопљеног кишом кад год га Сунце угреје топлим зрацима, слично се дешава са земљом која је у нама када се храњива материја загреје природном топлотом. И испарења се, пошто је њихово природно стремљење према горе и пошто су ваздушасте природе и теже ка ономе што је изнад њих, смештају у подручје главе као дим који се пробија кроз спојеве зида. Затим се она одстрањују одатле издисањем ка каналима органа чула, и због њих је, наравно, учињено да чула мирују, да би се склонила са пута и допустила пролаз овим испарењима. Јер, очи су притиснуте очним капцима, такорећи, као оловним предметима (хоћу рећи да им је толика тежина), и тако се капци спуштају преко очију. И слух се, пошто је отупео од ових истих испарења као да су врата стављена на органе слуха, одмара од својих природних радњи. Такво је стање сан, када се чуло одмара у телу и у потпуности престаје са радњом свог природног кретања, да би процес варења храњивих материја могао имати слободан ток за пренос кроз сваки од канала помоћу испарења. 4. И због овога, ако су канали органа чула затворени и спавање спречено неким послом, нервни систем се, постајући напуњен испарењима, природно и спонтано шири, тако да део чија је густина била повећавана помоћу испарења постаје разређен процесом ширења, баш као што чине они који истисну воду из одеће јаким стискањем и цеђењем. И, узимајући у обзир да су делови око грла прилично заокружени и да ту има много нервног ткива, када год има потребе за избацивањем густине испарења из тог дела – пошто је немогуће да се део који је кружан по облику одмах одвоји, него може бити одвојен само кад растегне границе свог обима – из овог разлога задржавајући дах у шупљини, брада се помера према доле као да оставља празан простор ресици у грлу, и пошто су сви унутрашњи делови уређени у облик круга, та димна густина која је била задржана у суседним деловима бива испуштена и ослобођена заједно са изласком даха. И често се слично може десити чак и после спавања када неки део ових испарења остане несварен и неиздахнут у деловима о којима смо говорили. 5. Тако, људски ум јасно потврђује своју тврдњу да је повезан са сопственом природом, и да он сам такође сарађује и креће се са природом када је у свесном и будном стању, али остаје непокретан када је препуштен спавању. Осим, ако неко не мисли да су слике снова кретање ума које он врши 184

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

током спавања. Што се нас тиче, тврдимо да је само свестан и разборит поступак дело интелекта и да ово треба да припишемо уму, а што се тиче необичне бесмислице која се појављује током спавања, претпостављамо да су неке појаве из умних радњи случајно обликоване у делу душе који је мање рационалан, јер душа, пошто је у спавању раздвојена од чула, јесте неминовно ван домашаја умних радњи и деловања ума, пошто се кроз чула успоставља и одиграва јединство ума са човеком. Стога, када чула одмарају, интелект и разум морају безусловно бити неактивни. И доказ овога је чињеница да се ономе који сања често чини да се налази у бесмисленим и немогућим околностима, што се не би десило да је душа вођена разумом и интелектом. 6. Изгледа ми, међутим, да је, када се душа одмара с обзиром на њене изврсније способности (под овиме мислим на радње ума и чула), само део душе који се бави исхраном делотворан током сна и да понеке сенке и одјеци оних ствари које се дешавају у тренутцима нашег буђења – сенке и одјеци радњи чула и интелекта – који су утиснути на њега помоћу оног дела душе који је способан за памћење, да су ови, кажем, насликани и замишљени игром случаја и да је ово одјек сећања које се и даље задржало у овом делу душе. 7. Са овима се, онда, човек забавља и обмањује, не упознавајући се са стварима које настају низом мисли или размишљањем, него тумара кроз побркане и нелогичне заблуде и самообмане. Али, као што се у својим телесним радњама, док сваки део самостално функционише на неки начин у складу са енергијом и моћи која природно постоји у њему, у делу тела који се одмара јавља стање које одговара и саосећајуће са оним делом који је у покрету, слично у случају душе, чак и ако један део мирује а други је у покрету, целина је обузета саучествовањем са својим делом, пошто није могуће да природно јединство буде раздељено на било који начин, иако једна од способности која је укључена у њега јесте наизменично главна на основу свог активног деловања. Али, као што је, кад су људи будни и запослени, ум главни, а чуло му помаже, ипак способност која управља телом није одвојена од њих (јер ум обезбеђује храну за телесне потребе, чуло прима оно што је обезбеђено и добављено, а способност тела да прими храну користи за себе оно што јој је дато), тако је у сну првенство ових способности на неки начин преокренуто у нама. И док оно што је мање разумно постаје главно, деловање оног другог (разумног) заиста престаје, али ипак није у потпуности укинуто. Али, док је способност тела да прими храну заузета варењем током сна, и чини да се њиме бави читава природа, способност чула такође није у потпуности одвојена од сна (јер не може бити раздвојено оно што је једном било природно сједињено), али се не може ни његова активност повратити, пошто је спречена мировањем органа чула током сна. И из истог разлога (пошто је ум такође уједињен са чулним делом душе) следи да треба да кажемо да се ум креће са чулом када је оно у покрету, и да се одмара када је оно у стању мировања. 8. Оно што се природно дешава са ватром када се прекрије гомилом плеве и нема ваздуха да се пламен распали – тако да она нити пали оно што је око ње, нити је у потпуности угушена, него уместо пламена у облику дима долази до ваздуха кроз плеву, ипак ако се избори за дашак ваздуха, она претвара дим у пламен – на исти начин ум када је скривен мировањем чула током сна није у могућности да засија кроз то, али није ни у потпуности замро, него има, да тако кажемо, тињајуће деловање, радећи до одређеног степена, али није у могућности да ради даље од тога. 9. Опет, као што музичар, када плектрумом додирне олабављене струне лире не производи складну мелодију (јер оно што није затегнуто неће давати звук), него се његова рука често креће складно, доводећи плектрум у позицију нота када је место у питању, па ипак нема звука осим оног којег ствара осцилацијoм жица која производи неодређно и нејасно зујање, тако у сну, пошто је устројство чула олабављено, уметник или потпуно мирује, ако се инструмент цео одмара због презасићености или тромости, или ће радити млитаво и нејасно, ако инструмент чула не буде у потпуности био подложан извршавању његове вештине. 185

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

10. Из овог разлога је сећање поремећено, и предвиђање (односно предосећање), иако је изражено на непоуздан начин, кроз сумњиве маске и завесе, добија обличје у сенкама током нашег буђења и често нам указује на нешто од онога што ће нам се догодити. Јер, због финоће своје природе, ум у својој способности да посматра ствари поседује извесну предност над обичном телесном грубошћу. Па ипак, он не може то предосећање јасно изразити на отворен начин, тако да обавештење о тим стварима буде јасно и очигледно, него је његова објава будућности нејасна и неодређена и ово они који тумаче те ствари називају „загонетка“. 11. Тако пехарник цеди грозд у фараонову чашу. Тако се хлебару чини да носи своје котарице. Сваки је у сну претпостављао за себе да врши ону службу на којој је био у будном стању, јер су слике њихових уобичајених занимања утиснуте на делу њихове душе који има способност предвиђања, који им је у једном тренутку дао силу предсказања онога што ће се десити овим начином наговештаја и пророчанства од стране ума. 12. Али, ако су Данило и Јосиф и други слични њима били руковођени Божанском силом у знању и разумевању ствари које ће се одиграти, без икаквих забуна и недоумица када су у питању свест и моћ опажања, ово се ни најмање не противи ономе што је изјављено. Јер, нико неће приписати ову моћ сновима, пошто ће бити приморан да изјави да она божанска појављивања која су се одиграла у будном стању нису чудесна виђења, него последица онога што је природа својевољно проузроковала. Затим, као што постоји неколицина оних који су сматрани достојним очигледног додира, повезаности и општења са Богом, док се сви други људи руководе сопственим умовима, тако исто, док се слике снова природно појављују на сличан и једнак начин за све, неки, не сви, помоћу снова имају учешће у некој више божанској објави. Али свим осталима, чак иако се предсказање о било чему оствари као резултат снова, остварује се на начин на који смо рекли да се остварује. 13. И опет, ако су египатски и асирски краљ вођени од стране Бога ка познању будућности, Божанска промисао која је остварена на овај начин је друга ствар, јер је било неопходно да тајна мудрост светих људи, Јосифа и Данила, постане објављена, да ни један од њих не би проживео свој живот, а да не донесе корист држави. Јер, како би Данило постао познат због онога шта је био, да врачи и маги нису били недорасли задатку тумачења сна? Или, како би Египат могао бити сачуван док је Јосиф био закључан у тамници, да његово тумачење сна није учинило да буде запажен? Тако, ми морамо сматрати ове случајеве као изузетке и не сврставати их међу обичне снове. 14. Али, ово свакидашње виђење снова је уобичајено за све људе и буди се у нашој машти на различите начине и у различитим облицима. Јер, или остају, као што смо већ рекли, одјеци дневних послова у делу душе који садржи сећање, или је, као што се често дешава, састав снова обликован с обзиром на одређено стање тела: тако жедном човеку изгледа да се налази међу изворима, човеку којем је потребна храна изгледа да је на гозби, а младић који гори младалачком снагом је притешњен фантазијом која одговара његовој страсти. 15. Сазнао сам, такође, још један узрок маштарија током сна, када сам неговао једног мог рођака који је боловао од напада лудила, и једио се због хране која му је давана у превеликим количинама за снагу, и који је стално плакао и кривио оне који су били око њега да му пуне стомак изметом и да га стављају по њему. И када је његово тело брзо почело да се зноји и постало склоно знојењу, он је кривио оне који су били са њим да имају спремну воду да га исквасе чим легне и није престао да виче све док се није показао резултат ових оптужби, јер одмах је обилан зној избио из његовог тела и опуштање црева је разјаснило осећај тежине у утроби. Тако, исто стање које је његова природа претрпела и на коју је у одговарајућој мери утицало стање тела, док је његово здраво расуђивање било спречено болешћу – и није било без свести о ономе што је погрешно, него будући без могућности да јасно изрази свој бол због растројености која је била резултат болести – ово се, вероватно, ако је разумни елемент душе умирен за одмор, не због болести него због природног сна, може појавити као сан ономе ко се 186

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

налази у сличном стању. Избијање зноја може се изражавати и сањањем воде, а болови које је проузроковала храна сновима о тежини у стомаку. 16. Ово гледиште, такође, држе они који су стручни у медицини: да се у складу са разликама у притужбама визије у сновима пацијентима појављују различито, да је једна врста визија код оних који су слабог стомака, да је друга врста код оних који су претрпели повреде мождане опне, да је опет друга врста визија оних који су у грозници, да су снови оних болесника који пате од жучи и оних који пате од тромости различити, и опет, снови пунокрвнијих и оних који током болести слабе су различити. Отуда примећујемо да способност душе да прими храну и да живи има у себи, због помешаности, семе разумног дела, које је на неки начин доведено до сличности са одређеним стањем тела, пошто је у сновима подешено и преуређено према болести која га се дочепала. 17. Даље, већина људских снова је усклађена са стањем људског карактера: снови храбрих људи су једне врсте, а кукавица друге. Снови раскалашног човека су једне врсте, умереног човека друге. Великодушан човек и похлепан човек су подложни различитим сновима. Ови снови нису нигде обликовани интелектом, него мање разумном склоношћу душе, која чак и у сновима ствара сличност са оним стварима на које је особа навикла, због онога што ради током свог будног стања. 14,1. Али, одлутали смо далеко од наше теме, јер циљ наше расправе је био да покажемо да ум није ограничен на било који део тела, него да је једнако у додиру са целином, вршећи своје кретање у складу са природом дела који је под његовим утицајем. Постоје случајеви, међутим, у којима ум чак прати телесне нагоне и постаје, такорећи, њихов слуга. Јер, често телесна природа преузима вођење или убацујући мисао о ономе што изазива бол, или убацујући жељу за ониме што ствара задовољство, тако да би се могло рећи да ствара прве почетке, стварајући у нама жељу за храном, или уопштено, нагон за неком пријатном ствари, док ум, примивши такав потстицај, својим разумевањем и интелигенцијом снабдева тело одговарајућим средствима помоћу којих се долази до жељеног циља. Такво стање, заиста, не одиграва се у свима, него у онима који су поприлично склони ропству, који доводе разум у робовање нагонима њихове природе и одају робовско поштовање чулним задовољствима, допуштајући им везу са њиховим умом. Али, ово се не дешава у случају савршенијих људи, јер код њих ум преузима вођење, и помоћу разума бира кориснији пут, а не помоћу страсти, док њихова природа следи стопе њиховог вође. 2. Али, пошто је наша расправа открила у нашој животној способности три различитости – једну која прима храну без моћи опажања, другу која одмах прима храну и способна је за опажање, али не поседује способност расуђивања, и трећу, која је рационална, савршена и заједно је распрострањена са читавом животном способношћу – тако да међу овим различитостима предност припада умној – нека нико због овога не претпостави да у сложеној људској природи постоје три душе које су приковане заједно, и да свака размишља у сопственим границама, тако да неко може помислити да је људска пририода нека врста спајања неколико душа. Истинска и савршена душа је природно једна, умна и нематеријална, која се меша са нашом материјалном природом посредством чула, а све што је материјалне природе, пошто је подложно мењању и промени, и оно ће се, ако узме удела у животној моћи, кретати кроз раст. Ако напротив, отпадне од животне енергије, свешће своје кретање на уништење. 3. Тако, нити постоји опажање без материјалне суштине, нити се чин опажања одиграва без умне способности.

187

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Додатак 26: Васкршња посланица за 329. годину (Св. Атанасије Велики) О посту и трубама и празницима.141 1. Дођите, моји вољени, време нас обавезује да празнујемо празник. Поново Сунце правде (Мал. 2 4 ), наводећи своје божанске зраке да нас обасјају, унапред објављује време празника током којег, покоравајући се њему, ми треба да га прославимо, да нас не би прошла радост када прође време празновања. Распознавање времена је једна од наших најважнијих дужности, због чињења врлине, тако да благословени Павле, када подучава свог ученика, учи га да посматра време, говорећи: „Буди спреман у време и у невреме“ (2Тим. 42) – да би, упознавши и једно и друго, он могао чинити ствари које одговарају времену, и избећи кривицу због неблаговремености. Јер, тако Бог свих, преко речи премудрог Соломона (Проп. 37), расподељује све у прикладно време и доба, са циљем да, у одговарајуће време, спасење људи буде свугде распрострањено. Тако Мудрост Божија, односно наш Господ и Спаситељ Исус Христос (1Кор. 124), не у невреме, него у одговарајуће време „обузима свете душе, уобличавајући пријатеље Бога и пророка“ (Прем. 727), тако да, иако су се стварно многи молили за Христов долазак, и говорили: „О, да је спасење Божије дошло са Сиона“ (Пс. 147) – Невеста142 се такође, као што је написано у Песми над песмама, молила и говорила: „О, да си био син моје сестре, који је сисао дојке моје мајке“ (Пнп. 81), односно, кад би био као деца људска, и кад би узео на себе људске слабости и страдања због нас! – и поред тога, Бог свих, Творац времена и доба, који зна наше послове и радње боље него што их ми знамо, док, као добар лекар, опомиње на послушање у право време – једино време током којег можемо бити излечени – он тако исто није послао Христа непромишљено и у погрешно време, него правовремено, говорећи: „У прихватљиво, односно погодно, време сам те саслушао, и у дан спасења сам ти помогао“ (Иса. 498 LXX). 2. И овим поводом, благословени Павле захтева од нас да обратимо пажњу на ово време, и написао је говорећи: „Гле, сада је најпогодније време. Гле, сада је дан спасења“ (2Кор. 62). Бог је такође преко Мојсија позвао децу Израиљеву да у одговарајућа времена прослављају свештене празнике, говорећи: „Три пута током године празноваћеш празнике за мене“ (2Мој. 2314), а један од њих, моји вољени, је онај који се сада приближава. Звук свештеничких труба позива на његово празновање, као што је свети псалмопојац заповедио, говорећи: „Трубите у трубу када је млад месец, на свечани дан вашег празника“ (Пс. 813 LXX). Пошто нам ова реченица наређује да трубимо и када је млад месец и када су свечани дани, Бог је начинио свечани дан од оног у којем је светлост месеца усавршена у потпуности, што је тада било тип, као што је и ово са трубама. У једној прилици, као што је речено, трубе су позивале на светковине, а другом приликом на пост и у рат. И ово није чињено без свечаности, нити је било препуштено случају, него је овај звук труба био установљен да би сваки човек дошао да чује оно што је требало да се објави. И ово треба да буде научено не само од мене, него и из божанског Светог писма, када се Бог открио Мојсију и када је рекао, као што је написано у књизи Бројева: „И Господ рече Мојсију, говорећи: „Начини себи две трубе, од сребра ћеш их начинити, и оне ће ти бити за сазивање заједице“ (4Мој 101-2)“ – и ово веома добро приличи онима који овде воле Бога. Зато бисмо ми могли разумети да су се ове ствари односиле на Мојсијево време – да, требало је да буду држане онолико колико је сенка трајала, и све је било прописано за употребу „до времена обнављања“ (Јев. 910). „Јер“, рекао је, „ако треба да кренете у битку у својој земљи против непријатеља који су устали на вас“ (пошто се ствари као ове односе на земљу, не даље), „тада ћете објавити помоћу труба и опоменуће вас се Господ и бићете избављени од својих непријатеља“. Нису само у ратовима трубили у трубу, него је под Законом постојала такође и празнична, односно свечана труба. Чуј га поново, како Ово је Прва празнична посланица св. Атанасија Великог. Године 329. Васкрс је празнован 11. фармутија (6. април по јулијанском календару). 142 Овде је употребљена енглеска реч „spouse“, што је у 43. епизоди Отачког недељника погрешно преведено као „муж“. 141

188

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

наставља да говори: „И у дан ваше радости и на ваше празнике и на почетке ваших месеци, ви ћете трубити у трубе“ (4Мој. 1010). И нека нико не мисли да је ово лака ствар достојна ниподаштавања, ако чује заповест Закона у вези труба. Ово је прекрасна ствар, достојна страхопоштовања. Јер, труба је бучнија и страшнија од било ког гласа или музичког инструмента. Тако је Израиљ примио упутства на овај начин, због тога што је он тада био само дете. Али, да се не би мислило да је објава само људске природе, будући да је њена природа надљудска, њени звуци су били слични онима који су се чули онда када су они дрхтали под планином (2Мој. 1916), и они би се тако подсетили Закона који им је дат, и држали су га. 3. Закон је био диван и сенка је била изврсна. У супротном, не би створила страх и побудила дубоко поштовање у онима који су чули, посебно у онима који су у то време не само чули, него и видели ове ствари. Сада, ове ствари су биле тип и символ, и учињене су као у сенци. Али, хајде да пређемо на значење, и од сада остављајући у даљини оно што је скица, дођимо до истине и погледајмо свештене трубе нашег Спаситеља које проглашавају и позивају нас некад у рат, као што је благословени Павле рекао: „Не боримо се против тела и крви, него против поглаварстава, против власти, против господара овог света таме, против злих духова на небесима“ (Еф. 612). Следећом приликом је учињен позив на чедност и самоодрицање и слогу у браку, говорећи девственицима ствари које се тичу девствености, и онима који воле пут уздржања ствари које се тичу уздржања, и онима који су венчани ствари честитог брака, на тај начин приписујући свему од тога појединачне вредности и часну надокнаду (1Кор. 72,5). Некад се позива на пост, а некад на весеље и празник и гозбу. Чуј поново истог апостола како труби у трубу и проглашава: „Христос, наша Пасха, је жртвован. Зато, хајде да празнујемо празник не са старим квасцем, нити са квасцем злобе и неваљалства“ (1Кор. 57-8). Ако желиш да чујеш трубу која је много јача него све ове, чуј нашег Спаситеља како говори: „У тај последњи и велики дан празника, Исус је стао и повикао говорећи: „Ко је жедан, нека дође мени и пије!“ (Јн. 737),“ јер је доликовало да нас Спаситељ не само позове на гозбу, него на „велики празник“ и „велику гозбу“, само ако ћемо бити спремни да чујемо и да се повинујемо објави сваке трубе. 4. Пошто, као што сам рекао, постоје разноврсне објаве, чуј као у типу, пророка који труби у трубу и након овога, окренувши се истини, буди спреман за саопштење трубе, јер он је рекао: „Трубите у трубу на Сиону, посветите пост“ (Јоил 215 LXX). Ово је труба упозорења и заповеда са великом озбиљношћу да, када постимо, треба да пост учинимо светим. Не чине сви који се моле Богу да се свети Божије име, пошто постоје неки који скрнаве, али не Бога – јер је ово немогуће – него своје сопствене умове у вези Бога, пошто је Бог свет и проналази задовољство у светима (Пс. 163 LXX). И због тога благословени Павле оптужује оне који вређају Бога и каже: „Они који крше Закон вређају Бога“ (Рим. 223). Тако онда, да би учинио раздвајање од оних који прљају пост, пророк каже овде: „Посветите пост, односно држите пост светим“. Јер многи, гурајући се да посте, каљају себе у мислима својих срца, некада чинећи зло својој браћи, а некада усуђујући се на проневеру и превару. И, да не помињем ништа друго, постоје многи који узвисују себе изнад својих ближњих, стварајући тиме велику штету. Поноситост због поста није донела фарисеју ништа добро, иако је постио двапут недељно (Лк. 1812), само због тога што се узносио над цариником. На исти начин је Реч Божија оптужила децу Израиљеву због таквог поста као што је овај, опомињући их преко Исаије пророка и говорећи: „Ово није пост и дан који сам изабрао, да човек своју душу чини скрушеном. Чак и ако свој врат савијеш као куку и простреш под собом кострет и пепео, ни ово нећеш звати „пост који је прихватљив“ (Иса. 585).“ Да бисмо могли показати какве особе треба да будемо кад постимо и какве треба да буду особености поста, слушај поново Бога како заповеда Мојсију и говори, као што је написано у књизи Левитској: „И Господ рече Мојсију, говорећи: У десети дан овог седмог месеца биће Дан помирења. То ће вам бити сабор и свети дан и скрушићете своје душе и принећете читаву жртву

189

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

паљеницу Богу“ (3Мој. 2326-27). И након тога, да би Закон у вези овога био јасно дефинисан, Бог наставља говорећи: „Свака душа која се не би скрушила, биће одстрањена из народа“ (3Мој. 2329). 5. Приметите, моја браћо, колико пост може да учини, и на који нам начин Закон заповеда да постимо. Не захтева се да постимо само телом, него и душом. Сада, душа је скрушена када не следи зле помисли, него се храни врлинама, које јој и приличе. Јер, врлине и пороци су храна за душу и она може јести само једно од ова два јела и нагиње једном од то двоје, по својој сопственој вољи. Ако има склоност ка врлини, врлине ће је и хранити праведношћу, умереношћу, кротошћу, постојаношћу, као што је Павле рекао: „Будући одгајен речју истине“ (1Тим. 46). Такав је био случај са нашим Господом, који је казао: „Моје јело је да учиним вољу мог Оца који је на Небесима“ (Јн. 434). Али, ако ово није случај са душом и ако нагиње према доле, онда она није храњена ничим другим, сем грехом. Овако је Свети Дух, описујући грешнике и њихову храну, рекао у вези ђавола, говорећи: „Дао сам га да буде храна народу Етиопије“ (Пс. 7414 LXX). Ово је храна за грешнике. И као што је наш Господ и Спаситељ Исус Христос као небески хлеб храна за свете, према овоме: „ако не једете моје тело и не пијете моју крв“ (Јн. 653), тако је и ђаво храна за нечисте и за оне који не чине било шта што припада светлости, него чине дела таме. Стога, да бисмо их окренули и склонили од порока, Бог заповеда да они буду нахрањени храном врлине, наиме: смерношћу ума, скрушеношћу која може издржати понижења и прихватањем Бога. Јер, не само да пост као што је овај обезбеђује помиловање за душе, него, пошто је држан као свет, он припрема свете и уздиже их изнад земље. 6. И заиста је дивно оно што ћу рећи, да, то спада у оне ствари које су стварно чудотворне, а ипак није далеко од истине, као што можете и научити из светих списа (2Тим. 315). Онај велики човек Мојсије, када је постио, разговарао је са Богом и примио је Закон. Велики и свети Илија, када је постио, нађено је да је достојан божанских виђења и на крају је узнет као и Христос, који се вазнео на Небо. И Данило, када је постио, иако је био врло млад, поверена му је тајна и само он је разумео свете ствари везане за краља и нађено је да је достојан божанских виђења. Али, због тога што је дужина поста ових људи била необична и дани њиховог поста продужени и дуготрајни, нека нико не падне лако у неверовање, него нека верује и зна да су созерцавање и размишљање о Богу и реч која је од њега довољни да нахране оне који чују, и да им замене сву храну. Јер, анђели се не одржавају у животу на други начин, осим што гледају сво време лице Бога Оца и Спаситеља који је на Небесима. И тако и Мојсије, колико год је причао са Богом, заиста је постио телесно, али је храњен божанским речима. Када је сишао међу људе и када је Бог отишао од њега, он је осећао глад као и други људи. Јер, није речено да је постио дуже од четрдесет дана – оних током којих је разговарао са Богом. И уопште, свако од светих је нађен као достојан сличне узвишене исхране. 7. Зато, вољени моји, нахранивши наше душе божанском храном, односно Речју Божијом и у складу са вољом Божијом и постећи телесно у спољашњим стварима, хајде да овај велики пост који спасава држимо као што нам и приличи. Чак су и неупућени Јудејци примили божанску храну кроз тип и символ када су јели јагње за Пасху. Али, не разумевајући тип, чак до данас они једу јагње, грешећи у томе они су без града са Храмом и без истине. Док год су Јудеја и град постојали, постојао је тип и јагње и сенка, пошто је Закон овако наређивао: „Ове ствари нећеш чинити у другом граду, него у земљи јудејској и ни на једном другом месту“ (5Мој. 1211,13-14). И поред овога, Закон им је заповедао да принесу жртву која је цела спаљивана и остале жртве, а не постоји други олтар сем тог у Јерусалиму. Јер, у вези овога, само је у том граду постојао жртвеник и Храм је био изграђен и ни у једном другом граду није било дозвољено да се ови обреди изврше, да би све те ствари које су имале пренесено значење могле бити уклоњене када тај град са Храмом дође до свог краја. 8. Сада приметите да је град након доласка нашег Спаситеља доживео свој крај и читава јудејска земља је била опустошена, тако да из сведочанства ових ствари неминовно мора доћи до престанка онога што је било сенка. И није нам потребан још неки доказ, поред тог што смо о овој 190

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

чињеници уверени својим сопственим очима143 и о овоме не треба да научите од мене, него је свети глас пророка предсказао, вичући: „Гле, на горама ноге њега који доноси добре вести и објављује мир“, а шта сачињава то саопштење које је објавио, ако не оно што им у наставку говори: „Празнуј своје празнике, о Јудо, испуни своје завете Господу. Јер, они неће више ићи ономе што је старо, са тиме је завршено, то је уклоњено: узишао је онај који ти је дошао задихан и такорећи дувао у лице, и он те је избавио од твоје несреће“ (Наум 115-21 LXX). Сада, да би чак и поноситост сенке била уклоњена, може се рећи Јудејцима: „Ко је тај који је узишао“? А није ни лака ствар слушати речи: „Завршено је, узишао је онај који је дисао на тај начин“. Јер, пре него што је узишао тај који је тако дисао, ништа није било завршено. Али чим је узишао, било је завршено. Ко је онда тај, о Јудејци, као што сам и раније питао? Ако је то Мојсије, онда ће тврдња бити лажна, јер народ још није био дошао у земљу у којој им је било заповеђено да једино смеју да врше своје обреде. Али, ако је то Самуило или било који од пророка, чак и у том случају постоји извртање истине, јер до сада су ове ствари вршене у Јудеји и град је постојао. Неминовно је да се те ствари обављају док град постоји. Тако, моји вољени, ни један од ових није био онај који је узишао. Али, ако желите да чујете истините ствари и сачувате се јудејских бајки, погледајте нашег Спаситеља који се вазнео „и који је дунуо у лице и рекао својим ученицима: „Примите Дух Свети“ (Јн 2022).“ Чим је ово учињено, све је било завршено, јер је жртвеник био сломљен и храмовна завеса је била поцепана. И иако град тада није још био опустошен, гусоба је већ била спремна да се смести усред Храма, а сам град и ти древни верски обреди да приме своје коначно испуњење. 9. Од тада смо прешли преко тог времена сенки и више не вршимо обреде које оно заповеда, него смо се окренули, такорећи, Господу: „Јер, Господ је Дух и где је Дух Господњи, ту је слобода“ (2Кор. 317). И када чујемо свету трубу, више не жртвујемо телесно јагње, него је истинско Јагње Божије оно што је жртвовано, наиме, Господ наш Исус Христос, „који је као овца вођен на заклање и који је ћутао као јагње пред оним који га стриже“ (Иса. 537). И бивамо очишћени његовом драгоценом крвљу, која говори боље ствари него крв Авељева. И обувши наше ноге у спремност за јеванђеље, држећи у нашим рукама штап и ослонац Господњи, у којем је утеху нашао онај свети који је рекао: „Штап твој и палица твоја теши ме“ (Пс. 234), и да сажмемо: будући у сваком погледу припремљени и не обазирући се ни на шта, због тога што је, као што је Павле рекао, „Господ близу“ (Фил. 45), и као што је наш Спаситељ рекао: „У час у који не мислимо, Господ ће доћи“ (Мт. 2444), хајде да празнујемо светковину не са старим квасцем, нити са квасцем злобе и покварености, него са бесквасним хлебом искрености, поштења и истине. Скидајући са себе старог човека и његова дела, хајде да се обучемо у новог човека (Лк. 1240; 1Кор. 58; Еф. 422-24), који је створен у Богу, у скрушености ума и чистој савести, размишљајући о Закону Божијем и преко дана и током ноћи. И одбацујући свако лицемерје и превару, удаљимо далеко од себе сваку гордост и обману. Хајде да преузмемо на себе љубав према Богу и према нашим ближњима да бисмо, поставши нова твар и примивши ново вино, наиме, Светога Духа, могли прикладно празновати празник, то јест, месец ових нових плодова (5Мој. 161 LXX). 10. Ми почињемо свети пост петог дана месеца фармути144 и додајемо му, у складу са бројем, оних шест светих и великих дана који су знак стварања овог света. Хајде да се одморимо и престанемо са постом десетог дана истог овог месеца фармути,145 у свету суботу те седмице. Када први дан свете седмице осване и уздигне се изнад нас, на једанаести дан истог месеца, 146 од њега ћемо поново бројати Јерусалим и јерусалимски Храм су уништени 70. године после Христа, након неуспешне побуне јудејског народа против римске власти. Око 136. године, после још две неуспешне побуне, император Адријан је променио име града Јерусалима у „Елија Капитолина“, провинција Јудеја је спојена са провинцијом Сиријом у провинцију „Сирија Палестина“ и Јудејци су протерани из те провинције. 144 Ово је 31. март по јулијанском календару. Фармути је осми месец древних египатских и коптских календара. 145 5. април. 146 6. април. 143

191

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

свих седам недеља једну по једну, и хајде тада да прославимо свети дан Педесетнице – који је једно време био Јудејцима, као тип и символ, празник седмица у који су давали опроштај и изравнавали дуговања. Заиста је тај дан био избављење у сваком погледу. Хајде да прославимо први дан велике седмице као знамење и обележје света који ће доћи, у коме ми овде примамо залог да ћемо имати вечни живот у будућности. Тада ћемо, напустивши све ово, празновати савршени празник са Христом, док проглашавамо и говоримо као свети: „Прећи ћу у место чудесног обитавалишта, у кућу Божију, са гласом радости и захваљивања и са усклицима оних који се радују“ (Пс. 434), одакле су ишчезли бол и туга и уздисање, и на наше главе ће сићи радост и весеље! Нека би било одлучено да смо достојни да будемо учесници у овим стварима. 11. Хајде да се сетимо сиротиње и не заборавимо доброту према странцима. Изнад свега, хајде да волимо Бога целом нашом душом и силом и снагом, и наше ближње као себе. Нека би примили оне ствари које око није видело, нити је уво чуло, нити су ушле у срце човеку, које је Бог припремио онима који га воле (1Кор. 29; Иса. 644), кроз његовог јединог Сина, нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа, кроз кога само Оцу, уз Светог Духа, нека је слава и власт увек и заувек. Амин. Поздравите једни друге пољупцем. Сва браћа која су са мном вас поздрављају. Овде се завршава Прва празнична посланица светог Атанасија.

192

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Мапе

Св. апостол Јерма

Св. Иринеј Лионски

Климент Александријски

193

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Тертулијан је преминуо после 220. године

Св. Иполит Римски је пострадао на Сардинији 235. године

Сардинија

Ориген

194

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Св. Кипријан Картагински

.

Картагина (рођен између 200. и 210, преминуо 258.) Лактанције

Св. Антоније Велики

195

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Јевсевије Кесаријски је преминуо 339. или 340. године

Фортунацијан

Св. Атанасије Велики

196

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Св. Јефрем Сирин

Св. Иларије Пиктавијски

Дидим Слепи

197

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Св. Епифаније Кипарски

Св. Кирило Јерусалимски је преминуо 386. године

Св. Григорије Богослов

198

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

. Неокесарија (рођен 335.) (преминуо 394.) Св. Григорије Ниски

Св. Василије Велики

Св. Амвросије Милански

199

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Бл. Јероним

Св. Јован Златоусти

Диодор Тарсијски

200

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Бл. Августин

Св. Кирило Александријски

Теодор Мопсуестијски

201

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Бл. Теодорит Кирски

Св. Лав Римски

Св. Григорије Двојеслов

202

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Андреј Кесаријски

Св. Максим Исповедник

Св. Јован Дамаскин

203

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Св. Симеон Нови Богослов

204

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Издања на основу којих су рађени преводи Св. апостол Јерма Bart D. Ehrman, The Apostolic Fathers, vol. 2, Harvard University Press, Cambridge/London, Massachusetts/England 2003. Св. Иринеј Лионски Philip Shaff, ed., Ante-Nicene Fathers, vol. 1, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Климент Александријски Philip Shaff, ed., Ante-Nicene Fathers, vol. 2, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library John Ferguson, The Fathers Of The Church A New Translation: Stromateis Books One To Three, Vol. 85, The Catholic University Of America Press, Washington, D. C. Тертулијан Philip Shaff, ed., Ante-Nicene Fathers, vol. 3, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Philip Shaff, ed., Ante-Nicene Fathers, vol. 4, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library J.H. Waszink and J.C.M. Van Winden, eds., Tertullianus: De Idolatria Critical Text, Translation And Commentary, E.J. Brill, Leiden/New York/København/Köln 1987. Св. Иполит Римски Philip Shaff, ed., Ante-Nicene Fathers, vol. 5, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Ориген Philip Shaff, ed., Ante-Nicene Fathers, vol. 4, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Joseph T. Lienhard S.J., The Fathers Of The Church A New Translation: Origen Homilies on Luke, vol. 94, The Catholic University Of America Press, Washington, D. C. John Clark Smith, The Fathers Of The Church A New Translation: Origen Homilies on Jeremiah Homily on 1. Kings 28, vol. 97, The Catholic University Of America Press, Washington, D. C. Cynthia White, ed., The Fathers Of The Church A New Translation: Origen Homilies on Joshua, vol. 105, The Catholic University Of America Press, Washington, D. C. Св. Кипријан Картагински Philip Shaff, ed., Ante-Nicene Fathers, vol. 5, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Лактанције Philip Shaff, ed., Ante-Nicene Fathers, vol. 7, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Св. Антоније Велики Samuel Rubenson, The Letters of St. Antony, Fortress Press, Minneapolis 1995. Јевсевије Кесаријски Averil Cameron and Stuart G. Hall, Eusebius: Life of Constantine, Clarendon Press, Oxford 1999. Фортунацијан H.A.G. Houghton, Fortunatianus of Aquileia Commentary on the Gospels, Hubert & Co. GmbH & Co. KG, Göttingen, Germany 2017. Св. Атанасије Велики Philip Shaff, ed., Nicene and Post-Nicene Fathers, Series II, vol. 4, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Св. Јефрем Сирин Philip Shaff, ed., Nicene and Post-Nicene Fathers, Series II, vol. 13, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Св. Иларије Пиктавијски Philip Shaff, ed., Nicene and Post-Nicene Fathers, Series II, vol. 9, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library 205

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Дидим Слепи Robert C. Hill, The Fathers Of The Church A New Translation: Didymus The Blind Commentary on Zechariah, vol. 111, The Catholic University Of America Press, Washington, D. C. Св. Епифаније Кипарски Frank Williams, The Panarion of Epiphanius of Salamis, Book 1, Brill, Leiden/Boston 2009. Св. Кирило Јерусалимски Philip Shaff, ed., Nicene and Post-Nicene Fathers, Series II, vol. 7, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Св. Григорије Богослов Philip Shaff, ed., Nicene and Post-Nicene Fathers, Series II, vol. 7, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Св. Василије Велики Philip Shaff, ed., Nicene and Post-Nicene Fathers, Series II, vol. 8, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library E. Capps, T.E. Page, W.H.D. Rouse, eds., Saint Basil: The Letters With An English Translation by Roy J. Deferrari, vol. 1, William Heinemann/G. P. Putnam’s Sons, London/New York 1926. Св. Григорије Ниски Philip Shaff, ed., Nicene and Post-Nicene Fathers, Series II, vol. 5, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Св. Амвросије Милански Ide M. Ni Riain, Commentary of Saint Ambrose on the Gospel according to Saint Luke, Halcyon Press, Dublin 2001. Бл. Јероним Philip Shaff, ed., Nicene and Post-Nicene Fathers, Series II, vol. 3, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Philip Shaff, ed., Nicene and Post-Nicene Fathers, Series II, vol. 6, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Св. Јован Златоусти Philip Shaff, ed., Nicene and Post-Nicene Fathers, Series I, vol. 10, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Philip Shaff, ed., Nicene and Post-Nicene Fathers, Series I, vol. 11, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Philip Shaff, ed., Nicene and Post-Nicene Fathers, Series I, vol. 14, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Диодор Тарсијски Robert C. Hill, Diodore of Tarsus: Commentary on Psalms 1-51, Brill, Leiden/Boston 2005. Бл. Августин Philip Shaff, ed., Nicene and Post-Nicene Fathers, Series I, vol. 7, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Philip Shaff, ed., Nicene and Post-Nicene Fathers, Series I, vol. 8, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Св. Кирило Александријски R. Payne Smith, A Commentary Upon The Gospel According to S. Luke by S. Cyril, Patriarch of Alexandria, Part I, University Press, Oxford 1859. R. Payne Smith, A Commentary Upon The Gospel According to S. Luke by S. Cyril, Patriarch of Alexandria, Part II, University Press, Oxford 1859. 206

Отачки недељник: 45 древних тумачења Светог писма

Бл. Теодорит Кирски Robert C. Hill, Theodoret of Cyrus: Commentary on Daniel, Brill, Leiden/Boston 2006. Philip Shaff, ed., Nicene and Post-Nicene Fathers, Series II, vol. 3, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Св. Лав Римски Philip Shaff, ed., Nicene and Post-Nicene Fathers, Series II, vol. 12, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Икуменије John. N. Suggit, The Fathers Of The Church A New Translation: Oecumenius Commentary on the Apocalypse, vol. 112, The Catholic University Of America Press, Washington, D. C. Св. Григорије Двојеслов Philip Shaff, ed., Nicene and Post-Nicene Fathers, Series II, vol. 12, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Андреј Кесаријски Eugenia Scarvelis Constantinou, Andrew of Caesarea And the Apocalypse in the Ancient Church of the East: Studies and Translation, Faculté De Theologie et des Sciences Religieuses Université Laval, Québec 2008. Св. Максим Исповедник R.P. Pryne, The Writings of Saint Maximus the Confessor, Philadelphia, Pennsylvania 2015. Maximos Constas, The Fathers Of The Church A New Translation: St. Maximos The Confessor On Difficulties in Sacred Scriture The Responses to Thalassios, vol. 136, The Catholic University Of America Press, Washington, D. C. Св. Јован Дамаскин Philip Shaff, ed., Nicene and Post-Nicene Fathers, Series II, vol. 9, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library Frederic H. Chase Jr., The Fathers Of The Church A New Translation: Saint John of Damascus Writings, vol. 37, The Catholic University Of America Press, Washington, D. C. Св. Симеон Нови Богослов H.J.M. Turner, The Epistles of St. Symeon the New Theologian, Oxford University Press, Oxford 2009. Исак Њутн Isaac Newton, The Prophecies of Daniel and The Apocalypse, Printland Publishers, Hyderabad, India 1998.

207