An den Anfängen der serbischen Philologie- Na počecima srpske filologije: "Salo debeloga jera libo azbukoprotres" von Sava Mrkalj (1810-2010)- "Salo ... Vindobonensia) (English and German Edition) [Bilingual - New ed.] 9783631617106, 9783653024746, 3631617100

Citation preview

Gordana Ilić Marković ist Senior Lecturer für Bosnisch, Kroatisch, Serbisch am Institut für Slawistik der Universität Wien. Anna Kretschmer ist Professorin für Russistik und ostslawische Sprachwissenschaft an der Universität Wien. Miloš Okuka ist Gastprofessor für Serbistik an der Universität Zagreb.

www.peterlang.de

PSV-01-261710_Kretschmer_VH-A5HCk.indd 1

ISBN 978-3-631-61710-6

Philologica Slavica Vindobonensia

Die Beiträge dieses Bandes befassen sich mit dem sogenannten Slawenoserbischen, der Schriftsprache der Serben im späten 18. und in den ersten Jahrzehnten des 19. Jahrhunderts, sowie mit dem Werk, Leben und Zeitalter des Sprachreformers Sava Mrkalj, dessen programmatischer Text Salo debeloga jera libo azbukoprotres vor 200 Jahren veröffentlicht wurde. In diesem Kontext werden verschiedene Aspekte der Epoche, ihres Kulturparadigmas und der damaligen Schriftsprache behandelt. Einen weiteren thematischen Strang stellen die Arbeiten dar, die sich mit der Poetik, Rhetorik und den literarischen Richtungen des serbischen Schrifttums beschäftigen. Ein dritter Schwerpunkt gilt der beginnenden philologischen Arbeit, deren Anliegen die Schaffung einer Schrift- und Literatursprache für das serbische Sozium war, das sich in dem Übergang von der alten Kulturtradition und dem Lebensparadigma der Orthodoxen Slavia hin in die europäische Neuzeit befand.

An den Anfängen der serbischen Philologie – На почецима српске филологије

1

1

An den Anfängen der serbischen Philologie На почецима српске филологије Salo debeloga jera libo azbukoprotres von Sava Mrkalj (1810-2010) Сало дебелога јера либо азбукопротрес Саве Мркаља (1810-2010) Herausgegeben von Gordana Ilić Marković, Anna Kretschmer und Miloš Okuka Приредили Гордана Илић Марковић, Ана Кречмер и Милош Окука

PETER LANG

Internationaler Verlag der Wissenschaften

13.09.12 12:46:36 Uhr

Philologica Slavica Vindobonensia Herausgegeben von Anna Kretschmer, Heinz Miklas, Gerhard Neweklowsky, Stefan Newerkla und Fedor Poljakov

Band 1

Peter Lang

Frankfurt am Main · Berlin · Bern · Bruxelles · New York · Oxford · Wien

An den Anfängen der serbischen Philologie На почецима српске филологије Salo debeloga jera libo azbukoprotres von Sava Mrkalj (1810-2010) Сало дебелога јера либо азбукопротрес Саве Мркаља (1810-2010) Herausgegeben von Gordana Ilić Marković, Anna Kretschmer und Miloš Okuka Приредили Гордана Илић Марковић, Ана Кречмер и Милош Окука

Peter Lang

Internationaler Verlag der Wissenschaften

Bibliografische Information der Deutschen Nationalbibliothek Die Deutsche Nationalbibliothek verzeichnet diese Publikation in der Deutschen Nationalbibliografie; detaillierte bibliografische Daten sind im Internet über http://dnb.d-nb.de abrufbar.

Das Umschlagbild zeigt eine Collage von Gordana Ilić Marković, bestehend aus der Titelseite der Erstausgabe des Buches „Salo debeloga jera libo azbukoprotres“ (Budim 1810) sowie aus drei Manuskripten von Sava Mrkalj: (1) den während seines Aufenthaltes im AKH Wien (1830-1833) entstandenen Aufzeichnungen (Archiv der Serbischen Akademie der Wissenschaften und Kunst in Belgrad / АСАНУ, Nr. 9177); (2) dem undatierten Brief an einen unbekannten Freund (Archiv der Universitätsbibliothek Belgrad, Handschriftenabteilung / Архивска збирка Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“, рукописно одељење, Nr. 1135) und (3) der Ode aus dem Jahr 1805 (Bibliothek des Serbischen Patriarchats / Патријаршијска библиотека у Београду, Nr. VIII/425), mit freundlicher Abdruckgenehmigung der genannten Institutionen. Layout: Daria Wilke

ISSN 2192-8908 ISBN 978-3-631-61710-6 (Print) ISBN 978-3-653-02474-6 (E-Book) DOI 10.3726/978-3-653-02474-6 © Peter Lang GmbH Internationaler Verlag der Wissenschaften Frankfurt am Main 2012 Alle Rechte vorbehalten. Das Werk einschließlich aller seiner Teile ist urheberrechtlich geschützt. Jede Verwertung außerhalb der engen Grenzen des Urheberrechtsgesetzes ist ohne Zustimmung des Verlages unzulässig und strafbar. Das gilt insbesondere für Vervielfältigungen, Übersetzungen, Mikroverfilmungen und die Einspeicherung und Verarbeitung in elektronischen Systemen. www.peterlang.de

ZUM GELEIT

Die gegenwärtigen Entwicklungstendenzen in den Geisteswissenschaften und die strukturellen Veränderungen, denen auch die Slawistik in den deutschsprachigen Ländern unterworfen ist, zwingen sie dazu, verstärkt Impulse aus den Nachbardisziplinen zu empfangen. Zugleich bieten diese Tendenzen Anlass, über die Orientierung des Faches und seine gestiegene Bedeutung als Vermittler im Dialog des „Westens“ mit der slawischen Welt nachzudenken und das Wagnis einzugehen, Neuland zu betreten. Im Zeitalter der kulturwissenschaftlich ausgerichteten Forschung werden die traditionellen Grenzlinien der fachlichen Zuordnung zwar verschoben, die alten Traditionen als Faktoren der künftigen Erkenntnisgewinnung sind jedoch nicht außer Kraft gesetzt. So erfordert sowohl die gegenwärtige interdisziplinäre Forschung mit ihrem Hang zur Theoriebildung als auch die traditionelle empirische Forschung feste, verifizierbare Grundlagen sowie den adäquaten Umgang mit der schriftlichen Überlieferung. Ungeachtet dessen wird die slawistische Forschung dieser Prägung an vielen Universitäten Europas zunehmend in den Hintergrund gedrängt oder gar leichtfertig aufgegeben. Über die Gründe, weshalb eine etablierte Wissenschaftsmethode ihre Positionen zugunsten anderer, terminologisch attraktiv verbrämter Zugänge hat verlassen müssen, wird die künftige Geschichtsschreibung urteilen. Bei der Erstellung einer Skizze unserer Wissenschaftslandschaft wird ihr auch nicht entgehen, dass in dieser Zeit das Wort Philologie als identitätsstiftende Bezeichnung selbst innerhalb der angestammten Fächer bisweilen nur noch als inhaltsleeres Fossil Anwendung findet. Als älteste akademische Lehrstätte in rebus Slavicis außerhalb der slawischen Welt verzeichnet das Institut für Slawistik der Universität Wien dank besonderer Konstellationen, nicht zuletzt durch den Fall des Eisernen Vorhanges, aber auch durch die besondere Förderung, die ihr die Universität Wien zuteilwerden lässt, eine ausgesprochen positive Entwicklung. Da es gerade die philologische

6

Zum Geleit

Tradition des Wiener Instituts war, die der Wiener slawistischen Schule ihren besonderen Charakter verliehen hat, sehen wir uns dieser auch besonders verpflichtet. In diesem Sinne wollen wir der internationalen slawistischen Forschung einen philologischen Publikationsrahmen bieten, was keineswegs als Zeichen der Dialogverweigerung mit anderen Richtungen oder gar einer Rückwärtsgewandtheit verstanden werden darf. In diesem Rahmen sollen neben den Ergebnissen thematisch einschlägiger Fachtagungen, die an dem Wiener Institut für Slawistik abgehalten werden, Beiträge in- und ausländischer Wissenschaftler, darunter besonders auch des wissenschaftlichen Nachwuchses, zur Veröffentlichung gelangen. Mit dieser Zielsetzung der neuen Reihe Philologica Slavica Vindobonensia legen wir ihren ersten Band hier vor. Anna Kretschmer Heinz Miklas Gerhard Neweklowsky Stefan Michael Newerkla Fedor Poljakov  

ОТ ИЗДАТЕЛЕЙ

Актуальные тенденции развития гуманитарных наук и структурные изменения, затронувшие в последние годы славистику в немецкоязычном мире, привели к определенным негативным последствиям, но одновременно способствовали новой ориентации нашей дисциплины в контексте ее возросшего значения как посредника в диалоге между «Западом» и славянскими культурами. Таким образом, не приходится сомневаться в том, что импульсы, получаемые славистикой от соседних научных дисциплин, могут заключать в себе также и дополнительный потенциал для ее развития. Столь же очевидно, с другой стороны, и то, что хотя смещение исследовательского интереса в область культурологии и повлияло на изменение границ между отдельными дисциплинами, однако доминанта этого направления в настоящий отрезок времени не дает основания пренебрегать тем тезаурусом сведений и совокупностью методов, которыми располагает традиционная филологическая наука. Мы убеждены в том, что результаты как интердисциплинарного культурологического подхода, так и традиционного эмпирического исследования в существенной степени зависят от наличия надежного, верифицируемого фундамента и адекватного методологического аппарата для работы с письменными источниками. Несмотря на значимость традиционного эмпирического направления для поддержания системного научного исследования, во многих университетах Европы наблюдается тенденция к последовательному вытеснению славистических научных исследований именно такой ориентации – вплоть до их исчезновения. Лишь будущим поколениям ученых удастся, по-видимому, объяснить механизм, по которому проверенные временем научные методы вынуждены уступать свои позиции другим, терминологически в данный момент более привлекательным. От их взгляда не ускользнет, вероятно, и тот факт,

8

От издателей

что само понятие филология в наше время нередко воспринимается как некое расплывчатое, устаревшее и неточное определение. Старейшему учебному заведению in rebus Slavicis за пределами славянского мира, Институту славистики Венского университета, удалось, как нам представляется, избежать основных последствий такого небрежения филологией, которое наблюдается в современной западной университетской науке в течение последних десятилетий. Этому благоприятствовали не только глобальные факторы, как, например, падение «железного занавеса», но также и постоянная поддержка со стороны Венского университета, позволившая усилить диалогический потенциал института и расширить научное сотрудничество со многими специалистами в университетах и академических организациях Европы и США. Поскольку именно филологическая традиция обусловила характер Венской славистической школы, сыгравшей выдающуюся роль в формировании современого славяноведения, мы стремимся поддержать это направление созданием нового органа для публикаций филологических исследований. Излишне упоминать, что такая инициатива не означает отказа от диалога с другими направлениями славистики; равным образом ее не следует воспринимать и как какое-то движение вспять. В данной серии предполагается публиковать как материалы тематических конференций, проводимых в Венском институте славистики, так и работы австрийских и зарубежных исследователей – в особой степени это относится к работам начинающих ученых. Таковы цели и программа новой серии Philologica Slavica Vindobonensia, первый том которой издатели предлагают вниманию международного славистического сообщества. Анна Кречмер Хайнц Миклас Герхард Невекловски Штефан Михаэл Неверкла Фёдор Поляков

INHALT / САДРЖАЈ

Vorwort der Herausgeber / Уводна ријеч приређивача.................................11 Anna Kretschmer (Wien) Slawenoserbisch als Phänomen der serbischen Sprach- und Kulturgeschichte und der Slavia Orthodoxa....................................................21 Исидора Бјелаковић (Нови Сад) Jезик новина код Срба крајем XVIII и почетком XIX века........................49 Гордана Штасни (Нови Сад) Књижевни термини у посрбицама од Орфелина до Вука..........................81 Gordana Ilić Marković (Wien) Савва Мркаль / Mercail Sabbas – Merkaly Szabbas. Arhivalije o životu i smrti..............................................................................103 Drago Roksandić (Zagreb) Sava Mrkalj, zagrebački eminens...................................................................129 Милош Окука (München) На прагу нове епохе у српској филологиjи. Дјело Саве Мркаља (1783–1833).................................................................147 Божо Б. Ћорић (Београд) O језику Mркаљевих филолошких радова..................................................189 Александар Милановић (Београд) Статус фонеме /џ/ у Мркаљевој реформи српске азбуке..........................217

10

INHALT / САДРЖАЈ

Virna Karlić (Zagreb) Sintaktičke osobine „Sala debeloga jera libo azbukoprotres“ Save Mrkalja..................................................................................................235 Душан Иванић (Београд) Мркаљеве пјесничке полемике / полемике о пјесништву........................253 Младенко Саџак (Бања Лука) Реторички елементи у пјесмама Саве Мркаља.........................................263 Anna Kretschmer (Wien) Šta bi bilo da nije bilo Vuka?.........................................................................281 Злата Бојовић (Београд) Епско песништво предромантизма између традиције и Новог доба.......287 Marija Mitrović (Trieste) Dimitrije Vladisavljević i problem jezika u srpskim institucijama u Trstu 19. veka..............................................................................................299 Душко Певуља (Бања Лука) Допринос Јована Суботића и Јована Ристића српској књижевној историји........................................................................317 Dušan Marinković (Zagreb) Sava Mrkalj i aporije književne historiografije. Kako misliti Mrkalja danas?..........................................................................335 Marc Stegherr (München) Sava Mrkalj und der serbische Diskurs über die Kosovo-Tradition – zwei Paradigmenwechsel der serbischen Kulturgeschichte........................355 Гордана Илић Марковић (Wien) Сава Мркаљ – библиографија.....................................................................371

VORWORT DER HERAUSGEBER

Die Arbeiten dieses Sammelbandes basieren auf Referaten, die auf der internationalen slawistischen Fachkonferenz am 26. und 27. November 2010 am Institut für Slawistik der Universität Wien gehalten wurden. Diese Tagung war der Phase der serbischen Sprachwissenschaft und Philologie gewidmet, die üblicherweise in der Serbistik und Slawistik als slawenoserbische Phase bezeichnet wird. Das slawenoserbische Schrifttum entstand bei den Serben, die sich nach der Großen Wanderung auf dem Gebiet des Habsburgerreiches niedergelassen hatten. Es ist wohl bekannt, dass Vuk Karadžić ein erklärter Gegner des slawenoserbischen Modells der serbischen Standardsprache war. Nach der Durchsetzung seines Modells wurde die slawenoserbische schriftliche Tradition marginalisiert. Sie wurde als prinzipiell fehlerhaft betrachtet – und war damit zum Misserfolg verurteilt. Eine solche Einschätzung beruht allerdings nicht auf gesicherten Daten oder Ergebnissen einer umfassenden Auswertung des überlieferten Textkorpus der slawenoserbischen Autoren. Nach gut einem Jahrhundert solcher Marginalisierung, begann um 1960 Aleksandar Mladenović als erster mit der wissenschaftlichen Aufarbeitung des slawenoserbischen Schrifttums. Zusammen mit seinen Mitstreitern und Kollegen ist es ihm gelungen, dieses Schrifttum aus dem Dunkel der Vergessenheit zurückzuholen und ihm seinen Platz in der Geschichte der serbischen Literatursprache zuzuweisen. Trotz der erfreulichen Erfolge bei der Erforschung des Slawenoserbischen in den vergangenen Jahrzehnten ist dieses bedeutsame Erbe der serbischen Sprach- und Kulturgeschichte bis heute nur unzureichend erforscht und aufgearbeitet. Die Fachtagung in Wien war dem 200. Jubiläum der Herausgabe des Sprachmanifestes Сало дебелога јера либо азбукопротрес (Budim 1810) von Sava Mrkalj (1783–1833) gewidmet. In diesem weiten Kontext wurden auch andere relevante Themen im Zusammenhang mit philologischen und kulturologischen Konzepten und Modellen von Vuk Karadžić sowie von seinen Vorgän-

12

Vorwort der Herausgeber

gern aufgegriffen – um so zumindest einige der Lakunen in unserem Wissen um sprachplanerische und kulturelle Strömungen bei den Serben in dieser Epoche, der zweiten Hälfte des 18. und der ersten Hälfte des 19. Jh.s, zu schließen. An der Tagung nahmen Fachleute aus mehreren Ländern Teil – aus Bosnien-Herzegowina, Deutschland, Italien, Kroatien, Österreich und Serbien. Mit dem Beitrag Mrkaljs zur serbischen Kultur befasst sich die Arbeit von Miloš Okuka „На прагу нове епохе у српској филологији. Дјело Саве Мркаља (1783–1833)“. Hier werden verschiedene Facetten des Wirkens dieses serbischen Universalgelehrten – Philosophen, Philologen, Dichters – vorgestellt. Das Hauptinteresse des Autors gilt allerdings Mrkaljs Auffassung von der neuen serbischen Schriftsprache und seiner Reform des alten kyrillischen Alphabets. Aus einer anderen Perspektive wird Mrkaljs Werk in den Beiträgen von Dušan Ivanić und Dušan Marinković betrachtet. Sie wenden sich den literarischen und poetologischen Aspekten von Mrkaljs Oeuvre zu. Bei Ivanić sind es dichterische bzw. poetologische Polemiken – bereits in dem Titel der Arbeit „Мркаљеве пјесничке полемике / полемике о пјесништву“ expliziert der Autor die prinzipielle Binarität des Ansatzes. Dahinter steht ein bedeutsames Phänomen der serbischen Kulturgeschichte – die Polemik um die neue Dichtung, ihre Formen, Figuren und Tropen, ihre Genrecharakteristika etc. Dušan Marinković dagegen beleuchtet in seinem Beitrag „Sava Mrkalj i aporije književne historiografije. Kako misliti Mrkalja danas?“ die Rezeption des Oeuvres von Mrkalj – die Auffassungen von Mrkalj und seine Rezeption sowohl in der Geschichte der serbischen Literatur als auch heute. Der Beitrag von Mladenko Sadžak „Реторички елементи у пјесмама Саве Мркаља“, der in gewisser Weise mit dem von Ivanić korrespondiert, ist den rhetorischen Elementen und Stilfiguren bei Mrkalj gewidmet. Der Aufsatz „О језику Мркаљевих филолошких радова“ von Božo Ćorić befasst sich mit der Sprache Mrkaljs. Besonderes Interesse gilt dabei den Prinzipien und Modellen der Wortbildung bei Mrkalj. Ausgehend von einer ausführlichen Analyse der philologischen Arbeiten von Mrkalj kann der Autor belegen, dass sie in der sog. slawenoserbischen Sprache verfasst sind. Darüber hinaus werden auch puristische Tendenzen bei Mrkalj deutlich gemacht, vor allem im Bereich der Terminologie.

Vorwort der Herausgeber

13

Virna Karlić betrachtet in ihrem Beitrag „Sintaktičke osobine ,Sala debeloga jera libo azbukoprotres‘ Save Mrkalja“ sprachliche Charakteristiken dieses Werks in einem weiten Kontext der gesamten Sprachsituation in der 2. Hälfte des 18. und zu Beginn des 19. Jh.s. Auch sie kommt zu dem Schluss, die Sprache des Werks von Mrkalj sei Slawenoserbisch. Seine Syntax enthalte sowohl Elemente des Serbisch-Kirchenslawischen als auch die der barocken Syntax, aber auch solche des lebendigen serbischen Idioms. Mit den phonologischen Aspekten der Arbeit von Mrkalj beschäftigt sich Aleksandar Milanović in seinem Beitrag „Статус фонеме /џ/ у Мркаљевој реформи азбуке“. Das spezielle Interesse des Verfassers gilt dabei dem Status dieses Phonems, für das in Mrkaljs Modell der neuen serbischen Kyrilliza kein gesondertes Graphem vorgesehen war. Den Grund dafür sieht der Verfasser in Mrkaljs Auffassung des Schriftserbischen, das nicht auf dem ruralen, sondern auf dem urbanen Soziolekt basieren sollte. Der Person und dem Schicksal von Sava Mrkalj sind die Beiträge von Drago Roksandić und Gordana Ilić Marković gewidmet. In seiner Arbeit „Sava Mrkalj, zagrebački eminens“ bringt Roksandić neue Daten über die Zagreber Schuljahre Mrkaljs. Der Verfasser beabsichtigt mehr als die bloße Korrektur und Vervollständigung von Mrkaljs Biographie. Er versucht vielmehr, auf der Grundlage einer Analyse des gesamten ideologischen und kulturellen Kontextes von Zagreb zu Beginn des 19. Jh.s aufzuzeigen, welchen möglichen Einflüssen Mrkalj während seines Aufenthaltes ausgesetzt war – als gelehrter Krajna-Serbe und als Mitglied der serbisch-orthodoxen Gemeinde von Zagreb. Im Beitrag „Савва Мркаль / Mercail Sabbas – Merkaly Szabbas. Arhivalije o životu i smrti“ hellt Gordana Ilić Marković auf der Grundlage vielfältiger akribischer Archivrecherchen viele bis jetzt unklare und wenig bekannte Einzelheiten des Lebenswegs von Mrkalj auf. Das besondere Interesse der Verfasserin gilt dabei den letzten Jahren seines tragischen Lebens, die sie auf der Grundlage von Archivmaterial rekonstruiert – bis hin zu dem bisher unbekannten Totenbeschauprotokoll des Wiener Spitals. Einige der Tagungsbeiträge sind dem kulturellen und sprachlichen Makrokontext von Mrkaljs Zeit gewidmet. So analysiert Zlata Bojović in ihrer Arbeit „Епско песништво предромантизма између традиције и Новог доба“ die epische Dichtung der Vorromantik, in der sich auch die Sprachreformen dieser Zeit widerspiegeln. In seinem Beitrag „Допринос Јована Суботића и Јована

14

Vorwort der Herausgeber

Ристића српској књижевној историји“ zeigt Duško Pevulja die Relevanz dessen, was diese beiden bedeutsamen Persönlichkeiten geleistet haben – mit ihren Werken beginnt die systematische Erforschung der serbischen Literaturgeschichte. Der Sprache der Medien, eines neuen Genres bei den Serben, widmet ihren Beitrag „Језик новина код Срба крајем 18. и почетком 19. века“ Isidora Bjelaković. Sie untersucht die Sprache der drei ältesten serbischen Zeitungen – Сербскија новини (1791–1792), Славеносербскија вједомости (1792–1794) и Новине србске (1813–1817) – und zwar auf der Grundlage eines eigenen Analysemodells, das sowohl linguistische als auch soziolinguistische Parameter umfasst. Die Arbeit von Gordana Štasni „Књижевни термини у посрбицама од Орфелина до Вука“ untersucht die literaturwissenschaftliche Terminologie der slawenoserbischen Autoren. Die Grundlage dieser Analyse stellt das Korpus des Lexikons Посрбице од Орфелина до Вука von Velimir Mihajlović dar. Mit dem Schulsystem bei den Serben der damaligen Zeit, am Beispiel der Illyrischen (serbischen) Schule in Triest, beschäftigt sich in ihrem Beitrag „Dimitrije Vladisavljević i problem jezika u srpskim školama u Trstu 19. veka“ Marija Mitrović. Besonderes Augenmerk gilt dabei der Persönlicheit und der Arbeit von Dimitrije Vladisavljević, dem Lehrer und Autor diverser Schulbücher. Einen kontrastiven kulturologischen Ansatz bietet die Arbeit von Marc Stegherr „Sava Mrkalj und der serbische Diskurs über die Kosovo-Tradition. Zwei Paradigmenwechsel der serbischen Kulturgeschichte“. Im Kontext Mrkalj – orthodoxe Kirche meint er, Parallelen zu dem serbischen Diskurs nach dem Ersten Weltkrieg über die Bedeutung des Amselfeldmythos zu erkennen. Beide Beiträge von Anna Kretschmer, „Slawenoserbisch als Phänomen der serbischen Sprach- und Kulturgeschichte und der Slavia Orthodoxa“ und „Šta bi bilo da nije bilo Vuka?“, sind dem Phänomen des slawenoserbischen Schrifttums gewidmet, seinen Sprachmodellen, seiner Entwicklung und seiner Interpretation in der Serbistik – von Vuk Karadžić bis heute. Die Bibliografie zu Sava Mrkalj, erstellt von Gordana Ilić Marković, bietet einen umfassenden Überblick sowohl über die eigenen Werke Mrkaljs als auch über die ihm gewidmete Fachliteratur einschließlich des Archivmaterials.

Vorwort der Herausgeber

15

Die Fachtagung hat deutlich das große Interesse der wissenschaftlichen und interessierten Öffentlichkeit an der slawenoserbischen Epoche gezeigt. Es bleibt zu hoffen, dass diese Tagung und dieser Sammelband neue Impulse für die weitere Erforschung dieser bedeutsamen Phase der serbischen Kulturgeschichte geben werden. Wien, im Juni 2012

Anna Kretschmer Gordana Ilić Marković Miloš Okuka

УВОДНА РИЈЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА

Радови у овом зборнику заснивају се на рефератима одржаним 26. и 27. новембра 2010. године на међународном славистичком симпозијуму на Одсјеку за славистику Бечког универзитета. Симпозијум је био посвећен предвуковском периоду српске језичке и филолошке дјелатности која се у србистици и славистици обично назива славеносрпском. Славеносрпска писана традиција настала је код Срба који су се након Велике сеобе настанили на просторима Хабзбуршке монархије. Као што је познато, Вук Караџић је био противник славеносрпске концепције српског књижевног језика. Након побједе његовог филолошког модела, славеносрпска писменост била је готово потиснута на маргину научног интересовања. Сматрало се да је она темељена на погрешним премисама и да је као таква била осуђена на неуспјех. Такво схватање, међутим, није било засновано на поузданим чињеницама које су добивене исцрпном анализом корпуса славеносрпских писаца. Након готово стољетне маргинализације славеносрпске писмености и културе, Александар Младеновић је шездесетих година прошлог вијека приступио научном истраживању ове писмености и, заједно са својим бројним сарадницима и сљедбеницима, успио је да је отргне забораву те да јој одреди значајно мјесто у историји српског књижевног језика и културе. Но, и поред видног напретка у тој научној области, ово благо српске језичке и културне историје остаје још увијек недовољно познато и истражено. Скуп у Бечу, одржан поводом 200-годишњице објављивања Сала дебелога јера либо азбукопротрес (Будим, 1810), програмског списа Саве Мркаља (1783–1833) – а у овом контексту посвећен и низу питања, појава и тема везаних за предвуковске и вуковске филолошке и културолошке концепте – покушао је да донекле попуни празнине у нашем знању о језичким и културним збивањима код Срба у другој половини 18. и првој половини

18

Уводна риjеч приреħивача

19. вијека. У раду Скупа учествовали су стручњаци из више земаља – из Аустрије, Босне и Херцеговине, Хрватске, Италије, Њемачке и Србије. Мркaљевом доприносу српској култури посвећен је рад Милоша Окуке „На прагу нове епохе у српској филологији. Дјело Саве Мркаља (1783–1833)“. У њему је дат приказ различитих аспеката дјелатности овога српског полихистора – филозофа, филолога, књижевника. Главна пажња је посвећена Мркаљевом схватању о српском књижевном језику и његовој реформи ћирилице. Из другога угла Мркаљево дјело посматрају прилози Душана Иванића и Душана Маринковића. Они су посвећени књижевним и поетолошким аспектима Мркаљевог дјела. Код Иванића су то пјесничке односно поетолошке полемике. Већ самим насловом „Мркаљеве пјесничке полемике / полемике о пјесништву“ аутор испољава принципијелну двојност приступа темaтици. Иза тога стоји значајна појава у српској културној историји – полемике везане за ново пјесништво, његове форме, стилске фигуре, жанровске особине итд. Душан Маринковић у раду „Sava Mrkalj i aporije književne historiografije. Kako misliti Mrkalja danas?“ освјетљава рецепцију Мркаљевог дјела – схватања и интерпретације Мркаља како у историји српске књижевности тако и у наше вријеме. Реторичким елементима и стилским фигурама у Мркаљевом пјесништву посвећен је рад Младенка Саџака „Реторички елементи у пјесмама Саве Мркаља“, који у извјесном погледу кореспондира са Иванићевим радом. Мркаљевим језиком бави се Божо Ћорић у раду „О језику Мркаљевих филолошких радова“. Посебна пажња ту је посвећена Мркаљевим начелима и моделима творбе ријечи. Темељита анализа Маркаљевих филолошких радова показала је да су они написани тзв. славеносрпским језиком. Уз то, анализа лексике показала је Мркаљеве пуристичке тенденције, особито у терминологији. Рад Вирне Карлић „Sintaktičke osobine ,Sala debeloga jera libo azbukoprotres‘ Save Mrkalja“ бави се језичким особинама Сала у ширем контексту цјелокупне језичке ситуације у другој половини 18. и на почетку 19. вијека. И ова ауторица сматра да је језик Сала славеносрпски. У синтакси дјела заступљени су како српскословенске особине тако и особине барокне синтаксе, као и форме живог говорног идиома.

Уводна риjеч приреҕивача

19

Фонолошком аспекту Мркаљеве дјелатности посвећен је рад Александра Милановића „Статус фонеме /џ/ у Мркаљевој реформи азбуке“. У центру пажње ту стоји статус ове фонеме у српском језику, за коју у Мркаљевом моделу нове српске ћирилице није била ни предвиђена одговарајућа графема. Разлог томе аутор види у Мркаљевом схватању српског књижевног језика, који не би требало да се темељи на руралном него на урбаном социолекту. Личности и судбини Саве Маркаља посвећени су радови Драге Роксандића и Гордане Илић Марковић. Роксандић у свом прилогу „Sava Mrkalj, zagrebački eminens“ наводи нове важне податке о загребачким школским годинама Саве Мркаља. Но ауторове интенције су много шире него корекција и употпуњавање Мркаљевог животописа. Он покушава да анализом глобaлног идеолошког и културолошког макроконтекста Загреба на почетку 19. вијека покаже могуће утицаје којима је Мркаљ био изложен током боравка у њему као учени крајишки Србин и члан Загребачке православне општине. На основу минуциозно истражених архивских података из разних културних средина Гордана Илић Марковић је у свом раду „Савва Мркаль / Mеrcail Sabbas – Merkaly Szabbas. Arhivalije o životu i smrti“ свестрано је освијетлила Мркаљев лик и животни пут, а посебно посљедње године његовог трагичног живота, које је реконструисала на основу разних архивалија, све до досад непознатог бечког погребног протокола. Неколико радова учесника симпозијума посвећено је културолошком и језичком макроконтексту Мркаљевог доба. Злата Бојовић у свом раду „Епско песништво предромантизма између традиције и Новог доба“ анализира епско песништво предромантизма, у којем се одсликавају и језичке реформе тога доба. Прилог Душка Певуље „Допринос Јована Суботића и Јована Ристића српској књижевној историји“ освјетљава доприносе ових двају значајних личности српске књижевне историје чијим је радовима започето систематско проучавање српске књижевности. Језику новина, новога жанра код Срба, посвећен је рад Исидоре Бјелаковић „Језик новина код Срба крајем 18. и почетком 19. века“. Притом су анализирана три најстарија листа – Сербскија новини (1791–1792), Славеносербскија вједомости (1792–1794) и Новине србске (1813–1817) –

20

Уводна риjеч приреħивача

и то према властитом ауторкином моделу којим су обухваћени како лингвистички тако и социолингвистички фактори. Књижевном терминологијом код славеносрпских писаца бави се рад Гордане Штасни „Књижевни термини у посрбицама од Орфелина до Вука“. Истраживање је засновано на грађи рјечника Велимира Михајловића Посрбице од Орфелина до Вука. Рад Марије Митровић „Dimitrije Vladisavljević i problem jezika u srpskim školama u Trstu 19. veka“ посвећен је школству тога доба, представљеном кроз рад и дјеловање илирске (српске) школе у Трсту. Притом се у центру пажње налази личност Димитрија Владисављевића, учитеља и аутора разних школских приручника. Контрастивни културолошки приступ Мркаљевом дјелу представљен је у раду Марка Штегера (Marc Stegherr) „Sava Mrkalj und der serbische Diskurs über die Kosovo-Tradition. Zwei Paradigmenwechsel der serbischen Kulturgeschichte“, који у контексту Мркаља и цркве види паралеле са српским дискурсом о значењу косовског мита послије Првог свјетског рата. Оба рада Ане Кречмер (Anna Kretschmer) – „Slawenoserbisch als Phänomen der serbischen Sprach- und Kulturgeschichte und der Slavia Orthodoxa“ и „Šta bi bilo da nije bilo Vuka?“ – посвећена су феномену славеносрпске писмености, њеним језичким моделима, њеном развоју и њеној интерпретацији у србистици од Вука Караџића до данас. Библиографија коју је састaвила Гордана Илић Марковић даје исцрпан преглед објављених радова Саве Мркаља током двају стољећа, тј. од првих издања до данас, и радова посвећених Мркаљевом животу и стваралаштву, те постојећу архивску грађу. Током рада симпозијума показано је велико интересовање научне и стручне јавности за славеносрпско доба код Срба. Надамо се да ће овај симпозијум и зборник радова који презентујемо јавности дати нове потицаје за истраживања и упознавања овога значајног периода српске културне историје.

Беч, јуни 2012.

Ана Кречмер Гордана Илић Марковић Милош Окука

ANNA KRETSCHMER (WIEN) SLAWENOSERBISCH ALS PHÄNOMEN DER SERBISCHEN SPRACH- UND KULTURGESCHICHTE UND DER SLAVIA ORTHODOXA

1. Definition. Versuch einer systemischen Einordnung Unter Slawenoserbisch wird im Allgemeinen die Sprache des Schrifttums der serbischen Population in der Habsburgermonarchie (Südungarn – die heutige Vojvodina) von der 2. Hälfte des 18. Jh.s bis in die 1830er / 1840er Jahre verstanden. In dieser Arbeit wird es aber im weiteren Rahmen der sogenannten Slavia Orthodoxa betrachtet, verstanden als das einheitliche Kulturareal, zu dem alle orthodoxen Slawen, aber auch Rumänen gehörten. Den Begriff und die Konzeption eines solchen Kulturareals brachte in den wissenschaftlichen Diskurs bekanntlich R. Picchio ein (Picchio 1962). Diese Konzeption wurde später vor allem von N. I. Tolstoj weiter entwickelt (Толстой 1997), sie ist aber bis heute in der historischen Slawistik nicht unumstritten. Die Gründe für die Ablehnung sind allerdings nicht immer wissenschaftlicher Natur: Die Geschichte der jeweiligen vorstandardlichen Sprachformen wird nach wie vor überwiegend abgekoppelt von denen der anderen Slavinen erforscht – es fehlt also eine kontrastive Komponente in der Analyse. Ohne Vergleich, ohne Kontrast ist aber eine adäquate Auswertung und Interpretation der älteren Sprachstufen und ihrer Dynamik nicht möglich. In der diachronen Serbistik kommt noch ein besonderer Faktor hinzu: Das Sprachmodell des großen Reformers Vuk St. Karadžić, auf dem das Standardserbische basiert, wird als das optimale, das einzig adäquate angesehen. Die Vielfalt der Entwicklungsmodelle bei den anderen slawischen Standardsprachen wird dabei außer Acht gelassen, wie auch die Tatsache, dass das Sprachmodell von Karadžić mit seiner rigorosen Ausrichtung auf die sog. Volkssprache und mit seiner Abkehr vom alten kirchenslawischen Erbe eher eine Ausnahme darstellt. Nach Auffassung der Anhänger der Konzeption einer Slavia Orthodoxa ist ihr markantestes Merkmal das einheitliche Kulturparadigma mit der einheitlichen Schriftsprache – dem Kirchenslawischen in seinen lokalen Redaktio-

22

Anna Kretschmer

nen. Mit den Arbeiten von B. A. Uspenskij wurde dieser Merkmalliste noch das Merkmal der Diglossie hinzugefügt, verstanden als eine komplementäre funktionale Distribution zweier sprachlicher Subsysteme: der Lokalredaktion des Kirchenslawischen im schriftlichen Gebrauch und des jeweiligen Idioms bzw. der Dialekte im mündlichen Gebrauch (Успенский 1983). Zwar wurde die Diglossiekonzeption ursprünglich zur Beschreibung von synchronen soziolinguistischen Situationen in bestimmten Regionen entwickelt (Ferguson 1959), Uspenskij konnte aber dieses Modell überzeugend auf die Sprachsituation der vergangenen Jahrhunderte (11.–17.) im ostslawischen Sprachraum applizieren. Wesentlich dabei ist, dass die beiden Subsysteme im Sprachbewusstsein des Soziums als ein funktionales Ganzes aufgefasst wurden. Daher kam es nicht zur Aversion gegen das Kirchenslawische, das ja nicht als etwas Fremdes empfunden wurde. Und das wiederum gewährleistete eine für Mehrsprachigkeit sonst unübliche Stabilität der diglossischen Sprachsituation. Eine ähnliche Auffassung von der Sprachsituation der vorstandardlichen Zeit bei den orthodoxen Slawen hatten – auch schon vor den Arbeiten von Uspenskij – N. I. Tolstoj und A. V. Issatschenko. Bereits 1961 erschien Tolstojs programmatische Arbeit zum Kirchenslawischen als gemeinsamer Literatursprache der Süd- und Ostslawen (Толстой 1961; vgl. a. Толстой 1962 + 1963). Issatschenko spricht in diesem Zusammenhang vom sprachlichen Dualismus im alten Russland (Issatschenko 1980; vgl. a. Исаченко 1958, Issatschenko 1975). Eine andere Position vertritt hier D. S. Worth (Worth 1978). Uspenskijs Konzeption traf sowohl auf Zustimmung (Hüttl-Folter 1978, Seemann 1982 + 1983, Kretschmer 1986, Шапир 1989) als auch auf vehemente Ablehnung (Алексеев 1986, Клименко 1986, Колесов 1986, Kristophson 1989, Rehder 1989). Neben den durchaus berechtigten Kritikpunkten an der Diglossiekonzeption – dazu gehört vor allem die von Uspenskij nicht genügend berücksichtigte Amtssprache als drittes Element der alten Sprachsituation im ostslawischen Raum (also keine Di-, sondern eine Triglossie) – gab es auch Kritik, die nicht wissenschaftlicher Natur war, vor allem aus der sowjetischen Schule. Grund dafür war die generelle Tendenz zur Minimierung bis Negierung der Rolle des Kirchenslawischen in der Geschichte der russischen Literatursprache, die noch auf die Arbeiten Obnorskijs zurückgeht (Обнорский 1946, Филин 1977, 1978, 1981). Neben der Einheitlichkeit des Paradigmas der schriftlichen Kultur kann als eines der wesentlichen distinktiven Merkmale der Orthodoxen Slavia der über-

Slawenoserbisch

23

wiegende, ja fast ausschließlich sakrale Charakter dieser Kultur angesehen werden. Dies ist an sich nicht ungewöhnlich, bedenkt man die zentrale Rolle des Christentums im Leben des mittelalterlichen Abendlandes. Sehr oft war auch die Sprache der schriftlichen, christlich geprägten Kultur gleichzeitig die Sprache der Kirche. Die schriftliche, christlich-zivilisatorische Kultur der Orthodoxen Slavia weist aber so gut wie keine weltliche Komponente auf. In diesem Zusammenhang kann von einer Binarität des gesamten Kulturparadigmas der Orthodoxen Slavia gesprochen werden: auf der einen Seite die für das gesamte Areal einheitliche schriftliche Kultur, vom Christentum durchdrungen, und auf der anderen die jeweilige mündliche Volkskultur. Während die Erstere das gesamte Areal der Orthodoxen Slavia abdeckte, konnten die mündlichen Volkskulturen sich durchaus deutlich von denen anderer Regionen unterscheiden. Ein anderes wichtiges Merkmal, das die Slavia Orthodoxa sowohl von der Slavia Latina1 (bei manchen Autoren Slavia Romana) als auch vom nichtslawischen Europa unterscheidet, ist die soziolinguistische Homogenität der Kultur. Man findet in der orthodoxen Slavia nur wenige Spuren von sozial fundierten, für das Abendland charakteristischen Subkulturen, wie der höfischen, der urbanen (bürgerlichen), der Scholarenkultur etc. In der Orthodoxen Slavia weist aber nicht nur die mündliche Volkskultur keine solche sozial bedingte Schichtung auf (was ja nicht ungewöhnlich wäre), sondern auch die einheitliche schriftliche Kultur. Anders ausgedrückt: Das gesamte Volk nahm an diesen beiden Kulturformen teil, die Unterschiede waren quantitativer, nicht qualitativer Natur. Vom Herrscher und seinem Hof angefangen bis hin zu den Bauern – das gesamte Sozium hörte denselben Liedern und Märchen zu, oder eben denselben Psalmen und Gebeten. Die oberste Gesellschaftsschicht nahm dabei ggf. aktiv an der schriftlichen Kultur teil – da ihre Vertreter des Lesens kundig waren und so den heiligen Texten nicht nur zuhören, sondern diese auch selbst (vor)lesen konnten (Schreiben war in der Orthodoxen Slavia kein Bestandteil der Elementarbildung, es war eine berufliche Fähigkeit, vorbehalten den Skriptorien- und Kanzleienbediensteten bzw. den Kaufleuten). Der ausgeprägte sakrale Charakter der orthodoxen Schriftkultur bedingte seinerseits weitere Merkmale, so z. B. die Einheitlichkeit der Genrestruktur. Wie bereits erwähnt, enthielt diese Kultur keine weltliche Komponente – kei1 Sofern hier überhaupt von einem einheitlichen Kulturareal gesprochen werden kann.

24

Anna Kretschmer

nen Roman, keine Lyrik, keine Satire, kein Drama etc. Das Schrifttum war das Schrifttum des Christentums, das Lesen (bzw. Zuhören) diente nicht der Unterhaltung, sondern dem Seelenheil der Leser (Zuhörer). Das Korpus dieser Lektüre bestand nicht nur aus ganz bestimmten Genres (Textsorten), es war auch hierarchisch angeordnet. Im Verständnis der Gesellschaft besaßen bestimmte Genres eben wesentlich mehr dignitas als die anderen – entsprechend ihrem Rang im orthodoxen Weltbild. N. I. Tolstoj, vermutlich einer der besten Kenner der alten orthodoxen slawischen Kultur, zeigte dies überzeugend mit seinem Modell dieser Hierarchie – es enthält 14 Genres, wobei ganz oben die liturgischen Texte stehen, gefolgt von der Hagiographie und Patristik. Ganz unten stehen Pilgerberichte, während das wenige weltliche Schrifttum – fast ausschließlich durch das sog. Amtsschrifttum vertreten – aus dem Genrekanon der orthodoxen Slavia ausgeschlossen bleibt (Толстой 1961: 54f. + 1979: 155; vgl. a. die Konzeption Lichačevs zum Genresystem im alten Russland, das u. E. auf die gesamte Orthodoxe Slavia applizierbar ist,– Лихачев 1968). Auch Issatschenko schließt das profane Schrifttum aus der Analyse aus (Issatschenko 1980). Anders I. Grickat, die – allerdings in Bezug auf eine spätere Periode, die des Slawenoserbischen – auf die Relevanz gerade solcher „niederer“ Textsorten für die Forschung verweist, wie Kalender, Magazine, populär- und parawissenschaftliche Abhandlungen, Unterhaltungslektüre etc. (Грицкат 1987). Der sakrale Charakter der Schriftkultur bedingte auch ihre erstaunliche Stabilität in Zeit und Raum mit, die praktisch bis zum Ende dieses einheitlichen Kulturparadigmas anhielt. Neue Texte entstanden dabei im Rahmen der bereits bestehenden Genres (Textsorten) und wurden nach bestehenden Regeln und Mustern generiert. Bestimmte Texte wanderten über Jahrhunderte hinweg von einer Region der Orthodoxen Slavia in die andere – und wieder zurück. Der sakrale Charakter der Schriftkultur bedingte ferner die ausdrücklich reservierte bis ablehnende Haltung nicht nur des Klerus, sondern des gesamten Soziums gegenüber den Versuchen jeglicher Reformen der – sakralen – Schriftsprache, bei der Orthographie angefangen. Solche Versuche wurden automatisch als Häresie oder Sakrileg betrachtet. Im besonderen Maße gilt das für die Endphase der Orthodoxen Slavia – man denke in diesem Zusammenhang nur an die Bücherreform des Moskauer Patriarchen Nikon Mitte des 17. Jh.s., die in einer bis heute andauernden Spaltung der russischen Gesellschaft in Alt- und Neugläubige gipfelte. Oder an serbische Versuche zur Reformierung der alten

Slawenoserbisch

25

Kyrilliza Anfang des 19. Jh.s. Einem dieser Reformer, Sava Mrkalj (dessen Gedenken die Tagung gewidmet war, deren Ergebnisse im vorliegenden Band präsentiert werden), begegneten nach seiner reformerischen Schrift derart starke Angriffe des orthodoxen Klerus, dass sich dadurch sein ganzes Leben dramatisch veränderte, bis hin zu seinem tragischen Ende als Geisteskranker in einem Wiener Spital. In der Reform Vuk Karadžićs sah derselbe Klerus gar die Hand des Vatikans. So konnte es sich nur Peter der Große – als absoluter Monarch – leisten, die alte kirchliche Kyrilliza in Russland zu reformieren (wobei das neue bürgerliche Alphabet dem weltlichen Schrifttum vorbehalten blieb). Aber auch der Monarch hatte einen Preis dafür zu zahlen – in den Augen des Volkes mutierte er als Initiator auch noch vieler anderer Reformen zum Antichrist: Viele glaubten fest daran, dass der echte Zar gegen eben diesen Antichrist ausgetauscht wurde (wann, wo und wie – dazu gab es verschiedene Versionen). Von den Anhängern eines einheitlichen Kulturareals der Orthodoxen Slavia wird angenommen, dass ihr Beginn mit der Annahme des Christentums byzantinischer Prägung in den jeweiligen Regionen dieses Areals anzusetzen ist. Das Ende dieser gemeinsamen Kultur tritt in verschiedenen Regionen zu verschiedenen Zeitpunkten ein, zuerst in Russland bzw. im ostslawischen Sprachgebiet. Der Auslöser war die sog. Zeit der Wirren, eingeleitet mit dem Erlöschen der alten Herrscherdynastie der Rurikiden Ende des 16. Jh.s. Darauf folgten Machtkämpfe verschiedener Gruppierungen und Thronprätendenten, Fremdbesatzung – und als Reaktion auf diese bürgerkriegsähnlichen Zustände die Bürgerwehr. Am Ende dieser Zeit der Wirren stand die Inthronisation der neuen Dynastie der Romanovs. Durch verschiedene Faktoren dieser Epoche bedingt, fand eine Öffnung des in den vorausgegangenen Jahrhunderten abgeschotteten Landes hin zum Abendland, zunächst über polnische Vermittlung bzw. über die ehemals polnisch-litauischen Gebiete, die von den ersten Romanovs nach und nach wieder zurückerobert wurden. Somit wurde das russische Sprachgebiet für den Wechsel zum neuzeitlichen Gesellschafts- und Kulturparadigma vorbereitet, den Peter der Große im frühen 18. Jh. in Gang setzte. Etwas anders verlief dieser Wechsel bei den anderen Ostslawen, deren Sprachgebiet über mehrere Jahrhunderte hinweg zum Großfürstentum Litauen und später zum litauisch-polnischen Staat gehört hat. Sie haben wesentlich früher als das Moskowitische Russland den Anschluss an das abendländische Kulturmodell erfahren – behielten aber dennoch ihr altes orthodoxes Kultur-

26

Anna Kretschmer

modell bei. Dieses war auch ein Mittel zur Bewahrung der Eigenidentität und eine Waffe gegen die zunehmend drohende Polonisierung und Katholisierung. Den Status einer andersgläubigen und anderssprachigen Minderheit haben die späteren Ukrainer und Belarussen mit anderen orthodoxen Slawen gemeinsam – und unterscheiden sich dadurch gleichzeitig von den Russen, die immer das Majoritätsethnos stellten. Bei den Serben ist das Ende des alten Kulturparadigmas vermutlich im 17. und frühen 18. Jh. anzusetzen. Auch hier treten als Auslöser soziale und politische Umstände und Ereignisse auf. Am Beginn des Endes des alten Kulturmodells steht der serbische Exodus: Im Jahr 1690 siedelten sich Zehntausende serbischer Familien unter der Anführung ihres Patriarchen auf der Flucht vor den Türken und ihrer Rache für die serbische Unterstützung des österreichischen Heeres auf dem österreichischen Territorium in Südungarn an. Sie wurden damit zu österreichischen Untertanen, zu einer Minderheit in einem multikonfessionellen und multiethnischen Staat – aber auch zu dessen Bürgern, und zwar bis 1918. Gleichzeitig wurde damit die serbische Gesellschaft gespalten. Ihr größerer Teil blieb weiterhin unter osmanischer Herrschaft, z. T. bis ins 20. Jh. hinein, während im Norden, auf dem heutigen vojvodinischen Gebiet eine urbane serbische Gesellschaft entstand. Beide Gruppen des serbischen Soziums bewahrten weiterhin sowohl das alte Kulturmodell der Orthodoxen Slavia als auch die mündliche Volkskultur. Aber bei den nun österreichischen Serben kam eine dritte Komponente des Kulturparadigmas hinzu, die abendländische. Als eben ihre serbische Interpretation ist die slawenoserbische Kulturtradition mit ihrem umfangreichen Schrifttum zu verstehen. Komplizierter und etwas später verlief der Prozess des Übergangs zu einem neuzeitlichen Kultur- und Schriftsprachenmodell bei der orthodoxen Bevölkerung Bosniens. Erst im letzten Viertel des 19. Jh.s vollzog er sich bei den Bulgaren, noch später bei den Mazedoniern. Dieser Übergangsprozess fand nicht nur zu verschiedenen Zeiten und unter verschiedenen Umständen statt – auch die dabei entstehenden neuen Schriftsprachen, die sich z. T. zu den heutigen Standardsprachen weiterentwickelt haben, entstanden auf der Grundlage von recht unterschiedlichen Konzeptionen. Einer der wesentlichen Faktoren dabei scheint der Zeitpunkt der Formierung dieser neuzeitlichen Schriftsprachen zu sein. Das Russische etwa, das im 18. Jh. entstand, im Zeitalter der Aufklärung, folgt im Wesentlichen dem zeitge-

Slawenoserbisch

27

nössischen französischen Modell: Die Schriftsprache orientiert sich dabei an der Sprachpraxis der gebildeten sozialen Elite. Volkssprachliche Elemente finden darin nur sehr begrenzt Eingang und nur im Rahmen des sog. „niederen“ Stils. Gleichzeitig bewahrte das Neurussische im Wesentlichen das alte ksl. Kulturerbe und nahm viele fremde Elemente auf: polnische, deutsche, französische, lateinische. So entstand eine Schriftsprache des Amalgamtyps: Die vielen verschiedenen Elemente vereinen sich in ihr plastisch zu einer neuen Schriftsprache, die dann zum Standardrussischen wird. Gerade der hohe Anteil der Fremdelemente verschafft dem Standardrussischen einen sehr hohen Grad an elastischer Stabilität. Eine Schriftsprache ähnlichen Typs stellt das Slawenoserbische dar – und eben eine ganz andere als das heutige Standardserbisch, das in der 2. Hälfte des 19. Jh.s aus dem Modell von Vuk Karadžić hervorging. Karadžić sagte sich vom Erbe der Slavia Orthodoxa los – und war gleichzeitig den Fremdelementen gegenüber recht reserviert. Als Basis diente ihm die sog. Volkssprache, allerdings in der elaborierten Manifestation der serbischen Folklorekoine. Auch das ukrainische und das belarussische Modell zeigen ihre eigene Spezifik – und beide unterscheiden sich vom Russischen dadurch, dass der ksl. Anteil in ihnen recht gering ist. Stattdessen weisen sie viele Polonismen auf. Auch die beiden östlichen südslawischen Standardsprachen, Bulgarisch und Makedonisch, basieren auf jeweils eigenen Modellen. Gerade der Prozess des Übergangs vom Kulturmodell der Orthodoxen Slavia hin zu einem neuzeitlichen ist in der Forschung besonders schwach aufgearbeitet und weist besonders starken wissenschaftlichen Dissens auf. Auch hier sind die Gründe dafür vielfach nicht wissenschaftlicher Natur. Das Resultat sind essentielle Lakunen in unserem Wissen über die sprachlichen Formen, die traditionell als Slawenorussisch, Slawenoserbisch oder Slawenobulgarisch bezeichnet werden, und über ihre Entwicklungswege.

28

Anna Kretschmer

2. Forschungsgeschichte Der Beginn der wissenschaftlichen Auseinandersetzung mit dem Slawenoserbischen setzt mit den Arbeiten von Aleksandar Mladenović um das Jahr 1960 ein (s. Literaturliste). Zu diesem Zeitpunkt wurde das slawenoserbische Schrifttum in der historischen Serbistik erfolgreich marginalisiert und abgewertet. Den Anfang dazu machte Vuk Karadžić selbst, der wichtigste und erfolgreiche Gegner der gelehrten nördlichen Serben. Der Sieg seines Sprachmodells war so vollkommen, dass von da an der Anteil an Volkssprachlichkeit in der Serbistik zum alleinigen und axiomatischen Gradmesser der Qualität einer Schriftbzw. Standardsprache erklärt wurde. Und das mit solchem Erfolg, dass auch Mladenović selbst sich von diesem Glauben nicht zu befreien vermochte – wie auch viele seiner Nachfolger und Schüler. So gründete er seine Analysemethode auf einen Fragebogen (metod upitnika), mit dessen Hilfe die Elemente der sog. Volkssprache im Slawenoserbischen gesucht werden sollten. Und dies vornehmlich auf der Laut-, weniger der morphologischen Ebene, während Lexik nur wenig und Syntax fast gar nicht berücksichtigt wurden. Dennoch gebührt Mladenović die Anerkennung dafür, das Slawenoserbische aus der Vergessenheit zurück in den wissenschaftlichen Diskurs geholt zu haben. Er und seine Schüler und Mitstreiter untersuchten eine größere Menge slawenoserbischer Texte (Албин [Albijanić] 1968, Кашић 1968, Херити 1983, Nuorluoto 1989). Trotz der erwähnten Mängel der Fragebogenmethode bieten diese Arbeiten durchaus interessante Einblicke in das riesige Textkorpus des Slawenoserbischen wie auch in die Sprachkonzeptionen seiner Autoren. Eine wichtige Hilfe boten dafür die – leider nur wenigen – bibliographischen Arbeiten zum Schrifttum der slawenoserbischen Epoche. Die wichtigste Quelle dieser Art ist nach wie vor die Bibliographie des serbischen Schrifttums des 18. Jh.s von G. Mihailović (Михаиловић 1964). Einen wichtigen Beitrag zur Erforschung des Slawenoserbischen leisteten auch russische Forscher, vor allem V. P. Gudkov (Гудков 1973, 1977, 1979) und N. I. Tolstoj (s. Literaturliste). Während sich Gudkov viel mit den einzelnen Autoren und Werken befasst, wird in den Arbeiten Tolstojs das slawenoserbische Schrifttum systematisiert, typologisiert – und vor allem in den weiteren Kontext der orthodoxen und der nicht-orthodoxen Slavia gestellt. Tolstoj greift u. a. das Periodisierungsschema Unbegauns auf, das auf bestimmten sozialen und politi-

Slawenoserbisch

29

schen Ereignissen basiert (Unbegaun 1935), und entwirft ein neues, erweitertes Schema. Demnach weist die gesamte slawenоserbische Epoche folgende Entwicklungsphasen auf: 1. Vortheresianische Zeit (1690–1740): vom Exodus der Serben (Velika Seoba) und ihrer Ansiedelung auf österreichischem Territorium bis zur Inthronisierung Maria Theresias. 2. Theresianische Zeit (1740–1780) (diese Phase wird von Tolstoj noch einmal zweigeteilt: 1740–1760 und 1760–1780 – s. dazu u.). 3. Spätzeit (1780–1818): von der Inthronisierung Josephs II. bis zum Erscheinen des serbischen Lexikons (Rječnik) von Vuk Karadžić (Толстой 1978 + 1979). Unsere eigenen Untersuchungen deuten darauf hin, dass die slawenoserbische Epoche noch wesentlich länger existierte, vermutlich bis in die 1840er Jahre (Кречмер 1990 + 1997; Kretschmer 1988 + 1989). Eine genauere Datierung wird aber nur auf der Basis einer umfangreichen Analyse des überlieferten Korpus möglich sein. Einen interessanten interdisziplinären Ansatz bietet eine Studie von Boškov und Piper (Бошков/Пипер 1981). Es ist eine Art Supplement zur Merkmalmethode von Mladenović. Es werden dabei die fremdsprachigen Vorlagen mit ihren slawenoserbischen Übersetzungen / Adaptationen verglichen – alle Unterschiede zwischen dem Ausgangs- und dem Zieltext werden dabei ausgewertet. Primär der Lexik der slawenoserbischen Epoche sind Arbeiten von J. Kašić (Кашић 1971, 1972, 1981) und V. Mihajlović gewidmet (Михајловић 1973/ 74). In den letzten Jahren ist eine erfreuliche Erstarkung des Interesses am Slawenoserbischen und generell am Schrifttum vor Vuk Karadžić zu beobachten. Eine Vorreiterrolle spielt dabei die Schule von Novi Sad, gegründet von Lj. Subotić, die sich seit vielen Jahren mit dem Slawenoserbischen befasst (Суботић 1984 + 1989). Viele dieser Arbeiten beschäftigen sich mit der Syntax – dem Bereich, der in der historischen Serbistik (und nicht nur dort) besonders schwach aufgearbeitet ist. Auch A. Milanović beschäftigt sich zunehmend mit der Epoche (s. Literaturliste). Beide Ansätze gründen nicht mehr auf der Frage-

30

Anna Kretschmer

bogenmethode Mladenovićs, auch nicht auf dem Aufzählen volkssprachlicher Elemente. Auch einige unserer Arbeiten sind dem Slawenoserbischen gewidmet. Es werden dabei u. a. die Rolle der Übersetzungen in der Frühphase einer Schriftsprache betrachtet, die Formierung der Funktionalstile, die Sprachpolemik (Kretschmer 1988, 1990, 1992, 1997, 2002, 2004b). In einer größeren Studie wurde die erste serbische Zeitschrift, das „Slawenoserbische Magazin“, herausgegeben 1768 von Zacharija Orfelin, umfassend untersucht – anhand eines eigenen Analysemodells, das neben der eigentlichen linguistischen auch die textuellen, die sozio- und die extralinguistischen Parameter umfasste (Kretschmer 1989). Das Slawenoserbische wird dabei konsequent im weiteren Rahmen der Slavia Orthodoxa betrachtet (Kretschmer 1996, 1999b). Sehr interessante kontrastive Analysen und Auswertungen verschiedener serbischer schriftsprachlicher Modelle bieten Arbeiten von Lj. Popović (Поповић 1995a + b, 1996).

3. Slawenoserbisch – ein Überblick Die Ergebnisse der bisherigen – auch eigenen – Forschungsansätze zum Phänomen des Slawenoserbischen können in folgender Skizzierung seines Wesens, seiner distinktiven Merkmale und seiner wichtigsten Entwicklungsstufen zusammengefasst werden. 3.1. Vorgeschichte Dazu sollte vermutlich die Sprachsituation und die Schrifttradition des 17. Jh.s gerechnet werden. Bedauerlicherweise ist diese Epoche in der historischen Serbistik nur recht schwach erforscht. Auf dem jetzigen Stand des Wissens basierend, kann man für diese Zeit von einer anhaltenden Stagnation und einem zunehmenden Verfall der alten Schriftkultur ausgehen, bedingt vor allem durch die ungünstige globale politische Situation – es ist die Zeit der absoluten osmanischen Herrschaft und eines starken türkischen Staates.

Slawenoserbisch

31

3.2. Vorphase Dazu dürften die Jahrhundertwende vom 17. zum 18. Jh. und die ersten Dezennien des 18. Jh.s gerechnet werden. Leider ist auch diese Etappe der Geschichte des serbischen Schrifttums nur unzureichend aufgearbeitet. Eine Sonderstellung in vielerlei Hinsicht nimmt hier ein Text ein, entstanden in den ersten Jahren des 18. Jh.s – die „Slawenoserbischen Chroniken“ von Đorđe Branković – der als das erste neuzeitliche serbische historiographische Werk betrachtet werden kann. Dieser riesige Text von gut 2500 Seiten ist, wie die meisten anderen Texte dieser und der vorausgehenden Zeit, nur als Handschrift überliefert. Fast 300 Jahre nach der Abfassung der „Chroniken“ wurde 2008 ihr erster Band veröffentlicht und dadurch der Forschung zugänglich (Бранковић 2008). Es bleibt zu hoffen, dass auf diese erste Edition eine umfassende Analyse der Sprache der „Chroniken“ und ihre Auswertung folgen werden. Im Jahr 1690, kurz bevor die „Chroniken“ niedergeschrieben wurden, fand der Exodus der Serben und ihre Ansiedlung an der sog. Militärgrenze in südungarischen Komitaten statt. Dieses serbische Sozium brachte nach Norden seine mündliche Volkskultur und das traditionelle Schrifttum der Orthodoxen Slavia mit, auch die Sprache dieses Schrifttums und des Glaubens, das SerbischKirchenslawische (srpskoslovenski). Zu dieser Zeit war Bildung vor allem ein Privileg des Klerus – und in klerikalen Kreisen entsteht zu Beginn des 18. Jh.s eine neue Schrifttradition – die der Račani-Mönche. Auch diese Schrifttradition wartet noch auf eine umfassende Erforschung. 3.3. Russische Phase Die serbische Bevölkerung in Südungarn wandelt sich zunehmend zu einer urbanen Gesellschaft. Neben dem Klerus übernimmt jetzt nach und nach das entstehende Bürgertum die Rolle des Kulturträgers. Serben in Österreich durften ihren Glauben und seine liturgische Sprache behalten. Um ihren Kindern auch eine adäquate – orthodoxe – Bildung zukommen zu lassen, wurde um Hilfe aus Russland nachgesucht. So entstanden in der heutigen Vojvodina die sog. russischen Schulen, in denen in den 1720er und 1730er Jahren etliche der späteren slawenoserbischen Autoren ausgebildet wurden. Das damalige Schriftrussisch in seinem mittleren und höheren Stil breitete sich unter den gebildeten

32

Anna Kretschmer

österreichischen Serben aus. In diesem Zusammenhang spricht man traditionell von der russischen bzw. slawenorussischen Phase des Slawenoserbischen. Allerdings stützt sich diese Bezeichnung weder auf gesicherte Daten noch auf eine umfassende Korpusanalyse. Wie die Sprachsituation der 1740er und 1750er Jahren tatsächlich war, und welcher Stellenwert damals dem Schriftrussischen zukam, die Antwort darauf muss künftigen Untersuchungen vorbehalten bleiben. 3.4. Frühphase Das eigentliche slawenoserbische Schrifttum beginnt um 1760 mit den Texten von Zacharija Orfelin und Pavle Julinac. Für diese Frühphase ist codeswitching charakteristisch, besonders bei Orfelin evident: Das Thema und sein Stellenwert im Bewusstsein der damaligen Zeit bestimmten den Anteil an Elementen des (Russisch)Kirchenslawischen bzw. des Serbischen, aber auch den der Fremdelemente in dem jeweiligen Text. In gewisser Weise waren die Autoren dieser Zeit, allen voran Orfelin, ihrer Zeit und ihrem Publikum zu weit voraus. Ihre Werke jedoch blieben und bildeten den Nährboden für die Kernphase des Slawenoserbischen, die etwa in den 1780ern beginnt. 3.5. Kernphase In dieser Phase ist das Slawenoserbische als eine Schriftsprache des sog. Amalgamtyps schon genügend gefestigt – es beginnt die Phase der Kodifikation. Diese war allerdings vorwiegend pragmatischer Art – es ging weniger um die Kodifikation des Slawenoserbischen an sich, sie vollzog sich vielmehr im Rahmen der dominanten aufklärerischen Komponente des damaligen Kulturparadigmas und der daraus resultierenden Dominanz der Schulbuchproduktion. Eine nicht zu unterschätzende Rolle spielte dabei die Theresianische Schulreform in den 1770er Jahren, die Österreich das im damaligen Europa modernste Schulsystem bescherte. Profitieren konnten davon auch die serbischen Schulen – selbst wenn die Schulreform noch einen Nebeneffekt hatte, vom Wiener Hof aus gesehen, vielleicht gar nicht so unerwünscht: die Unterbrechung der Kulturkontakte der serbischen Population in Österreich zu Russland.

Slawenoserbisch

33

Neben der eigentlichen Schulbuchproduktion expandieren auch eng verwandte Textsorten – so die moralisch-aufklärerische Literatur unterschiedlicher Genreprovenienz. Ein Novum für das serbische Schrifttum ist das Aufkommen der eigentlichen Unterhaltungsliteratur und Belletristik – wenn auch hier die Dominanz des moralisch-belehrenden Schrifttums fast immer deutlich ist. Verständlicherweise ist der Anteil der Übersetzungsliteratur zu Beginn auch dieser Phase noch recht hoch. Zunehmend aber erscheinen Originaltexte. Bezeichnend für diese und spätere Phasen des Slawenoserbischen ist die zum Teil recht lebhafte Polemik über die Schriftsprache, ihren Charakter, ihren gesellschaftlichen Status, über die Relation Sozium – Schriftsprache. In gewisser Weise erinnert dies an die vergleichbare Polemik in Russland um die Jahrhundertwende vom 18. zum 19. Jh., in der die Anhänger des alten kirchenslawischen Erbes denen gegenüber standen, die das französische Modell der Schriftsprache bevorzugten – als elaborierte Kolloquialsprache der gebildeten Oberschicht. Die serbische Sprachpolemik unterscheidet sich von der russischen aber in einem wesentlichen Punkt: Den Gegenpol zum Kirchenslawischen, das als Orientierungsgröße für das Schriftserbische von den sog. „Archaisten“ wie G. Trlajić vertreten wird, stellt nicht die Sprache der Oberschicht dar, sondern, die dem Idiom sehr nahe urbane Koine bzw. das daraus hervorgegangene amalgame Slawenoserbisch. Dies ist vermutlich vor allem dadurch zu erklären, dass die beiden Sprachpolemiken sich in unterschiedlichen Kultur- und Weltanschauungsparadigmata entwickelten. In Russland dominierte noch der Zeitgeist der Aufklärung, bei den slawenoserbischen Autoren waren aber schon gewisse Einflüsse der Vorromantik zu spüren. Eine Rolle mag auch der Umstand gespielt haben, dass in Russland als Kulturträger der Adel auftrat, während es bei den Serben in Österreich das Bildungsbürgertum und der Klerus waren. Mit ihrem dem Idiom nahestehenden Modell einer neuen serbischen Schriftsprache kamen die „progressiven“ slawenoserbischen Autoren wie Teodor Janković oder Dositej Obradović dem späteren schriftsprachlichen Modell von Vuk Karadžić erstaunlich nahe. Sie waren aber niemals so radikal wie dieser. Die Volkssprache – ja, aber elaboriert und bereichert durch Elemente sowohl des Kirchenslawischen als auch der europäischen Sprachen. Als Muster galten ihnen nicht der Dialekt und nicht einmal die Folklorekoine – sondern die Sprache des Bürgertums, zunächst die schriftliche. Inwiefern das Slawenoser-

34

Anna Kretschmer

bische gesprochen wurde bzw. eine mündliche Variante besaß, weiß man heute (noch) nicht. In dieser Kernphase des Slawenoserbischen nimmt der Anteil der Bücher, die in bürgerlicher Kyrilliza gedruckt werden, kontinuierlich zu. Aber die Rolle der Kirche als wichtigster Kulturträger und -wächter ist noch ungebrochen. 3.6. Spätphase Den Beginn dieser Phase kann man mit dem Anfang des 19. Jh.s gleichsetzen – wann aber ihr Ende anzusetzen ist, kann auf dem heutigen Wissensstand nicht gesichert festgestellt werden. Es ist sowohl die Zeit der Blüte des Slawenoserbischen – als auch schon der Anfang von seinem Ende, eingeläutet von jemandem, der nicht unähnliche Positionen in der Sprachpolemik vertrat – von Vuk Karadžić. Dabei war seine eigene Sprache zu Beginn seiner Tätigkeit dem Serbischen damaliger Zeit weniger nah als die Sprache einiger slawenoserbischer Autoren, seiner Zeitgenossen. Auch in der Reformierung des alten kirchenslawischen Alphabets gingen slawenoserbische Autoren dem großen Reformer voraus. Während aber Dositej Obradović bewusst, konsequent – und ungestraft – seine Schriften in der bürgerlichen Kyrilliza drucken ließ, resultierte aus dem offenen Aufruf Sava Mrkaljs zur Alphabetreform seine Verfolgung und geistige Terrorisierung durch die Kirche und sein tragisches Ende als Geisteskranker in einem Wiener Spital. Es entwickelt sich in den 1820er und noch mehr 1830er Jahren eine einzigartige Situation, noch komplexer gemacht durch die damalige politische Situation des serbischen Sprachareals. Der Großteil Serbiens blieb nach wie vor unter osmanischer Herrschaft – während im Norden ein teilautonomes Fürstentum Serbien entstand und eine große serbische Enklave in Österreich existierte. Eine entwickelte und funktionierende Schriftsprache besaßen zu dieser Zeit nur die Serben in Österreich. Mit ihnen führte Vuk Karadžić eine zum Teil erbitterte Polemik. Die orthodoxe Kirche stand beiden Parteien reserviert gegenüber, besonders aber der Reform von Karadžić, und hatte im Fürstentum Serbien eine führende Rolle in allen relevanten Belangen, so auch in der Bildung und in Fragen des Sprachgebrauchs. Dem charismatischen Sprachreformer Karadžić gelang es aber, die Sympathien der serbischen Bildungselite, die es allmählich nicht nur im österreichischen Norden gab, zu gewinnen.

Slawenoserbisch

35

Sein Sieg – der faktische, denn der offizielle kam in Serbien erst 1868, vier Jahre nach seinem Tode – besiegelt das Ende des Slawenoserbischen. Ein unrühmliches, denn bis heute bleibt dieses wichtige kulturelle Erbe in der Serbistik und in Serbien stigmatisiert. Und unerforscht – dabei gründet die negative Einstellung diesem Schrifttum gegenüber nicht auf gesicherten Daten einer objektiven Korpusanalyse, sondern auf der subjektiven Negierung seitens des Reformers selbst und noch mehr seiner Apologeten. Es ist nun an der Zeit, diese wichtige Komponente der serbischen Kultur- und Sprachgeschichte zu rehabilitieren – und gebührend zu erforschen. 4. Ausblick: Aufgaben, Fragen, Probleme Die wichtigsten Aufgaben einer zukünftigen Erforschung des Slawenoserbischen können wie folgt zusammengefasst werden: Korpuserfassung und Analyse, wobei alle Zeitphasen gleichermaßen zu berücksichtigen sind. Textzentrierte Herangehensweise, vom konkreten Text aus. Das bedeutet, dass alle Textcharakteristika zu berücksichtigen sind, die innerund die außersprachlichen – so u. a. der Zeitpunkt des Entstehens, die Textsorte, der Autor mit all seinen Charakteristika einschließlich der Herkunft, des Bildungswegs und der Position in der Sprachpolemik etc. Sehr wichtig ist dabei die Lossagung vom Grundprinzip der Methode Mladenovićs – selektive Suche nach ausgewählten Merkmalen der sog. Volkssprache, und das vornehmlich auf der Lautebene und in der Morphologie. Für eine adäquate Untersuchung einer im Entstehen begriffenen Schriftsprache sind aber – auf innersprachlicher Ebene – vor allem die Syntax (Hüttl-Worth 1978) und die Lexik wichtig, gefolgt von der Stilistik bzw. den textkonstituierenden Merkmalen. Gleichzeitig sollte das Oeuvre einzelner Autoren der slawenoserbischen Epoche analysiert werden – auch hier unter Berücksichtigung inner- wie extralinguistischer Faktoren. Da die slawenoserbische Schriftkultur im Weltanschauungsparadigma der Aufklärung verankert ist, dominieren in ihr das belehrend-moralisierende Schrifttum und die Bildungsliteratur. Daher sollte auch das Schulwesen und das dazugehörige Schrifttum mit in die Analyse einbezogen werden. So kann u. a.

36

Anna Kretschmer

das Bildungsparadigma rekonstruiert werden, das die späteren slawenoserbischen Autoren durchlaufen haben. Es sei in diesem Zusammenhang auf Arbeiten von I. Grickat verwiesen, in denen die Relevanz solcher Textsorten (von den populärwissenschaftlichen über die Magazine und Kalender bis hin zur eigentlichen Unterhaltungslektüre) hervorgehoben wird (Грицкат 1987). Dieses erst im Entstehen begriffene profane Schrifttum, die aufkommende Belletristik zeigen in ihrer frühen Phase noch kein einheitliches philologisches Profil. Sie stellen ein kulturologisches und soziolinguistisches Phänomen dar – und als solches sollen sie auch bei der Analyse angegangen werden (l. c., 117; vgl. a. Kuna 1976: 13f.). Und nicht zuletzt sollte das Phänomen selbst einer umfassenden Untersuchung unterworfen werden – das sog. Slawenoserbische. Erst dann kann gesicherte Auskunft darüber gegeben werden, ob es sich überhaupt um eine einheitliche Sprache handelt, bei der verschiedene Entwicklungsetappen ausgemacht werden können, oder um verschiedene Schriftsprachen. Erst dann kann die Berechtigung von solchen Bezeichnungen überprüft werden, wie Russisch(Kirchen)slawisch oder dositejevski jezik. Erst dann wird eine gesicherte Aussage darüber möglich sein, was genau unter der Bezeichnung Slawenoserbisch zu verstehen ist. Literatur Албин, А. (1968): Језик новина Стефана Новаковића (1792–1794), Нови Сад. Алексеев, А. А. (1986): „Почему в Древней Руси не было диглоссии“. Колесов, В. В. (ред.), Литературный язык Древней Руси. Ленинград, 3–11. Бошков, М. (1973): „Руска штампана књига у нашем 18. в.“, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду 16/2, 527–567. Бошков, М. (1974): „Захарија Орфелин и књижевност руског просветитељства“, Зборник Матице српске за славистику 7, 9–79. Бошков, М., Пипер, П. (1981): „Оглед контрастивне анализе текста у проучавању језика српске књижевности у XVIII–XIX в.“, Зборник за филологију и лингвистику XXIV/1, 55–74. Бранковић, Ђ. (2008): Славеносрпске хронике. Прир. А. Кречмер, Београд.

Slawenoserbisch

37

Гачев, Г. (1964): Ускоренное развитие литературы, Москва. Грицкат, И. (1966): „У чему је значај и какве су специфичности славеносрпског периода у развоју српскохрватског језика. Поводом иницијативе Матице Српске да се састави речник књижевног језика славеносрпског периода“, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику IX, 61–66. Грицкат, И. (1970): „Белешке о језику Ђорђа Бранковића“, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику XIII/1, 85–101. Грицкат, И. (1974): „Положај синтаксе у Вуково време и у Вуковом делу“, Ковчежић XII, 55–60. Грицкат, И. (1975): Студије из историје српскохрватског језика, Београд. Грицкат, И. (1976): „Језик српских путописа из XVII и с почетка XVIII века“, Српска академија наука и уметности. Зборник историје књижевности, Одељење језика и књижевности 10, 297–322. Грицкат, И. (1987): „Још нека питања у вези са славеносрпском епохом“, Јужнословенски филолог XLIII, 111–135. Гудков, В. П. (1973): „О т. н. ,славенском‘ языке З. Орфелина“, Вестник Московского Университета. Сер. 9, № 3, 46–51. Гудков, В. П. (1977): „Особенности воспроизведения русских текстов в ,Славено-Сербском магазине‘“, Вестник Московского Университета. Сер. 9, № 1, 57–69. Гудков, В. П. (1979): „Борьба концепций ,славенского‘ и ,простого‘ языка в истории литературного языка у сербов“, Славянское и балканское языкознание. История литературных языков и письменность, Москва, 198–211. Дмитриев, П. А. (1974): „Русско-славянский и славяно-сербский языки и проблемы создания литературного языка на народной основе“, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику XVII/1, 63–70. Дмитриев, П. А. ( 1984/85): „К вопросу о значении термина ,славяно-сербский язык‘“, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику XXVII–XXVIII, 223–229. Живов, В. М. (1988): „Роль русского церковнославянского в истории славянских литературных языков“, Актуальные проблемы славянского языкознания, Москва, 49–98.

38

Anna Kretschmer

Живов, В. М. (1990): Культурные конфликты в истории русского литературного языка XVIII – начала XIX в., Москва. Живов, В. М. (1995): „Культурные реформы в системе преобразований Петра I.“, Из истории русской культуры. Т. III (XVII – начало XVIII века), Москва, 528–583. Живов, В. М. (1996): Язык и культура в России XVIII века, Москва. Исаченко, А. В. (1958): „Какова специфика литературного двуязычия в истории славянских народов?“, Вопросы языкознания № 4, 42–45. Кашић, Ј. (1968): Језик Милована Видаковића, Нови Сад. Кашић, Ј. (1971): „Фразеолошке појаве у приватним писмима из 1. половине 19. в.“, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику XIV/1, 91–102. Кашић, Ј. (1972): „Прилог проучавању разговорне лексике“, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику XV/1, 35–51. Кашић, Ј. (1981): „Стварање лексичке норме током 1. половине 19. в.“, Научни састанак слависта у Вукове дане 10/1, 69–76. Клименко, Л. П. (1986): „История русского литературного языка с точки зрения теории диглоссии“, Колесов, В. В. (ред.), Литературный язык Древней Руси. Ленинград, 11–22. Колесов, В. В. (1986): „Критические заметки о ,древнерусской диглоссии‘“, Колесов, В. В. (ред.). Литературный язык Древней Руси, Ленинград, 22–41. Кречмер, А. (1990): „Неколико напомена поводом 30-годишњег јубилеја истраживања славеносрпског доба“, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику XXXIII, 221–231. Кречмер, А. (1995): „Актуальные вопросы истории русского литературного язык“, Вопросы языкознания, № 6, 96–123. Кречмер, А. (1997): „1847. и језичка реформа Вука Караџића“, Зборник Матице српске за књижевност и језик XLV/1–3, 117–121. Кречмер, А. (1998): „Сравнительная история славянских литературных языков: вопросы методологии“, Вестник Московского Университета. Сер. 9, № 3, 48–59. Кречмер, А. (2000): „О књижевнојезичкој традицији до 1800. код Срба и Руса (размишљања о словенској историјској стандардизацији)“, Јужнословенски филолог LVI/12, 543–559.

Slawenoserbisch

39

Лихачев, Д. С. (1963): „Система литературных жанров Древней Руси“, Славянские литературы. V Международный съезд славистов. Доклады советской делегации. Москва, 47–70. Лихачев, Д. С. (1968): „Древнеславянские литературы как система“, Славянские литературы. VI Международный съезд славистов. Доклады советской делегации. Москва, 5–48. Михаиловић, Г. (1964): Српска библиографија XVIII века, Београд. Михајловић, В. (1973/74): Грађа за речник страних речи у предвуковском периоду I–II, Нови Сад. Милановић, А. (2004): „Статус појма и термина посрбица“, Научни састанак слависта у Вукове дане 33/2, 245–252. Милановић, А. (2005): „Статус појмa и термина славеносрбизам у србистици“, Научни састанак слависта у Вукове дане 34/2, 323–327. Милановић, А. (2007): „Творбена и лексичка конкуренција у језику Јована Суботића“, Научни састанак слависта у Вукове дане 36/1, 257–267. Милановић, А. (2008): „Дериватолошка методологија у првим монографијама о језику писаца предвуковске епохе“, Научни састанак слависта у Вукове дане 36/2, 203–212. Младеновић, А. (1960): „Прилог проучавању Oрфелиновог језика“, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику III, 153–174. Младеновић, А. (1964): О народном језику Јована Рајића, Нови Сад. Младеновић, А. (1977): „Напомене о српскословенском језику“, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику ХХ/2, 1–20. Младеновић, А. (1989): Славеносрпски језик, Нови Сад. Обнорский, С. П. (1946): Очерки по истории русского литературного языка старшего периода, Москва – Ленинград. Остојић, Т. (1923): Захарија Орфелин. Живот и рад му, Београд. Панченко, А. М. (2000): „Русская культура в канун Петровских реформ“, Из истории русской культуры. Т. III (XVII – начало XVIII века), Москва, 11–261. Панченко, А. М. (2000): „Начало Петровской реформы: идейная подоплека“, Из истории русской культуры. Т. III (XVII – начало XVIII века), Москва, 503–518. Пиккио, Р. (2002): Древнерусская литература, Москва. Пиккио, Р. (2003): Slavia Orthodoxa. Литература и язык, Москва.

40

Anna Kretschmer

Поповић, Љ. (1995а). „Стејићева концепција српског књижевног језика“, Књижевност и језик XLIII/3–4, 1–31. Поповић, Љ. (1995б): „Два идеолошка приступа понарођивању (вернакуларизацији) српског књижевног језика крајем 18. и у првој половини 19. века“, Књижевност и језик XLIII/3–4, 107–128. Поповић, Љ. (1996): „Вуков приступ вернакуларизацији и стандардизацији књижевног језика и правописа код Срба“, Научни састанак слависта у Вукове дане 25/2, 451–471. Суботић, Љ. (1984): Судбина партиципа у књижевном језику код Срба у 19. в., Нови Сад. Суботић, Љ. (1989): Језик Јована Хаџића, Нови Сад. Толстой, Н. И. (1961): „К вопросу о древнеславянском языке как общем литературном языке южных и восточных славян“, Вопросы языкознания № 1, 52–66. Толстой, Н. И. (1962): „Роль древнеславянского литературного языка в истории русского, сербского и болгарского литературных языков в XVII– XVIII вв.“, Аванесов, Р. И. / Котков, С. И. (изд.), Вопросы образования национальных языков, Москва, 5–21. Толстой, Н. И. (1963): „Взаимоотношения локальных типов древнеславянского (литературного) языка позднего периода (2-я пол. XVI–XVII вв.)“, Славянское языкознание. V Международный съезд славистов. Доклады советской делегации, Москва, 230–272. Толстой, Н. И. (1978): „Литературный язык у сербов в конце XVIII – начале XIX в.“, Национальное возрождение и формирование славянских литературных языков, Москва, 269–328. Толстой, Н. И. (1979): „Литературный язык у сербов в XVIII в. (до 1780 г.)“, Славянское и балканское языкознание. История литературных языков и письменность, Москва, 154–201. Толстой, Н. И. (1980): „Однос старог српског књишког језика према старом словенском језику“, Научни састанак слависта у Вукове дане 8/1, 15–25. Толстой, Н. И. (1981): „Конкуренција и коегзистенција норми у књижевном језику XVIII в. код Срба“, Научни састанак слависта у Вукове дане 10/1, 33–40.

Slawenoserbisch

41

Толстой, Н. И. (1988a): „Славянские литературные языки и их отношение к другим языковым идиомам (стратам) – (опыт сравнительного рассмотрения)“, Толстой, Н. И., История и структура славянских литературных языков, Москва, 6–27. Толстой, Н. И. (1988б): „К вопросу о зависимости элементов стиля стандартного литературного языка от характера его «стандартности»“, Толстой, Н. И. История и структура славянских литературных языков, Москва, 27–34. Толстой, Н. И. (1988в): „Старинные представления о народно-языковой базе древнеславянского литературного языка (XVI–XVII вв.)“, Толстой, Н. И. История и структура славянских литературных языков, Москва, 108–127. Толстой, Н. И. (1988г). „Отношение древнесербского книжного языка к старославянскому языку“, Толстой, Н. И. История и структура славянских литературных языков, Москва, 164–173. Толстой, Н. И. (1997): „Slavia Orthodoxa и Slavia Latina – общее и различное в литературно-языковой ситуации“, Вопросы языкознания, № 2, 16–23. Толстой, Н. И. (1998): Dto: Избранные труды. Том II. Славянская литературно-языковая ситуация, Москва, 30–42. Топоров, В. Н. (1993): „Московские люди XVII в. (к злобе дня)“, Топоров, В. Н. (ред.). Philologia Slavica (к 70-летию академика Н. И. Толстого), Москва, 191–219. Унбегаун, Б. О. (1968): „Язык русской литературы и проблемы его развития“, Revue des Études Slaves 47, 129–134. Унбегаун, Б. О. (1970): „Происхождение русского литературного языка“, Новый журнал 100, 306–319. Унбегаун, Б. О. (1971): „Русский литературный язык: проблемы и задачи его изучения“, Алексеев, А. А. (ред.), Поэтика и стилистика русской литературы, Ленинград, 329–333. Успенский, Б. А. (1983): Языковая ситуация Киевской Руси и ее значение для истории русского литературного языка, IX Международный съезд славистов. Доклады, Москва. Успенский, Б. А. (1985): Из истории русского литературного языка XVIII – начала XIX века, Москва.

42

Anna Kretschmer

Успенский, Б. А. (1987): История русского литературного языка (XI– XVII вв.), Москва. Успенский, Б. А. (1994a): Краткий очерк истории русского литературного языка (XI–XIX вв.), Москва. Успенский, Б. А. (1994б): „Роль дуальных моделей в динамике русской культуры (до конца XVIII века)“, Успенский, Б. А. Избранные труды. Т. I. Семиотика истории. Семиотика культуры, Москва, 219–253. Филин, Ф. П. (1977): „О генетическом и функциональном статусе современного русского литературного языка“, Вопросы языкознания № 4/1977, 3–20. Филин, Ф. П. (1978): „Исконное и заимствованное в современном русском литературном языке“, Славянское языкознание. VIII Международный съезд славистов. Доклады советской делегации, Москва, 406–426. Филин, Ф. П. (1981): Истоки и судьбы русского литературного языка, Москва. Хабургаев, Г. А. (1988): „Дискуссионные вопросы истории русского литературного языка (древнерусский период)“, Вестник МГУ, серия 9, № 2, 47–62. Херити, П. (Herrity, P.) (1983): Књижевни језик Емануила Јанковића, Нови Сад. Хюттль-Фольтер, Г. (Hüttl-Folter, G.) (1978): „Диглоссия в Древней Руси“, Wiener Slavistisches Jahrbuch 24, 108–123. Хюттль-Фольтер, Г. (Hüttl-Folter, G.) (1982): „Проблематика языкового наследия XVII века в русском литературном языке нового времени (XVIII в.)“, Wiener Slavistisches Jahrbuch 28, 9–24. Хюттль-Фольтер, Г. (Hüttl-Folter, G.) (1987): „Языковая ситуация Петровской эпохи и возникновение русского литературного языка нового типа“, Wiener Slavistisches Jahrbuch 33, 7–21. Хюттль-Фольтер, Г. (Hüttl-Folter, G.) (1992a): „Русский литературный язык нового типа. Инновации в синтаксисе 30-ых годов XVIII в.“, Wiener Slavistisches Jahrbuch 38, 21–36. Хюттль-Фольтер, Г. (Hüttl-Folter, G.) (1992б): „Синтаксис ранних переводов с французского языка на русский литературный язык нового типа“, Sjoberg, А. et al. (eds.), Доломоносовский период русского языка – Pre-Lomonossov period of the Russian literary language, Stockholm, 305–320.

Slawenoserbisch

43

Черная, Л. А. (1999): Русская культура переходного периода от Средневековья к Новому времени. Философско-антропологический анализ русской культуры XVII – первой трети XVIII века, Москва. Шапир, М. И. (1989): „Теория церковно-славянско-русской диглоссии и ее сторонники“, Russian Linguistics 13, 271–309. Ferguson, Ch. (1959): „On diglossia“, Word 15, 325–359. Havránek, B. (1963): Studie o spisovném jazyce, Praha. Havránek, B. (1971): „Задачи литературного языка и его культура“, Prager Linguistischer Zirkel, München, 338–377. Hüttl-Folter, G. (1996): Syntaktische Studien zur neueren russischen Literatursprache. Die frühen Übersetzungen aus dem Französischen, Wien – Köln – Weimar. Hüttl-Worth, G. (1978): „Zum Primat der Syntax bei historischen Untersuchungen des Russischen“, Studia Linguistica Alexandro Vasilii filio Issatschenko a collegis amicisque oblata, Lisse, 187–190. Issatschenko, A. V. (1974): „Vorgeschichte und Entstehung der modernen russischen Literatursprache“, Zeitschrift für slavische Philologie XXXVII, 235–274. Issatschenko, A. V. (1975): Mythen und Tatsachen über die Entstehung der russischen Literatursprache. Österreichische Akademie der Wissenschaften. Philosophisch-historische Klasse. Sitzungsberichte, 298. Bd., 5. Abhandlung, Wien. Issatschenko, A. V. (1980/83): Geschichte der russischen Sprache, Bd. 1–2, Wiesbaden. Jedlička, A. (1978): Die Schriftsprache in der heutigen Kommunikation, Leipzig. Kretschmer, A. (1986): Zur Diskussion um den Ursprung des russischen „literaturnyj jazyk“ (seit Ende der 50er Jahre), Bochumer Slavistische Beiträge 8, Hagen. Kretschmer, A. (1988): „Српски књижевни језик у деценијама пре Вука (језичка анализа славеносрпских текстова: проблеми и могућности)“, Научни састанак слависта у Вукове дане 17/2, 139–149.

44

Anna Kretschmer

Kretschmer, A. (1989): Zur Methodik der Untersuchung älterer slavischer schriftsprachlicher Texte (am Beispiel des slavenoserbischen Schrifttums). Slavistische Beiträge 241, München. Kretschmer, A. (1990): „Схватања Доситеја Обрадовића о књижевном језику (теорија и пракса језичке употребе код Словена у 18. веку)“, Научни састанак слависта у Вукове дане 19/2, 61–68. Kretschmer, A. (1992): „Zur Rolle der Übersetzungen bei der Entstehung von slavischen Standardsprachen (unter besonderer Berücksichtigung der russischen und der serbischen Situation)“, Zeitschrift für Slavistik 37/1, 60–71. Kretschmer, A. (1993): „Zur Entstehungsgeschichte slavischer Standardsprachen (einige methodische Überlegungen)“, Welt der Slaven XXXVIII/2, 254–264. Kretschmer, A. (1994): „Und noch einmal zur Diglossie“, Wiener Slawistischer Almanach 33, 181–195. Kretschmer, A. (1996): „О феномену тзв. Pax Slavia Orthodoxa у контексту историје словенских стандардних језика“, Научни састанак слависта у Вукове дане 25/2, 31–39. Kretschmer, A. (1997): „О норми у предвуковском књижевном језику: стране речи и модели творбе речи“, Научни састанак слависта у Вукове дане 26/2, 241–252. Kretschmer, A. (1998): „Zum Problem der vorstandardsprachlichen Norm (am Material des russischen Privatbriefes)“, Die Welt der Slaven XLIII, 259– 270. Kretschmer, A. (1999a): „Од српскословенског ка рускословенском (на материjалу ,Хроника‘ Ђ. Бранковића)“, Научни састанак слависта у Вукове дане 28/2, 197–202. Kretschmer, A. (1999b): „Pax Slavia Orthodoxa vs. Pax Slavia Latina“, Girke, W., Guski, A., Kretschmer, A. (Hg.), Вертоградъ многоцвѣтный. Specimina Philologiae Slavicae, Suppl. 64, München, 145–152. Kretschmer, A. (2001): „Уочи стандардизације српског језика (језик Хроника Ђ. Бранковића)“, Научни састанак слависта у Вукове дане 30/1, 11–19. Kretschmer, A. (2002): „Slavenoserbisch“, Okuka, M. (Hg.), Lexikon der Sprachen des europäischen Ostens, Wieser Enzyklopädie des europäischen Ostens 10, Klagenfurt – Wien – Ljubljana– Sarajevo, 473–476.

Slawenoserbisch

45

Kretschmer, A. (2003): „Zur Syntax des serbischen und russischen Schrifttums um 1700“, Gladrow, W. (Hg.), Die slawischen Sprachen im aktuellen Funktionieren und historischen Kontakt. Beiträge zum XIII. Internationalen Slawistenkongress vom 15. bis 21. August 2003 in Ljubljana, Berlin, 111–131. Kretschmer, A. (2004a): „Vom Kirchenslavischen zu Schriftsprachen der Neuzeit (Schriftserbisch um 1700)“, Welt der Slaven XLIX, 145–160. Kretschmer, A. (2004b): „Формирање функционалних стилова у српској писмености у доба Вукових реформи“, Научни састанак слависта у Вукове дане 32/1, 201–210. Kretschmer, A. (2005): „Српски језик између старог и новог доба (о језику Хроника Ђ. Бранковића)“, Научни састанак слависта у Вукове дане 34/1, 43–53 Kretschmer, A. (2008a): „Südslavische Schrift- und Standardsprachen unter synchronem und diachronem Aspekt (zur Typologie von Schrift- und Standardsprachen)“, Berger, T., Golubović, B. (Hg.), Morphologie – Mündlichkeit – Medien (Festschrift für Jochen Raecke). Studien zur Slavistik, Bd. 15, Hamburg, 179–191. Kretschmer, A. (2008b): „Eine sprach- und kulturhistorische Studie zur Endphase der Orthodoxen Slavia“. Kempgen, S. et al. (Hg.), Deutsche Beiträge zum 14. Internationalen Slavistenkongress in Ohrid 2008, Die Welt der Slaven. Sammelbde, Bd. 32, 205–216. Kristophson, J. (1989): „Taugt der Terminus ,Diglossie‘ zur Beschreibung der Sprachsituation in der alten Rus’?“, Die Slаwischen Sprachen 19, 63–72. Kuna, H. (1970): Jezičke karakteristike književnih djela Dositeja Obradovića, Sarajevo. Kuna, H. (1976): „Književne koine u relaciji prema predstandardnim idiomima i standardnom jeziku“, Književni jezik 5/1–2, 9–20. Kuna, H. (1979): „Udio Dositejevih prosvetiteljskih ideja u oblikovanju njegovog literarnog jezika“, Obdobje razsvetlenstva v slovenskem jeziku, kniževnosti in kulturi, Ljubljana, 359–370. Lauterbach, A. (1999): Anredeformen im Serbischen um 1800. Die Schauspielbearbeitungen von Joakim Vujić (1772–1847), München. Neweklowsky, G. (1991): „Das Profil des Wortschatzes in Dositejs Autobiographie“, Zeitschrift für Slavische Philologie LI, 343–366. Nuorluoto, J. (1989): Jovan Stejić’s Language, Helsinki.

46

Anna Kretschmer

Picchio, R. (1962): „Die historisch-philologische Bedeutung der kirchenslavischen Tradition“, Welt der Slaven VII, 1–27. Picchio, R. (1991): Litteratura della Slavia ortodossa (IX–XVIII sec.), Bari. Rehder, P. (1989): „Diglossie in der Rus’? Anmerkungen zu B. A. Uspenskijs Diglossie-Konzeption“, Welt der Slaven XXXIV/2, 362–382. Seemann, K.-D. (1982): „Loquendum est russice & scribendum est slavonice“, Russia Medievalis V, 103–136. Seemann, K.-D. (1983): „Die ,Diglossie‘ und die Systeme der sprachlichen Kommunikation im alten Rußland“, Slavistische Forschungen 40. Slavistische Studien zum IX Internationalen Slavistenkongreß in Kiev, Köln – Wien, 553–561. Unbegaun, B. (1935): Les débuts de la langue littéraire chez les Serbes, Paris. Vassilev, Ch. (1972): „Der Ausdruck ,einfache Sprache‘ bei Avvakum und bei den orthodoxen Südslaven. Das Ende des Kirchenslavischen als Literatursprache“, Welt der Slaven XVII, 295–302. Worth, D.-S. (1978): „On ‘Diglossia’ in Medieval Russia“, Welt der Slaven XXIII, 371–393.

Slawenoserbisch

47

Slavenosrpski kao fenomen srpske jezičke i kulturne istorije i Slavia Orthodoxa Rezime Rad se bavi pitanjima vezanim za tzv. slavenosrpski jezik – jezik pismenosti Srba nastanjenih na prostoru Habsburške monarhije u drugoj polovini 18. do prvih decenija 19.v. Ta se pojava razmatra u širem kontekstu Pravoslavne Slavije, kao jedinstvenog kulturnog modela svih pravoslavnih Slovena i Rumuna. Taj kulturni model bitno se razlikovao kako od kulture Latinske Slavije tako i od one Zapadne Evrope. U njemu gotovo nije zastupljena svetovna kultura i njeni žanrovi – svetovni karakter ima isključivo usmeno narodno stvaralaštvo koje se kod različitih pravoslavnih Slovena razvijalo individualno, dok je pisana, hrišćanskocivilizacijska kultura bila jedinstvena za sve etnose i za sve staleže. Drugim rečima, Pravoslavna Slavija nije znala za socijalno determinisane subkulture koje su karakteristične za zapadnoevropsku kulturu starijeg doba: dvorsku, građansku, školsku i dr. Nakon kratkog osvrta na centralne oznake kulturnog modela Pravoslavne Slavije rad se posvećuje prikazu završne faze te jedinstvene pisane kulture kod pojedinih pravoslavnih slovenskih društava čiji su današnji standardni jezici zasnovani na veoma različitim načelima i modelima. Nažalost, taj proces prelaska na kulturne modele Novog doba nedovoljno je proučen u istorijskoj slavistici, što važi i za slavenosrpsku pismenu tradiciju. U ovom prilogu je, uz kratak prikaz osnovnih radova posvećenih ovoj temi, dat i prikaz glavnih razvojnih faza slavenosrpske pismenosti. U završnom delu rada navedena je lista nekoliko naročito bitnih tema i pitanja za dalje proučavanje slavenosrpskog kulturnog nasleđa. [email protected]

ИСИДОРА БЈЕЛАКОВИЋ (НОВИ САД) JЕЗИК НОВИНА КОД СРБА КРАЈЕМ XVIII И ПОЧЕТКОМ XIX ВЕКА

1. Уводне напомене У досадашњим истраживањима књижевнојезичких идиома предвуковске епохе доминантна је била тзв. статистичка метода, или метода упитника, која је подразумевала бележење и анализу односа дистинктивних руско-словенских, руских књижевних и српских народних елемената једног текста, пре свега на графијском, ортографском, фонолошком, морфолошком и, делимично, лексичком и синтаксичком нивоу.1 Овај метод искључиво је лингвистички те подразумева анализу језичких елемената, при чему се из вида често губи концепција комплетног анализираног текста. Друга метода, лингвистика текста, која је примењена у овом раду, у сферу свог интересовања и анализе поставља, поред језика, врсту текста, његову интенцију – намену, његовог аутора и целокупни културолошки контекст (Kuna 1970; Бошков и Пипер 1981; Милановић 2000). Предмет овог рада јесте језичка анализа новинарског дискурса вести у периоду од 1791. до 1817, при чему је посебна пажња обраћена на то у којој су мери саставни елементи вести (1. учесник догађаја о којем се извештава, 2. место и 3. време када се догађај реализовао, 4. сама акција, дешавање и 5. начин на који се реализовао тај догађај) утицали на избор језичког идиома (народног, с једне стране, и рускословенског и руског, с друге). Корпус за анализу представљали су текстови из следећих новина: 1 Родоначелник ове методе био је проф. Александар Младеновић и њоме су се служили бројни аутори приликом анализе језика појединих писаца предвуковске епохе (Младеновић 1964; 1969; 1969а; 1989; Албин 1968; Кашић 1968; Јерковић 1972; Јерковић 1976; Херити 1983; Суботић 1989).

50

Исидора Бjелаковиħ

1. Сербскїѧ повседневныѧ Новины. Въ Вїенни. 1791. Фототипско издање Матице српске из 1963.г.2 2. Славенно-сербскїя вѣдомости посвященни роду и священству отъ Стефана Новаковичъ дворскаго агента. Въ Вѣннѣ. 1792, 1793.3 3. Новине сербске изь царствующега града Вїенне. 1813, 1814, 1815, 1816, 1817. Фототипско издање Матице српске из 1964. Због ограничености у погледу обима рада, у сваком часопису, за сваку годину анализирана је по једна месечна вест како би се могао уочити континуитет у развоју новинарског дискурса вести с обзиром на његову језичку структуру. Анализирани су они текстови који представљају праву вест, дакле они у којима истовремено може да се уочи већина наведених елемената новинарског дискурса, док језик уводних напомена, писама, објашњења различитих појмова, живота познатих личности, објава, указа и сл. није представљао део анализиране грађе. У ранијим истраживањима језика наведених новина истиче се како је од Сербскија новина и Славеносербскија вједомости до Новина сербских језик еволуирао ка народном, те Скерлић (1966: 24) каже: „између Сербскїѧ Новины из 1792. и Славенно-сербскїя 2 Оснивач ових новина био је Цинцар Маркидес Пуљо. Он је, наиме, у Бечу 1790. почео да издаје грчке новине, а затим је 14.3.1791. покренуо и лист намењен Србима, уређиван по узору на тадашње Wiener Zeitung, Сербскїѧ повседневныѧ Новины. Због слабог одзива лист је престао да излази 30.12.1792. (Албин 1968: 1; Албин 1972: 13). 3 Стефан Новаковић, бивши секретар митрополије у Сремским Карловцима и, у то време, српски придворни агент у Бечу, откупио је 1792. Курцбекову штампарију, заједно са материјалом, стовариштем књига. У наредне четири године, будући да је само за тај период откупио привилегије штампања књига и на српском језику, он је одштампао 67 књига, али и основао и штампао Славенно-сербскїя вѣдомости. Овај лист није доживео успех и, финансијски скрхан, Новаковић бива принуђен да прода штампарију кардиналу Баћанију, који ће је уступити Будимпештанском универзитету. Поред Новаковића текстове новина приређивали су и други сарадници, попут С. Рајића (Албин 1968: 2–4). Језик ових новина, применом методе упитника, анализирао је Александар Албин (1968).

Jезик новина код срба краjem XVIII и почетком XX века

51

вѣдомости из 1793. и 1794. с једне стране, и Новина сербскихъ из 1813. с друге стране, у садржини и у начину уређивања нема веће разлике, иако их деле готово две деценије. Велики напредак који је учињен јесте у језику: Новине Сербске писане су знатно бољим српским језиком но ранији публицистички покушаји српски.“4 Анализа Сербскїѧ повседневныѧ Новины показује да су оне писане „мешавином различитих језичких слојева, српскословенског, рускословенског и нарочито народног“ (Албин 1972: 13), дакле, оним језичким идиомом који је у науци познат као славеносрпски језик.5 У језичкој студији, посвећеној анализи језика листа Славенно-сербскїя вѣдомости (Албин 1968) истиче се, такође, да „у језику наших новина, на фонолошком, морфолошком и синтаксичком плану налазимо мешања језичких слојева, то јест српскословенских, рускословенских, шумадијско-војвођанских и народних (општих) српских црта“ (Албин 1968: 107) и закључује: Сваки славеносербски писац /.../ „украсио“ је народни језик према свом укусу, који се, неизбежно, мењао у сваком раду. Исто стање запажа се у нашем листу, зато се не могу пронаћи основни принципи за спајање или комбиновање раније поменутих језичких слојева: не само да има мешања разнородних елемената у појединим реченицама или параграфима, већ и у појединим речима. Мада на први поглед изгледа да ова језичка варијација зависи од саме тематике, другим речима, да су рускословенски елементи уочљивији тамо где се ради о државним или црквеним догађајима као, 4 Сам уредник листа Сербскїѧ повседневныѧ Новины (1791) у уводу каже: Сочиnителѣм сихъ Сербскихъ nовиnахъ Ѿ пристоиnїѧ власти nаложено єсть, будущїѧ nовиnи nа просто Славеnо сербскомъ Ѩзицѣ сочиnѧвати, какω бы всѧкаго чина и достоиnства лица таковїѧ разумѣти моглы (СН 14.3.1791: 6); Кромѣ Книга Школски, Церковни ... коесамъ едно започео печатати ... есамъ отъ Цесаро-Кралевскаго и Апостолскаго величества нашего всеблагоутробнаго Монарха дозволенїе получїо, Новине ... писати и издавати, да бы преко ни, ово вкусъ у читаню кодъ Славенно: сербскаго народа болше возбудїо, овоже пакъ дао Нѣму прилику на своме матернѣмъ Езыку сва достопамятна временна дѣла и случаи цѣлаго свѣта, а наипаче ове части у коеи мы живимо, читати, познавати и на свою корысть употреблявати (СВ 1791, обявленїе). 5 Под славеносрпским језиком подразумева се онај језички идиом који представља својеврсну мешавину рускословенског, руског књижевног, српског народног језика тога времена (па чак и срспкословенског) на свим нивоима језичке структуре (Ивић 1998: 134).

52

Исидора Бjелаковиħ на пример, крунисањима, крштењима, погребима итд., а народне српскохрватске црте преовлађују кад се пише о свакодневним стварима, мора се нагласити да није увек тако, јер има доста случајева где се не испољава такво разликовање слојева. Поред тога, у случајевима где се запажа таква тенденција увек се налази много изузетака, то јест, елемената из других слојева. Примери сегмената текста где се употребљава само рускословенски или, још ређе, народни језик врло су ретки у нашем материјалу (Албин 1968: 112–113).

Новине сербске, које је покренуо Димитрије Давидовић у Бечу, писане су „понародњеним славеносрпским језиком“ (Милановић 2000: 287), тј. оним језичким идиомом који је у науци познат под именом доситејевски тип језика.6 2. Aнализа Стилско-структурна специфичност савременог новинарског дискурса вести, која подразумева постојање тзв. обрнуте пирамиде (inverted pyramid) са најважнијим чињеницама при врху и са оним мање важним у самом телу веси (body) развијала се постепено и током дужег временског периода (Aggarwal 2006: 85). Посматрано из савремене перспективе у структури вести уочава се неколико елемената: наслов, поднаслов и глава вести (lead), чија је основна функција привлачење пажње читаоца, и тело вести (body) (Aggarwal 2006: 85). С друге стране, семантички посматрано, релевантни информативни чланови савременог новинарског дискурса вести, који истовремено могу бити и у наслову, поднаслову, глави и телу вести, јесу практично одговори на следећа питања: Шта? (природа догађаја), Ко? (идентификација актаната), Где? (идентификација места), Када? (идентификација времена), Како? (утврђивање околности 6 Овим се термином, поред термина „народни језик“ (Младеновић 1969а; Ивић 1998: 141; Унбегаун 1995: 71), „нижи слој славеносрпског“ (Грицкат 1987: 112) и сл. у науци означава тип језика чија је основа била српска „народна“ са присуством елемената, на лексичком плану, рускословенске провенијенције, тзв. славенизама (Суботић 2004: 164). Познато је да су се овим језичким идиомом, који је добио име по свом родоначелнику Доситеју Обрадовићу, служили војвођански писци и Вукови савременици прве половине 19. века (Суботић 2004: 182).

Jезик новина код срба краjem XVIII и почетком XX века

53

реализације догађаја) и Зашто? (идентификација узрока) (Aggarwal 2006: 85).7 У овом раду је управо, с обзиром на прва четири параметра, анализиран језик главе листа и вести у периоду од 1791. до 1817.8 Посебна пажња посвећена је и анализи језика назива новина. 2.1. Назив новина, глава листа, наслов, поднаслов и глава вести (lead) 2.1.1. Називи новина.9 Док су у називима листова из 18. века доминантни рускословенски елементи, попут групе /ер/ као континуанта прасловенског примарног палаталног вокалног /р/, наставка у номинативу множине именичке *а промене ж. р. -ы, и придевске промене ж. рода -ія, чување морфемске границе код глаголских именица: СЕРБСКІЯ ПОВСЕДNЕВNІЯ NОВИNЫ (СН 14.3.1791: 1); СЛАВЕННО-СЕРБСКЇЯ ВѢДОМОСТИ. Съ Цесаро-Кралевскимъ благоутробнымъ дозволенїем (28.12.1792), дотле у називу листа из 19. века (1813–1815) преовлађују црте из српског народног језика – наставак -е у номинативу множине именичке и придевске промене женског рода и у генитиву једнине именице женског рода на -а, наставак -ега у генитиву једнине придевске промене 7 У енглеској литератури обично се наведена структура вести означава као 5W и 1Н (WHO?, WHEN?, WHERE? WHAT? WHY? HOW?) (Aggarwal 2006: 85; Petersen 2006: 90–92). 8 Будући да се информација о узроку неког догађаја у ексцерпираној грађи даје врло ретко, овај елемент вести није овом приликом анализиран. 9 За разлику од листа Сербскїѧ повседневныѧ Новины (1791), у којем је назив новина писан грађанском ћирилицом: Съ ц.к. всевысочеишымъ дозволеніемъ. СЕРБСКІЯ ПОВСЕДNЕВNІЯ NОВИNЫ (СН 14.3.1791: 1); а наслов и тело вести црквеном, на пример: ВЪ ВИЄNNИ ПѦТОКЪ 14. МАРТА 179І. (СН 14.3.1791: 1), у листовима Славенно-сербскїя вѣдомости (1792, 1793) и Новине сербске (1813–1817) у употреби је искључиво грађанска ћирилица: СЛАВЕННО-СЕРБСКЇЯ ВѢДОМОСТИ. Съ Цесаро-Кралевскимъ благоутробнымъ дозволенїем (28.12.1792); НОВИНЕ СЕРБСКЕ ИЗЪ ЦАРСТВУЮЩЕГА ГРАДА ВІЕННЕ (1.8.1813).

54

Исидора Бjелаковиħ

мушког рода: НОВИНЕ СЕРБСКЕ ИЗЪ ЦАРСТВУЮЩЕГА ГРАДА ВІЕННЕ (1.8.1813). Будући да се писање групе у речи СЕРБСКЕ може интерпретирати и као правописни манир присутан у првој половини 19. века, а не као одлика рускословенског језика (уп. Младеновић 1989: 37), једина би рускословенска црта у називу овог листа била употреба групе /šč/ као резултата јотовања прасловенског *t’ у речи ЦАРСТВУЮЩЕГА. Већ у првим бројевима овог листа из 1816. наслов је измењен, писан је на народном језику и гласи: НОВИНЕ СРБСКЕ. У ВІЕННИ. Слична је ситуација и у бројевима из 1817. године: НОВИНЕ СРБСКЕ. У ВІЕНИ. Могло би се закључити да се у називима анализираних новина из 18. века поштовао високи, књишки стил те да се тек у 19. веку отворио пут ка продирању народних црта. 2.1.2. Глава листа.10 У свим анализираним новинама у насловима и поднасловима уочава се слична структура. Глава листа, као што је о очекивано, упућује на место и/или датум. У листу Сербскїѧ повседневныѧ Новины (1791–1792) само у прва два броја у глави листа појављује се народни наставак -и у локативу једнине именице Виена: ВЪ ВИЄNNИ ПѦТОКЪ 14. МАРТА 179І. (СН 14.3.1791); ВЪ ВИЄNNИ ВТОРНІКЪ 18 МАРТА 179І. (СН 18.3.1791), а већ од трећег бро¬ја уместо овог фунгира стари наставак -ѣ: ВЪ ВИЄNNѢ ВТОРНІКЪ І. АПРІЛЛІА 1791. (СН 1.4.1791); ВЪ ВИЄNNѢ ВТОРНІКЪ 20. МАИА 1791. (СН 20.5.1791); ВЪ ВИЄNNѢ ВТОРНІКЪ 17. ЮNІА 1791. (СН 17.6.1791). Када је реч о обележавању датума, на лексичком плану регистровани су како славенизми (називи за дане у недељи) тако и архаичне форме интернационалних назива за месеце (уп. RJAZU):11 10 Под главом листа подразумева се податак о месту и датуму објављивања новина, дат непосредно иза назива. 11 И Сербскїѧ повседневныѧ Новины и Славенно-сербскїя вѣдомости излазиле су двапут недељно, уторком и петком, а Новине сербске сваким даном осим

Jезик новина код срба краjem XVIII и почетком XX века

55

ПѦТОКЪ (СН 14.3.1791); 14. МАРТА 179І. (СН 14.3.1791); ВТОРНІКЪ І. АПРІЛЛІА 1791. (СН 1.4.1791); 20. МАИА 1791. (СН 20.5.1791); 17. ЮNІА 1791. (СН 17.6.1791); 22. ЮЛІА 1791. (СН 22.7.1791); 26 АѴГУСТА 1791. (СН 26.8.1791); 23. СЕПТЕМВРІѦ 1791. (СН 23.9.1791); 21. ОКТОМВРІѦ 1791. (СН 21.10.1791); 4. NОЄМВРІѦ 1791. (СН 4.11.1791); 9. ДЄКЄМВРІѦ 1791. (СН 9.12.1791)

и сл. Иста ситуација уочена је и у листу Славенно-сербскїя вѣдомости: Въ вторникъ (28.12.1792); Въ пятокъ (28.12.1792); 25. Іануарїа 1793. (25.1.1793); дне 4. Феνруарїа 1793. (4.2.1793); дне 5. Априлїа 1793. (18.3.1793); дне 10. Юнїа 1793. (10.6.1793); дне 19. Юлїа 1793. (19.7.1793); дне 2. Аνгуста 1793. (2.8.1793); дне 2. Септемврїа 1793. (2.9.1793); дне 14. Октомврїа 1793. (14.10.1793); дне 5. Ноемврїа 1793. (5.11.1793).

Забележена грађа у листу Славенно-сербскїя вѣдомости (1792, 1793) показује да су главе листа структурно и језички потпуно уједначене. Њима се искључиво упућује на датум: Въ вторникъ дне 28. декемврїа 1792. (28.12.1792); дне 18. Марта 1793. (18.3.1793); дне 10. Юнїа 1793. (10.6.1793); дне 2. Аνгуста 1793. (2.8.1793); дне 14. Октомврїа 1793. (14.10.1793); дне 2. Декемврїа 1793. (2.9.1793). Приликом навођења дана у недељи употребљава се структура у акузативу блокирана руским (рускословенским) предлогом /въ/: Въ вторникъ (28.12.1792); Въ пятокъ (28.12.1792). Исто тако, за експликацију датума употребљава се стара форма генитива једнине /дне/ у препонованој позицији у односу на редни број и именицу којом се експлицира месец: дне 4. Феνруарїа 1793. (4.2.1793); дне 5. Априлїа 1793. (18.3.1793) и сл. У листу Новине сербске конструкције за експлицирање датума у главама листа разликује се те у бројевима из 1813, 1814. и 1815. године фунгирају структуре у генитиву са предлогом /отъ/ и народним наставком: Отъ субботе 2га Августа (2.8.1813); Отъ среде 1га Юлїа (1.7.1814); Отъ понедѣлника 16га Августа (16.8.1815); да би

недељом до 1817, а онда средом и суботом.

56

Исидора Бjелаковиħ

од 1816. г. биле замењене конструкцијама у акузативу с народним предлогом /у/: У понедѣлникъ (3.1.1816), У субботу (16.6.1817). Лексеме које денотирају дане у недељи и месеце, за разлику од новина из 18. века, добијају све више народних карактеристика. Поред тога, до 1817. бележени су и наставци уз редне бројеве приликом маркирања датума, те се може закључити да су и они народни: Отъ субботе 2га Августа (2.8.1813); Отъ понедѣлника 4га Августа (4.8.1813); Отъ вторника 5га Августа (5.8.1813); Отъ четвертка 7га Августа (7.8.1813); Отъ среде 20га Августа (20.8.1813); Отъ петка, 26га септемвра 1813. (26.9.1813); 1га септемвра (1.9.1813); 10га октовра (10.10.1813); 22га декемвра (22.12.1813); 7га ноемвра 1814. (7.11.1814); У четвртакъ 6гъ апріла 1816. (6.4.1816); У петакъ 5гъ маіа 1816 (5.5.1816); У неделю 11. марта 1817. (10.3.1817).

2.1.3. Наслови и поднаслови. Иако су ови елементи вести12 из савремене перспективе готово најважнији конституенти овог новинарског дискурса, јер служе привлачењу пажње читалаца (Aggarwal 2006: 87), у анализираној грађи наслови и поднаслови односе се искључиво на место (државу, регију, град) и/или датум. У листу Сербскїѧ повседневныѧ Новины, будући да се увек прва вест односи на Беч, наслови су у периоду од 14.3. до 30.5.1791. гласили Въ ВїєNNѣ, дакле са руским предлогом и старим наставком -ѣ у локативу једнине, након тога, од 2.6.1791. овај поднаслов био је бележен кореспондентном народном лексемом у номинативу – БЕЧЪ, да би се већ од 6. 6. до краја 1791. године ова лексема употребљавала у локативу са народним наставком -у, блокирана домаћим предлогом /у/: У БЕЧУ. За разлику од овог, остали поднаслови давали су информацију о месту (граду или држави) и, евентуално, о датуму (Варшава. дне 16. Априлїа – 9.5.1791). Већина лексема које су реферисале о месту 12 У англосаксонској литератури поднаслов који носи информацију о месту и датуму назива се byline, онај са кратким подацима о догађају – lead, тј. глава вести (Van Dijk 1985: 78; Aggarwal 2006: 85; Петерсен 2006: 85).

Jезик новина код срба краjem XVIII и почетком XX века

57

употребљаване су у номинативу једнине (Брисселъ, Галицїа, Букорестъ, Енгландъ, Англїа, Турска13 и сл.), а само у појединим случајевима забележене су и структуре у генитиву блокиране предлогом /из/ при чему је коегзистирао и руски и српски народни наставак (Из Полски, Из Шведске, Изъ Праиске). Наслови у листу Славенно-сербскїя вѣдомости реферишу искључиво о месту и све вести у једном часопису подељене су најпре с обзиром на то да ли се односе на ‘домаће’ или иностране вести: Цесаро-кралевскїя держави. Аустрїа (28.12.1792); Инностранна Приключенїя. Шпанїа (28.12.1792). Поднаслови се односе на називе појединих држава, области, региона: Хунгарїа (28.12.1792); Трансилванїя (28.12.1792); Италїа (28.12.1792); Францїа (28.12.1792); Германїа (28.12.1792); Шпанїа (28.12.1792); Полска (28.12.1792); Россїа (28.12.1792); Англїа (7.1.1793); Швецїа (14.1.1793).14 Наслови су написани високим стилом, дакле, са рускословенским фонетизмима (/ер/ на месту некадашњег примарног палаталног вокалног /р/), чувањем морфемске границе код глаголских именица и рускословенским (руским) наставцима (у номинативу множине именица ж. р. на -а наставак је -и, и у истом падежу промене придева одређеног вида у женском роду наставак је -їя). У листу Новине сербске поред наслова, у којима се уочавају бројни лексички славенизми (прикљученије, отечествен, политически и сл.), попут: Приключенїя отечественна (6.9.1813); Приключеніа странна (4.12.1813); Отъ войнища (29.11.1813); Вѣсти странне. Изъ Прайзске (6.9.1813); Разне вѣсти (9.9.1813; 9.10.1815; 13.5.1816; 3.1.1817); Приключенїя иностранна. Нѣмецка (15.7.1814); Политическа приклученїя. Енглезска (13.10.1815; 3.1.1816); Приключенїя внутрення. Вїена (15.7.1814; 9.5.1816; 4.4.1817); Политическа приклученїя (1.1.1817), 13 Називи за државе, градове, регионе и сл. врло често у свим анализираним новинама не одговарају савременим називима. Будући да је број ових лексема већи, детаљнија анализа биће остављена за нека наредна истраживања. 14 Иста структура наслова, без измена на лексичком плану у погледу назива појединих држава или региона, забележена је у овим новинама током целе 1793. године.

58

Исидора Бjелаковиħ

појављују се и поднаслови који маркирају искључиво место и/или датум, писани на народном језику15 уз присуство спорадичних славенизама на лексичком плану (вторникъ): Изъ Лондона Іулїа 2га (5.8.1813); Из Французске отъ 15га Іулїа (5.8.1813); Из Инглезске (3.9.1813); Отъ Италїе (10.11.1813); Отъ Спание (25.11.1813); Прайзска (1.7.1814; 3.6.1816); Нѣмецка (1.7.1814; 3.6.1816); Италїа (1.7.1814; 12.5.1816); У петакъ 5 априла 1817 (4.4.1817); У вторникъ 27. марта 1817 (24.3.1817); У четвртакъ 22. марта 1817. (21.3.1817); У недѣлю 18. февруара 1817. (17.2.1817); У понедѣлникъ 14 маїя 1817. (12.5.1817).

Када је реч о називу новина, глави листа, наслову, поднаслову и глави вести може се закључити следеће: 1. У листовима Сербскїѧ повседневныѧ Новины (1791) и Славенно-сербскїя вѣдомости (1792, 1793) називи су писани високим стилом, рускословенским језиком, а у листу Новине сербске народним. 2. Главе листа у свим новинама односе се на место и датум и овде се може уочити развојни процес, од структура на рускословенском (Славенно-сербскїя вѣдомости) ка оним на доситејевском типу језика (Новине српске). Сербскїѧ повседневныѧ Новины показују мало другачију слику. Уочена је тенденција увођења народних језичких црта када је реч о означавању места, али и истовремено фунгирање славенизама када је реч о употреби лексема за обележавање датума. 3. Наслови и поднаслови, такође, упућују на место и(ли) време реализације неког догађаја. У листу Сербскїѧ повседневныѧ Новины уочава се коегзистенција и народног и рускословенског језика. У листу Славенно-сербскїя вѣдомости доминира рускословенски, а у Новинама сербским доситејевски језички идиом. 4. Праве главе вест (lead) ни у једним од анализираних новина нема. 15 Народни језик огледа се у присуству предлога /у/, наставка -е у генитиву једнине именица женског рода на -а, маркирања наставка -га у генитиву једнине придевске промене (2га).

Jезик новина код срба краjem XVIII и почетком XX века

59

2.2. Тело вести 2.2.1. Ко? Без обзира на то да ли је реч о информатору, иницијатору, реализатору неког дешавања, реципијенсу или пацијенсу, уочава се идентична тенденција у листовима Сербскїѧ повседневныѧ Новины и Славенно-сербскїя вѣдомости. Кад год је, наиме, реч о особи која се налази при врху хијерархијске лествице друштва, било политичке или верске, употребљава се високи стил. Тако ће се, на пример, поред лексичких славенизама (нпр. величество) и бројних речи страног порекла (германизама: курфирст, депутирт, ерцхерцог, херцог, принцеса, фиршт, граф; латинизама: император, императрица, екселенција, министер, секретар, адвокат, конвент, грецизама: архидукс, архидукеса, турцизама: елчија; галицизама: курир, талијанизама: флота):16 Фирштъ Потемкинъ скоро къ Армади противȣ Тȣрака воевати полазити бȣде (СН 6.5.1791); Шпанскїи Єлчїа у Цариградȣ (СН 2.5.1791: 64); У Паризу Народныи Конвенть особитосе о тому стара и труди (31.12.1792); славныи оныи Адвокатъ (11.1.1793); бывшїи французскїи Министеръ Г. Молдъ 9. феνр. возвратиосе и по немъ отишлису сви нѣгови Секретари и французскїи Агенти (25.2.1793); Князъ Кобургъ (1.4.1783); Архїдуксъ Карлъ (1.4.1783); Дне 10. сего месеца рано у 4 сата приспѣо э Ритмайстеръ от Аншпахске Курасиррегїменте Графъ от Розенбергъ, и донесао Его Величеству радостно извѣстїе от Княза Кобурга сверху нове надъ Непрїятелемъ добїенне побѣде (3.5.1793); Архїдукесса и велика Княгиня от Тошкане приближавасе дню своего порода (21.6.1793); Вчера пришелъ Официръ единъ изъ Остенеде съ Писмами и донесао извѣстїе да э Херцогъ от Іоркъ Французе отбїо, и Остенде у сигурность поставїо (12.11.1793)

и сл., уз титуле владара и појединих великодостојника често појављивати посесивна форма /его/, /ея/, /их/ и глагол у плуралу: 16 Наведене лексеме потврђене су у Михајловић (1972). Могуће је да су се поједине од њих страног порекла усвајале преко руског или немачког језика (императрица, граф, министерство).

60

Исидора Бjелаковиħ Єго Сѱенѣйшее Ц. К. Імператорское Величество (СН 14.3.1791: 6); Депȣтирити наши кодъ ихъ величества у Бечȣ Аудїенцїю имѣвшїи (СН 1.4.1791: 33); Его кралевское Височество Ерцхерцог Франц (СН 6.5.1791); его Ц. К. Величество (СН 6.5.1791); Єѧ Величество Императрица 27. овога Месеца у Грацъ полазитъ (17.6.1791); Єгω Величество Iмператоръ заиста у Дрезденъ полазити бȣдȣ (8.8.1791); обѧвили єсȣ да ихъ Величество съ благостїю и съ нѣкимъ ощȣщенїемъ наше Подворенїе прїимили єсȣ (СН 1.4.1791: 33). єгω еѯелленцїю Гд҄на Графа Ѿ Балаша (СН 14.3.1791: 6); Єго Светлостъ Кȣрфиршта Ѿ Саксонїе за престолнагω Наслѣдника изабрали єсȣ (СН 6.5.1791); Вїенна: Ихъ Ц. К. Величества Імператоръ, и Императрица съ цѣлимъ Дворомъ (4.10.1793).

Наравно, уз лексеме које реферишу о представницима вишег сталежа, као и именима светитеља и на морфолошком нивоу присутније су црте из рускословенског језика: Депȣтирити наши кодъ ихъ величества у Бечȣ Аудїенцїю имѣвшїи нашимъ Велможамъ обѧвили єсȣ (СН 1.4.1791: 33); да Велможи Полске, и Литванїе Єго Светлостъ Кȣрфиршта Ѿ Саксонїе за престолнагω Наслѣдника изабрали єсȣ (СН 6.5.1791); дошласȣ писма Ѿнашихъ Елчїахъ изъ Парїсса и Варшаве нашемȣ Царственомȣ секретарȣ (8.8.1791); коему его Величество Кесарь, съ ихъ Кралевскими Высочествами Архїдуксомъ Їосифомъ, Антонїемъ, и Іоанномъ, а и съ прочїими Ордена сего Кавалери есу присутствовали (31.12.1792); бывшїи французскїи Министеръ Г. Молдъ 9. феνр. возвратиосе и по немъ отишлису сви нѣгови Секретари (25.2.1793); Папа э у Церкви Святаго Петра служїо (4.1.1793).

С друге стране, када су у питању турски великодостојници, у погледу лексике и флексије србизми нису ретки: кое слȣчаи Паше Ѿ Новога Пазара показȣетъ (СН 22.3.1791); Сȣлтан тȣрскїй (СН 14.3.1791: 8); Аще Тȣрци и желаютъ (СН 22.3.1791); Тȣрци (18.7.1791). Србизми на морфолошком плану појављују се и када је реч о колективним или анонимним актерима неког догађаја: дошао є єданъ Куриръ изъ Лондона (СН 13.5.1791); пишесе, дае дне 30. Авгȣста къ россїискомȣ Министрȣ изъ Петерсбȣрга єданъ кȣриръ чрезъ Штокхолмъ (у Шведскои) дошао (19.9.1791); 21. Априлїа нека частъ тȣрске флотте при устїю Дȣнава показаласе, и противȣ московске Баттерїе из топова Ватрȣ дала (СН 21.5.1791); Надежда э даће и

Jезик новина код срба краjem XVIII и почетком XX века

61

выше люди слѣдовати (12.7.1793); донесао извѣстїе да э Херцогъ от Іоркъ Французе отбїо (12.11.1793); какоће внутренне Непрїятелѣ покорити (18.11.1793).

Ипак, и међу оваквим примерима регистровани су и рускословенски наставци: да принешенна писма францȣскагω Народа дотичȣсе (19.9.1791). С друге стране, у листу Новине сербске славенизми су присутни само на лексичком плану. Тако је, с једне стране, кад је реч о представницима високог сталежа забележена доследна употреба славенизама или других речи страног порекла које су често усвајане са руским фонетизмима (књаз, књагиња, височество, величесто, сојузник, собор, министерство и сл.): Єя Величество Императрица съ Ихъ Имп. Высочествамъ Ерцхерцогамъ Аустрийскимъ (14.10.1813); Генераллїетнантъ Князь Горчаковъ, Военнога Мїнїстерства Управитель (16.8.1813); да Канцеларїи военога Мїнїстерства чрезъ гражданско началство Правителства (16.8.1813); Єа Крал. Высочество, Наслѣдна Княгина Баварска съ Князомъ нѣнимъ, и єдномъ частїю свои дворяна (18.8.1813); Соборъ Септ. 7/19га сазванъ (7.11.1814); Союзницы све єднако (14.8.1815); Министеръ внутренньи дѣла явїо є Кралю (5.5.1816); Княгиня Валисска (14.3.1817).

Као и у новинама из 18. века наслеђена је традиција употребе посесивне форма /его/, /ея/, /их/ уз титуле владара, при чему је глагол са којим конгруирају дате форме искључиво у једнини: Є. К. К. и А. В. Всемилостивѣишїй Царь Аустрїйскїй подарїо є Наслѣдному князу Шведскомъ (9.9.1813); Около 11 часова Е. К. К. Величество на коню, заєдно съ Ихъ В. В. Императоромъ Александромъ, Кралѣмъ Прайзскимъ и данскимъ, и съ ихъ Высочествамъ Ерцхерцоги нашы и Князевы и свои Дворяни такожде на коньи (7.10.1814); Е. В. Краль Прайзскїй быо є до 25 Септ. п. ст. їошть єднако у Паризу (4.10.1815); Е. В. Императоръ нашъ благоволїо є ... средню златну и градьанску колайну ... подарити (17.1.1817).

Терминолошки систем који се односи на представнике војне хијерархије углавном чине германизми (ерцхерцогиња), галициз-

62

Исидора Бjелаковиħ

ми (генералиетнант, маршал) и италијанизми (капитан) који су највероватније усвајани преко немачког језика: Генераллїетнантъ Князь Горчаковъ (16.8.1813); Маршалъ Князь Вреде (1.7.1814); госпоже Ерцхерцогинѣ (7.10.1814); обявлюе Штабс-Капитану изъ 46те Ловачке регименте Коноплину, Унтерлїетнанту изъ Грузинске Гренадїрске регименте Потемкину, капитану регїменте гренадїрске херсонске Щепетиннику (16.8.1813),

мада су забележене и домаће лексеме (војвода, војевода): Супруга войводе Мороа (5.8.1813); Воевода Коничный Графъ Витгенштайнъ (15.8.1813). Поред наведених, забележени су и примери коегзистенције лексема са руским и српским фонетизмима (преосвјашченство: свештеник):17 Ян. 2гъ п. р. ималису Паризскїи Католическїи Свещенницы, Консисторїе Лутерана, Калвина и Євреа честь, Кралю нову годину привѣствовати (5.1.1816); 4 свештенника (11.4.1817); Синоћ у 9 часова приспѣлису Е. Превосходит. Архїепїскопъ и Митрополитъ Г. Стефанъ Стратимировичь и Е. Преосвящ. Пакрчкїй Епїскопъ, Г. Іосифъ Путникъ, здраво и мирно у Вїену (9.5.1817).

На морфолошком плану доследно се употребљавају наставци из српског народног језика, без обзира на хијерархијску друштвену лествицу: Супруга войводе Мороа (5.8.1813); госпоже Ерцхерцогинѣ и Велике Княгинѣ на колы у Пратер дойду (7.10.1814); отрицанїя Краля Саксонскогъ, и уговоръ Саюзника (3.11.1815); Наслѣдный Выртембергскїй Князъ съ Великомъ Россїйскомъ Княгиньомъ Катариномъ Павловномъ (21.2.1816); а за тимъ є Краль Велможе пущао, да га у руку любе (10.3.1816); Е. В. Императоръ нашъ благоволїо є грчко-неунитскомъ Пароху у Личкой граничной регїменти Петру Драганичу (17.1.1817). 17 Овде се наравно уочава још једна дистинкција. Када је реч о титули која се употребљава као део етикеције једне особе, високог свештеног лица, употребљава се високи стил – преосвјашченство, док се народном формом свештеник упућује на општи појам.

Jезик новина код срба краjem XVIII и почетком XX века

63

Као што је и очекивано, када су у питању колективни реализатори неке акције, србизми су присутни и на фонетском и на морфолошком нивоу: Министеръ внутренньи дѣла явїо є Кралю како императ: аустрийска войска у Елсасу стоећа заптъ военъ наблюдава, иако се съ Елзасцыма добро слаже (5.5.1816).

2.2.2. Где? Подаци који су се односили на место дешавања догађаја о којима су вести извештавале показују највећу тенденцију ка упливу црта из народног језика. Тако ће наставци у локативу из српског народног језика, попут предлога /у/ и наставка -у (у лок. једн. именица м. и ср. рода), -и (у лок. једн. именица ж. рода) и -ој (у лок. једн. придевске промене ж. рода) и -ом (у лок. једн. придевске промене м. и ср. рода) егзистирати у свим анализираним новинама готово доследно:18 у Бечȣ (СН 1.4.1791: 33); у Шиштовȣ (СН 2.5.1791: 64); у Цариградȣ (СН 2.5.1791: 64); у Лȣѯембȣргȣ (Нидерландȣ) (24.6.1791); У лагеру (18.7.1791); у Денемаркȣ (19.9.1791); У Паризу (31.12.1792); У Рїму (4.1.1793); Папа э у Церкви Святаго Петра служїо (4.1.1793); У Пешти (11.1.1793); у Хаагу (25.2.1793); (у Шведскои) (19.9.1791); градъ у Швабской, дошла (18.8.1813); у позорищномъ дому (Theater) у Франкфурту быти (12.11.1813); У Генту (13.8.1814); у Васингтону (7.11.1814); У Цариграду (4.9.1815); у Паризу (4.10.1815); у саборной цркви (3.11.1815); у двору кралѣвомъ (10.3.1816); у придворной цркви (5.4.1816); у Елсасу (5.5.1816); у Личкой граничной регїменти (17.1.1817).19 18 Одступања су готово минимална и односе се на текстове из Серпских новина: да у нашеи земли непорѧдокъ великїи быо (СН 1.4.1791: 33). 19 Поред тога, врло често се информација о месту догађаја даје на самом почетку вести, у номинативу, у виду поднаслова: Вїенна: Въ прешедшую недѣлю у дворной Парохїалной Церкви (31.12.1792); Вїенна: Ихъ Ц. К. Величества

64

Исидора Бjелаковиħ

У генитиву се, како у беспредлошком тако и уз предлоге /из/ и /од/, бележи употреба народног наставка -е за именице ж. рода у једн., -а за именице у множини, -ог(а) за придеве м. и ср. рода у једнини: изъ Варшаве (СН 6.5.1791); изъ Италїе тамо Изненада дочекала (17.6.191); изъ Парїсса и Варшаве (8.8.1791); Изъ Пеште (19.7.1793); Изъ Трїеста (12.7.1793); изъ града Французскогъ Бордо (5.8.1813); 2 милѣ од Дресде (15.8.1813); Изъ Теплица (3.9.1813); путоваће садъ у западне части Енглезске (17.2.1817).

У акузативу ће се, такође, доследно употребљавати предлог /у/: У Бечъ (СН 23.5.1791); у Грацъ (17.6.191); у Дрезднъ полазити бȣдȣ (8.8.1791); и прешли у Градъ (4.10.1793); изъ Страсбурга у Ландау послати намѣрава (12.8.1793). изъ града Французскогъ Бордо у градъ Инглезскїй Фалмотъ (5.8.1813); у Аугсбургъ, градъ у Швабской, дошла (18.8.1813); ... приспѣо є Маршалъ Князь Вреде изъ Вирцбурга у Франкфуртъ; сутрадань пак у Майнцъ отиде (1.7.1814); на колы у Пратер дойду (7.10.1814); путоваће садъ у западне части Енглезске (17.2.1817); дошла є већ у Мынхенъ (14.3.1817); приспѣлису ... у Вїену (9.5.1817).

Форме са руским наставцима ретке су, забележене у готово занемарљивом броју, и најчешће се односе на оне информације у којима је или реч о цркви или о месту које је у било каквој вези са највишим представницима власти: и прешли у Градъ въ Царскїя Чертоги (4.10.1793). Кад је реч о прилозима за место у функцији одредбе или везника релативне месне клаузе, забележене су како домаће тако и руске форме: бȣдȣћи да его Ц. К. Величество овде ниесȣ (СН 6.5.1791); изъ Италїе тамо Изненада дочекала (17.6.191); где о важними дѣлами, коѧ Писмами поверитисе немогȣ, договаратисе бȣдȣ (8.8.1791); изъ Варшаве Кȣриръ овамо дошао (СН 6.5.1791); и зато явна богомоленїя биваю по всюду Імператоръ, и Императрица съ цѣлимъ Дворомъ прешедшїя недѣли оставили лѣтнее свое пребивалище (4.10.1793).

Jезик новина код срба краjem XVIII и почетком XX века

65

(21.6.1793); Истїй є данъ у вече позорище съ пресвѣтл. присутствїемъ удостоила, гди су ю съ великомъ радостїю и плѣсканїемъ дочекали (18.8.1814).

Иако се до 1814, приликом реферисања о неком догађају у цркви, готово доследно употребљавају славенизми: у дворной Парохїалной Церкви (31.12.1792); Папа э у Церкви Святаго Петра служїо (4.1.1793); у Соборной Церквы Ст. Стефанам (14.10.1813); у церкви (18.8.1814); да би се од 1815. године усталиле форме са српскословенским или народним фонетизмима: у саборной цркви (3.11.1815); у придворной цркви (5.4.1816), интересантно је да су наставци за облик искључиво народни. Док је у листу Сербскїѧ повседневныѧ Новины забележена форма руског предлога /чрез/: дае ... чрезъ Штокхолмъ (у Шведскои) дошао (19.9.1791), у Новинама сербским употребљава се предлог /кроз/: у пролазку нѣговомъ крозъ Нѣмецку подворенїе свое учинїо (1.7.1814). У анализираној грађи доследно је регистрована предлошко-падежна конструкција у генитиву блокирана домаћим предлогом /код/: Кодъ Видина (18.7.1791); кодъ Мѣста Пилницъ (8.8.1791); кодъ Пирне (15.8.1813). 2.2.3. Када? Слично поднасловима, у листовима Сербскїѧ повседневныѧ Новины и Славенно-сербскїя вѣдомости за експликацију датума употребљава се рускословенска форма генитива једнине /дне/ у препонованој позицији у односу на редни број и именицу којом се експлицира месец: Дне первога овога Месеца (СН 13.5.1791); дне 30. Авгȣста (19.9.1791); Дне 8. Аνг. (12.8.1793). Поред ове, у наведеним листовима егзистира и структура с предлогом /под/: подъ 13/24 Месеца фебрȣарија (СН 14.3.1791: 6); под 6. овога Месеца (27.6.1791); подъ 10. Iюнїѧ (27.6.1791); подъ 20. Iȣлїа (8.8.1791); под 9. Іулїя (19.7.1793), као и конструкција у генитиву са редним бројем у препозицији: 21. Априлїа (СН 21.5.1791); 27. овога Месеца

66

Исидора Бjелаковиħ

(17.6.1791); Первагω овога М҄ца (21.10.1791); 9. Іаннуарїа (11.1.1793). На морфолошком плану, иако су забележене и конструкције са рускословенским наставцима (Дне 8. Аνг. – 12.8.1793; Первагω овога М҄ца – 21.10.1791; Дне 10. сего месеца – 3.5.1793), податак о времену реализовања неке радње, попут места, отвара широк простор ка увођењу црта из народног језика, које се чак чине и бројнијим: Дне первога овога Месеца (СН 13.5.1791); 27. овога Месеца (17.6.1791). С друге стране, у листу Новине сербске за означавање датума употребљава се структура у генитиву са редним бројем у постпонованој позицији, при чему су морфолошки наставци искључиво народни: Іунїа 25га (5.8.1813); Августа 10/22га (15.8.1813); Августа 30га (Септемвр. 11 га по рим.) (3.9.1813); Юнїя 20га (1.7.1814); Юлїа 16/28га (11.9.1814); Окт. 6/18г (3.11.1815); Ян. 2гъ (5.1.1816); Февр. 13/25г (21.2.1816); Априла 14/26гъ (5.4.1816). Приликом маркирања дана у недељи у листовима Сербскїѧ повседневныѧ Новины и Славенно-сербскїя вѣдомости уочава се коегзистенција народног предлога /у/ и руске форме /в/. На лексичком плану забележене су само народне лексеме, али се зато бележе конгруентне форме /прошавши, прешедши/: У неделю (18.7.1791; 10.10.1791); У прошавшу неделю (25.7.1791); у Сȣботȣ (8.8.1791); у среду (8.8.1791); Въ прешедшую недѣлю (31.12.1792). Међу предлошко-падежним конструкцијама за обележавање временске идентификације уочава се сличан однос међу листовима када је реч о заступљености народних и руских елемената. Док су, наиме, у листовима Сербскїѧ повседневныѧ Новины (1791) и Новине сербске (1813–1817) доминантније народне црте: у време бȣдȣщїѧ воиски въ Бȣлгарїȣ (СН 14.3.1791:8); Нека пакъ Шнаидерка преће неколико дана великȣ сȣмȣ Новаца изгȣбивши съ Пенчера скочила єстъ (СН 10.6.1791); у пролазку нѣговомъ крозъ Нѣмецку подворенїе свое учинїо (1.7.1814); Истїй є данъ у вече позорище съ пресвѣтл. присутствїемъ удостоила, гди су ю съ великомъ радостїю и плѣсканїемъ дочекали (18.8.1814); скупїосе тай дань у Васингтону (7.11.1814); тай

Jезик новина код срба краjem XVIII и почетком XX века

67

данъ сирѣчь сачинилису женитбене уговоре (10.3.1816); и послѣдньїй данъ у вечеръ (5.4.1816); за то време (11.4.1817),20

дотле је у језику листа Славенно-сербскїя вѣдомости регистрована доминација руских форми: во время нощнаго бдѣнїя (4.1.1793); На сами день рождества (4.1.1793); прешедшїя недѣли (4.10.1793). У погледу употребе темпоралних прилога и адвербијализованих израза, уочава се доминација народних форми у листовима Сербскїѧ повседневныѧ Новины (1791) и Новине сербске (1813–1817): Данас уютрȣ (СН 6.5.1791); Его кралевское Височество Ерцхерцог Франц недѣлно изъ Лаѯенбȣрга овамо долазȣ и Аȣдїенцїȣ даю, бȣдȣћи да его Ц. К. Величество овде ниесȣ (СН 6.5.1791); у вечеръ ωдма къ шїштову пошао (СН 13.5.1791); ючеръ (8.8.1791); Фирштъ Потемкинъ скоро къ Армади противȣ Тȣрака воевати полазити бȣде (СН 6.5.1791); и Ерцхерцогъ Палатинъ мачарске землѣ съ Принцесомъ Ѿ Парма скоро венчатисе бȣдȣ (СН 6.5.1791); рано у 3 Сата (СН 13.5.1791); у ютру (15.8.1813); садъ (16.8.1813); данась (1.10.1813); Ючер (14.10.1813); Данась тье увече (12.11.1813); сутрадань (1.7.1814); у вече (18.8.1814); отсадъ (14.8.1815); опеть (4.9.1815); да се Наслѣдный Выртембергскїй Князъ съ Великомъ Россїйскомъ Княгиньомъ Катариномъ Павловномъ веће бракосачетао (21.2.1816); а за тимъ (10.3.1816); пре полдне (5.4.1816); садъ (17.2.1817); већ (14.3.1817); Синоћ (9.5.1817).

Примери са славенизмима у позицији временских прилога веома су ретки: вчера после полдне (15.8.1791). Потпуно другачија ситуација забележена је у листу Славенносербскїя вѣдомости у којима доминирају руске форме: како и доселѣ (4.1.1793); Днесъ у 1. сахатъ пополудне (1.4.1783); изъ Страсбурга у Ландау послати намѣрава, и уже на путь отправля (12.8.1793); сихъ днехъ (5.11.1793); Вчера (12.11.1793). Примери форми из народног језика веома су ретки: рано у 4 сата (3.5.1793). За експлицирање сати када се нека акција реализовала фунгирају, често у оквиру исте конструкције, и руске и српске народне црте: рано у 3 Сата (СН 13.5.1791); у 4 сата (3.5.1793); около 10 часовъ 20 У Новинама српским бележе се искључиво темпоралне конструкције с обавезним детерминатором у акузативу: тај дан, исти дан, последни дан.

68

Исидора Бjелаковиħ

у вечерь (15.8.1813); у 9 часовъ у ютру (3.9.1813); Около 11 часова (7.10.1814); у 9 часова (9.5.1817). 2.2.4. Шта? Будући да се овај елемент вести односи на саму акцију, најпре је анализиран статус глаголског времена (презента, перфекта и футура – јер су она најзаступљенија у овом дискурсу), а потом и именских речи. 2.2.4.1. У листу Сербскїѧ повседневныѧ Новины форме глагола у презенту у бројевима до маја показују коегзистенцију руских (рускословенских) и српских народних наставака, без обзира на друштвени положај актера и тему: рωссїискаѧ Армада ... Ѿлазитъ (14.3.1791: 7); Генералъ Графъ Ѿ Сȣваров у Іашȣ не находисе, кое есть кодъ многихъ знакъ, да ωнѣкоемȣ планȣ къ новомȣ предъпрїѧтию дѣласе (14.3.1791: 7); Аще Тȣрци и желаютъ съ домомъ Аȣстрїискимъ миръ учинити; обаче часто изъ ихъ Гордости, и Неразȣжденїа Поводъ къ Немирȣ даютъ, кое слȣчаи Паше Ѿ Новога Пазара показȣетъ (22.3.1791); Россїа нетаитъ, да у верло ѕлом состоѧнїю находисе (15.4.1791).

Од мајских бројева доминирају форме из српског народног језика, при чему се руски (рускословенски) наставци појављују само када се вест односи на владаре, али и то не доследно: Дѣло помиренїѧ у Шиштовȣ све више продȣжȣесе (СН 2.5.1791: 64); Шпанскїи Єлчїа у Цариградȣ ѩко ω томȣ настоѧва (СН 2.5.1791: 64); Его кралевское Височество Ерцхерцог Франц /.../ овамо долазȣ и Аȣдїенцїȣ даю (СН 6.5.1791); московски Официри долазȣ (СН 23.5.1791); Єѧ Величество Императрица 27. овога Месеца у Грацъ полазитъ (17.6.1971); Краль Францȣскїи у Лȣѯембȣргȣ (Нидерландȣ) а Кралица у Монсъ находȣсе (24.6.1791); говори се заиста (8.8.1791); Изъ Лондона подъ 20. Iȣлїа пишȣ, да ючеръ (8.8.1791); Изъ Копенхага (у Денемаркȣ) пишесе, дае ... изъ коегω Пришествїа сȣдисе, да принешенна писма францȣскагω Народа дотичȣсе (19.9.1791).

Jезик новина код срба краjem XVIII и почетком XX века

69

Док су у листу Славенно-сербскїя вѣдомости народне форме у презенту бројније, у Новинама сербским забележена је њихова доследна примена: Народныи Конвенть особитосе о тому стара и труди (31.12.1792); Архїдукесса и велика Княгиня от Тошкане приближавасе дню своего порода, и зато явна богомоленїя биваю по всюду, а она ужива совершенное здравїе (21.6.1793); Изъ Пеште под 9. Іулїя пишется (19.7.1793); Непрїятель многа кола съ Оружїемъ тяжкимъ, Храномъ и Муницїомъ ... послати намѣрава, и уже на путь отправля (12.8.1793); Августа 10/22га у ютру удари Воевода Коничный Графъ Витгенштайнъ на силно обкопаный станъ Францизскїй кодъ Пирне, 2 милѣ од Дресде, и около 10 часовъ у вечерь юришомъ га освои (15.8.1813); мѣста обяве гди садъ живе (16.8.1813); являю наши, да Французи ... полазе (3.9.1813); да се све части Своехотника (Герилла) отпусте (11.9.1814); на колы у Пратер дойду (7.10.1814); Твердыню Ландаву обсадьюю Союзницы (14.8.1815); по комъ се Кракава свободнымъ градомъ проглашуе (3.11.1815); да га у руку любе (10.3.1816); аустрийска войска у Елсасу стоећа заптъ военъ наблюдава, иако се съ Елзасцыма добро слаже (5.5.1816); 4 свештенника мѣсто нѣга епархїомъ Гентскомъ управляю (11.4.1817).

2.2.4.2. У листу Сербскїѧ повседневныѧ Новины забележене су како форме перфекта са помоћним глаголом, тако и оне без њега: Сȣлтан тȣрскїй шкȣтарскомȣ паши Махмȣдъ наложилъ ... у персони своеи ити (СН 14.3.1791: 8); Сеи лукави обаче паша Сȣлтанȣ ѩвилъ (СН 14.3.1791: 8); Депȣтирити наши /.../ нашимъ Велможамъ обѧвили єсȣ да ихъ Величество съ благостїю и съ нѣкимъ ощȣщенїемъ наше Подворенїе прїимили єсȣ, и сказали /.../ да у нашеи земли непорѧдокъ великїи быо (СН 1.4.1791: 33); 21. Априлїа нека частъ тȣрске флотте при устїю Дȣнава показаласе, и противȣ московске Баттерїе из топова Ватрȣ дала (СН 21.5.1791); Нека пакъ Шнаидерка преће неколико дана великȣ сȣмȣ Новаца изгȣбивши съ Пенчера скочила єстъ (СН 10.6.1791).

Често је реч о правим хибридним творевинама јер се бележи перфекат без помоћног глагола при чему се употребљава народна форма радног глаголског придева (са реализованом алтернацијом /л/ ~ /о/ у м. роду једнине):

70

Исидора Бjелаковиħ Данас уютрȣ изъ Варшаве Кȣриръ овамо дошао, и Извѣстїе донео, да Велмоȣжи Полске, и Литванїе Єго Светлостъ Кȣрфиршта Ѿ Саксонїе за престолнагω Наслѣдника изабрали єсȣ (СН 6.5.1791); Краль /.../ ухваћен био (24.6.1791).

Уколико се перфекат гради са помоћним глаголом јесам, у анализираној грађи регистроване су форме како ненаглашеног тако и од наглашеног облика помоћног глагола.21 Пуни облици помоћног глагола јесам доминирају у бројевима до маја 1791. године, да би потом били замењени краћим формама: Канцлеромъ илити предьсѣдателѣм Їлирическїѧ Канцеларїй найменовати благоизволѣли єсȣ (СН 14.3.1791: 6); да Велможи Полске, и Литванїе Єго Светлостъ Кȣрфиршта Ѿ Саксонїе за престолнагω Наслѣдника изабрали єсȣ (СН 6.5.1791); дошао є єданъ Куриръ изъ Лондона, кои кад’е писма овдашнѣму двору Ѿ Кралѧ Англиског, предао за єдно съ їощъ єднимъ Праискимъ Кȣрїромъ у вечеръ ωдма къ шїштову пошао (СН 13.5.1791); У неделю при двору обычное собранїе было (18.7.1791); Турци 10 нови велики лађа правили су (18.7.1791); ючеръ у Сȣботȣ дошласȣ писма ѿнашихъ Елчїахъ изъ Парїсса и Варшаве нашемȣ Царственомȣ секретарȣ (8.8.1791); пишесе, дае дне 30. Авгȣста къ россїискомȣ Министрȣ изъ Петерсбȣрга єданъ кȣриръ чрезъ Штокхолмъ (у Шведскои) дошао (19.9.1791); Первагω овога М҄ца даое фрїдрих Кнѧзъ Ѿ Браȣншваигъ балъ и Вечерȣ, на 12 астала (21.10.1791).

У листу Славенно-сербскїя вѣдомости уочава се слична ситуација, дакле, истовремено фунгирање перфекта са помоћним глаголом, без њега, форме радног глаголског придева са реализованом алтернацијом /л/ ~ /о/, као и форме у којима се -л чува на крају слога:22 21 Фунгирање пуних облика помоћног глагола у перфекту, а да притом није реч о емфази, забележено је и раније у језику писаца предвуковске епохе (Kuna 1970, Албин 1968; Кашић 1968; Младеновић 1969). 22 Примери перфекта без помоћног глагола, где се код партиципа у м. роду једнине чува финално -л, односе се или на лескичке славенизме (получил, пришел), на оне исказе који су у вези са сакралном тематиком (преселился съ временне на вѣчну жизнь). Поред тога, уколико је реч о члановима царске породице, уочава се фунгирање перфекта са помоћним глаголом, али и без њега.

Jезик новина код срба краjem XVIII и почетком XX века

71

коему его Величество Кесарь, съ ихъ Кралевскими Высочествами Архїдуксомъ Їосифомъ, Антонїемъ, и Іоанномъ, а и съ прочїими Ордена сего Кавалери есу присутствовали (31.12.1792); то стража цѣлу нощь ходила э (4.1.1793); Папа э у Церкви Святаго Петра служїо (4.1.1793); преселился съ временне на вѣчну жизнь славныи оныи Адвокатъ (11.1.1793); бывшїи французскїи Министеръ Г. Молдъ 9. феνр. возвратиосе и по немъ отишлису сви нѣгови Секретари и французскїи Агенти (25.2.1793); Днесъ у 1. сахатъ пополудне приспѣо э Архїдуксъ Карлъ (1.4.1783); Дне 10. сего месеца рано у 4 сата приспѣо э Ритмайстеръ от Аншпахске Курасиррегїменте Графъ от Розенбергъ, и донесао Его Величеству радостно извѣстїе от Княза Кобурга сверху нове надъ Непрїятелемъ добїенне побѣде (3.5.1793); Изъ Трїеста приспѣо е еданъ товаръ от 18.000 пушака и за помоћь до 2000 люди (12.7.1793); Дне 8. Аνг. получилъ Генералъ от Каваллерїе Графъ Вурмзеръ многогуба извѣстїя (12.8.1793); Вїенна: Ихъ Ц. К. Величества Імператоръ, и Императрица съ цѣлимъ Дворомъ прешедшїя недѣли оставили лѣтнее свое пребивалище /.../ и прешли у Градъ въ Царскїя Чертоги (4.10.1793); Вчера пришелъ Официръ единъ изъ Остенеде съ Писмами и донесао извѣстїе да э Херцогъ от Іоркъ Французе отбїо, и Остенде у сигурность поставїо (12.11.1793).

У листу Новине сербске перфекат се доследно гради од краћег облика помоћног глагола и партиципа претерита са регуларно реализованом алтернацијом /л/ ~ /о/ у м. роду једнине: Іунїа 25га дошла є Супруга войводе Мороа (5.8.1813); да су они Орденъ Ст. Анне 3тье Классе получили (16.8.1813); да е Єа Крал. Высочество, Наслѣдна Княгина Баварска съ Князомъ нѣнимъ, и єдномъ частїю свои дворяна ... дошла (18.8.1813); Князъ є наслѣдный Шведскїй данась главный станъ свой у Десаву пренео (1.10.1813); Ючер є Єя Величество Императрица /.../ великолѣпному Богослуженїю присутствовало (14.10.1813); Юнїя 20га /.../ приспѣо є Маршалъ Князь Вреде изъ Вирцбурга у Франкфуртъ (1.7.1814); Юлїа 16/28га уредїо є Министеръ военный (11.9.1814); Соборъ Септ. 7/19га сазванъ скупїосе тай дань у Васингтону и засѣданїя держати почео (7.11.1814); У Цариграду се опеть куга появила (4.9.1815); Е. В. Краль Прайзскїй быо є до 25 Септ. п. ст. їошть єднако у Паризу, и прегледао є више дана єдно за другимъ свою войску (4.10.1815); Февр. 13/25г дошао є изъ Петербурга Куриръ имп. росс. Генераллїет. Мишодъ у Стуттгартъ и донео є вѣсти, да се Наслѣдный Выртембергскїй Князъ съ Великомъ Россїйскомъ Княгиньомъ Катариномъ Павловномъ веће бракосачетао (21.2.1816); Министеръ внутренньи дѣла явїо є Кралю како

72

Исидора Бjелаковиħ (5.5.1816); Княгиня Валисска /.../ дошла є већ у Мынхенъ (14.3.1817); Будући да є Епїскопъ Гентскїи изъ Гента отићи морао, то є уредїо да за то време /.../ 4 свештенника мѣсто нѣга епархїомъ Гентскомъ управляю (11.4.1817).

2.2.4.3. Док се у листовима Сербскїѧ повседневныѧ Новины и Славенно-сербскїя вѣдомости уочава тенденција да се футур од имперфективних глагола гради помоћу презента глагола бити и инфинитива (руска црта), а од перфективних глагола од краћег облика помоћног глагола хтети у презенту и инфинитива (српска народна црта): Фирштъ Потемкинъ скоро къ Армади противȣ Тȣрака воевати полазити бȣде (СН 6.5.1791); Аȣстриискїи Ерцхерцогъ Карль съ Принцесомъ одъ 15. Година Марїаномъ Леополдиномъ Ѿ Маиландъ, и Ерцхерцогъ Палатинъ мачарске землѣ съ Принцесомъ Ѿ Парма скоро венчатисе бȣдȣ (СН 6.5.1791); У лагеру /.../ чуесе, да ће съ домомъ аустрїискимъ миръ учинитисе (18.7.1791); Єгω Величество Iмператоръ заиста у Дрезднъ полазити бȣдȣ, и говори се заиста, даћесе кодъ Мѣста Пилницъ Їмператоръ нашъ съ Праискимъ Кралѣмъ састати, где о важними дѣлами, коѧ Писмами поверитисе немогȣ, договаратисе бȣдȣ (8.8.1791), Надежда э даће и выше люди слѣдовати (12.7.1793); Дїету или Соборъ ... держати будутъ (27.9.1793); Епископ по 60000 Ливри Приходовъ доселѣ имѣвши, будутъ имѣти токмо 6000 Лив. (30.9.1793); какоће внутренне Непрїятелѣ покорити или со всѣмъ искоренити (18.11.1793), дотле се у листу Новине сербске футур гради искључиво од краћег облика помоћног глагола хтети у презенту и инфинитива: Єа Крал. Высочество, Наслѣдна Княгина Баварска съ Князомъ нѣнимъ, и єдномъ частїю свои дворяна изъ Мынхна у Аугсбургъ, градъ у Швабской, дошла и да тьесе ту нѣко време задержати (18.8.1813); Данась тье увече великїй пиръ (Ball) у позорищномъ дому (Theater) у Франкфурту быти (12.11.1813); Твердыню Ландаву обсадьюю Союзницы све єднако, но отсадъ не ће околнымъ нѣмецкимъ мѣстамъ на досади быти (14.8.1815); Тѣло ће Априла 14/26гъ амо приспети, 15/27гъ и 16/28гъ пре полдне публики у придворной цркви изложено быти, и послѣдньїй данъ у вечеръ погребстисе (5.4.1816); Великїй Князь Нїколай путоваће садъ у западне части Енглезске (17.2.1817).

2.2.4.4. Код именских речи у свим анализираним новинама уочава се, с једне стране, присуство славенизама у горњем лексичком слоју

Jезик новина код срба краjem XVIII и почетком XX века

73

(помиреније, расужденије, примирије, известије, богослуженије, рождество и сл.), а с друге, доминирање морфолошких наставака из народног језика и само спорадично фунгирање руских (рускословенских): аще бысѧ ємȣ ... Гȣбернаторство Ѿ Рȣмелїе ... предало (СН 14.3.1791: 8); Аще Тȣрци и желаютъ съ домомъ Аȣстрїискимъ миръ учинити (СН 22.3.1791); кое есть кодъ многихъ знакъ, да ωнѣкоемȣ планȣ къ новомȣ предъпрїѧтию дѣласе (СН 14.3.1791:7); Сȣлтанȣ ѩвилъ да бы онъ драговолно высокои порти оθоманическои на слȣжбы былъ (СН 14.3.1791: 8); Дѣло помиренїѧ у Шиштовȣ све више продȣжȣесе (СН 2.5.1791: 64); їощъ сами Министри онихъ Дворовъ, кои ω Мирȣ радȣ, предложилисȣ дабысе Вафенъ штилштантъ, или Примирїе до I Месеца Октомврїѧ продȣжило (СН 2.5.1791: 64); Фирштъ Потемкинъ скоро къ Армади противȣ Тȣрака воевати полазити бȣде (СН 6.5.1791); 21. Априлїа нека частъ тȣрске флотте при устїю Дȣнава показаласе, и противȣ московске Баттерїе из топова Ватрȣ дала (СН 21.5.1791); но москали силнȣ ватрȣ на ню просȣше и она нагло побеже (СН 21.5.1791); Нека пакъ Шнаидерка преће неколико дана великȣ сȣмȣ Новаца изгȣбивши съ Пенчера скочила єстъ (СН 10.6.1791); У неделю при двору обычное собранїе было (18.7.1791); Код Видина Турци 10 нови велики лађа правили су (18.7.1791); Єгω Величество Iмператоръ заиста у Дрезднъ полазити бȣдȣ, и говори се заиста, даћесе кодъ Мѣста Пилницъ Їмператоръ нашъ съ Праискимъ Кралѣмъ састати, где о важними дѣлами, коѧ Писмами поверитисе немогȣ, договаратисе бȣдȣ (8.8.1791); Вїенна: Въ прешедшую недѣлю у дворной Парохїалной Церкви: Богослуженїе Ордену златнаго руна держанно э (31.12.1792); У Паризу Народныи Конвенть особитосе о тому стара и труди, какобысе обще школе уредити и Науке увести могле (31.12.1792); Праздникь рождества Христова у Рїму тако, како и доселѣ есть велелѣпно проведень (4.1.1793); Архїдукесса и велика Княгиня от Тошкане приближавасе дню своего порода, и зато явна богомоленїя биваю по всюду, а она ужива совершенное здравїе (21.6.1793); Изъ Трїеста приспѣо е еданъ товаръ от 18.000 пушака и за помоћь до 2000 люди (12.7.1793); Дне 8. Аνг. получилъ Генералъ от Каваллерїе Графъ Вурмзеръ многогуба извѣстїя, како Непрїятель многа кола съ Оружїемъ тяжкимъ, Храномъ и Муницїомъ изъ Страсбурга у Ландау послати намѣрава, и уже на путь отправля (12.8.1793); Надежда э даће и выше люди слѣдовати (12.7.1793); Епископ по 60000 Ливри Приходовъ доселѣ имѣвши, будутъ имѣти токмо 6000 Лив. (30.9.1793); Вчера пришелъ Официръ единъ изъ Остенеде съ Писмами и донесао извѣстїе да э Херцогъ от Іоркъ Французе отбїо, и

74

Исидора Бjелаковиħ Остенде у сигурность поставїо (12.11.1793); и около 10 часовъ у вечерь юришомъ га освои (15.8.1813); Є. К. К. и А. В. Всемилостивѣишїй Царь Аустрїйскїй подарїо є Наслѣдному князу Шведскомъ, за одержану надъ Французы битву кодъ Деневица великїй Крестъ военнога Ордена Марїе Терезїе (9.9.1813); Ючер є Єя Величество Императрица съ Ихъ Имп. Высочествамъ Ерцхерцогамъ Аустрийскимъ у Соборной Церквы Ст. Стефана великолѣпному Богослуженїю присутствовало (14.10.1813); да бы Е. В. Императору Россїйскомъ у пролазку нѣговомъ крозъ Нѣмецку подворенїе свое учинїо (1.7.1814); Юлїа 16/28га уредїо є Министеръ военный посредствомъ цїркулара єдногъ, да се све части Своехотника (Герилла) отпусте (11.9.1814); Соборъ Септ. 7/19га сазванъ скупїосе тай дань у Васингтону и засѣданїя держати почео (7.11.1814); Твердыню Ландаву обсадьюю Союзницы све єднако, но отсадъ не ће околнымъ нѣмецкимъ мѣстамъ на досади быти (14.8.1815); У Цариграду се опеть куга появила особито измежду Хрїстиана (4.9.1815); Окт. 6/18г наметнули су у Кракави грбъ (ваппенъ) свободнога града, и Коммиссари Аустрїйскїи, Россїйскїи и Прайзскїи прочитали су у саборной цркви дѣянїе отрицанїя Краля Саксонскогъ, и уговоръ Саюзника, по комъ се Кракава свободнымъ градомъ проглашуе (3.11.1815); Ян. 2гъ п. р. ималису Паризскїи Католическїи Свещенницы, Консисторїе Лутерана, Калвина и Євреа честь, Кралю нову годину привѣствовати (5.1.1816); было є торжество у двору кралѣвомъ: тай данъ сирѣчь сачинилису женитбене уговоре: а за тимъ є Краль Велможе пущао, да га у руку любе (10.3.1816); Министеръ внутренньи дѣла явїо є Кралю како императ: аустрийска войска у Елсасу стоећа заптъ военъ наблюдава, иако се съ Елзасцыма добро слаже (5.5.1816); Е. В. Императоръ нашъ благоволїо є грчко-неунитскомъ Пароху у Личкой граничной регїменти Петру Драганичу /.../ средню златну и градьанску колайну съ свезомъ и ушицама милостивѣйше подарити (17.1.1817).

2.2.5. Како? У свим новинама може се уочити да се одлике руског (рускословенског) односе на тзв. горњи лексички слој, на синтагматске спојеве које су усвајане без адаптирања, при чему на плану морфолошких наставака и форми предлога доминирају црте из народног језика: свое рȣчнимъ писанїемъ (СН 14.3.1791:6); Сȣлтан тȣрскїй шкȣтарскомȣ паши Махмȣдъ наложилъ /.../ въ Бȣлгарїȣ у персони своеи ити (СН 14.3.1791: 8); обѧвили єсȣ да ихъ Величество съ благостїю и съ нѣкимъ

Jезик новина код срба краjem XVIII и почетком XX века

75

ощȣщенїемъ наше Подворенїе прїимили єсȣ, (СН 1.4.1791: 33); Дѣло помиренїѧ у Шиштовȣ све више продȣжȣесе (СН 2.5.1791: 64); она нагло побеже (СН 21.5.1791); да бы єгω Величество Iмператора изъ Италїе тамо Изненада дочекала (17.6.191); даое фрїдрих Кнѧзъ Ѿ Браȣншваигъ балъ и Вечерȣ, на 12 астала (21.10.1791); Народныи Конвенть особитосе о тому стара (31.12.1792); Праздникь рождества Христова у Рїму тако, како и доселѣ есть велелѣпно проведень (4.1.1793); какоће внутренне Непрїятелѣ покорити или со всѣмъ искоренити (18.11.1793); у вечерь юришомъ га освои (15.8.1813); да Французи изъ града Дресденъ къ границы Бемской у силнимъ колонама полазе (3.9.1813); гди су ю съ великомъ радостїю и плѣсканїемъ дочекали (18.8.1814); уредїо є Министеръ военный посредствомъ цїркулара єдногъ, да се све части Своехотника (Герилла) отпусте (11.9.1814); Около 11 часова Е. К. К. Величество на коню /.../ и Велике Княгинѣ на колы у Пратер дойду (7.10.1814); Твердыню Ландаву обсадьюю Союзницы све єднако (14.8.1815); и прегледао є више дана єдно за другимъ свою войску (4.10.1815); Е. В. Императоръ нашъ благоволїо є /.../ златну и градьанску колайну /.../ милостивѣйше подарити (17.1.1817); Синоћ у 9 часова приспѣлису /.../ здраво и мирно у Вїену (9.5.1817).

3. Закључак Могло би се закључити да се у структури назива листова, њихових глава и новинарског дискурса вести у листу Сербскїѧ повседневныѧ Новины (1791) уочавају извесне правилности када је реч о односу народних и руских (рускословенских) елемената. Високи стил, наиме, везује се за назив новина и главу листу, као и за следеће елементе дискурса вести: а. представници највишег друштвеног слоја, б. сакрална сфера (називи богомоља, црквених празника, светитеља), в. употреба лексема из горњег лексичког слоја. Црте из српског народног језика могу се појавити у оним доменима који се односе на следеће елементе вести: а. наслов, поднаслов који реферише о месту и/или времену, б. представници средње и ниже друштвене хијерархије, в. подаци о месту и времену реализовања неке акције, г. подаци о самој акцији, д. подаци о начину реализовања радње о којој се извештава. Оваква језичка структура новинарског дискурса вести може се илустровати на следећи начин:

76

Исидора Бjелаковиħ СЕРБСКІЯ НОВИНЫ (1791) ВЪ ВИЄNNѢ ПѦТОКЪ 19. ДЄКЄМВРІѦ 179І. У Бечу (поднаслов: где?) У неделю (када?) на данъ рождества Хрістова, присȣтствовалисȣ (шта?) ихъ ц. к. Вел. у послѣдствїю (како?) совокȣпныхъ Риттерωвъ златнаго рȣна, и дворѧнωвъ, у дворнои Парохїалнои церкви (где?) Тоїѯена торжествȣ. У понедѣлникъ (када?) на данъ Свѧтагω стефана, пошлисȣ (шта?) ихъ Величество како и Архїдȣѯи Францъ и Іωсифъ у 11 сати у ѩвнои паради (како?) у Митрополитскȣю Каθедралнȣю церковъ свѧтагω стефана, и присȣтствовалисȣ (шта?) великои Лїтȣргїи, кою є Кардиналъ (шта?) Архїепїскопъ слȣжїω, кодъ ове лїтȣргїе (када?) такожде цѣлыи дворъ, Магїстрати унїверсїтета и града присȣтствовали єсȣ (шта?) (19.12.1791).

Слична је ситуација и у листу Славенно-сербскїя вѣдомости, при чему се приликом експлицирања података о времену реализовања неке радње углавном употребљавају руске форме: Изъ Кроацїе подъ 29. Ноемв. являсе како э Паша Босанскїи къ разправленїю Граница съ 8000 люди 2. Окт. быо дошао, недалеко от Бихача намѣстїосе, и нашему Генералу еднога Хайгира Анадолскаго съ цѣлимъ серсамомъ ахаћїимъ, финими ћилими и Марамами цѣномъ до 3000 форин. поклонїо (2.12.1793).

Тенденција продирања народних црта и у остале елементе вести постаје временом све јача, тако да ће се у Новинама српским славенизми везивати само за тзв. горњи лексички слој, што се може видети и из следећих вести: Изъ Фрайбурга являю, да є державный и конферренцїоналный Министеръ, Е. В. Императора Аустрїйскогъ, Князъ Меттернихъ Дек. 19/30га у главный К. К. станъ у Лераху отишао, и Дек. 21 га /.../ опеть се у Фрайбург вратїо (29.12.1813) У понеделникъ 29. Дек. п. н. есть ц. кр. Величествомъ за Државнога и Конференц-Министра, скупа верховнога канцлера и Министра внутреннихъ Дѣлъ наименованныи г. Франць Графъ отъ Заурау присягу или клетву вѣрности, Его ц. кр. Величеству положїо (22.12.1817).

Jезик новина код срба краjem XVIII и почетком XX века

77

Употреба имперсоналних и пасивних структура, карактеристична за језик вести (Aggarwal 2006: 94), забележена је и у језику вести свих анализираних новина (уп. Милановић 2000: 288). С друге стране, реченице су често дуге, оптерећене интерполацијама, што није карактеристично за новинарски стил, нарочито не за вест (Aggarwal 2006: 94). У погледу структуре, вести у анализираним новинама не одговарају савременим параметрима овог новинарског дискурса јер осим информативно сиромашног наслова, и поднаслова, као и главне вести, дате често у једној реченици, нарочито у листу Сербскїѧ повседневныѧ Новины, не садрже друге елементе, са савременог становишта релевантне за овај дискурс попут: хронолошки ширег контекста, очекивања, могућих последица, закључака и сл. (van Dijk 1985: 78; Petersen 2006: 85–92). Ови елементи полако бивају увођени у листовима Славенно-сербскїя вѣдомости и Новине сербске, где могуће последице, закључци очекивања бивају често експлицирани пословицом, фразеологизмом (уп. Милановић 2002).

Литература Албин, Александар (1968): Језик новина Стефана Новаковића (1792–1794), Нови Сад. Албин, Александар (1972): „Прилог проучавању језика првих српских новина“, Зборник за филологију и лингвистику XV/2, 13–24. Бошков, Мирјана и Предраг Пипер (1981): „Оглед контрастивне анализе текста у проучавању језика српске књижевности у XVIII и XIX веку“, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику XXIV/1, 55–74. Грицкат, Ирена (1987): „Још нека питања у вези са славеносрпском епохом“, Јужнословенски филолог XLIII, 111–135.

78

Исидора Бjелаковиħ

Ивић, Павле (1998): Преглед историје српског језика, Сремски Карловци – Нови Сад. Кашић, Јован (1968): Језик Милована Видаковића, Нови Сад. Јерковић, Јован (1972): Језик Јакова Игњатовића, Нови Сад. Јерковић, Јован (1976): Језик Богобоја Атанацковића, Нови Сад. Милановић, Александар (2000): „Конкуренција деагентизованих реченица при генези српског новинарског стила“, Научни састанак слависта у Вукове дане 29/1, 287–295. Милановић, Александар (2002): „Настанак српске новинске фразеологије“, Научни састанак слависта у Вукове дане 30/1, 97–104. Михајловић, Велимир (1972): Грађа за речник страних речи у предвуковском периоду (од времена пре Велике сеобе до Вуковог Рјечника 1818. године), I–II, Нови Сад. Младеновић, Александар (1964): О народном језику Јована Рајића, Београд. Младеновић, Александар (1969): „Прилог проучавању Орфелиновог језика“, Зборник за филологију и лингвистику III, 153–173. Младеновић, Александар (1969а): „Однос између домаћих и рускословенских елемената у књижевном језику код Срба пре његове Вуковске стандардизације“, Зборник за филологију и лингвистику XII, 43–53. Младеновић, Александар (1989): Славеносрпски језик. Студије и чланци, Нови Сад. Скерлић, Јован (1966): Историјски преглед српске штампе 1791– 1911, Београд. Суботић, Љиљана (1989): Језик Јована Хаџића, Нови Сад. Суботић, Љиљана (2004): „Из историје књижевног језика: «питање језика»“, Предавања из историје језика, Нови Сад, 145–191. Унбегаун, Борис (1995): Почеци књижевног језика код Срба, Београд – Нови Сад. Херити, Питер (1983): Књижевни језик Емануила Јанковића, Нови Сад. Aggarwal, Vir Bala (2006): Essentials of Practical Journalism, New Delhi.

Jезик новина код срба краjem XVIII и почетком XX века

79

van Dijk, Teun [ed.] (1985): Structures of News in the Press, Discourse and Communication. New Approaches to the Analysis of Mass Media Discourse and Communication, Berlin – New York. Kuna, Herta (1970): Jezičke karakteristike književnih djela Dositeja Obradovića, Sarajevo. Petersen, Dr. David (2006): Reading English News on the Internet. U.S.A. RJAZU – Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika JAZU I–XXIII (1880–1976), Zagreb.

The language of newspapers of the Serbs at the end of the 18th and at the beginning of the 19th centuries Abstract In this paper an analysis is made of the language of newspapers with respect to the constituent elements of journalistic discourse (news story): who?, where?, when?, what? and how?. Texts from the following newspapers have been analysed: Serpskija novini (1791–92), Slavenoserpskija vjedomosti (1792–94) and Novine srpske (1813–17). It has been found that the aforementioned elements of journalistic discourse affect the choice of language (folk vernacular, Russo-Churchslavonic, Russian) and that as early as 1791, in Serpskija novini high style is associated with newspapers’ names and the following elements of news discourse: (a) representatives of the highest social stratum, (b) religious field (names of churches, saints and religious holidays), (c) use of words from the higher lexical layer. Features from the Serbian folk vernacular, on the other hand, show a tendency to occur in headlines, subheadlines, in segments reporting on the time and/or place of realization of an action, on the action itself, on the representatives of middle and low social strata, and on the way of realization of the action reported. The increasing tendency of vernacular features to pass into other elements of news stories as well

80

Исидора Бjелаковиħ

resulted in the fact that in Novine srpske slavenisms came to be associated with the socalled higher lexical layer only. As for the structure, the news stories in the papers analyzed do not comply with the current standards of this journalistic discourse, because, apart from an informationally thin headline and subheadline, as well as the main story, often provided within a single sentence, they do not contain other elements, from the modern point of view relevant to this type of discourse, like a chronologically wider context, possible consequences, conclusions and the like. [email protected]

Гордана Штасни (Нови Сад) КЊИЖЕВНИ ТЕРМИНИ У ПОСРБИЦАМА ОД ОРФЕЛИНА ДО ВУКА

1. Увод Под славеносрпским језиком подразумева се онај језички идиом који пред­став­ља својеврсну мешавину рускословенског, руског књижевног, српског на­родног језика тога времена (па чак и српскословенског) на свим нивоима је­з­ичке структуре (Ивић 1998: 134). Језички материјал сакупљен у Поср­би­ца­ма веома добро илуструје и потврђује опште особине славеносрпског идио­ма који никада није био званично кодификован. Међутим, иако није био званично кодификован, пуристички покрет у пред­вуковском периоду може се сматрати једном од активности са пре­скрип­тивним, кодификаторским тенденцијама. Процес посрбљавања усме­рен је првенствено на лексички ниво језика, којим се подједнако обухвата и семантички и деривациони аспект лексичких јединица. Како је корпусом По­ср­бица обухваћен период до 1864, процес посрбљавања, у најопштијем смис­лу, коегзистира са Вуковим радом и доприноси остварењу његове бор­ бе и борбе његових претходника за народни израз. Стога је тежња за је­зич­ким чистунством у датом историјском тренутку потпуно прихватљива и оправ­дана, а посебно с обзиром на нестабилну језичку норму током 17. и 18. века. Давање предности домаћим еквивалентима у односу на стране лек­сич­ке елементе у славеносрпском језику може се сматрати фазом која, не само да претходи, већ и донекле утврђује теоријске, па и практичне припреме за Ву­ков рад на реформи језика и правописа. Посрбице, као прилог проучавању наших пуризама, представљају грађу ко­ја припада историји језика, а истовремено је одраз борбе писаца и прево­ди­лаца да зауставе најезду страних речи и да

82

Гордана Штасни

велики део њих посрби. Јован Стерија Поповић (1806–1856) био је поборник посрбљавања страних речи и овом је послу организовано приступио позивајући нашу тадашњу кул­тур­ну јавност на широку и демократску дискусију. С обзиром на Сте­ри­ји­ну књижевну делатност, из Посрбица су одабрани називи стилских фигура као саставни део књижевнотеоријског терминолошког система јер, веру­је­мо, у том домену је и он, па и остали сарадници у том послу, могао дати ин­вен­тивна и креативна решења.1 Велимир Михајловић у поговору Посрбицама објашњава да страна реч мо­же бити посрбљена: одабиром одговарајуће старословенске или руске ре­чи, дословним превођењем речи са страног језика, творбом хибридне сло­женице, стварањем нове речи. Уопштено говорећи, процес посрбљавања може се двојако реали­зо­ва­ти: с једне стране, активирањем постојеће лексике из историјског наслеђа; и са друге, активирањем аутохтоних деривационих механизама. Процес кал­кирања одликује се извесним специфичностима које се односе на успо­ста­вљање симбиозе страног творбеног модела (на плану форме) и домаћег са­држаја (на плану лексичке семантике).2 Ревитализовањем одговарајућег старословенског еквивалента са циљем да постане део активне славеносрпске лексике био би реализован специ­фи­чан вид неологизације, карактеристичан за периоде са наглашеним пу­рис­тич­ким тенденцијама. Увођењем

1 Стерија је предводио акцију против туђица у оквиру Друштва српске словес­ ности. „Вук је био уверен да би кодификација терминологије у том тренутку учврстила у језику многе непожељне изразе, преузете из словенских извора или кованице, будући да чланови Друштва нису довољно познавали правила српског језика. Стога се Вук успротивио акцији, скрећући пажњу на слабости постојећих предлога“ (Ивић 1998: 209). 2 У откривању калкова у најширем смислу узимају се у обзир и „jezične i izvanjezične pretpostavke: podudarnost oblika u jeziku primaocu i jeziku davaocu, podudarnost značenja u obama jezicima, kulturološko-sociološke pretpostavke preuzimanja uzora. Kao važan jezični kriterij za utvrđivanje formalno-semantičke podudarnosti uzima se u obzir raščlanjivost jezične jedinice“ (Turk 2002: 49). Пре­ ма схватању М. Турк, релативно је поуздан показатељ калкова напоредна упо­ треба калкова и посуђеница.

КЊИЖЕВНИ ТЕРМИНИ У ПОСРБИЦАМА

83

руског еквивалента, наставио би се кон­ти­нуитет рускословенског језичког наслеђа. 2. Деривациона анализа посрбица Да бисмо са вишим степеном прецизности одредили деривациони тип по­ср­бица, користили смо информације из RJAZU како бисмо потврдили по­сто­јање одређених лексичких јединица које би се могле сматрати мо­тив­ним за творбу домаћих еквивалената. Консултован је и РМС с циљем да се утвр­ди место посрбљених лексема у лексикону савременог српског језика и RKT како би се указало на статус посрбљених књижевнотеоријских пој­мо­ва у терминолошком систему. а) Посрбице настале композицијом Под сложеницом или композитом сматрамо дериват који је мотивисан две­ма речима. У првом сложеничком делу налази се потпуна реч или творбена ос­но­ва прве мотивне речи, а у другом сложеничком делу налази се проста реч или лексикализовани дериват са осамостаљеном употребом. Сло­же­нич­ки делови углавном су спојени вокалом о. У зависности од кате­го­ријал­них обележја другог сложеничког дела, сложенице могу бити именичке, гла­голске, придевске, прилошке. У нашем корпусу забележене су именичке сложенице као домаћи екви­ва­ленти страним лексемама. Према синтаксичком критеријуму, то су су­бор­динативне и детерминативне сложенице.3

3 Према схватању И. Клајна, оправдана би била подела сложеница на координа­ тивне и субординативне. Координативне (напоредне) сложенице састоје се од истоврсних речи или творбених основа, при чему оба дела директно и равно­ правно учествују у укупном значењу сложенице. Субординативне сложенице састоје се од делова чији је однос неравноправан, ма које природе био. Клајн, такође, предлаже да се одредбене и рекцијске сложенице сједине у јединствену категорију субординативних сложеница с обзиром на сложеност односа који постоји међу речима у синтагматском низу (Клајн 2002 и 2003).

84

Гордана Штасни Термин

Посрбица

Сегментација

Творбени модел

анафора

једнопочетак

једн-о-почетак

Бр + о + И

епифора алегорија

једнокончаније иносказаније

једн-о-кончаније ин-о-сказаније

Бр + о + И Зам + о + И

Према Бабићевој класификацији сложеница, ове посрбице могле би се свр­­стати у чисте сложенице. Бабић сматра да су сложенице тога творбеног на­чина обично преведенице или су плод индивидуалне творбе. Он, такође, на­води да им „норма често ставља одређене приговоре па се тешко укла­па­ју у творбени сустав“ (Babić 1986: 320). Иван Клајн, као и Бабић, сложенице са формантом једнопредставља сле­дећим творбеном моделом: КоС + Ио + суфикс, дакле, са основом кар­ди­нал­ног броја у првом делу. Он, такође, наводи да у многим придевима на јед­но- тај елеменат има значење ,као један‘, ,уједначен‘ односно ,исти‘ (нпр. једнодушан, једногласан) (Клајн 2002: 112). У РМС се наводи да јед­но- као први део сложенице значи ,један‘, ,једнак‘, ,исти‘. Овај је формант ве­ома продуктиван у творби придева, донекле и именица, али се веома рет­ко ком­бинује са глаголима и глаголским именицама.4 У забележеним примерима формант једно- не остварује значење броја. У свим примерима доследно се реализује придевско значење ,исти‘, ,јед­нак‘. И управо полазећи од семантичке реализације овога форманта у да­том творбеном моделу, закључујемо да је у њиховом случају природнија твор­бена сегментација са придевом у првом сложеничком делу него са ос­но­­вом кардиналног броја (Прид + о + И). На семантичко-деривационом плану отвара се следећи проблем који про­и­зи­лази из конверзивне природе лексеме један. Поставља се питање да ли се јединице које се налазе на првом сложеничком месту као детерми­на­тор глаголској именици у трансформационом моделу могу семантички оква­­ли­фиковати и као прилог. Ако узмемо у обзир 4 У РМС забележени су глаголи једноничити у значењу ,постити једући само једанпут на дан‘ и његов синоним једноудити. Навeдени глаголи нису у активној употреби у савременом српском језику, вероватно би се могли квали­ фиковати као дијалектизми.

85

КЊИЖЕВНИ ТЕРМИНИ У ПОСРБИЦАМА

да глаголске именице „пред­стављају хибридни облик, категоријалну легуру (морфолошку сим­био­зу) именског и глаголског елемента“ (Тошовић 2002: 39), онда ово пи­та­ње има смисла. Обе посрбице би се могле трансформисати као син­таг­матске структуре: један / исти / једнак почетак (стихова) → исто започети сти­хове; једно / исто / једнако кончаније (стихова) → исто кончати (завр­ши­ти) (стихове). Јасно је да се у дубинској структури може идентификовати прилошка мо­тивација. Синтагматски спојеви прилог + глагол, односно придев + име­ни­ца регуларни су и системски у српском језику. Проблем се, дакле, јавља ка­да се у функцији управног члана синтагме налази именица која је у пр­вом реду именица према свом морфолошком лику, а у семантичком смислу она чува своје глаголско значење. По истом деривационом моделу, само са заменицом у првом сло­ же­нич­ком делу, настао је домаћи творбени дублет иносказаније за термин грчког по­рекла алегорија. Све наведене сложенице могу се сматрати индивидуалним творе­ ви­на­ма које нису могле имати бољу перспективу у српском језику у првом реду због деривационог модела, али и због морфолошкограматичких категорија ре­чи које их чине. б) Посрбице настале сложено-суфиксалном творбом Деривати настали сложено-суфиксалном творбом имају четворочлану струк­туру. На првом месту је осамостаљена лексема или творбена основа пр­ве мотивне речи, спојни вокал, творбена основа друге мотивне речи и, на кра­ју, суфикс. Основна разлика између композита и деривата насталих сло­же­но-суфиксалном творбом испољава се, дакле, у другом сложеничком де­лу.



Термин

Посрбица

Сегментација

Творбени модел

aлегорија

иноречије иноказ

ин-о-реч-ије ин-о-каз-ø

Зам + о + Го + -ије Зам + о + Го + -ø

aлитерација

једнозвучије

једн-о-звуч-ије

Бр+о+Ио+ -ије

86

Гордана Штасни

Сложено-суфиксалном творбом настао је још један конкурентни по­срб­ље­ни облик за алегорију: иноречије. Лексема је потврђена у делу Аврама Мра­зовића Руководство къ славенскомȣ краснорѣчію 1821. године, са сле­де­ћом напоменом да „нѣкіи именȣють ю разноглаголаніемъ“. Облик ино­казъ је са потврдом из Стеријиног дела Назывословне речи израђене дру­жест­вом Србске словесности 1841. године. Једнозвучије је лексема која је присутна и у савременом српском језику у облику једнозвучје. Према Клајновој семантичкодеривационој интерпре­та­ци­ји, она је мотивисана бројем један и именицом звук. Могла би се прет­по­ставити и другачија сегментација ове лексеме: једнозвуч-ије. Тада би она била првостепени дериват сложеног придева једнозвучан који је потвр­ђен у RJAZU.5 в) Посрбљавање сложеничким дериватима Сложеничким дериватима сматрамо суфиксалне изведенице мотивисане ком­позитом која у потпуности преноси свој семантички потенцијал у из­ве­де­ницу, а у формалном смислу јавља се као јединствена творбена основа. У нашем корпусу су забележене посрбице мотивисане већ сложеном лек­се­мом. Термин

Посрбица

Сегментација

Творбени модел

антитеза

противоположеније противстав

противоположен-ије противстав-ø

ГПТ + -ије Го + -ø

алегорија

разноглаголаније

разноглаголан-ије

ГПТ + -ије

За термин грчког порекла антитеза (супротност) у речнику посрбица на­воде се конкурентни облици противоположеније и

5 У RJAZU налази се и деадјективна именица једнозвучност, такође дериват првога степена. И РМС бележи лексему једнозвучје са значењем „спајање двају или више звукова у складно звучање, једнозвучност“.

87

КЊИЖЕВНИ ТЕРМИНИ У ПОСРБИЦАМА

противстав.6 Као што смо видели, постојало је више покушаја да се алегорија, термин грчког по­рекла, посрби. Један од начина је деривацијом већ сложеног глагола раз­но­глаголати, прецизније његовог глаголског придева трпног са суфиксом -ије. Посрбица је забележена 1821. године у већ наведеном делу Аврама Мра­зовића. Творенице са глаголским придевом трпним у основи представљају де­ри­вате другога степена (првостепени је глаголски придев трпни мотивисан сло­женим глаголом, а од њега изведена именица јесте другостепени дери­ват). г) Замена термина страног порекла књишком речју или речју из народног лек­сичког фонда У функцији посрбице често се налазе књишке речи или речи из народног лек­сичког фонда. Под књишким речима подразумева се слој рус­ко­сло­вен­ске, руске или српскословенске лексике која је покривала тзв. горњи лек­сич­ки слој и давала језичким идиомима у 18. и 19. веку карактеристичну „сла­веносрпску“ боју (Младеновић 1984: 98; Ивић 2001: 68). Са ста­но­виш­та творбе речи то су лексикализовани суфиксирани деривати са само­стал­ним значењем. Посрбица

Сегментација

Творбени модел

метонимија

преимениваније

преимениван-ије

метафора апостроф хипербола алузија епитет

пренесеније обраћање претеривање напомињање придатак придевак7

пренесен-ије обраћа-ње претерива-ње напомиња-ње придат-(а)к придев-(а)к

ГПТ + -ије ГПТ + -ије Го + -ње Го + -ње Го + -ње ГПТ+ -(а)к Го + -(а)к

Термин

6 Лексема противстав као друго име за антитезу могла би се сматрати дерива­ том руског глагола противопоставить. 7 У RJAZU облик придјев има везе са епитетом и јавља се са значењем ,riječ koja se imenici pridijeva‘. Ову је ријеч у граматичку нашу књижевност увео Даничић, наводи се у RJAZU.

88

Гордана Штасни

Књишким црквенословенским суфиксом -ије у комбинацији са осно­ва­ма глаголског придева трпног у функцији посрбица налазе се лексеме пре­име­ниваније за метонимију и пренесеније за метафору; у творби лексема ко­је су, такође, у функцији посрбица конкурентан је и народи суфикс -ње: обра­ћање (апострофа), претеривање (хипербола), напомињање (алузија). За­бележени су и деривати са суфиксом -(а)к. Као лексеме општег фонда и као девербативуми са суфиксима -ије и -ње оне означавају резултативност рад­ње. Деривати са суфиксом -ак имају пак објекатско значење. Клајн наводи да је суфикс -ије црквенословенски еквивалент нашег су­фик­са -је (односно -ље, -ње, -ће, -ђе у случајевима јотовања) (Клајн 2003: 84). Основно питање у вези са дериватима овога типа јесте идентификација њи­ховог деривационог степена, и самим тим и мотивне лексеме. Углавном су то другостепени деривати мотивисани глаголским придевом трпним као пр­востепеним дериватом, уколико је примарна мотивација транзитивним гла­голом. Међутим, када је интранзитивни глагол у основи, не може се прет­поставити мотивација глаголским придевом трпним. Према Сте­ва­но­ви­ћевом схватању, „глаголске именице с непрелазним глаголом у основи по­ стале су по угледу на оне у којих се општи део подудара с обликом трп­ног придева одговарајућих прелазних глагола“ (Стевановић 1964: 491). Деривати са суфиксом -(а)к мотивисани глаголом могу да значе оства­ре­ње, резултат или последицу радње, што значи да добијају мање или више пред­метно значење (Клајн 2003: 25). 3. Семантичка анализа посрбица Семантички приступ посрбљеним терминима заснован је углавном на еле­мен­тима компоненцијалне анализе. Аналитичка процедура заснива се на сле­дећим поступцима: значење термина доводи се у везу са лексичким зна­че­њем јединица које учествују у њиховом формалном саставу у грчком од­нос­но латинском моделу. На основу успостављене релације открива се мо­ти­вација у посрбљеном моделу.

89

КЊИЖЕВНИ ТЕРМИНИ У ПОСРБИЦАМА

а) Пренос имена заснован на релацији конкретно–апстрактно Исти су принципи мотивације и преноса номинације заступљени у грчком, ла­тинском и славеносрпском језику. У анализираној грађи терми­но­ло­ги­за­ци­ја лексема које углавном припадају општем фонду заснована је на прин­ци­пу преношења номинације са конкретне радње на апстрактне садржаје. Овак­ва врста преноса номинације карактеристична је за појмовну ме­та­фо­ру.87Дакле, номинација терминолошке јединице била би индукована пој­мов­ном метафоризацијом. Међутим, у оваквом номинационом процесу уочљив је и метонимијски прин­цип, којим се лексеме са општим значењем процеса могу готово ре­гу­лар­но метонимијски развијати у значење резултата процеса или предмета ко­јим се врши. Термин

Мотивација у страном моделу понављање речи додавање, понављање; завршетак ad – к, близу; littera – слово

Посрбица

грч.

анафора

једнопочетак једнокончаније

грч.

епифора

грч.

алитерација

грч.

метонимија

промена имена

преименованије

грч.

метафора

пренос

пренесеније

грч.

апострофа

обраћање

лат.

алузија

грч.

епитет

одвраћање од публике шалити се, циљати на што оно што је припојено нечему; додатак, придев

једнозвучије

напомињање придодатак придевак

87 Са становишта когнитивне лингвистике појмовна метафора представља меха­ низам мишљења. Апстрактне појаве разумемо тако што их помоћу појмовне метафоре конкретизујемо. На појмовној метафори заснива се и лексичка мета­ фора. Под лексичком метафором подразумева се пренос номинације с једног појма на други на основу сличности (Драгићевић 2007: 147-148).

90

Гордана Штасни

Термин анафора грчког је порекла са значењем дизање; понављање ре­чи. То је стилска фигура заснована на понављању исте речи односно групе ре­чи на почетку више стихова или строфа у поезији, односно више ре­че­ни­ца или реченичних делова у прози (RKT: 20). У Посрбицама се за грчки тер­мин анафора предлаже домаћи еквивалент еднопочетакъ (anaphore). Реч је употребљена у Стеријиној Реторици у следећем контексту: „кадъ се ви­ше послѣдуюћи мыслей съ еднакомъ рѣчю започиню“. Истој врсти стилских фигура припада и епифора, термин, такође, грч­ког порекла који у основи значи додавање, наношење; реторски – завр­ше­так. По дефиницији епифора је стилска фигура заснована на понављању ре­чи на крају стихова или реченица (RKT: 175). У Посрбицама је термин, та­кође, преузет из Стеријине Реторике: „Еднокончанiе (epiphora) кадъ се ед­на иста рѣчь при концу става повторава“. Два су битна обележја садржана у дефиницијама лексема анафоре и епи­форе у правцу семантичко-деривационе мотивације за стварање до­ма­ћег еквивалента: поступак грађења ове фигуре и позиција речи на којима се сти­лски ефекат заснива. Међутим, доминантнија је била семантичка ком­по­нента којом се саопштава информација о позицији поновљених речи или ре­ченица и она ће бити мотивациона за стварање посрбице. Термин латинског порекла алитерација означава стилску фигуру за­сно­­вану на понављању истих сугласника или слогова на почетку више ре­чи (Živković 1968: 103). Облик је забележен у Стеријиној Реторици са де­фи­ницијом: „кадъ се еднака самогласника или согласна у рѣчма наблизу сто­е­ћимъ наоде“. Према значењу мотивних речи од којих се српска тво­ре­ни­ца једнозвучије састоји, можемо закључити да између општег и тер­ми­но­лош­ког значења постоји логичка веза и да је терминолошко значење ин­ду­ко­вано метонимијом. Метафора је реч грчког порекла (пренос), а традиционално се де­фи­ни­ше као „скраћено поређење“. Према Живковићевом тумачењу, поређење се за­сни­ва на једној заједничкој особини двају предмета, али се код ње не по­ми­ње предмет на који се мисли (који

КЊИЖЕВНИ ТЕРМИНИ У ПОСРБИЦАМА

91

се пореди), већ се именује онај други пред­мет (с којим се пореди) и њим се упућује на онај први предмет (нав. д.: 78). Метонимија је, такође, термин грчког порекла (промена имена). Ова стил­ска фигура заснива се на употреби речи у пренесеном значењу. Зна­че­ње се преноси према одређеним стварним односима, додиривању или по­ве­за­ности у простору или времену, односно, према логичкој вези. Посрбљени називи стилских фигура метафоре и метонимије пред­став­ља­ју добар покушај номинације која се заснива на релацији конкретно (са­др­жано у лексичком значењу мотивних речи) – апстрактно (пренос номи­на­ци­је на ентитет са апстрактном књижевнотеоријском вредношћу). Апострофа је термин грчког порекла (одвраћање од публике). Апо­стро­­фом се назива стилска фигура заснована на „pesnikovom obraćanju mrt­vim stvarima i ličnostima, ili apstraktnim pojmovima, ili odsutnim ličnostima kao živim i prisutnim bićima“ (нав. д.: 97). Дак­ ле, суштина ове стил­ске фи­гу­ре јесте обраћање. Помиње се у Сте­ ри­ји­ним делима Назывословне ре­чи из­ра­ђене дружеством Србске словесности 1841. и у Реторици. Појам је де­фи­нисан као „обраћанѣ кадъ каковой мрт­вой ствари /.../ говоримо, кань да жи­ви, или е кодъ насъ (Рет.); apostrophe – обра­ћанѣ (Наз. речи)“. Термин алузија латинског је порекла и у основи значи: говорење о јед­ној ствари док се мисли на другу. То је „stilska figura iskaza koja ostvaruje svo­je značenje upućujući na neki poznati događaj ili neko delo, lik, ili situaciju“ (RKT 1986: 16). У Посрбицама је облик напомињање потврђен у Стеријиној Реторици „на­­поминянѣ (allusio) есть фигура, кадъ на подобный случай съ намѣромъ на­­говѣщуемо и тымъ начиномъ бесѣди нашой већу важность придаемо“. У наведеним дефиницијама наглашене су различите карактеристике алу­зије као стилске фигуре. Код Стерије се стилски ефекат развија из ко­му­­никативне намере да се говор посредством алузије учини важнијим него што јесте уз показивање говорникове ерудиције. Ово својство говорника по­­тврђује се позивањем на друге изворе, што је садржано и у уобичајеном при­­казу елемената на којима се алузија заснива.

92

Гордана Штасни

Епитет је реч грчког порекла (оно што је припојено нечему, додатак, при­­дев), „to je reč koja stoji uz imenicu i otkriva neku njenu oso­ binu karakteris­tičnu za datu situaciju“ (Živković 1968: 83). У Посрбице је облик при­де­вак унет из Подунавке 1845. године „Свуда као у Омеру полажу се при­дев­ци (епи­тета) како худећи, тако и хвалећи“, а придатак је облик преузет из Сте­­ријине Реторике: „Приложеніе распространява се /.../ придатцыма“. Рекли бисмо на основу мотивних јединица да су ови термини настали пре­т­варањем речи општег језика у термине. б) Номинација термина од садржаја ка знаку Друга група примера у нашем корпусу показује да се номинација термина мо­же реализовати најпре извршеном метонимизацијом, а затим мета­фо­ри­за­­цијом којом се обезбеђује нужна апстрактност јединице са тер­ми­но­лош­ком вредношћу. Метонимија се остварује у директној логичкој по­ве­за­нос­ти форме са појмовним садржајем одређене јединице, а затим се метафо­ри­за­­цијом преноси у други, апстрактни појмовни домен. Код термина овога ти­па може се претпоставити номинациони смер од садржаја ка знаку, ка тер­мину (Гортан-Премк 2004: 119). Термин

Мотивација у страном моделу

грч. алегорија

пренесен, сликовит говор

грч. антитеза

супротност

грч. хипербола

претеривање начинити нешто људским бићем

лат.

персонификација

Посрбица иносказаније иноречије иноказ разноглаголаније противположеније противстав претеривање олицетвореније

КЊИЖЕВНИ ТЕРМИНИ У ПОСРБИЦАМА

93

У основи грчког термина алегорија налази се семантичка компонента ко­јoм се истиче пренесеност и сликовитост говора. Сама стилска фигура за­снована је на принципу вербализације мисли на основу низа асоцијација ко­је она изазива чиме се управо остварује својство пренесености и сли­ко­ви­тости. Посрбица иносказаније преузета је из Стеријине Реторике (1841): „ино­сказанiе (allegoria) есть преносъ читавы мыслiй, дакле продужетный тропъ“. У случају метафоре и алегорије ми смо различито тумачили моти­ва­ци­ју и пренос номинације иако су то по својој природи сродне стилске фи­ гу­ре.9 Лексема противоположеније (антитеза) забележена је у Летопису Ма­ти­це српске 1838. године и у Стеријиној Реторици: Найвеће художество сті­хо­творца есте дѣйствіе противоположенія на свою ко­рысть употребити (ЛМС); противоположеніе т.е. начинъ противо­ поставити пред­­метъ пред­ме­ту, или мысао мысли (Реторика).

Именовање стилске фигуре заснива се на пој­мовној вредности која се исто­вре­мено везује и за мотивну реч и за зна­че­ње саме стилске фигуре. Наиме, антитеза се као стилска фигура заснива на поређењу по супротности, чиме се веом­а изразито истичу оба члана који га сачињавају (Živković 1968: 76). И хипербола је реч грчког порекла (претеривање). Стилски ефекат упо­тре­бом ове фигуре управо се и постиже преувеличавањем особина пред­ме­та или интензитета радње у циљу јачег емотивног деловања (нав. д.: 92). У Сте­ријиној Реторици пронађена је потврда за посрбљени облик на­зи­ва ове сти­лске фигуре: „кадъ се стваръ или увеличава преко мѣре (au­xe­sis) или сманява (majosis tapinosis).“ Синегдоха, такође, има утицаја на стварање терминолошког значења, као у примеру олицетвореније, где се јасно уочава мотивација 9 Алегорија се често посредством метафоре и дефинише, а сродност између ме­ тафоре и алегорије незаобилазно је место у свим њеним књижевнотеоријским тумачењима: „Ako se određeni tekst mogao tumačiti tako da se značenje njegovih rečenica u celini u svim pojedinostima svesno prenosilo na posve različit niz pojava u kojima u tekstu samom nije bilo spomena, a upravo u tom prenesenom značenju video se pravi smisao teksta, onda je alegorija dobila mnogo šire značenje od metafore“ (RKT 1986: 12).

94

Гордана Штасни

односом део – целина (лице – човек). По аналогији са префиксираним глаголима ожи­ве­ти, очовечити и у нашем примеру захваљујући предлогу о у функцији пре­­фикса реализује се значењска компонента процесуалности и ре­зул­та­тив­но­с­ти радње, а у самом имену садржана је појмовна вредност термина. Како се посрбљавање страних назива заснива на речима чије се основ­но значење преноси и у терминолошку номинацију, можемо претпоставити да због високог степена општости оне не могу задовољити услов којим се на­­ста­ли облик може сматрати термином. Зато је неопходно дејство се­ман­тич­ких механизама, попут метафоре, метонимије и синегдохе, како би се обе­з­бедио неопходан ниво специфичности и апстрактности који се везује за терминолошке јединице. У покушају да разлучи терминолошку од лек­сич­­ке јединице општег фонда Данко Шипка наводи да се код нетер­ми­но­ лош­­ких речи форма везује с лексичким значењем, а да се у случају термина фор­­ма везује за појам. С друге стране, транспарентност је једна од ка­рак­те­рис­­тика коју треба да задовољи термин, односно да се већ у самом називу ви­де одређене карактеристике појма који је њиме изражен (Шипка 1998: 128). Наши примери посрбљених назива стилских фигура углавном за­до­во­ља­вају овај критеријум, али чињеница је да он није једини и довољан да се јед­ној лексичкој творевини обезбеди место у терминолошком систему.10 4. Перспектива посрбљених стилских фигура Већина посрбљених термина није заступљена, чак ни као пасивна лексика, у лексикону српског језика нити у књижевнотеоријском терминолошком си­с­­те­му. Разлози томе су, видели смо, и деривационе и семантичке при­ро­де. 10 Према мишљењу Данка Шипке, термин, поред транспарентности, тре­ ба да има следеће карактеристике: интернационалност (особина да је тер­ мин интернационално препознатљив), устаљеност (особина да је термин општеприхваћен у датој дисциплини); краткоћа (најбољи су термини који се састоје од једне речи); системност (уклопљеност у терминолошки систем); недвосмисленост, прецизност; несинонимност (особина да се остварује веза сваког појма само с једним термином унутар предметног поља) (Шипка 1998: 128).

КЊИЖЕВНИ ТЕРМИНИ У ПОСРБИЦАМА

95

Ипак се у анализираној грађи налазе јединице које у потврђеном лику или у савремeном облику припадају општем лексичком фонду. Реч је углав­ном о глаголским именицама, деривираним јединицама које се при­мар­но оства­рују као граматичке и морфолошке категорије. Оне су у се­ман­тич­ком по­гледу једнозначне лексеме. Једнозначност би била идеална ка­рак­те­рис­ти­ка терминолошке јединице. Међутим, све оне су мотивисане лек­семама, гла­голима који имају развијену полисемантичку структуру. Ка­ко су гла­гол­ске именице њихови првостепени деривати, очекује се да се се­ман­тички по­тенцијал мотивне речи у потпуности преноси на дериват. У том смислу гла­голске именице имају висок степен општости и недостаје им потребно пој­мовно обележје које би било носилац специфичног тер­ ми­но­лошког свој­ст­ва. Лексема пренесеније припада микрогнезду које је мотивисано пер­фек­тив­­ним глаголом пренети. Овај глагол према РМС има 9 значења11 и веома ком­плексну полисемантичку структуру. Глаголски придев трпни, облик ко­ји сматрамо мотивним за дериват пренесеније, већ је првостепени де­ри­ват глагола пренети. Према томе, глаголска именица јесте дериват другога сте­пена. Он је већ удаљен од мотивне лексеме у посматраном микрогнезду. Де­риват пренесен поред основног партиципског значења реализује и фи­ гу­ра­тивно значење ,који нема буквално, дословно значење, који је изражен сли­ковито, алегоричан, метафоричан‘. И ово је значење мотивно за је­ди­ни­цу која има претензије да поприми статус термина. 11 У РМС глагол пренети има следећа значења: 1. носећи или возећи преместити с једнога места на друго. 2. преместити на друго место, изменити место где се ко или што налази, где ко делује, врши какву активност. 3. фиг. преместити кога у мислима, у машти некуда, окренути чије мисли у друго време, у дру­ гу средину, другу околину. 4. распространити, раширити круг деловања чега на кога или на што; учинити да нешто пређе на другога, да постане његово својство. 5. променити правац чега, управити на нешто друго. 6.а. ставити коме нешто на терет, оптеретити кога. б. учинити нешто чијом својином, чијим власништвом испунивши законске прописе. в. дати, поверити коме што (власт и сл.). 7.а. предати коме нешто говором (директно, телефоном, преко радија), казати оно што се чуло, сазнало. б. казати, саопштити изражајним средствима другога језика, превести с другог језика или на други језик. в. (на папир, плат­ но) представити, изразити нешто графички, написати, насликати. 8. поднети, издржати, претрпети. 9. задржати у утроби дете дуже него што се очекује.

96

Гордана Штасни

Лексема обраћање такође је дериват мотивисан вишезначним глаголом обра­­тити (се).12 Индуктор потенцијалног терминолошког значења и у овом случају је секундарна семантичка реализација мотивног глагола. Претеривање је глаголска именица од вишезначног имперфективног гла­гола претеривати.13 Терминолошко значење мотивисано је секун­дар­ним фигуративним значењем. Мотивни глагол је у својој основној се­ман­тич­кој реализацији глагол кретања, а терминолошко значење могло је бити иза­звано метафоризацијом, с обзиром на то да је по принципу сличности до­шло до повезивања два потпуно различита појмовна домена. Глаголска именица напомињање од имперфективног глагола на­по­ ми­ња­ти такође је мотивисана вишезначним перфективним глаголом на­по­ме­ну­ти.14 Она је као глагол говорења у примарној семантичкој реализацији, мо­тивисала и терминолошко значење. Оба су значења у логичкој вези, и у истом појмовном домену, и стога је терминолошко значење индуковано ме­тонимијом. Када је дериват мотивисан већ префиксираним једнозначним глаголом, као у примеру преименованије од перфективног глагола преименовати са зна­чењем ,дати друго име‘, остварује се и специфично значење у односу на гла­гол именовати. Специфичну семантичку црту у дериват уноси значење пре­фиксалног форманта.

12 У РМС лексема обратити (се) је са следећим значењима: 1. окренути (се), обрнути (се). 2. управити (се) захтевом, молбом, речима, упутити речи (коме). 3. претворити (се). 4. прећи у другу веру, променити уверење, начин живота. 13 Његов видски парњак претерати је са значењем 1. гонећи, терајући кога при­ морати га да оде, побегне куда далеко. б. дајући правац чему учинити да пређе куда. в. јашући прећи преко чега. 2. фиг. представити што у јако увећаним раз­ мерама, у превеликој мери извршити неку радњу, превршити меру у чему, пре­ увеличати. 14 У РМС глагол напоменути значи 1.а. узгред казати, додирнути у говору, по­ менути. б. подсетити (на што). 2. замерити, приговорити (коме); упозорити, опоменути (кога).

КЊИЖЕВНИ ТЕРМИНИ У ПОСРБИЦАМА

97

5. Страни термин и домаћа реч у парадигматским односима Из специфичности термина као лексиколошких јединица произилазе и њи­хо­ва друга специфична лексичко-семантичка обележја. Када је реч о учеш­ћу термина у парадигматским односима, обично се истиче да немају спо­соб­ност за развијање синонимије. Наиме, улога и порекло синонимије код лек­сема општега фонда знатно је друкчија него у терминолошким сис­те­ми­ма. Према схватању Твртка Прћића, синонимима се називају оне речи које де­ле истоветно основно значење, и које су по томе упоредиве и ме­ђу­за­мен­љи­ве у појединим контекстима (Prćić 1999: 14–20). Домаће јединице у нашем корпусу не задовољавају те основне усло­ве зато што је њихово значење, у првом реду, шире и општије од спе­ци­фичног и апстрактног значења стилских фигура. Домаћи еквивалент у пару са општептихваћеним термином страног по­рек­ла чини само лексички пар (термин страног порекла и домаћа тво­ре­ни­ца). Такве јединице не образују прави синонимни пар, евентуално се могу смат­рати контактним синонимима (Милановић 1998: 127). Ово је по­сле­ди­ца општег својства терминолошких јединица да не ступају у однос си­но­ни­ми­је што је условљено њиховим семантичким садржајем, као и самом при­ро­дом терминолошких система (Гортан-Премк 2004: 122). Могло би се рећи да се лексички парови апострофа и обраћање или хи­пербола и претеривање могу наћи у паралелној употреби, али не и као си­нонимни пар већ више као пар састављен од термина страног порекла и до­маћег деривата. 6. Закључак На основу деривационе и семантичке анализе може се закључити да нај­ве­ћи део посрбљених назива стилских фигура није стекао статус лексеме са тер­минолошком вредношћу. Разлог томе је, на првом месту, начин творбе, зна­чење посрбљеног термина и семантичка трансформација којом се же­ле­ло постићи терминолошко својство. Наиме, стварање лексема по начелима слагања или композиције по­ка­за­ло се као продуктиван деривациони процес у посрбљавању.

98

Гордана Штасни

Међутим, сло­женичка форма попуњена је семантичким садржајем који је тешко удру­жив, с обзиром на то да се лексеме које се уједињују у сложеничком спо­ју нису посведочене чак ни као уобичајени синтагматски спојеви. За­бе­ле­жени примери представљају индивидуалне творевине. Када је домаћи еквивалент настао према уобичајеним и продуктивним твор­беним поступцима у српском језику, као што је то суфиксација, лек­се­ма се својим обликом уклапа у систем. Овде се као ограничавајући фактор за потенцијалну терминологизацију јавља семантички моменат. Такве су лек­семе са веома уопштеним значењем те се тешко може постићи нужна спе­цификација којом би се термин маркирао. Осим тога, предложени до­ма­ћи еквиваленти не задовољавају основни услов – конвенционалност но­ми­на­ције, којим треба да се одликују јединице у затвореним терминолошким сис­те­ мима (Гортан-Премк 2004: 41). Анализирана грађа је, такође, показала да се терминологизација оте­жа­но реализује када је заснована на принципу преноса номинације од кон­крет­ног према апстрактном или у случајевима преласка имена ширег појма на ужи. Осим тога, природа термина другачија је од речи општега фонда, и њих одликује високи степен апстракције који се заснива на одсуству до­да­тних значењских компонената. Како наводи Даринка Гортан-Премк, то је по­следица потребе да се у науци дефинише специјална реалија (нав. д.: 118). Мотивација за посрбљене еквиваленте слична је као и у језику даваоцу (грч­ком или латинском). Назив је углавном мотивисан радњама које се предузимају приликом стварања одређене стилске фигуре и то претежно на осно­ву распореда елемената од којих се фигура креира. Преношење номинације по метонимијском принципу када постоји јас­но уочљива логичка веза између полазног и циљног садржаја има бољу пер­спективу у правцу стварања терминолошког значења. Када је реч о парадигматским односима који се могу успоставити међу тер­минима, углавном се истиче њихова неспособност за развијање си­но­ни­ми­је. И наш узорак показује да се могуће синонимичне релације јављају као последица паралелне употребе речи различитог

КЊИЖЕВНИ ТЕРМИНИ У ПОСРБИЦАМА

99

порекла (лексички пар ко­ји се састоји од лексеме страног порекла и домаћег еквивалента). Овде би могло бити речи о контактним синонимима, уколико под овим појмом под­­разумевамо релацију која се успоставља између речи страног порекла и по­ср­бице, књишке или речи из народног лексичког фонда. Извори и речници Иванович, Слободан, Петранович, Иосиф (1967): Русскосербскохор­ват­ский словарь, Советская энциклопедия, Москва. Михајловић, Велимир (1982): Посрбице од Орфелина до Вука, I том (Б – О), Матица српска, Нови Сад. Михајловић, Велимир (1984): Посрбице од Орфелина до Вука, II том (П – Ш), Матица српска, Нови Сад. РМС (1967–1976): Речник српскохрватскога књижевног језика, I–VI, Нови Сад – За­греб. RJAZU (1884–1966): Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, JAZU, Zagreb. RKT (1986): Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd. Литература Гортан-Премк, Даринка (2004): Полисемија и организација лексичког сис­те­ма у српскоме језику, Београд. Драгићевић, Рајна (2007): Лексикологија српског језика, Београд. Ивић, Павле (2001): Српски народ и његов језик, Сремски Карловци – Но­ви Сад. Ивић, Павле (1998): Преглед историје српског језика, Сремски Карловци – Но­ви Сад. Клајн, Иван (2002): Творба речи у савременом српском је­зи­ку. Први део – сла­гање и префиксација, Београд.

100

Гордана Штасни

Клајн, Иван (2003): Творба речи у савременом српском језику. Други део – су­­фиксација и конверзија, Београд. Александар Младеновић, (1984): „Речник текстова славеносрпског периода и нека питања његове израде“, Лексикографија и лексикологија. Збор­­ник радова, Нови Сад. Милановић, Александар (1998): „Вукова употреба контактних синонима у „Но­­винама Србским“, Српски језик 3/1–2, 127–133. Стевановић, Михаило (1964): Савремени српскохрватски језик, Београд. Тошовић, Бранко (2002): „Деривациони однос глагола и именице“, Научни са­­ста­нак слависта у Вукове дане 30/1, 39–52. Ћорић, Божо (2008): Творба именица у српском језику, Београд. Шипка, Данко (1998): Основи лексикологије и сродних дисциплина, Нови Сад. Babić, Stjepan (1985): Tvorba riječi u hrvatskom književnom jeziku, Zagreb. Prćić, Tvrtko (1999): „Sinonimi u teoriji i praksi: isto ali ipak razli­ čito“, Jezik danas III/9, 14–20. Turk, Marija (2002): „Tvorbene značajke kalkova (pridjevi, glagoli, prilozi)“, Flu­minensia 1, 47–66. Živković, Dragiša (1968): Teorija književnosti sa teorijom pismeno­ sti, Beograd – Sarajevo.

КЊИЖЕВНИ ТЕРМИНИ У ПОСРБИЦАМА

101

Literary terms in the dictionary „Посрбице од Орфелина до Вука“ Summary In this paper the Serbian equivalents of the international names of the stylistic figures are de­rivationally and semantically analysed. The analyzed language material comes from the 18th and the first half of the 19th century. The Serbian names of the stylistic figures are ex­cerpted from the dictionary Посрбице од Орфелина до Вука by Velimir Mihajlović. In this pa­per the author shows the status of these words in the contempo­ rary Serbiаn and in the spe­cial ter­mi­nological system. The author, also, talks about this purist process as a part of the wi­der co­di­fication process of the Serbian language in the 18. century. [email protected]

Gordana Ilić Marković (Wien) САВВА МРКАЛЬ / MERCAIL SABBAS – MERKALY SZABBAS. Arhivalije o životu i smrti

1. Uvodne napomene U cilju prikupljanja građe za jezička istraživanja na osnovu natpisa na grobovi­ma Srba koji su u 19. veku sahranjeni na groblju Svetog Marka (St. Marxer Friedhof) u Beču, a za simpozijum posvećen Savi Mrkalju, upokojenom 1833. godine u Beču, ne čudi da se odmah postavilo i pitanje: gde je umro i gde je sa­hranjen i sam Mrkalj i, nadasve, kako glasi epitaf ispisan na Mrkaljevom grobu? Istraživanje je u početku predstavljalo samo želju da se ovim upotpuni građa za predviđeno izlaganje. Ipak, činjenica da se u radovima koji se bave njegovim de­lom ponavlja okamenjena fraza – umro je u duševnoj bolnici u Beču – te vreme­nom i nemogućnost pronalaženja barem datuma i mesta smrti ovog filologa, po­takla me je na razmišljanje o uzrocima nedostatka ovog biografskog zapisa. Vre­menom je ovaj naočigled jednostavan podatak postao centralnom temom intere­ sovanja u nastojanju da se što detaljnije prikažu prvenstveno poslednje godine života, godine zaborava Save Mrkalja. Оstavimo zato, za sada, po strani natpise na grobovima Srba umrlih u Beču, u slavu Mrkalju, čiji grob nije označen. Zabe­leška o smrti Save Mrkalja u Arhivu grada Beča arhivski je doprinos ovoga rada. Mrkaljeva iskidana biografija, koju već mnogi analitičari njegovog života i dela pokušavaju sastaviti prikupljajući ili se oslanjajući na prikupljene arhivalije, oslikava čoveka velikog uma koji je bljesnuo u punoj snazi i sagorio ubrzo po bljesku. 2. Od rođenja do Sala debeloga jera 178? –1810 Traženje po arhivima otežava ne samo nedostatak podataka o kretanju Mrkalje­vom već i raznoliko imenovanje, zavisno od administravnog

104

Gordana Ilić Marković

jezika Mrkaljevih boravišta. Krenimo od Zagreba, upisa u školskom katalogu drugog semestra za­grebačke arhigimnazije za godinu 1804: „Mercail Sabbas Anno 21., Relig. G. Rit. non Unit. Croata e pago Ztenichak in 1° Banali, Pater Petrus Plebeius in Zte­nichak degens, Media vivendi habet ex conditionibus, Eminens“ (Arhiv gra­da Zagreba, V–B. 713; cit. prema Николиш 1980: 9). Dakle, rođen je u selu Sjeničak, na Kordunu, u zaseoku Mrkalji. O mestu ro­đenja nam je tako ostao samo gimnazijski zapis na latinskom, a zapisa iz sjeni­ča­čke crkve više nema jer su crkvene knjige nestale u Drugom svetskom ratu. Ti­me ostaju nepoznati kako datum rođenja tako i ime majke. Plebejskog porek­la, izuzetnog školskog uspeha, izdržavao se podučavajući druge. Ako je pouzda­ti se u ovaj zapis, rođen je 1783. Ovu godinu potkrepljuje i Mrkaljеvа napomena u molbi Mušickom od 17. jula 1825. „в 42-ом льетје возраста својего“. Po Di­mitriju Nikolajeviću, koji ne navodi izvor, rođen je 29. septembra 1782. (Ружић 1994: 231). Upis u pogrebni protokol grada Beča, o čemu će kasnije biti reči, na­­novo dovodi u sumnju godinu rođenja, jer je zapisano da je Mrkalj umro 1833. u 48oj go­dini života. Smatramo ipak da je ovaj podatak manje vero­do­sto­jan od zapisa u škol­skim knjigama, a naročito od ličnog iskaza Mrkaljevog. Srbin iz Vojne krajine, pripadnik naroda koji u zamenu za graničarsku duž­nost i stalnu ratnu pripravnost uživa određene povlastice carskog Beča. Srbi na­se­ljeni u Habzburškoj monarhiji i Ugarskoj su te zadobijene privilegije morali čes­to braniti, uz to pružati otpor stalnim nastojanjima unijaćenja i pokatoličenja, te mađarizacije. Habzburšku monarhiju druge polovine 18. i prve polovine 19. ve­ka obeležava duh jozefinističkoprosvetiteljskih reformi, što je upravo Mrka­ljevo životno doba. Crkvi je namenjena moralno vaspitna uloga, sveštenici po­staju službenicima odgovornim caru. Njihova je uloga da narod vaspitaju i obra­zuju u cilju stvaranja podanika lojalnih Carstvu. Jozefinizam oduševljeno pri­ hvata srpski građanski stalež, školovan uglavnom u mnogobrojnim osnovnim i nižim srednjim školama, dok su prave gimnazije i učiteljske škole nedostajale. Tek osnivanjem gimnazija u Karlovcima (1791) i Novom Sadu (1810), te uči­teljske škole u Sentandreji (1812), škola za koje su Srbi u Monarhiji sami priku­pili sredstva, stvoreni su povoljni uslovi za nastanak srpske svetovne inteligenci­je (Гавриловић 1994: 7).

САВВА МРКАЛЬ / MERCAIL SABBAS – MERKALY SZABBAS

105

Školovanje bi nastavljali na katoličkim i protestant­skim univerzitetima u Gracu, Beču, Požunu i Pešti. Sveštenstvo pozdravlja re­forme naročito zbog Patenta o toleranciji (Toleranzpatent) iz 1781. To je period koji su Srbi u Monarhiji iskoristili za značajna dostignuća na polju prosvete i kulture, period u kojem su štampane mnoge knjige i udžbenici, pokrenute narod­ne novine, osnovane škole – osnovne, gimnazije i bogoslovije. Mrkaljevo vreme je i vreme ustanaka i stalnih borbi u Srbiji. Srbi iz Habz­burške monarhije su povezani sa Srbijom, prate pobede i poraze, te primaju izbeglice, a sami odlaze, naročito u Miloševo vreme, u Srbiju kao trgovci, uči­te­lji ili stručnjaci drugog profila. Mrkalj je tako dvadesetih godina, moglo bi to bi­ti između 1822. i 1824. godine, privatni učitelj u Šapcu. Za obično pučanstvo josefinske reforme takođe donose poboljšanje socijal­nog i ekonomskog stanja. Upravo se duh prosvećenog apsolutizma, josefinizma, perioda uspona obrazovanih ljudi poteklih iz naroda, ogleda u životnom putu Mr­kaljevom – dete skromnog porekla a velikih intelektualnih mogućnosti kre­će na školovanje u cilju prosvećivanja svog naroda. Obrazovanje počinje po­se­ći­vanjem katihizisa, u duhu stvaranja poslušnih podanika koji ne treba da do­vode u pitanje ono što im se predaje, već da stalnim ponavljanjem napamet uče reči i teks­tove kojima nisu mogli dokučiti značenje. Može se pretpostaviti da se već tu za­čelo Mrkaljevo razmišljanje o potrebi narodu razumljivog jezika ob­ra­zovanja: Есам ли ја бенаст или је све ово око мене субенасто? Каква су то слова, какве ријечи, зашто учим нешто што не разумијем? Тако не говори нико. Тако не ди­ване ни мој ћаћа Петар, ни сеоске бабе, не говоре ни орачи, ни жетелице, ни говедари (Николиш 1980: 25).

3. Prognani putnik 1811–1825. Već nakon prvih osuda njegovog Sala debeloga jera, knjižice koja protresa srpsku ortografiju, Mrkalj se zamonašio. Pitanje je da li je to bio pokušaj da preduhitri osvetu crkve koja se nadvila nad njim. On je naučnik ko­jem treba mir. U dobu i na prostoru na kojem živi, ispunjenom stalnim politič­kim ne­mi­ri­ma, manastir je i jedino mesto koje bi mu

106

Gordana Ilić Marković

taj mir mogao pružiti. U ma­nastiru Go­mirje ipak ga ne nalazi. Dok ga srpsko sveštenstvo ismeva, Kopitar 1812. ob­jav­ljuje veoma pohvalan prikaz Sala debeloga jera u Vaterländliche Blätter, а na­redne godine se u Bečkim književnim novinama,1 u članku o prikazu srpske kni­ževnosti (VIII b: „Literatur der griechischen Slaveno-Serben“), navodi „Savva Merkalj, koji je pobedonosnom logikom, proterao grubo jer i uredio al­ fabet“2 (Marinelli-König 1994: 101). Stefan Živković štampa 1814. svoja При­кљу­ченија Телемаха сина Улисева uprošćenom grafijom, po ugledu na Mrkalja, i navodi da je „велико ъ оставио, јер су му већ и други пресудили“ (Окука 2010: 28). Crkva, međutim, predvođena mitropolitom Stratimirovićem, bila je drugači­jeg mišljenja. Ismevan i omražen od bratije, biva već za dve godine prognan i iz ma­nastira.3 Od tada pa sve do njegove prerane smrti teško je sa ove vremenske distance slediti tragove koje su mnogi zatirali, a kao i da je sam Mrkalj vreme­nom sve manje mario da ih ostavi. Vraća se učiteljevanju. To je doba lutanja, ali ne onog doborovoljnog, u želji za sticanjem novih znanja, već potraga za me­stom na kojem bi se mogao skrasiti i nadasve raditi. Mrkalj drugima prenosi svoja stečena zna­nja, a nema mir za sticanje novog. On je prognani putnik. Ostaje neshvaćen, uklet večnim lutanjem do prerane smrti. Da li je odlazak u manastir bio samo beg od osude ili jednostavno želja da se pronađe mirno mesto za stvaranje, ne može se zasigurno reći, jer Mrkalj i ranije ali i u kasnijem perio­du izražava želju za monašenjem. Da li je pisanjem „Palinodije“ želeo da po­vu­če svoju reformu takođe je pitanje, jer se ona može shvatiti i kao satira, želja da joj sopstvenim opovrgavanjem dâ još veći značaj.4 Nikoliš ovaj čin smatra po­sle­di­com Mrkaljeve neuroze. 1 Wiener Allgemeine Literaturzeitung 34 (27.4.1813), 535–544; 35 (30.4.1813), 552– 553. 2 „… Savva Merkalj mit siegreicher Logik das grobe Jerr verjagt, und das Alphabet gesichtet“. 3 Tužba manastira Gomirje protiv jerođakona Julijana [Mrkalja] iz 1811. pod br. 497. 4 Mladen Leskovac, pozivajući se na pismo Luke Milovanova Vuku iz 1818, u kojem ovaj izražava sumnju da se Mrkalj zaista odriče svog dela, daje pretpostavku da je

САВВА МРКАЛЬ / MERCAIL SABBAS – MERKALY SZABBAS

107

Godine protiču u boravcima po predelima nastanjenim Srbima, boravcima ne­kada toliko kratkim da adrese ne ostaju ni u sećanju njegovih savremenika. Po­tuca se podučavajući od Gline, Zagreba i Dubrovnika, preko Šapca do Srema i Ba­nata. Čini se kao da je Mrkalj uvek tamo gde ga ne mogu naći ni oni kojima bi mo­gao najviše dati. Kopitar tako pominje Vuku da se posavetuje sa Mrkaljem pri sa­stavljanju Pismenice, ali Vuk odgovara u pismu iz Budima od 20. maja/1. juna 1814: Што ми пишете да ја Писменицу сприопштим Мркаилу, ја бих то радо учинио, али је он далеко, а ја овдје имам другога Мркаила (оног Луку Ми­ лованова Геор­гијевића, што га Мркаило у Салу дебелога јера спомиње) с којим ја овдје за­једно живим и сваки се дан разговарам /…/; он осим нашег српског језика (у ко­­јем већ ако би му Мркаило био раван) зна ла­ тински, њемачки и маџарски (Доб­рашиновић 1980: 130).

Kopitar ne odustaje te u pismu od 11. aprila 1815. nanovo savetuje Vuka: Са Мркаљем треба да ступите у везу. Добри се морају повезивати, као што се и нерадници држе један другога (Добрашиновић 1980: 176).

Vuk je u uspo­nu, može se činiti da je brzo i olako našao zamenu, ali nas ipak obim kojim u Pismenici, objavljenoj 1814. godine, naglašava Mrkaljev do­pri­nos, navodi na zaključak da je Vuk duboko poštovao Mrkaljevo delo, te četiri go­­dine po objavljivanju Sala javno iskazuje opredeljenost prema Mrkaljevoj or­to­­grafskoj reformi: Г. Сава Меркаило, желећи даби се та буна утишала и да би сви учени Сербльи, коїи Сербски писати желе, на їеднаке мисли о томе дошли и согласили се, предузео їе то и издао на свиет коїа су из медьу Славен­ ски писмена Сербскоме їе­зику потребна, коїа ли нетребаїу и коїа їошти недостаїу. Но ово рїешенье Г. Меркаила (коїе їе тако истинито, и тако їасно дага сваки Сербльин коїи здрав разум има, и беспристрасно судити оће, мора одобрити) нашло їе льуди коїима се недопада. Но шта се до сад, и шта ли ће се и кад свим льудима допасти? Али овде чини ми се, колико namera Mrkaljeva da satiričnim karakterom spisa dovede do apsurda (Лесковац 1950).

108

Gordana Ilić Marković сам до сад познати могао, даби готово сви учени Сербльи радо Меркаилу посльедовали, али несмиїу да со тим коме вольу пок­варе, него за свої добитак и дебело їер, премда му се сами подсмїеваїу, пишу. Ја сад овде имаїући за намїеренье успїех Сербскога Кньижества не могу друге Аз­ буке потребити него Меркаилову, їербо за Сербски їезик лагша и чистиїа не­може бити од ове (Караџић 1814: 4–5).

Ne čudi onda ni da se Vuk5 tri godine kasnije ovako oštro usprotivio Mrkalje­vom odbacivanju reforme, odgovarajući na njegov članak „Палинoдија либо од­брана дебелога ъ“ objavljen u Новинама србским бр. 41 (1817): Кадь е Орацїи онако певао, као што е Г. Меркайль садь запевао, нѣга е была уплашила грмлява на ведромь небу: али шта е уплашило Г. Мер­ кайля, да онь, овако изненада, удари на трагь одь свога сала дебелога ера, то не знамо. Мы се надамо да ће онь и одь ове полинодїе ударити на трагь, зато му препоручуемо нека узме за мото другу Орацїеву истинитїю полинодїю, у коїой онь говори одзбыля оно што мысли: O matre pulchra filia pulchrior (Караџић 1968: 135).

Čini se pak da Mrkalj, ne želeći da doživi sudbinu grčkog pesnika Stesihora, ob­jav­ljuje „Palinodiju“ kao drugi čin svog nastojanja da izbegne ličnu tragediju. Ste­sihor je napisao svoju palinodiju tek pošto je kažnjen slepilom od strane bo­go­va, opozivajući njome napisano o Heleni i umolivši time da mu se vrati vid. So­krat se poziva na ovo drevno iskustvo, ali svoju palinodiju piše pre nego ga je kaz­na dostigla: Ja se, dakle, dragoviću moj, moram očistiti od greha, a za one koji se greše o mitolo­giju ima neki starinski način očišćenja, za koji Homer nije znao, ali je znao Stesihor. Jer, kada je bio lišen očiju zato što je klevetao Helenu, nije mu uzrok ostao nepoznat kao Homeru, nego ga je kao čovek zadahnut Muzama upoznao, i odmah je zapevao: Nije istina što sam pevao I nisi pošla na brodovima lepih vesala, Niti si došla na Trojinu tvrđavu 5 Vuk je tada bio privremeni urednik jer je Davidović bio odsutan. Mrkalj nije znao da je Vuk napisao odgovor, te se kasnije obraća Davidoviću povodom objavljenog odgovora.

САВВА МРКАЛЬ / MERCAIL SABBAS – MERKALY SZABBAS

109

I zaista, tek što je ispevao celu takozvanu palinodiju, odmah je progledao. Ja ću, dakle, mudriji biti nego oni. Jer, pre no što me snađe kakva nesreća zbog toga što sam klevetao Erota, pokušaću da mu odam zadovoljenje (Platon 1979: 129–130).

Mrkalj, upravo sokratovski, pokušava da revidira izrečeno u Salu, pre nego ga do­stigne kletva, pre nego oslepi kao Homer ili mora da moli za očinji vid po­vla­če­njem svoga mišljenja, tek pošto ga oslepe, kao Stesihora. Niti odlaskom u manastir 1811. godine niti pisanjem „Palinodije“ 1817. ne uspe­va da predupredi kletvu. Mrkalj nije umilostivio nikoga, ni protivnike ni one sebi naklonjene. Postaje usamljen. Na Vukovo pismo od 6. ok­tob­ra 1817.6 on odgovara iz Karlovca već 1. novembra i zahvaljuje što ga se se­ća i piše njegovim slovima: … нити ми є доста было, єдномъ за себе читати га, него самъ га јошь моимъ зна­цыма7 читао и показывао, съ удовольствомъ приповїедаюћи, како сте вы сам мномъ и съ Г. Булићемъ кодъ неког посластичара Стефана у Пешти проу­ча­вали Улогъ великога нашег Соларића. Срдачно вамъ бла­ годаримъ; што се та­ко свойски мене сѣћате“ /.../ Садъ молећи васъ јошь єдномъ, да бысте често и мло­го писали ми (АСАНУ, 2468; Вукова пре­ писка III: 66–69).

Mrkalj je svestan svoga udela u Vukovom delu, raduje se da se njegova slova primenjuju, a njemu ostaje samo sećanje na najlepše godine provedene u Pešti, u umnim razgovarima sa istomišljenicima. On vapi da neko sa njim pametno pro­zbo­ri, iza njega je već iskustvo mučne dve godine provedene u manastiru u okru­ženju neuke bratije, a potom uparloženo preživljavanje u učiteljevanju. Slede godine u kojima Vuk intenzivno objavljuje, vodi rasprave koje je za­počeo Mrkalj. Vuk će ga pomenuti opet u svom delu, ali ovoga puta, iako se radi o ortografiji, više ne eksplicitno kao naučnika na čiju se stručnost nadovezuje, već samo kao bilo kog mudrog čoveka na čiju se umnost poziva. U uvodu svoga Rječnika iz 1818. on piše: 6 Pismo nije sačuvano. 7 Naglašavanje naše (G. I. M.).

110

Gordana Ilić Marković Овђе ће бити највећа вика на ортографију; али се надам да ће и утом бити с мо­је стране сви наши књижевници, који управо знаду што је језик, и што је пис­мо; и виђеће да се Српски језик друкчије не може писати, она­ ко као што треба. Млоги, који не знаду што је језик, што ли је писмо, што ли је граматика, мисле и говоре, да Српски језик треба писати Славенском ортографијом; а Србљи су виђели прије 500 година да то није могуће (зато су начинили ћ и џ, којије ни данас нема у Славенским књигама); а ћети оно што није могуће, не показује ли премало соли у глави (као што вели Г. Сава Мркаљ)? (Караџић 1818: IX).

Na isti način opet će sе te iste godine pozvati na Mrkalja ustajući u odbranu Gra­matike u Новинама србским:8 /.../ „овде бы Мркаль ре­ као: чудна и смешна логика, свеца ми!“, pa malo dalje: „Нико, осимъ Мркаля, нїе ъ по други путь узео зато, што бы га ко уверїо, да е нужно, него зато, што люди маньма ви­чу на кньиге съ ъ печатене“, i na posletku: „Одъ ерова прелази Г. – Ц – на це­лу нашу азбуку, и као у томъ рецензира мало Мркалѣво сало дебелога ера и Вукову писменицу. Трудъ и намѣренїе достойно вале, али у мыслима о томъ показује Г. – Ц – да онъ їошт’ нїе мыслећи прошао крозъ сву Грама­ ти­ку, и да нїе разумео ни Мркаля ни Вука“ (Караџић 1968: 225). Vuk ovde da­je do znanja da je ortografska reforma njihovo zajedičko delo. 4. Pobeđen i ostavljen od svega sveta 1825–1829. 1825. Mrkalj dolazi u Karlovac. Da bi dobio državnu službu učitelja u nekoj školi, potrebno mu je opravdanje pred vojnim vlastima da je bio u manastiru, da je rukopoložen 1811. te da je zato svojevremeno bio oslobođen vojne službe, te da nije svojom voljom razmonašen. U to vreme Mušicki je administrator u Kon­sistoriji Eparhije u Plaškom. Mrkalj dobija odgovor da je svojom krivicom raz­monašen. Ta godina predstavlja prelomni momenat u njegovom životu. I ovaj pokušaj da dođe do službe dostojne njegovog znanja i obrazovanja osujećen je. Ostaje mu da i dalje zarađuje svoj svakodnevni hleb kao 8 „Одговоръ господину –Ц– на нѣгово мнѣнiе о сербской граматици“, Новине србске за 1818, 50: 389.

САВВА МРКАЛЬ / MERCAIL SABBAS – MERKALY SZABBAS

111

privatni učitelj, nije mu dato da se u mirnom okruženju manastirskog života bavi naukom i slutiti je da ovo ne­zadovoljstvo i očaj posle toliko neuspešnih pokušaja da nađe mir za svoje stva­ranje budi u njemu bes. Ranjava učitelja crtanja, Milinkovića, kojem je davao časove latinskog, uvređen što mu je ovaj predao svoju krštenicu da je prevede na latinski, smatrajući taj posao nedostojnim svoga znanja. Dospeva u zatvor. Sa­ muilo Ilić piše Vuku iz Karlovca 8. / 20. Novembra 1825: Сад сирома Мркаљ у ла­ду почива; шта ће бити, јавићу вам (АСАНУ 3192, Ву­ко­ва преписка IV/312).

Već 22. novembra / 20. decembra stiže sledeći izveštaj: Бедног Г. Мркаља пре неколико да­на предаде магистрат Слуњском Ре­ гименту, ко­ји када га је тео примити, изломи о њега читав лесковац за непокорност ње­го­ву. После га окују у тешко гвожђе и оправе га првобан­ ском Регим[енту] под стра­жом. Тамо ће сирома на зло доспети (АСАНУ 3193, Вукова преписка IV/313).

A Mrkalj? Pretučen i okovan, piše svoju antologijsku pesmu, „једно од нај­мрачнијих пјесничких уопштавања судбине човјека“ (Иванић 2009: 75), ko­ju naslovljava „Састављено, кад у Горњо-Карловачку бо­ ловаоницу доспедо по­беђен и остављен од свега света“9 i u njoj izriče jad svog tamnovanja. Ot­po­či­njući je vapajem odbačenog i zaboravljenog, dobru se više ne nada i rezigni­ra: Јао! Јао! Јао триста пута! Пала нам је коцка љута; Море зала ов’ је свет!

Dalje u prva tri stiha druge strofe izvriskuje sav svoj postojeći bol, pri­se­ća se proteklog zla i sluti ono koje će doći. Nema više nade, ne očekuje da će se iko ikada na njega smilovati:

9 Prvi put objavljuje Vladan Nedić (Недић 1959).

112

Gordana Ilić Marković Зло је мучно садашње поднети, Зло нас бивше пече у памети, Будуће већ једе нас.

Više nije u stanju da moli, da piše pohvale i palinodije. Za njegov spas mole sa­da drugi. Ne njegovi saputnici u reformi jezika, ne oni koji već štampaju orto­gra­fijom za koju se Mrkalj borio, već je Vojna komanda ta koja angažuje lekare i odašilja dopise Stratimiroviću u nadi da će se za Mrkalja pronaći rešenje, da će ga prihvatiti u neki manastir. 7. januara 1826, po nalogu Vojne komande, doktor Šofer (Schoffer) sastav­lja izveštaj o duševnom stanju Save Mrkalja. Po Šoferu Mrkalj pati od poreme­ća­ja koje je izražen u pravom ludilu10 i to u fiksnoj ideji i osećaju gonjenja. Uz­rok tome nalazi u Mrkaljevom lošem vaspitanju, visokim ambicijama koje se ni­su ostvarile, osećaju nemoći jer je, iako visoke naučne obrazovanosti, koju je sam stekao, zavisio od raspoloženja onih od kojih je dobivao sredstva za život, te time bio često izložen porugama. Ovaj izveštaj je, u dopisu gradskog sudije u Karlovcu, pogrešnim navođenjem veoma bitne reči za razumevanje Mrkaljevog stanja, nedopustivo prome­njen (Николиш 1980: 84). Iako Šofer navodi kao dijagnozu „Irrsinn (Vesania)“ u izveštaju sudije to postaje „Wahnsinn“. U čemu je razlika? Vesania (ve-sanus „od­­sustvo zdravlja“) stariji je naziv za psihičko oboljenje izraženo pojavom psi­ho­­tičnih stanja, neprilagođenosti društvu, odstupanja od društvene norme. Wahn­­sinn je psihijatrijska dijagnoza ludila, koje može biti praćeno ha­lu­ci­na­ci­jom, maničnim ponašanjem, demencijom. „Ријеч је, дакле, о сталним су­ко­ би­ма човјека и са свијетом и са самим собом, о тражењу идентитета и смисла жи­­вота“ (Окука 2010: 20). Duh prosvetiteljstva krajem 18. veka donosi pro­me­ne u psihijatriji. Irre, duševno oboleli, ne smatraju se više neizlečivima, oni su bo­­lesnici, lekari imaju zadatak da ih prvenstveno moralnim poukama i dis­ci­pli­nom prilagode životnom okruženju. Upravo takav sadržaj imaju i oba poznata nam izveštaja Mrkaljevih lekara. Izraz Wahnsinn (ludilo) je uopšte u 19. veku za­­menjen izrazom Geisteskrankheit 10 Sadržaj izveštaja je ovde naveden na osnovu prevoda kod Nikoliša (Николиш 1980: 83–84).

САВВА МРКАЛЬ / MERCAIL SABBAS – MERKALY SZABBAS

113

(duševna bolest), tako da se ovde radi o po­greš­­nom navođenju stručnog medicinskog termina. Ipak ostaje pitanje da li bi kazna bila blaža da je sudija i preneo izraz koji za­­ista stoji u lekarskom izveštaju, jer o sudbini nisu odlučivali lekari, a za druge je malo verovatno da im je ova finesa stručnog termina bila bitna. Na kraju svog iz­­veštaja Šofer napominje da bi Mrkaljevo stanje moglo preći u pravo ludilo i tek tu upotrebljava izraz „wirkliche Verrücktheit“ koji bi povlačio za sobom od­lu­­ku za smeštaj u izolaciji. Mrkalj ostaje zatvoren. „Г. Мркаль, сирома нiє Гос­по­дин, сѣди у Шпи­ талю и данас као будала затворенъ.“, пише 11. / 23. де­цембра 1827. Илић наново Вуку и без имало пијетета извештава (АСАНУ 3206, Ву­кова преписка IV/331–332). Godine 1828. još jedan lekar, doktor Saks, takođe po nalogu Vojne koman­de piše izveštaj o duševnom stanju Save Mrkalja.11 Doktor Saks smatra da je Mrkalj nepodoban za život u građanskom društvu, ali da ni duševna bolnica nije po­godna za njega. Preporučuje svež vazduh, prijatnu okolinu, fizički rad u bašti, šetnje u pratnji sveštenika koji bi ga poučavao u religiji i moralu. Dakle, upravo sa­veti karakteristični za, pod uticajem prosvetiteljstva, nastale promene u psi­hijatrijskom lečenju u Evropi. Na osnovu ovog izveštaja slede pisma Generalkomande crkvenim vlastima, a sve u nastojanju da se nađe manastir u kojem bi Mrkalj našao svoj mir i možda oz­dravljenje. Predlaže se da se Mrkalj izvede pred tadašnjeg episkopa gor­njo­kar­lovačkog, Lukijana Mušickog. Nema podataka da je do tog susreta došlo (Ра­де­ка12 1985: 76). Zbog raznih spletki sveštenika do ovog susreta ne dolazi, a sam Mušicki, kada je konačno morao odgovoriti na predlog Generalkomande da se pomogne Mrkalju, nalazi rešenje u tome da pre­poruči neki od 13 sremskih ma­nastira i daje pri tome i upute kako s njim obazri­vo treba postupati, a da je pred­nost tih manastira što je tamo „klima blaža“, a i dve gimnazije, Novosadska i Karlovačka su u blizini, pa može i razgovarati sa profesorima. 11 Navodi prema prevodu kod Nikoliša. Original na nemačkom jeziku se nalazi u Državnom arhivu grada Zagreba (br. 3246). 12 Milan Radeka je prepisao 13 dokumenata u vezi sa Savom Mrkaljem i 7 ih snimio. Nalaze se u njegovoj ostavštini u Gornjokarlovačkoj eparhiji u Karlovcu.

114

Gordana Ilić Marković

I tako sve molbe završavaju opet kod Stratimirovića. Odgovor koji on daje sa­mo kazuje da gnev crkve prema Mrkalju koji je izazvan objavljivanjem Sala de­beloga jera, a koji je Mrkalj osetio već u prve dve godine boravka u manastiru Go­mirje, nije umanjen. Još 1826. Stratimirović je odbio da izađe u susret predlo­gu Generalkomande i primi Mrkalja u neki sremski manastir, pozivajući se na po­razan izveštaj o monahu Julijanu nakon dotadašnjeg boravka u tri manastira, Go­mirju, Sv. Đurđu i Jasku. Godine 1829. Generalkomanda iz Zagreba upućuje novu notu Stratimiroviću na­vodeći da se Mrkalj izmenio. U njoj se apeluje na mitropolita Stratimorovića da primi Mrkalja u manastir: An Seine Exzellenz den griechisch nicht unierten Herren Metropoliten, und Karlo­witzer Erzbischof von Stratimirovich. /dopisano u dnu 1. strane/ /1. strana/ Das Ge­ne­ral Kommando hatte bereits mit der Note vom 1ten Oktober 1826. Q: 2284. die Eh­re gehabt, sich in Folge hohen hofkriegsrathlichen Auftrages vom 16ten Septem­ber 1826. B: 3360. an Seine Exzellenz zu wenden, ob nicht die Aufnahme eines si­che­ren Sabbas Merkaly, welcher sich zur griechisch nicht unirten Religion bekennet, in früheren Zeiten theils Gemeindelehrer war theils vom Prvatunterichte lebte, sehr vie­le Fähigkeiten und Kenntniße besitzt, jedoch an einer Gemüthskrankheit leidet, in ir­gend einem Kloster statt finden könnte. / Mit der verehrten Nota Euer Exzellenz vom 10ten November 1826. erhielt man zwar die Eröfnung, daß die Aufnahme des Mer­kaly in einem Kloster nicht wohl statt finden könne, weil er schon in 3. Klöstern ge­wesen sey, und durch sein Betragen nicht entsprochen habe, da jedoch seit jener­zeit viel Jahre verflossen sind, wo er mittlerweile zu reiferen Alter gekommen ist, sein Geist und Gemüth eine andere Richtung erhalten haben dürfte, und der k: k: hoch­löbliche Hofkriegsrath erneuert sich nach Einhollung, des Gutachtens der oberst­feldärztlichen Direction dahin ausgesprochen hat, daß frische reine Luft, eine an­genehme Gegend, physische Arbeit durch Bebauung eines Gartens, öftere Spa­zi­ren­gänge mit einem Wärter, und besonderes ein zweckmässiger, von einem würdi­gen Priester psychologisch durchgeführter Unterricht in der Religion und Moral die ein­zigen Mittel seyen, die Lage dieses Unglücklichen, dessen viele Kenntniße In­te­res­­se erregen, zu verbessern, und ihm vielleicht zum Theil wieder zum Mitglieder der menschlichen /2. strana/ Gesellschaft zu qualifiziren, da endlich die hohe Hof­stel­le erachtet, daß der Verein dieser Bedigungen in dem Aufenthalte eines in glück­li­cher Lage befindlichen Klosters, deren es in Syrmien einige giebt, wo der Kloster­arzt die heilkündige Behandlung, und ein erfahrener sanfter Priester die psychische Lei­tung

САВВА МРКАЛЬ / MERCAIL SABBAS – MERKALY SZABBAS

115

unternehmen könnte, zu finden seyn dürfte, und für den Fall seiner Aufnah­me in einem solchen Kloster ein mäßiges Kostgeld aus den Gränzproventen für ihn zu bezahlen gestattet worden ist; so fühlt mal sich wiederhollt berufen, die bekannte Men­schenfreundlichkeit Euer Exzellenz in Anspruch zu nehmen, und das Ersuchen da­hin zu stellen, daß nochmals gefälligst in Erwägung gezogen werden wolle, ob nicht die Aufnahme des besagten Unglücklichen in einem syrmischen Kloster, und un­ter welchen bedingungen realisirt werden könnte, worüber einer geneigten Er­öf­nung in Dienstfreundschaft entgegengesehen wird, um sodann dem hohen Hof­kriegs­rathe hierüber den verlangten Bericht erstatten zu können. Die Lage eines Un­glück­lichen, der von der Natur mit schätzbaren Kenntnißen ausgestattet, von den Ver­hältnißen, unter deren Lasten seufzet, zu Boden gedrückt wird, dürfte vielleicht auch Euer Exzellenz bewegen, nochmals der Stimme des Mitleids Gehör zu schen­ken, und zu versuchen, ob dessen Aufnahme in ein Kloster gegen ein mässiges Kost­geld nicht seinem Geiste wieder eine andere Richtung zu geben in Stande wäre, wo­zu man um so weniger alle Hofnung aufgiebt, als er durch die in der letzten Zeit ge­mach­ten Erfahrungen auch vorsichtiger geworden /3. strana/ seyn wird. / Agram den 6ten September 1829. / G[ene]r[a]l [?] F[eld]m[arschal]l[ieutenant] / (АСА­ НУК МП A, 1829/246).13

U pismu se poziva na već 1. oktobra 1826. upućenu istu molbu na koju nije bilo po­zitivnog odgovora. Ovoga puta se ističe da su godine koje su prošle donele pro­menu u duševnom stanju Mrkalja iako se naziva duševno obolelim. Poziva se na lekarski izveštaj u kojem se preporučuje boravak na čistom vazduhu, šetnje, naročito se upućuje na korist od psihološki vođenih pouka iz vere i morala, kojeg čestitog sveštenika, kao jedinim sredstvom koje bi pobudilo interesovanje za mnoga saznanja, što bi ovog nesrećnika možda delimično vratilo u društvenu zajednicu. U slučaju da neki sremski manastir prihvati to na sebe, biće mu za to nadoknađeni odmereni troškovi. U pismu se apeluje dalje na čovečnost Eksce­lencije, da još jednom razmotri prijem kao prijateljsku uslugu, da izađe u susret, jer sudbina nesrećnika, od prirode mnogim znanjima nadarenog, koji stenje pod teretom i pritisnut je na zemlju, sigurno izaziva samilost i nailazi na razume­vanje Ekscelencije, te bi bio u stanju da, uz određenu novčanu nadoknadu, izdej­stvuje prijem u manastir, što 13 Zahvaljujem se saradnici Arhiva SANU iz Sremskih Karlovaca, Diani Milinović na svesrdnoj pomoći, kao i saradnici Istorijskog Instituta SANU iz Beograda, Jeleni Ilić, na pomoći pri iščitavanju ovog i narednog pisma.

116

Gordana Ilić Marković

bi stvorilo nadu da njegov duh krene u drugom pravcu, zašta postoji nada jer je u zadnje vreme kroz nova iskustva postao opre­znijim. Sačuvan je nacrt odgovora, koji usleđuje posle puna dva meseca, da li zbog dvoumljena ili zbog nezainteresovanosti: /1. strana/ An das vereinigte Banal Carlstädter Varasdiner G[ene]ral Militar Co­man­do / Carlovicz am 12te Nov. [1]829 / Hohes / Ich muß um Vergebung bitten, daß ich we­gen meiner langen Abwesenheit von Carlovicz auf die in Bezug auf die Auf­nah­me in irgend einen hiesigen Kloster des gemuethskranken Sabbas Merkaly in unterm 6ten Sept: l. J. erneuerte Eröfnung erst jetzt meine gehorsamste Außerung er­statten kann. / Ich habe die obwaltenden Umstände schon damals als es sich in Jahre [1]826. um die Aufnahme dieses Lagen in ein Kloster handelte reiflich erwogen und, das Resultat fiel dahin aus, daß ich in meiner Antwort dd: 10. Nov. [1]826. erklären muß­te, daß es mir unmöglich ist irgend ein Kloster zu bestim[m]en, dem die Bürde einen irrsin[n]igen Manchen zur Bewachung und Behandlung füglich und ohne gro­ße Last aufgelegt werden könnte. / Nun glaubt man nach den Gutachten der ober­feld­ ärztlichen Direction, daß frische Luft in einer angenehmen Gegend, physische Ar­beit, ofteres Spazierengehen mit einem Wärter, eine psychologische Leitung von einem würdigen Priester, wenn der Klosterarzt mit der heilkundigen Behandlung bei­tragen sollte, die Lage dieses Unglücklichen verbessern könnte. Aber abgesehen da­von daß eine solche Behandlung vielleicht nicht ohne Erfolg bleiben würde, muß ich nach Erwägung der Umstände jedes Klosters aufrichtig gestehen, daß sich keines von denselben finden dürfte das eine solche verfahrungs art mit einem Lagen auf sich zu nehmen, und so sich mit seiner Herstellung abzugeben im Stande wäre. Denn außer dem täglichen Gotesdienstlichen verrichtungen liegt der Kloster Geist­lich­keit, in deme sie keine ökonomische Beamten halten können, vorzüglich ob, den Feld­arbeiten woher sie ihren Unterhalt beziehen, nachzusuhen, und indeme sich hier­mit die jungeren Individuen zu beschäftigen haben, würde bey der nur geringen Zahl /2. strana/ derselben oft Niemand da seyn der den Gemüthskranken auf Spa­zier­gängen begleiten könnte. Die ältere Geistlichen aber, so oft die Fasten zeiten ein­tre­ten werden als Beichtväter in die umliegenden Dörfer disponirt, wo sie mehrere Wo­chen ausbleiben. Und so müßte der Gemuthskranke eine langere Zeit die Leitung eines würdigen Geistlichen entbehren und sich selbst überlassen bleiben, besonders da die Klöster eigene Ärzte nicht halten, und die Komitats Ärzte oft mehrere Statio­nen entfernt wohnen, auch keine Apotheke in der Nähe haben. / Diese Schwärigkei­ten mit jenen, welche ich bereits in meiner früheren Außerung aufgezählt habe, finde ich so beschaffen, daß so sehr als ich wünschte, dem hoheren Ausname hier ein Ge­nei­ge zu leisten, und

САВВА МРКАЛЬ / MERCAIL SABBAS – MERKALY SZABBAS

117

dem Kran­ken eine Hilfe angedeihen zu lassen mir es dennoch auch ferner unmöglich ist irgend einen von den hiesigen Klöstern die Last der Auf­nah­me dieses Gemuthskranken Lages aufzutragen. / Der ich übrigens mit Bestäti­gung meiner vollkommensten Hochachtung zu beharren die Ehre habe / (АСАНУК МП A, 1829/247).

Stratimirović je neumoljiv, odgovor je opet negativan, kao i tri godine ranije. Pod­seća da je već jednom temeljito razmotrio prijem Mrkalja u manastir i da je već objasnio da bi primanje duševno obolegog čoveka u manastir predstavljalo iz­u­zetno veliki teret. Jer, iako ne poriče da bi boravak na svežem vazduhu u pri­jat­noj okolini, kao i fizički rad i šetnje, te psihološko praćenje od strane nekog čas­nog sveštenika, mogli dovesti do poboljšanja stanja ovog nesrećnika, ipak mo­ra, s obzirom na okolnosti u manastirima, nažalost, priznati da nijedan od njih nije u stan­ju da to primi na sebe. U manastirima je malo monaha, mlađi su an­ga­žo­vani na poljskim radovima čime osiguravaju izdržavanje manastira, a često ne bi bilo ni­koga ko bi bio sposoban duševno obolelog pratiti u šetnjama. Stariji mo­nasi su, čim dođe vreme posta, i po više nedelja raspoređeni po okolnim se­li­ma kao is­povednici. Time bi bolesnik bio duže prepušten sâm sebi, i bio bi uskra­ćen paž­nje nekog časnog sveštenika. Uz to manastiri nemaju ni svog le­ka­ra, a naj­bli­ži je često veoma udaljen, nema ni apoteke. Definitivno odbijajući, do­daje da, ko­liko god bi i želeo da učini ovaj veliki izuzetak i primi bolesnika, nije u mo­guć­nosti nijednom manastiru da stavi na teret prihvatanje tog duševnog bo­les­ni­ka. Samo u prvoj rečenici Stratimirović pominje Mrkaljevo ime, reklo bi se više službeno. U daljem tekstu naziva ga bolesnikom, duševno obolelim, da bi na kraju, kao uostalom i u podsećanju na odgovor od pre tri godine, jasno izrekao da bi prihvatanje „tog duševnog bolesnika“ predstavljalo „teret“. 5. Krv uznemirena, umiri se 1830–1833. Mrkalj je prepušten svojoj sudbini, nemoćan sâm da se izbori, teret drugima, možda i samom sebi. Sva nastojanja Generalkomande iz Zagreba i lekara iz Kar­lovca da mu se nađe smeštaj u okruženju nekog srpskog manastira, bilo u njego­voj Vojnoj krajini, bilo u Sremu, da ne

118

Gordana Ilić Marković

bi morao bivstvovati u bolnici, a i da nji­ma ne bi bio na teretu, ostaju neuslišena. Ni vladika Mušicki ni mitropolit Strati­mirović to ne žele. Zamire zvanična korespodencija, a ni iz privatne Vukove se ne nalazi ni jedan pomen više o Mrkalju sve do 1832. godine, kad učitelj, David Milošević, piše Vuku u vezi sa prenumeranatima i pominje svog zemljaka, Mr­kalja. U međuvremenu saznaje da je ovaj u bolnici u Beču i piše 2. maja 1833. iz Petrinje Vuku: Ако бы знали, є ли Г. Сава Мркаль iоште у Бечу, уживали што годь слободе, и съ чимъ се найвише забавля (АСАНУ 4177, Вукова пре­писка VI, 151).

Vasilije Vuković, isto Mrkaljev zemljak, raspituje se 1. avgusta kod Vuka: Господине! Ако васъ смемъ молити покорно постараите се за Савву Меркаля да­неостане у мраку, висте кодъ Учени люди у великои Слави, ипознатисте, осо­бито с`Царскимъ Библiотекаромъ Копитаромъ, ослобо­ дитега, я као прость су­димъ дабисте сазидали Церкву оставићете бес­ мртно име ( АСАНУ 4192, Ву­ко­ва преписка VI, 170–171).

Bio je to mesec u kojem je Mrkalj umro. Vuk je tada bio u Budimu. Kada je i ka­ko Mrkalj prispeo u bečku bolnicu, za sada se ne zna. Možda je novac, koji se po­­minje u pismu Stratimiroviću, a koji je bio namenjen da se uplati kao na­do­kna­da manastiru koji bi ga primio, upotrebljen u ove svrhe. Postojala su pravila o prijemu bolesnika u ovu bolnicu, zavisno od njihovog mesta stano­vanja, ali se od njih i odstupalo. Da li se neki od njegovih lekara ipak sažalio nad ovakvom sud­binom, prepoznavši u dugim razgovorima koje su vodili u Karlo­vačkoj bol­ni­ci dubinu Mrkaljevog uma, tako neprilagođenog svakodnevici, i ’izdejstvovao’ nje­govo premeštanje u Beč, grad u kojem je nalogom Jozefa II otvorena prva du­ševna bolnica za lečenje, a ne samo za smeštaj ovih bolesnika. Statistike, na­ža­lost, ne raspolažu imenima, ali omogućavaju pretpostavku. Po podacima o pri­je­ mu bolesnika u Bečku duševnu bolnicu (Irrenanstalt zu Stadt Wien) sa kla­si­fi­ka­cijom po mestu rođenja pacijenata, Mrkalj zasigurno 1829. još nije bio pre­ba­čen. U kategoriji „Kroatien, Slawonien und Militärgrenze“

САВВА МРКАЛЬ / MERCAIL SABBAS – MERKALY SZABBAS

119

u toj godini nije upi­san prijem nijednog, a za 1830, 1831, 1832. i 1833. godinu, registrovan je pri­jem po jednog muškog pacijenta (Viszanik 1844: 70–89). Precizniji odgovor bi mo­gao da dâ arhiv stare Opšte bolnice u Beču (Altes Allgemeines Krankenhaus/ AAKH) u čijem sastavu je od 19. aprila 1784. i duševna bolnica (Irrenanstalt). Na­žalost, mnoga vredna dokumenta su izgubljena pri preseljavanju bolnice iz ovog areala, u kojem se danas nalazi Bečki univerzitet. Duševna bolnica se sa­sto­jala od tri dela: Kule ludaka (Narrenturm), petospratne okrugle građevine za smeš­ taj najtežih bolesnika, zatim Lazareta za duševno poremećene kod kojih ima izgleda za ozdravljenje, „heilbare ruhige und reinliche Wahnsinnige” (Visza­nik 1845: 4) i trećeg dela za smeštaj imućnijih bolesnika koji su plaćali le­če­nje, Dreiguldenstock. Na osnovu izveštaja Mrkaljevih lekara o njegovom du­šev­nom stanju, može se pretpostaviti da je Mrkalj bio u Lazaretu. Ako je imao bar toliko sreće?! Upravo način ophođenja prema ovim pacijentima podseća na sve predloge koje su davali i Šofer i Saks, pišući izveštaj za pokušaje da se Mrkalj smesti u nekom od srpskih manastira. Ova zgrada se nalazila severno od Ku­le. Na prozorima su bile rešetke i iako su pacijenti smešteni u Lazaretu mogli, po dozvoli, izlaziti u šetnju u dvorište, baviti se i njegovim uređivanjem ili se od­marati na klupama u njemu, posećivati crkvu u tom krugu, bili su strogo nad­gle­ dani. Nekoliko sveštenika je bilo nadležno za moralne i poučne razgovore sa obo­lelima. Lične predmete koje su doneli sa sobom ili posle dobijali morali su pre­dati čuvaru, koji bi im ih ustupao „po potrebi“. Bolesnicima, bez posebne do­zvo­le lekara, čuvari nisu smeli predavati donetu hranu ili pisma (Viszanik 1845: 47–48). Po mogućnosti, u sobama su imali i je­dan sto i stolicu. Inače su sobe bi­le opremljene samo čvrstim drvenim krevetom sa slamaricom i ćebetom za hlad­ni­je dane. Šta je od svega toga imao Mrkalj? Da li su zato zabeleške, koje je de­lom pisao u krevetu i predao jednom prilikom Vuku, ostale bez navođenja da­tu­ma i mesta nastanka – da ih čuvar ne prepozna kao njegove? U toj knjižici od 19 stra­nica na kraju zadnje zapisane pesme, Mrkalj beleži svoju najsnažniju re­če­ni­cu: “Jошъ знамъ, али не могу више писаτи“ (АСАНУ 9177). Koliko je bilo teš­ko posetiti duševnog bolesnika i kako mu se mogla dostaviti knjiga za kojom je toliko žudeo, a i ako ju je imao, dobijao bi

120

Gordana Ilić Marković

je samo po proceni čuvara o nje­go­vom stanju. Da li je išao u šetnje sa sveštenicima da bi bar koju umnu raspravu za­počeo? 6. Smrt u bečkoj bolnici – 1833. Jedan dokument, koji je dugo nedostajao, sada je dostupan – upis u pogrebni protokol gra­da Beča iz kojega saznajemo kada je, gde i od čega (barem po zapisu lekara) umro Sava Mrkalj: aug[ust] [1]833 /na vrhu stranice/ Merkaly Szabbas; Gränzsoldat; led[ig]; griechisch[e] Relig[ion]; von Szienchak; Cro[atien] geb[oren]; von Karlstadt zugereist; an Lungen st[arb]; alt[er] 48 J[ahre]; in Allg[emeinen] Krankenh[aus] (s. Abb. im Anhang der Arbeit). Sa­va Mrkalj, graničar, neoženjen, grčke religije, rođen u Sjeničku u Hrvatskoj, pri­speo iz Karlovca, umro [24. avgusta 1833.]14 od bolesti pluća u 48-oj godini života u Opštoj bolnici (AKH) u Beču.

Kod osoba umrlih u bolnici, a koje nemaju stalnu adresu u Beču, navodi se već od 17. veka mesto odakle su prispeli u bolnicu, što je u Mrkaljevom slučaju Kar­lo­vac. Navođenje bolesti od koje je osoba umrla ne nalazi se u to vreme re­dovno u protokolima, uglavnom samo u slučaju smrti u bolnici. Pregledanjem obduk­cij­skih izveštaja pacijenata umrlih na psihijatriji Opšte bolnice u Beču (AKH) te 1833. godine, uočava se dominancija navođenja plućnog oboljenja kao jednog od uzroka smrti, što korelira i sa zabeleškom o smrti Mrkalja. Ipak, do pronala­že­nja daljih bolničkih dokumenata, za pouzdane tvrdnje ovde nema mesta. Sta­rost umrloga je sve do kraja 18. veka veoma nepouzdan podatak u ovom izvoru, a tek od kraja 19. veka počinje se navoditi datum rođenja. Time ovaj navod da je Mr­kalj umro u 48. godini života treba uzeti sa rezervom, a ne kao ispravku po­da­taka navedenih na početku ovog rada, jer se oni baziraju na verodostojnijim iz­vorima. Slabije čitljiv deo na kraju upisa, najverovatnije sadrži inicijale ili mož­da i puno ime pogrebnika, koje 14 Registrovanje u knjigu umrlih obično se obavljalo jedan dan posle smrti, tako da 23. avgust možemo uzeti kao dan smrti Save Mrkalja.

САВВА МРКАЛЬ / MERCAIL SABBAS – MERKALY SZABBAS

121

se navodi već od kraja 18. veka. Iako se reli­gija upisuje konsekventno tek od 1841. godine, kod nehrišćana, nekada i kod pro­testanata i pravoslavnih, nalazi se često i ovaj podatak. Mrkalj je upisan kao ver­nik grčke religije (Griechische Religion). Uobičajen je pak za pravoslavne Sr­be u Habzburškoj monarhiji bio navod griechisch-nichtunierte (graeci ritus non unirti in colae). Najkasnije proklamacijom Patenta o toleranciji (Toleranzpa­tent, 1781) u doba jozefinskih reformi Srbi pravoslavci zadobili su jus civitatis koji im je omogoćavao punu integraciju i građanska prava. Ipak je u samoj Aus­tri­ji, za razliku npr. od Vojne krajine, proteklo još dosta vremena do osniva­nja srp­ske crkvene zajednice. Ona je osnovana 1860. godine, a prva srpska pra­vo­slav­na crkva15 je osveštana u Beču 1893. Do tada su se Srbi okupljali oko grčke pra­vo­slavne crkve na Flajšmarktu (Fleischmarkt), stecištu grčkih, jermenskih, cin­car­skih i srpskih trgovaca. U njoj su krštavani, u njoj su se sastajali, do­go­va­ ra­li, u njoj im je držano opelo. I Vuk je u njoj krstio svoje sinove, a i opelo mu je tu održano. Upravo zbog nepreciznosti zapisa u pogrebnim protokolima, bilo zbog raz­ličite transkripcije ili nepravilno prosleđenih podataka, preporučljivo je pro­veriti crkvene knjige. Imena Mrkaljevog nema u crkvenim knjigama Grčke crk­ve u koju je po pravilu trebalo da bude upisan. Crkva kao da nije dozvolila ni da se njegova smrt obeleži ili je nezainteresovanost za Mrkalja uzrok tome. Crk­ve­ne knjige u kojima je u rodnom selu upisano njegovo rođenje, nestale su u Dru­gom svetskom ratu, u crkvene knjige po smrti nije upisan. Zar je toliki greh bi­la nje­gova ortografska reforma? Iako je sačuvan veliki broj obdukcijskih izveštaja upravo iz te 1833. godine, među njima, uz svesrdno angažovanje direktorice16 Patološkog muzeja, smešte­nog u tzv. Kuli ludaka (Narrenturm)17 bivše bečke psihijatrije, nismo uspeli pro­naći Mrkaljev. Nije bila retkost da se upravo kod duševno obolelih upiše pogreš­no ime na obdukcijskim izveštajima. Po smrti telo pokojnika bi bilo prebacivano u bolničku mrtvačnicu 15 Crkva Svetog Save u 3. bečkom okrugu, Landstraße, u ulici Veithgasse br. 3. 16 Zahvaljujem se gospođi dr Beatriks Pacak (Beatrix Patzak) na svesrdnoj podršci tokom istraživanja. 17 Stariji naziv Irrenturm.

122

Gordana Ilić Marković

u sastavu koje se nalazila i obdukcijska sala. U prisustvu pri­marijusa ili sekundarijusa izvršilo bi se seciranje, obdukcjski protokol kao i medicinski „interesantni patološki preparati“ pohranjivani su zatim u za to odre­đe­no mesto u bolnici.18 Pošto bi pogrebnik obavio pripremu, onih koje porodica ne preuzima, telo bi bilo umotano u platno od džaka, koje se zatim ušivalo. Na­kon 48 sati19 usledio bi blagoslov sveštenika, a zatim bi pogrebnom kočijom mrt­vi bili odvoženi i sahranjivani na obližnjem groblju (Leichenhof vor der Wäh­ringerlinie).20 I ovo je bilo regulisano, kada sme. Tako da se kočija sa po­smrt­nim ostacima Mrkalja, koji je umro 23. avgusta, mogla uputiti putem grob­lja najranije možda 26. avgusta posle ponoći.21 Groblje je imalo tri dela, katolič­ki, grčki pravoslavni i jevrejski22 (Katholisch, Griechisch und Israelitisch) (Öster­reichische National-Enzyklopädie 1837: 4). Ovako bi mogao izgledati kraj Save Mrkalja. Predstoje još mnoga istraži­vanja da bi se sastavila ova iskidana biografija zaborava i da bi pretpostavke do­bi­le verodostojne dokaze ili novim nalazima bile opovrgnute. Vuk je u Beču. 3. septembra. Piše Mušickom, ali ni pomena o Mrkalju. Sa­­muilo (po zamonašenju Sebastijan) Ilić, koji se često u pismima raspituje kod Vu­ka za Mrkalja, saznao je za Mrkaljevu smrt i piše 2. oktobra, čudne li koinci­den­cije, iz manastira Gomirje:

18 Sačuvano se danas nalazi u Patološkom muzeju, smeštenom u pomenutoj Kuli ludaka (Narrenturm). 19 Po dekretu Marije Tereze od 31. januara 1756. sahranjivanje je bilo dozvoljeno tek po isteku 48 sati. Povod za donošenje ovog dekreta bili su sve učestaliji izveštaji o onima kod kojih je navodno greškom konstatovana smrt te su bivali živi sahranjeni. 20 Danas je na ovom prostoru park, kao što je slučaj i sa ostalim gradskim grobljima zasnovanim van tadašnje gradske linije, a napuštenim 1874. zbog naglog porasta broja stanovnika Beča, od kada je sahranjivanje dozvoljeno samo na Centralnom groblju (Zentralfriedhof). Izuzetak čini samo groblje Sv. Marka (St. Marx), koje je jedino kao groblje-muzej ostalo sačuvano do danas. 21 Pogrebna kočija je od jula do septembra smela da napusti bolnicu (AKH) tek posle ponoći. 22 Patent o toleranciji.

САВВА МРКАЛЬ / MERCAIL SABBAS – MERKALY SZABBAS

123

Хвала Богу што се смиловао на покойнога Мркаля, те га є себи узео. Я ћу што будемъ знао о нѣему, докъ ми мало дѣeла допусте, по­ писати, па Вама, ако оћете, послати (АСАНУ 3215, Вукова пре­­писка IV, 340–341). 7. Nullum magnum ingenium sine mixtura dementia fuit!23 Mrkaljev um nije bio pomračen već neprilagođen snalaženju u normalnim ži­vot­nim okolnostima. Ne samo navedeni lekarski izveštaji već i Mrkaljeva umna ak­tiv­nost do kraja života ovo potvrđuju. Joakim Vujić, obraćajući se Knezu Mi­lo­šu, 1833. navodi Merkaila kao jednog od recenzenata svog rukopisa, za čije štam­panje moli. Kada i gde i u kakom stanju je stigao Mrkalj da recenzira Vuji­će­vog Čiča Vuju? U duševnoj bolnici u Beču? Nije nemoguće, kada se pro­čitaju za­pisi Vuku koje je Mrkalj sačinio u zadnjoj godini života u bolnici, ne­kada i le­že­ći. Među njima su i filološke rasprave jasnog uma, ali i ljudsko obra­ćanje pri­ja­ telju:

Увјерен будући, да Вас не мрзи разумјети, како се налазим, пишем Вам из по­стеље, и јављам да ми је сада млого лакше: крв тешким и дугим страдањима узнемирена већ умири се, говорити могу, и чујем бољма, и надамсе, да ћу ови дана из постеље устати моћи. Вас просим да ми дођете барем још једном ако више пута доћи не узмогнете. Дарујте л’ ужасно биједну и невољну јошт коју књигу, Бог ће Вам, ако ђе Бога јест, напла­ тити. Разумијева се, Сербску књигу желим, а то јест, коју сте Ви писали (АСАНУ, Вукова преписка III, 70–71).

Telo je bolesno, duh klonuo, nemiri svakodnevnog života su se umirili, vera u Bo­ga jenjava, ali um ne popušta, on vapi za knjigom, novim saznanjima, on do­zi­va prijatelja i želi razgovor koji hrani um. Koliko samo Mrkalj podseća na Tork­vinta Tasa, žrtve društva, pesnika-genija kojeg je društvo pokolebalo na vr­hun­cu stvaralaštva! Taso ne odbacuje svoje delo, ali ga pogađa optužba, te traži da ga ispitaju inkvizitori, uvlači se u njega zrno sumnje. Gete, blizak junaku svog dela, ostavlja pokolenjima sećanje na sudbinu neshvaćenog umetnika. Mr­ka­lja crkva optužuje, a on uporno traži smiraj u njoj. Rezignira tek u zadnjoj go­di­ 23 Ne postoji genije bez primese ludila! – Seneka.

124

Gordana Ilić Marković

ni života. Mrkalj ni u kom slučaju nije izuzetak. Naročito lista pes­nika i pisaca sa duševnim oboljenjem, psihozama ili bilo kako da je kroz istoriju kod koga od njih odstupanje od norme u ponašanju titulirano, velika je, brojčano je daleko isp­red obolelih koji se bave nečim drugim. Mrkalj deli sudbinu sa Hel­derlinom, Ge­teom, Šilerom, Šekspirom, Hajneom24 – da pomenemo samo one davne, u či­jim biografijama su ostali tragovi o tome, a ne mešajući se u dijagno­ze pesnika no­vi­jeg doba. *** Nema zvaničnog zapisa administracije o Mrkalju na srpskom, jeziku kojim je pro­govorio i kojem je posvetio svoje stvaralaštvo. O rođenju nam kazuje la­tin­ski, a o smrti nemački tekst, sa uticajem mađarskog. Zapis na srpskom iz zad­nje godine njegovog života (АСАНУ, 2469; Ву­ кова преписка III, 70–71) neka bu­de epi­taf na Mrkaljevu nepostojećem zadnjem počivalištu: Вас просимъ да ми додьете барем iошъ єдномъ ако више пута дотьи не узможете. Даруете л’ ужасно бѣдну и невольну iошъ кою кньигу, Богъ ће Вамъ, ако гдье Богъ єстъ, наплатити. Разумѣвасе, Сербску кньигу желимъ.

Izvori Österreichische National-Enzyklopädie (1837), Alphabethische Darlegung der Wis­senswürdigen Eigenthümlichkeiten des österreichischen Kaiserthu­mes, Band 6 (W–Z), Wien. 24 Ovaj fenomen povezanosti duševnog oboljenja i genija, koji je prisutan još od antičkog perioda, naučno je obradio u prvoj polovini 20. veka Vilhelm LangeAjhbaum (Wilhelm Lange-Eichbaum) u svojoj knjizi Genije – ludilo i slava (Genie – Irrsinn und Ruhm). U međuvremenu je ova knjiga inspirisala mnoge stručnjake, te je pod istim naslovom u periodu od 1985. do 1996. izdata u 11 tomova, što najbolje govori o proširenosti ovog fenomena, mada i o mondenskom shvatanju psihotičnog genija.

САВВА МРКАЛЬ / MERCAIL SABBAS – MERKALY SZABBAS

125

WStLA – Wiener Stadt- und Landesarchiv, Totenbeschreibamt – B1 Toten­be­schau­protokoll: Szabbas Mekaly, 24.8.1833. АСАНУ, Архив САНУ: Вукова преписка. АСАНУ, Архив САНУ: „Неколико песмица Савве Мркаля“ (ру­ кописна збир­ка песама са белешкама). АСАНУК МП – Архив САНУ у Сремским Карловцима, Фонд Митропо­лит­ско-патријаршијски.

Literatura Lange-Eichbaum, W. (1928): Genie – Irrsinn und Ruhm, München. Marinelli-König, G. (1994): Die Südslaven in den Wiener Zeitschriften des Vor­märz. Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften, Wien. Okuka, M. (1975): Sava Mrkalj als Reformator der serbischen Kyrilliza. Mit einem Nachdruck des Salo debeloga jera libo Azbukoprotres, Slavistische Bei­träge 91, Verlag Otto Sagner, München. Platon (1979): Fedar u: Ijon, Gozba. Fedar, BIGZ, Beograd, 243 a i b. Viszanik, M. (1845): Irrenheilanstalt zu Wien, Leistung und Statistk der k. k., seit ihrer Gründung im Jahre 1784 bis zum Jahre 1844, Wien. Добрашиновић, Г. (прир.) (1980): Копитар и Вук. Вуков сабор Тршић, Београд. Гавриловић, С. (1994): Срби у Хабсбуршкој монархији (1792– 1849), Нови Сад. Иванић, Д. (2009): Врела у врлети. О књижевној баштини Срба у Хрват­ској, Загреб. [Караџић], Вук Стеф. (1814): Писменица Сербскога iезика. у Виенни, elek­tron­sko izdanje Narodne biblioteke Srbije, COBISS SR ID: 72557063, Sta­ra i retka knjiga, Zbirka knjiga Vuka Stefanovića

126

Gordana Ilić Marković

Karadži­ća. URL: http://digital.nb.rs/scr/browse.php?collection=st-vuk (21.11.2010). [Караџић], Вук Стеф. (1818): Српски рјечник, истолкован њемачким и ла­тин­ским ријечима. Beč, elektronsko izdanje Narodne biblioteke Sr­bije, COBISSSR ID: 26228999, Stara i retka knjiga, Zbirka knjiga Vuka Ste­fa­no­vića Karadžića. URL: http://digital.nb.rs/scr/browse. php?collection =st-vuk (21.11.2010). Караџић, Вук Стеф. (1968): Сабрана дела. О језику и књижевности I, Бео­град. Караџић, Вук Стеф. (1989): Сабрана дела. Преписка I–XII, Бео­ град. Лесковац, М. (1950): „Неколико података за биографију Саве Мркаља“, На­учни зборник Матице српске, Серија друштвених на­ ука 1, 134–141. Мркаљ, С. (1994): Песме и списи, прир. Ж. Ружић, Топуско. Недић, В. (1959): „Необјављене песме Саве Мркаља“, Зборник Филозоф­ског фа­култета у Београду IV/2, Београд, 415–424. Николиш, Г. (1980): Сава Мркаљ, повијест о једном страдални­ ку, Загреб. Окука, М. (2010): Сало дебелога јера либо азбукопротрес Саве Мркаља у ста­ром и новом руху, Загреб. Радека, M. (1985): „Неколико прилога о Сави Мркаљу“, Зборник Матице срп­ске за исто­ри­ју XXXI, 65–78. Ружић, Ж. (1994): „Песник и списатељ из Сјеничака“, у: Мркаљ 1994, 5–31. Стојановић, Љ. (1907–1913): Вукова преписка I–VII, Београд.

САВВА МРКАЛЬ / MERCAIL SABBAS – MERKALY SZABBAS

127

Савва Мркаль / Mercail Sabbas – Merkaly Szabbas. Archivalien über Leben und Tod Zusammenfassung Die vorliegende Arbeit bietet einen Überblick über die Biographie von Sava Mrkalj, mit Schwer­punkt auf den letzten acht Jahren seines Lebens und den Umständen, unter denen Mrkalj 1833 in Wien gestorben ist. Die ausgewählten Archivalien dienen einerseits der Klä­rung von Mrkaljs Biographie, und geben anderseits einen Einblick in das Leben und Wirken der Serben in der Habsburger Monarchie in der Zeit des Josephinismus. Der besondere Bei­trag ist der hier zum ersten Mal veröffentlichte Auszug aus den Totenbeschauprotokollen der Stadt Wien, der den Nachweis des genauen Datums und Ortes von Sava Mrkaljs Tod darstellt und uns neue Informationen für das Erforschen der letzten Lebensjahre von Mrkalj bietet. [email protected]

128 Gordana IlIć MarkovIć

WStLA, Totenbeschreibamt – B1 Totenbeschauprotokoll: Szabbas Mekaly, 24.8.1833.

DRAGO ROKSANDić (ZAGREB) SAVA MRKALJ, ZAGREBAČKI EMINENS1

Geografske koordinate kulture srpskog prosvjetiteljstva i predromantizma vje­ro­jat­no najpouzdanije određuju kretanja njegovih aktera. Njihova stjecišta iden­ti­fi­ci­raju mjesta produkcije, reprodukcije, općenito recepcije i diseminacije kul­tur­nih vrijednosti.2 Ona su najgušća izvan predjela s bilo kakvim većim skupinama srp­skog stanovništva. Venecija, Trst, Beč, Požun, Budim i Pešta, Temišvar, ali i Ode­sa, Carigrad, Solun i Krf – dakle, redovito multikulturni urbani centri – opi­su­ju vanjski krug unutar kojega se u posavsko-podunavsko-pomoravskim su­to­ci­ma, u posljednjim desetljećima 18. i prvima 19. stoljeća, kristaliziraju

1 „Zagrebački eminens“ naslov je 6. poglavlja u knjizi Gojka Nikoliša Сава Мркаљ. Повијест о једном страдалнику (Загреб 1980, 32–35). Cijeneći ovaj Nikolišev rad o njegovu suseljaninu Savi Mrkalju i sjećajući ga se s dubokim poštovanjem, posvećujem mu ovaj članak. 2 Drugo je i vrlo složeno pitanje zašto su srpski prosvjetitelji i predromantičari bili toliko „na putu“. Đorđe Rajković, pisac prve studije o Savi Mrkalju (1877.), pisao je o „gladi“ kao njihovu gonitelju: „Глад је стари душман даровитости и таленту. Највеће умове убила је материјална невоља. Орфелин и Соларић пропадоше са апсолутне празнине желуца, а и Мркаљ је /.../ искапио горку чашу до дна“ (Рајковић 1950: 118). Riječ je o isuviše suženoj optici. Neovisno o srpskima, jedva da je bilo drugih, „sitih“ prosvjetitelja i predromantičara, a da se nisu kretali. S izuzetkom pojedinaca poput Immanuela Kanta. Doduše, neki su bili u bijegu od sve moćnijih policija, većinom su se kretali zbog jedne druge „gladi“, gladi za znanjem – za Drugim, Drugačijim itd. U slučaju Orfelina, Obradovića, Solarića i Mrkalja jedna i druga „glad“ su se očito tragično preplitale. Međutim, to nije tema ovog članka. O socijalnohistorijskim vidovima konstituiranja moderne srpske kulture u hrvatskim zemljama na prijelazu 18. u 19. stoljeće, s istim pitanjem u vezi, up. Roksandić, Drago, „O Srbima u hrvatskim zemljama u Mrkaljevo doba“, Књижевност 4–5, Београд 1984., 520–534. Članak je bez izmjena objavljen u knjizi istog autora Srpska i hrvatska povijest i „nova historija“, Zagreb 1991, 93– 121.

130

Drago Roksandić

moderni srp­ski ekonomski, kulturni i politički nukleusi.3 Dakle, srpsko prosvjetiteljstvo i pred­romantizam su srednjoevropski i mediteranski fenomeni. Suvremenici, neo­vis­no o narodnosti, doživljavaju ih kao evropske vrijednosti koje dijele ljudi raz­li­čitih tradicija te na koje imaju univerzalno pravo pripadnici svih naroda, od­nos­no, ljudskih zajednica u svome „traganju za srećom“. Među tako shvaćenim brojnim kulturnim uzajamnostima (Wechsel­ sei­tig­kei­ten), srpsko-hrvatske / hrvatsko-srpske uzajamnosti ovoga doba odavno su uo­če­ne, manje ili više istražene i vrlo različito vrednovane u valovima potonjih srp­skih i hrvatskih „plima“ i „oseka“, inkluzija i ekskluzija itd., što danas iznova po­staje istraživački izazov. Imajući na umu razmjere srpske etničke disperzije u hr­vatskim zemljama u doba o kojemu je riječ te etničku izmiješanost Hrvata i Sr­ba općenito tema ima i dalje u izobilju.4 Sava Mrkalj, o kome se toliko govori i o kome se još uvijek toliko malo zna, jedna je od najizazovnijih. Zagreb, od 1094. godine sjedište istoimene biskupije, a od 1242. godine, ka­ko će se kasnije govoriti, „slobodni kraljevski grad“, sve do 1850. godine čine dva urbana nukleusa s različitim pravnim statusima, različito socioekonomski i so­ciokulturno strukturiranima, teritorijalno razgraničenima itd. – Kaptol i Gra­dec. Razlike ih čine međusobnim takmacima, ali i upućuju jednoga na drugog. Od druge polovine 18. do prve polovine 19. stoljeća Zagreb se razvija u mo­der­no hrvatsko središte i to, pojednostavljeno rečeno, u prvome spomenutom raz­dob­lju (habsburškim) reformama odozgo, a u drugome razdoblju (nacio­nal­no­in­te­gracijskim) reformama odozdo. Jedne i druge promjene stvaraju pretpostavke za transformaciju Zagreba u jedinstven grad 1850. godine.5 3 Ovaj je proces na historiografski suvremen način sažet u sintezi: Ćirković, Sima, Serbs (Blackwell 2004.). Knjiga je objavljena i u hrvatskom izdanju: Srbi među europskim narodima, Zagreb 2009. 4 Mišljenja sam da su danas od samih istraživačkih poticaja važniji problemi pristupa, paradigmi i koncepata, teorija i metoda jer su srpsko-hrvatske / hrvatsko-srpske „uzajamnosti“ neupitno vrlo kompleksne. Danas je i u jednih i u drugih neupitan manjak komparatističkih i interkulturnih istraživačkih iskustava. Up., pored ostalog, Kovač (2001), Roksandić/Cvijović Javorina (2010). 5 Među brojnim prikazima povijesti Zagreba za potrebe ovog članka vrijedi izdvojiti monografiju I. Kampuša i I. Karamana (1994). Za podrobnije obavijesti up. i Zagrebački leksikon (2006).

SAVA MRKALJ, ZAGREBAČKI EMINENS

131

U doba kada Sava Mrkalj stiže u grad da bi se u njemu školovao, Kaptol i Gra­dec su faktično urbano integrirani razvojem njihovih podgrađa. U tom je pro­cesu vidan udio, pored ostalih, pravoslavnih žitelja različitih nacionalnosti (po­najviše trgovaca, Srba i Cincara), koji se u Zagrebu počinju ustaljivati nakon pro­glašenja jozefinskog Toleranzpatenta (1781.): Zanimljivo je, /…/ da se svi osta­li pravoslavni trgovci koji dolaze na zagrebačko pod­ručje okupljaju de­ve­de­se­tih godina 18. stoljeća na položaju između Harmice i Ka­menih vrata, tj. u da­naš­njoj Radićevoj ulici. Tu su već do 1800. god. kupili kuće ili gradilišta Belić, Čaić, Demeter, Milošević, Mirović, Popović, Stova i Vojnović, te raz­vili svoje po­slovanje. Tako se čitav potez od Markova trga, preko Kamenite ulice i Ra­di­će­ve ulice do trga Harmice povezuje potkraj 18. stoljeća u glavnu arteriju op­skr­bljivanja zagrebačkog pučanstva manufakturnom robom iz mjesne ili vanjske pro­izvodnje (Kampuš/Karaman 1994: 121; Roksandić 2004: 121–154).

Godine 1785. uspijevaju legalizirati svoju parohiju u jurisdiksciji Pakračke epar­hije Karlovačke mitropolije, 1794. kupiti desakraliziranu rimokatoličku crk­vu sv. Margarete u iličkome gradečkom podgrađu (budućem gradskom sre­diš­tu!) i po­svetiti je kao crkvu Preobraženja Gospodnjega itd. Istovremeno postaju sve važ­nijima u Zagrebu i socioekonomski i sociokulturno (Витковић 1985, Rok­san­dić 1994). U široj gradskoj okolici se od 16. do 18. stoljeća, prije svega u voj­ no­kra­jiš­kom podaništvu, sustječe mnoštvo Srba u Varaždinskom i Karlovačkom ge­ne­ra­la­tu te od 18. stoljeća u Banskoj krajini, kojoj je središte od osnutka u Zagrebu i ko­jom zapovijeda hrvatski ban. Od jozefinskih vremena u Zagrebu se ustaljuje Ge­neralna komanda „objedinjenih“ hrvatskih krajina od Drave do Jadranskog mo­ra. Time se u načelu svi krajišnici, dakle, uključujući i Srbe, u vezi sa svojim duž­nostima i pravima, sve učestalije upućuju na Zagreb i u Zagreb. Međutim, zagrebačko srednje i visoko školstvo, dakle, izobrazba u Gim­na­ziji i Akademiji, pravoslavnima postaju dostupni tek nakon ukidanja isu­so­vač­kog reda 1773. godine, napose nakon reformi obje ustanove u skladu s načelima i odredbama Ratio educationis (1777.) te, s proglašenjem već spomenutog To­le­ranz­patenta (1781.). Nikola Škrlec Lomnički,

132

Drago Roksandić

vodeći hrvatski jozefinist tog do­ba, svoj je govor profesorskom vijeću zagrebačke Akademije 11. oktobra 1776. go­dine, započeo riječima: Kad je iz znanosti izagnano barbarstvo skolastičkog cje­pidlačenja i kad je zasjalo ugod­nije svjetlo, kod svih je najodličnijih ne samo fi­lozofa nego i političara pre­vla­da­lo mišljenje da je briga za obrazovanje mla­de­ži poseban zadatak kraljevske aka­de­mi­je (Škrlec 1999: 73).

Međutim, istom je prilikom i razgraničio domete mogućih studijskih očekivanja: Uklonite sve formal­nosti i predajite svojim đacima valjane temelje znanosti, i to će bi­ti dovoljno za one koji se određuju za naporne javne službe, bilo crkvene bilo svje­tov­ne. Oni pak koje je sklona im priroda obdarila takvom umnom sposobnošću da že­le pro­dirati u samu nutrinu nauka, lako će, kad im vi na spomenut način otvorite vra­­ta, nastaviti dalji put (nav. d.: 73).

Kraljevskoj akademiji u Zagrebu ti­me su jedna vrata bila otvorena, ali druga i za­tvorena. Sveučilišni studij je za ci­je­lo jedno stoljeće, do 1874. godine, ostao po­vlastica Budima i Pešte. Nije li i ti­me bio predodređen životni put Save Mr­kalja nakon što je odlučio doći školovati se u Zagrebu? Franjo Fancev je 1930. godine bio prvi koji je postavio problem zagrebačkih udje­­la u formiranju moderne srpske inteligencije, fokusirajući se na Pavla So­la­ri­­ća i Savu Mrkalja, ali spominjući i više drugih srpskih đaka „arhigimnazije“ i stu­­­denata Kraljevske akademije, koji su nezaobilazni u srpskoj kulturnoj po­vijes­ti ovog doba (Fancev 1930: 1). Međutim, Mrkalj je i u Fancevljevu članku „mar­­ginalac“. Naime, arhivske obavijesti s njime u vezi on je iznio u zadnjoj, do­duše, podužoj bilješci u članku koji je u cijelosti posvetio Solariću.6 Neovisno o tome, mnogo je profesionalnije iskoristio ono što je očito u žurbi pronašao ne­go što su to kasnije učinili povjesničari koji su pisali specijalne monografije o po­

6 Fancev 1930: 7–8, bilj. 12. Koliko sam mogao provjeriti, nitko nije provjeravao Fancevljeve arhivske navode sve do Nikoliša (1980, up. bilj. 1). Za potpun uvid u istraživanja up. Okuka 1976. i Окука 2010.

SAVA MRKALJ, ZAGREBAČKI EMINENS

133

vijesti zagrebačke Klasične gimnazije i Kraljevske akademije, odnosno, vi­so­ko­školske nastave u Zagrebu.7 Prema Fancevu (1930: 7–8), „iz štampanoga Ordo scholarum huma­ nitatis et gram­­maticarum Archigymnasii Zagrabiensis … za god. 1804. jasno izlazi da je tu u razred ,Auditorum humanitatis anni I‘ (Mrkalj – D. R.) stupio tek na po­­četku drugog semestra škol. godine 1803/1804. (taj podatak sadrži rubrika ,Se­­mestri II accesserunt‘“. Prema istom autoru, „rukom“ pisani „Catalogus au­di­to­rum primae humanitatis semestri 2-di 1804“ daje mu odličnu ocjenu („emi­nens“) i za prvi semestar u rubrici „Classis in Litteris Semestris I“, a bez navoda gdje ju je dobio, t. j. da li na kojoj drugoj gimnaziji ili i na prijemnom ispitu koji bi bio položio da uopće uzmogne biti primljen u školu. Fancev (1930: 8) dodaje da je „štampanom ,Ordo‘ on (Mrkalj – D. R.) /…/ između 14 odličnih od svega 45 uče­nika toga razreda bio drugi po redu.“ Postavši student filozofije, Mrkalj se i dal­je odlikovao svojim uspjesima 1804/1805. i 1805/1806. akademske godine, uvi­jek kao prvi ili kao jedan od nekoliko najboljih. Time se nužno postavlja pitanje o vremenu Mrkaljeva dolaska u Zagreb. Mi­lan Radeka, pisac odličnog, arhivski dokumentiranog, a još uvijek slabo ko­riš­te­nog rada „Неколико прилога о Сави Мркаљу“, istražio je njegovo gospićko uči­teljevanje od 1799. do 1801. godine i zaključio ga na sljedeći način: Према изложеном Мркаљ је у Госпићу одржао два школска течаја 1799–1801. го­дине. Tад одлази на студије у Загреб. Мора да је ипак коначно дошао до неш­то новца, до своје мучно зарађене плате. (Радека 1985)8 7 Primjerice, Ljelja Dobronić (2004), inače izvrstan poznavatelj povijesti Zagreba ranoga novog vijeka i modernog doba, uopće nije registrirala Mrkalja kao zagrebačkog đaka i studenta. Nije riječ o njezinu svjesnom previdu već o selektivnom korištenju raspoloživih vrela, koja očito nisu bila dovoljna da bi se rekonstruiralo Mrkaljevo neredovito školovanje s odličnim ocjenama, što mu je omogućavalo „preskoke“ iz semestra u semestar. 8 Радека (1985). U istom Зборнику за историју Матице српске objavljen je i moj „Milan Radeka u srpskoj historiografiji“ (str. 79–80). Zahvaljujući povjerenju vladike gornjokarlovačkog Simeona Zlokovića, navedeni rad Milana Radeke (1897–1982) dobio sam na uvid radi pripreme za štampu u Matičinu Зборнику. Stjecajem okolnosti, rad nije bio objavljen u cijelosti. Izostali su dragocjeni arhivski izvori u vezi sa Savom Mrkaljem koje je Radeka pronašao i pripremio za tisak te na

134

Drago Roksandić

Žar­ko Ružić je u svome iz­dan­ju Mrkaljevih radova iz 1994. godine, u prilogu „Хрoнологија са био-библио­граф­ским подацима“, za 1802. i 1803. godinu jed­nostavno upisao da „не­до­ста­ју подаци“ (Радека 1985: 232). Imajući, s jedne stra­ne, na umu što je sve Sava Mrkalj uopće mogao do tada naučiti, imajući na umu gdje se sve i kako dotad ško­lovao, pod kojim je uvjetima učiteljevao u Gos­pi­ću te, s druge strane, što se sve i kako učilo u zagrebačkoj „arhigimnaziji“ i Kra­ljevskoj akademiji, počevši od latinskoga kao nastavnog jezika, ali i hr­vat­sko­kajkavskog kao jezika sva­ko­dnev­ne komunikacije, Radekino „(т)aд (tj. 1801. – D. R.) одлази на студиј у За­греб“ više je nego umjesno. „Razredne knjige“ se u to doba ručno iscrtavaju i ispisuju, a obično su na­slov­­ljene Catalogus, Informatio itd. Sudeći prema uočljivim rukopisnim raz­li­ka­ma, izrađivane su na početku semestra, s tim što su na kraju bili upisivani da­tu­mi ispita, ocjene i druge bilješke. Rubrike su bile ustaljene, s tim što su se jav­lja­le neznatne razlike u formulacijama, koje nisu mijenjale smisao: Nomen, Cognomen, Aetas, Religio Gens, seu Natio, locus natalis, Comitatus Pater, vel Tutor, aut Curator, ejusque conditio, vel habitatio Media vivendi habet ili Vitae media Sine ratione sufficiente abfuit, a praelectionibus Classis in Litteris Classis in Moribus Adspirat ad vitae statum Classis examinis semestralis

Kada je o Mrkaljevu školovanju 1803/1804. godine riječ (Catalogus Auditorum Pri­­mae Humanitatis Semestris 2di 1804. / Dies Examinis: 22 Aug[usti], 28 Au­g[us­ti] [1804.]), bio je upisan pod rednim brojem 32, kao Mercail, Sabbas, An­nor[um] 21[22], Rel[i]g[io] G[raeci] Rit[us] non Unitus, tj. Markalj; Sava, 21, od­nosno 22 godine star, s tim što je ono 21 bilo prepravljeno u 22, „grčkoga ne­sje­­dinjenog obreda“, odnosno, pra-

koje referira u članku. Radekina referenca se odnosi na rad Dimitrija Nikolajevića (1912).

SAVA MRKALJ, ZAGREBAČKI EMINENS

135

voslavni.9 Gojko Nikoliš je bio otvorio ras­pra­vu u vezi s njegovom dobi. Mogući je odgovor da su Mrkaljevi podaci bili unije­ti koncem 1803. godine, a ispravljeni 1804. godine, kada je netko zaključio da je sta­rija dob primjereniji unos od mlađe. (Naime, egzaktan datum rođenja ta­da još uvi­jek nije bio uobičajen u službenim spisima ove naravi). Upis Croata a pa­go Zte­ni­chak in 1-mo Banali Reg[imine], tj. „Hrvat iz sela Sjeničaka u Prvoj ban­skoj regimenti“ iziskuje pojašnjenje kada je riječ o značenju pojma Croata. Ovdje nije riječ o etničkoj nego o zemaljskoj, zavičajnoj pripadnosti.10 U tom se smis­­lu Hrvat razlikovao od Slavonca ili Dalmatinca. Nešto je složeniji slučaj upi­­sa podataka u vezi sa Savinim ocem (Pater Petrus Plebeus in Ztenichak in 1o Ba­­nali Reg[imeni]), tj. „otac Petar pučanin iz Sjeničaka u Prvoj banskoj re­gi­men­­ti“ jer plebe[j]us, prema Belostencu, ima pridjevsko značenje priproszto-puch­­ni, ladanszki, što se u to doba prije svega odnosilo na hrvatske civilne pod­lož­nike. Primjerice, Savin kolega s prve godine studija bio je Ilija Bastašić (Basta­­shich, Elias, annorum 20., Graeci Rit[us] Cath[olicus], Militaris Sichel­burg[ensis] e Regimine Szluinensi), tj. „Bastašić, Ilija, 20 godina, sjedinjenoga ili katoličkog grčkog obreda, žumberački krajišnik iz Slunjske regimente.“ Zašto su u slučaju Savina oca Petra unijeti proturječni podaci o pučaninu iz Prve bans­ke regimente, otvoreno je pitanje. Mogući je odgovor u vezi sa statusom Sje­ni­čars­­kog vlastelinstva/krajine, preciznije, Steničnjačkog kao privatne krajine gro­fo­­va Drašković.11 9 DAZ, 25632: Archi-Gymn. 1804 (1–41), Catalogus 15. 10 Informatio de Philosophis Primi Anni ex Historia Pragmatica Hungariae et Partium 1o Semestro 1805 facta donosi podatak o Savinu kolegi s prve godine studija filozofije Stjepanu Antoniću (Antonich, Stephanus), koji je bio upisan kao „bribirski Dalmatinac, rođen u Novome“. Inače su studenti iz današnjega Hrvatskog Primorja u to vrijeme redovito bili upisivani kao Dalmatinci. 11 Prijepori u vezi sa statusom srpskih Vlaha na Steničnjačkom vlastelinstvu trajali su cijelo 18. stoljeće, sve dok vlastelinstvo nije bilo „ekskorporirano“ iz hrvatskog Provincijala i „inkorporirano“ manjim dijelom u Karlovačku, a većim u Bansku krajinu. Finalna faza tog procesa zbila se između 1778. i 1783. godine, dakle, u vrijeme kada je Sava Mrkalj bio rođen (up. Vaniček 1875). Zato je i bilo moguće da zagrebački profesori njegova oca istovremeno smatraju i „pučaninon“ i podanikom Prve banske regimente. Među njima su sjećanja na još jedan dio vojno otuđenog dijela Hrvatske bila tada još uvijek zasigurno vrlo svježa. Povijest Steničnjačkog/ Sjeničarskog vlastelinstva/krajine još uvijek nije istražena, iako je sačuvano veliko

136

Drago Roksandić

Kako se Sava Mrkalj izdržavao u Zagrebu nakon što je potrošio pretpo­stav­lje­nu gospićku ušteđevinu, zasad je nemoguće odgovoriti. Sigurno je da za raz­li­ku od svojih razmjerno brojnih kolega nije dobivao nikakvu stipendiju, crkvenu, dr­­žavnu ili privatnu, tj. zakladnu, neovisno o tome što je bio izvrstan đak i stu­dent.12 U rubrici Media vivendi habet redovito je stajalo ex conditionalibus, što bi se moglo različito prevesti. U Belostenca sub conditione znači, pored osta­log, pod on dogovor, z onum pogodbum itd. Moglo bi to značiti i živjeti od in­struk­cija slabijim đacima. Za razliku od dosta drugih đaka/studenata, Mrkalj praktično nije izostajao s na­­stave. Toliko je toga morao nadoknaditi, a do znanja mu je toliko bilo stalo i, na koncu, ono je za njega bilo toliko skupo, da nije teško pretpostaviti situacije u ko­­jima je i bolestan udovoljavao svojim obavezama i to na najbolji način. Važna je bila i dobna barijera koja ga je činila „drugačijim“, doduše, manje nego što se to obično ističe u literaturi o Savi Mrkalju. Godine 1803/1804. Mrkaljeve su raz­red­­ne kolege bile u sljedećim starosnim skupinama: 13 god.: 4; 14 god.: 14; 15 god.: 7; 16 god.: 9; 17 god.: 4; 18 god.: 4; 19 god.: 2; 20 god.: 2; 21 god.: 1; 22 god.: 1. Raspon od 13 do 22 godine je vrlo veliki u jednom razredu, ali je u Mr­­kaljevu slučaju četvrtina đaka ipak bila starija od 18 godina, što ga dobno oči­­to nije činilo „drugačijim“. Drugačiji je bio kao pojedinačno najstariji među nji­­ma, kao „šizmatik“, ali i kao najbolji đak ili uvijek kao jedan od najboljih. Dru­gačiji je bio i kao jedan od najsiromašnijih među njima, što ga u očima dru­gih i nije moralo prokazivati u vrijeme kada su staleške granice počele „omek­ša­va­ti“.13

arhivsko gradivo u Hrvatskom državnom arhivu u Zagrebu, Kriegsarchivu u Beču itd. Slavko Gavrilović je objavio jedan indikativan dokument u vezi „Kraine Sztenicske“ između grofa Josipa Draškovića i njegovih „vlaških“ podanika iz 1747. godine na hrvatskokajkavskom jeziku (уп. Гавриловић 1989). 12 Ukoliko nisu živjeli u obitelji, đaci/studenti su mogli biti u rimokatoličkom i grkokatoličkom sjemeništu, mogli su se uzdržavati od vlastitog novca, a mnogi su i radili kao sluge, davali instrukcije i sl. 13 Kako je samog sebe doživljavao u svome materijalnom siromaštvu i duhovnom bogatstvu, ostaje pitanje za jednu buduću psihohistoriju.

SAVA MRKALJ, ZAGREBAČKI EMINENS

137

Njegove prve gimnazijske ocjene, 1803/1804. godine, bile su sljedeće: Classis in Litteris Semestris I.: Eminens. Classis in Litteris: Eminens. Classis in Moribus: Eminens. Classis Semestralis: Ex Doctrina Christiana: –. Classis Semestralis: Ex Studiis: Eminens.14

Komentari ovih odličnih ocjena ipak su nužni u jednom, odnosno, dva slučaja! Clas­sis in Moribus: Eminens odnosi se na vjeronauk, odnosno, kršćansko ću­do­re­­đe. Na reprodukciji kataloga u Nikoliševoj knjizi vidi se velika mrlja od tinte iz­­nad odlične ocjene (Николиш 1980: 40б). To vjerojatno znači da je tu bila upi­­sa­na njegova pravoslavna vjeroispovijest, kako se inače tada u tu rubriku upi­si­­va­lo kada je bila riječ o arimokatolicima, neovisno o tome što je isti podatak bio po­znat iz prve kataloške rubrike. Kako pravoslavnog vjeronauka u Zagrebu ta­da nije bilo, moguće je da je Mrkalj sam želio polagati rimokatolički i to ne za­to što je želio konvertirati nego zato da bi naučio ono što nije znao, a što je sma­trao po­trebnim poznavati. Međutim, jedina ocjena na završnom ispitu koju ni­je do­bio je Ex Doctrina Christiana! Moguća je samo pretpostavka da je svoje se­me­s­tral­no stečeno znanje smatrao dovoljnim za svoje potrebe. Još nešto. Uoč­lji­vo je da u tome katalogu na kraju nema đačke rang-liste, što se tada redovito upi­sivalo. 14 Državni arhiv u Zagrebu, f.: 102. I. Klasična gimnazija; br. 25632: Archi-Gymn. 1804 (1–41). 1804 (1–23) / 1803/04 (446–468) 23 kom. Inače, serija 6. Pedagoška dokumentacija ima 1 knj., 51 kut. i 7 svež., te pokriva razdoblje 1776–1841. Upravo objavljeni Vodič kroz fondove i zbirke Državnog arhiva u Zagrebu. 1.–2. svezak, Zagreb 2010. daje donekle drugačije obavijesti: 1. svezak: „I. klasična gimnazija u Zagrebu“ (HR-DAZG-102), 1776./1950.; Serije u fondu: 5. Dokumentacija o učenicima, 1776–1950, 229 knj., 55 kut.; 2. svezak: „I. klasična gimnazija u Zagrebu“ (HR-DAZG-103: II. klasična gimnazija u Zagrebu; HR-DAZG-235: Plemićki konvikt u Zagrebu; HR-DAZG-857: Zbirka Ulčnik Ivan. Gimnazija zagrebačka, sign. 2351. U Hrvatskom školskom muzeju u Zagrebu dragocjena je „Vrhovna uprava škola Zagrebačkog školskog distrikta“ (f. 432). U Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici. Zbirka rukopisa i starih knjiga u Zagrebu treba pogledati: (109) Badalić, Hugo; (142) Bratelj, Vasilj; (502) Szentgyörgy, Šandor. Up. posebno: Kosić, Ivan; Galić, Irena, Godišnja izvješća Klasične gimnazije u Zagrebu. U povodu 395. obljetnice (1607–2002), Zagreb, 2002.

138

Drago Roksandić

Sljedeće akademske godine, 1804/1805, Mrkalj je već studirao prvu godinu fi­­lozofije, što je Fancev također uočio kao sljedeće „preskakanje“ redovitog stu­dij­skog redoslijeda.15 Prvo što je uočljivo je Mrkaljeva dob: 23 godine! Time ot­pa­daju sve dvojbe o tome da li je križani unos životne dobi u prethodnoj škol­skoj godini bio opravdan ili neopravdan, a time se mijenja i Mrkaljeva godina ro­đenja. To je 1782. godina, a nije 1783! Još je nešto više nego uočljivo, osobito kada se pregleda cijeli katalog, u ovom slučaju Informatio, a to je da su prazne rubrike s osobnim podacima, dak­le, s izuzetkom prezimena i imena, životne dobi i vjeroispovijesti (Gens, seu Na­tio, locus natalis, Comitatus; Pater, vel Tutor, aut Curator, ejusque conditio, vel ha­bitatio; Media vivendi habet ili Vitae media). Tako će tome i kasnije biti slu­čaj. S roditeljskom kućom, preciznije, s kućnom zadrugom iz koje je potjecao i iz koje nije mogao biti razbaštinjen bez posebne pravne procedure, očito više niš­ta nije imao. (Možda mu je negdje u to doba umro otac, kojega se prethodne go­­dine spominje u katalogu?) U Zagrebu nije imao ni „tutora“, ni „kuratora“. Naj­­potresnije je što ništa nije bilo moguće upisati u vezi s njegovim načinom iz­dr­­žavanja, a to znači, jedva da može biti dvojbe, da se snalazio od jednoga do dru­­gog dana. Izgleda da je to bio razlog da mu se dozvoli privatno polaganje is­pi­­ta, čemu je udovoljio s „prvim redom“ (Classis in litteris ex Examinibus Pri­va­tis: Classis Primae). Iz Ćudoređa ovaj put nije bio ocijenjen kao pravoslavni (Clas­­sis in Moribus: Graec[i] R[itus] n[on] Unit[us]). Na koncu, u se­mes­tral­nom je ispitu ponovo bio ocijenjen odličnom, izvrsnom ocjenom (Classis in Lit­te­ris in Examine Seme­ strali: e. 1ae Emin[ens]). Prvi put je 1804/1805. akademske godine bilo moguće dobiti i njegov od­go­vor na pitanje o profesionalnim orijentacijama (Adspirat ad Vi­ tae Statum). Od­go­vor je: Civilem! Inače, uobičajeni su mogući odgovori bili: svjetovna, re­dov­nič­ka, svećenička i vojnička (Dobronić 2004: 109). Još jedan primjer iz drugog se­mestra iste akademske godine, 1804/1805, iz vjerske i crkvene povijesti Ugar­ske i Rimskog Carstva (ex Historia Re­ 15 Fancev 1930: 8, bilj. 12. Up. i DAZ, 25633: Archi-Gymn. 1805 (1–45), 9: Informatio de Philosophis Primi Anni ex Historia Pragmatica Hungariae & partium 1o Semestro 1805 facta. (Dies examinis: 1ae Aprilis, 2ae Aprils, 3ae Aprilis, 5ae Aprilis, 6ae Aprilis). Među odličnim studentima, Mrkalj je bio na 7. mjestu među šesnaestoricom. „Prvi red“ su dobila 42, „drugi red“ 38, a „treći red“ petorica.

SAVA MRKALJ, ZAGREBAČKI EMINENS

139

ligionis & Ecclesiae Hungaricae Lit­te­ra­ria item, ac Imperii Romani).16 Pored prve rubrike s poznatim podacima (D[omi­nus] Mercail Sabbas annorum 23. G[raeci] R[itus] n[on] U[nitus]), ovaj su put če­tiri sljedeće rubrike prazne, a to znači i ona s podacima o neopravdanim izo­stan­cima s nastave. Nastavnim je obavezama udovoljio na privatnim ispitima i to s odličnom ocjenom (Classis in Studiis ex Examinibus Privatis: Primae Emi­nens), a na koncu je na javnom ispitu ponovo bio ocijenjen s odličnom ocje­nom i to kao 7. od petnaestorice izvrsnih. Iz Ćudoređa je kao pravoslavni dobio „prvi red“. Postavlja se pitanje tko ga je mogao ispitati. Mišljenja sam da je to bio pakrački vladika Kiril Živković, koji je 1805. godine bio u Zagrebu i kome su tom prilikom zagrebački studenti Pav­­le Doktorović i Sava Mrkalj posvetili „Оду“, danas prvu poznatu Mrkaljevu pjes­­mu.17 Izgleda da između Vladike i Save 16 DAZ, 25633: Archi-Gymn. 1805 (1–45), 10 : Informatio de Philosophis Anni Primi ex Historia Religionis & Ecclesiae Hungaricae Litteraria item, ac Imperii Romani secundi semestri 1805 facta (Dies examinis: Augusti 19ae, 21ae, 22ae, 24ae). 17 Up. Kњижевност 4–5, 1984: 502–503. „Oда“ je tom prilikom prvi put bila objavljena i to, redakcijskom odlukom, jezično osuvremenjena. Budući da je bila riječ o otkriću, Redakcija je bila dužna obavijestiti svoje čitaoce tko je i gdje pjesmu pronašao. Ona to nije učinila pa bih ja to ovom prilikom htio ispraviti. Pjesmu je početkom 1980-ih godina pronašla tadašnja beogradska studentica povijesti Gordana Krivokapić (danas dr. sc. Gordana Jović Krivokapić, zaposlena u Institutu za noviju istoriju Srbije), istražujući u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu i prijateljski mi je ustupila za objavljivanje, znajući koliko se zanimam za Savu Mrkalja. Poslije toliko godina, htio bih joj se i javno zahvaliti. Uoči Mrkaljeve jubilarne 1983. godine pokušavao sam na raznim stranama u Beogradu, radeći kao asistent na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta, motivirati razne institucije da primjereno obilježe Mrkaljeve godišnjice i potaknu novi interes za njegov opus. U tome su mi posebnu podršku davali pokojni akademik dr. sc. Mitar Pešikan i prof. dr. sc. Gordana Jovanović s Filološkog fakulteta u Beogradu. Oni su me upoznali s glavnim i odgovornim urednikom Kњижевности Vukom Krnjevićem i s gospođom Zoricom Jovanović, koja je kao vanjska suradnica časopisa pokazala želju sudjelovati u tom projektu. Dakle, na moju inicijativu i u suradnji s gospođom Jovanović uređen je tematski broj Kњижевности posvećen Savi Mrkalju s prilozima (redoslijedom uvrštavanja) Jovana Deretića, Pavla Ivića, Mitra Pešikana, Drage Roksandića, Vojina Matića, Dušana Jovića, Milorada Pavića, Amfilohija Radovića, Aleksandra Mladenovića i Gojka Nikoliša. Bilo je veliko zadovoljstvo realizirati taj projekt. Nije mi ga mogla pokvariti ni Redakcija Kњижевности, propuštajući obavijestiti svoje čitateljstvo o tome tko je otkrio Mrkaljevu „Oду“ i kakav je bio čiji udio u obavljenom poslu. Ne treba joj to zamjeriti, ali činjenice ipak treba obznaniti. Što se Pavla Doktorovića tiče, pripremajući se za bečki skup o Savi Mrkalju, pronašao sam u Zagrebu vrela o njegovu školovanju u zagrebačkoj „arhigimanziji“ i Kraljevskoj

140

Drago Roksandić

Mrkalja nije bilo „(duhovne) ljubavi na prvi pogled“. U svakom slučaju, izostala je bilo kakva njegova potpora Mr­ka­lju. Nameće se pitanje ima li ikakve veze između posjete vladike Živkovića Za­gre­bu i novoga Mrkaljeva odgovora na pitanje o svojoj profesionalnoj orijen­ta­ciji (Politicum), što je tada podrazumijevalo državnu službu?18 Potrebno je zadržati se i na ispitu iz logike i povijesti filozofije (Hi­ storia Phi­losophica). Poslije osobnih podataka 23-godišnjeg Save Mrkalja, slijede če­tiri prazne rubrike i „prvi red“ u rubrici Classis in Litteris ex Logice et Hi­sto­riae Philosophiae, prazna rubrika u Classis in Moribus te magistralna se­mes­tral­na ocjena u Classis studii in examine semestrali ex Logica et Historia Phi­lo­so­phi­ca – Disputavit eminens. Od 19 odlično ocijenjenih, među 102 studenta, njih čet­vorica su javnom „disputacijom“ položila ispit. Bili su to Ilija Bastašić iz Gr­ko­­katoličkog sjemeništa, Ivan Vrabec, Ambroz Bastašić, također iz Gr­ko­ka­to­lič­kog sjemeništa te Sava Mrkalj. Još jedan indikativan odgovor u vezi s pro­fe­sio­nal­nom orijentacijom: Adspirat ad Vitae Statum: Civile.19 Ovaj je katalog jedan od rjeđih koji sadržava podatke o tome tko javno iz­dr­ža­­va studente. Među 101 studentom jedan je bio klerik Zagrebačke biskupije, pet je bilo franjevačkih gojenaca, u Kraljevinskom (Plemićkom) konviktu su bi­la dvanaestorica, šestorica su bila u Grkokatoličkom, a ostalih je bilo 77. Ne­do­sta­­je podatak za jednog studenta. Očito je to bio Sava Mrkalj. Njega nije bilo ni u jednoj rubrici jer ništa nije mogao navesti kao redoviti izvor prihoda. Jedan je od njegovih studijskih vrhunaca bio ispit iz matematike 1804/1805. aka­­demske godine, koji je položio kao najbolji među četrnaestoricom izvrsnih, is­­pred 40 onih s „prvim redom“, 36 s „drugim reakademiji. Otac Đuro je bio, pored ostalog, pakrački paroh. U pripremi je članak u kojem ću obznaniti svoje spoznaje o „koautoru“ Mrkaljeva pjesničkog prvijenca. 18 Koliko znam iz raspoložive literature, bila je to prva oficijelno legitimna posjeta jednoga srpskopravoslavnog vladike Zagrebu nakon proglašenja Toleranzpatenta (1781.), utemeljenja zagrebačke pravoslavne općine (1786.) i posvećenja srpskopravoslavne crkve u Zagrebu (1794.). 19 DAZ, 25633: Archi-Gymn. 1805 (1–45), 11: Informatio de Philosophis Primi Anni ex Logica et Historia Philosophica sub finem primi Semestris 1805 (Dies Examinis: 18ae, 19ae, 20ae, 21ae, 22ae, 23ae Martij)

SAVA MRKALJ, ZAGREBAČKI EMINENS

141

dom“ te 11 s „trećim redom“.20 As­pi­racije su mu i dalje bile „civilno“ orijentirane. Većinu vrela korištenih u ovom članku vidio je i Franjo Fancev, ali ih je u svo­­me radu posvećenom Pavlu Solariću mnogo manje istraživački upotrijebio ne­­go što je mogao. Međutim, njegove su uvrštene obavijesti neupitne i nije su­viš­­no referirati na njih kada je to potrebno, kao u ovom slučaju: U filozofskom stu­diju druge godine (škol. god. 1805/1806) opet je prvi od 15 „eminentes“ iz ar­­hi­tek­ture i hidrotehnike, šesti od 12 „eminentes“ iz fizike, u drugom semestru iz me­tafizike i „ex re rustica“ četvrti od 12 odnosno 12 „eminentes“, a posljednji od 14 „eminentes“ iz fizike. Kako nas „Classificatio stu­dio­so­rum …“, štampani izvještaji za god. 1805. i 1806, izvještavaju, „tentamen publicam“ pravio je Sava iz logike i historije fi­lo­zo­fije i iz matematike u prvoj godini filozofskog studija, a iz arhitekture i hid­ro­te­hnike i iz metafizike u drugoj godini. Za ovu posljednju prigodu postoji štam­pa­ni Tentamen publicum ex methaphysica et philosophia morali quod in Re­gia Aca­demia zagrabiensi ex praelectioni­ bus Andreae Minkovich /…/ sub finem an­ni scholastici MDCCCVI die 10 Augusti subiverant: /…/ D. Merkail Sab­bas phi­lo­sophi absoluti (Fancev 1930: 8). Međutim, nitko od istraživača dosad nije uočio da je Sava Mrkalj, nakon što je 1804/1805. i 1805/1806. godine apsolvirao filozofiju, upisao pravo! Arhiva­li­je s time u vezi nalaze se u drugome arhivskom fondu, Spisi Pravoslovne aka­de­mi­je, koji su za razliku od korištenih, pohranjeni u Hrvatskom državnom arhivu u Zagrebu.21 U rubrici Nomen, Cogno­ men, Aetas, Religio je upisano pod br. 14.: D[o­minus] Merkail Sabbas Graeci Ritus non Unitus Annorum 24.22 Sljedeće če­ti­ri rubrike su ponovo 20 DAZ, 25633: Archi-Gymn. 1805 (1–45), 12: Informatio de Philosophis primi anni ex Mathesi pura et adplicata sub finem IIi semestris 1805 (Dies examini: 13, 14, 16, 17, 19 Augusti). 21 Hrvatski državni arhiv, f. 500: Spisi Pravoslovne akademije; br. spisa: 181– 304/1797–1814., Cath. Nr.: 264: Informatio de Juris, in (prekriženo – D.R.) primum in (naknadno upisano – D. R.) Annum Auditoribus pro Primo Semestri Anni 1806/7. (Dies Examini: 9na Martij 1807 10ma Martij 1807). 22 Budući da je katalog rađen 1806. godine, neupitno je da je Sava Mrkalj bio rođen 1782. godine, a to je treća susljedična potvrda, iz godine u godinu, o njegovoj životnoj dobi.

142

Drago Roksandić

ostale praznima. Nastavnim je obavezama udovoljio s „pr­vim redom“ (Classis in Litteris), iz Ćudoređa nije bio ocijenjen (Classis in Mo­ri­bus), a semestralnom ispitu nije pristupio. Napustio je Kraljevsku akademiju u Za­grebu u januaru 1807. godine. U katalog je to bilo upisano s uočljivom notom ža­ljenja: Scholis valedixit Mense Januario, tj. „U mjesecu januaru oprostio se od ško­le.“ Učinjeno je to nakon što je prethodno upisani tekst bio izbrisan. To što je započeo studirati pravo nije bilo neobično jer je od dolaska u Za­greb, izgleda ustrajno, javno ponavljao da mu je profesionalna orijentacija ci­vil­na, čak „politična“. Tim je veće moralo biti iznenađenje u Zagrebu kada je Sava Mr­kalj za rubriku Adspirat ad vitae statum prvi put dao upisati: Eccle­siast[icum]!23 Mnogo se pitanja otvara s ovom kratkotrajnom i studijski očito skromnom Mr­ka­ljevom pravničkom epizodom, kao i s njome povezanim eklezijalnim „ob­ra­tom“, tim više što, koliko je poznato, iz Zagreba nije otišao nijednom ekle­zijar­hu već u budimsku i peštansku urbanu „košnicu“, gdje nije manjkalo ni ve­li­­kogradskih slastičarnica!24 Neovisno o tome zašto i kako je Mrkalj otišao iz Za­­greba, kada je stigao u Budim i Peštu nije mu nedostajalo ni znanja ni sa­mo­po­u­zdanja. Kumulirao ih je u inovjernoj zagrebačkoj Arhigimnaziji i Kra­ljev­skoj akademiji, koje se nisu sustezale kada mu je trebalo dati zasluženo aka­dem­sko priznanje, ali koje mu nisu pomogle da kao neupitni „eminens“ dobije sti­pen­­diju koja bi mu mogla olakšati da svoje intelektualne potencijale razvije što vi­še. Nisu mu u tome pomogli ni zagrebački pravoslavni, iako ih je više bilo koji ni­­su oskudijevali u novcu. (Doduše, njihova se vlastita djeca iznimno javljaju kao đaci „arhigimnazije“ i Kraljevske akademije). Između gospićkih i za­gre­bač­kih pravoslavnih trgovaca razlika u mentalitetu i nije morala biti tako velika. Ipak, kulturna je razlika, Zagrebu u prilog, 23 Isto. Inače, zanimljivo je Belostenčevo tumačenje glagola „Valedico, is, xi, ctum, proschenye jemlyem, razesztajemsze, razluchamsze, javlyamsze ù odhodku“ (Belosztenëcz 1740: 1240). 24 „Тај пештански интелектуални круг састаје се по кафанама, ту расправља, умује, машта. И једног дана 1810. године, код неког посластичара Стефана, Сава ће први пут зачути кaкo се његовом столу приближава мукло тумбање дрвене штуле /…/ Био је то Вук Караџић“ (Nиколиш 1980: 36–37).

SAVA MRKALJ, ZAGREBAČKI EMINENS

143

bila vrlo velika. Otišavši iz Zagreba u nje­­mu je mnogo toga ostalo što ga je za njega vezivalo. Uključujući i neke za­gre­­bačke pravoslavne porodice! Svoj prepjev „Гласа народољубца“ Lukijana Mu­šic­kog – izvorno je to bila „песна лирическо-дидактическа посвећена Серб­­скоме роду“ – Sava Mrkalj je vjerojatno 1820. godine posvetio „Своме љу­безноме цвећу у Загребу благоплеменитороднима Јоану Н. Поповићу и Со­­ фији К. Сукнаићевој и Катарини Н. Поповићевој /.../ с почитанијем и љу­ба­ви“ (Мркаљ 1994: 87). Takve posvete, koliko je poznato, nije slao na gos­pić­ke adrese. Izvori Hrvatski državni arhiv (dalje: HDA), f. 500: Spisi Pravoslovne akademije; br. spi­sa: 181–304/1797–1814. HDA, f. 500: Kraljevska akademija, knj. 46: [Natpis na koricama] „Collectio / Be­nignorum Ordinum Normalium / ante annum 1842. editorum / ac / in Pro­tocollis Consessualibus Regiae / Academiae Zagrabiensio consignato­rum. [1806.–1842.] [Natpis na unutrašnjoj naslovnici] „Elenchus Chro­no­lo­­gicus Benignorum Ordinum Normalium ab anno 1806 editorum“). Državni arhiv Zagreb, 25632: Archi-Gymn. 1804 (1–41). DAZ, 25633: Archi-Gymn. 1805 (1–45). Literatura Belosztenëcz, Ј. (1740): Gazophylacium s. latino-illyricor. Onomatum aerarium, Za­grabiae. Ćirković, S. (2004), Serbs, Blackwell. Ćirković, S. (2009): Srbi među europskim narodima, Zagreb. Dobronić, Lj. (2004): Klasična gimnazija u Zagrebu od 1607. do danas, Zagreb. Fancev, F. (1930): „Zagrebačko školovanje Pavla Solarića“, Nastavni vjesnik XXXVIII, 1–8.

144

Drago Roksandić

Kampuš, I., Karaman, I. (1994): Tisućljetni Zagreb. Od davnih naselja do su­vre­me­nog velegrada, Zagreb. Kosić, I., Galić, I. (2002): Godišnja izvješća Klasične gimnazije u Zagrebu. U po­vodu 395. obljetnice (1607–2002), Zagreb. Kovač, Z. (2001): Poredbena i/ili interkulturna povijest književnosti, Zagreb. Okuka, M. (1976): „Radovi Save Mrkalja i literatura o njemu“, Radovi Fi­lo­zof­skog fakulteta u Sarajevu VIII, 137–158. Roksandić, D. (1991): Srpska i hrvatska povijest i „nova historija“, Zagreb. Roksandić, D. (1994): „Pravoslavna crkvena općina na području Gradeca iz­me­đu Patenta o toleranciji 1781. i revolucije 1848/9. godine“, Kampuš, I.; Mar­getić, L.; Šanjek, F. (ur.), Zagrebački Gradec 1242–1850, Zagreb 1994, 277–292. Roksandić, D. (2004): Etnos, konfesija, tolerancija, Zagreb. Roksandić, D., Cvijović Javorina, I. (ur.) (2010): Desničini susreti 2005–2008, Zbor­nik radova, Zagreb. Šidak, J. (ur.) (1969): Spomenica u povodu proslave 300-godišnjice Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb. Škrlec Lomnički, N. (1999), „Govor Nikole Škrlca Lomničkog profesorskom vije­ću Akademije od 11. listopada 1776.“, Nikola Škrlec Lomnički 1729–1799, sv. 1, Zagreb. Vaniček, F. (1875): Specialgeschichte der Militärgrenze, aus Originalquellen und Quellenwerken geschöpft, Band II, Wien. Vodič kroz fondove i zbirke Državnog arhiva u Zagrebu, 1.–2. svezak, Zagreb, 2010. Zagrebački leksikon, sv. 1/A–Lj; sv. 2/M–Ž, Zagreb, 2006. Гавриловић, С. (1989): Грађа за историју Војне границе у XVIII веку. Књи­га I. Банска крајина, 1690–1783, Београд. Ивић, П. (1984): „О месту Саве Мркаља у историји српске културе“, Књи­жев­ност XXXIX/4–5, 508–512. Николајевић, Д. (1912): Просвјетни рад Јована Милојевића проте личког, Кар­ловци.

SAVA MRKALJ, ZAGREBAČKI EMINENS

145

Николиш, Г. (1980): Сава Мркаљ, Повијест о једном страдалнику, Загреб. Мркаљ, С. (1994): Песме и списи, Топуско (ур. Ж. Ружић). Окука, М. (2010): Сало дебелога јера либо азбукопротрес Саве Мркаља у ста­­ром и новом руху, Загреб. Радека, M. (1985): „Неколико прилога о Сави Мркаљу“, Зборник за исто­ри­ју Матице српске 31, 65–78. Рајковић, Ђ. (1950): „Сава Мркаљ. Биографско-књижевна слика“, Isti, Иза­бра­ни списи I. Биографије књижевника, Нови Сад. Роксандић, Д. (1985): „Милан Радека у српској историографији“, Зборник за историју Матице српске 31, 79–80. Ружић, Ж. (ур.) (1994): Сава Мркаљ: Песме и списи, Топуско. Витковић, Д. (1985): Српска православна црквена опћина, парохија и шко­ла у Загребу. Хронологијско-хисторијски преглед, Загреб. Sava Mrkalj, Zagreber Eminens Zusammenfassung Franjo Fancev war der erste, der 1929/1930 Einzelheiten über die schulische Laufbahn von Sa­va Mrkalj veröffentlichte. Diese beziehen sich auf die Jahre 1803 bis 1806, die Mrkalj in Za­greb als ausgezeichneter Schüler des Archigymnasiums und als Student der königlichen Aka­de­mie verbrachte. Bei diesen Erkenntnissen ist es geblieben und alle weiteren Verfasser stütz­­en sich im Allgemeinen auf sie und übernehmen sie mit berechtigtem Vertrauen. Diese Ar­­beit versucht durch Einbeziehen bekannter und unbekannter Quellen, sowie eine andere Kon­­textualisierung mehr Licht auf Mrkaljs Zagreber Zeit zu werfen und das aus folgenden Per­­spektiven: Erstens: Wann ist Mrkalj nach Zagreb gekommen und was hat er als Schüler und Student in Zagreb gelernt? Zweitens: Welche Stellung hatte das damalige Zagreb in po­li­ti­scher und kultureller Hinsicht in der Bania und der Militärgrenze Kroatiens inne und welche in­tellektuellen Motive und Herausforderung konnte es für Sava Mrkalj gegeben haben? Drit­tens: Sava Mrkalj weilte in Zagreb (ge-

146

Drago Roksandić

nauer: in der königlichen Freistadt „Gerčke Goricze Va­rashu Zagrebachkomu“) gerade zu der Zeit, als sich dort die orthodoxe Gemeinschaft stetig ver­­größerte. Die Kirchengemeinde wurde 1785 offiziell als Pfarre der Eparchie Pakrac kon­sti­tuiert und 1974 wurde vom städtischen Magistrat die Filialkirche der Hl. Margarethe in der Ilica, der Unterstadt, gekauft und als Tempel der Hl. Verwandlung des Herren geweiht. Die Ge­meinde war anfangs relativ klein. Sie bestand jedoch aus Händlern und Unternehmern, ent­wi­ckelte sich rasch weiter und wurde in der Stadt respektiert. Im Jahre 1805 führte der Bi­schof von Pakrac, Kiril Živković, eine Visitation durch, was zugleich den ersten offiziellen Be­­such eines serbisch-orthodoxen Bischofs in Zagreb darstellt. Die Studenten Pavle Dok­to­ro­vić und Sava Mrkalj widmeten aus diesem Anlass dem Bischof eine (unlängst entdeckte) Ode. Hier wird die Frage aufgeworfen, auf die auch zu antworten versucht wird, wer die damaligen ein­­flussreichsten orthodoxen Persönlichkeiten in Zagreb waren (hauptsächlich Serben, Zin­za­ren und Griechen), was Mrkalj von ihnen hatte lernen können und in welchem Ausmaß ihm die­se Erkenntnisse, neben den übrigen in Zagreb erhaltenen, bei seiner Orientierung in Ver­bin­­dung mit seiner eigenen Zukunft hatten helfen können. [email protected]

МИЛОШ ОКУКА (MÜNCHEN) НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ Дјело Саве Мркаља (1783–1833)

1. Претходне напомене „Слава је од вајкада релативна: за неке веома јефтина, а за неке веома ску­па. Слава је слепо бачена коцка која из урне усуда не пада увек на нај­за­слу­жнијега.“ Овако је Ђорђе Рајковић прије 150 година започео прву књи­жев­ну библиографску скицу о Сави Мркаљу, „за живота много гоњеном, а по смрти довољно непризнатом“ српском књижевнику, који је „био да­ро­вит као мало који од наших писаца, а с друге, опет, стране несрећан, тако да је глад трпео. Јамачно би он и више и боље што оставио иза себе у књи­жев­ности да му је срећа била наклоњена /.../. Глад је стари душман да­ро­ви­тос­ти и таленту. Највеће умове убила је материјална невоља. Орфелин и Со­ларић пропадоше са апсолутне празнине желуца, а и Мркаљ је /.../ иска­пио горку чашу до дна“ (Рајковић 1950: 118).

Мркаљ се у српском књижевном животу прерано појавио, у њему изаз­вао велике потресе, и из њега нестао тек што се појавио. „On je u stvari okon­čao svoje delovanje u srpskoj kulturi kao nadareni, ali neshvaćeni, odbačeni i poludeli pojedinac, koji nije uspeo – što svojom, što tuđom zaslugom – da raz­ra­di i razvije vlastite zamisli.“ Та судбина није задесила само Саву Мркаља већ је она честа појава у српској културној историји. Страдања, биједа и не­схватање, на једној, те „nedovršenost, neispoljenost, česti prekidi u inte­lek­tual­nom stvaralaštvu“, на другој страни, „neke su od osobenosti srpske kul­tu­re“ (Deretić I. 1999: 93). Но оно што је специфично за Мркаља јесте судбина његова дјела и дје­ло­вања у историји те културе. Велико дјело Вука Караџића и његова је­зич­ка реформа потпуно су заклониле Мркаљеве доприносе

148

Милош Окука

у тој области. Вук је на крају и побиједио, а с њиме су побиједиле и „Мркаљеве идеје о пис­му, али не више као Мркаљеве, него као Вукове“ (Деретић 1984: 504). Тако се о Мркаљу у србистици дуго није ни говорило, а кад је то чињено, онда углав­ном успутно у вези са Вуком. Или у краћим, позитивистичким цр­ти­ца­ма о неким детаљима о њему и у вези с њим. Мало је било оних који су у ње­му видјели „културно-историјску појаву која би имала самосталан зна­чај и независну вредност“ (Деретић 1984: 504). Тек у другој половини 20. вије­ка ствар се сасвим измијенила: Мркаљ је „откривен“ и као велики ре­фор­матор и као пјесник. „О њему се нашироко говорило и писало, из­да­ва­не су студије и књиге о ње­го­вом животу и филолошком раду, оцијењени ње­гови доприноси и у српској по­е­зији и у српској версификацији, његово Са­ло је више пута преиздавано, у ори­ги­налу и с преводом на савремени је­зик“ (Окука 2010a: 32).

Тај се тренд, на срећу, наставља, тако да данас, двје­ста година након првог из­да­ња његовoг Сала дебелога јера, постоји све ма­ње тамних мјеста и неистражених чињеница везаних за живот и дјело ово­га необичног човјека. И овај зборник даће томе, без сумње, становит до­при­нос. Тако се онда мо­же доћи до онога што још увијек недостаје у срп­ској филологији: до све­обу­хватне и критичке монографије о Сави Мркаљу ко­ја ће га представити као филозофа, филолога, пјесника и књижевног тео­ре­тика. Овај наш при­лог је покушај израде скице за такву монографију. 2. Мркаљ као филозоф (О уму и језику) Сава Мркаљ је по образовању и вокацији, прије свега, филозоф. Још док је био ђак загребачке архигимназије и академије наука он је показао посебне скло­ности за логику, метафизику и историју филозофије (Fancev 1930: 7–8), а за вријеме студија на Пештанском универзитету „с одликом [je] слу­шао философију и математику“ (Рајковић 1950: 119). Његово схватање је би­ло да разне науке (као и

НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ

149

књижевне врсте) морају имати и филозофску ди­­мензију. То је и сâм на крају свога живота, у биљешци „Господину Вуку“ 1833. године, изричито нагласио: „Eзыкословия не валя да е сва по­вѣс­ть: него треба да е и философія колико быти може“ (уп. код Недића 1954: 305). Мркаљево филозофско промишљање произилази из филозофије про­сви­јећености. И то из европске просвијећености пресађене на српско тло. А то значи да је српска просвијећеност била слична филозофији просви­је­ће­ности на Западу јер је поред педагошке садржавала и филозофску ди­мен­зију. Период просвијећености код Срба породио је разне научне дисци­пли­не (физику, географију, историју) и формирање књижевних врста (ро­ма­на, драма, књижевних и језичких расправа и др.), а посебно граматику, фо­нетику и ортографију. Треба се само подсјетити мноштва књига и рас­пра­ва из славеносрпског периода из ових трију посљедњих области.1 Ту су, затим, долазиле математика, физика и филозофија, са дјелима у којима је често и у наслову стајала ознака српски.2 Већина њих, истина, биле су ком­пилаторске или преводи, али су и као такве допринијеле развоју мисли код Срба. Изузетак је, свакако, био Доситеј Обрадовић, који је, пошавши од темељних филозофских начела западне просвијећености, дао критику тра­диционалне српске културе. Његово дјело је имало за циљ да се путем књи­жевности подигне интелектуална, морална и естетска култура српског друшт­ва. Сава Мркаљ је унеколико слиједио Доситеја, али на свој, ори­ги­нал­ни начин. „Филозофичност“ његовог дјела везана је, прије свега, за је­зик, за његово конституисање на умном, фоничком и ортографском плану. Бит језика Мркаљ одређује на сљедећи начин:

1 Нпр. Немeцкаја грамматика (1772) и Руководство ко правоглаголанију и правописанију (1793) С. Вујановског; Руководство к славенскому правочтенију и правописанију (1792) А. Мразовића; Грамматика италијанскаја (1794) В. Љуштине; Венгерскаја грамматика (1795) Ђ. Петровића; Руководство к французстеј граматице (1805) Ј. Вујића и др. Уп. код Kretschmer 2008. 2 Уп. Новаја сербскаја аритметика В. Дамјановића (1767), Етика или философија Д. Обрадовића (1803), Фисика А. Стојковића (1801–03), Логика сербскаго јазика Н. Шимића (1808–09), Философическа наука Г. Бечкерека и др. Уп. Kretschmer 2008.

150

Милош Окука Човек себи разне представлѧ вешти, он мисли о ньима, разсуждава, умствуе, су­ди. Он може и о напредку, и о глави нашой, у себи у нутра заключавати. Ми о свему томе ни мерве не знамо, докле годь какове не имамо знаке, посред­ством кои то нама откривасе. Знаци ти могу различни родова бити; но медьу сви­ма возможнима найбольи су они, кое човек очленненим гласом либо зву­ком своим от себе дае, и кои се нашки називаю рѣчма. Цѣли овакови знакова сбир, то ест, цѣли сбир очленнени разборни звукова, коима човек човеку ми­сли свое сообштава, наричемо езиком у нас (Мркаљ 2010: 1).

Тако Мркаљ приступа језику као феномену темељеном на умним кате­го­ри­ја­ма и универзалним претпоставкама на којима почива људски језик. Језик је, значи, творевина и средство мишљења. Као најсветији људски изум, он по­чива на активности ума. То је гносеолошко-семантичко одређење. А то зна­чи да је језик средство, посредник између затвореног свијета наших пред­става, мисли и осјећања и других људи и других свјетова. Мишљење, пре­ма томе, управља говором или писањем и разликује оно што је уну­траш­ње и оно што је спољашње. Мишљење и осјећање имају само језичка зна­чења без којих се не могу преставити све моћи нашега бића, инди­ви­дуал­но и опште. Одређењем значења језика одређујемо и тајанствене језичке самозаснованости и устројства нашега бића. Мркаљ не раздваја способност и дјелатност као језичкофилозофске ка­тегорије. Он се бави само неким од њих, прије свега онима које про­из­ла­зе из умних и разумских способности. „Појмовно ,савладавање‘ материјала ко­ји добивамо посредством способности представљања није оно једино у че­му се умствује, мисли, ,расуждава‘. Ту су и унутрашњи садржаји сви­јес­ти, које Мркаљ назива ,главом нашом‘, и унутрашње дјеловање свијести и њи­хово очитовање, које Мркаљ означава изразима ,у себи, унутра‘. Ту за­тим долази инсистирање на напретку као одредници филозофије про­сви­је­ће­ ности, што код Мркаља значи истовремено напредак у спознаји спо­ љаш­њих и унутрашњих ствари и напредак уопште“ (Окука 2010a: 36). Језик је, дакле, облик комуникације између затвореног свијета наших мис­ли и истога свијета других људи. То је гносеолошко-се-

НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ

151

миолошко ста­но­виште. Темељни појмови којима се то објашњава јесу представа и знак. Та­ко Мркаљ каже: Мисли наше произлазе и состое из представака, понѧтака, висти (idea); а език, ка­ко смо видели, составлѣн је из рѣчи, то ест, из разборни рока (terminus) ли­бо израза наши представака. Свака опет рѣч сложена ест из едног или више прости звучитьа, глашчитьа; кои такодьер свое знакове имаду. И ови посебити, сирѣч прости глашчитьа, знаци писменама, буквама, а от неки и словама име­ну­юсе. Како годь дaкле што су рѣчи знаци наши представака и мисли, тако исто­вито и писмена знаци рѣчни частица есу; едино само што рѣчи к’ слуху, а пис­мена к’ виду нашем относесе (Мркаљ 2010: 2).

Мисли су, дакле, „представе ствари, речи су знаци мисли, а језик је збир зна­кова којима човек човеку своје мисли саопштава“ (Деретић 1984: 505). Пред­мет мишљења открива се само знаковима којима се то мишљење из­ра­жа­ва. А ти знаци служе за испољавање и спољашњих и унутрашњих садр­жа­ја. Они својим „сбиром“ чине језик, који је у нераздвојивом односу са миш­љењем. Из тога произлази да је нешто могуће открити (и мишљење спо­знати) само помоћу одговарајућих знакова. То је једна страна медаље. А друга страна њена је чињеница да је језик рационално конструисан дје­латношћу, суђењем и умствовањем. Мишљење представља „поријекло“ је­зика, а језик представља медиј „ospoljavanja mišljenog sadržaja ili pak sa­ mih kognitivnih delatnosti“ (Deretić I. 1999: 98). Представе, појмови и идеје су, по Мркаљу, когнитивни елементи мис­ли, а језик чине ријечи које су семиотички структуриране од фонема („глас­­чића“). Језик је, значи, систем („сбир“) строго одређених знакова чи­јим посредством нешто опажамо, знамо, сазнајемо, „разсуждавамо, умст­ву­­је­мо, судимо“. За то су потребни строго одређени знаци. А то су, по Мр­ка­­љу, само лингвистички знаци који су артикулисани људским гласом. Ти зна­­ци се разликују од других гласова којима се човјек служи да нешто са­опш­ти. Скуп свих артикулисаних знакова чини језик. Слова су графички зна­ци и они се препознају у оквиру ријечи као основне значењско-језичке је­динице. Однос ријечи и слова је у директној зависности: ријечи су из­ра­зи, знако-

152

Милош Окука

ви, наших представа и мисли, а слова изрази, знакови, дијелова ри­ је­чи, тј. фонема („гласчића“). Темељна разлика између њих јесте у томе што се ријечи тичу нашег слуха, а слова вида. А то значи да су језик и пис­мо средства за приказивање представа и мисли и они се разликују само по на­­чину на који их приказују. Темељна функција језика, по Мркаљу, остварује се у комуникацији. Да би она била без „буке у каналу“, морамо се придржавати основног језичког на­­чела, а то је „найветьа возможна разумителност“. То је универзално на­че­ло свакога језика. Разумљивост мисли, идеја, осјећања смисао су и ко­му­ни­ка­­ције и живота. Да би се то постигло, остварило, мора се израдити једноставан, рационалан и ра­зум­љив правописни систем једног језика. При том је азбука темељ пра­во­пи­са­ња. Она служи за пренос мисли, њена једноставност и рационалност почива на на­челима људског ума преко кога се језик и конституира, идиом који је једини по­средник између нас и стварности, између дјеловања људског бића и збивања у његовом уму, у свијести (Окука 2010a: 38–39).

ву

Мркаљев филозофски допринос за нас састоји се у његовом стао neophodnosti povezivanja nekih gnoseoloških (filozofskih) pretpostavki sa je­zi­ko­slovljem, kao i u uvidu u semiotičku prirodu jezika, dominantnog za savremene prav­ce u lingvistici, koji univerzalnost jezika interpretiraju polazeći od lingvističkog zna­ka. Mrkalj je sasvim ispravno ukazao na međuzavisnost jezika i mišljenja, pri če­mu je posebno značajan njegov uvid da isključivo posredstvom lingvističkih zna­ko­va možemo znati o onome što je predmet našeg mišljenja. Preko spoznajnih spo­sob­nos­ti ostvaruje se naš odnos sa stvarima spoljašnjeg sveta, dok putem jezika, od­nos­no lingvističkih znakova, iz kojih se on sastoji, zaključujemo o radnjama i sa­dr­ža­ji­ma svesti (možda i samoj samosvesti), bez koga, dakle, ne bismo imali nikakvo dis­kur­zivno znanje o stvarima iz spoljašnjeg sveta i o našoj unutrašnjosti, niti bismo to znanje mogli da prenesemo drugim ljudima (Deretić I. 1999: 99–100).

Мркаљ је стварао на размеђи филозофске и емпиријске лингвистике. Прва, про­свјетитељска, полазила је од умних категорија и универзалних по­став­ки на којима је заснован језик, а друга се

НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ

153

темељила на језичким чи­ње­ни­ца­ма при­сутним у разним језицима чијом се упоредбом долази до општих од­ред­би и универзалних закона. Мркаљ је остао традиционалист, вјеран пр­вој, али је истовремено у неким моментима постао и савремен, будући да се наша данашња филозофска мисао вратила неким изворима нововјековне фи­лозофије субјективности и њеним линвистичким начелима. Његово Са­ло дебелога јера један је од првих огледа филозофског мишљења код Срба. 3. Мркаљ и српски књижевни језик Крајем 18. и почетком 19. вијека код Срба су коегзистирала два књи­жев­но­је­зичка типа – славеносрпски и вернакулар (народни идиом). Уз њих је у не­ким сферама био присутан и славјански (рускословенски), али већ током дру­ге деценије у издисају, да би се на крају повукао у цркву, у којој је и до да­нас остала његова руска редакција. Славеносрпски језик је био мјешовит је­зик, са славенизмима на свим нивоима језичке структуре, а вернакулар (на­родни идиом) углавном је сматран српским језиком са задржаним црк­ве­нославизмима и русизмима. Родоначелник таквог модела књижевног је­зи­ка био је Доситеј Обрадовић, који је у „Писму Харалапију“ (1783) изнио свој језички програм: српски писци требају писати српски, и то општим прос­тим дијалектом који могу разумјети сви слојеви српског друштва (Ивић 1990, Суботић 2008, Окука 2010a). Доситеј је углавном и писао так­вим језиком. У самој пракси, међутим, његов је језик обиловао мноштвом сла­­венизама, и лексичким и фонетским, зависно од тематике појединих дје­­ла. „Тамо гдје је говорио о конкретним појавама и догађајима из жи­во­та, гдје је при­повиједао о својим доживљајима на разним путовањима те у бас­нама, пи­сао је чишћим народним језиком, а тамо гдје је расправљао о апстрактним те­ма­ма, филозофским и етичким, обилато се користио старим из­грађеним срп­ским језиком“ (Окука 2010a: 12).

Многи српски писци, ње­го­ви савременици, угледали су се на Доситеја, али су ипак остајали у сфери ди­глосије у којој је реализација књижев­но­је­зич­ког идиома зависила од жан­ра, садржаја

154

Милош Окука

и намјене текста. На другој страни До­ситеју се суп­ро­став­ља­ла струја која је тежила очувању славјанског (рус­ко­словенског) језика, ко­ји је „дублином својом и изобилности раван гре­чес­ком и латинском“ (В. Љуш­тина) (уп. Албијанић 1979: 137), односно ко­ји је најраспрострањенији и најславнији језик, с ријечима „того дробне, тј. крат­ке, ситне, и от всакаго лег­ко произносиме, и јелико можно всакому есте­тическому вкусу при­јат­не“ (С. Стратимировић) (уп. Јовановић 2004: 39). На размеђу двају вијекова код Срба је сазријевала мисао о стан­ дар­ди­за­цији књижевног језика. Диглосија и мјешовит језик, који није посједовао уре­ђену норму, нису могли одговорити захтјеву времена које је наступало. Ве­лико шаренило славеносрпских текстова, насталих тако што су писци тра­гали за правим изразом и нормом бирајући одређене језичке карак­те­рис­тике из разних конкурентних идиома (Суботић 2008: 155) показали су се кочницом у стандардизацији тога језика и у његовој функцији ин­стру­мен­та цивилизације. У таквом контексту у српској књижевности јавио се Сава Мркаљ сво­јим Салом дебелога јера либо азбукопротрес (1810). То је, прије свега, ор­то­графска расправа. Но да би се могло расправљати о неком писму, о гра­фе­мама, најприје се мора јасно одредити о каквом се језику ради, односно о говору тога језика као језичкој активности у којој се употребљава систем је­зичких знакова. То је за Мркаља српски народни језик. Он би, тај језички тип, по његовом схватању морао постати и јединим књижевним језиком код Срба. Тако Мркаљ устаје, на једној страни, против диглосије, а на дру­гој страни против језичких схватања класициста, који су заговарали на­по­ред­ну употребу славјанског и народног језика. Мркаљ своја схватања не из­ носи директно, јер она у вријеме тадашње црквене теократије нису била, у најмању руку, пожељна. Он у Салу говори у алузијама, полемише са пред­ставницима диглосије. Полазећи од начела да „найветьа возможна ра­зу­мителност перви конац и начело у єдном єзику єст“, Мркаљ ка­же:

НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ

155

„Онай, кои н. п. за народ Сербски Латински, или, што почти све едно ест, тако зовомо Славѧнски говори или пише; очигледно перво езика на­ че­ло гази; он мисли свое тако не сообштава, како надлежи; ер или не, или чис­то мало ра­зу­мѣ­ва­се“ (Мркаљ 2010: 2).

Полемички тон се овдје види, прије свега, у томе што он алудира „на изјед­на­чавање латинског са славјанским језиком. То су дои­ста чинили српски кла­сицисти сматрајући уз латински и славјански ин­тер­ националним је­зи­ком класициста свих словенских књижевности.“ Од­ба­цујући славјански је­зик Мркаљ одбацује и класицистичку поетику „са ње­на три стила – ви­со­ким, средњим и ниским, којима опет код српских кла­­сициста /.../ одго­ва­ра­ју две изражајне варијанте: славјански и народни је­­зик“ (Павић 1984: 554). Али, с друге стране, у свом Салу он строго разграничава, и термински и појмовно, два типа српског књижевног језика, славјански (црквени, рус­ко­словенски) и српски народни језик, који различито именује: наш језик, на­­родњи језик, српска уста (уста којима се изговарју српске ријечи), наш из­­говор (говорни језик), прост језик и језик српски.3 За први језик је од­ре­дио стару црквену (словенску) азбуку, коју је дјелимично упростио, а за дру­­ги – народни језик – радикално је реформисао словенско (рус­ко­сло­вен­ско) писмо према фонолошком систему српског говорног језика. Устајући против славјанског језика Мркаљ тражи да се Срби окрену сво­­ме матерњем, „простонародњем језику.“ С тим у вези, он јасно раз­ли­ку­је писани од говорног језика, на једној, те темељне функције књижевног је­зи­ка у једном друштву, на другој страни. За Мркаља српски књижевни је­зик није онај језик којим говоре „Сельани Сербльи“, него они „мало Улю­д­н­иI“. То значи да књижевни језик 3 Уп. Младеновић (1991: 328). У свом чланку „Палинодиа либо обрана дебелога ъ“ (1817: 328) Мркаљ на једном мјесту каже: „Самые пако насъ што се тиче, то мы у простонароднѣм језику нашемъ, коимъ починyемо писати, їоште већма дебело ъ требуемо него у црковномъ.“ Како каже Младеновић (1991: 374), „овај термин: простонародњи / простонародни језик тицао се, наравно, српског народног језика, и то не само тада, у другој деценији XIX века, већ и раније. Довољно је, свакако, подсетити се само на то да је, поред других писаца, и сам Д. Обрадовић слично називао српски народни језик (простосрпски, наш прости српски језик, наш прости језик и др.).“

156

Милош Окука

треба бити израз грађанског слоја друш­тва, социолект, а не прави органски идиом, дијалект. Дијалекатска ба­за је само темељ неком књижевном језику, а сâм књижевни језик мора има­ти одређене граматичке и правописне норме и наддијалекатску надградњу. Због тога Мркаљ на крају свога Сала тражи да српски књижевни језик тре­ба добити „Iедан пут /.../ сваку Iединовидност (uniformitas) како у перу, та­ко и изговору.“ А за то су потребни граматика „простонародњег језика“, ор­­то­гра­фија и ортоепија или правопис и правоговор. За прво је Мркаљ, без по­­себ­ног објашњења у Салу (1810), и то показујући како је његова ре­фор­ми­­са­на азбука у пракси примјенљива, инаугурисао граматички систем го­во­ра источ­нохерцеговачко-крајишког дијалекта, а за друго темељно на­че­ло, ко­је­га се, како каже, „от данас све наше правописанIе“ треба држати: Пи­ши ка­ко што говориш. То су, у оно доба, биле револуционарне идеје. Много тога је код Мрка­ља, међутим, остало на теоријском нивоу. И недоречено, неразрађено и не­до­­вољно поткријепљено. У самој пракси он се није увијек држао про­кла­мо­­ваних принципа. Или их се није ни могао држати, прво због осуде друшт­­ва, прогона и зле животне судбине, и, друго, због врло јаког књи­жев­ног (црквеног и славеносрпског) насљеђа. Писао је и даље старом (црк­ве­ном) графијом и старим морфонолошким правописом, старом (барокном, сла­­веносрпском) реченицом и старим редом ријечи. Наравно, са многим црк­­венославенизмима и интернационализмима. И није се увијек држао ни сво­јега ијекавског, источнохерцеговачко-крајишког, изговора, који је у Са­лу инаугурисао: Неке пјесме је испјевао и на екавском или, како сам каже, на сремачком дијалекту. Оно што је најважније, његов граматички систем је био и остао народни, новоштокавски (источнохерцеговачки). И то и у оним дјелима која више можемо сврстати у славеносрпски корпус, као и у они­­ма која иду у корпус српског народног језика. Ово посљедње су његове пјес­­ме и, углавном, теоријски списи настали послије 1817. године.4 Уз то, Мр­каљ је писао и на рускословенском 4 Мркаљ је, у ствари, тежио да пише српским народним језиком и фонетском (орто)графијом, али у томе није успијевао, можда и зато што му „прелюта желѣна судбина и страшно гонениiе, силно гонениiе, кое бы найтврђе градове и читаве земѣ освоити могло, не допустише“ да напредује, „па онда ни радити знаменито людски, чимъ эдинымъ списатель вая да э задоволянъ“. У једној биљешци

НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ

157

језику, и у поезији („Ода Кирилу Пак­рачкоме ...“) и у комуникацији са црквом. То значи, и он је остао у ди­­глосијском канону који је тада владао у српској писмености. Али на свој, особен, начин. Искораке које је направио, а посебно својим теориј­ским схватањима о српском језику, ортографији, поетици и животној фи­ло­зофији, оставили су дубоке трагове у српској филологији. 4. Мркаљ и српска ћирилица (Реформатор црквеног писма) Уз диглосију, језички плурализам, код Срба крајем 18. и почетком 19. вије­ка владала је и диграфија, на специфичан начин културно детерминисана: рус­кословенски текстови су штампани славенском (црквеном), а сла­ве­но­срп­ски текстови рускословенском и руском грађанском ћирилицом. Ова по­сљедња, тзв. гражданица, импортирана је из Русије, након што је тамо за вријеме реформи Петра Великог уведена у јавну употребу 1710. године. Она је настала по узору на западноевропске графичке стилизације тако што је у стандард минускула уведено доста словних знакова једнаких по обли­ку сродним или несродним латиничким словима (нпр. а, е, о, у, р, с, х и др.). Срби су, тако, уз рускословенску ћирилицу – која је својим обиљем сло­ва оптеретила азбуку излишностима – добили не само нова слова из гра­ђанске ћирилице (я и й) него и нове облике слова д, ж, з, ц, џ, щ и Ѣ. И јед­на и друга ћирилица биле су неподешене за изговор српског језика, па је нпр. ова друга имала и слова щ, y, э или є, ю, я, і, ы, ν, θ, за­тим „танко јер“ (ь) (које је служило за умекшавање претходног консонанта) и „дебело јер“ (ъ) (нијеми глас, тј. слово без гласовне вриједности). Насупрот томе, „спе­ци­­фичност гласовног система српскохрватског језика захтевала је слова за гла­сове љ, њ, ћ, ђ и џ, којих у руској азбуци није било“ (Ивић 1984: 509). „Господину Вуку“ у бечкој душевној болници 1833. године, у вријеме кад због болести није више могао говорити, он је нотирао: „Премда са страомъ, алъ опетъ говоріо бы, да говорити могу, млого, млого съ вама о Србскомъ езыку; єрбо є увѣкъ желя моя была научити управъ Србски и мыслити и говорити и писати, како но што вы у вашима кньигама знате. Яо! заборавIо самь ону нашу скупну Орθографиію“ (уп. код Недића 1954: 304–305).

158

Милош Окука

Срби су, значи, за свој језик употребљавали писма других („туђих“) је­зи­ка. Постојеће ћириличке графије биле су у нескладу са српским језиком, чи­ји се гласовни систем мијењао, развијао, а ћирилица је током вијекова да­леко заоста(ја)ла за тим развојем, за језиком. Због тога је код Срба расло незадовољство диграфијом у српској пис­ме­ности, посебно у доба просвјетитељства, које је тражило рационално-ло­гич­ка рјешења за многе алфабете свијета. Све више је сазријевало сазнање да се „туђом“ графијом и на „туђем“ језику не може размахати властита књи­жевност и (у)хватати корак с просвијећеношћу и новим кретањима у друшт­ву и култури. Поједини српски аутори су крајем 18. и почетком 19. вије­ка покушали да пронађу одговарајућа графијска решења за означавање срп­ских фонема (прије свега за ћ, ђ, љ и њ), а неки од њих су и испу­ штали по­једина су­вишна слова (уп. Младеновић 1976: 161–198). И на томе се оста­­(ја)ло. А тиме су код Срба, наравно, и даље оста(ја)ле велике невоље са ћириличким писмом. Јер све те иницијативе од­носиле су се на графијске по­јед­иности славеносрпског и (само дијелом) српског народног (го­ворног) је­зи­ка, али не на графијски систем српског народног језика у цјелини. Тек је Са­ва Мркаљ својим Салом дебелога јера либо азбукопротрес (1810) до­сљед­­но конципирао приједлог за потпуну рационализацију српске ћи­ри­ли­це. За разлику од својих претходника, Мркаљ је том питању, дакле, посветио једно засебно дјело, кохерентну и добро осмишљену научну ра­спра­ву, те ствар по­ставио темељито, протресајући ћириличку азбуку као графијски сис­тем у зависности од фонолош­ког система српског народног језика. Он је узео у разматрање црквену (славјанску, углавном рускословенску) азбуку, а не гра­ђанску, но резултати до којих је дошао односе се практично на обје и они до­казују да ни једна ни друга не могу бити азбуке српског књижевног језика на народној основи него да тај језик мора имати своју, властиту азбуку по којој ће се он препозна(ва)ти међу другим језицима свијета (Окука 2010a: 72).

Тако његова азбучна реформа доиста представља „револуционаран чин: до ње­га нико није тако радикално и успешно реформисао српску ћирилицу“ (Мла­деновић 2008: 254).

НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ

159

У чему је срж Мркаљеве реформе? Излазак из замршене графијске ситуације код Срба Мркаљ је видио у ре­фoрми постојеће ћирилице на основу принципа „највеће воз­можне ра­зу­ми­телности“ у језику и начела „пи­ши како што говориш“ (што значи да за сва­ку фо­нему одговара само један знак, једно слово). Он је пошао од „глас­чи­ћа“ (фонеме) ка слову (графе­ми), тј. од изговоренога ка написаном, од ре­а­лних фонолошких јединица српског народног језика ка уобичајеним, доб­ро знаним словним знацима српске (словенске) писмености. Пошао је дак­ле од говора ка језику, јер је говор језичка актив­ност у којој се упо­треб­ља­ва систем језичких зна­кова, а писмо систем знакова за графијско пред­став­љање говора. Тако је Мркаљ практично дошао до закључка да је гра­фе­­ма најмања, несегментабилна дистинктивна гра­фичка јединица језика, чи­ја се употреба регулише ортографијом. Скуп графема једног језика чини ње­гов графијски систем. Мркаљ је установио тај систем, први га де­фи­ни­сао и „први је успоставио једнозначно пресликавање фонемског у графем­ски скуп“ (Ђукановић 1996: 55). У вези с тим Мркаљ је прво извршио класификацију славенских (црк­ве­них) знакова (слова), а онда прешао на одређивање односа фонема срп­ског народног језика и писаних знакова који их требају пратити. Његова кла­сификација ћириличких знакова изгледа овако: 1. јединозвучни („просто писме либо знак, кой само едну просту частицу рѣ­чи пред очи поставлA“, тј. кад један знак, једно слово озна­чава само јед­ну фонему): f , d ul t ö q p b ï r k v z j g h

c n ¨ ú a ü w x i s ê ∑ √,

2. многозвучни („онай знак, кой две, три или ви­ше частица рѣчни скупа со­дер­жи“, тј. кад један знак има вриједност двију фонема): t † o ä ê . å æ ≈ ®; 3. звукопремјенљиви (слово које „сад едну, сад другу частицу рѣчи озна­чуе; било то како­вим нибуд начином“, тј. кад један знак, једно слово мо­же имати различите вриједности): l ê t b ï √ k z n; 4. замјенљиви („замѣнльиво писме обаче ест, кад оно само у азбуки нïе, кое то исто представлåти обичава“, тј. кад се једна фонема

160

Милош Окука

или сек­вен­ца обиљежава на различите начине): ê t ä q ™ j † ¨ ú b ï s √ æ å; 5. сложени („сложеним писменом наричем оно, кое [се], премда само едан озна­чава гласчить, из више други состои знакова“, тј. кад је једна фо­не­ма обиљежена са више знакова, слова): lm km zm nm ä (и све комбинације са дебе­лим ъ). Мркаљ затим долази до закључка да „единозвучна писмена сама су, коå у азбуки бити мораю.“ Од замјенљивих једино је један знак (ь) по­тре­бан, и то дотле док се не нађе неко рјешење које је при­ кладно темељном фо­нолошком принципу. Друга слова, „било и, колико им драго, сва су из­лиш­­на“. Јер слово, „знак будутьи произвольно изабра­ни, мора у сваком по­гледу наручно свой мотьи озна­ чивати звучить“ (Мркаљ 2010: 5) па му не тре­­ба „какове замäне“. Многозвучна слова су такође „савише, ако из пис­ма за­­гонетке, за кое све сократке держати можно, чинити не тьемо“. Зву­ко­прем­јенљива и сложена слова „показую или недостатак и несовершенство азбу­ке; или немаренä и дреманä, или предисуд и заблуду Писменника на­ро­ да; или све то скупа“ (нав. д.: 6). Након што је припремио терен за главни свој циљ – реформу српске гра­фије – Мркаљ је установио да „у азбуки нашой свакоåка возможна пи­сме­на“ постоје, да она само „по нужди у себи содержава“ звукопре­мјен­љи­ва и замјенљива слова, а да су многозвучна и сложена слова – којих „у нас бо та­кови писмена више заисто єст, него и у єдног иноIезичног народа“ – пот­пуно излишна. Затим он прелази на конкретну реформу славенске, црк­ве­не азбуке у скаду са фонолошким системом српског народног језика. Та­ко је Мркаљ, на основу своје фонолошке теорије, дошао до сигурних, пот­пу­но неспорних 25 слова у азбуци српског језика. Сâм језик, по његовом схва­тању, има 29 фонема („гласчића“). Остало је, онда, још најмање 19 слова (или словних варијанти) та­даш­ње ћириличке азбуке! Шта, онда, с њима треба урадити? И како упот­пу­ни­ти српски графијски си­стем за преостале 4 фонеме (ћ, ђ, љ и њ)? Прво, и нај­важније, треба се ријешити вели­ког баласта, искључити сва сувишна ћи­ри­личка слова. А то су: † o ä t . å æ

НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ

161

≈ π ® √ ∑ s q Á ∑ ï й ъ. Друго, за нуж­ду (као прелазно рјешење) треба задржати танко јер /ь/ за означавање па­ла­талних гласова, али само дотле док се „под каковим нибуд обликом“ не из­ре­жу нови знаци, „пак танко­ме єру онда казати пут за дебелим.“ Тако би српска азбука „управ у оно совершенство дошла, кое азбука єднога єзика при­надлежи“ (Мркаљ 2010: 13). Тако је Мркаљ дошао до нове ћириличке азбуке од 26 слова за српски књи­жевни језик: f , d ul t ö p b ï r k v z j g h c n ú a ü w x i m. Пошто је танко јер [ь] задржао у четирима диграмима (ть, дь, нь, ль), та је азбука покривала 29 фонема српског језика.5 Мркаљ је, дакле, радикално реформисао ћирилицу тако што је (уп. Мла­деновић, у: Мркаљ 2010: VI–VII; Окука 2010a: 83–84): 1. увео принцип биунивоцитета на линији графема-фонема; 2. искључио сувишна слова (и словне варијанте) из тадашње азбуке (и црк­ве­не и грађанске) која нису имала одговарајућу фонему у српском је­зи­ку (укупно 19); 3. за фонеме ћ, ђ, љ и њ дао је приједлог да се они означавају ком­би­на­ција­ма слова т, д, л и н са меким полугласом ь у свим позицијама ријечи, ко­га je само због тога задржаваo у азбуци; 4. за фонему ј увео је само један ћирилички знак I, тзв. десетеричко и, ис­то у свим позицијама ријечи; 5 O фонеми (и слову) џ Мркаљ ништа не говори у свом Салу. Тешко је вјеровати да он није знао да у српском језику не постоји и ова фонема. То поготову због тога што је узео слово ф „за стране ријечи“ и слово х, за које не знају „Сељани Сербљи“, али које изговарају „мало Уљуднији“. Ивићево мишљење (1984) да се Мркаљу можда „учинило да се он[о] [тј слово џ) може згодно обележити словном комбинацијом, нпр. са дж, како то чине Руси у именима страног порекла“ остаје само претпоставком јер за то нема потврда у Салу. Осим тога, Мркаљ је а) уређивао графију за српски језик на народној основи и није га занимало стање у другим словенским језицима, и б) сасвим јасно је назначио који су преостали диграми у српском језику које треба свести на монограме (а они увијек садржавају компоненту са танким ь тако да за њега другачији словни спојеви нису долазили у обзир) (уп. Окука 2010: 81). У свом Салу Мркаљ доиста није употребљавао ријечи с овим гласом. Али у „Палинодији“ (1917) налазимо примјер Мачжари, што је ипак доказ да је он знао за фонему џ.

162

Милош Окука

5. за слово e означио је само једну функцију, во­кал е, а не и секвенцу је; 6. створио је једноставну азбуку у оквиру позна­тог словног фонда тако да та­дашње штампарије нису морале резати посебна слова (знакове) за по­је­дине фонеме српског језика, „што је ову ћирилицу чинило лако при­мен­љивом“ (Чигоја 2009: 112); 7. први је практично примијенио ново писмо у посљедњим страницама сво­је књиге, „показујући читаоцима како изгледа реформисана ћи­ри­ли­ца у пракси“ (Брборић 1987: 73). То су биле велике новине у оно доба. Мркаљ је извео „праву азбучну ре­волуцију“ (Младеновић 2008: 257). Он је први реформатором српске ћи­ри­лице у правом значењу те ријечи. Његова азбука је, са каснијим Вуковим до­радама, постала писмо којим се Срби и данас служе. Због задржавања диграма Мркаљева ре­форма српске ћирилице остала је „не­совершена“. Но он изричито каже да би ту „несовршеност“ требало от­клонити тако што би се диграми свели на монограме, и то преузимањем сло­ва ћ за ть, на једној страни, а на другој страни изрезивањем нових сло­ва за словне комбинације дь, ль, нь. Кад се то ура­ди, онда танкоме јеру (ь) тре­ба „казати пут за дебелим“. На тај начин би српска графија била осло­бо­ђена свих сувишних слова. Тим путем су кренули нови реформатори. Вук Караџић је у својој Пис­ме­ници сербскога језика (1814) преузео Мркаљеву азбуку и његове диграме свео на по један знак према Мркаљевим сугестијама: умјесто ть увео је ћ, а три друга диграма једноставно „слио“ у монограме (умјесто ль > љ, умјес­то нь > њ, те умјесто дь > ДЬ . Тако је његова азбука била, у ствари, Мр­каљева азбука усавршена уклањањем постојећих диграма. У Српском рјеч­нику (1818) Вук је коначно довршио оно што је Мркаљ 1810. године за­по­чео: максимално је усавршио српску ћирилицу по принципу један глас (јед­на фонема) – један знак. Поред ранијих знакова љ, њ, ћ, увео је сада још три нова: ђ, џ и ј. Тако се изглед Вуко­ве ћирилице разликовао од Мркаљеве у шест случајева, у словима љ, њ, ћ, ђ, џ и ј.

НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ

163

И та ћирилица је „постала јед­на од најсавршенијих у свету по са­ гласности између гласовног и гра­фиј­ског инвен­тара“ те удружена с вуковским правописом „уве­лико допринела де­мократизацији српске културе“ (Ивић 1984: 511). Та Мркаљева/Вукова ћи­рилица постала је српском ћирилицом и дијелом српског идентитета. 5. Мркаљ као фонолог6 У вријеме кад се код Срба још није знало који је тип језика најприкладнији да постане књижевним тешко је било очекивати нека значајнија остварења у његовом научном проучавању. Па тако ни у фонологији и фонетици срп­ског језика. Историја науке неке средине је „пре свега одсјај историје те сре­дине“ (Ивић 1998б: 512). А околности у којима су Срби живјели по­чет­ком 19. вијека биле су доста неповољне. Раздијељеност српског народног кор­пуса унутар трију царевина довела је до крупних разлика у њихoвом исто­ријском сазријевању и културном просвјећивању. Ипак нешто више сре­ће имали су Срби у оквиру Хабсбуршке монархије од својих су­на­род­ ни­ка под Османлијама. Крајем 18. и почетком 19. вијека код њих је про­свје­титељска фаза оставила крупне плодове. Тако су и научне идеје уно­ше­не са стране. А осамнаести вијек у Европи је био вијек успона науке. Тада су рођене многе науке, па и граматика и фонетика. Истовремено су про­дуб­љивани и теоријски погледи о језику. Посебан филолошки процват од­ви­јао се на француском и њемачком говорном подручју. Он је онда пре­са­ђи­ван и на српско тло. Но не у виду неке буктиње ширих размјера него у по­јединим свјетиљкама које су се често гасиле одмах након упаљења. Тако је било и са пламеном који је упалио Сава Мркаљ. И то не само у ор­то­гра­фи­ји и у неким другим језичким дисциплинама него и у фонологији и фо­не­ти­ци. Он је, у ствари, први српски фонолог и фонетичар новога времена, а не, како је то у српској филологији стално понављано, Вук Караџић.7 6 Уп. Наш језик XLI/3–4, 2010, 75–83. 7 Уп. нпр. оцјену великог српског лингвисте Павла Ивића у раду „О стању фонетског и фонолошког испитивања српскохрватског језика“ из 1975. године: „Питање о почетку историје наших [језичких, М. О.] дисциплина у

164

Милош Окука

Или ши­ре, он је „први југословенски физиолог српског језика“, како му је то још 1910. године признао Ватрослав Јагић у својој Энциклопедіи славян­ской фи­лологіи. Јагић ту за Мркаља каже и то да је он могао „у том правцу учи­­ни­ти веће услуге српском језику“ да се „његовим пословима нису испри­­је­чи­ле несретне личне околности“.8 Нешто раније, у осврту на Скуп­ље­не гра­ма­тичке и полемичке списе Вука Стеф. Караџића (1895), Јагић је у Мрка­љу видио „дубокоумног језичког зналца“, особито за тадa ријетко код нас „ње­говану физиолошко-звучну компоненту“ језика.9 У чему су, онда, Мркаљеви доприноси фонологији и фонетици српског је­зика? Прво. Азбука коју је Мркаљ увео у свом дјелу Сало дебелога јера либо аз­букопротрес (1810) резултат је интуитивне и дубоко промишљене ана­ли­зе српског фонолошког система. Он је први установио тај систем кон­фрон­ти­рајући га са фонолошким системом српскословенског језика. За њега срп­ски (књижевни) језик има 29 „прости[х] звучића, гласчића“ [у да­наш­њем поимању, фонема, М. О.] кoји „своје знакове имаду“, за разлику од срп­скословенског који има 42. Тај систем чини 28 домаћих фонема и једна стра­на, добијена позајмњеницама (фонема [ф]). Oн се од данашњег фо­но­лош­ког система српског књижевног језика разликује само у једној је­ди­ни­ ци, фонеми [џ], коју је Мркаљ у Салу највјероватније превидио навести, јер ју је у властитом тексту употребљавао (Moguš/Vončina 1983: 20–21, Ђу­ка­но­вић 1996: 55, Окука 2010a: 82). Тај Мркаљев „превид“ отклониће његов су­борац и пријатељ Лука Георгијевић српскохрватској средини води нас имену човека за којега се везује толико почетака у историји српске културе – великог фонолога Вука Караџића“ (Ивић 1998б: 513). 8 У оригиналу (Jagić 1910: 365): „первымъ юго-славянскимъ физіологомъ по звукамъ сербскаго яыка“; „если бы не помѣшали его занятіямъ очень несчастныя личныя обстоятельства, онъ могъ бы оказать большія услуги сербскому языку въ этомъ направленіи.“ 9 У оригиналу (Jagić 1895: 309): „Ich muss gestehen, erst jetzt eingesehen zu haben, dass wir an Merkailj einen sehr tiefsinnigen Sprachkenner, namentlich nach der damals noch weniger als jetzt gepflegten lautphysiologischen Seite, besassen, dessen unglücklichen Lebenslauf man jetzt aufs tiefste bedauern muss.“

НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ

165

Милованов исте године (1810) у дје­лу Опит настављења к србској сличноречности и слогомјерју или про­со­ди­ји, у којем стоји да српски језик има „равно 30 писмена“ [фонема, M. O.], што свеукупно чини једно „прекрасно и знаменито число [број, М. О.]“ (2010: 40). И док Мркаљ слово [ф] уводи за ознаку истоимене фонеме [ф] у страним ријечима, Милованов каже да су ту фонему „Србљи Грађани већ /.../ присвојили у свој језик“, тј. да је она пуноправни члан српског фо­но­ лош­ког система књижевног језика. Ову цивилизацијску компоненту, која је јед­на од битних одлика књижевног (стандардног) језика, Мркаљ је при­ми­је­нио на фонему [х] устврдивши како ју је у српски фонолошки систем увео управо зато што је увијек изговарају „мало уљуднији“ Срби, док за њу „се­љани Срби не знају“ (Oкука 2010: 135). Према томе, фонолошки систем срп­ског књижевног језика који и данас постоји установљен је давне 1810. го­дине. И то је дјело Саве Мркаља (и Луке Милованова), а не Вука Ка­ра­џи­ћа. Вук је преузео тај систем, али док га је у цијелости прихватио требало му је више од двије деценије.10 Друго. Мркаљ је први у српској филологији класификовао гласове српског језика и добрим дијелом одредио им физиолошко-фонетску при­ро­ду. Та се класификација темељи на класичној граматици и на учењу ро­ма­нис­та и германиста (посебно Ламберта, Аделунга и Мајнера). Основна су два скупа које је издвојио: вокали, које је у Салу дебелога јера (1810) на­звао „гласопомоћна либо самогласна писмена“, а у „Палинодији“ (1817) са­мо­гласницима или самогласнима, и консонанти, које је у Салу назвао „пра­звучна либо соглас10 Вук је у Српској граматици (Српски рјечник, 1818) за српски народни језик установио 28 слова (дакле, и фонема), али је други списак слова у истом дјелу (стр. LXIX) обогатио са још три знака: ъ, ф и х. Знак ъ служио му је (прихватајући тако Мркаљево рјешење из 1817) као „сигнал самогласничке службе гласа р у оним малобројним случајевима где се самогласничко р могло читати као обично, сугласничко р (гръоце, заръзати, а не гро-це, зар-за-ти“) (Ивић, у: Караџић 1966: 66). И он га је, мада нередовно, писао све до другог издања Рјечника (1852). Слова ф и х Вук је употребљавао у писању страних ријечи. Тек је 1836, у издању Народних српских пословица, х прихватио и у српским ријечима (хаљина, одох и сл.), а „не као дотад само у туђицама (архимандрит, Хамбург и сл.)“ (Ивић 1998а: 203). То значи да је он у томе био недосљеднији (и конзервативнији) од Мркаља, а поготово од Милаванова, који једноставно каже да су и х и ф фонеме српског језика.

166

Милош Окука

на писмена“, а у „Палинодији“ согласницима односно со­гласнима. Стварање различитих артикулисаних гласова, каже Мркаљ, про­ из­вод је протока ваздушне струје кроз људске говорне органе, и то тако што се „пара“ отиска из „бäле жигерице“ [плућа, М. О.] у усни резонатор, гдје наилази на разне говорне органе и онда се она – „непосредственно, или одъ коєга дїела ууста, или од становитога положеня, што єдан дїо уус­та прама другомъ добыя“ – „крозъ одтворена уста“ истискује напоље. Тако човјек, за разлику од „безсловесне животынä“, свој глас „различно уна­чи­ни­ти може, коє различно уначиненä и премäняванä сочленнену бесäду чо­ве­чїю чини.“11 У сваком „сочленномъ гласу“, закључује Мркаљ, налазе се „дво­струка уначиненя: 1.) такова, коя одъ оны дїела ууста зависе, одъ кои па­ра одтискуесе 2.) такова, коя прїимаю бытїе свое одъ различны отвораня уус­та, крозъ коя пара истискуесе.“ Творба самогласника зависи, дакле, од „различнога одтвора ууста“. У јед­ној ријечи постоји толико „самогласные (или двоегласные), колико уу­сто­одтвоора къ нѣзиномъ изговору изыискуесе; у цäломъ єзыку пако то­ли­ко їй є, колико различные одтвора уста од найвећега до найманäга све нä­го­ве требаю рäчи“. Број самогласника у зависности је од језика и дија­лек­та, тј. „нарäчїя єдногъ истога єзыка“, јер су они аутономни идиоми. Уко­ли­ко се они збрајају, њихов се број повећава зато што се у појединим дија­лек­тима неког језика појављују различити вокалски варијетети. Тако Мр­каљ каже да је познати фонетичар Ламберт „само у Нäмачкомъ и Фран­цуз­ скомъ єзыку 17 [самогласника, М. О.] нашао, кое число изъ много нарäчїя ис­ты єзыка іоште бы умножитисе могло“. Нијемци у свом 11 Ово нешто комликовано и мутно, па и не баш коректно, одређење настанка гласа Мркаљ је покушао „појаснити“ у „Писму противу Обране“ одговарајући на неке примједбе рецензента његове „Палинодије“ [Вука Караџића] у Новинама србским (1817: 383): „Одма съ почетка [у Палинодији, М. О.] читати є ово: али съ томъ великомъ разликомъ, да безсловесно животно пару само одъ бѣле жигерице, и къ томȢ одъ ни еднога дїела ууста не може да отисне, умѣсто што бы можебыти вальало рећи: али съ томъ великомъ разликомъ, да безсловесно животно пару само одъ бѣле жигерице истискуе, и къ тому є одъ ни еднога дїела ууста не може да одтисне.“ Ни овим, наравно, Мркаљ није постигао оно што је ту тежио, тј. да „ясностъ, найсȢщественїя красота и найнужднїе свойство слога писменога [књижевног језика, М. О.], естъ скоро найвећма испредъ очїю метнута“.

НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ

167

књижевном је­зи­ку „означую 8 различны устоодтвоора своіи, крозъ 9 слäдуюћи видны знаа­ка либо писмена: a, ä, e, i, o, ö, u ü, y.“ А Срби и Хрвати? „Мы у данашнäмъ Срб­скомъ єзыку нашемъ – кaжe даље Mркаљ – имамо само 5 ясно раз­лич­ны одтвора уста, кои єсу: a, e, i, o, u. У родьаака наши Орвата ако [око, М.О.] Загреба єстъ їі 7, то єстъ, оные 5, кое имамо мы, и їоштъ єданъ од­тво­ръ ууста измедьу а и о, како што имаду Мачжари, други пакъ измедьу а и е, Нäмачкому ä раванъ. У црковномъ єзыку нашемъ єстъ 6 самогласные, за­што ы тако валя изговарати, како Нäмцы свое ü произносе. За ньи 6 има­мо мы 11, Орвати за свои 7 устоодтвоора само 6 видны знаменя; дакле мы ви­ше, него требуемо, они манä.“

Цијело ово разматрање Мркаљ је посветио гласовима с „разумльивымъ од­творима ууста“, тј. стандардним вокалским фонемама српског језика у са­временом поимању. Но он луцидно закључује да се у језику не појављују са­мо ти, стандардни самогласници [„отвори уста“], него да има и „раз­лич­ные неразумльивые, већіе и маньїе, устоодтвоора либо самогласнїйка.“ За пот­пору тога наводи случајеве када имамо и сугласнички и самогласнички ка­рактер, као у изговору „рäчица“ наших „въ, къ и съ“. Притом је овај по­сљед­њи, самогласнички дио неразумљив „єрбо є одтворъ [уста] маленъ“. Кад рјечице въ, къ и съ не би имале самогласнички елемент, онда не би „ни рy­ чице, ни гласчићи, биле, нити бы могле произноситисе“. То је зато што „ако ћешъ найманьи гласакъ постати, валя [ваздушну] пару одтиснути (со­глас­но), алъ ако ћешъ пару истиснути, морашъ уста одтворити (са­мо­глас­но)“. Овдје је Мркаљ интуитивно уочио случајеве самосталног изговора по­јединачних сугласника, добро примјећујући фонетске процесе. Ту „да­наш­њи фонетичари виде присуство полугласног елемента (шва): вə, кə, сə и сл.“ (Младеновић 2008: 265). Но аргументација му је компликована тако да се замагљују фонетски процеси. Осим тога, у навођењу фонетских по­зи­ци­ја (и примјера) Мркаљ је помијешао два језика, рускословенски и срп­ски. Српски, наиме, не зна за „рјечицу“ [въ]. И даље, цијела Мркаљева ар­гу­ ментација служила је расвјетљавању једног ортографског проблема:

168

Милош Окука

за­хтје­ву да у одређеним ријечима и говорном низу у српском „про­ сто­на­род­нѣ­мъ єзыку“ треба писати дебело јер [ъ]. А то није само у случајевима као што су поменути приједлози. Мркаљ при­суство самогласничког елемента види и у изговору сугласника „бъ, гъ, дъ, жъ“ и других који долазе на крају ријечи. Аргументација му је за ту тврд­њу смушена и погрешна. Ево како то он „доказује“: Сугласничко „пис­ме ж, їоште не означава гласакъ жъ, какогодъ ни жа. Да будне гласакъ жъ, тако треба къ ж дометнути самогласно, како и да постане гласакъ жа, то єстъ, треба оба пута уста одтворити, да пара истиснесе; нити медьу жа, же, жи, жо, жу, жъ, друга какова разлика налазисе, осимъ различни од­тво­ръ ууста, то єстъ, за сваки тай гласакъ морамъ уста одтворити, од­тис­ну­ту пару да истиснемъ, али за гласакъ жа найвећма, за друге послä нäга ма­нь­ма и маньма, за гласакъ жъ найманьма. У овымъ рäчима: благъ, снäгъ, жи­въ, постъ, шумъ, по два самогласника, єданъ разумльивъ, други не­ра­зум­льивъ, налазесе; зашто кадъ ньи произносимо, пара двапутъ крозъ отво­ре­на уста истискуесе“.

А онда слиједи реторично питање: „Да што, велишъ ли, знаменуе писме ж, ако не гласакъ жъ?“ И аподиктичан, нелогичан, те контрадикторан и погрешан одговор: „Писме ж саамо не означава ни­ка­ко­въ цыо гласакъ, нити може произнестисе, докле самогласно не пр­и­мет­не­шъ му. Приправи себе къ преизношеню гласка жъ, али уста не одтворай. Та медьу єзыкомъ [језиком, М. О.] и зубима стäс­нäна пара быти ће топервъ од­тиснута (ж) и крозъ одтворена уста (ъ) истиснута гласак жъ“.

Овдје је Мр­каљ, поред осталог, потро своје темељно полазиште изнесено у Салу де­бе­лога јера (1810) о односу графеме и фонеме: „да за єзик єдан то­ли­ко пис­ме­на треба, колико звучитьа прости све рѣчи ньегове имаду“ (Мр­каљ 2010: 3). Тако се и Вук у свом Одговору на „Палинодију“ (1968: 135) с пра­вом око­мио на Мркаљево науковање о „двојесложној ријечи“ типа ножъ, тј. на схва­­тање да у српском народном језику не постоји „ни едне едно­сложне ре­­чи, коя бы се окончавала на согласно слово.“ Он га је под­сјетио на то да су

НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ

169

већ стари Римљани, као и „остали народи, кои пишу ньио­вымъ сло­ вы­ма“, изговарали и изговарају на крају ријечи „своя са­глас­на слова безъ ъ“. Овдје је очигледан Мркаљев пад као филолога, јер и у његово време, као и много векова пре ње­га, у нашем књижевном и црквеном, као и у нашем народном језику речи као што су благъ, живъ и др. имале су један а не два слога. У њима се крајњи су­глас­ници нису изговарали са полугласничким елементом уз себе (благə) већ без њега (благ). У томе је, и само у томе, у вези с ъ Мркаљ погрешио као фо­не­ти­чар и у томе му с правом можемо данас замерати! (Младеновић 2008: 266).

Но постоје још неке Мркаљеве заблуде, директно или индиректно у вези с [ъ]. Највећа је, дакако, та да је он настојао доказати да у српском народном је­зику „ъ самогласно єстъ“ и да српски језик не може без тога „одъ старине на­ше[г] роднно[г] ъ“ јер оно означава његове „нäме самогласнике“. Па он­да, у вези с тим, и схватање, изнесено у „Писму противу Обране“ (1817: 383) да су „согласна сȢщественни дїо рäчиї“, а „самогласна писмена єсу ви­дни знаци означаваюћи само ууста отворе, коима согласна произносесе“, схва­­ тање које је донекле у колизији са његовим фонолошким науковањем из­­несеним у Салу и „Палинодији“. И то је изнесено након што га је Вук, освр­ћући се на „Палинодију“, арогантно и иронично укорио: Заръ не зна Г. Меркайль да су їошт стари Римляни делили согласна слова на не­ма (stumme) и полугласна (halblautende)? И имали су право; зашто [јер, М. О.] f, l, m, n, r, s, t (и наше ц, ч, ш) могу се готово изговорити безъ икаквога са­­могласника (од овы 5, коя ми имамо, и коя су Римляни имали); а особито р, с, ц, ш; са гласомъ р могао бы човекъ поплашити читавъ чжелепъ волова или Чо­­поръ свиня (Караџић 1968: 137–138).

Сљедећа заблуда у коју је Мркаљ упао јесте његово фонетско одређење над­редног знака (spiritus lenis), који он назива звателцем. Тај знак се, наи­ме, ставља изнад вокала на почетку ријечи и представља, по Мркаљевом схва­­тању, сугласничко слово које има и сугласничку вриједност: Spiritus le­nis „нїе беспосленни батачићъ /.../ него є предъодно согласно писме озна­ча­­ваюће умäренни

170

Милош Окука

бäложигерични тисакъ паре“. Зато је оно неопходно у срп­­ском језику и правопису. И зато би га Мркаљ препоручио „свимъ пис­ме­нымъ народима къ савръшенству ньиовога писма“, и то „изь оны те­ме­ ля“ [разлога, М. О.] из којих је Мајнер у свом дјелу Philosophiesche Sprach­leh­re „звателца наше свимъ западньимъ народима препоручїо, явно же­ле­ћи, да бы єдиноплеменницы нäгови умäсто, на примäръ, Art, са звателцемъ Ârt, писали.“ Tреће. Посебна је Мркаљева заслуга у одређивању фонолошког статуса са­могласног [р]. Он је установио да „у простонароднäмъ єзыку нашемъ“ по­стоје изговорне позиције у којима је глас [р] „нијеми самогласник“ па за­то за његово обиљежавање „їоште већма дебело ъ требуемо, него у црков­номъ.“ Он каже: „Србльинъ не вели: на верху, него на връу; не верхови, не­го връови; не я самъ трео, него я самъ тръо; не попаде ме некова дерхадъ, не­го дръадъ; не прхати или перхати, него пръати; не съ верха, него съ въ­ра; не метале га себи подъ грхо­ца или герхоца, него гръоца; не врхомъ но­жа, него връом ножа“.

Кад је то тако, ко ће, онда, бити „кадаръ тако добро безъ дебелога ъ за­пи­са­ти“, пита се Маркаљ. И резолутно закључује: „Нит­ко“. Мркаљ је овдје добро примијетио да [р] има посебан фонолошки ста­тус након ишчезавања сугласника [х] и када се нађе уз вокал. Ту стоји, са да­­нашњег, становишта морфемска граница. Питање је, међутим, какав је био изговор [р] у то доба. Све говори у прилог схватању да се радило о сло­­говноме [р]. И Вук је то Мркаљу признао, али не у свим позицијама, утвр­дивши да су само „неколике речи (гръоце, върови, умръо, сатръо и т. д.) могле /.../ доказати да намъ треба ъ“, а њих у нашем језику има можда „10 речїй“. Код свих осталих требало би нам „какво слово, кое бы значило као латинско h“ па бисмо онда „могли писати врh, врhа, врhу, крhати и т. д.“ (Караџић 1968: 138–139). У „Писму противу Обране“ Мркаљ се поново вратио на своје ставове у овим фонетским (и графијским) позицијама и каже како би се морало „што­­годъ о тврдости єзыка споменути; єръ може тко рећи: да на връу, връо­ви, съ връа, и остала подобна тврда єсу, пакъ

НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ

171

да сбогъ тога написатисе има: на верху, верхови, съ верха.“ Та би замјерка, каже, била неоснована јер ту језичку „тврдостъ Србско не чувствуе уво“. Ту Мркаљ оштроумно за­кљу­чује да су изговорни процеси својствени свакоме језику понаособ јер је је­зик аутономан идиом и да „што є у коєму єзыку тврдо, не може изъ други єзы­ка разсудитисе. Цыо Срб­ски єзыкъ тврдъ є италїянскомъ уву, єрбо є бо­га­тъ у согласныма, коя ньему си­лу, крäпостъ и значäнä даю, што исто и ко­дъ свїю други крäпожилатны на­ро­да примäчавасе. Тврдостъ у Србскомъ дак­ле само одъ Србскога ува су­ди­ти­се може.“

Четврто. Мркаљ је дао и становит прилог учењу о слогу. Одређујући фи­зиолошко-фонетску страну гласова он увиђа да се они у ријечном низу удру­жују у већу језичку цјелину, у „сложен“ глас, који је називао слогом. Та­ко је слог за њега једна изговорна цјелина у којој је „найманье єданъ со­глас­никъ, и свагда само єданъ самогласникъ (или двоегласникъ)“. И бу­ду­ћи да су „и согласные, и самогласные гласови /.../ несавршени“, тек „кроз ньио­во садруженье пако доспäва гласъ къ савершенству“. На основу тога Мр­каљ онда закључује: a) да „согласно без самогласнога не може из­го­во­ри­ти се“, б) да „самогласном свагда согласно предодити мора“, в) да „са­мо­ глас­но без согласнога равно тако не може произвести се, какогод ни со­глас­но без самогласног“ и г) да „никада не може самогласно рäчъ по­чи­ня­ти.“ Мркаљ је доиста тачно примијетио да се слог јавља стварном је­ди­ни­цом говорнога тока и да је производом посебног напора истиснутога ваз­ду­ха из говорних органа, али је потпуно погријешио у одређивању његове стук­туре проглашавајући га сложеним гласом. Није увидио да слог може би­ти и ријеч или дио ријечи од једног самогласника самог или од једног са­мо­гласника и једног или више сугласника који се онда осјећају као из­го­вор­на цјелина. А тврдњом да ријеч „никада“ не може почињати са­мо­глас­ни­ком превидио је темељне принципе фонотактике српског језика. Бољу и пре­цизнију слику слога дао је Лука Милованов у својем 1810. написаном, али тек 1833. објављеном Опиту настављења к Србској сличноречно-

172

Милош Окука

сти и сло­гомерју и просодији. За њега „слог јест једнога или више писмéна јед­ним уста јазом изговорен глас. Једно дакле или више писмéна, једним от­во­ром уста изјаснено, чини један слог“. Он је састављен „из писмена јед­ног или из више писмена“. Слог је, даље, „трострук: дуги, кратки, и обшти.“ Дуги слог је онај који има дужи изговор од других слогова ријечи, од­нос­но онај на којему се „њешто мало више, него што на дугом задржава и про­дуљује глас“ (нпр. дáвати), кратки слог је онај „који сматрајући на дру­­ги слог краћим временом изрекне се“ (нпр. разполагати, гдје се сло­го­ви раз, по, га и ти „скорије изрекну“ него слог ла) и, на крају, општи слог је онај који се употребљава у неком поетском дјелу и кад се „сад на мјесто ду­­гог, сад на мјесто кратког поставити ... може“ (Милованов 2010: 17–18). И код Вука Караџића у његовој Писменици (1914) налазимо прецизније од­ре­­ђење слога него код Мркаља: „Једно самогласно писмо само, или са­став­ље­­но са једним, или више согласних писмена, зове се слог“ (Караџић 1968: 38). Али то је он преузео, као и цио одјељак о акценту, из Миловановљевог Опи­­та (Николић, у: Караџић 1968: 271). * Већи дио свога фонетско-фонолошког учења Мркаљ је изнио у „Па­ли­но­ди­ји ли­бо обрани дебелога ъ“ и у „Писму противу Обране“ (1917) и то с на­мје­ром да докаже потребу задржавања дебелога јера у одређеним по­зи­ција­ма у „про­стонародньем єзыку нашемъ, коимъ починäмо писати“. Садржај „Па­линодије“ и Писма био је подређен његовој жељи да ослободи „наше де­бело ъ од незаслуженогъ напастованьа и прогона“, што „сирота много пута /.../ тр­пи“. Тако је он поново изазвао јавност против себе. Овај пут књи­жевне и на­учне, а не црквене и официјелне, као у случају његове ћи­ри­лич­ке ре­фор­ме из 1810. године, због које је доживо осуду, прогоне и лични слом. Све се опет свело на феномен дебелога јера као симбола баласта у срп­ском књи­жевном језику. Тако српска културна и научна јавност уопште ни­је ни схва­тила о чему Мркаљ у „Палинодији“ говори него се ухватила са­мо тога не­сретног дебелог јера, али овај пут устајући

НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ

173

против великог ре­фор­матора што га по­ново уводи у српску писменост и, и насупрот ранијем ста­ву у Салу, оправ­дава његово присуство научним аргументима. И то у ври­јеме кад је ви­јек томе омраженом знаку био на заласку. Тако је Вук Кар­aџић, који је у Новинама срб­ ским и објавио „Палинодију“, оштро (у не­ким дијеловима и не­ко­ ректно) замјерио Маркаљу што је ударио „на трагъ од свога сала де­бе­ло­га ера“. Он је, каже, својевремено „найвећу буну по­ди­гао на дебело еръ (испорїо га, и сало му извадїо на полä“), а сад га брани. Ако пак није знао за­што је то раније урадио, то je „нѣгова штета и срамота“ (Ка­раџић 1968: 135–136). А Платон Атанацковић (1818) каже да је Мр­ка­љев Аз­бу­ко­про­трес учинио триста чуда, али то нису никаква чуда наспрам ово­га чуда да Мр­каљ својом „Палинодијом“ „дебеломе јеру, које је изудио [„из­резао“] био, са­ло у трбу[х] меће“ и „нови живот даје“. Он, за кога је де­бе­ло јер „умрло“, ка­же да не може никако разумјети „не само г[осподина] Мер­кајла, него све ко­ји су после прогона дебелога јера опет га примили“ (Младеновић 2008: 272).12 Послије „Палинодије“, „Писма противу Обране“ и оштрих критика на­уч­­не и књижевне јавности – на једној страни незадовољан са собом и сво­јим дје­лом и разочаран што је по други пут у животу несхваћен, а на другој стра­­ни поставши све тежим болесником и страдалником – Мр­каљ се по­но­во изгубио из научног живота све док се није 1833, након ду­ге и тешке бо­лес­ти, и упокојио. Обећања која је дао у Салу (1810) да ће на­писати Је­зи­ко­про­трес и у „Писму противу Обране“ (1817) да ће поново пи­сати о де­бе­лом јеру (а 12 Тако се касније схватило да je Мркаљ „Палинодијом“ устаo против властитих реформаторских рјешења изнесених у Салу дебелога јера (1810), да се он вратио назад славенском језику и писму и да се одрекао своје реформе. То се „учење“ у српској филологији провлачило и стално понављало од почетка 20. вијека па скоро до краја тога вијека. Тек поводом 200-годишњице Мракаљева рођења (1983/84) та му је неправда отклоњена. То је понајбоље учинио Александар Младеновић, доказавши да у „Палинодији“ нема таквог одрицања и да је она написана с „циљем да њен аутор учини известан уступак оном моћнијем делу ондашње јавности чији је гнев и његове последице Сава Мркаљ осећао на себи непрекидно после 1810. године. Тај Мркаљев поступак састојао се искључиво у рехабилитацији дебелога јера а не у одрицању од целокупне властите азбучне реформе остварене у Салу“ (Младеновић 1984: 583–584, уп. и Окука 2010: 33).

174

Милош Окука

то значи о фонетско-фонолошким питањима срп­ског језика) ни­ је, нажалост, испунио. Тако је „Палинодија“ остала једина ње­го­ ва фонет­ско-фонолошка расправа. Скромна, али прва те врсте у српској фи­лологији но­вога доба. Од тада па до појаве шире засноване студије „Физио­логија гла­са и гласова српског језика“ Стојана Новаковића проћи ће ду­го времена, ви­ше од пола вијека (Гласник Српског ученог друштва XXVII, Београд 1873: 1–108.), да би опет прохујало исто толико (или више) вре­мена до по­ја­ве студије Александра Белића „Граница слога у срп­ско­хр­ват­ском језику“ (Збор­ник у част Богдана Поповића, Београд 1929: 273–286). Тако се у овој на­шој научној области, као и у многим другим, не мо­же говорити о некој кон­тинуираној традицији. Но оно што можемо сигурно утвр­ дити – јесу по­че­ци тих истраживања. А они се вежу за име Саве Мр­ка­ља. 6. Мркаљ као пјесник Каква судбина! И какав парадокс! Мркаљ се данас сматра једним од во­де­ћих пјесника српског предромантизма, а да у тој епоси готово није био ни при­­сутан нити реципиран. За живота су му објављене само три изворне пјес­­ме (1832) и пет превода, прерада или препјева (1821. и 1832). Неке пјес­ме свјетло дана угледале су након његове смрти (1839/40), а највећи, и нај­­важнији број тек у другој половини 20. вијека. Колико се засад зна, од Мр­­каља је „остало 25 пјесничких јединица, од чега 13 изворних и 12 пре­во­­да, препева и прерада“ (Ружић 1994: 7). Опус више него скроман, са­би­ран у једно „цијело“ преко 150 година. Тако је дјело Саве Мркаља заправо „тор­­ зо од онога што је он у срећнијим приликама могао створити, али и то по­­тврђује не само филолошки него и несвакидашњи пјеснички и пре­во­ди­лач­­ки дар“ (Иванић 2009: 73). Поједине пузлице његовог пјесничког „тор­за“ представљају вриједне творевине тако да се данас антологија старијег срп­­ског пјесништва не може замислити без Саве Мркаља.

НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ

175

Мркаљева судбина, и научна и пјесничка, својеврсна је драмa коју је до­­живио човјек страдалник због мисли, човјек који је био испред свога вре­­мена и који је идејама, језиком, и судовима о језику, назначио ново до­ба у књижевности и филологији код Срба. Први чин те драме, као што је познато, наступио је након објаве Сала де­­белога јера (1810), које му је прибавило невоље и страдања, које га је од­ве­­ло у очај и бијег у „духовну пустињу“. Тако је прошло пуних седам го­ди­на у Мркаљевој шутњи, у кошмару и изолацији, у сукобу са друштвом и са­­мим собом, у аскези и бунту, у прогону. Но иако је у том периоду био из­ло­­жен немилосрдном жрвњу сурове стварности и властитој духовној растро­­­­јености, далеко од центара српске културе, Мркаљ ипак није пот­пу­но био дигао руке од језикословља и књижевности. У стваралачким мо­мен­ти­ма, онда кад се донекле могао изоловати од спољног свијета и душевне бо­ли, писао је, „у свепрељутој невољи“, пјесме и трагао за пјесничким фор­­ мама, преводио из класичних језика и са њемачког, те „размишљао“ о срп­­ском језику и граматици. Године 1817. одважио се да прекине шутњу и изо­­лацију, одабрану или од Свевишњег наметнуту. Јавио се Но­ви­на­ма срб­ским из једног од својих станишта бескућника и невољника, из „Карл­штад­та“ (Карловца), „Палинодијом либо обраном дебелога ъ“, с намјером да осло­­боди „наше дебело ъ од незаслуженог напастовања и прогона“ (в. го­ре).13 Јавио се као покајник, с мотом из Хорацијева дјела Carmina, у коме се каже да је пјесник досад „ишао кривим путем“, а да је сад, „кад му се Бог објавио“, присиљен „натраг једрити“ и поново „поћи путем с којега је био зашао.“ Парадоксално, није могло бити парадоксалније: он који је из­ вршио ре­во­луцију у српском правописању, који је „найвећу буну подигао на дебело еръ“ (Караџић 1968: 136) – одједанпут га брани од „напастовања и про­го­на“ и доводи у питање смисла властитих реформаторских под­ухва­та и књи­жевнојезичких схватања. Тако је Мркаљ након својега Сала (1810) по­ново шокирaо српску 13 У овом одјељку цитати из Мркаљевих дјела наводе се у транслитерацији према Ружићу (1994). То сматрамо прикладнијим кад говоримо о његовом пјесничком опусу, за који се, углавном, сазнало у другој половини 20. вијека.

176

Милош Окука

књижевну и културну јавност. Али овога пута не ону теократску, свемоћну, него ону „новога вала.“ Иако су се, у ствари, иза ње­гова „намјеренија“ крила врло озбиљна фонолошка размишљања о срп­ ском језику (в. горе), ипак му није било спаса: доживио је страшну критику и поновни неуспјех. Ту му више није могла помоћи ни аутокритика „Па­ли­но­дије“, коју је, признавши да му је она недоречена и контрадикторна, за­вр­­шио обећањем да ће о свему томе „одговор наћи“ кад поново успише о де­­бе­лом ъ. И види чудне коинциденције: на краја свога Сала (1810) обећао је да ће написати Језикопротрес (граматику) српског језика, а сада на крају Пис­­ма против [властите] „Палинодије“ обећава да ће поново, подробније и јас­­није, писати о дебелом ъ (тј. о фонолошким и ортографским проб­ле­ми­ма српског језика). Како знамо, ништа се од тога није догодило. Тако је Мр­­каљ са 1817-том годином као језикословац замро, нестао. Наступио је, дакле, нови чин Мркаљеве животне и стваралачке драме, ко­­ји се може омеђити са 1825. годином. Он је испуњен његовим учи­те­ље­ва­­њем, приватним и јавним, сваштарањем, лутањима и „бјежанијама“ из Кар­­ловца у Далмацију, затим Дубровник, Земун, Глину, Шабац, Срем и Ба­нат – и то све у безуспјешној потрази за властитим идентитетом и „за ег­зи­с­тенцијалном сигурношћу“ (Певуља 2010: 91). Али, на другој страни, он је испуњен и сваралаштвом и дубоким промишљањима о поезији, отва­ра­ју­ћи нове видике у српској књижевности. И, нажалост, и новом несхватању су­в­ременика и његовог доба. Према томе, и новом личном неуспјеху. Тако Но­­вине србске нису нашле за сходно да објаве његове оригиналне пјесме, ци­­јели мали руковет, који им је Мркаљ послао након неуспјешног излета са „Палинодијом“. Та мала збирка стихова биће публикована много кас­ни­је (1832), „када су Мркаља у бечкој душевној болници напуштале психичке и фи­зичке снаге“ (Ружић 1994: 9). Трећи чин Мркаљеве животне и стваралачке драме трајао је од 1825. до упо­­која (1833). Борећи се „с грозноју судбоју својеју и ужасним својим шчас­тијем“, Мркаљ је поново видио спас у цркви, која га је раније осу­ди­ла, размонашила и прогањала. Тако је он у више наврата покушао да се по­но­­во замонаши и да се скраси у неком од фрушкогорских манастира, „всјех зем­­них благ лишајасја в

НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ

177

42-ом љетје возраста својего возврашчајетсја к на­чалному својему опредјеленију, јеже за насушчиј хљеб земљу руками сво­ји­­ма дјелати, и прочија состојанија сего тјаготи носити“ (Мркаљ 1994: 157). Сви ти покушаји остали су безуспјешни. Умјесто окончања животне гол­­ готе, настављена су прогањања и нове, теже невоље. „У све јачим зна­ци­­ма болести и у наступима агресије улазио је у нове сукобе с људима, не­ки­­ма нанио и теже тјелесне повреде, па је завршавао и иза решетака, гдје је и мучен“ (Окука 2010a: 22). Тако се Мркаљ крајем 1825. нашао у затвору у Гли­­ни, а 1827. у карловачкој болници, откад га је лијечио и пратио доктор Сакс. Године 1830. доспио је у бечку душевну болницу, гдје је и умро 1833. године. Ту је, у тренуцима кад није могао комуницирати него само пу­­тем биљежака, оставио иза себе опоруку, очајнички жал, о својем (НЕ)РАДУ „у пољу Књижевства Српског“: Прељута же­љезна судбина и страшно гоненије, силно гоненије, које би нај­твр­ђе гра­до­ве и читаве земље освојити могло, не допустише ми напредовати, па он­­да ни радити знаменито људски, чим јединим Списатељ ваља да је за­до­во­љан (Мркаљ 1994: 141).

Но о неком (не)раду „у пољу Књижевства“ у дословном смислу те рије­чи није било говора. Мркаљ је баш из те најтрагичније фазе свога живота оста­вио своја најзначајнија пјесничка остварења. Али су она, нажалост, свјет­­ло дана угледала тек 1959. године, када их је Владан Недић објавио из Ву­­кове заоставштине.14 Ту, у том рукопису, који је у тами чамио пуних 126 го­дина, Мркаљ је иза своје посљедње пјесме, записао и сљедеће: „Још знам; али не могу више писати.“ Једноставна порука, „са суптилним, не­па­те­­тичном интонацијом. Тек да знамо да је у гроб однео песме које физички ни­је могао на белину 14 Мркаљ је Вуку уручио рукопис цијеле мале збирке пјесама у бечкој болници кад га је овај посјећивао и с њим водио разговоре о језику и књижевности. Зашто их Вук није објавио, остаје само да се нагађа! То остаје још загонетнијим кад се узме у обзир чињеница да је он 1833. године објавио Опит настављења к србској сличноречности и слогомјерју или просодији Луке Георгијевића Милованова, који је цензура зауставила 1810. године због ортографије која је била слична ортографији Мркаљева Сала дебелога јера.

178

Милош Окука

папира преточити. Остаје нам да жалимо што је суд­би­­на прекратила његово певање“ (Ружић 1994: 9). А какво је, у ствари, његово пјесништво? Крајем 18. и почетком 19. вијека српска књижевност је била оби­ ље­же­на плурализмом стилова. Коегзистирали су класицизам и предромантизам. Пр­­ви је био одраз диглосије, баштињен у славјанском и народном језику, с црк­­веном и грађанском ћирилицом. Црквена ћирилица је изражавала углав­ном варијанту високог, а грађанска ниског стила. Други стил – пред­ро­мантизам – искључивао је и двојезичје и двоазбучје и умјесто античких фор­ми ослањао се на романске форме или народни силабички стих, при­хватио монистичку слику свијета, сентиментализам и историзам, који је, за раз­лику од класицизма, тражио „хране у средњем веку, а не у антици“ (Павић 1991: 14). Мркаљ је био класично образован, врстан зналац грчке и римске књи­жев­­ности. Осим тога, био је добро упућен у српски барок и класицизам. На дру­­гој страни, рођен у крилу источног хришћанства, школовао се како у рус­­кословенској традицији тако и у духу просвјетитељства, на католичким учи­лиштима аустријске монархије, који су, заједно с протестантским учи­лиш­тима широм Европе, били носиоцима новог (пред)романтичког сен­зи­би­литета. Између тих двају обзорја Мркаљ се брзо приклонио другоме, иако је прву пјесму, заједно са извјесним студентом права Павлом Док­ то­ро­ви­ћем, спјевао у класицистичком стилу и на рускословенском језику. Пре­лом­на година је била 1810-та, када је издао Сало дебелога јера либо аз­бу­ко­про­трес, у којем је устао против диглосије и класицистичке поетике и за­ло­жио се за народни језик и фонолошко писмо. Године 1817. у „Палинодији“ Мр­каљ се још јасније исказао за српски „простонародњи“ језик у књи­­жев­нос­ти, а 1821. у Новинама србским и теоријски устао против језичке и поет­ске концепције класициста, односно за „песничку делатност која је јас­но пред­ романтички обојена“ (Павић 1984: 555). Кратак и сажет текст, упу­ ћен као писмо Димитрију Давидовићу из Далмације 26. марта 1826, пред­­став­ља његово „пјесничко вјерују“ (Певуља 2010: 96), односно

НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ

179

сво­је­врс­ни „ма­ни­фест нове предромантичке школе“ (Павић 1984: 555). Мркаљ ту каже: Предмет ми јесу пјесне. – У пјесмама налазе се двије ствари, од који’ једна ми је толико мила, колико што ми је друга мрска и неугодна; то јест: Сличност и Бас­­нословија (Грчка и Римска). На Баснословију [митологију, М. О.] мрзим; она ми је као трн у оку: А да је заиста садашње употребљење Баснословије непристојно и невриједно, и не­бла­­горазумно, сваки ће ми ваљда онај допустити, који се добро и збиљски опо­ме­­не, да је она или већ одавна издерата, и сљедователно сад празна и смијеш­на, сад мртва; или не доста познана, и због тога тавна и мрачна; или дивија и не­­благоображена, коликогођ и времена она, у којима је измислише; још да је на­­шем Ришћанском Закону, добрим уредбама и наравима супротивна, и на са­бла­­зан; јер коме нијесу позната гадна и злочинска дјела Грчкије и Римскије Бо­го­­ва? Сличности [слика, риме, М. О.] што се тиче, надам се, да и у том право имам; зашто је ш њом (да друго ништа не речем) дражесна једна красота више, и једно згодно срецство, лакше допасти се Читатељу и Слушатељу, и превући њи’ прије на своју страну. Што је сличност потешка Спјевцу, то не може њему слу­жити за одговор и оправдање; та красно удожество теготе своје нужно има­де (Мркаљ 1994: 126).

Мркаљ ту даље каже да му је посебно стало да то Новине србске, као нај­важ­нији и најутицајнији тадашњи медиј код Срба, саопште јавности и „оним књижевницима, који тако још не мисле“, како би се коначно схва­ти­ло шта је старо, а шта ново у српској књижевности. Нешто раније (1817) он је у писму Вуку, позивајући се на Нијемце, изрекао мисао да је у поезији „на­мјера највиша најмогућниј степен живости, кој зато увијек сопственим ро­дом согласности потпомажен бива.“ Поезија мора имати у себи „високи сте­пен живости“, насупрот прози, у којој је намјера „настављање, увје­ре­ње, млого пута и гибање.“ Са тог становишта је за њега роман Љубомир у Јелисиуму Милована Видаковића „изрод у књижеству Српском“, наказа за ко­ју „књижевство древније не знаде“ (Мркаљ 1994: 128), јер се у њему ра­за­­­рају границе и поезије и прозе, „од обадвије нешто имајући, а ни једна, ни друга будући.“ Ова теоријска схватања поткрепљују Мркаљеве пјесме, које су „за­чу­ђу­ју­ће морфолошке, прозодијске, тематске и жанровске дина-

180

Милош Окука

мике“ (Ива­нић 2009: 74) те раскошне реторичке фигурације (Саџак, у: Певуља 2010: 174). Пи­сао је пригоднице, родољубиве, религиозне, љубавне и ша­љи­ве пјесме. Ње­говао је строгу форму сонета, на једној страни, а на другој отво­рене астро­фичне композиције. Мркаљ је „први песник јамба у српској по­езији, тво­рац првог сонета у јампском једанаестерцу и претеча кости­ћев­ског је­да­на­естерца“ (Ружић 1994: 5). Мркаљеви сонети нису значајни само са становишта метричких ино­ва­ци­ја него, прије свега, као поетска остварења складно стилизованих слика, не­о­чекиваних семантичких обрта и високо уопштеног смисла. То се по­нај­бо­­ље види у „Сонету преславну арипастиру“, пјесми мисаоне гус­ти­не, за­го­нет­ног смисла, етичког патоса и (на) родољубља: Ограни, Звездо висока, ог­ра­ни! Већ дуго зебемо у чарној ноћи; Нек твој нам свјȅт буде сад у по­мо­ћи, О Сунце, о Овчару свеизабрани! Кроза Те светли Сербима су да­ни: Сви глeде свезу; не сме вук ни доћи; Глас „ВЕРА! ЈЕЗИК“ ватра тој зло­ћи. Ал, мило Сунце, нам над главом стани! /.../ (Мркаљ 1994: 43).

У со­не­ту „Земунцима“ пјесник се супротставља миту стварним људским дје­лима као извором мудрости и побједником зла: Глас древни, у дне ком се не ве­ру­је наше, Да Орфеј на Исменским бреговима Чињаше звер и камен сло­ве­сима, Атине оштроумне басне бјаше. Ал’, Земунци, ово дело ваше, Гле, исте басне чини истинскима! /.../ Сад ваше труди ето ће отворит’, Где рачитељи могу настојећи

НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ

181

Одметат’ зверство, нарав злу покорит’. /.../ (Мркаљ 1984: 45).

А сонет „Јелени Дијаковић“ „тонално је нежна, платонски љубавно-прија­тељ­­ска песма, с неким суптилно изведеним елементима колоквијално дате по­­сла­нице“ (Леовац, у: Певуља 2010: 156). Мркаљева најбоља пјесма, без које је незамислива нека антологија срп­ског пјесништава кроз вијекове, јесте она позната са скраћеним насловом „Јао, јао, јао триста пута!“, а у изворнику „Састављено, кад у Горњо-Кар­ло­­вач­­ку боловаоницу доспедо[х] побеђен, и остављен од свега света“. Пјес­ма је испјевана у секстинама с десетерцима и седмерцима. Она пред­став­ља очај­­ничку исповијест и самотнички вапај, универзални исказ о злу, ко­је се тран­спонује кроз све три временске осе: Зло је мучно садашње поднети, Зло нас бивше пече у памети, Будуће већ једе нас. Дневне туге рађају сне ’удне, А сни ноћни растуже нас будне. Јесмо л’ без зла који час?

Зло је константа живота, а човјек је не само стални страдалник него и „нај­ве­ћи кри­вац за људско зло“ (Ковачевић, у: Певуља 2010: 168–169): Човек, стра­ва човеку ах! већа! Гони правду, што је свију срећа, Гони мир из света сав. Вук не ломи реч, ни веру своју; Топ и картач не привезу к боју Ана­кон­да, рис и лав. (Мркаљ 1984: 37).

Па зато нам је, поручује пјесник, „пала коцка љута“, па за­то је, онда, „море за­ла“ овај свијет. Све то говори да се овдје ради о језички моћ­но уоб­ли­че­ној творевини која представља „умјетнички убједљиво оста­варе­ну уни­вер­за­­лизацију личне трагичне судбине те

182

Милош Окука

њено транспоновање у тра­гично осје­ћање свијета и живота у њему“ (Певуља 2010: 98). Посебан је Мркаљев афинитет за религиозну тематику. У похвалној, све­­чаној „Божићној пјесми“ он је изразио своје Вјерују, „односно своју крат­­ку христологију“ (Радовић 1984: 566). Она читавим снопом метафора, из­­ра­зитих симболизација, перифраза и алузија, те пјесниковим бијегом из са­­даш­њости у прошлост или будућност, јасно доказује Мркаљево усмје­ре­ње ка предромантизму, „ка епоси чуствителности (осјећајности)“ (Саџак, у: Пе­­вуља 2010: 185). Ту су, затим, (препјевене) пјесме мира и љубави „Мо­лит­­ва“, „Отче наш“, „Псалм 14“, „Псалм 123“ и „Побожна јутарња пјесна“. Ова посљед­ња, као и „Божићна пјесма“, спјевана је у романтичарском ду­ху. „Основно својство те врсте поезије јесте жеља да се у лепотама тво­ре­ви­не от­крије Божје присуство и да се укаже на њихово узајамно про­жи­ма­ње“ (Ра­довић 1984: 567). Мркаљ је и својим преводима, препјевима и прерадама показао свој пјес­­нички дар. И они су из области из којих му је и оригинална поезија (ду­­ховне, родољубиве, забавне и љубавне пјесме). Он их је бирао према њи­­ховој умјетничкој вриједности, афинитету и филозофији пред­ро­ман­тиз­ма. Попут властитих, дао им је савремени метрички лик. У некима од њих је присутан и трохејски осмерац познат у лирској поезији. Слободан, стваралачки однос Мркаљ је примијенио не само према стра­­ним пјесничким остварењима него и према домаћима. Тако су се у но­вом руху појавиле и пјесме Антуна Канижлића и Лукијана Мушицког (Мр­каљ 1994: 74–75; 88–103). Прва – „Hodi, trudi, nemoj stati“ – из икавског ли­ка пре­несена је у ијекавски, са савременим новоштокавским проседеима (нпр. умјес­то „jur se bili rajski dan“ – Већ се бјели рајски дан; „s trudom li­nac da ga ste­če“ – К њему љенац да се креће; „Njegva dika svitlo svane, / nej­ma vika, brzo­sane / kao u večer slabi cvit“ – Свјетло њему слава сване; / Уве­не му, љу­то пане, / Као слаб у вечер цвјет, итд.), а друга – „Глас на­ро­до­љуб­ца“ – од стро­ге класицистичке форме добила је модерну, риму и мет­рич­ко при­бли­ жа­вање народној поезији и живом изразу (уп. нпр. умјесто код Мушицког: Је­дан су сојуз Роду: Вера, Језик. / они појас нама свим – Да!

НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ

183

Језик с Вером све­за нам је Роду. / Паас и љубве племенит; Ту ништа си­лом! светиња је Ро­да / Језик! благо, опшче свим! – Ту ништа силом! Је­зик светиња је! / Опш­те Рода благо тај, итд.). * На крају овога кратког осврта на Мркаља као пјесника доносимо и општи суд који је, мање-више, усвојен у српској књижевној историографији. Он гла­­си: Књижевноисторијски значај Мркаљеве поезије „далеко надмашује ок­ви­ре једне стилске формације“ (Певуља 2010: 97). Зачуђујући је распон од­­носа његове поезије према традицијама српског пјесништва. Она се при­ма као спона образаца 18. вијека с врхунцима српске романтике, у неким пје­с­мама Ђуре Јакшића и Лазе Костића. Између Орфелиновог ҅Сетованија на­у­че­наго младаго человека‘ и тема гоњеног пјесничког јунака код Јак­ши­ћа, или Јакшићеве еротске и винске поезије, налазе се Мркаљеве пјесме ,Где је радост‘ и ,Блажење девојке‘, док његови сатирични стихови (,Нова пес­­ница‘) ко­рес­пон­дирају са српском грађанском поезијом или познијим пјес­­мама Николе Бо­ро­јевића (Иванић 2009: 74).

Литература Албијанић, Александар (1979): „Мишљења појединих аутора у XVIII и пр­вој половини XIX века о српском књижевном језику пре Вукове стан­­дардизације“, Научни састанак слависта у Вукове дане 9, 131–140. Брборић, Вељко (1987): „Развој ћирилице до Вука: реформа Саве Мркаља“, Знак XV/21–22, 70–73. Деретић, Јован (2007): Огледи о српској књижевности, Београд.

184

Милош Окука

Деретић, Јован (1964): „Расправа Саве Мркаља о српским писменима (Ње­ни извори и улога у Вуковој реформи)“, Ковчежић VI, 163–187. Деретић, Јован (1984): „Сава Мркаљ као језички мислилац“, Књижевност XXXIX/4–5, 504–507. Ђукановић, Владо (1996): „Развој правописних схватања код Срба у 19. ве­ку (О транслацији фонема у графеме и основном правописном прин­ци­пу)“, Наш језик XXXI/1–5, 55–64. Иванић, Душан (2009): Врела и врлети (О књижевној баштини Срба у Хр­ват­ској), Загреб. Ивић, Милка (1988): „О језику Саве Мркаља“, Zbornik radova o povijesti i kul­turi srpskog naroda u SR Hrvatskoj, knj. 1, Zagreb, 47–52. Ивић, Павле (1998а): Преглед историје српског језика. Целокупна дела Пав­­ла Ивића, књ. VIII, прир. Александар Младеновић, Сремски Кар­ло­в­ци – Нови Сад. Ивић, Павле (1998б): Расправе, студије, чланци. 1. О фонологији, Це­ло­куп­на дела Павла Ивића, књ. X/1, прир. Драгољуб Петровић, Сремски Кар­­ловци – Нови Сад. Ивић Павле (1984): „О месту Саве Мркаља у историји српске културе“, Књи­­жевност XXXIX/4–5, 508–512. Јовановић, Мирослав (прир.) (2004): Против Вука. Српска грађанска ин­те­ли­­генција 18. и 19. века о језику и његовој реформи, Београд. Караџић, Вук Стеф. (1968): О језику и књижевности 1, Сабрана дела Вука Ка­­раџића, књ. 12, прир. Берислав Николић, Београд. Караџић, Вук Стеф. (1966): Српски рјечник (1818), Сабрана дела Вука Ка­ра­­џића, књ 2, прир. Павле Ивић, Београд. Милованов, Лука Георгијевић (2010): Опит настављења к Србској слич­но­реч­­ности и слогомерју или просодији (фототипско издање), прир. Ви­дан Николић, Бања Лука. Младеновић, Александар (1976): „Сава Мркаљ и његови претходници у ре­фор­ми пред­вуковске ћирилице“, Годишњак Филозофског факултета у Но­вом Саду 10, 161–198. Младеновић, Александар (1989): „Белешке о језику Саве Мркаља“, Збор­ник о Србима у Хрватској 1, Београд, 211–220.

НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ

185

Младеновић, Александар (2008): Историја српског језика. Одабрани члан­ци, Београд. Младеновић Александар (1991): „Павле Соларић, Јован Дошеновић и Сава Мр­каљ о српском књижевном језику свога времена“, Зборник о Ср­би­ма у Хрватској 2, Београд, 369–377. Мркаљ, Сава (1817а): „Палинодıа либо обрана дебелога ъ“, Новине србске 41/1817, 326–328. Мркаљ, Сава (1817б): „[Писмо противу Обране]“, Новине србске 48/1817, 383–384. Мркаљ, Сава (1994): Песме и списи, прир. Жарко Ружић, Топуско. Мркаљ, Сава (2010): Сало дебелога јера либо азбукопротрес, прир. Алек­сан­­дар Младеновић, Нови Сад. Недић, Владан (1954): „Белешке Саве Мркаља из бечке душевне болнице“, При­­лози за књижевност, језик, историју и фолклор XXX, 303–305. Недић, Владан (1959): „Необјављене песме Саве Мркаља“, Зборник Фи­ло­зоф­ског факултета, Београдски универзит IV/2, 415–424. Окука, Милош (2010a): Сало дебелога јера либо азбукопротрес у старом и но­вом руху, Загреб. Окука, Милош (2010б): „Мркаљ као фонолог“, Наш језик XLI/3– 4, 75–83. Павић, Милорад (1991): Историја српске кљижевности. Предромантизам, Бео­­град. Павић, Милорад (1970): Историја српске књижевности барокног доба (XVII и XVIII век), Београд. Павић, Милорад (1984): „Стилска позиција Саве Мркаља“, Књижевност XXXIX/4–5, 553–556. Певуља, Душко (прир.) (2010): Два вијека Сала дебелога јера Саве Мр­ка­ља, Темат часописа „Крајина“, Бања Лука. Радовић, Амфилохије (1984): „Религиозни лик Саве Мркаља“, Књи­жев­ност 3–4, 557–571. Рајковић, Ђорђе (1950): Изабрани списи I, Нови Сад. Роксандић, Драго (1987): „Мркаљ пола в(иј)ека пре Мркаља“, НИН XXXVI/1927 (6. децембар), 35.

186

Милош Окука

Ружић, Жарко (1994): „Песник и списатељ из Сјеничака“, у: Мркаљ 1994, 5–31. Симић, Радоје, Остојић, Бранислав (1989): Основи фонологије српско­хр­ват­ско­­га књижевног језика, Никшић. Суботић, Љиљана (2004): „Из историје књижевног језика: ,питање језика‘“, Пре­­­давања из историје језика, Лингвистичке свеске 4, Филозофски фа­­­култет, Нови Сад, 145–191. Суботић, Љиљана (2008): „Модел граматике Доситејевског типа књи­жев­ног језика“, Научни састанак слависта у Вукове дане 37/1, 153–163. Чигоја, Бранкица (2009): „Неколико филолошких напомена о развоју срп­ске ћирилице од почетка писмености до усвајања Вукове књи­жев­но­је­­зичке и правописне реформе (1868. године)“, Српски језик XIV/1–2, 91–117. Adelung, Johann Christoph (1782): Umständliches Lehrgebäude der Deutschen Spra­che zur Erläuterung der Deutschen Sprachlehre für Schule, Leipzig. Deretić, Irina (1999): „Filozofske pretpostavke jezikoslovlja Save Mrkalja“, Gle­­dišta 1–2, 93–100. Fancev, Fra[nјo] (1939): „Zagrebačko školovanje Pavla Solarića“, Nastavni vjes­nik 37, 1929/30, 7–8. Jagić, Vatroslav (1895): „a) Српске народне пјесме, скупио их и на свијет из­дао Вук Стеф. Караџић, Књига трећа, Биоград 1894, 8º, V 552; б) Скуп­­љени грамматички и полемички списи Вука Стеф. Караџића. Бео­­град 1984, 8º, Књига прва XV. 224, Књига друга свеска I. 240“, Ar­­chiv für Slavische Philologie 17, 308–310. Kretschmer, Anna (2002): „Slavenoserbisch“, Miloš Okuka (Hrsg.), Lexikon der Spra­­chen des europäischen Ostens (Wieser Enzyklopedie des euro­päi­schen Ostens, Bd. 10), Klagenfurt – Wien – Ljubljana – Sarajevo, 473–476. Kretschmer, Anna (2008): „Метајезик у старијим српским уџбеницима (18. век)“, Научни састанак слависта у Вукове дане 37/1, 165–177.

НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ

187

Moguš, Milan, Vončina, Josip (1983): „Salo debeloga jera libo azbukoprotres“ Sa­­ve Mrkalja, Zagreb. Okuka, Miloš (1975a): „Kratak pregled pjesničkog opusa Save Mrkalja (sa jed­nom neobjavljenom pjesmom)“, Život 24/7–8, 99–107. Okuka, Miloš (1975b): Sava Mrkalj als Reformator der serbischen Kyrilliza, Mün­­chen.

An der Schwelle einer neuen Epoche der serbischen Philologie. Das Werk von Sava Mrkalj (1783–1833) Zusammenfassung Die vorliegende Arbeit gibt einen Überblick über das Schaffen und Wirken von Sava Mrkalj (1783–1833) als Philosoph, Philologe, Literaturtheoretiker und Dichter. Insbesondere werden sei­ne Einsichten zur Sprache und Vernunft in Verbindung mit der serbischen Li­te­ra­ tur­spra­che, sein Beitrag zur Reformierung der serbischen Kyrilliza, zur phonologischen Erforschung der serbischen Sprache sowie seine literarischen Beiträge betrachtet. [email protected]

БОЖО Б. ЋОРИЋ (БЕОГРАД)

О ЈЕЗИКУ МРКАЉЕВИХ ФИЛОЛОШКИХ РАДОВА*

1. Увод Централно место у радовима о Сави Мркаљу заузима, из разумљивих раз­ло­га, реформа ћириличког писма изложена у књизи Cfkj lê,êkjuf êhf kb,j fp,úrjghjnhêc. О самом језику те књиге, и уопште о језику Мркаљевих дела, писано је ретко, мало и несистематски. Међу ауторима који су истражива­ли Мркаљев језик треба посебно издвојити Милку Ивић и Александра Младеновића: они су, за сада, једини који су, свако из свог угла, нешто ви­ше пажње посветили анализи језичких специфичности Сала.1 Своје чланке ови истраживачи објавили су у зборницима научних прилога о Србима у Хрватској: Мркаљ, с обзиром на порекло и место у српској култури, није могао у таквим приликама бити заобиђен. У основи рада Милке Ивић стоји намера да се „утврди да ли је, и у којој мери, у Мркаљевом језику видљив утицај свих оних културних и говорних средина“ са којима је био у контак­ту (Ивић 1988), док се у другом раду, упркос наговештају из наслова, више расправља о ортографским, него о језичким проблемима (Младеновић 1989б). Мањих осврта на Мркаљев језик (пре свега на грађи Сала) има и на другим местима, по правилу уопштено и у виду вредносних судова. Имају­ ћи све то у виду, ми смо овом приликом за предмет анализе одабрали само један језички ниво – творбу речи, обухватајући при том не само грађу из Сала, већ и из других Мркаљевих филолошких ра-

* Рађено у оквиру пројекта Српски језик и његови ресурси (178006). 1 Ово је најчешћа редукована верзија имена Мркаљеве познате књиге.

190

БОЖО Б. ЋОРИЋ

дова.2 Наш избор био је под­стакнут, поред осталог, и специфичном позицијом творбе речи у епоси у којој је наш аутор живео. Већ у првом контакту са грађом искрсло је питање назива језичког идиома коме је та грађа припадала. А да питање доиста има смисла, говори податак да су најпознатије Мркаљево филолошко дело (Cfkj lê,êkjuf êhf kb,j fp,úrjghjnhêc) у два маха језички осавремењивали, односно на савремени је­зик преводили врло познати језички стручњаци. Те своје, условно речено, преводе, праћене свеобухватном анализом Мркаљевих схватања језика и писма, објавили су у засебним књигама које су публиковане поводом одре­ ђених годишњица: прва о двестотој годишњици Мркаљевог рођења (ауто­ри су Милан Могуш и Јосип Вончина, 1983), а друга о двестотој годишњи­ци појаве Сала (Милош Окука, 2010). Реална су очекивања корисника так­вих књига да у њима нађу и одговор на питање о имену језика са ког је вр­шено осавремењивање (превођење).3 У старијој књизи се само констатује да је Мркаљ „išao za tim da baš taj ,prosti jezik‘ uazbuči, i to grafijom samo njemu primjerenom, te ga tako digne na rang književnog jezika“ (Moguš/Vonči­na 1983: 16), али се сам језик Сала не именује. Милош Окука, други прево­дилац, има две књиге о Салу, те је два пута имао прилику да изнесе своје мишљење о томе – којим је језиком то дело писано. Први пут је свој став о овом питању формулисао, узгредно, на следећи начин: „Das ,Salo‘ ist zwar nicht in reiner Volkssprache verfasst, er ist diesem Ziel aber sehr nahe gekom­ men“ (Оkuka 1975: 71). Ово мишљење није поткрепљено конкретним по­тврдама из Мркаљеве књиге, али не треба сумњати у то да је Окука, анали­зирајући садржај Сала, с пуном пажњом размотрио и сам језик којим је Мркаљ изложио реформу писма. Неколико деценија 2 Наш корпус је сачињен из три Мркаљева дела: Cfkj lê,êkjuf êhf kb,j fp,úrjghjnhêc (Будим, 1810), Палинодiа либо обрана дебелога ъ (Новине србске, 1817, 326–328), те писмо уредништву новина објављено у рубрици Смѣсице кньижественне (Новине Србске, 1817, 383–384). Скраћенице: СА по = Сало посвета, СА пр = Сало предговор, ПА = Палинодија, ПИ = Писмо. Падеже означавамо великом словом, а граматички број малим (нпр. Нј = номинатив једнине, Гм = генитив множине, и сл.). Скраћеница р. односи се на руски језик. 3 У даљем тексту говорићемо, из практичних разлога, о преводима и преводиоцима.

О ЈЕЗИКУ МРКАЉЕВИХ ФИЛОЛОШКИХ РАДОВА

191

након прве књиге, Окука ће се вратити Салу, али сада и као преводилац. За такву прилику ва­љало се одредити према лингвониму у Мркаљевој књизи: Окука то чини, али из једне шире перспективе, у скупини писаца. Наиме, он ће у својој књизи констатовати да су славеносрпским језиком писали значајни писци с почетка 19. века „међу којима су и Захарије Орфелин, Павле Соларић, Сава Мркаљ, Атанасије Стојковић, Милован Видаковић и други“ (Окука 2010: 54). Иза овако уопштене опсервације не види се која су Мркаљева дела пи­сана славеносрпским језиком: сва, или само нека. Међутим, коју страницу касније налазимо следећу смелу тврдњу: „А како говоримо? И који је то је­зик? То је српски народни језик утемељен на источнохерцеговачко-крајиш­ком дијалекту са елементима језичке надградње који су разумљиви сваком образованијем Србину. Тако се Мркаљ први у нас изјаснио за народни је­зик ијекавског изговора као књижевни језик. И последње поглавље своје књиге Сало дебелога јера либо азбукопротрес написао је тим језиком и ре­фор­мисаним писмом“ (Окука 2010: 61). Из цитата се, поред осталог, види да је српским народним језиком написано само последње поглавље Сала, али се не каже којим су језиком писана ранија поглавља. Ни у радовимa других аутори који су се, у разним приликама и разним поводима, изјашњавали о Мркаљу и његовом Салу, не налазимо прецизни­је опредељење у вези са лингвонимом. Један од првих осврта на Мркаљев језик потиче од Љубомира Стојановића, који у обимној књизи о Вуку Ка­раџићу даје кратку оцену о Мркаљевом језику: Мркаљ заиста у предгово­ру вели да му је намера ,протресајући‘ азбуку учи­ни­ти крај колебању у неуређеном српском правопису. И он то излаже (истина не баш лепим и чис­тим језиком и стилом) тако просто и јасно, да се ни данас не би могло боље рећи (Стојановић 1924: 47).

Скрећемо пажњу управо на суд о не баш ле­пом и чистом језику, на једној страни, и о простом и јасном излагању, на другој страни, што је у начелу кон­традикторно. Овај аутор, међутим, не именује језик којим је Мркаљ на показани начин писао.

192

БОЖО Б. ЋОРИЋ

Прва која је Мркаљеву писану делатност оценила из перспективе нази­ва језика била је Милка Ивић. Полазећи од функционалностилских па­ра­метара, она износи следећу тврдњу: Као и остали образовани Срби онога времена, и Мркаљ се служио мање више чистим народним језиком пре све­га у приватним писмима и приватним за­бе­леш­кама; иначе је писао славе­носрпски, односно рускословенски. Овај по­след­њи начин изражавања гајио је доследно у свом званичном обраћању црквеним влас­тима (Ивић 1988: 47).

Из ове формулације може се закључити да су образовани Срби, а с њима и Мркаљ, у споменуто време у писању практиковали триглосију. Мркаљ је, закључујемо, приватну кореспонденцију водио на српском, службену преписку са црквеним властима на рускословенском, али се не види јасно којим језиком су писана остала дела (под условом да се из не­прецизне констатације – да је иначе писао славеносрпски, односно руско­словенски – не схвати да све мимо кореспонденције припада овим двама језицима). Одмах иза ове, следи друга опсервација о језику, а у њој се спо­миње и Сало: „Све остало што је било срачунато на публиковање, пре све­га расправа о ,салу дебелог јера‘, било је писано са прилично славеносрп­ског наноса“ (нав. д.: 47–48). Израз славеносрпски нанос уноси у рас­пра­ву о је­зи­ку Сала велику збрку: закључујемо да је дело писано некаквим без­и­ме­ним језиком са доста наноса из неког другог језика, а тај други језик је славеносрпски. Магловите ставове о Мркаљевом језику у Салу налазимо и на крају чланка: „С друге стране, бројни славеносрпски, односно руско­сло­вен­ски језички наноси потврђују његову приврженост црквеном обра­зо­ва­њу и верност раније стеченим навикама“ (Ивић 1988: 52). Дакле, сла­ве­но­српским се прикључују и рускословенски језички наноси,4 али се не види идиом у коме су ти наноси присутни. И Александра Младеновића, једног од најпознатијих истраживача дела Саве Мркаља, првенствено је занимало питање – којем 4 Славеносрпски нанос потврђује се примерима правописание, разумителност, вешт, на конац, а додаје се да има и нешто типично руских речи као што су можно и вредительна.

О ЈЕЗИКУ МРКАЉЕВИХ ФИЛОЛОШКИХ РАДОВА

193

је језику намењена реформа писма изложена у Салу, а не сам језик тог дела. Он ову тему вари­ра у низу својих радова, а нас је у свему томе интересовала пре свега фор­ма идентификације језика. Тако Младеновић једном приликом износи став да је Мркаљ „рускословенску ћирилицу свога времена врло успешно ре­формисао (1810. г.) за потребе писања ондашњим српским књижевним је­зиком“ (Младеновић 1989а: 148–149). Међутим, прецизан назив тог српс­ког књижевног језика овде изостаје. Следећи пут, пишући о истој теми, Мла­деновић ће утврдити да се Сава Мркаљ „представио јавности као први мо­дерни реформатор српске азбуке која би служила за писање српским књижевним језиком на народној основици“ (Младеновић 2008: 310). Син­тагма српски књижевни језик на народној основици врло је фреквентна у је­зичким расправама током претходних двеста година, али се првенствено користила (а и данас се користи) у вези са језичком реформом Вука Стефа­новића Караџића. А на шта Младеновић мисли кад ову синтагму користи, показује следећа констатација: Мркаљу је било сасвим јасно да је основни правац његовог рада био усмерен према азбуци српског књижевног језика на народној основици, и то, наравно, оног којим се писало у његово време а који ми зовемо србизирани сла­ве­но­српски (Младеновић 1991: 374).

Ов­де се види да Младеновић ставља знак једнакости између српског књи­жев­­ног језика на народној основици и србизираног славеносрпског.5 Појам ср­бизирани славеносрпски је, на први поглед, дискутабилан, с обзиром на ге­­нетску структуру славеносрпског језика коју је сам Младеновић пред­ставио на следећи начин: физиономију славеносрпског типа књижевног је­зика, нпр. у једном делу неког писца, одређује степен присутности рускословен­ских и руских, с једне, и срп­ских народних језичких црта, с друге стране (Младеновић 1989а: 82). 5 Исп. и мисао изречену на истој страни чланка: „а за онај други (српски књижевни језик на народној основици, славеносрпски) Мркаљ је извршио своју познату корениту и револуционарну азбучну реформу“ (исто).

194

БОЖО Б. ЋОРИЋ

Оваква физиономија резултат је тежње за већом разумљивошћу писаних текстова, а језичка разумљивост постизана је ср­бизирањем руских и рус­ко­сло­венских текстова (Младеновић 2008: 189). Међу првима је такав пут постизања језичке разумљивости изабрао Заха­ рија Орфелин, те он, неким својим радовима, стоји на самом почетку хи­бридног славеносрпског језика, који ће током наредних деценија 18. и 19. века доживљавати одређене мéне. Тако ће језик који је, првобитно, створен србизацијом руско­сло­вен­ског (и руског) језика, имати у српској писмености и фазу „властите ср­би­за­ције“ (нав. д.: 189). Управо за тај срби­зирани славеносрпски је­­зик Мла­де­но­вић користи алтернативни назив срп­ски књижевни језик на на­родној осно­вици, што може унети одређену забу­ну у књижевнојезички пој­мовник, по­ себно из савремене перспективе. Сам Мркаљ није у филолошким радовима именовао језик којим их је пи­сао, али се из његових узгредних напомена јасно види да је он један од по­борника писања на српском језику. Овакво његово опредељење потврђују ста­вови да „zfb˘dênmf dj™vjözf hf™úvbnêkzjcn gêhdb rjzfw b zfxfkj ú tlzjv t™brú tcn“ (СА 1–2), односно „самые пак насъ што се тиче, то мы у просто­народ­нѣмъ єзыку нашемъ коимъ починѣмо писати, Jоште већма дебело ъ требуемо, него у црковномъ“ (ПА 328). Међутим, само опредељење за пи­сање на српском језику не значи и то да је он своје научне (филолошке) ра­дове и писао њиме. Уосталом, појам и термин народни језик (са разним ва­ријацијама у имену) по природи ствари је непрецизан, па је исправна кон­статација да је тај назив „у делима српских писаца с почетка XIX века ... релативан појам“ (Ивић/Кашић 1981: 315). Спроведена анализа релевантних радова о Салу показује да је из њих готово немогуће прецизно утврдити којим је језиком то дело написано, што нас је навело на то да сами решимо ту загонетку. Већ на основу оп­штег познавања језичких прилика у српском писаном стваралаштву Мрка­љевог доба могло би се казати да Сало није могло бити написано српским (народним) језиком. И не само Сало, већ и друга два Мркаљева краћа фи­лолошка рада – „Палинодија“ и „Писмо“. Овакву тврдњу, наравно, ваља пот­крепити одговарајућим

О ЈЕЗИКУ МРКАЉЕВИХ ФИЛОЛОШКИХ РАДОВА

195

чињеницама. Ми то и чинимо, полазећи у тој наме­ри од већ цитиране Младеновићеве карактеризације оновременог типа књи­жевног језика која се огледа у „присутности рускословенских и рус­ких, с једне, и српских народних језичких црта, с друге стране.“ Остав­ ља­ју­ћи по страни црте које карактеришу српски језик (њих у овом случају про­сто подразумевамо),6 издвојићемо из Мркаљевих филолошких радова од­ређен број условно речено „несрпских“ црта, не инсистирајући при том ни на потпуности њиховој, нити на прецизној категоризацији. Наиме, у на­ред­ном пасусу даћемо, илустрације ради, списак одређених лексема које сво­јом целином или само сегментално показују своју рускословенску (рус­ку) провенијенцију. Примери се наводе у оригиналном лику (онако како сто­ји у СА, ПА и ПИ): cjxbzzbnêkm (СА по), Сочинитель (Пи 384), cjcnfd (СА пр), cjrhfnbnb (СА 10), cj,infdf (СА 1, СА2), cjcnjê (СА 2), cjcnjb (СА 5), cjcnjånb (СА 14), cjcnfdkäz (СА 2), cjrhfnrê (СА 5), cjxbzrê (СА 9), cjlêhöb (СА 4), cjlêhöfdf (СА 5), zêcjdêhiêzf (СА 4), zêcjdêhiêzcndj (СА 6, СА 14), cjb™djkmbvj (СА 9), сочлененну (ПА 326), со­чле­нен­номъ (ПА 326), согласныма (ПА 326), согласнога (ПА 327), djghjcf (СА 10), dj™vjözbvf (СА 1), dj™vjözjcn (СА 1), dj™vjözf (СА 11), hf™úvbnêkzjcn (СА2), dhêlbnêkzf (СА 3), läb˘cndbnêkmzj (СА 4), ckäljdfnêkmzj (СА 7),7 úvêuxfnêkmzb (СА 10), úhfdzbnêkmzb (СА 12), (ú) hjlbnêkmzjv (СА 12, hf™úvbnêkmzj (СА 16), неосно­ва­тел­на (ПА 326), неоснователно (ПИ 384), úvêuxfnêkmzju (СА 14), b™kbiêcndj (СА 12),8 оте­чества (ПА 326), zêljúväzïê (СА пр.), орудiю (ПА 327), gjcdêinfdf

6 Као и код других писаца епохе, морфологија је у Мркаљевим филолошким делима комплетно српска. Нека одступања од овог принципа можемо окарактерисати грешкама. У овакве случајеве убрајамо, рецимо, стари облик именичког датива множине gbcvêzbrjv (СА 3) и 1. лице презента множине произносим (исп. кад ми ньи произносим, ПА 327). Да је у овом другом примеру сасвим сигурно у питању штампарска грешка, показује и то што се у ПА свака реч која се завршава на консонант пише са Ъ на крају (дакле, овде је испуштено финално -о). Облик 1. лица једнине презента у изразу „самогласныма, рекосмо, именую она гласоуначиненя, коя ...“ такође иде у категорију омашки. 7 Исп. р. следовательно у значењу према томе, дакле, стога, то значи. 8 У р. je излишество (сувишност, претеривање), а у преводима: вишак (М/В), сувишност (О).

196

БОЖО Б. ЋОРИЋ (СА по), ckälú.inb (СА 8),9 ,úlúinb (СА 8), тïпографïчески (ПИ 383), фïлозофïческе (ПИ 384), uhêxêcrê, uhêxêcrb (СА 9); gjxnb (СА пр, СА 2, СА 8), uhfölfzbzú (СА по), gjxbnfnêk. (СА по), ,kfujlänêk. (СА по), hfcúölfdf (СА 1), jxkêzzêzbv (СА 1),10 jxkêzzêzb (СА 1), ckjdêcfz (СА 1), hf™,jhzb (СА 1),11 ckälcndúêvj (СА 1), zflkêöb (СА2, СА 3), xbckj (СА 3, ПА 327), xhê™ (СА 3), zfxfkj (СА2), xfcnb (СА2), xfcnbwf (СА2, СА 3), dêin (СА пр, СА 8), dêinb (СА 1, СА 3), zêljcnfnjxzf (СА 4, 2x),12 j,fxê (СА 5), gjzêöê (СА 5),13 zfhúxzj (СА 5),14 ghjxbvf (СА 7, 3x), cbhäx СА 11, gjk™b (СА по), gbcvê непосредственно (ПА 326), препочитаеми (ПИ 384),15 чувствуемъ, честъ (ПИ 383), чувствуе (ПИ 384), найс¨ществелнія (ПИ 383), с¨щест­венни (ПИ 383), понравитисе (ПИ 384), црков­номъ (ПА 327),16 звателце (ПА 327, 328, ПИ 384), достоинство (ПИ 383) и сл.

Овај и овакав списак несрпских језичких појединости у невеликом Мркаљевом филолошком опусу јасно указује на то да су та дела писана хи­брид­ним типом језика познатим под називом славеносрпски језик. По­се­ду­ју­ћи црте различитих идиома, тај је језик у каснијим епохама морао бити те­жак за разумевање. Отуда није необично кад Љубомир Стојановић скреће паж­њу на нејасан стил и језик у Салу, а Гојко Николиш указује на то да је текст у „Палинодији“ тешко

9 У једном преводу стоји слиједећих (ријечи) (МВ), а у другом сасвим слободно: неколико потврда (О). 10 За ову реч нема потврда нигде другде. 11 Значење је нејасно, отуда различити преводи: различит (М/В) и разликовни (О). Значења у РЈА уз разборан врло су далеко од овог који користе преводиоци (тамо је паметан, разуман, разборит, мудар). У руском придеву разборный значење је расклапајући. 12 Преводи се са недостатна (О, М/В). 13 Застарело у руском. 14 Преводи се са прикладно, а руско наручный значи ручни. 15 У поздравној формули на крају чланка. 16 Вук с правом скреће пажњу не „несрпски“ облик ове речи: „Црковный е од црковъ, а одъ црква требало бы да буде црквеный (Караџић 1817: 350).

О ЈЕЗИКУ МРКАЉЕВИХ ФИЛОЛОШКИХ РАДОВА

197

разумљив, збркан и прилично смушен.17 И до­ис­та, савремени читалац Мркаљевих филолошких радова мора каткада уло­жи­ти велики труд да би одгонетнуо значења појединих лексема, а онда и читавих реченица. И врсни филолози који су преводили Сало имали су му­ ке да протумаче значења неких речи, што се види по разилажењу у нађеним преводним еквивалентима. За илустрацију преводилачких тешкоћа на­веш­ћемо два примера, један лексичко-граматички, а други синтаксички а) Израз lf cdfrj ™fväifnêkmcndj ghêgênb очито је неразумљив, ако се не утврди лексичко-граматичка страна глаголског дела. Он је преведен двојако: једном презентом глагола спријечити (да сваку збрку спријечи, М/В), а дру­ги пут потенцијалом (да би спријечио збрку, О), иако је лексема prepeti и семантички и морфолошки нејасна.18 б) И читаве реченичне конструкције задају проблем, па превод бива кат­ка­да неразумљив једнако као и оригинал, што, по нашем мишљењу, показује сле­деће поређење: jz z7 g7 zmbdf6 nyiva, xhê™ ¥ (jdfrj: z¥df) gbiêÎ rjê gj lúib6 frj cfvj zf lfzfizmb gbcvêzf thb j,kbr (¥) cjb™djkmbvj6 njkbrj tcn6 rjkbrj b ghêlj,hj (СА 9) On npr. nqiva, nyiva, pomoću ы (оvako: z¥df) piše, koje doduše, ako samo današnji slo­va jeri oblik (¥) uzmemo u obzir, toliko je koliko i predobro. (М/В) Он нпр. пише z¥df, nyiva, са ¥ (овако: z¥df), које је, додуше, и добро, али само ако узмемо у обзир данашњи облик слова (¥). (О)

Оваквих тешко разумљивих места могло би се наћи и другде у Мркаљевим филолошким радовима, али ту тему остављамо по страни, а у цен­тар даље анализе узимамо творбене специфичности у њима. 17 Исп. Младеновић 1983–1984: 24, у напомени. 18 Преводиоци су, што се семантике тиче, пошли, по свој прилици, за потврдом у РЈА, преузетом из Даничићевог речника. Потврда је узета из Доментијана (üjnäfcnê ∑nm ,kfufuj genf ghägênb vb), а Даничић тај глагол преводи латинским impedire (спречити). Међутим, у РЈА се, с правом, коментарише да се значење глагола код Доментијана не разабире.

198

БОЖО Б. ЋОРИЋ

2. Творба речи У научној литератури су Павле Соларић, Јован Дошеновић, Лука Ми­ло­ва­нов и Сава Мркаљ, иначе поборници уздизања чистог народног језика на ни­во књижевног идиома, оцењени као језички чистунци, борци против ту­ђи­ца, а „празнине у српској лексикографији, поглавито у терминологији, они су попуњавали кованицама, не увек срећно начињеним, које се махом ни­су одржале у језику“ (Ивић/ Кашић 1981: 319). Ови учени Срби живели су, заправо, у време када је пуризам био кључна полуга језичке политике, а твор­ба речи његов значајан инструмент. Већ је примећено да је Сава Мр­каљ „у лексици чинио напоре те је употребљавао поједине речи које је сам пра­ вио или је старима давао нова значења“ (Младеновић 1991: 374). Овак­ве оцене и запажања о Мркаљу и његовим истомишљеницима нису биле плод детаљнијих лингвистичких анализа, већ узгредних и парцијалних уо­ча­вања појединих мотивисаних лексичких јединица. Отуда смо себи поста­ви­ли задатак да на корпусу Мркаљевих филолошких радова извршимо ана­ли­зу мотивисаних лексичких јединица из генетске и творбено-семантичке пер­спективе. У фокусу наше анализе биће деривати који се могу сматрати Мрка­љевим личним креацијама, а само узгредно ће се анализирати лексика ко­ја је већ потврђивана у другим изворима (првенствено у РЈА) или је део са­временог лексичког фонда. У тумачењу семантике појединих мо­ти­ви­са­них структура пратиће се еквиваленти у двама преводима Мркаљевог Сала: Ми­лана Могуша и Јосипа Вончине (М/В), на једној, и Милоша Окуке (О), на другој страни. (Такво праћење олакшано је чињеницом да су оригинал и пре­вод дати напоредо, страница за страницу). У нашем невеликом корпусу ана­лизираће се мотивисане именице, придеви (са прилозима) и неки гла­го­ли. Истраживање ће се вршити у оквиру двају творбених начина – су­ фик­са­ци­је и композиције.

О ЈЕЗИКУ МРКАЉЕВИХ ФИЛОЛОШКИХ РАДОВА

199

2. 1. Именице a) Суфиксација Творбена анализа изостаје кад су у питању српском језику познате лек­се­ме, какве су купац (rúgfw, СА по), нашинац (zfibzfw, СА 8), батачић (ба­та­чи­ћm, ПА 327), звучић (™dúxbnm, СА 2), глашчић (ukfcxbnmf, СА2, гласчићима ПИ 383),19 дјечица (lîêxbwf, СА 17, 18), ножица (zjöbwú, СА 9), сиротица (cbhjnbwê, СА 17), рјечица (рäчицама, ПА 327), џигерица (öbuêhbwê, ПА 326), књи­ жица (rzmbözwb, СА 18), напредак (zfghêlrú, СА 1), недостатак (zêljcnfnfr?), гласак (гласакъ, ПА 326, гласке, ПИ 383), тисак (тисакъ, ПА 327),20 и сл. Истраживањем ће бити обухваћене суфиксалне формације чија је творбена структура необична са позиција српске творбе речи. Изведенице на -(а)к. Суфикс -(а)к, веома је продуктиван у српском је­зи­ку,21 а налазимо га у разним творбеним типовима и разним творбено-семан­­тичким категоријама. И у нашем корпусу нашло се десетак изве­де­ни­ца са овим суфиксом, а међу њима и неколико таквих који се истичу сво­јом не­о­бичном структуром. Реч поњатак (gjzånfrf СА 2, Гм) већ је, с пра­вом, ока­рактерисана као славеносрбизам (Младеновић 1989б: 219). У пи­та­њу је ха­пакс, односно индивидуална Мркаљева творевина, настала хиб­ри­ди­за­ци­јом: основинска реч је руска (исп. глагол понять и глаголску име­ни­цу по­ня­

19 У примеру глашчић спорна је формална структура форманта: је ли -ић или -чић. Уколико се пође од основинске речи глас, онда у формантском делу имамом -чић, што би била најстарија потврда за ову варијанту суфикса -ић. Могуће је, међутим, да је Мркаљ образовао нови деминутив од деминутива гласак (гласк-+-ић>гласчић>глашчић), те да и овде имамо основни суфикс -ић. Управо из таквих творбених комбинација издвојиће се временом суфиксни дериват -чић и постати изузетно продуктиван у српском језику. 20 У значењу притисак. 21 У стсл. спада међу малопродуктивне форманте, а изведенице су имале широку семантичку лепезу (Ефимова 2006: 180–181).

200

БОЖО Б. ЋОРИЋ

тие),22 а суфикс домаћи. Преводиоци су за њен еквивалент у срп­ском узе­ли глаголску именицу схваћање (М/В), односно схватање (О). Из ис­тих раз­лога је, на истом месту, као славеносрбизам оцењена и лексема со­чинак (cjxbzrê СА 9), на шта јасно указује њен хибридни састав (исп. рус­ке гла­гол­ске речи сочинить и сочинение). Није необично што су пре­во­дио­ци као ек­вивалент узели нашу реч дело, јер је то једно од значења руског со­­чи­не­ние. Генетски гледано, скупа са претходним дериватима на -(а)к иде и лек­се­ма сократак (cjrhfnrê СА 5, Ам), у чијој основи се препознаје руска осно­­вин­ска реч (глагол сократить). Као преводни еквиваленти узете су лек­­се­ме кратица (М/В) и скраћеница (О). И лексема умекчак (úvêuxfr, СА 11) је Мрка­љевa творевина, а преведена је глаголском именицом умек­ ша­ва­ње (О, М/В). Она није сврставана међу славеносрбизме, вероватно зато што је основински глагол потврђен у нашој писмености (РЈА, наиме, има по­тврде за умекчати, из 17. века и умекчавати, из Доситејевих басни). Ипак, треба прет­поставити да су и потврђени глагол и Мркаљева тво­ре­ви­на резултат ср­би­зације руског глаголског корена (исп. умягчить, умяг­чать).23 Реч пред­ста­вак (ghêlcnfdfrf СА2, Гм) је такође Мркаљева тво­ре­ви­на, а од прет­ход­них разликује се по томе што у српском језику постоји гла­гол пред­ста­ви­ти, па је логично њу сматрати основинском речи. Имајући, ме­ђутим, у ви­ду специфичан тип номинације помоћу суфикса -(а)к у већ на­веденим при­ме­рима из нашег корпуса, може се и у овом случају прет­по­ста­ вити руска осно­ва (исп. руску глаголску именицу представление).24 Изведенице на -анин. Овај општесловенски формант заслужује нашу паж­њу само зато што га је Мркаљ употребио у једној неочекиваној твор­бе­ној констелацији: именица соларићанин (cjkfhb– nmfzb, СА пр) мотивисана је ан­тро­понимом, што није у складу са 22 Доситеј Обрадовић користи ову глаголску именицу (Kuna 1979: 226). 23 Руску изворну графију овог корена са гч Мркаљ има и у другим примерима: úvêuxfnêkmzb СА 10, jvêuxfnb СА 11, vêurb СА 11, úvêuxfnêkmzju СА 14, vêurjcnb СА 15 (исп. р. мягкость), zfb˘vêuxê СА 15. 24 Он није могао употребити реч представа коју данас користимо јер се појавила касније (исп. РЈА).

О ЈЕЗИКУ МРКАЉЕВИХ ФИЛОЛОШКИХ РАДОВА

201

творбено-сематичком категоријом ко­јој припада творбени тип са овим формантом. У српском језику овај фор­мант је монофункционалан: њиме се граде само етници, што значи да осно­вин­ску реч може чинити само именица која значи место, регију, етникум и сл. Мркаљ се, дакле, „огрешио“ о творбене законитости српског језика ти­ме што је уместо уобичајеног форманта -евац (соларићевац) узео суфикс из, условно речено, друге творбене категорије. Занимљиво је да преводио­ци­ма оваква изведеница није била необична, па су је очували управо у том ви­ду. Изведенице на -(и)је/-ње.25 У финалном делу деривата овог типа јављају се одређени ортографски проблеми који су већ били предмет расправе (Мла­деновић 1989б: 215), а чиме се ми овде нећемо бавити. Наш корпус са­др­жи потврде сасвим обичних речи у српском језику типа дремање (lhêvfzä, СА 6), читање (xbnfzå, СА 9, Гј), срицање (chbwfzä СА 11), на­паство­ва­ње (напаствованя, ПА 326, Гј) и сл., али има и таквих које захтевају од­го­ва­рајући коментар управо зато што су преводиоци за њих морали тражити са­временије еквиваленте. Лексема заборављење (™f,jhfdkäz., СА 14, Дј) са­свим је коректно изведена (исп. глагол заборавити), има доста потврда у пи­саним споменицима 17–19. века (исп. РЈА), али су преводиоци, с раз­ло­гом, дали предност нешто млађој и данас обичнијој речи заборав. Реч мње­ни­је (vzäzbå СА 13, Гј)26 замењена је у преводима млађом лексемом ми­ш­ље­­ње (М/В, О), будући да је током времена добила и друга побочна зна­че­ња (исп. РСЈ). Лексема знаменовање (или знаменованје) јавља се два пута, у две графичке варијанте: (nhb) ™zfvêzjdfzå (СА 1) и ™zfvêzjdfzîа (СА 17, Ам). Изведена је од глагола знаменовати, а створили су је, по свој при­ли­ци, лексикографи (исп. РЈА), одакле ју је Мркаљ можда и узео. Пре­во­дио­ци су је заменили обичнијом лексемом значење (О, М/В). Ни именици не­ма­рење (zêvfhêzä, СА 6) не може се ништа приговорити са творбеног ста­ но­виш­та (исп. мотивациони комплекс не марити), али су је прево25 Суфикс *-ьје био је у стсл. најпродуктивнија творбена морфема (Ефимова 2006: 130) за грађење именица апстрактне и конкретне семантике од глаголске основе. 26 Врло стара реч, исп. стсл. vmzäzm- (vmzäzb-).

202

БОЖО Б. ЋОРИЋ

диоци за­ме­ни­ли обичнијом и фреквентнијом речи немар (исп. РЈА). Дериват упо­треб­ље­ње/употребљенје (úgjnhê,käzä, СА 6) могао би бити резултат утицаја рус­ког језика, па је у преводу замењен млађом лексемом употреба (исп. РЈА). Име­ницу уначињење Мркаљ користи два пута (уначиненä, уначиненя, ПА 326), а има и основински глагол уначинити, на истој страни. Занимљиво је да ни глагол ни именица нису потврђени у РЈА, што сугерише да је Мркаљ ство­рио и једно и друго. Реч положење (положеня, ПА 326) врло је стара фор­мација и вероватно сасвим обична лексема у Мркаљево време, судећи по потврдама у РЈА. Изведена је од глагола положити: црквенословенски лик је положение (и данас у руском). Лексема положај ју је временом по­тис­нула (за њу су потврде тек из друге половине 19. века). Изведенице на -ик. Овај суфикс се јавља у неколико деривата различите се­мантике. Именица наученик долази два пута: zfúxêzbrjv (СА пр) и zfúxêzbwb (СА 9), а у преводима стоји учењаком, учењаци (М/В), односно науч­ни­ком, научници (О). РЈА има ову прву потврду управо из Мркаља, а друга је и из Милованова (Мркаљевог савременика). Лексема писменик има две по­твр­де: gbcvêzzbrjv (СА 3, Дм)27 и gbcvêzzbrf (СА 16, Гм). РЈА има потврду у зна­чењу писац, књижевник, списатељ, а поред ова два Мркаљева примера, на­воде се још три (ниједан из речника), а аутори су из 18. и 19. века. Пре­во­ диоци се разилазе: граматичар (граматичарима, граматичара, М/В) и пи­сац (писцима, писаца, О). Биће да је млађи превод коректнији. Реч пре­вод­чик (ghêdjlxbrú, СА пр) представља, очито, фонетску адаптацију руског пе­ре­водчик. Преведена је лексемама преводитељ (М/В) и преводилац (О), ко­је, по свој прилици, нису ни постојале у Мркаљево време. Лексема книж­ник (rzbözbrjv, СА пр, rzbözbrf СА по) врло је старог порекла, има је ско­ро у свим словенским језицима, преведена је лексемом књижевник.28 Реч самогласник (самогласникъ, ПА 327, Нј, самогласнїйка, ПА 327, Гм, са­могласнике, 27 Овде је необичан стари облик датива множине, што одудара од Мркаљевог језика који има, начелно, коректну српску морфологију. Вероватно је у питању омашка. 28 Нема свугде исту семантику. Исп. р. книжник – „љубитељ књиге, књигољубац“.

О ЈЕЗИКУ МРКАЉЕВИХ ФИЛОЛОШКИХ РАДОВА

203

ПА 328, Ам) иде у категорију термина. Мркаљ користи и за то време уобичајени назив самогласно (на више места у ПА). У РЈА за ову из­ведену именицу дају се потврде из Луке Милованова (1833) и По­ по­ви­ће­вог речника (1895), па би Мркаљев пример био најстарији. Међутим, како је Миловановљев текст изашао постхумно, а заправо је за штампу био при­пре­мљен још 1810, онда би, тако гледано, Милованов био творац овог тер­ми­на. И термин согласникъ (ПА 327) је Мркаљева креација, будући да је пр­ва следећа потврда тек с краја 19. века (додуше, у српском фонетском ру­ху – сугласник). Дакле, облик са финалним -ик јавља се први пут код Мрка­ља, уместо согласно.29 Мркаљ не само да је од назива самогласно и со­гласно направио деривате на -ик, него је и од двоегласно направио двое­глас­никъ (ПА 327). Овај назив вероватно је инспирисан термином из Мра­зо­вићеве граматике, где, рецимо, налазимо синтагму ldjtukfczfѧ gbcvtzf, што је Мркаљу послужило као узор за деривацију.30 Изведенице на -ост. У српском језику -ост је веома продуктиван фор­мант. У нашем корпусу јавља се у читавој серији лексема, од којих су неке са­свим обичне у српском, али има и таквих које су део општесловенског на­слеђа и које ће временом бити потиснуте друкчијим творбеним ти­по­ви­ма. Неки примери, као што ће се видети, указују на могућност руског и рус­кословенског утицаја. Преводиоци их, дакако, осавремењују: уместо твр­дост (ndêhljcnb, СА 15,) узето је тврдоћа, а мекост (vêurjcnb, СА 15) је за­мењена речју мекоћа. И у другим Мркаљевим радовима има оваквих фор­ мација: тврдостъ, тврдости (ПИ 384), разностъ (ПИ 383). Лексема hf™úvbnêkzjcnm (СА 2) преведена је, разуме се, речју разумљивост, будући да је формантски део изведенице обележје руског језика, а како ова реч у рус­ком гласи разумность, створен је у Мркаљевој креацији – квазирусизам. Реч ghjdblkmbdjcn (СА 11) раздвојила је преводиоце: у старијем преводу за­ме­њена је речју предвидљивост 29 И овде морамо подсетити на текст Луке Милованова где налазимо, само на једној страни, читаву серију термина изведених суфиксом -ик: самогласник, самогласници, јасногласници, сугласници (у раду грешком сгласници), нејасногласници, подмуклогласници (Милованов 1833: 41). 30 Соларић има термин двоегласница (Бабић 2007: 53).

204

БОЖО Б. ЋОРИЋ

(М/В), а у млађем речју довитљивост (О), што су, семантички гледано, прилично удаљени еквиваленти.31 Изведеница је­диновидност (îêlbzjdblzjcnm, СА 18) Мркаљева је творевина (нигде није по­твр­ ђена) за лат. uniformitas (које долази у загради). Оба превода имају исто: јед­накост (у загради наводе и латинску реч). Лексема словосложност (сло­восложности ПИ 384) по свој прилици је синоним за ортографију. РЈА има потврду из краја 18. века управо у том значењу. Лексему звукопремјен­љи­вост (™dúrjghêväzkmbdjcn, СА 8) Мркаљ је направио од сложеног придева зву­копремјенљив (који и сам долази у Мркаљевом делу). Изведенице на -тељ. Суфикс -тељ сматра се црквенословенским на­сле­ђем, а у нашем корпусу се јавља у свега неколико примера. Лексема со­чи­ни­тељ (cjxbzbnêkm, СА по, сочинитель, ПИ 384) могла би бити русизам (што и фонетски лик казује), а ревнитељ (hêdzbnêkm, СА пр) је црквенословенизам, остао до наших дана. Једино се реч обранитељ (обранителäвомъ, ПИ 383) мо­же сматрати домаћим дериватом (има доста потврда у РЈА). Реч со­чи­ни­тељ преведена је лексемом аутор (О), а реч ревнитељ је у једном случају за­држана (М/В), а у другом замењена са ревносник (О). б) Композиција Наш корпус садржи и известан број структура у којима се препознају две осно­винске речи. Неке од њих су и данас сасвим обичне, као што су гла­во­бо­ља (ukfdj,jkä, СА 3) и странпутица (cnhfzgúnbwf, СА 8). Међутим, има и так­вих које из ових или оних разлога захтевају одређен коментар. Лексема остроумије (jcnhjúvïå, СА пр, Гј) је црквенословенизам, остао до данас у руском, те су је преводиоци једноставно србизирали у оштро­умље. Реч художнословије (üúljözjckjdîê, СА 18) није у српском јасно мо­ти­ви­са­на, а Мркаљ ју је преузео однекуд као готову номинативну јединицу, што се у контексту саопштава изразом такозвани (исп. 31 РЈА има потврде с краја 18. века, са прилично нејасном семантиком.

О ЈЕЗИКУ МРКАЉЕВИХ ФИЛОЛОШКИХ РАДОВА

205

Gj™zfnj îê6 lf rj ú zfc gjzê nfrj ™dfzj Üúljözjckjdîê ghêifj zbîê6 zb cdjîê bvê ghfdbkzj ™fgbcfnb zê úvbît). Бу­дући нејасне мотивације, ова је реч ставила преводиоце на муку коју су они разрешили тако што су је задржали непреведену, али уз побочна објаш­њења: Могуш и Вончина су се послужили техником контактне сино­ни­мије стављањем еквивалента у заграду (реторика),32 док ју је Окука у дну странице описао изразом језичка знања и вјештине. Није нам познато ка­ко су преводиоци дошли до оваквих тумачења, али она, по нашем ми­ш­ ље­­њу, нису тачна. Наиме, Мразовићева граматика садржи поглавље под на­зивом ∑˚ ê˚nbvj’kjuïb b˛kb‘ üúljözjckj˚dïb, а оно што следи је заправо мор­фо­ло­ги­ја у савременом смислу речи.33 Уверени смо да се Мркаљев израз „та­ко зва­но“ односи управо на овај лингвистички термин. И реч ghfdjgbcfzîê (СА 18) иде у категорију терминолошке лексике, а на­ста­­ла је као калк према грчком узору. Код Мркаља и његових савременика мог­­ла би она бити русизам (исп. правописание). Мркаљев савременик и при­­јатељ Соларић ту реч често користи (Бабић 2007). Лексема јединоплеменик (єдиноплеменницы, ПА 328, єдинопле­ мен­ни­цы­ма, ПИ 384) део је црквенословенског наслеђа у нашој писмености (РЈА). Њена употреба код Мркаља могла је бити подржана и истоветном рус­­ком лексемом (исп. единоплеменник). У Мркаљевим филолошким радовима има и таквих сложених форма­ци­ја које су Мркаљева творевина. Најпознатија таква лексема у нашем кор­пу­су јесте азбукопротрес (f™,úrjghjnhêc, СА), која се јавља један једини пут и то у стилски упечатљивом наслову најпознатијег Мркаљевог дела. У струк­тури ове индивидуалне творевине препознајемо у првој компоненти осно­ву речи азбука, а у 32 Исп. „Poznato je da tko u nas bar takozvano üúljözjckjdîê (retoriku) prešao nije, ni svoje ime pravilno zapisati ne umije“ (Moguš/Vončina 1983: 69). 33 Да је овај термин семантички проблематичан, види се и по начину на који се према њему односе проучаваоци граматичке терминологије: Мразовићева синтагма из назива поглавља преводи се само као етимологија (Karadža 1984: 236), Мркаљев пример фигирира у списку термина (исто, 92), али га касније у индексу, где се иначе дају преводи на савремени језик, уопште нема.

206

БОЖО Б. ЋОРИЋ

другој основу глагола протрести. Обе основинске ре­чи спомиње и сам Мркаљ у СА на два места: zf rhfnrj f™,úrú zfiú ghjnhêcf.nmb 777 tcnê vjb˘ rjzfw b zfvähf (СА пр) и vjöê zfv ljdjkmzj ,bnb6 ™f vjnmb gj zfvähb f™,úrú zfiú ghjnhêcnb (СА 6). По истом моделу Мркаљ је створио и реч језикопротрес (Ûê™brjghjnhêcú, СА 18), која се налази на крају књиге. Обе ове речи настале су сложено-суфиксалним творбеним начином (од син­таг­ме протрести азбуку/језик, помоћу нултог суфикса и спојног вокала -о-). Друкчијем творбеном типу припада сложеница гласоуначињење (гла­со­у­начиненя, ПА 327, Ам): настала је слагањем двеју готових речи. Наиме, Мркаљ има и глагол уначинити (ПА 326: „и тако свой гласъ различно уна­чи­нити може“) и глаголску именицу уначињење (уначиненä, ПА 326, уна­чи­неня, ПА 326, Нм). Мркаљ је компоновањем именица уначиненä и глас (пре­ко синтагме уначиненä гласа) креирао нову реч. Глагол уначинити зна­чи исто што и начинити, створити, а уначињење је стварање, реализација. Оту­да би се гласоуначињење могло протумачити као реализација гласа, гла­совна реализација, настанак гласа. Цела реченица се тиче дефиниције са­ могласника: „Самогласныма, рекосмо, именую она гласоуначиненя, коя за­висе одъ различнога одтвора ууста“ (ПА 327). Лексема језикоиспитатељ (езыкоиспытателm, езыкоиспытателäм+, ПИ 384) такође је Мркаљева креација. Она се, начелно, може творбено двојако ин­терпретирати: као права сложеница (испитатељ + језик = је­зи­ко­ис­пи­та­тељ) и као сложено-суфиксална творевина (онај који испитује језик). Прва со­луција могућа је стога што је њен други конституент34 потврђен код До­си­теја (сматра се његовом креацијом према сличним образовањима у рус­ком језику, Kuna 1970: 236). У том случају сложеница је настала по об­рас­цу И+И (испитатељ језика), са спојним вокалом -о-. По нашем мишљењу Мркаљ је ову реч направио по узору на немачку сложеницу Sprachforscher, на шта

34 Додуше, РЈА даје потврду за испитатељ из Стулића, али Стулићев речник обилује мноштвом „измишљених“ лексема, те је у сваком погледу непоуздан.

О ЈЕЗИКУ МРКАЉЕВИХ ФИЛОЛОШКИХ РАДОВА

207

упућује контекст у коме се Мркаљ позива на немачког научника Мај­ нера.35 У ПА и ПИ долази још једна Мркаљева необична творевина: усто­от­вор (úcnjjlndjjhf ПА 327, úcnjjlndjjhjv+ ПИ 383). Она се творбено може дво­ја­ко интерпретирати: као сложено-суфиксална формација (преко отворити ус­та, нултим суфиксом и спојним вокалом -о-), односно као права сло­же­ни­ца од две самосталне лексичке јединице. У самом тексту Мркаљ објаш­ња­ва артикулацију вокала и на различите начине варира компоненте које ће уне­ти у дериват: различны оодтвораня ууста ПА 326, различнога одтвора ууста ПА 327, єдан одтворъ ууста ПА 327 и сл. Није искључено да је овај Мрка­љев хапакс заправо калк према немачком Mundöffnung. 2. 2. Придеви (и прилози)36 Нашу пажњу усмерили смо искључиво на сложене придевске (и прилошке струк­туре), како због њихове бројности и функције, тако и због творбене струк­туре. У првом делу сложених придевских формација долазе при­дев­ске, бројне и прилошке основе, а у другом именичке. Све припадају сло­же­но-суфиксалном творбеном начину, а формантске морфеме су спојни вокал -о- и суфикс. Дериват јединозвучан мотивисан је синтагмом једина звука (>једин-о-звуч-ан): у првом делу је по свој прилици црквенословенски лик броја је­дан (једин-),37 а у другом именичка аломорфна основ звуч-. Дериват долази у саставу терминологизиране синтагме у чијем је другом делу именица сред­њег рода писме (= слово): êlbzj™dúxz¥v gbcvêzjv (СА 4), êlbzj™dúxzf gbcvêzf СА 5, 11, 13. Пот35 Исп. контекст у ПИ: „Тако на именованой страны говори преславни тай єзыкоиспытателъ“ (мисли на Мајнера), а мало даље, на истој страни, стоји: „коя е могла Србскимъ єзыкоиспытателѣмъ прiятно понравитисе“. 36 Овде ћемо придеве у прилошкој функцији посматрати као придевске деривате, јер они то примарно и јесу, а тек секундарно постају прилози. 37 Српскословенски је имао доста сложених придева са оваквом првом компонентом (Zett 1970).

208

БОЖО Б. ЋОРИЋ

врда у РЈА је из много каснијег времена те би ови Мр­ка­љеви примери били најстарији. Преводиоци нису сложни: јед­но­гла­сан (М/В), јединозвучан (О). Структура многозвучан је у семантичкој опозицији према јединозвучан, и то на бази прве прилошке компоненте много-:38 vzjuj™dúxz¥v gbcvêzjv (СА 4), vzjuj™dúxzj СА 5, СА 12, СА 13, vzjuj™dúxzf gbcvêzf (СА 7). Једина потвр­да у РЈА је управо ова из Мркаљевог Сала. Тешко је казати је ли настала Мрка­љевим трудом или је просто морфолошка адаптација руског придева мно­гозвучный. Преводиоци ни овде нису сложни, исп. многогласним (М/В) и многозвучним (О). И сложеница гласопомоћни припада Мркаљевом инвентару хапакса у служ­би стварања његовог метајезика. Из синтагме ukfcjgjvjnmz kb,j cfvjukfczf gbcvêzf (СА 14) може се једино закључити да су гласопомоћна и само­­глас­на писмена једно исто, а из структуре сложенице не да се одго­нет­ну­ти стварна семантика. Заправо, структурни сегменти се могу издвојити: пр­ву компоненту чини основа именице глас, а други део именица помоћ или придев помоћни, али је нејасно зашто би помоћни глас, рецимо, био си­но­ним за самогласни (тј. самогласнички). Преводиоци овде не помажу мно­го: у њиховој интерпретацији горња синтагма гласи гласопомоћна или само­гласничка слова (М/В), односно звучнопомоћна или самогласничка слова (О). Сложени придев коликоврстан састављен је од прилошког првог и име­ничког другог дела, има у РЈА једну потврду из 18. века од једног пис­ца из Дубровника, а налази се и у Стулићевом речнику. Тешко је знати је ли ово Мркаљу било познато: једино се може претпоставити да му је Сту­ли­ћев речник био у рукама. Синтагма rjkbrjdêhcnzf gbcvêzf (СА 6) се­ман­тич­ки није спорна, али је сложеница структурно необична: постоји велик број по­твр­да за придев врстан, али ово вероватно није права сложеница, већ сло­женосуфиксална, мотивисана синтагмом колико врста. Преводиоци раз­ 38 Ова компонента заступљена је у десетинама примера у српскословенском (нав. д.).

О ЈЕЗИКУ МРКАЉЕВИХ ФИЛОЛОШКИХ РАДОВА

209

личито поступају: или је задржавају, уз малу гласовну корекцију (М/В) или је разлажу у које врсте (О). Изведеница равногласан има у РЈА само једну лексикографску потврду из краја 19. века, по чему би ова Мркаљева била најстарија, те би он био кре­а­тор ове сложене структуре. Мркаљ је користи у терминолошке сврхе: hfdzjukfczê hîêxb (СА 16), hfdzjukfczb hîêxb (СА 17). Добијена је сложено-суфик­салном творбом: који је равна гласа. Преведена је придевом хо­мо­ни­ман. Придев бјеложигерични (бäложигерични, ПА 327) апсолутно је Мр­ка­ље­ва творевина, настала сложено-суфиксалном творбом од синтагме бäла жи­герица. Он има ту синтагму неколико пута употребљену у ПА и ПИ, а он­да ју је на једном месту, транспоновао у сложеницу у синтагми бäложи­ге­рични тисакъ паре. И сложеница звукопремјенљив је индивидуална творевина Мркаљева, скро­јена из терминолошких разлога, а дoлази више пута у СА: ™dúrjghêväzkmbdj (СА 5, 12, 13), ™dúrjghêväzkmbdf (СА 6, 8, 12, 13). У питању је струк­ту­ра сложена из првог именичког и другог глаголског дела, не на­ро­чито про­дук­тиван тип творбе у српском језику. За њу преводиоци нису има­ли ек­ви­ва­лент па су је задржали, уз ситно гласовно осавремењивање (зву­ко­про­мјен­љив, О), или су непотребно заменили прву компоненту (гла­со­про­мјен­љив, М/В). Ни формација благоразложно нема потврду у РЈА, те се може сматрати Мркаљевом творевином. У тексту долази у прилошкој функцији: ,kfujhf™kjözj lêhöb (СА пр). Створена је сложено-суфиксалним начином од син­тагме блага разлога (претпостављамо да је примарно изведен придев бла­горазложан, -жна, -жно, по узору на старе формације са благо у првом де­лу).39 И преводиоцима је ова реч била необична, те су је заменили са оп­рав­­­дано. Изведеница својемјестно има прилошку функцију: cdjîêvîêcnzj bvflê ,bnb ckjdj (СА 18). У њеној сложено-суфиксалној структури препознају се заме­нич­­ка (прва) и именичка (друга) компонента, те формант -(а)н. У РЈА нема по­­твр­де за ову реч, што значи да ју је Мркаљ сам сачинио, вероватно угле­да­њем на друге формације 39 И Доситеј има доста сложеница са компонентом благо (Кuna 1970: 218).

210

БОЖО Б. ЋОРИЋ

које као прву компоненту имају управо своје- (исп. РЈА и тамо наведене придевске формације тог типа). Занимљив је по­сту­пак преводилаца: у једном случају сложеница је једноставно разложена на претпостављени полазни облик – на својему мјесту (М/В), а у другом је просто избачена (О). Придев крепкожилат долази у синтагми крäпкожи­ла­ты народа (ПИ 384, Гм). Претпостављамо да је у питању сложено-суфик­сална изведеница у значењу који има крепке жиле. Именица се јавља у кон­тексту расправе о тврдости језика. Колико се може Мркаљ разумети, твр­ђи је језик који има више сугласника који рецимо Србима дају крепост, а тако је онда код свих крäпкожилаты(х) народа. 2. 3. Глаголи У творби глагола пажњу изазива неколико изведеница са суфиксом -ава- у функ­цији имперфектизације руских глагола. Такав је, на пример, глагол ра­суждавати који код Мркаља долази у презенту (hfcúölfdf, СА 1), а пред­ставља имперфектизовану форму руског глагола рассуждать. Преводиоци на­место њега имају облик од глагола расуђивати (расуђује). РЈА има потвр­де из дела једног славеносрпског писца из прве половине 19. века (1823. г.), увек у лику расуждавајући, што показује да је Мркаљев пример ста­рији. На исти начин настао је је и глагол закључавати (™frk.xfdfnb, СА 1) – им­перфектизацијом руског заключить, а према потврдама из РЈА, ко­ри­сти­ли су га и други аутори с почетка 19. века. Преводиоци га различито пре­но­се: закључивати (М/В) и доносити закључке (О). Заједно са претходнима иде и глагол произношавати (ghjb™zjifdfnb, СА 18), створен имперфектизацијом руског произносить. Ова Мркаљева тво­ре­вина преведена је српским еквивалентом изговарати (М/В, О). Међутим, тај тип творбе Мркаљ користи и онда кад нема еквивалентног руског гла­го­ла: такви су опомињавати (jgjvbzådfj, СА 11) и запитавати (™fgbnfdfnb, СА 15). Први Мркаљев хапакс преведен је обликом упозоравао (М/В, О), док се код другог преводиоци разилазе: у једном случају нема промене (за­

О ЈЕЗИКУ МРКАЉЕВИХ ФИЛОЛОШКИХ РАДОВА

211

пи­тивати, М/В), а у другом се налази адекватна савремена замена (за­пит­ки­вати, О). 3. Закључак 1. Овим радом обухваћене су две теме: прва се тиче одређивања типа је­зи­ка којим су писани филолошки радови Саве Мркаља (Cfkj lê,êkjuf êhf kb,j fp,úrjghjnhêc, Палинодïа либо обрана дебелога ъ, Писмо уредништву Срп­ских новина), а друга – творбених специфичности у њима. 2. Прва тема подразумевала је два истраживачка пута: а) анализу ре­ле­вант­них радова о Сави Мркаљу; б) анализу самих филолошких радова. Први истра­живачки пут није дао очекивани резултат: прецизног одговора на по­стављено питање није било. Други истраживачки пут био је пло­до­твор­ни­ји: утврдили смо да је Мркаљ своје филолошке радове написао славено­срп­ским језиком (или србизираним славеносрпским језиком, по терминологији Алек­сандра Младеновића). 3. У обради друге теме пошли смо од једног социолингвистичког и једног функ­ционално-стилског параметра. Први се тицао односа према страној лек­­сици: он је у Мркаљевом случају био пуристички. Другим је утврђиван функ­ционални стил Мркаљевих радова: припадали су научном функ­цио­нал­ном стилу. Оба ова параметра имала су непосредан утицај на Мркаљеву твор­бу речи: за споменути функционални стил требало је решавати питање тер­минологије којом би метајезички обликовао свој азбукопротрес, а тај по­сао морао се обавити без присуства стране лексике. Решење је нађено упра­во у словенским, односно српским творбеним потенцијалима. Тако је твор­ба речи постала инструмент тог комплексног приступа језику – пу­риз­ма. Тако се Мркаљ нашао у позицији да кује нове номинативне јединице за по­требе свога метајезика. Он је то, пре свега, чинио путем суфиксације и ком­позиције, стварајући читаве серије именичких и придевских хапакса, как­ви су: азбукопротрес, језикопротрес, уначињење, гласоуначињење, нау­че­ник, звукопремјенљивост, јединозвучни, многозвучни, гласопомоћни,

212

БОЖО Б. ЋОРИЋ

рав­но­гласни, бјеложигерични, звукопремјенљив, благоразложан, својемјестно, креп­кожилат и сл. Међу његовим творевинама има и хибридних струк­ту­ра какве су поњатак, сочинак, сократак, умекчак и (вероватно) пред­ста­вак. Неки његови композити могу се сврстати у категорију калкова, као нпр. језикоиспитатељ или устоотвор. Има у нашем корпусу и изведених и сложених структура у целини преузетих из руског односно руско­сло­вен­ског, као нпр. преводчик и художнословије. Изван терминолошке творбе тре­ба споменути занимљив начин имперфектизације руских, али и српских свр­шених глагола помоћу суфикса -ава-.

Литература Бабић, Биљана (2007): Језик Павла Соларића, Бања Лука (докторска ди­сер­та­ција у рукопису). Ефимова, В. С. (2006): Старославянская словообразовательная мор­фе­мика, Моск­ва. Ивић, Милка (1988): „О језику Саве Мркаља“, Zbornik radova o pоvijesti i kul­turi srpskog naroda u SR Hrvatskoj, knj. 1, Zagreb, 47–52. Ивић, Павле (1984): „О месту Саве Мркаља у историји српске културе“ Књи­жевност ХХХ1Х/4–5, 508–512. Ивић, Павле, Јован Кашић (1981): „О језику код Срба у раздобљу од 1804. до 1878. године“, у: Историја српског народа, V/II, Београд, 311–380. Караџић, Вук (1817): „Одговоръ на палинодїю, или обрану дебелога ера ъ“, Новине Србске, Беч, 333, 342–344, 350. Милановић, Александар (2004): Кратка историја српског књижевног јези­ка, Београд. Милованов, Лука (1833): Опит наставлења к србској сличноречности и сло­гомјерју или просодии, Беч. Младеновић, Александар (1976): „Сава Мркаљ и његови претходници у реформи предвуковске ћирилице“, Годишњак Филозофског фа­кул­те­та у Новом Саду 10, 161–198.

О ЈЕЗИКУ МРКАЉЕВИХ ФИЛОЛОШКИХ РАДОВА

213

Младеновић, Александар (1989а): Славеносрпски језик. Студије и чланци, Но­ви Сад. Младеновић, Александар (1989б): „Белешке о језику Саве Мркаља“, Збор­ник о Србима у Хрватској 1, Београд. Младеновић, Александар (1991): „Павле Соларић, Јован Дошеновић и Сава Mркаљ о српском књижевном језику свога времена“, Зборник о Ср­би­­ма у Хрватској 2, Београд. Младеновић, Александар (1983–1984): „Филолошко дело Саве Мркаља“, Ков­­чежић ХХ–ХХI, Београд, 3–24. Младеновић, Александар (2008): Историја српског језика. Одабрани ра­до­ви, Београд. Мразович, Аврам (1800): РÁководство к+ славенстäй грамматїцä, Будим. Николиш, Гојко (1980): Сава Мркаљ. Повијест о једном страдалнику, За­греб. Окука, Милош (2010): Сало дебелога јера либо азбукопротрес Саве Мрка­ља у старом и новом руху, Загреб. Панић-Бабић, Биљана (2003): „О граматичкој терминологији Павла Сола­рића“, Јединство наука данас, Бања Лука, 169–177. РСЈ: Речник српскога језика, Матица српска, 2007, Нови Сад. СБР: Старобългарски речник, Том I, f–z, Том II, j–ú, 1999–2009, БАН, Со­фия. Стојановић, Љубомир (1924): Живот и рад Вука Стефановића Караџића, Бео­­град – Земун. Чигоја, Бранкица (2004): „Резултати испитивања назива српског књи­жев­ног језика у прошлости у радовима Александра Младеновића“, Тер­ми­нолошка стандардизација лингвистичког описа савременог срп­ског језика (2), Научни састанак слависта у Вукове дане, 33/1, Београд, 235–244. Karadža, Mevlida (1984): Izvori srpskohrvatske gramatičke terminologije – ulo­ga i mjesto Vuka Karadžića u njenom formiranju i standardizaciji, Radovi X, Institut za jezik i kniževnost, Sarajevo.

214

БОЖО Б. ЋОРИЋ

Kretschmer, Anna (1989): Zur Methodik der Untersuchung älterer slavischer schriftsprachlicher Texte (am Beispiel des slavenoserbischen Schrifttums), München. Kuna, Herta (1970): Јezičke karakteristike književnih djela Dositeja Obradovića, Sa­rajevo. Moguš, Milan, Vončina, Josip (1983): Salo debeloga jera libo azbukoprotres Sa­ve Mrkalja, Zagreb. Okuka, Miloš (1975): Sava Mrkalj als Reformator der serbischen Kyriliza, Мün­chen. PЈА: Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I–XXIII, 1976–1980, RJAZU, Zag­reb. Zett, Robert (1970): Beiträge zur Geschichte der Nominalkomposita im Ser­bo­kro­a­tischen, Die altserbische Periode, Wien.

Über die Sprache in Mrkaljs philologischen Arbeiten Zusammenfassung In dieser Arbeit werden zwei Themen bearbeitet: die Typisierung der Sprache in Sava Mrkaljs philologischen Arbeiten (Cfkj lê,êkjuf êhf kb,j fp,úrjghjnhêc, Палинодïа либо обрана де­­белога ъ, Писмо уредништву Српских новина) und die Wortbildungsbesonder­hei­­ten in ihr. Das erste Thema beinhaltet zwei Forschungsbereiche: a) die Analyse relevanter Ar­bei­­ten über Sava Mrkalj, b) die Analyse seiner philologischen Arbeiten selbst. Der erste Weg brach­te nicht die erwarteten Erfolge: eine präzise Antwort auf die gestellten Fra­gen gab es nicht. Der zwei­te Weg war erfolgreicher: wir konnten feststellen, dass Mrkalj seine phi­­lo­logischen Ar­­bei­ten auf Slawenoserbisch geschrieben hat (славеносрпским језиком) bzw. die serbisierte Form derselben Sprache (србизираним славеносрпским је­­зиком) verwendete, entsprechend der Terminologie von Aleksandar Mladenović. Bei der Bearbeitung des zweiten Themas sind wir von einem soziolinguistischen und einem funktional-stilistischen Parameter aus-

О ЈЕЗИКУ МРКАЉЕВИХ ФИЛОЛОШКИХ РАДОВА

215

gegangen. Der erste betraf die Beziehung zur frem­­­den Lexik: sie war in Mrkaljs Fall puristisch. Mithilfe des zweiten wurde der Funk­tio­nal­stil in Mrkaljs Arbeiten ermittelt: demnach gehören sie dem wissenschaftlichen Funktionalstil an. Beide Pa­rameter beeinflussten unmittelbar Mrkaljs Wortbildungsmuster: für den er­wähn­ten Funk­tio­nal­stil musste die Frage der Terminologie gelöst werden, mithilfe derer er sein Аз­бу­­ко­про­трес gestaltete, und dies musste ohne das Vorhandensein fremder Lexik vollzogen wer­den. Eine Lö­sung konnte gerade in den slawischen bzw. serbischen Wortbildungs­po­ten­tia­len gefunden wer­den. So wurde die Wortbildung zum Instrument dieser komplexen Heran­ge­hens­weise an die Sprache – des Purismus. Auf diese Art und Weise war Mrkalj in der Lage, neue nominale Ein­heiten für den Bedarf seiner Metasprache zu schmieden. Er tat dies vor al­lem durch Suf­figie­rung und Komposition, indem er ganze Serien nominaler und adverbialer Ha­pax le­go­me­na er­ schuf, wie z. B.: азбукопротрес, језикопротрес, уначињење, гласо­уна­ чи­њење, нау­че­ник, звукопремјенљивост, јединозвучни, многозвучни, гласопомоћни, рав­но­гласни, бје­ло­жигерични, звукопремјенљив, благоразложан, својемјестно, креп­ко­жи­лат und ähn­li­che. Unter seinen Bildungen können auch hybride Strukturen nachgewiesen wer­den, wie z. B. по­њатак, сочинак, сократак, умекчак und (höchstwahrscheinlich) пред­ста­вак. Einige sei­ner Komposita können als Entlehnungen eingestuft werden, wie z. B. је­зико­испитатељ oder усто­отвор. In unserem Korpus finden sich sowohl abgeleitete als auch komplexe Strukturen, wel­che ganzheitlich aus dem Russischen bzw. Russisch-Kir­chen­sla­ wischen übernommen wur­den, z. B.: преводчик und художнословије. Außerhalb der Wort­bildung zur Erschaffung einer Terminologie muss eine interessante Art und Weise der Im­perfektivierung russischer und auch serbischer perfektiver Verben mithilfe des Suffixes -ава- erwähnt werden. [email protected]

АЛЕКСАНДАР МИЛАНОВИЋ (БЕОГРАД) СТАТУС ФОНЕМЕ /Џ/ У МРКАЉЕВОЈ РЕФОРМИ СРПСКЕ АЗБУКЕ*

1. Историјат питања Готово да нема истраживача Мркаљеве реформе азбуке који није кон­ ста­то­вао да у његовом моделу постоји потреба за графијско-ортографским ре­ше­њима за 29 фонема, и да у односу на Вуков и савремени српски књи­жев­ни језик недостаје фонема /џ/: „Мркаљ је извршио своју познату корениту и револуционарну азбучну реформу – полазећи такође од славенских, рус­ко­словенских слова – којом је предложио означавање 29 фонема народног је­зика“ (Младеновић 1991: 374). Иако се на први поглед чини да ту нема нејасноћа, увид у литературу по­тврђује да постоје још увек недовољно објашњени детаљи, па и понека не­тачност, везани за статус фонеме /џ/ у Мркаљевом језику и у Мркаљевој ре­форми писма. У првим значајним освртима на Мркаљево „протресање“ црк­вене ћирилице, статус фонеме и графеме /џ/ није завредео пажњу фи­ло­ ло­га. То важи за коментаре Јернеја Копитара (1984), Платона Кулаковског (1987), Љубомира Стојановића (1924) и Александра Белића (1998). И Ву­ ков осврт, видећемо касније, сасвим је кратак, и тиче се успутне забелешке о графији у Мркаљевој „Палинодији“. У другој половини 20. века највише пажње и Мркаљевој реформи ћи­ ри­лице и Мркаљевом језику посветио је у више својих радова Александар Мла­деновић, али у вези са наведеним проблемом он наводи само кратке кон­статације: „Недостаје једино и знак и глас џ који Мркаљ уопште не по­ ми­ње“ (Младеновић 1967: 192); „О сугласнику џ и о знаку за ову фонему Мркаљ ништа не говори у свом Салу“ (Младеновић 2008: 256); „О обе­ле­ жа­вању сугласника џ С. Мркаљ ништа не каже“ (нав. д.: 311); „О суглас­ ни­ку џ и о знаку за ову фонему Мркаљ ништа не говори у свом Са­­лу“ * Рађено у оквиру пројекта Српски језик и његови ресурси (178006).

218

АЛЕКСАНДАР МИЛАНОВИЋ

(Мла­де­но­вић 2010: II). У једноме раду Младеновић одсуство на­ве­де­ног слова и гла­са одређује као пропуст: „Недостаје једино и знак и глас џ који Мркаљ у Салу уопште не помиње, а што се може сматрати одређеним ње­ говим про­пустом“ (Младеновић 1972: 14). О узроцима зашто Мркаљ не го­ вори о гра­феми и фонеми /џ/ Младеновић не расправља. Сличну си­ту­а­ци­ју налазимо и код других историчара језика.1 Истраживачи који су посветили посебну пажњу статусу фонеме /џ/ оста­вили су, чини се, довољно простора за нове коментаре пре свега за­хва­ љу­­јући чињеници да су се везивали искључиво за текст Сала дебелога је­ра (1810), не узимајући у обзир и шири контекст: а) ортографско-гра­фе­матс­ка ре­шења у осталим Мркаљевим делима; б) ортографско-графематска ре­ше­ ња у делима Мркаљевих претходника и савременика, а нарочито у де­ли­ма Мрка­љевих сарадника и пријатеља; в) постојеће концепције српског књи­ жев­ног језика почетком 19. века.

2. Превид у набрајању? Највише пажње статусу фонеме /џ/ код Мркаља посветио је Милош Окука: „За тридесети ’гласчић’ и слово џ Мркаљ ништа не говори у свом Салу. То је остало загонетком, поготово што се слово џ појављивало у српским (и пи­­саним и штампаним) текстовима његовог доба. Да ли је то због тога што га је Мркаљ смат­рао страним ’гласчићем’ или зато што је он ’протре­ сао’ црквену ћирилицу (у којој га није било)? Биће прије ово посљедње па га је, он­­да, једноставно у на­брајању превидио. Тешко је замислити да он није знао да у српском језику, иа­ко је она најрјеђа, не постоји и ова фонема“ (Оку­ка 2010: 81).

Није тешко сложити се са Окуком да је Мркаљ знао за по­­себну фонему /џ/, нарочито ако се узме у обзир и чињеница да упо­треб­ља­­ва речи са њом у текстовима из 1817. године. Али, није лако ни сложити се да је Мркаљ у 1 Уп. и: „О слову и гласу џ Мркаљ се није изјаснио“ (Чигоја 2006: 42). Код Радоја Симића налазимо само ово: „Мркаљ ... није имао слова (ни гласа) џ, па га је Вук узео из старијих писаних споменика“ (Симић 1991: 60). Историчар књижевности Миодраг Поповић не помиње овај проблем (Поповић 1987).

СТАТУС ФОНЕМЕ /Џ/ У МРКАЉЕВОЈ РЕФОРМИ СРПСКЕ АЗБУКЕ

219

де­лу чији је садржај управо реформа ћирилице „једно­став­­но у набрајању пре­­видио“ једну фонему и једну графему од три­де­се­так. Сличне узроке изостављања графеме навео је и Павле Ивић: Остаје нејасно да ли је Мркаљ просто изгубио из вида постојање тога гласа, или му се учинило да се он може згодно обележити словном комбинацијом, нпр. са дж, како то чине Руси у именима страног порекла (Ивић П. 1990: 218).

Са мишљењем угледних истраживача можемо се сложити, али може бити и да су на изостанак засебне графеме ипак утицали други разлози, а не пуки пре­вид.

3. Непознавање слова? И Јован Деретић је више пута писао о Сави Мркаљу, али је о фонеми и гра­фе­­ми /џ/ написао само једну реченицу: „Вук је на Мркаљевој азбуци извр­шио још једну промену: његово ї заменио је јотом (ј), и једну допуну: увео је слово џ за које Мркаљ није знао“ (Деретић 2007: 154). Немогуће је, међу­тим, доказати нити да је Мркаљ знао за графему , нити да за њу није знао. Чињеница је да се са посебном графемом лако могао срести у де­ли­­ма Е. Јанковића (1789), Н. Стаматовића (1793), Г. Ковачевића (1804–1806) и М. Бојаџије (1808) (Младеновић 1968). Такође, ваља узети у обзир и следеће: „1810. Лука Милованов је у списак фонема српског језика увр­стио и фонему џ“ (Окука 2010: 82). Суштински је све то, ипак, мање важно од питања да ли је Мркаљ уопш­те желео посебно графематско решење за фонему коју је несумњиво имао у свом говору.2

2 У опису говора Баније и Кордуна Д. Петровић бележи: џигарица, џигерица, џеп, џбуње, џбунови, џбањ (Петровић 1978: 69), џанџуле, џеврек, џегењати, џекулање, џиле, џоџе (нав. д.: 161).

220

АЛЕКСАНДАР МИЛАНОВИЋ

4. Обележавање фонеме /џ/ као ? Индикативна је чињеница да, рачунајући све што је написао,3 у Мр­ ка­ље­вом језику има јако мало речи са фонемом /џ/. Милан Могуш и Јосип Вон­чи­­на претпоставили су да једна таква реч постоји и у самом Салу, па при на­­брајању инвентара графема у овом делу опрезно дописују: Tomu treba do­dati još kombinaciju gq vjerojatno za fonem dž koja se u ovom popisu ne navodi, ali je nalazimo u tekstu Mrkaljeva Sala“ (Moguš/ Vončina 1983: 20).

На истом месту, али у фусноти, дају и пример: „Uspor. npr. riječ magqar­ sko što vje­­rojatno treba čitati madžarsko.“ У реченици је конструкција „на пример“ су­­вишна јер нема другог примера са овим диграфом у тексту. Став Могуша и Вончине да је диграфом у усамљеном примеру обе­­ле­ же­на фонема /џ/ прихвата и Владо Ђукановић: У Мркаљевом попису фонема недостаје једино фонема џ, као што примећују Мо­гуш и Вончина ..., али они, с разлогом, претпостављају да је за њу ре­зер­ви­са­­на графематска репрезентација гь, коју налазе на једном месту у Мркаљевој књи­­жици (Магьарска) (Ђукановић 1996: 55).

И Окука цитира, уз одређену меру опреза, мишљење Могуша и Вон­ чине: У прилог Мркаљевог превида фонеме џ иде и Могушева и Вончинова прет­по­став­­ка да је он за њу знао јер ју је у Салу употребљавао, биљежећи је са gq /.../ Ту Мркаљево magqarsko, како кажу, „vjerojatno treba čitati kao madžarsko“ (Oкука 2010: 82).

Чињеница је да наведени диграф не одговара Мркаљевом понуђеном ре­ше­њу за /ђ/, што може бити повод за полемику. Међутим, диграф у та­­дашњој српској графијско-ортографској пракси никада и нигде није имао вред­­ност /џ/, већ по правилу вредност /ђ/ у традиционалном писању онима стра­­ног порекла пре свега (Суботић 1989: 20), али и у другим 3 Уп. књигу: Сава Мркаљ, Песме и списи, прир. Жарко Ружић, Топуско, 1994.

СТАТУС ФОНЕМЕ /Џ/ У МРКАЉЕВОЈ РЕФОРМИ СРПСКЕ АЗБУКЕ

221

по­зај­мље­ни­ца­ма где је овакво графематско решење налазило ослонац у оригиналној гра­­фији. Навешћемо само четири примера: а) у делима Доситеја Обрадовића: гьубрету, легьа (Kuna 1970: 42–43); б) у делима Милована Видаковића: Магьарски, Гьоургьица (Кашић 1968: 23); в) у Новинама србским Димитрија Давидовића: калугьери, ангьео (Ми­ла­но­­вић 1998: 23); г) у делима Јована Хаџића: Гьоргье (Суботић 1989: 20). То нарочито важи управо за писање основе /мађар-/, будући да се у ње­му огледа и утицај оригиналне графије (Мagyar), као и у многим гре­циз­ ми­ма с друге стране, па М. Видаковић у својим ортографским расправама екс­пли­цитно инсистира на писању облика Магьаръ и Гьоргье (Кашић 1968: 23). С обзиром на то да се у фонетизму /маџар-/ осећа утицај турског језика, за говор Баније и Кордуна сасвим је очекиван чешћи фонетизам /мађар-/, али се у њему среће и ређе /маџар-/ у ониму: „Обично је такође и: Мàђāр, Ма­ђáри /.../, али је познато и: Маџарске баре“ (Петровић 1978: 69). Ваља посебно истаћи да би графематско решење за /џ/ било пот­ пу­­но несистемско не само у Мркаљевом моделу, где је танко јер у склопу ди­­графа по правилу маркер меких гласова (ђ, ћ, љ и њ), већ и у сла­ве­но­ срп­ској графији уопште: Диграми за обележавање консонаната љ, њ, ћ, ђ /.../ нису могли представљати по­себну тешкоћу у савлађивању, у учењу, јер су чинили одређени систем: ме­ки сугласници, слични између себе, озна­ча­ва­ли су се групом од два слова од ко­јих је друго у групи редовно ь (Мла­де­новић 2008: 258).

Остаје да закључимо да је пре понуђеног новог модела Мркаљ у тексту ак­ти­вирао традиционално графематско решење за /ђ/, не пред­лажући га као ре­шење за будућност.

222

АЛЕКСАНДАР МИЛАНОВИЋ

5. Обележавање фонеме /џ/ као ? Вратимо се за тренутак на дилему П. Ивића што Мркаљ „није ни поменуо глас џ, најређи у српскохрватском језику и заступљен углав­ном у речима пре­­узетим из других језика. Остаје нејасно да ли је Мркаљ про­сто изгубио из вида постојање тога гласа, или му се учинило да се он може згод­но обе­ле­­жити словном комбинацијом, нпр. са дж, како то чине Руси у име­нима стра­­ног порекла“ (Ивић П. 1990: 218).

Са коментаром Окуке овог Ивићевог мишљења у потпуности се сла­­ же­мо: Ивићево мишљење (1984) да се Мркаљу можда ,учинило да се он[о] [тј. слово џ] може згодно обележити словном комбинацијом, нпр. са дж, како то чине Ру­си у именима страног порекла‘ остаје само претпоставком јер за то нема по­твр­­да у Салу. Осим тога, Мркаљ је а) уређивао графију за српски језик на на­род­­ној основи и није га занимало стање у другим словенским језицима, и б) са­свим јасно је назначио који су преостали диграми у српском језику које треба свес­­ти на монограме (а они увијек садржавају компоненту са танким ь тако да за њега другачији словни спојеви нису долазили у обзир) (Окука 2010: 81–82).

Додајмо, нити у једном Мркаљевом тексту није активиран диграф .4 6. Обележавање фонеме /џ/ као и Занимљиво је да се ниједан од проучавалаца Мркаљеве графије и ор­то­гра­фи­је није осврнуо и на његове текстове објављене у Новинама србским 1817. године (Палинодїя либо обрана дебелога ъ и Предложенїя

4 Овај диграф имао је дугу традицију, потврђен је и у текстовима писаца с почет­ ка 19. века, нпр. код Милована Видаковића (Кашић 1968: 27), али и из његове средине, нпр. код Јована Суботића (Милановић 2007: 63–64).

СТАТУС ФОНЕМЕ /Џ/ У МРКАЉЕВОЈ РЕФОРМИ СРПСКЕ АЗБУКЕ

223

противъ од­­браненїя),5 тј. на чињеницу да се у њима фонема /џ/ вероватно обележава на два различита начина: а) графемом у лексеми /џигерица/: бѣле жигерице (НС, 326), бѣло­жи­ге­рични (НС, 327), жигерице (НС, 383); б) диграфом у лексеми /Маџар/: Мачжари (327). 6.1. С обзиром на савремену дијалекатску слику, не сме се сасвим од­ ба­ци­ти мо­гућност да у првом Мркаљевом примеру имамо фонетизам /жи­ ге­ри­ца/: „По­ред обичног: џùгāрица ..., џùгēрица ..., џеп ..., у Пониквама сам за­би­ље­жио и жеп“ (Петровић 1978: 69). Ипак, узимајући у обзир дија­ле­ катске по­твр­де искључиво за фонолошки облик са /џ/ у првој лексеми у ни­зу при­ме­ра, сматрамо да је такав облик посведочен и код Мркаља. Гра­ фе­матс­ко ре­ше­ње за фонему /џ/ критиковао је Вук Караџић у тексту Од­го­воръ на Па­ли­нодїю, или обрану дебелога ера ъ: „Србльи не говоре жи­ ге­ри­ца, него чжи­герица“ (Караџић 1968: 140). Међутим, Вук је јако добро знао да се гра­фемом традиционално обележава и фонема /џ/, па је ово за­­право би­ла критика Мркаљеве графије, а не Мркаљевог фонетизма. У при­­лог ре­че­ном наводимо само неке примере из литературе: облик же­ла­ та из Ра­ји­ће­вог језика (Младеновић 1964: 36), жигерицы из језика новина Сте­­фана Но­ваковића (Албин 1968: 14), камжїе из Доситејевог језика (Кuna 1970: 43), бужакъ из Видаковићевог језика (Кашић 1968: 27), итд. Из самог Ву­­ко­вог текста, додајмо, види се да и Вук у том тренутку (1817), пре соп­стве­­не реформе, прихвата диграф као решење за фонему /џ/. Чињеница је да је оваквим графематским решењем Мркаљ нарушавао прин­­цип одбацивања звукопроменљивих графема, прокламован у Салу, бу­ду­ћи да би графема постала двофункционална: означавала би фонеме /ж/ и /џ/. Управо зато ово решење и није предложио у свом моделу ре­фор­ми­­сане азбуке, већ је њиме само привремено решио графематски проблем у тексту. 6.2. Други пример из „Палинодије“ изазива мање недоумица. Не треба да чу­­ди што у два текста, објављена у размаку од седам година, Мркаљ има 5 Први наслов је Мркаљев, док је наслов у другом раду дао Димитрије Давидовић, напомињући да је у питању писмо које је Мркаљ послао редакцији.

224

АЛЕКСАНДАР МИЛАНОВИЋ

два раз­личита фонолошка састава исте основе: /мађар-/ и /маџар-/.6 Већ је Мил­ка Ивић истакла Мркаљево „напоредно коришћење лексичких дуб­ле­ та“: „Алтернирање двеју лексичких верзија истога назива није била ретка по­­ја­ва у Мркаљевом језику“ (Ивић М. 1988: 50). Дублети код Мркаља нису са­­мо лексички, већ и фонетско-фонолошки, па је тако у тексту Сала потвр­ ђе­­на напоредна употреба основа мног- и млог- (нав. д.: 48–49). Мркаљ је, дакле, у Салу навео основу /мађар-/, која има ослонац у ма­ ђар­­ском изговору, а у „Палинодији“ основу /маџар-/, која се одомаћила под ути­­цајем турског изговора основе. Диграф као решење за фонему /џ/ такође има дугу графијскоор­то­­графску традицију у предвуковском периоду. Вук Караџић на почетку ра­­да за­право преузима графематско решење из дела Емануила Јанковића (Хе­ри­ти 1983: 51), Доситеја Обрадовића (Кunа 1970: 43–44), Павла Со­ ла­ри­ћа (Ре­ме­тић 1970), Саве Мркаља, из Новина србских (Милановић 1998: 30), итд. Ни њега Мркаљ није предложио као решење за /џ/ у Салу, већ је опет при­­вре­мено превазишао графематски проблем у тексту. Отуда изненађује твр­д­ња Митра Пешикана „да се Џ, које Мркаљ и не помиње, пише ди­граф­ски“ (Пе­шикан 1984: 518). Иако на наведеном месту Пешикан не преци­зи­ра који је диграф у питању, у завршном прегледу Мркаљеве ћирилице на мес­­ту фо­неме /џ/ наведено је у загради диграфско решење , којег у Са­­лу нема.7 Чуди, и поред свега наведеног, да се за исту фонему у Мркаљевој „Па­ ли­­нодији“ срећу два различита графематска решења за фонему /џ/. Могао би се у селекцији различитих решења претпоставити и известан графијски ути­­цај уредника Новина србских Димитрија Давидовића. Наиме, у гра­фиј­ ско-ортографском систему његових новина потврђена су следећа графе­ мат­с­ка решења за /џ/: (мачжарски), (джигерице), (Режеп-Аге) и (наручбина), додуше без видљивог система (очжакъ : 6 Такође, и Соларић исту основу наводи у две фонолошке форме: а) Мачжар­ ска, Мачжарскимъ (Бабић 2007: 82); б) у делу Поминакъ книжескїй: Мадьары (56), Мадьарской (57), Мадьарске (58). 7 Пешикан наводи занимљиво запажање о диграфима када пише о слову Џ „које се, кад се већ допуштају диграфи, могло писати са два знака: ДЖ, ЧЖ или ЧЬ. Решења овог типа прошла би са најмање традиционалистичког отпора“ (Пе­ шикан 1984: 517).

СТАТУС ФОНЕМЕ /Џ/ У МРКАЉЕВОЈ РЕФОРМИ СРПСКЕ АЗБУКЕ

225

оджаке : ожа­­ка, джепу : чжепъ и сл.) (Милановић 1998: 30–31). Давидовићев утицај, ипак, остаје у сфери претпоставке.

7. Зашто нема нове графеме? Познато је да је Мркаљ реформисао црквену ћирилицу, у којој графеме није било, као ни било каквог другог решења, јер за њом у цркве­но­ сло­вен­ском језику, његовом фонетско-фонолошком слоју, и није постојала по­тре­­ба. Следећи просветитељске идеје, ипак, Мркаљ пише и о потреби пи­са­ња на народном језику. Будући да о фонеми /џ/ и адекватној графеми није написао ништа, мо­ же­­мо само претпоставити да ли их је уопште желео у будућем књижевном је­­зику на народној основи. Размотримо обе могућности. 7.1. Ако је Мркаљ размишаљао о увођењу нове графеме у систем, не­сум­ њи­­­во се сусретао барем са два велика проблема, неједнако коментарисана у ли­те­ратури. Први проблем је у њој поменут много пута: Мркаљ се осло­ нио ис­кључиво на постојећи инвентар црквених графема, што је било усло­вље­­но практичним штампарским разлозима, тј. чињеницом да би се мора­ло прво ос­мислити, а потом и излити ново слово, али се истовремено укла­па­­ло у аз­бучну традицију: „Можемо чак рећи да се у радикализму и није мог­­ло ићи да­ље од Мркаља, ако ће се поштовати дотадашње правило ћи­рил­ске, а и уоп­ште европске културе: не стварати нова слова“ (Пешикан 1984: 517–518). Ново слово би, заправо, своју функцију могло имати само у грађанској ћи­­рилици, тј. само у будућем књижевном језику на народној основи. Истак­­нуто је већ у литератури да се рeзултати Мркаљеве реформе заправо од­­носе на два типа ћирилице: „Он [Мркаљ – прим. А. М.] је – додуше не баш умесно – узео у разматрање црквену азбуку, а не грађанску, али се ње­ го­­ви закључци у крајњој линији односе на обе“ (Ивић П. 1990: 217). Други, социолингвистички фактор није досад у литератури довољно раз­­матран. Тиче се тадашњег односа говорника из западног дела српске је­зич­­ке територије према грађанској ћирилици, а посредно и према било

226

АЛЕКСАНДАР МИЛАНОВИЋ

как­вој графематској иновацији у ћирилици уопште. Наиме, П. Соларић исте 1810. године на крају дела Поминак књижески пише: Наши Адријати­чески С(е)рбљи, у Далмацији, Даванији, Луци Катарској, Чер­ној Гори, Ерце­говини, Босни и проч: нису јоште довољно по­ знати с нашими пис­мени Граж­данскими: запињу у читању оваки слова, а неки, по не­до­гле­да­њу, смат­рају их попреко као нешто латинско (Соларић 2003: 85).

Несумњиво је и Мркаљ знао за овакву језичку ситуацију, тј. овакво рас­ по­ло­жење сво­јих сународника, и чини се да је помало зазирао од иновација ко­је би се мог­ле протумачити управо као продор елемената латинице у ћи­ ри­лицу, чак и тамо где се о таквом утицају сасвим сигурно не би могло го­ во­рити било где осим у непросвећеном народу. Страх од промена у писму ко­је је сим­бо­ли­зовало православље међу српским живљем несумњиво је био појачан број­ним католичким реформама ћирилице. 7.2. Међутим, ваља размотрити и претпоставку да Мркаљ можда није ни осе­­ћао потребу за новом графемом, узимајући у обзир статус фонеме /џ/ у руско­­словенском, постојећем славеносрпском и будућем српском књи­ жев­ном језику на народној основи. Наиме, концепција будућег књижевног је­зи­­ка још није постојала, нити се назирао ортографски проседе у њему. Не тре­­ба заборавити, Мркаљ је „пројицирао у суштини фонемско-морфемски при­н­цип ортографије“ (Маројевић 1996: 140).8 Такође, није се назирао као дефинитиван ни статус турцизама у бу­ду­ ћем књижевном језику, а изражен је био јасан пуристички став појединих књи­­­жевних ауторитета у Мркаљево време: „Видаковић је често устајао про­­тив употребе страних речи, нарочито против турцизама“ (Кашић 1968: 138).9 Из те перспективе сматрамо значајном проверу статуса, функција и фрек­­венције турцизама у Мркаљевом језику, али и језику Мркаљевих зем­ ља­­ка и реформатора ћирилице П. Соларића и Ј. Дошеновића: „Њих тро­ји­ца, 8 Уп. и следећи став: „Вук је свој ,фонетизам‘ скоро доследно применио и у писању речи, на што се Мркаљ није одважио“ (Симић 1991: 69). 9 О потенцијалном утицају Видаковића на Мркаља, Соларића и Дошеновића в. Иванић 2005: 255. О пуризму код Срба почетком 19. века уп. нпр. Стојановић 1924: 162–167.

СТАТУС ФОНЕМЕ /Џ/ У МРКАЉЕВОЈ РЕФОРМИ СРПСКЕ АЗБУКЕ

227

мали крајишки круг, чине заправо прву пјесничку школу у српској књи­ жев­­ности“ (Иванић 2005: 269). Познато је да је уз Доситеја Обрадовића, Са­ву Текелију и Атанасија Стојковића, Мркаљ у Предисловију свога Сала као своје претходнике у реформи ћирилице истакао управо Соларића и До­ше­новићa. 7.2.1. У Мркаљевој поезији нема нити једне лексеме са фонемом /џ/, тур­ци­­за­ма је јако мало. Песникове пуристичке интервенције огледају се у кал­ки­­ра­њу позајмљеница, па у препеву песме Лукијана Мушицког Глас на­ро­до­љу­п­ца грецизам характер из оригинала замењује кованицом одлук, уз ко­­мен­тар у фусноти: „Ништа мање ваља ли мени, кад кујем коју реч, тако пре­­водити?“ (наведено према издању: Сава Мркаљ, Песме и списи, прир. Жар­­ко Ружић, СКД Сава Мркаљ, Топуско, 1994, 117). У истој „песни ли­ри­ческо-дидактическој“ он препевава стихове: У разговор не мешај речи, које Стамбул скова, Рим и Беч. Не шарај писатељство тима твоје; Тад не чита С(е)рб те свуд. Па свог тко с’ стиди слова, Рода с’ стиди!10

Под оштрицом пуризма нису, очигледно, били само турцизми, већ и ро­ ма­низ­ми и германизми, а све у циљу да се чисто „србљински“, Мркаљевим ре­чи­ма речено, говори. Чини се да је пуризам Лукијана Мушицког и дру­ гих истомишљеника инспирисао не само Мркаља, већ и Соларића и До­ ше­но­вића. 7.2.2. Биљана Бабић у дисертацији о језику Павла Соларића, без комен­ та­ра, из­дваја јако мало употребљених турцизама: кафаны, дувару, запту, буч­жакъ, Софа; кадаръ, бадава (Бабић 2007: 263). Овоме треба додати по­да­­так да су у Соларићевој књизи Поминакъ книжескїй (1810) турцизми вео­ма рет­ки, а и тада углавном маркирани функционално, као при акти­

10 Преузета је Ружићева транскрипција, осим у примеру С(е)рб, за који претпостављамо да је ипак имао вокално /р/.

228

АЛЕКСАНДАР МИЛАНОВИЋ

ви­ра­њу кон­тактних синонима,11 или стилски, као у случају пејоратива.12 Фо­не­му /џ/ у турцизмима Соларић доследно графематски реализује као ди­граф : бучжакъ, хачжїйски, чжепу, дућанчжïe, Куюнчжића (Бабић 2007: 82).13 О Соларићевом језичком чистунству пише Ј. Кашић: „П. Со­ла­ рић се укла­пао у савремене пуристичке токове“ (Кашић 1988: 184). 7.2.3. У збирци песама Лїрическа пѣнїя (1809) Јована Дошеновића налази се ауторово Предисловїе о пѣснотворству, у којем се турцизам буџак та­ко­ђе активира са пејоративном конотацијом: „а с’ езиком у бужаку може сва­кїй колико му драго умећати се“. Фонема /џ/ је, видимо, у турцизму обе­ ле­же­­на графемом , као и код Мркаља. У самим песмама, иако је песник „от­­ворен према народном језику и према његовој употреби у поезији“ (Ива­нић 2008: 256), турцизми су ретки: каранфила (15), челика (15), бою (16), боя (66), ћюбре (68), Кафе (96), башчи (109) и сл. Нити у једном од њих, међутим, нема фонеме /џ/. И Душан Иванић запажа Дошеновићев пу­ри­­зам, кроз констатацију да су његове кованице „посљедица настојања да се српски пјеснички (књижевни) језик ослободи слојева туђе лексике“ (Ива­нић 2005: 262). 7.2.4. Из свега би се могао извући закључак да је „крајишки круг“ у од­ но­су пре­ма позајмљеницама, пре свега према турцизмима, направио отклон у од­­носу на учитеља Доситеја Обрадовића, који је према позајмљеним ре­чи­ма, па и онима оријенталног порекла, био сасвим толерантан (Kuna 1970: 215–216). Када говоримо о фреквенцији фонеме /џ/, занимљиво је и ни­мало слу­чајно да се у анализираним Мркаљевим, Соларићевим и До­ 11 Једини пример: саямъ (пазаръ) съ книгами (58). 12 Пример: маймунисати (64). 13 На исти начин фонему /џ/ бележи и у речима: Мачжарска, Мачжарскимъ. Исто решење, додајмо, Соларић има и у другим страним онимима: Бричжтаунъ, Ке­ ембричжъ, Чжезира, Чжеррзсе Нови, Чжидда. Отуда у Бесједовнику он експли­ цитно упућује да се ова фонема страног порекла обележава са : Гласъ Влашкїй, Арабскїй нпр., коега Французи изражую съ Dj, а Нѣмцы съ Dſch, мы составлямо овако ЧЖ (наведено према: Бабић 2007: 83). Другачија графемат­ ска решења у позајмљеницама појављују се у Соларићевим делима само тамо где је цитирао туђе наслове, док у домаћој речи Соларић поштује морфоно­ лошки правопис: отачбина (нав. д.: 82).

СТАТУС ФОНЕМЕ /Џ/ У МРКАЉЕВОЈ РЕФОРМИ СРПСКЕ АЗБУКЕ

229

ше­но­ви­ће­вим делима не налази нити једна изведеница са суфиксом -џија, што све­до­чи да „изведенице овог типа делиле су судбину многих других тур­ци­за­ма ко­ји су се сачували само у старијим речницима и књижевним делима“ (Ћо­рић 2008: 65). 7.2.5. Гледано из перспективе почетка 19. века, уколико би будући српски књи­­жевни језик задржао морфонолошки правопис и истовремено уклонио ту­р­цизме из вокабулара, посебна графема била би сасвим непотребна и у црквеној и у грађанској ћирилици. Сава Мркаљ није могао предвидети из­­бор будуће концепције књижевног језика, а једну од њих могао је донети у најављеном Језикопротресу. Не можемо знати да ли би тим протресањем Мр­каљ из књижевног језика уклонио и турцизме попут сувишних слова у Аз­­букопротресу, али многи наведени детаљи говоре у прилог томе.

8. Закључци 1. У Салу нема нити једне речи са фонемом /џ/. Диграфом обележена је, према уобичајеној пракси, фонема /ђ/. 2. Мркаљ није намеравао да фонему /џ/ обележи диграфом , што је та­­кође била уобичајена пракса преузета из руске графије, јер би му такво ре­­шење порушило графематски систем. Ово графематско решење, уоста­ лом, нити једном није активирао у било којем тексту. 3. У Мркаљевим текстовима из 1817. појављују се две лексеме са фонемом /џ/. У њима је ова фонема обележена на два начина: а) графемом у лек­­семи /џигерица/; б) диграфом у лексеми /Маџар/. Ова решења су очи­­гледно привремена и принудна, будући да их Мркаљ у Салу није пре­по­ру­­чио, нити је могао: рушила би и принцип одбацивања зву­ ко­про­мен­љи­вих графема и систем диграфа. У Мркаљевој поезији нема лексема са фо­не­­мом /џ/. 4. У понуђеном моделу ћирилице Мркаљ није превидео фонему /џ/, већ јој – с обзиром на сложену језичку ситуацију код Срба почетком 19. века – ни­је могао одредити статус у књижевном језику на народној основи. У

230

АЛЕКСАНДАР МИЛАНОВИЋ

цр­кве­ној ћирилици и рускословенском језику, задржаном у цркви, посебно слово ни­је било потребно. 5. Из тога произилази да је статус фонеме /џ/ био у директној вези са кон­цеп­­цијом будућег књижевног језика, односно са два битна његова еле­ мен­та: а) типом ортографије тј. правописа (морфонолошким или фонолош­ ким); б) статусом турцизама. 6. Уколико би се концепција будућег књижевног језика на народној основи ба­­зирала на морфонолошком правопису и језичком пуризму, графематско ре­­шење за фонему /џ/ било би сасвим излишно. То у доброј мери потврђује је­­зик писаца „крајишког круга“, истовремено и заслужних реформатора срп­ске ћирилице: Саве Мркаља, Јована Дошеновића и Павла Соларића. Литература Албин, Александар (1968): Језик новина Стефана Новаковића (1792– 1794), Но­­ви Сад. Бабић, Биљана (2007): Језик Павла Соларића, Бања Лука (докторска ди­сер­та­ција у рукопису). Белић, Александар (1998): О великим ствараоцима, Београд. Деретић, Јован 2007: Огледи о српској књижевности, Београд. Ђукановић, Владо 1996: „Развој правописних схватања код Срба у 19. веку (о транслацији фонема у графеме и основном правописном прин­ци­ пу)“, Наш језик, XXXI/1–5, 55–64. Иванић, Душан (2005): „О поезији Јована Дошеновића“, поговор у: Јован До­­шеновић, Сабране песме, Београд. Ивић, Милка (1988): „О језику Саве Мркаља“, Zbornik radova o povije­ sti i kul­­turi srpskog naroda u SR Hrvatskoj 1, Zagreb, 47–52. Ивић, Павле (1990): О језику некадашњем и садашњем, Београд – Приш­ти­на. Караџић, Вук (1968): О језику и књижевности I, Сабрана дела Вука Ка­ра­џи­ћа, Књига дванаеста, Београд. Кашић, Јован (1968): Језик Милована Видаковића, Нови Сад.

СТАТУС ФОНЕМЕ /Џ/ У МРКАЉЕВОЈ РЕФОРМИ СРПСКЕ АЗБУКЕ

231

Кашић, Јован (1988): „Однос Павла Соларића према лексици књижевног је­­зика“, Leksikografija i leksikologija, Sarajevo, 181–187. Копитар, Јернеј (1984): Serbica, Нови Сад. Кулаковски, Платон (1987): Вук Караџић, његов рад и значај у српској ли­те­­ратури, Београд. Маројевић, Радмило (1996): „Мркаљ, Вук и Његош – три темеља српског књи­­жевног језика“, Научни састанак слависта у Вукове дане 25/2, 133–144. Милановић, Александар (1998): Језичке особине „Новина сербских“ (1813–1822), Београд (магистарски рад у рукопису). Милановић, Александар (2007): Језик Јована Суботића, Београд (докторска ди­сертација у рукопису). Младеновић, Александар (1964): О народном језику Јована Рајића, Нови Сад. Младеновић, Александар (1967): „Сава Мркаљ и његови претходници у ре­фор­ми предвуковске ћирилице“, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду X, 161–198. Младеновић, Александар (1968): „Три прилога познавању графије наше штам­пане ћирилице предвуковског периода“, Зборник Матице срп­ ске за филологију и лингвистику XI, 183–192. Младеновић, Александар (1972): „Резултати новијих проучавања историје срп­скохрватског језика у средњошколској настави (реформа ћи­ ри­ли­це Саве Мркаља)“, Књижевност и језик, 2–3, 12–20. Младеновић, Александар (1991): „Павле Соларић, Јован Дошеновић и Сава Мркаљ о српском књижевном језику свога времена“, Зборник о Ср­ би­ма у Хрватској 2, Београд, 369–377. Младеновић, Александар (2008): Историја српског језика: одабрани ра­до­ви, Београд. Младеновић, Александар (2010): „Сава Мркаљ – први модерни реформатор срп­ске ћирилице“, поговор у: Сава Мркаљ, Сало дебелога јера либо аз­­букопротрес, Нови Сад, I–VI. Мркаљ, Сава (1810): САЛО ДЕБЕЛОГО ЕрА ЛИБО АзБуКОПРОТРЕс, Будим. Мркаљ, Сава (1817а): „Палинодїя либо обрана дебелога ъ“, Новине србске 41, 1817, 326–328.

232

АЛЕКСАНДАР МИЛАНОВИЋ

Мркаљ, Сава (1817б): „Предложенїя противъ одбраненїя“, Новине србске 48, 1817, 383–384. Окука, Милош (2010): Сало дебелога јера либо азбукопротрес Саве Мр­ка­ља у старом и новом руху, Загреб. Петровић, Драгољуб (1978): Говор Баније и Кордуна, Нови Сад – Загреб. Пешикан, Митар (1984): „Мркаљева реформаторска замисао у светлу укуп­ног развоја нашег писма“, Књижевност 4–5, 513–519. Поповић, Миодраг (1987): Вук Стеф. Караџић: 1787–1864, Београд. Реметић, Слободан (1970): „О графији и правопису Вукове ,Пјеснарице‘ из 1814. године“, Прилози проучавању језика 6, 55–66. Симић, Радоје (1991): О нашем књижевном језику, Никшић. Соларић, Павле (2003): Поминак књижески, Инђија. Стојановић, Љубомир 1924: Живот и рад Вука Стефановића Караџића, Бео­­град – Земун. Суботић, Љиљана (1989): Језик Јована Хаџића, Нови Сад. Ћорић, Божо (2008): Творба именица у српском језику, Београд. Чигоја, Бранкица (2006): Траговима српске језичке прошлости, Београд. Kuna, Herta (1970): Jezičke karakteristike književnih djela Dositeja Obra­ dovića, Sa­­rajevo. Moguš, Milan, Vončina, Josip (1983): „Salo debeloga jera libo azbukopro­ tres“ Sa­ve Mrkalja, Zagreb.

СТАТУС ФОНЕМЕ /Џ/ У МРКАЉЕВОЈ РЕФОРМИ СРПСКЕ АЗБУКЕ

233

Der Status des Phonems /џ/ in Mrkaljs Reform des serbischen Alphabets Zusammenfassung Im Beitrag wird der Status des Phonems /џ/ in Mrkaljs Reform des serbischen Alphabets mit dem Ziel ana­ly­siert, Ungenauigkeiten und Unklarheiten in der vorliegenden Literatur über Са­лo дебелога јера (1810) zu beseitigen. Das Problem wird im breiteren Kontext der anderen Wer­­ke Mrkaljs und seiner Ge­ sinnungsgenossen untersucht, um es dann mit einer im Ent­ste­hen begriffenen Kon­zeption der zukünftigen serbischen Literatursprache zu verbinden. Im an­ ge­botenen Muster des ky­ril­li­schen Alphabets hatte Mrkalj das Phonem /џ/ nicht vorgesehen, er konnte – in Anbetracht der kom­plizierten sprachlichen Situation der Serben zu Beginn des 19. Jahrhunderts – seinen Sta­tus in der Literatur­ sprache auf volkssprachlicher Grundlage nicht be­­stimmen. In der ky­ril­li­schen Schrift der Kirchensprache und im Russisch-Kirchen­sla­wi­schen war ein solcher besonderer Buchstabe nicht notwendig. Für den Status des /џ/ waren zwei Kon­ zeptionselemente wich­tig: der Orthographietyp (morphonologisch oder pho­no­ lo­gisch) und der Status der Tur­zis­men. Sollte die Konzeption einer künftigen Literatursprache auf volkssprachlicher Grundlage auf einer morphonologischen Rechtschreibung und puristischer Sprache beruhen, wäre eine gra­­phematische Lösung für das Phonem /џ/ völlig überflüssig. Dies bestätigt in hohem Maße die Sprache der Schriftsteller des „Krajiški krug“, gleichzeitig auch die verdienstvollen Re­for­matoren der ser­ bischen kyrillischen Schrift: Sava Mrkalj, Jovan Došenović und Pavle So­la­rić. [email protected]

Virna Karlić (ZAGREB) SINTAKTIČKE OSOBINE „SALA DEBELOGA JERA LIBO AZBUKOPROTRES“ SAVE MRKALJA

1. Slavenosrpki jezik: Terminološke i periodizacijske nedoumice Vrijeme Mrkaljeva života, kao cijelo 18. i početak 19. stoljeća, obilježeno je iz­nim­no složenom političkom, kulturnom, a shodno tome, i jezičnom situ­ acijom. Di­glosija koja obilježava povijest srpskoga jezika od samih početaka pismenosti, u 18. stoljeću prerasta u jezični pluralizam (Суботић 2006: 19), što je rezultiralo snaž­nim jezičnim interferencijama, konačno i razvojem hibridnih idioma. U da­nom kulturno-povijesnom kontekstu, konkurentni književni jezici, kao i narodni je­zik, bili su izloženi neposrednim i posrednim stranim utjecajima na različitim je­zič­nim razinama. Budući da nijedan od tih jezika u tom predstan­ dar­di­za­cijskom periodu nije bio polifunkcionalan i u potpunosti sposoban vr­ šiti funkciju knji­ževnoga jezika u suvremenom smislu toga termina, pisci su se snalazili s oni­me što im se nudilo iz raznih književnojezičnih idioma, a to je rezultiralo iz­nim­no neujednačenom jezičnom slikom njihovih djela i opusa. Izlaskom srpskoslavenskog iz upotrebe, te potiskivanjem ruskoslavenskog u sfe­ru jezika crkve, složenost situacije nije se značajno izmijenila. Krajem 18. sto­­ljeća funkciju dominantnog književnog jezika preuzima slavenosrpski jezik, hib­ridni jezik nastao miješanjem srpskog narodnog, ruskoslavenskog i ruskog je­zi­ka, ali i srpskoslavenskog koji nije mogao biti brzo zaboravljen i koji je nizom svo­jih osobina olakšao usvajanje ruskog crkvenog jezika (Младеновић 1989: 82). U tom periodu upotreba jezika bila je uvjetovana funkcijom teksta, pa je ta­ko u djela svjetovne sadržine i javnog života (književnost, znanost, pu­ blicistika, ad­ministracija) prodro slavenosrpski jezik. U djelima crkvenog ka­ raktera održao se ruskoslavenski sve do dvadesetih godina 19. stoljeća, dok je u crkvi sve do da­nas ostala njegova ruska redakcija (Окука 2010: 8). Kao slikovit primjer tak­ve funkcionalne diferencijacije književnih jezika upravo se može navesti Mrkaljev opus. On se, kao i ostali obrazovani Srbi toga vremena, služio manje-vi­še čistim narodnim jezikom prije svega u privatnim pismima i zabilješ­

236

VIRNA KARLIĆ

kama, dok je u drugim vrstama tekstova, ovisno o funkciji i žanru, koristio sla­ ve­no­srpski, odnosno ruskoslavenski. Ovaj posljednji način izražavanja gajio je do­sljed­no u svojem službenom obraćanju crkvenim vlastima, dok je sve ostalo sra­ču­nato na publiciranje (između ostalog i Salo debeloga jera) bilo pisano s pri­lič­no slavenosrpskog nanosa (Ивић 1988: 47–48). Slavenosrpski jezik je svojom hibridnošću i nenormiranošću u malome pred­stav­ljao odraz dotadašnje cjelokupne jezične situacije. Budući da se sla­ ve­no­srpski razvijao postepeno, djelovanjem „pisaca svjetovnjaka“, njegov je razvoj bio neujednačen i nejednako intenzivan u tekstovima pojedinih autora. Također su postojale varijacije u okviru pojedinih opusa, ovisno o funkcional­ noj i žan­rov­skoj opredijeljenosti djela. Zato je u pojedinim slučajevima nemo­ guće po­sta­vi­ti oštru granicu između ruskoslavenskog i slavenosrpskog jezika, a jednako ta­ko postoje slične „rubne situacije“ kada je u pitanju razgraničavanje između sla­ve­nosrpskog i takozvanog dositejevskog, te narodnog jezika. Osnovni uzrok takvih nejasnoća leži u činjenici da slavenosrpski jezik ni­ ka­da nije bio jasno određen i normiran, iako su onovremeno postojale i takve ten­den­cije. Svaki pojedini autor pisao je crpeći i miješajući elemente spomenu­ tih je­zika u mjeri i omjerima koji su odgovarali njegovim potrebama, a sve je to uve­like zavisilo od funkcije i žanra tekstova. U tom smislu može se reći da sla­ ve­nosrpski jezik kao termin predstavlja vrlo apstraktni konstrukt koji obuhvaća raz­­nolike i međusobno prilično udaljene idiolekte pisaca razdoblja druge po­lo­ vi­ce 18. i početka 19. stoljeća,1 te ih na taj način svode pod zajednički nazivnik. Posljedica takvog pojednostavljivanja i zanemarivanja raznolikosti jest ne­ ujed­načenost razumijevanja pojma slavenosrpski jezik među stručnjacima. Tako npr. Nikita Tolstoj pod tim pojmom podrazumijeva književnojezične idiome koje srpska filološka javnost imenuje kao ruskoslavenski jezik (Суботић 2006: 21), dok se srpski filolozi ipak načelno međusobno slažu u vezi opće definicije, iako valja napomenuti da su postojeće definicije vrlo općenite i ne nude jasne ok­vire. Nesuglasice među pojedinim autorima nastaju čim se, na primjer, otvori pi­tanje razdoblja upotrebe slavenosrpskog jezika ili pisaca predstavnika, a to je po­sljedica nepostojanja strogih kriterija pomoću kojih bi se jasno odredile gra­ni­ce između pojedinih idioma. Tako primjerice Ljiljana Subotić komenti­ 1 Različiti autori različito kronološki određuju razdoblje upotrebe slavenosrpskog jezika. Razlog tome prvenstveno je nejednako poimanje samoga termina slavenosrpski jezik.

SINTAKTIČKE OSOBINE „SALA DEBELOGA JERA LIBO AZBUKOPROTRES“ SAVE MRKALJA

237

ra pri­ruč­nik Kratka istorija srpskog književnog jezika Aleksandra Milanovića u kojem su me­đu slavenosrpske pisce svrstani Jovan Sterija Popović i Jovan Hadžić (uz Sa­vu Mrkalja, Milovana Vidakovića, Pavla Solarića, Atanasija Stoj­ kovića i Savu Tekeliju), tvrdeći da je to posljedica stereotipa koji je zasnovan na zabludi da sve što u 19. stoljeću nije pisano vukovskim jezikom automatski spada u slave­no­srpski diskurs (Суботић 2006: 19–20). Gdje onda spada Mrkaljev jezik? Iz konteksta je jasno da ni na to pitanje ne bi mogao postojati jednoznačan odgovor, čak ni u slučaju da njegov jezik nije funk­cionalno izdiferenciran. Ovaj rad će biti usmjeren na jezik naučnog stila na pri­mjeru njegova djela Salo debeloga jera libo azbukoprotres. 2. Kojim je jezikom napisano Salo debeloga jera? Krenemo li od najšire moguće (gore navedene Mladenovićeve) definici­ je sla­ve­no­srpskog jezika, svrstavanje Mrkaljeva jezika u tu kategoriju nije ni najmanje upit­no. To dodatno potvrđuje i pretpostavka da je tendencija razvo­ ja slaveno­srpskog jezika svođenje stranih elemenata prvenstveno na leksičku i sin­tak­tič­ku razinu, što savršeno odgovara Mrkaljevu jeziku kojim je napisano Salo de­be­lo­ga jera. No, činjenica jest da tako široka definicija u praksi okuplja vrlo he­te­ro­genu skupinu autora, a to jasno ukazuje na potrebu za preciznijom katego­ri­za­cijom. Primjer jedne takve tendencije je teza o dositejevskom jezič­ nom modelu koju postavlja Pavle Ivić 1990. godine, a temelji se na pretpostavci da se taj mo­del počeo izdvajati tijekom posljednja dva desetljeća 18. stoljeća. Za razliku od sla­venosrpskog jezika koji definira kao mješoviti jezik u kojem se slavenizmi jav­ljaju na svim razinama jezične strukture (tako su npr. često preu­ zimani de­kli­na­cijski i konjugacijski nastavci iz crkvenoga jezika), dositejevski jezik određuje na­čelno kao narodni jezik dopunjen slavenizmima (i internacio­ nalizmima) pr­ven­stveno u leksičkom sloju (Ивић 1990: 7). Ovakva podjela donekle razjašnjava stvari i razdvaja neke jezične poja­ ve ko­je su bile grubo svedene pod istu kategoriju. Ipak, valja spomenuti da uvo­đenje pojma dositejevski jezik donosi i nove već dobro poznate probleme raz­gra­ni­čavanja. Nedovoljno jasni kriteriji ponovno otvaraju pitanje granice između sla­venosrpskog i dositejevskog jezika ili pak između dositejevskog i vukovskog jezika.

238

VIRNA KARLIĆ

Kojim je onda jezikom napisano djelo Salo debeloga jera libo az­buk­pro­ tres? Taj jezik sadrži niz ruskoslavenskih/ruskih elemenata na fonološkom i tvor­benom planu uobičajenih za slavenosrpski jezik,2 no strani elementi su, da­kako, najviše zastupljeni na sintaktičkoj i leksičkoj razini. S druge strane, Mrkalj se svojim idejama zalagao za narodni jezik, njegov ideal ni u teoriji ni u prak­si nipošto nije bio ruskoslavenski. Ukoliko je to glavni kriterij, spada li i Mrkalj među Dositejeve sljedbenike? U konačnici, u okviru sintaktičke analize nje­gova Sala debeloga jera jednoznačan odgovor na to pitanje nije presudan, ali za­to rezultati te analize mogu pridonijeti njegovu rješavanju. 3. Barokna sintaksa Sintaktička organizacija književnih jezika u upotrebi tijekom 18. i počet­ kom 19. sto­ljeća u Srba poveznica je koja zajedničkim karakteristikama uje­ dinjuje sve knji­ževne idiome, a naziva se baroknom. Do barokizacije sintakse dolazi u rus­ko­slavenskom periodu pod utjecajem ruskoslavenske rečenice koja se razvila pre­ko poljskog baroka. Barokni elementi u poljskom i ruskoslaven­ skom jeziku ob­jašnjavaju se utjecajem latinske i njemačke sintakse (Суботић 2007: 250). U po­četku je, dakle, utjecaj bio posredan, ali kasnije je postao i izravan. Barokna sin­taksa je prenesena iz ruskoslavenskog na slavenosrpski idi­ om bez većih pro­mje­na, a nije se bitno promijenila ni u dositejevskom idiomu – prirodnom na­stav­ku srbizacije književnog jezika, iako nije bila bliska sintaksi narodnog je­zi­ka. Slijed razvoja je bio takav jer je sintaksa govornog jezika bila nedovoljno raz­vijena i nesposobna za vršenje zadaća književnog polifunkcio­ nalnog jezika. U članku „Barokna geometrija rečenice dositejevskog tipa književnog je­ zi­ka“ autorica Ljiljana Subotić (2007: 247–252) navodi osnovne karakteristike ba­rok­ne konfiguracije sintakse latinsko-njemačkog porijekla, koje se ukratko mo­gu predstaviti u nekoliko točaka: • • •

finalni položaj predikata/infinitiva opkoračenje inverzija, tj. postpozicija atributa

2 Padežni i konjugacijski nastavci u osnovi odgovaraju narodnome jeziku, no o tome detaljnije u narednom poglavlju.

SINTAKTIČKE OSOBINE „SALA DEBELOGA JERA LIBO AZBUKOPROTRES“ SAVE MRKALJA

• • • •

239

antepozicija genitiva usklici, usklične rečenice, vokativi sintaktički paralelizam antepozicija objekta

Opće karakteristike barokne rečenice prvenstveno su glomaznost, speci­ fičan na­čin širenja, tj. razvoja rečenice, specifičan red riječi i bogatstvo raznih stilskih fi­gu­ra. Uz specifičnosti latinsko-germanskog porijekla rečenicu dositejevskog tipa od­ređuju i karakteristike koje su rezultat utjecaja starijih književnih idioma. 4. Osnovne sintaktičke karakteristike Sala debeloga jera Na samom početku valja naglasiti da je prilikom sintaktičke analize nuž­ no uzeti u obzir žanrovsku opredijeljenost djela. Salo debeloga jera je kratka jezgrovita ras­prava u kojoj je izložena sveobuhvatna i radikalna reforma pisma srpskog knji­ževnog jezika, filozofsko-filološki temeljito obrazložena i potkri­ jepljena (Окука 2010: 16). Činjenica da je riječ o znanstvenoj raspravi čija bi ključna ka­rak­teristika s jedne strane trebala biti argumentiranost i jasnoća izla­ ganja, a s dru­ge strane dostupnost što širem čitateljstvu, ide u prilog ublažavanju pret­je­ra­ne dužine i glomaznosti rečenice tipične za baroknu sintaksu. Mrkaljeva re­če­ni­ca je unatoč tome i dalje nerijetko duga i ponekad nezgrapna, organizi­ rana kao vi­šečlani kompleks nezavisnih i zavisnih rečenica kojeg karakterizira specifičan na­čin širenja. Osim toga, u tekstu ne izostaju ni tipične stilske figure kao npr. po­navljanja u sinonimnim konstrukcijama, inverzije, posebna obraća­ nja či­ta­te­lji­ma, pitanja, uzvici i uskličnici unutar rečeničnog sklopa, usklične rečenice, pe­ri­fra­ziranje i detaljiziranje značenja i drugo. U Mrkaljevu Salu debeloga jera u većoj ili manjoj mjeri prisutne su sve go­re navedene osnovne karakteristike barokne konfiguracije sintakse latinskonje­mačkog porijekla: 1. Finalni položaj predikata/infinitiva je vrlo zastupljena pojava. Ukoliko je pre­dikat u rečenici složen, nerijetko dolazi do opkoračenja razdvajanjem kopule

240

VIRNA KARLIĆ

i glagolskog pridjeva. Primjeri:3 Jz vjöê b j zfghêlrú6 b j ukfd¥ zfijb˘6 ú cê,b úzúnhf ™frk.¤fdfnb (108), ‰fbcnj6 rfl ,¥ nfrj , , , - - - b dbiê ukfc¤bnmf cdê ú tlfz gjc,ïåkb pzfr6 vjhfkf ,b fp,úrf zf rjzfw6 rfj inj dênm läb˘cndbnêkmzj rjl Cbzêpf ,bdf6 zf cvênz. b gfrjcnm rzmböêcndf gjnêöbnb (118); Th nfzrj (m) zbê gbcvê6 zj cfvj pzfr úvêu¤fnêkmzbΩ lj,hj kb lfrkê pzfvjΩ ,m6 dm6 öm6 hm6 cm b gjlj,zf6 rflf cê ghbckú¤ê6 bpujdfhfnb? (130)6 Bp jdju cê vjuú b jzf ldf ghbnêörf lä¤bwb ghbvä¤fzïå zf cnh7 21-jb˘ Gbcvêzbwê U7 Vhf™jdbnmf cjrhfnbnb (130). Infinitiv kao dopuna u više se slučajeva javlja u antepoziciji u odnosu na uprav­ni glagol: Frj b t vfzä6 nj zê ,úlêvj cdfrú hä∂ pfgbcfnb kb,j ghêl j∂b gjcnfdbnb vjnmb (116), Frj b t gfrj dbiê6 nj6 jrhjv inj cú zêgjnhê,zf6 tpbrú c dhêvêzjv dhêlbnêkmzf ,bnb vjuú (116), Ukêl rfrj cê fp,úrb zfijb˘ gjvjnmb vjöê! (140). 2. Opkoračenje je također vrlo česta pojava u Salu debeloga jera, a može se podije­liti na dva temeljna tipa: razbijanje sintagmi umetanjem pojedinih riječi ili dru­ge sintagme, te prekidanje rečeničnog niza umetanjem sintagmi ili kon­ struk­cija: Rjb˘ jdj zê pfvênmê zf∂fkj (114), rjkbrj b vjhf ú p,úrb tpbrf tlzjuf ,bnb? (112), Pzfwb nb vjuú hfpkb∂bnbʼ hjljdf ,bnb (112), Jzfb˘, rjb z7 g7 pf zfhjl Cêh,crb Kfnbzcrb6 bkb6 inj gj∂nb cdê tlzj tcn6 nfrj pjdêvj Ckfdåzcrb ujdjhb bkb gbiê (114) vjöê zfv b jdlê Zävf∂rf ckúöbnb f,êwïf (120), Zj ljcnf djghjcf6 vb cvj bpdfz juhflê pfikb (648). 3. Postponirani atribut je uobičajena pojava u analiziranome tekstu, s time da valja naglasiti osjetno veću učestalost postponiranih zamjeničkih atributa u od­nosu na pridjevske. Uz postponirane atribute, u tekstu se češće javljaju atri­bu­ti u anteponiranom položaju uobičajenom za narodni jezik: a) Zamjenič­ ki (po­svoj­ni i rjeđe pokazni) postponirani atributi: fp,úrú zfiú (108), tpbrf zfiêuf (108), jcnhjúvïå cdjuf (108), gjüdfkú cdj. (108), ukfdb zfijb˘ (112), vbckb cdjê (112), hä∂ jdf (112); b) Pridjevski postponirani atributi: Cdêú∂bk: Dêzuêhcrjuf (5), Uhfölfzbzú Gêinfzcrjvê (106), zfhjl Cêh,crb (114), pdú∂bnmf ghjcnb (116), Th nfzrj (130), pzfr úvêu¤fnêkmzb (130).

3 Svi primjeri preuzeti su iz pretiska originalnog teksta u: Окука, М. (2010): Сало дебелога јера либо азбукопротрес Саве Мркаља у старом и новом руху, СКД Просвјета, Загреб. U zagradi su navedene stranice preuzetih citata.

SINTAKTIČKE OSOBINE „SALA DEBELOGA JERA LIBO AZBUKOPROTRES“ SAVE MRKALJA

241

4. Antepozicija genitiva: Zfúrf K.,bnêk. (106), ∂êcnbv cdjbv lê,êkjuf (+) bcgúinfzäv (108), hjlf cdjuf Hêdzbnêkm (108), pzfrjdf c,bh (112), tpbrf zf∂fkj (114).4 5. Odredbe u antepoziciji česta su pojava u tekstu: lê,êkjuf (+) bcgúinfzäv (108), hjlf cdjuf Hêdzbnêkm (108), c’ bcnbzbnbv Rzmbözbrjv b Zfú∂zbrjv gjpzfzcndj (108), B lhúub cú, rjb, jdlê bkb jzlê6 injujlm j gbcvêzbvf zfiêvf hfpvbikådf. (108), Cdfrb gj∂nb gbiê6 rfrj vú cê ,êpjgfczïê6 ,êpjndänzïê dblb (110), ghb cnfhjv jcnfnb (110). 6. Sintaktički paralelizam, tj. uzastopno ponavljanje identičnih elemenata ili struk­tura, značajna je stilska odlika barokne rečenice koja se višekratno javlja u Sa­lu debeloga jera: Звукопременльива и сложена покаpую или недостатак и не­с­овршенство азбуке; или немаренѣ и дреманѣ; или предисуд и pаблуду Пис­ ме­ника народа; или све то скупа (122), Он може и о напредку, и о глави на­шой, у себи унутра заклю∂авати (112), Тако би аpбука наша добила пис­ме­на, иp­ медьу коиʼ никаково многоpву∂но, никаково pвукопремѣнльиво, pамѣн­льи­во или сложено било не би (136), И іа питам: Како Латин падеже раp­ли­куіе своіе? Како толике равногласне ріе∂и? Како? (142), Што єpик више прости час­тица, више прости звучитьа има; то више мора бити писмена, и на­про­тив (116). 7. Uzvici, usklične rečenice i vokativi, inače uobičajeni barokni rečenič­ ni ukra­si, prisutni su na nekoliko mjesta: Иpлишна Свеца ми провидльивост (132), То є у прав као да ми Славянске либо Церковне кньиге ∂итати не pна­­­ мо – Чуда пак и не pнамо; равно као ни Евреи Еврейске, ни Греци Гре­чес­ке. А ми Ученици Гречески толико имаїутьи pагонетни писмена, да не pа­бо­­равимо ∂итати Славянски? (128), Глед како се аpбуки нашой помотьи мо­же (140). 8. Antepozicija objekta i objekatskog skupa je izravna posljedica post­ po­ni­ranja predikata/infinitiva: Г. Лука Милованов, иначе Георгїевить ... особити спо­­мен овде pаслужуе. (110), свое pнакове имаду (114), аpбуку нашу протрести (112), сваку є могао pвукопремѣнльивост натьи (126), валя нам, како свако ви­ди, єр танко сачувати (136).

4 O zastupljenim vrstama genitiva bit će više riječi u cjelini o značenju i upotrebi padeža.

242

VIRNA KARLIĆ

5. Ostale sintaktičke karakteristike Sala debeloga jera Uz osnovne karakteristike barokne konfiguracije sintakse latinsko-njemač­ kog po­rijekla, u Salu debeloga jera prisutni su i (crkveno)slavenizmi – rezultati utje­ca­ja starijih književnih idioma, atipični za sintaksu narodnoga jezika. No, važno je naglasiti da neke sintaktičke karakteristike uobičajene za slavenosrp­ ski jezik (npr. participi u predikatnoj, kopredikatnoj i supstantivnoj funkciji, apsolutni da­tiv, česta upotreba imperfekta i dr.) izostaju u analiziranome tekstu, jednako kao što izostaju i strani padežni nastavci,5 tj. može se reći da je cjelo­ kupni mor­fo­loš­ki sustav u ovome djelu dominantno narodni, iako bi za dono­ šenje takvoga za­ključka valjalo provesti detaljnije analize, što izlazi iz okvira teme ovoga rada. U nastavku slijedi popis ostalih sintaktičkih specifičnosti. Us­ poredba s narodnim je­zikom temeljit će se na opisu govora Banije i Korduna Dragoljuba Petrovića (1978). Kao što i Milka Ivić naglašava u svojemu članku O Mrkaljevu jeziku (1988), Petrovićev opis narodnih govora je recentan i zato nije idealna osnova za ana­lizu, budući da je zasigurno došlo do niza promjena od Mrkaljeva doba, no u ne­dostatku boljeg izvora, poredba će se zasnivati na Petrovićevoj studiji. 1. Veznici. U Salu debeloga jera javljaju se: a) Pravi veznici: и, ни, нити, а, него, но, или/либо/али (= ili), да, раpвѣ (= jer), ако, премда, као/како (= kao); b) Prilozi u službi veznika: како, кад/када, колико, докле, дотле, єдино; c) Od­nos­ ne zamjenice u funkciji veznika: ко, што, кой (коя, кое, кои); d) Kon­struk­cija od više riječi u funkciji veznika: и што, будутьи да, тако веть, у чему; е) Vez­nici u paru: или-или, ни-ни, кой-тай, како-тако, колико-толико, ако-нека, што више – то више. Među navedenima, veznici koji ne pripadaju narodnom je­ziku jesu: либо, раpвѣ. 2. Postpozicija apozicije i priloga javlja se uz zastupljeniju pojavu u an­ te­po­zi­ciji, uobičajenoj u narodnim govorima. Apozicija: У Будиму граду (5), Со­ла­рить, дика и милота Сербска (108); Георгїевить, друг и прїятель мой (110); пре­свештеноме Г. Караману, Правладики Далматскоме (124). Prilozi: приметье вла­стельски (108).

5 U tekstu se javlja svega nekoliko iznimaka, npr.: 1. D pl. – равно како и Писменником причина главобоѣ (116); 2. N pl. – Поpната су раpна кньига Елински читаня (128).

SINTAKTIČKE OSOBINE „SALA DEBELOGA JERA LIBO AZBUKOPROTRES“ SAVE MRKALJA

243

3. Finalni položaj subjekta također je odlika književnoga jezika: посвештава ово дѣлце свое Сочинитель (106); Иначе три pнаменованя има код нас рѣч ова tpик. (112); Ту су дакле у аpбуки нашой свакояка воpможна писмена (132).

4. Inverzije u sklopu predikata česta su pojava u Salu debeloga jera i jav­ lja­ju se među različitim elementima, stoga ih valja razvrstati na nekoliko tipova; a) in­verzija između prijelaznog glagola i infinitiva: смѣряти почео (108), вре­ди­тель­­на бити могу (116), держати можно (120), ∂иннити не тьемо (121); b) post­ponirana negacija: pашао нисам (110), кои се бояли не би (109–110); c) post­ponirana povratna zamjenica kod povratnih glagola: кой такодьер не сра­ми­се (110), ни мало не стараîутьисе (142); d) finalni položaj naglaše­ nog oblika gla­gola biti u funkciji sastavnice imenskog predikata u prezentu: да найветьа воp­­можна раpумителност перви конац и начало у tдном tpику tст (114), пис­ме­­на pнаци рѣ∂ни ∂астица єсу (114). Sve navedene inverzije nisu uo­

bičajene za go­vor Banije i Korduna u kojemu red riječi ne pokazuje nikakva bitna od­stu­panja od onoga što je poznato u suvremenom književnom jeziku i govorima nje­go­ve osnovice (Петровић 1978: 140). 5. Značenje i upotreba padeža. a) Genitiv. U Salu debeloga jera genitivom se iskazuju različita značenja, a njegova je upotreba pretežno u skladu s na­rod­ nim jezikom. U tekstu se genitiv javlja uz negaciju glagola, što Petrović navodi kao obaveznu pojavu u govorima Banije i Korduna (Петровић 1978: 125): ни мер­­ве не pнамо (112), нити му какове pамѣне треба (120), потребе од нѣга не имас­­мо (136), no također se uz negaciju glagola javlja i akuzativ: не имамо pна­ ке (112), pа сваки pву∂ить писме не имаде (118), никаков умегчак бити не има­­де (132). Dok je u narodnim govorima zabilježen kao rijetka pojava (Пет­ро­вић 1978: 125), genitiv objekta u afirmativnim konstrukcijama u tekstu je frek­ven­­ tan: честим своим дебелога (ъ) испуштанѣм (108), pнаменованя има (112), тай̆ се народниѣг или части народа ... tpика держи (114), прости час­ти­­ца има (116), имаютьи pагонетни писмена (128). U tekstu se zatim javlja par­ti­­tivni genitiv: уд тѣла (112), неколико слѣдуюшти рѣчи (126), толико нови пис­­мена (132), îеде хльеба (142); posesivni genitiv: стопама Соларитьа (108), tpи­­ка свога pвучить (118), предака свои сочиние (128), писменице Г. Мра­pо­ви­тьа (130), иpмисли Писменника (142); genitiv okazionalne posesije s prijed­lo­­gom (inače čest u na­ rodnim govorima): у нас (112), у tдног ... народа (130); genitiv kao označitelj agensa u pasivnim konstrukcijama: писменама, бук­ва­­ма, а от неки’ и словама именуюсе (114); genitiv u uzročnim kon­struk­cija­ma: от потребе (122), от ...

244

VIRNA KARLIĆ

преміенльивости (146), pozicioni genitiv – također uo­bi­čajen u narodnim govo­ rima uz prijedloge u, do, oko, iza, više, niže (Пет­ро­вић 1978: 127): код Синеpа (118), иp мед pамѣнльиви (писмена) (120), код не­ки Сло­венски народа (126), поред аpбуке наше (132); genitiv uz brojeve tako­đer s osno­vom u narodnom jeziku: две, три или више частица (118), 29 пис­ме­на (136); ablativni genitiv: состав от остроумїя (108), с правога пута pашао ни­сам (110), состое (се) иp представака (114), составльен t иp рѣчи (114); kva­­litativni genitiv (s obaveznim determinatorom): pнаци ти могу раpлични ро­до­­ва бити (112), кньига Елински читаня (128); te genitiv obilježja: наука лю­би­­телю (106), tpика начало (114), пакост кньижества (118), раpличиа pнак (142). Što se tiče genitiva koji označa­ va porijeklo, u govorima Banije i Korduna je uobičajena konstrukcija od + geni­ tiv, dok za genitiv s deter­mi­na­to­rom (koji ne mo­ra biti uvijek nužno obavezan) Petrović općenito navodi da je uobičajen, a po­najviše onaj temporalnog tipa. b) Dativ. Upotreba i značenja dativa u Salu de­be­loga jera također imaju osnovu u narodnom jeziku. U tekstu se javlja dativ u funk­ciji iskazivanja cilja i svrhe: рѣчи к слуху, а писмена к виду нашем от­но­се­се (114), к раpликовану рокова служе (142); namjene i primaoca: Почте­но­род­но­ме господину Михайлу Коитьу (106), tpику вредительне бити могу (116), Пис­­меником причина главоболѣ (116); kri­ terija: преводчику равни (110), Нѣмач­ко­­ме t равно (134); te pripadnosti, i to u vidu enklitike zamjenice: Свеца ми (132). c) Akuzativ se najčešće pojavljuje u funkciji dopune prijelaznih padeža: по­свештава ово дѣлце (106), бацити свое око (108), дебело tр испус­ти­ти (110), мис­ли сообштава (112), кньиге читати (128), no također označava vrije­me: на ко­­нац (118), на послѣдак (120); mje­ sto: пред очи поставити (146), мед tдно­pвуч­­на метьемо писмена (124); svrhu: pа народ Сербски (114), pа сва­ки pву­чить (118), pа срицанѣ (132), pа Сербска уста (136); namjenu: на опо­мену (136) i način: чреp ... писмена (146), чреp tдно оpначуе (120). Upo­tre­ba aku­za­ti­­va u navedenim značenjima uobičajena je u na­ rodnim govorima Ba­nije i Kor­du­­na, s time da se umjesto prijedloga med i črez koriste među i kroz. d) In­stru­men­­tal se u Salu debeloga jera javlja u funkcijama i oblicima uobi­čajenim za na­­rod­ne govore Mrkaljeva rodnog kraja, s time da se instru­men­tal oruđa/sred­stva jav­lja bez prijedloga s(a), što je u tim govorima rjeđa va­ri­jan­ta: писменама Кра­лѣвскога свеучил: Венгерскога (4), очима видни (116), tри нїе pамѣнльиво ижем (126). U tekstu је također frekventan predika­ tivni instru­men­tal kakav je uo­bi­čajen i u narodnim govorima: наpиваю рѣчима (112), нари­чемо tpиком (112), писменама, буквама ... словама именуюсе (114), s

SINTAKTIČKE OSOBINE „SALA DEBELOGA JERA LIBO AZBUKOPROTRES“ SAVE MRKALJA

245

time da se na jednome mjes­­tu umjesto instrumentala u konstrukciji javlja nomi­ nativ: pо­ве­мо Сла­вян­ски говори (114). Osim toga, u tekstu se javljaju socijativ: с кньиж­ни­ком и на­уч­­ником поpнанство (108), instrumental mjesta: медьу свима (112), медьу ко­йом (114); te instrumental načina: оpначуе било каквим нибуд начи­ном (122). e) Lokativ. U tekstu Mrkalj koristi lokacijski: У Будиму граду (4), при старом (110), у Пешти (110), у аpбуки (112), у tдном tpику (114); te­ mat­ski: о пис­ме­на­­ма (108), о аpбуки (110), о ньима (112), о напредку (112), о веш­ти (112); na­čin­­ski: по души найлагше (110); te lokativ kriterija: равна се по tpи­ку (116). Upo­­treba i značenja lokativa zabilježena u Salu debeloga jera po­ kla­paju se sa si­tu­a­cijom u narodnim govorima Banije i Korduna. U tekstu nema upo­trebe vo­ka­ti­­va. 6. Upotreba glagolskih vremena. a) Prezent. U tekstu je prezent do­mi­nant­ no glagolsko vrijeme, što je i očekivano s obzirom na žanrovsku opredije­lje­ nost dje­­la. Što se tiče odstupanja od narodnoga jezika, na sintaktičkom planu jav­ljaju se već spomenute inverzije, te se u nekoliko slučajeva pomoćni glagol biti javlja u naglašenom obliku: Свака опет рѣч сложена єст иp tдног или ви­ше про­сти’ pвучитьа (114); Како годь дакле што су рѣчи pнаци наши пред­­ста­вака и мис­ли, тако истовито и писмена pнаци рѣчни частица tсу (114); За ѿ и щ не треба ни да споменемо; види бо се, да многозвучна єсу (124). b) Aorist. Iako je upotreba ove kategorije glagolskih oblika bila re­la­tiv­no živa i česta u je­zi­ ku srpskih pisaca 18. i 19. stoljeća, u Salu debeloga jera for­ma aorista se po­ jav­ljuje na jednom mjestu, i to u formi tipičnoj za narodne go­vore Mrkaljeva rod­nog kraja (prema: Петровић 1978: 105.): никад потребе от нѣга не имасмо (136). c) Imperfekt se u tekstu također javlja jednom: Бяше нам само на неку иpлишну опомену (136), dok pluskavamperfekt u pot­pu­nosti izo­sta­je. d) Perfekt je u Salu debeloga jera najčešći preteritalni oblik: смо рекли (112), су ... мет­ну­ ли (124), t ... мотрїо (126), смо ... мет­ну­ли (128), pагла­дили смо (128), t би­ло pвукопромѣнльиво (134), смо се при­викли (144). Osim spo­menutih in­verz­nih pozicija, kao specifičnost valja navesti upo­trebu naglašene for­me po­moć­nog gla­gola biti u konstrukcijama koje nisu upitne: преобраpилосе tст (128), учинило tст (132). Buduće vrijeme u tekstu se iskazuje futurom prvim i drugim. e) Futur I tvori se po modelu ’svršeni prezent pomoćnog gla­gola biti + infinitiv’: чи­ нити не тьемо (122), тьемо … задержати или от­ба­ци­ти (136), тье … за­пи­ тавати (140), тьемо ... раp­ли­ко­вати (140). Na jednom mjestu u tekstu javlja se kon­struk­­cija s preponiranim po­moć­nim glagolom i postponiranom povratnom

246

VIRNA KARLIĆ

za­mje­nicom: тье чинитисе (138). f) Futur II u tekstu je češći, a tvori se na dva na­či­na. Prvi način pod­ra­zu­mije­va kombinaciju prezenta pomoćnog glagola biti i pri­­djeva radnog: диечица на­ша не буду ... по четири године губила (144), ді̇е­ чи­ца не буду ... иpучити мо­рала (146). Drugi, zastupljeniji način, pod­ra­zu­mi­je­­ va tvorbu futura II s in­fi­ni­ti­vom umjesto gla­gol­skog pridjeva radnog: Ако и’t манѣ, то не будемо сваку рѣч pаписати (116), то буде морати чреp сушта веть писмена бити (116), бу­де нам то пред­став­ля­ти (134), нити буде ка­ко­во­га труда ретьи (140), не бу­де­мо ... говорити (144). Rijetka upotreba aoris­ta, im­perfekta, te potpuno izo­sta­janje pluskvamper­fek­ta u tekstu odgovara si­tuaciji u narodnim govorima Banije i Korduna. S druge strane, u narodnim go­vo­rima je uo­bičajena češća upotreba futura II u odnosu na futur I, no u Salu de­be­loga jera si­tuacija je obratna. 7. Upotreba glagolskih načina. a) Potencijal I je vrlo frekventno mor­fo­ sin­tak­tičko sredstvo u Salu debeloga jera, a tvori se od sinkretiziranog oblika gla­go­la biti: pнак tдан (речено ъ), кой би нас опоминявао (132), Їа би у pа­дер­­жао, а Á сретьан желио пут (134). Na više mjesta pomoćni glagol (i ne­ga­cija) jav­ljaju se u postponiranom položaju кои се бояли не би ... дебело tр ис­пус­ти­ти (110), pамѣнльиво или сложено било не би (136). b) Potencijal II po­jav­lju­je se na dva mjesta u tekstu, a tvori se od potencijala prvog pomoćnog glagola biti i pridje­ va radnog glagola koji se konjugira: Болѣ би свети Тьирило учинио био (132), Тада му не би, ни pа танко tр требало било раpбияти гла­ву. (132). c) Imperativ se u Salu debeloga jera javlja u (а) jednostavnom i (b) slo­že­nom (neka + pre­ zent za izricanje zapovijedi u 3. licu) obliku: (a) Гледі (140), віеруі ми (142), даі, покушаі (144); (b) Нека Соларитьи, а не Раффа пре­водчику равни суде. (110), нека ми се каже (128), То нека от сада веть не буде; но і нек буде … (134). Kao i u Petrovićevoj studiji o narodnim govorima Banije i Kor­­duna, u Salu de­beloga jera izostaje optativ, dok opisi svih drugih gla­golskih na­čina od­go­va­ ra­ju onima u tekstu, uz iznimku navedenih inverzija. 8. Pasivna konstrukcija pojavljuje se u rečenicama u kojima je objekt ak­ tiv­ne forme u pasivnoj postao subjektom: tpик, како смо видили, составлѣн t иp рѣчи (114). Свака опет рѣч сложена tст иp tдног или више прости pву­чи­тьа (114), s time da je u nekim primjerima s aktivnim likom prelaznog glagola do­­dan nenaglašeni oblik povratne zamjenice u akuzativu: Он мисли свое тако не сообштава, како надлежи: tр или не, или чисто мало разумѣва се (114). U re­

SINTAKTIČKE OSOBINE „SALA DEBELOGA JERA LIBO AZBUKOPROTRES“ SAVE MRKALJA

247

čenicama takvog tipa agens se izražava modelom ’от + G’: писменама, бук­ва­ ма, а от неки и словама именуюсе (114). 9. Infinitiv. U Salu debeloga jera rasprostranjena je upotreba infinitiva kao do­­pune semikopulativnih glagola gdje on zauzima sintaktičku poziciju zavisne re­čenice s veznikom da + prezent: колико и мора у аpбуки tpика tднога би­ти? (112), Он може ... pаключавати (112), може нам овде Нѣмачка служити абецїа (120), глас меки примити могу (132), како се аpбуки нашой помотьи може (140). No u tekstu također ima i primjera sa zavisnom rečenicom umijesto in­­finitiva: Á или Ó вальа да иpостане (134), Она валя свагда у Буквару да оста­ну (138). Osim toga, infinitiv se javlja i u funkciji dopune tranzitivnih gla­go­la: смѣряти почео (108), ко нам брани такова иpмѣнити (132), te na jednome mjestu u subje­ katskoj poziciji uz predikatnu konstrukciju s glagolskom ko­pu­lom: Недоумѣнїе тога, на кратко аpбуку нашу протресаютьи, овде претргнути, tст мой конац и намѣра. (110) U tekstu je također zabilježena i konstrukcija za + infinitiv: И ово мало, што смо довде о писменама рекли, може нам довольно бити, pа мотьи по намѣри аpбуку нашу протрести. (122), Овако буде аpбука наша иp писмена, сирѣч pа Сербске и pа стране, и умегчательног pнака pа оне и ове состояти рѣчи

(138). U narodnim govorima Mrkaljeva rod­noga kraja Petrović bilježi češću upotrebu infinitiva umjesto konstrukcije da + prezent, što odgovara situaciji u tekstu, kao i visoku frekvenciju infinitiva u kon­­strukciji s prijedlogom za s aku­ zativom ili nekom objektnom rečenicom (Пет­ровић 1978: 137). 10. Participi u Salu debeloga jera već su obrađeni kao tema članka Ljiljane Su­botić, koja se općenito bavila sudbinom participa u književnom jeziku kod Sr­ba u 19. stoljeću (Суботић 1984: 5–81). Autorica se bavila trima morfološkose­man­tičkim kategorijama participa u staroslavenskom jeziku: participima pre­ zen­ta pasivnog na /-mъ/, participima prezenta aktivnog na /-ći/ te participom pre­te­ri­ta aktivnog na /-vši/, posebnu pažnju posvetivši njihovim funkcijama u op­sež­nom korpusu analiziranih tekstova iz toga perioda. Van razmatranja osta­ vila je ge­runde, particip prezenta pasivnog i particip perfekta. Analiza Sala de­ beloga je­ra pokazala je da se u tekstu ne pojavljuje niti jedan primjer participa pasivnog (na -mь) kao ni participa preterita aktivnog (na -vši), dok je zabilje­ žena pojava par­ticipa prezenta aktivnog (na -ći) u atributnoj funkciji: a) po­ pridjevljeni par­ti­ci­pi: свега дакле скупа три tдиноpначашта, pамѣнльива слова (128) у ... бу­душ­тоі̇ кньижици моі̇оі̇ (146); b) pravi participi: сва тако постающа

248

VIRNA KARLIĆ

научио пис­­мена (130); А како тьемо падеже раpликовати? како риtчи не мало раван имуште глас (142).

11. Gerundi. U Salu debeloga jera Mrkalj na nekoliko mjesta koristi gla­gol­ ski prilog sadašnji kao sredstvo kondenzacije iskaza, dok glagolski prilog prošli nije zastupljen u tekstu, a to odgovara opisu narodnih govora Banije i Korduna u ko­jima glagolski prilog prošli nije sačuvan ni u najmanjim tragovima, dok se gla­golski prilog sadašnji sreće samo s nastavkom -ć s time da ni njegova frek­vent­nost nije posebno visoka (Петровић 1978: 104): Недоумѣнїе тога, на кратко аpбуку нашу протресаютьи, овде претгнути, tст мой конац и намѣра (110), Ако и t манѣ, то не будемо сваку рѣч pаписати либо пред очи по­ста­ви­ти мотьи, или ако ю и упишемо, то буде морати чреp сушта веть пис­ме­на бити, налагаютьи нама тудьу, тако ретьи дужност и службу, pа кою об­но­сити чисто ни постала нису (116), Другче о вешти не вальа ни онда мис­ли­ти, кад два или три гласчитьа, осим свои собствени pнакова, tште обшти tдан имаду, нераpрѣшно повеpани будутьи у нѣму. (118), Будушти наш Аде­лу­нг, Господин Соларить, негледаютьи што Г. Дурить, и данас код неки Сло­венски народа pаостало, друго докаpуе, свагда се держи первога (126), А ми Ученици Гречески Толико имаютьи pагонетни писмена, да не pаборавимо чи­тати Славянски? (128). Analiza rečeni­

ca u kojima se javlja ge­rund pokazuje da je subjekt razvijene rečenične struk­ ture u svim slučajevima ujed­no i subjekt kon­denzirane rečenice, što odgovara situaciji u narodnome je­zi­ku.

6. Zaključak Sintaktička analiza Sala debeloga jera libo azbukoprotres potvrdila je da Mrka­ljev jezik u tom djelu odražava sve osnovne elemente barokne konfigura­ cije sin­tak­se karakteristične za ruskoslavenski, slavenosrpski i dositejevski tip knji­žev­nog jezika, koji posredno i neposredno vuku latinsko i njemačko pori­ jeklo. Ana­li­za je pokazala da je rečenica u tekstu mjestimično duga i nezgra­ pna, te or­ga­ni­zi­rana kao višečlani kompleks nezavisnih i zavisnih rečenica koju karakterizira spe­cifičan način širenja. Osim toga, tekst obiluje stilskim figura­ ma tipičnim za ba­roknu konfiguraciju sintakse latinsko-njemačkog porijekla, poput, na primjer, in­verzija, opkoračenja, sinonimnih konstrukcija, posebnih obraćanja čitateljima, pi­tanja, detaljiziranja značenja i drugo.

SINTAKTIČKE OSOBINE „SALA DEBELOGA JERA LIBO AZBUKOPROTRES“ SAVE MRKALJA

249

Uz karakteristike barokne konfiguracije, u Salu debeloga jera prisutni su i sin­taktički (crkveno)slavenizmi. Riječ je o rezultatima utjecaja starijih ili ono­ vre­menih konkurentnih književnih idioma, koji svojim karakteristikama od­stu­ pa­ju od sintakse narodnoga jezika. Specifičnosti su najnaglašenije na planu reda rije­či u rečenici (postpozicija apozicije i priloga, finalni položaj subjekta, in­ver­ zije u sklopu predikata), dok je analiza značenja i upotrebe padeža i glagolskih ob­li­ka te njihova usporedba s opisom govora Banije i Korduna pokazala da na tom planu nema značajnijih odstupanja od narodnoga jezika. Mrkaljev jezik analiziranoga djela na fonološkom planu sadrži niz stranih, prvenstveno ruskoslavenskih i ruskih karakteristika. Strani utjecaj po­go­to­vo je snažan na leksičkom i tvorbenom planu, dok je utjecaj na planu fleksije znat­no slabiji. Na primjer, padežni nastavci u tekstu odgovaraju oblicima na­rod­no­ga jezika, uz nekolicinu iznimki. Što se tiče sintakse, naglašena je prisutnost stra­ nih utjecaja, bilo latinsko-germanskih bilo staroslavenskih, ruskoslavenskih ili rus­kih, koji se najviše ističu na nivou redoslijeda riječi. No, upotreba pa­dež­ nih, a po­gotovo glagolskih oblika (npr. rijetka upotreba aorista i imperfekta, te pot­puni izostanak pluskvamperfekta) ukazuju na to da je udio utjecaja na­rod­ no­ga jezika i na sintaktičkom planu također značajan. Osim toga, jezik Sala de­be­lo­ga jera ne od­ražava neke od najučestalijih sintaktičkih karakteristika slaveno­srp­skog jezika (ap­solutni dativ, participi s predikatnom, kopredikatnom i sup­stan­tivnom funk­ci­jom, učestala upotreba imperfekta i dr.). Sve to dodatno za­mag­ljuje eventualni jed­noznačni odgovor na pitanje o pripadnosti i odredbi Mrkaljeva jezika u tome dje­lu. Kao i drugi pisci toga perioda, izbor idioma Mr­ kalj prilagođava funkciji i namjeni djela. Iz toga razloga, sve i da se jezik Sala debeloga jera može jed­no­znač­no odrediti kao slavenosrpski, odredba Mr­kal­ja kao isključivo sla­ve­no­srp­skog pisca bila bi neprecizna zbog upotrebe di­fe­ren­ ciranih jezika odnosno sti­lo­va u ostatku njegova opusa. Period u kojem je Mrkalj stvarao bio je predstandardizacijski. To je bilo tur­bu­lentno vrijeme na svim razinama, pa tako i na jezičnoj. Paralelna upo­ treba ne­ko­liko različitih, ali opet vrlo bliskih idioma, funkcionalno nejednako razvijenih i izloženih raznolikim utjecajima, nije mogla rezultirati stabilnom normom. Po­stav­ljanje bilo kakvih čvrstih granica među njima u tom je smi­ slu nemoguće. Za­to je važna detaljna analiza jezika pojedinačnih autora toga vremena, ne bi li se dobila što preciznija slika jezične situacije. Prisilno svo­ đenje jezično vrlo di­fe­renciranih autora pod zajednički nazivnik s jedne strane

250

VIRNA KARLIĆ

olakšava ra­zumije­vanje tog složenog višejezičnog razdoblja, ali s druge strane zamagljuje njegovo bo­gatstvo i raznolikost, te otvara cijeli niz terminoloških i periodizacijskih ne­do­umi­ca i stereotipa.

Literatura Silić, J., Pranjković, I. (2005): Gramatika hrvatskoga jezika za gimnazije i visoka uči­lišta, Zagreb. Ивић, М. (1988): „О језику Саве Мркаља“, Zbornik radova o povijesti i kul­tu­ri srpskog naroda u SR Hrvatskoj, knj. 1, Zagreb, 47–52. Ивић, П. (1990): „Доситејевски књижевни језик између славеносрпског и ву­­ковског“, Научни састанак слависта у Вукове дане 19/2, 5–14. Ивић, П. (1998): Преглед историје српског језика, Сремски Карловци – Но­ви Сад. Ковачевић, М. (1995a): „Синтаксичке фигуре у поезији Саве Мркаља“, Ри­јеч 1/2, Никшић, 30–51. Ковачевић, М. (1995b): „Лингвостилистичка фигуративна анализа пјесме ,Јао ... триста пута!‘ Саве Мркаља“, Зборник Матице српске за књи­ жев­­ност и језик 43/2–3, Нови Сад, 277–288. Ломпар, М., Несторовић, З. (2009): Српска књижевност у XVIII и XIX веку, књ. 2, Београд. Милановић, А. (2006): Кратка историја српског књижевног језика, Београд. Младеновић, А. (1989): Славеносрпски језик. Студије и чланци, Нови Сад. Младеновић, А. (2008): Историја српског језика. Одабрани радови, Бео­град. Мркаљ, С. (1994): Песме и списи. прир. Ж. Ружић, Топуско. Окука, М. (2010): Сало дебелога јера либо азбукопротрес Саве Мркаља у ста­­ром и новом руху, Загреб.

SINTAKTIČKE OSOBINE „SALA DEBELOGA JERA LIBO AZBUKOPROTRES“ SAVE MRKALJA

251

Петровић, Д. (1978): Говор Баније и Кордуна, Нови Сад – Загреб. Пипер, П. ет ал. (2005): Синтакса савременога српског језика. Проста ре­че­ни­ца, Београд – Нови Сад. Станојчић, Ж., Поповић, Љ. (2000): Граматика српског језика, Београд. Стевановић, М. (1964–1969): Савремени српскохрватски језик (граматички систе­ми и књижевнојезичка норма), Београд. Суботић, Љ. (1982): „Партиципи у функцији термина у књижевном језику Јована Ст. Поповића“, Научни састанак слависта у Вукове дане 11/1, 61–67. Суботић, Љ. (1984): „Судбина партиципа у књижевном језику код Срба у 19. веку“, Прилози проучавању језика 20, 5–81. Суботић, Љ. (1989): Језик Јована Хаџића, Нови Сад. Суботић, Љ. (2006): „Којим је то језиком писао Стерија?“ Јован Стерија По­­повић – класик који нам се обраћа. Зборник са међународног на­уч­­ног скупа одржаног на Универзитету Париз IV – Сорбона, Вршац, 17–40. Суботић, Љ. (2007): „Барокна геометрија реченице доситејевског типа књи­жев­­ног језика“, Синтактичка истраживања (дијахроно-синхрони план), Нови Сад, 240–252.

252

VIRNA KARLIĆ

Syntaktische Merkmale des „Salo debeloga jera libo azbukoprotres“ von Sava Mrkalj Zusammenfassung In dieser Arbeit wird ein kurzer Überblick über die terminologischen Fragestellungen sowie die Periodisierung betreffenden Probleme gegeben, die sich auf die Sprachsituation in der zwei­ten Hälfte des 18. Jh.s und am Anfang des 19. Jh.s beziehen. In diesem Kontext wird die Fra­ge nach der Definition und Einordnung der Sprache Sava Mrkaljs als Slavenoserbisch – d. h. als Do­ sitejsche Sprache – aufgeworfen. Im Hauptteil der Arbeit werden sowohl die Er­geb­nis­se einer syntaktischen Analyse des „Salo debeloga jera libo azbuko­ protres“ als auch alle Merk­male der barocken Konfiguration der Syntax latei­ nisch-deutscher Herkunft dar­ge­stellt. Teil der Analyse sind auch alle aus diesem Text stammenden syntaktischen Kir­chen­sla­vis­men so­wie die Charakteristiken der Volkssprache. Aufgrund der in der Analyse ge­won­ne­nen Er­geb­nisse wird eine Einordnung der Sprache Mrkaljs im sprachlich-geschichtlichen Kon­text vor­geschlagen, und weiterhin auch ihre Stellung im Rahmen der Periodisierung der ser­­bi­schen Literatursprache hervorgehoben. [email protected]

ДУШАН ИВАНИЋ (Београд) МРКАЉЕВЕ ПЈЕСНИЧКЕ ПОЛЕМИКЕ / ПОЛЕМИКЕ О ПЈЕСНИШТВУ*

Квасац за мијене у новој српској књижевности поставио је Доситеј Обра­до­вић јавним захтјевима/начелима, одреда полемичким с обзиром на пре­овлађуј­ућа понашања и норме. Он сам је у својим текстовима контраглас (ан­ти­фон) именoвao Зилотијем (зелотес = ревнитељ, поборник, фанатик), узи­мајући га као фигуру/лик који оспорава његове идеје или полемише с тим идејама. Иако такав „антифон“ у тадашњој српској књижевности не по­стоји, тј. нема текстова/књига које би се бавиле тим питањима, барем не об­јављених, Доситеј га је узимао као глас јавности, као расположење у од­ ре­ђеним круговима српске интелигенције.1 Тек се са изреченим ставовима мог­ло полемисати, и зато Доситеј прави маску, уводи личност која те ста­ во­ве тобож заступа, како би могао да реагује на њих у штампаном облику. Могло би се рећи да праве полемике у српској поезији почињу негдје од Плача Сербији2 Захарије Орфелина (1762). Али то није „пјесничка по­ ле­ми­ка“, већ ламент над судбином народа и сатира која се тиче текућих друшт­вено-политичких прилика. Појам пјесничка полемика подразумијева по­лемичке исказе о пјесништву уопште (о поетици) или о конкретним пјес­ма­ма. Колико се чини да ову врсту пјесама није тешко издвојити, ипак * Двојност у наслову посљедица је тешкоће да се раздвоји пјесничка полемика (у облику пјесничког дјела) и полемика о пјесништву писана у прози. Уз то мали обим Мркаљевих текстова и преплитање једног круга питања и примјера не дозвољава раздвајање. 1 У рукопису је остала Орфелинова Представка Марији Терезији (Матица српска, Нови Сад, 1971–1972), писана на њемачком (овдје с преводом на српски). Тек ће послије појаве Доситеја Обрадовића услиједити, у јеку јозефинистичких реформи, полемичке књиге Јована Мушкатировића (Краткоје размишленије о праздници, Беч, 1786), Михаила Максимовића (Мали буквар за велику децу, Беч, 1792) и др. 2 Све наслове и наводе писане старом графијом преносимо у транскрибованом облику и новом графијом.

254

ДУШАН ИВАНИЋ

оне не­мају у свим случајевима уочљиве садржајне или формалне чиниоце иден­­тификације, већ се таква оријентација препознаје и по контексту и по те­матизованим интертекстуалним/интеркултуралним односима. Наиме, полемички став у поезији може и да се скрива и да се изриче от­ворено. У првом случају, у скривеној полемици, сви чиниоци текста мо­гу дјеловати у том правцу, било да оспоравају, било да извргавају порузи или нуде друга рјешења у односу на постојећа пјесничка дјела. И у от­во­ре­ној полемици с другим текстом има веома широких могућности које доз­воља­ вају стварање посебних жанрова/техника у оквирима пјесничке тра­ди­ције (нпр. травестија, пародија). Лаза Костић (1902) је, нпр., у својој књизи о Змају критику поезије свога „пјевидруга“, поред директне критичке ри­је­ чи, често изводио у облику пародија, пародијских коментара и травестија. Али Костић је оставио такође низ полемика у облику пјесме, нпр. са Јак­ ши­ћем, Змајем, Каћанским, па, коначно, и са самим собом (Santa Maria della Salute и Дужде се жени) (Иванић 1976). Пјесничке (као и друге) полемике у српској књижевности почињу са раз­војем, гранањем и диференцирањем тема, мотива, форми, посебно са наз­накама књижевних школа и пјесничких група у Трсту, Сремским Кар­ ловцима, а потом и у другим средиштима српске културе (каквим ће по­ ста­ти дјелимично и Београд, док бораве у њему Доситеј, Иван Југовић и др., или Беч у вријеме Новина србских и Вука Караџића). Не ради се увијек о по­лемичкој оријентацији на одређен туђи текст, већ о односу према пи­ та­њи­ма језика, стиха, жанра, тематике. Та питања су почели постављати пјес­ници као теоријска/поетичка. Тако нпр. Јован Дошеновић у предговору сво­јој збирци Лирическа пјенија (1809) имплицитно одговара на њих у сво­ јим пјесничким творевинама: Но ставке изнаћи и метнути на крају ретка јест најлакша ствар, на ко­је мало велики пјеснотворци сматрају; обаче знати у целоме ретку свагда ре­ чи све согласно спојити, да изрекавши једну, друга већ сама прилева се на уста за первом, и тако све једна за другом да се вежу слаткогласно /.../ То је цела, пак силна вештина, и мили дар природе у једнога пјеснотворца. Многи наши – што сам примјетио до сад у разни мали пјеснотворенија, на српски, и славенски – варају се, гледећи само на оконченије ставка нека им је то сложно; а спреда цео редак нагрђен, ибо речи стрше противно као на јежу. /.../ Набљудавао сам согласноје везање речи, и равноје число

МРКАЉЕВЕ ПЈЕСНИЧКЕ ПОЛЕМИКЕ / ПОЛЕМИКЕ О ПЈЕСНИШТВУ

255

сло­го­ва. То су моја правила за сад на српски (Дошеновић 2005: 23–24, 150–151).

Исте године Лукијан Мушицки у оди Андреји Волному расправља о спо­собности српске музе да буде „ходом Римка“, тј. да се служи римским раз­мјером.3 Узимајући често форму обраћања, Мушицки је у својим пјес­ ма­ма рас­прављао о питањима поезије, етике, васпитања, али и о пјес­нич­ ком стварању или о будућности српске поезије, те су неке његове пјесме, по форми и поводу пригодне, у ствари мање или више развијени филолош­ ко-књижевни трактати, често полемички интонирани. И кад полемички став није изричит, он као калуђер пише епитаф личности која је у високом пра­вославном клеру веома спорна („Сени Доситеја Обрадовића“). При то­ ме о Доситеју говори у библијским паралелама и параболама: скупљање зна­ња, појење жедних, множина сљедбеника, ослободилачки дух Доси­те­ је­вог дјеловања, готово дословно саопштен Доситејевим ријечима („нерад / Ви­дети ум богоданиј рабом“, тј. нерад да ум дан богом буде роб, потчињен предрасудама). Прекоријевајући пријатеља што пјева на мађарском („Мо­ је­му пријатељу Михаилу Витковићу“, 1811), устврдиће „С родом је свезана сла­ва наша“, уз развијање мотива претапања српског народа „в чуже ста­ до“. Тај мотив је већ дао Соларић у свом књижевноисторијском и библио­ граф­ском спису (1810),4 али је Мушицки у њ унио снагу опште свијести, ко­ја је дотакла и Вука Караџића у његовим првим текстовима које је уоп­ ште објавио.5 3 Поменута и друге пјесме Лукијана Мушицког у издањима 1838, 1938. и 2006. 4 „Сербљи дома потурчили се с Турци, неки вјером а сви наравами, повлаши­ ли се с Власи, помађарили се с Мађари, с Италијани поиталијанчили се, и поњемчили се с Њемци! Шта је јоште требало, пак да исчезне овога имена народ?“ (Соларић 1810: 56). 5 „О томе ja неколико дана са печалним сожаленијем расуждавајући, и од једне мисли на другу прелазећи, добијем у руке једну Оду господина Мушицког, из које сљедујући стихови распале моју печал јошт већма: “От вас премноги језиком, нравами / Прелили с’ јесу Даке во сосједне; / Во Чалмоносце, волке ваше; / B’синове Арпада; в’чуже стадо.” Ово су, истина, само четири врсти­ це пред очима, али je као на сроке у расуждењу много речено. A кад би се то хотјело толковати и пространо описати, заиста би имали о чему сви наши списатељи радити“ (Предсловије, Мала простонародња славено-сербска пјеснарица, Беч, 1814: 13).

256

ДУШАН ИВАНИЋ

Српска поезија препородног доба укључује се у полемике око језика, сти­ха и риме, митолошке традиције, ритма, а потом ће се полемичност ти­ ца­ти идеја, европске цивилизације и националних питања. (Тај полемички ком­плекс није српска специфичност: он обухвата добар дио књижевности сло­венских народа и народа који нису стабилизовали свој језик ни развили књи­жевност). Између 1810. и 1830. полемика је опште мјесто српске књи­ жев­не ријечи, књижевних списа, било да се тичу аспеката језика, писма и сти­ла (Дошеновић, Мушицки), идентитета српске културе, потом спорова око новијих историјских догађаја, односно узрока пропасти српског устан­ ка (Сербије плачевно пакипорабоштеније, Венеција, 1815). То је не­сумњи­ во посљедица стања културе у околностима новог великог расијања и кри­зе опстанка цијелога народа послије катастрофе 1813. године. За Мркаља се може рећи да је у српску књижевност ушао без маски опре­за и скромности, аутор који с пуном компетентношћу уобличава своје фи­лолошке идеје. Са истом увјереношћу полемисао је, међутим, и о дру­гим питањима. Посебан дар је испољио у процјењивању стилско-се­ман­тич­ке вриједности ријечи. Таквог су домета и напомене о смислу и ваљаности јед­ног исказа у стиховима Лукијана Мушицког (око ријечи сојуз);6 такве су и Мркаљеве мисли о употреби и улози класичне митологије, коју одбацује из пјесничке праксе, или о улози „сличности“ (тако назива риму), коју вео­ ма уважава. Напад на „баснословије“, грчке и римске богове у истом је писму у којему издваја „сличност“, као згодно средство „допасти се чита­ тељу и слушатељу“, мада „спјевцу“ ствара „теготе“ – али „то красно удо­ жество теготе своје нужно имаде“ (Мркаљ 1994: 126). У својој планираној а необјављеној књизи Забавник за српске списатеље, Вук је Караџић имао готово исте аргументе око броја слогова, полемишући с Лукијаном Мушицким.7 Мркаљ (1984: 128, 130–137) такође полемише у писмима и но­винским члан­цима о природи модерног романа, о дијалектима (го­во­ри­

6 „И сама ријеч сојуз, другојачије добра, у пјесми мало ваља; јер оно, што ријеч сојуз значи, не долази под чувства“ (Мркаљ 1994: 138–139). 7 „Шта ми маримо за његове слогове и за стихове, тo je његова брига; зато тражи бесмртну славу; a кад би ласно било стихове писати, какву би онда поета имао чест?“, каже Вук (Караџић 1986: 33) у имагинарном обраћању пјеснику који се жали на силабичке и сличне обавезе у писању поезије.

МРКАЉЕВЕ ПЈЕСНИЧКЕ ПОЛЕМИКЕ / ПОЛЕМИКЕ О ПЈЕСНИШТВУ

257

ма) и дије­ло­ви­ма српског народа, о стилској вриједности појединих ријечи, ко­вани­ца­ма, проблему превођења, све узгред, фрагментарно. Оријентација на полемику најнепосреднија је у имплицитним полеми­ кама-дијалозима, каквом се може сматрати обрада (прерада) Гласа народо­ љупца Лукијана Мушицког (Мркаљ 1994: 88–89):

Мушицки

Мркаљ

Сербљин љуби, да! свој Род Сербљин љуби Род да! свој Више ли самим делом, нежел’ словом? Више ли делом, него разговором? Је ли љубве сојуз тверд? Тверда л’ свеза љубви тој? Противу вњешња врага слога треба! Језик чувај; он т’ је град. Размишљај, којој сјети град подлежи; От те чувај језик свој. Добро је с разне стране мотрит’ предмет: Очи уму свуд помоћ.

Треба л’ нам слога против врага с поља? Језик чувај; он т’ је град. Размишљај, која граду прети беда; Језик од те чувај тад. Добро је с разне стране ствар да с’ гледа; Око уму често спас.

На подлози оригинала Мркаљев текст се издваја појачаним учешћем го­ворног језика, већом сликовитошћу, римом, новим ритмом/метром, те са­ др­жи јасне знаке једног засебног, опонентног поетичког система. Промјене чу­вене Лукијанове пјесме у цјелини се подударају са Мркаљевим на­сто­ја­ њи­ма да се одреди према поетици основних чинилаца лирске пјесме: језик, ри­ма, метар, слика. То не дјелује као отворена полемика с Мушицким, већ као дијалог једне с другом поетиком, или варијација другог пјесничког систе­ма на исту тему, гдје се идеје подударају, а њихово стилско рухо раз­ ли­кује. Из наведених стихова (1–3, 80–87) види се настојање Саве Мркаља да остане у српском језику и да уведе у строфе риму. Поменута пјесма/ по­ле­мика је драгоцјена још из једног разлога: што има иза себе фрагменте теоријског промишљања, гдје се много оштрије него у тексту пјесме ис­ ка­зу­ју Мркаљеве варијације на Глас народољупца, посебно његов однос према слици и смислу ријечи (Мркаљ 1994: 138).

258

ДУШАН ИВАНИЋ

На други начин је занимљива прерада/превод Канижлићеве пјесме „Хо­ди, труди, немој стати“. Изгледа да је на њу пао избор из сличних разлога као и код Лукијанове пјесме: могућност да се у оквирима исте језичке гра­ђе провјери могућност језичких алтернација. Не ради се само о преводу или о преносу икавице у ијекавицу (што је досљедно изведено) већ и о ин­тер­венцијама које се тичу ритма и могућности да се исти смисао каже на дру­ги начин (нав. д.: 76–77): Канижлић Njegva dika svitlo svane, nejma vika, brzo sane kao u večer slabi cvit.

Мркаљ Свјетло њему слава сване; Увене му, љуто пане, Као слаб у вечер цвјет.

Нарочито пада у очи како Мркаљ настоји за исти смисао наћи друге ри­је­чи. На Канижлићево „Njegva dika svitlo svane“ Мркаљ је унио „Свјетло ње­му слава сване“, а на „Stečem slavu, pokoj, raj“ – „Течем дику, покој, рај“: Канижлићева дика је слава, а његова слава је Мркаљева дика. Колико све то изгледа мала, безазлена игра језичке синонимије („титрање“, како би ре­ као пјесник), та је игра на почетку епохе рјечотворства у српској поезији. Пјеснички опус Саве Мркаља није једнолике грађе. Обраде и ва­рија­ ци­је истог мотива (нпр. „Мом непостојаном знанцу“, „Мом шаљивом знан­ цу“), преводи/прераде/варијације на туђе теме, све то одговара пјеснико­вом дијалошком духу, који је једном усмјерен на другога, а други пут на се­бе сама или, боље рећи, на стилско-реторичке и тематске опозиције. Из­ра­зити примјери хумористичке интенције испољавају се такође у кон­траст­ним ставовима који се на крају измирују. Додајмо томе да је тај филолог-пјес­­ ник сачинио једну од најтемељитијих, најпотреснијих, егзистенцијално про­живљених пјесама зла у српској новијој традицији (премци су јој неки од средњовјековних зазива или крикова у познијим записима, у току раси­ја­ња српског народа): лично душевно и тјелесно стање („кад у гор­ њо­кар­ло­вач­ку боловаоницу доспедох побеђен и остављен од свега света“) уни­вер­за­лизује се у сликама људске природе и човјека као извора зла. Та разноврсност се осјећа и кад се у опусу издвоје мотивски кругови, би­ло да се ради о еротским, било о сатиричним, шаљивим, пригодним или

МРКАЉЕВЕ ПЈЕСНИЧКЕ ПОЛЕМИКЕ / ПОЛЕМИКЕ О ПЈЕСНИШТВУ

259

ро­дољубивим мотивима. Уз то свака од пјесама у свом мотивском окру­же­ њу успоставља шири распон веза с пјесничком традицијом. Узмимо само ње­гову Божићну пјесму: она носи трагове пјевања на народном, у духу по­ бож­них спјевова тога времена, популарних и у српској (Викентије Ракић, Ми­лован Видаковић) и у хрватској књижевности (нпр. Канижлић). Ка­рак­ те­рише их рима, осмерачки или десетерачки стих, мијешање црквено­сло­ вен­ског и народног (вражда – ражда). Пјесма се уклапа у круг религиозних мо­тива, везаних за Мркаљеве преводе, који, како примјећује Амфилохије Ра­довић (1984), потврђују пјесникову танану теолошку спрему.8 Већ сам раније написао (Иванић 2009: 74) да је Мркаљево невелико пјес­ничко дјело својеврсна спона пјесничких образаца 18. вијека (нпр. Ор­ фе­линово „Сјетованије наученаго младаго человека“), јаких оквира кра­ јиш­ког пјесничког круга, везаног за романску традицију и отворених према на­­родном пјесништву, класицистичких изазова које је поставио Лукијан Му­шицки (полемички примљен образац), те врхунаца српске романтике (у пјес­­мама Ђуре Јакшића и Лазе Костића, посебно у темама гоњеног пјес­ ни­ка, у еротским мотивима, у јампским ритмичко-метричким импулсима, што се понајвише односи на пјесме „Гдје је радост“, „Блажење девојке“), док се сатирични стихови додирују с грађанском поезијом и струјом која има заступнике у Николи Боројевићу, Јовану Стерији Поповићу и Змају. Мр­ка­љев јамб је, по оцјени Жарка Ружића (1975: 274, 280), „право от­кро­ ве­ње за теорију и историју нашег стиха“, који је с правом додао како је пјес­­ник имао „необично развијен слух за ритам и акценат.“ Полемичан према класицистичкој прозодији („На меру прозодическу пазио нисам, ништа мање могу певати се“, пише Давидовићу, први дан по Све­том Петру, 1817. из Карловца), Мркаљ је (1994: 125) у кодирању смис­ ла пјесничких облика био на трагу класицистичке поетике: простонародан, астро­фичан стих узима за шаљиво-сатиричне теме, а сонет, сложену мет­ рич­ко-строфичну конструкцију, за једва прозиран смисао и сликовиту ри­јеч, која се тиче људске природе („Јелени Дијаковић“), пригодних, а 8 Посебно анализирајући „Божићну песму“, Радовић указује на Мркаљеву христологију и упоређује је са Његошевом химном Христу на крају Луче микрокозма; његови преводи такође потврђују афинитет за религиозне теме (псалм 14, 132; „Оченаш“) и за тему зла у свијету („виде се три основна про­ блема којима се Мркаљ мучи до саме смрти. То је проблем језика, религиозни проблем и проблем зла“ (Радовић 1984: 569).

260

ДУШАН ИВАНИЋ

опш­те­­националних прилика („Сонет преславну Архипастиру“ – Лукијану Му­шиц­ком по доласку на карловачко владичанство). Уз то његова мисао тежи ти­пизацији, универзализацији људских својстава, независно од жанра („Са­гре­вају сва серца исто семе“, „Странпутичи стар и млад“), што је такође једно од битних својстава поетике класицизма. Дискурзиван тон је појачан рас­поредом и избором ријечи општег смисла (усудно биће човјека, има­ нент­ност зла); издвајање карактера повезаних са одговарајућим ситуаци­ ја­ма („Где је радост“, „Старац“) или општељудским особинама („У своја нед­ра озбиљски се вати; / Ту кључ имадеш грудма дволичнима“, „Сагрева­ ју сва серца исто семе!“ – у сонету Јелени Дијаковић). Ружић (1994: 22) ис­ти­­че „говорну тоналност“ Мркаљевог стиха, која несумњиво одговара ми­саоно-дидактичкој линији као једном од обиљежја класицизма, са сљед­ бе­ни­цима у тзв. школи објективне лирике, а потом (кад је ријеч о стиху) по­езије Војислава Илића, допирући, наравно, до наших дана. Класицистичко образовање Мркаљево, упркос одбацивању класичне мет­рике, дијелом и реторике, оставило је доста трагова у његовим пјес­нич­ ким текстовима, у помињању митолошких имена и локалитета (сонет „Зе­ мунцима“), у поступку градње текста, преводима или опонашању Хораци­ја, а Хорацијев избор пјесничких слика и ријечи наводи као примјере кад кри­ тикује у писму Вуку Глас народољупца. У стварању кованица и кал­ки­ра­њу полази од грчких или латинских ријечи (ад = невидилиште, мрачај). Сва та знања су, међутим, постала подлога препородним тежњама доба: те­мељ националне књижевности се поставља у стваралачкој полемици с дру­гим традицијама, са процесима у својој националној традицији, и, исто­вре­ме­ но, са процесима у индивидуализацији сопственог пјесничког идентитета. Литература Дошеновић, Ј. (1809): Лирическа пјенија, Будим. Дошеновић, Ј. (2005): Сабране песме. Прир. Душан Иванић, Београд. Иванић, Д. (2009), Врела у врлети, Загреб. Караџић, Вук Стеф. (1986): Сабрана дела, књ. XIII, прир. М. Павић, Бео­град.

МРКАЉЕВЕ ПЈЕСНИЧКЕ ПОЛЕМИКЕ / ПОЛЕМИКЕ О ПЈЕСНИШТВУ

261

Костић, Л. (1902): О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његову певању, ми­шље­њу и писању, и његову добу, Сомбор. Мркаљ, С. (1994): Песме и списи. Прир. Ж. Ружић, Топуско. Мушицки, Л. (1838): Стихотворенија, књ. прва, Пешта. Мушицки, Л. (1938): Одабрани стихови. Прир. В. Стајић, Београд. Мушицки, Л. (2006): Песме. Прир. М. Д. Стефановић, Београд. Радовић, А. (1984): „Религиозни лик Саве Мркаља“, Књижевност 87/4–5, 557–571. Ружић, Ж. (1994): „Песник и списатељ из Сјеничака“, у: Мркаљ 1994, 5–31. Ружић, Ж. (1975): Српски јамб и народна метрика, Београд. Соларић, П. (1810): Поминак книжескиј, в Млетках.

Mrkaljs poetische Polemiken / Polemiken über die Poesie Zusammenfassung Der Autor definiert in seinem Beitrag Dichtungspolemik als polemische Aus­sa­ge über Dich­tung oder einzelne poetische Werke. Gleichzeitig wird eine enge Ver­bindung von Mrkaljs Dich­tungspolemik mit den Polemiken, die in Prosa­form aufgezeichnet werden (Briefe, Re­zen­sio­nen etc.) suggeriert. Die Ar­ beit gibt Einblick in die Debatte der ersten Jahrzehnte des 19. Jh.s – zu Fragen der Sprache, des Stils, des Genres, des Metrums etc. Als Vertreter seiner Zeit ver­fügte Mrkalj über ein sehr breites Repertoire an poetischen Formen – sowohl inner­halb der serbischen Tradition als auch in Polemik mit anderen Traditionen. In seinem Werk ist aber auch der Prozess der Individualisierung der eigenen dich­terischen Identität nach­voll­zieh­bar. [email protected]

Младенко Саџак (Бања Лука) РЕТОРИЧКИ ЕЛЕМЕНТИ У ПЈЕСМАМА САВЕ МРКАЉА

1. Српски учени писци из 18. и из прве половине 19. вијека, који су поред дру­­гих имали образовање и из реторике – као нпр. Гаврило Стефановић Венц­ловић, Јован Рајић, Доситеј Обрадовић, Лукијан Мушицки, Јован Сте­ри­ја Поповић или Јован Хаџић – неријетко су, па и неминовно, та знања и уми­је­ћа преносили и у своја књижевна дјела. Та узајамност између ре­ то­ри­ке и књижевног стваралаштва може се посматрати и у поезији Саве Мр­ка­ља, у његовом невеликом али разноврсном и вриједном опусу, који се, ко­ли­ко нам је до данас познато, састоји од 13 оригиналних пјесама и од 12 пре­вода и прерада. „Доктор филозофије, искусан астроном и математик“ (Ружић 1994: 233), богослов и језикословац, преводилац са латинског и њемачког језика, по­лемичар, један од „најученијих Србаља“ свога времена, Мркаљ је ре­то­ ри­ку првотно слушао на почетку свог вишег школовања, на другој години за­гребачке архигимназије. Његови биографи (Ђорђе Рајковић, Гојко Ни­ко­ лиш, Жарко Ружић) нису утврдили да ли је он ту годину, која се и називала ре­ториком, прво слушао па полагао, или му је као „апсолутном одликашу“ би­ло допуштено да је полаже пријевремено, али су пронашли податак да ју је завршио „с одликом“. Уосталом, одличним успјехом, и то као „један од нај­бољих“, он ће завршити и све касније студије – и Краљевску академију зна­ности у Загребу, и филозофију и математику на пештанској Академији. 2. У Мркаљевом оригиналном стваралаштву један од основних пјесничких (кон­структивних) поступака био је кориштење образаца и правила тзв. „при­премних вјежби за бесједнике“ (лат. praeexercitamenta), а које су биле уо­би­чајене „писмене обраде појединих тема, од лакших ка тежим, помоћу ко­јих су ђаци реторских школа поступно стизали до свог највишег бесед­нич­­ког циља – декламације, беседе одржане у школи“ (Јелић 1997: 11). Грч­ки термин за те вјежбе, прогимназмата, користио се

264

Младенко Саџак

истовремено и као на­зив за школске приручнике који су садржавали како теоријска правила та­ко и практичне примјере за састављање појединих реторских вјежби.1 Што се тиче теоријских дјела о реторици и о образовању говорника, у Ев­ро­пи су на прелазу из 18. у 19. вијек, као уосталом и дуж цијелог сред­ њег вијека, најприсутнија била Квинтилијанова и Цицеронова дјела, и то не само у школама него и у преводима и прерадама многих научника, фи­ ло­­зофа и пјесника. Поред њих било је, наравно, и других аутора; у пре­гле­ ду могућих утицаја на Саву Мркаља могу се поменути још и св. Димитрије Ро­­стовски, Теофан Прокопович и Михаило Васиљевич Ломоносов, а од срп­ских писаца Јован Рајић и Доситеј Обрадовић. Са друге стране, један од најпознатијих уџбеника за практично вјеж­ба­ ње говорника био је приручник Афтонија из Антиохије, софисте који је жи­ вио крајем 4. и почетком 5. вијека. Његове припремне вјежбе за бесједнике, Про­гимназмата, у 16. вијеку биле су преведене на латински, а послије тога и на многе друге европске језике (Јелић 1997). У вријеме Мркаљевог сту­ди­­рања, 1805. године (он је тада слушалац филозофије на Краљевској ака­де­­мији знаности у Загребу), појавио се и један руски превод овог при­ руч­ни­­ка.2 Неколико година касније, 1809, када је он студент у Пешти, у Бу­ди­му се појављује реторски приручник угледног мађарског професора Јо­же­фа Гри­геља, Institutiones oratorie, а чији један одјељак, De Progymnasmatis Rhe­­toricis, говори управо о тим вјежбама за реторе. Исто тако (да зао­кру­жи­­мо овај низ података о издањима која се односе на припремне вјежбе), де­­сетак година послије, тачније 1821, када Мркаљ из Далмације шаље је­дан допис Димитрију Давидовићу, уреднику Новина Сербских, у којем му са­­оп­штава своје иманентнопоетичке ставове о античкој митологији и о ри­ми, појављује се у Будиму и први српски приручник за

1 Припремне вјежбе уобичајено су се дијелиле према врстама бесједа, и то: за савјетодавну бесједу: басна, хрија и изрека; за судску бесједу: утврђивање, оповргавање, опште мјесто и позивање на закон; и за свечану бесједу: похвала, куђење, поређење и сликање карактера; теза је била вјежба која је могла припадати 2. или 3. врсти бесједа, док су опис и приповиједање могле припада­ ти свим врстама. 2 Предуготовление къ красноречию, сочинение древняго софиста Автония, пе­ реводъ съ латинскаго. Москва, 1805 (уп. ПРОГΥМΝАΣМАТА, 8).

РЕТОРИЧКИ ЕЛЕМЕНТИ У ПЈЕСМАМА САВЕ МРКАЉА

265

реторику, Ру­ко­вод­ство к славенскому красноречију Аврама Мразовића, у којем се такође го­во­­ри о припремним реторским вјежбама. 3. Почетна теза, да се Мркаљ у стварању својих пјесама користио и об­рас­ци­ма припремних вјежби за бесједнике, има, међутим, и неколико до­дат­них појашњења: наиме, он те вјежбе није примјењивао ни развијао по стро­гим школским правилима нити са циљевима који су се постављали у про­фе­­сионалном бесједништву, већ их је, по ритмичким и метричким за­ко­ни­ма које је сâм одабирао као сврсисходне, транспоновао у одређене пјес­нич­ке облике. У избору појединих мисли, које су захтијевале нпр. утврђивање или оповргавање, или у приказима лица, која је требало хвалити или ку­ди­ти, он се користио обрасцима припремних реторских вјежби, али само у за­сни­­вању свога говорења, а онда их је, ношен властитим пјесничким иде­ја­ма, напуштао, да би то почетно (углавном типско) говорење претварао (трас­­формисао) у своје, оригинално пјевање. Припремне вјежбе њему су, дак­ле, служиле само као полазишта, као начелна упутства која прет­по­став­ља­ју или и садрже одређене инвенцијске аргументе (адекватне тематско-мо­­тивске садржаје), утврђену диспозицију и функционално кориштење ре­то­­ричких фигура (естетизацију језичког израза). Погледајмо на примјеру похвалне пјесме „Преславну и много­по­же­ље­ ну Архипастиру, када се приближаваше к Епархији својој, путујући из До­ њих Карловаца,“3 како је и на који начин Мркаљ одређену говорну материју пре­­обликовао у литерарно, поетско дјело. На почетку пјесник даје увод, у ко­­јем износи суштину предмета (повратак Архипастира у своју Епархију), по­­том говори о народу (фигуративно, он је у мраку и хладно му је), онда о дје­­лима лица које хвали (најважније је то што Архипастир, тј. Мушицки, срп­­скоме народу доноси слогу, а она је у „вери“ и „језику“); томе додаје и по­­ређење, „које узвисује хваљени предмет“4 (архипастиров долазак пореди се са свитањем Сунца и са доласком прољећа), а на крају пјесму завршава 3 Ово је изворни, пуни назив овог „сонета или сагласнице“, који је код Ружића (1994: 23–24) скраћен и гласи „Сонет преславну Архипастиру“. Напомињемо да ћемо и друге Мркаљеве пјесме преузимати и користити са насловима који су у овој књизи. 4 ПРОГΥМΝАΣМАТА, 113.

266

Младенко Саџак

епи­­логом, који је, у суштини, молба за помоћ. Очигледно је, дакле, да се Мр­каљ служио одређеним правилима која су важила за стварање бесједе о по­­хвали (грч. енкомион, лат. laus), али он ту материју није развијао као при­­премну вјежбу, већ као књижевно, умјетничко дјело. Уопште посматрано, уколико би се упоређивале припремне вјежбе за ре­торе и лирске пјесме, као својеврсни модели говорења, издвојиле би се оне сличности и разлике које се показују управо у поређењу Афтонијевог об­­расца О похвали и Мркаљевог сонета преславну Архипастиру. Један раз­ли­­ковни пар, можда и основни, односио би се на начине њихових струк­ту­ри­­рања: бесједе карактеришу поступци амплификације, а пјесме – симпли­фи­­кације. Тако је и у овој поредби: а) поједини дијелови који се предвиђају у похвали као припремној вјежби (увод, народ, дјела, поређење, епилог), при­сутни су и у Сонету; б) неких дијелова, пак, нема у Сонету, нпр. „о вас­пи­тању лица које се похваљује“, „о занимањима, умијећима и законима у ње­говој отаџбини“ и сл.;5 в) када Мркаљ пјева „о поријеклу“, он не развија свој исказ у свим препорученим правцима, не пјева нпр. „о прецима и оче­ви­ма“, већ (из тог могућег мноштва) издваја само оно што му је битно, у овом случају је то дио „о народу“, а онда тај дио сажима на један, суш­тин­ски стих: „Већ дуго зебемо у чарној ноћи“. Премда разлика између лирског пјевања и припремног вјежбања за бе­сјед­нике има још (стиховани – прозни израз, експресивне фигурације – мир­но развијање доказа, доминација осјећајности у поезији, а мисаоности у бесједама), сличности које су евидентиране ипак нам дају за основу и за пра­во да још неке Мркаљеве пјесме посматрамо у корелацијама са го­вор­ ним обрасцима за бесједнике (ПРОГΥМΝАΣМАТА, 129). Као што ре­тор­ски при­ручници и предвиђају, вјежба се развија као двострука похвала, у овом слу­чају појединачног лица – Орфеја, и општих лица – становника Зе­му­ на. Раз­лике између упоређених лица односе се на врсте басана које прате њи­хова дје­ла: о томе како је Орфеј чинио „звер и камен словеснима“ свје­ до­чи нам древ­на, митска басна Атине оштроумне, али је она нестварна и на­ше јој ври­јеме не вјерује; на другој страни, сада настају истинске басне о школи ко­ју начинише Земунци, и у којој ће рачитељи (брижљиви љу­би­ те­љи муд­рос­ти и знања) стварно „одметат’ зверство, нарав злу покорит’.“ 5 Уп. „Похвала Тукидиду“, у: ПРОГΥМΝАΣМАТА, 113–117.

РЕТОРИЧКИ ЕЛЕМЕНТИ У ПЈЕСМАМА САВЕ МРКАЉА

267

Што се тиче врсте компарације (као припремне вјежбе), Мркаљ се ов­ дје опредијелио за њену најефективнију врсту, ону „када се пореди мало са ве­­ћим“ (премда би се пјесма могла посматрати и као поређење доброг са из­­врсним) (нав. д.). 4. Пјесма „Мом шаљивом знанцу (да се не срами слушкињу Савку љу­би­ти, кад су то исто млоги велики људи чинили)“ започиње латинском из­ре­ком Non sit ancillae tibi amor pudori (Не стиди се љубави према слушкињи).6 По­том се та изрека, по врсти: „она која одвраћа од нечега“, доказује по­ре­ђе­њи­ма по сличности (лат. similitudo), односно аналогним примјерима (лат. ex­emplum) из античке и из савремене историје. Три примјера су из грчке ми­­тологије, о Ахилу и Брисеиди, о Ајанту и Текмеси, те о Агамемнону и Ка­­сандри, а четврти је из новије руске историје, о Петру Великом и Марти Скав­­ронској, потоњој царици Катарини. Ови примјери у пјесми дјелују као „свје­­дочанства из прошлости“ (testimonia temporum),7 и представљају само по­­је­дина поглавља или дијелове изреке као реторске вјежбе (грч. гнома, лат. sententia). Уз то, ова пјесма садржи и поређење као реторску вјежбу, јер говори и о сравњавању незнатног са знатним, или, тачније, непознатих лица (то је у наслову неименовани шаљиви знанац) са познатим митолошким и исто­ риј­­ским личностима, односно ауторитетима из прошлости. На крају, пјес­ ма се завршава једним прекором због одбијања љубави према слушкињи Сав­­ки, њеним краћим описом (грч. екфразa, лат. descriptio) пуним ем­фа­ тич­них узвика, те завршним позивом на љубав који се исказује у фигури епи­фо­­неме:

6 „Не стиди се љубави“ наслов је и једног поглавља, односно једне од четири групе Мркаљевих пјесама, које у својој типологији одређује Ружић (1994: 55). 7 Ово је варијација термина testimonia veterum, који је као препорука уобичајенији у античким реторским приручницима.

268

Младенко Саџак О! Слатка ока! О! Струка, бока! И уста медни’! Цара вредни’! О! Да можеш бит’ с њом наг!8

5. Пјесма „Где је радост?“ заснива се такође на двјема реторским вјеж­ ба­ма, на изреци и на утврђивању (лат. confirmatio). У првој строфи као уводна теза даје се изрека која гласи: „Нитко не зна њу [радост] тражити, / Стрампутичи стар и млад“, а која се по врсти може од­­редити као преувеличавајућа (ПРОГΥМΝАΣМАТА, 83–84). У сљедеће че­ ти­ри строфе у низу примјера показује се како се човјекова надања и жеље стал­­но сударају са својим изразитим супротностима: страсни заноси и бол­ на разочарења, среброљубље и шкртост, дружељубље и усамљеност, љубав и невјерство. Примјери о томе како су срећа и радост недостижне људске же­ље, могу се тумачити и као припремна вјежба утврђивања, односно „пот­­крепљивања доказима неке одређене ствари“ (Јелачић Србуљ 2007: 82). Кореспондирајући са силогизмом индукције,9 доказним поступком по ко­­јем се из појединачних чињеница изводи, утврђује општи закључак, и ова се пјесма (у посљедњој, шестој строфи) завршава закључком, односно још једном изреком (поуком, пословицом), која се сада може одредити као ис­ти­­нита, а која гласи: Радост заман тражити је, Она иде уз жалост.

6. Мркаљева „Нова песница неком изабраном господину“ примјер је како ни­је увијек могуће прецизно одредити која је реторска вјежба послужила ау­тору као полазиште у изградњи књижевног дјела; наиме, ова песница мо­же се тумачити и као куђење (лат. vituperatio), вјежба „које износи нечије ма­не“, и као опште мјесто (locus communis), а које „казује 8 Овај посљедњи стих наизглед дидактичну пјесму усмјерава ка еротској епилији, која пак својом „лаком комиком“ и ласцивношћу упућује на поетику рококоа (уп. Речник књижевних термина, одреднице ЕПИЛИЈ, 192–193, и РО­ КОКО, 710–711). 9 По Стерији (1995: 258), ово је тзв. силогизам навођења.

РЕТОРИЧКИ ЕЛЕМЕНТИ У ПЈЕСМАМА САВЕ МРКАЉА

269

о неделима која се могу приписати било коме“. О односима између њих софист Афтоније ка­же: „Куђење се разликује од општег места тиме што опште место захтева каз­ну, а куђење само оговарање“ (ПРОГΥМΝАΣМАТА, 123). А двоумљење про­изилази из посљедњег дистиха у којем пјесник „изабраном господину“, а у ствари преваранту и лашцу, говори сљедеће ријечи: Прстење продај, пак уже тражи, Јербо си бивол, даље не лажи. Позив на тражење ужета, наиме, може се тумачити или као позив да се ла­жов свеже, јер је биво, односно бесловесна животиња, а оне су пред­ мет ку­ђења (вјежбе која припада свечаној бесједи), или као позив да се об­ је­си, а то је својеврсни приједлог казне, због чега би се онда пјесма могла смат­ра­ти општим мјестом (вјежбом која припада судској бесједи). Биће, ме­ђу­тим, да је ријеч о вјежби куђења, јер пјесник у говору не развија дије­ ло­ве о за­кону, правди, поштењу, користи и слично, већ се фокусира на ис­ мија­ва­ње лажног „господина“. Тако већ контраст у првом дистиху, „Злато ти ки­ти прстење руке, / Дете ти гладно плаче од муке“, враћа читаоца ка на­слову пјес­ме и открива му његову ироничност: лице о коме се говори ни­је уз­ви­ше­ни господин, већ напротив – ниски подлац, односно богати сиро­мах. Пјес­никово куђење и ружење прожето је хумором (док његови ближ­њи гла­дују, живе о води и сувом круву, он купује скупе поклоне некој цури­ци, али и неком туђем глувоме тасту), иронијом (иако се украшава злат­ним прсте­њем, да би био „изабрани господин“, он је у очима других ипак са­мо влаш­ка будала), а понекад и сарказмом: примајући женски од људи ћуш­ке, он постаје бивол, коме се није више говорит’. 7. „Божићна песма“ Саве Мркаља, чија је еквиваленција такође у све­ ча­ној бе­сједи, састоји се од три дијела: у првом се налази пјесникова „при­ чи­на“, тј. нестварна, замишљена слика (визија) о поновном доласку Сина Бо­жи­јег на овај свијет и о томе какве ће промјене настати „јутром данак леп кад сва­не“: нова свјетлост потиснуће „црну тамност погибељне ноћи“, чо­вјек ће се помирити са Богом, нестаће гријеси праотаца и смрт ће бити по­бије­ђе­на. Потом слиједи средишњи, најобимнији дио пјесме, о томе како

270

Младенко Саџак

би Ева и Адам доживјели Христово рођење да се оно десило онда када су они би­ли изгнани из раја. Трећи и завршни дио пјесме састоји се из двије цје­ли­не: у првој се величају Христове врлине – благост, миротворство и сна­жење слабих, а у другој пјесник казује како да се празнује Божић: уз иг­ре, пјес­ме и гозбе треба превазићи „омражде и вражде“, а прихватити слогу и мир, „добродјетељ“ и љубав. Представљање онога шта би о Христовом рођењу рекла Ева, наша пра­ мај­­ка, од које нам је „грех праоцев“ и пао у наслијеђе (а онда шта би о ис­ том рекао и Адам), упућују на реторску вјежбу о сликању карактера (грч. ето­­поиа, лат. sermocinatio), у којој се представља карактер одређене лич­ нос­ти. Ова вјежба препознаје се и по присуству различитих времена: са­ даш­њости, прошлости и будућности, а што је евидентно и у овој пјесми.10 Од три врсте сермоцинације, идолопеје, просопопеје и етопеје, овдје је ри­јеч о етопеји, јер она „има као свој субјект неко познато лице, измишља [се] само карактер његов“.11 Карактеристике етопеје, како наводи Аф­то­ није, је­су јасноћа, краткоћа, украс, неусиљеност, слобода од свих заплета и ка­лу­па. Уз њих, веома је важна и „вештина психолошког портретисања, ко­ја чи­таву форму вежбе помера од на­ра­тивног ка драмском. Најсличнија драм­ском монологу, ова вежба под­ра­зу­ме­ва и примену знања о дра­ма­турш­ким еле­ментима сликања ка­ рактера (нарочито ка­да је у питању из­ра­жа­вање ја­ких емоција бола, стра­ ха, туге, љутње и сл.). У сво­јој основи, дакле, ово је веж­ба подражавања неке личности у креативној импро­ви­за­ци­ји њених ис­ка­за“ (Јелачић Србуљ 2007: 286).

Евин карактер у „Божићној песми“ осликава се кроз ријечи које она упу­ћује Сину Божијем, а онда и самом Богу; то што се она не оправдава и што не исповиједа свој гријех, открива нам њен психолошки портрет – ње­но говорење односи се управо на драматичне тренутке изгона из раја, а 10 О „Божићној песми“ опширније сам писао у темату часописа Крајина (Бања Лука, 2010, X/33–34: 174–185, ур. Душко Певуља), овдје се преносе изводи из тог рада (уп. Саџак 2010). 11 „Идолопеја је фигура која нам представља познато лице, али које је умрло, те је стога престало да говори /.../ (а) просопопеја бива када се све измишља, и лице и карактер“ (ПРОГΥМΝАΣМАТА, 135).

РЕТОРИЧКИ ЕЛЕМЕНТИ У ПЈЕСМАМА САВЕ МРКАЉА

271

он­да и на визију о једином могућем спасењу, а то је (замишљено) рођење Ису­са Христоса: Сине Божји! Да сам те родила, Чин ужасни кад сам учинила, Кад постадо’ несретна без краја, Кад изаћи морадо’ из раја, О да сам те онда породила, К Судији би’ с тобом ишла била, Онде, гди он у јарости стâше, Кад се у гроб Едем претвараше, Кад престрашно ах! познања древо Зашушти ми лишћем зовућ: Ево! Мојим када муња блеск очима, Кад громова чести треск ушима, Кад су Божја уста прогласила Суд на конац, ког сам се страшила; Земља кад се сва потресе черна, Кад ме несвест обузе безмерна, Кад сам доле, да умрем, опала, Борити се с мојом душом стала, О да сам те онда породила, К серцу би’ те моме прегерлила, К Судији би’ с тобом ишла била, Ја би’ њему, Сине, говорила: Не љути се, Оче, више на ме, Моли ти се родвен мном Бог за ме, Пак би моје тада очајање Прешло мâм12 у рајско радовање.

У наведеним стиховима патетична етопеја, она која приказује страсти осо­бе чији се карактер приказује, Еве, надопуњује се још једном при­прем­ ном вјеж­бом за бесједнике – описом (екфрасом, дескрипцијом), а која тре­ ба јас­но и живо да представи неки догађај (лице или предмет) као да се он од­игра­ва пред нашим очима (sub oculos subiectio) (Јелић 1997: 205). Опис са­мог изгона из раја и тренутака када се „у гроб Едем претвараше“, истан­ ча­но „сликање“ свих појединости, живо представљање визуелних, звучних 12 Мâм, у значењу: мамом, омамно, заносно.

272

Младенко Саџак

и так­тилних дојмова (муња и громова, потреса и страха од свршетка свије­ та), по­новна проживљавања тог „чина ужасног“, слике јаросног Судије (ко­ји ан­тиципира Страшни суд), јесу дијелови који нам помажу да лик Еве, као и ду­бину њеног проживљавања властитог гријеха, сагледамо сли­ко­ви­ то, емо­цио­нално и на нов и необичан начин. Међутим, сликање карактера није једини и крајњи циљ етопеја и ек­ фра­­са у овој пјесми: помоћу њих се велича и сам Божић – јер само би се Хрис­­товим рођењем могла умирити љутња Оца, само би га Његова мо­лит­ ва могла да умилостиви, само је Његов долазак међу нас грешне моћан да се „гробље“ у које смо изагнани поново претвори у „рајско радовање“. Та­ ко се овим фигурама Христово рођење представља као најважнији, нај­зна­­ чајнији тренутак у свеколикој историји човјечанства – и у прошлости, и у садашњости, и у будућности. У својој узвишености Божић на својеврстан на­­чин и поништава та времена, укида историју и, представљајући поновни Хрис­­тов долазак и сретни Свршетак свијета/историје, откупљује све наше не­­довољности, омразе и гријехове. Дакле, Мркаљ је основној теми ове пјесме, рођењу Богомладенца, при­ сту­пио по правилима једне од припремних вјежби за бесједнике, али је он ни­је проширивао због самог обима пјесме (као што се то уобичајено ра­ди­ло у школским задаћама из реторике), већ због појашњења своје хрис­то­ло­ги­ је13 и због потврде својег христољубља. Његово „пјесничко умијеће“ слу­ жи­­ло је живом и јасном представљању лица и догађаја, али и исказивању јед­­не исконске емоције, једне велике самилости према гријеховима наших пра­­родитеља, и једног дубоког увјерења у наше опште спасење. Поезија и религија, као што код великих пјесника и мислилаца не­ ријет­ко бивају једно и исто, прожимају се и у овој, „Божићној песми“ Саве Мр­ка­­ља. 8. Читања Мркаљевих пјесама, с обзиром да су оне настајале као сво­је­ врс­не синтезе разнородних знања и умијећа (у њима су се спајале реторика и по­етика, а онда и филозофија, историја, теологија), претпостављају (па и за­­хтијевају) образоване читаоце, који ће се активирати не само у потрагама за необичним саодносима између тих пјесама и образаца припремних вјеж­ 13 О овоме је у тексту „Религиозни лик Саве Мркаља“ опширније писао владика Амфилохије Радовић (1984, уп. и код Ружића 1994: 224–225).

РЕТОРИЧКИ ЕЛЕМЕНТИ У ПЈЕСМАМА САВЕ МРКАЉА

273

би за реторе него и оне који ће бити заинтересовани да откривају њихова не­­ријетко прикривена значења. 8.1. Као потврда претходног тврђења слиједи неколико примјера, од којих је први из већ поменуте пјесме „Мом шаљивом знанцу (да се не срами слуш­кињу Савку љубити, кад су то исто млоги велики људи чинили).“ Из­ ре­ка која се као мото појављује на њеном почетку, Non sit ancillae tibi amor pu­dori, упућује на 1. стих Хорацијева пјесме „Ad Xanthiam Phoeceum. Ar­ gu­mentum“ (Carmina II, 4. пјесма) (уп. Ружић 1994: 9. и 259), али и на прве дви­је строфе те пјесме, које су, у ствари, предтекст двјема Мркаљевим стро­фама (2. и 3.). Наравно, Мркаљ претпоставља читаоца који, са једне стра­не, познаје Хорацијеву поезију, и који је, с друге стране, спреман кре­ ну­ти у поређење оригиналне са пјесмом нашег поете, а како би открио и спо­знао његову пјесничку оригиналност:14 Хорације:

Превод:14

Мркаљ:

Ne sit ancillae tibi amor pu­ dori, Xanthia Phoceu: pri­us insolentem serva Bri­seis niveo colore movit Achil­­lem,

Не стиди се, Ксантија, љу­ба­ви према слушкињи: мно­го прије је робиња Бри­сеи­да сњежно бијелим теном оча­рала Ахилеја,

movit Aiacem Telamone natum forma captivae do­mi­ num Tecmessae, arsit Atri­des medio in triumpho vir­­gine rapta ...

а љепота заробљене Тек­ме­ Рабе лепота, се дирну снажног Ајанта, Цвет и дивота Те­ламоновог сина; Ага­мем­ Гану сина нон усред славе горио од Господина, же­ље за освојеном дје­ви­ Царе Теламоне, твог! цом ...

Храброг Ахила, Страх грчки’ сила, Гану танка Лирнесјанка Взором снежног лица свог.

Робињом плавом Накићен славом Атрид плану Нит гди стану, Док не плати љубви дуг ...

Четврти примјер (и засебна строфа) у овој Мркаљевој пјесми је из но­ви­је руске историје, о Петру Великом и Катарини „тежакињи“ (Марти 14 Превод Слободанке Пртије, Филозофски факултет Бања Лука.

274

Младенко Саџак

Скав­­ронској, кћерки једној литванског сељака), и он је потпуно изван Хо­ра­ цијевог књижевно-митолошког свијета. Међутим, ако се у поезију укљу­че и историја и друштвени контекст, ако се у расправу о овој пјесми укљу­че и чињенице о култу који је у то вријеме руски цар Петар Велики имао у срп­ скоме народу, онда и ти стихови итекако добијају своје оправдање, сми­сао и значење. 8.2. Слично је и са оним „нејасним“ стиховима у сонету „Јелени Ди­ ја­ко­вић“ (уп. код Недића и Ружића); у овој дијалошкој пјесми разговор се води из­међу „виле посестриме“ и Саке (Саве?), који жели („жедни“) „сам себека зна­ти“ (спознати). „Неразговјетни“ дио пјесме призива у расправу и нашу на­родну пјесму Марко Краљевић и вила, чији мотиви кореспондирају са Мр­каљевим. У народној пјесми завидна вила је војводи Милошу „за­ бра­ни­ла пјевати, [зато] што је у њега љепше грло него у ње“ (Караџић 1985: 159), а кад овај на наговор свога побратима Марка ипак запјевао, вила га убија стри­јелом. Међутим, љутити Марко је стигне и почиње да јој се свети за смрт свога побратима: „Потеже се буздованом Марко / Пустимице добро неш­тедице, / Белу вилу међ плећи удари, / Обори је на земљицу чарну, / Пак је стаде бити буздованом“ Вила га тада „Богом братими“ и умољава да је пусти а она ће му заузврат оживјети Милоша, што се и дешава. Мр­ка­ље­ви стихови Сагревају сва срца исто семе! Мухамедском смрт стрела моја плећу!

у сагласју са поменутом народном пјесмом, могу се тумачити и на сљедећи на­чин: сви људи су исти, и сви се на исти начин понашају једни према дру­ги­ма, на добро узвраћају добрим, а на зло злим. Из перспективе виле, „Му­ха­медском“ (у значењу: непријатељском, односно „Милошевом“) плећу мо­ја је стријела смрт; исто тако, из перспективе пјесника, који се обраћа Је­ле­ни, он је према њој добронамјеран („Јер здравље желим Ти, дуг век и сре­ћу“), и не сумња да је и она према њему искрена („Да и Ти, о Умна, све ме жалиш време“). Осим што призива мотиве из народне поезије, овај сонет упућује и на тзв. сократски дијалог, на пјесме у којима се „философска садржина из­ла­ же на књижевни начин, тј. кроз разговор живих личности у некој кон­крет­ној

РЕТОРИЧКИ ЕЛЕМЕНТИ У ПЈЕСМАМА САВЕ МРКАЉА

275

животној ситуацији“ (Речник 2001: 136). Мудра мисао, да се дво­лич­ност, завист и мржња крију у свима нама, али да се свако од нас, спознајом са­ мога себе, спасава тих мана, завршава се својеврсним исповиједањем ви­ли­ ног побратима, да је он превазишао лажи и дволичности и да њој, „Је­ле­ни Дијаковић“, заиста жели „здравље, дуг век и срећу“. 8.3. Још једна Мркаљева пјесма упућује на Сократа, а то је (опет дија­лош­ка) пјесма „Мати и кћи“, у којој се препознаје мајеутика, илити бабичка вјеш­тина: „Сократов метод убеђивања, како га је Платон назвао и опи­сао /.../ [је] философова вештина да сабеседника, без изношења свог става, пи­тањима доведе до закључка, помажући му тако да се сâм ,породи‘. Со­кра­тово учење /.../ садржавало је претпоставку да се сазнање скрива у сва­ко­ме, и да му само треба помоћи да се оно појави“ (Речник 2001: 436).

Ху­мо­рис­тични дијалог у облику питања забринуте мајке, и одговора за­љу­бље­не кћер­ке, у потрази за оним што јој недостаје и због чега пада „сваки дан у на­задак“, своди се на крају овог веселог позорја на откриће те ства­ри, а то је – муж. 9. И као што перцепција појединих Мркаљевих пјесама захтијева ученог, паж­љивог и заинтересованог читаоца, тако и фигурације које Мркаљ ко­рис­­ти у елокуцији својих пјесама претпостављају посједовање цјеловитих, све­­обухватних знања. 9.1. Довољно је размотрити тек неколико стихова из пјесме „Јао ... триста пу­та!“ па да се види (или бар наслути) како настају и функционишу Мр­ка­ље­ви симболи, алузије и метафоре.15 Понављање (епизеукса) узвика јао три пута (прецизније, ово је једна по­дврста епизеуксе – палилогија, тј. узастопно понављање не групе ријечи, већ једне те исте ријечи) на почетном мјесту у пјесми (у 1. стиху 1. строфе) и његово троструко умножавање са сто, што даје израз „триста пута“, има­ју функцију да хиперболишу човјекову несрећу. Наиме, у скоро свим ци­ви­ли­ зацијама број три има подједнаку симболику: „он је израз инте­лек­туал­ног и духовног реда, божанског, и у козмосу и у човјеку“ (Chevalier/Gheer­brant 15 Исцрпну лингвостилистичку анализу ове пјесме дао је Ковачевић (2000).

276

Младенко Саџак

1987: 709–712, 640), док стотина том симболу придодаје особине апсо­ лутне умножености (као што је то, нпр, у народним изразима: жив био сто година, желим ти сто срећа, сто пута сам му понављао, и сл.). Дакле, бро­­јеви три и сто, који симболички представљају јединство савршености и свеобухватности, на почетку ове пјесме имају сасвим супротно значење – они конкретизују (у потпуности умножавају, до апсолута хиперболишу) не­срећу која је увећана до крајњих граница људских предоџби. 9.2. Понављање се наставља и у 2. стиху (само сада као епанафора, тј. по­нав­љање истих ријечи „на почетку чланака у стиху“):16 „Пала нам је, пала коц­ка љута.“ Израз који се односи на „падање коцке“ алудира на Ме­ нанд­ров стих: „Нека падне коцка,“17 а којег је у једној (касније много по­ зна­ти­јој) варијацији изрекао (на којег је алудирао) Јулије Цезар, прелазећи рије­ку Рубикон; његов израз „Alea iacta est!“ („Коцка је бачена“) имао је исто­вет­но значење: донијета је (судбоносна, веома важна) одлука.18 У Мркаљевој пјесми стих „Пала нам је, пала коцка љута“, који се на­ став­ља на свеопшту бол из 1. стиха, потврђује ту колективну („нама је пала коц­ка љута“) судбинску осуђеност на зло, на „јауке“, па и немогућност би­ло каквих промјена (јер је „коцка већ пала“). Овом фаталистичком осје­ ћа­њу свијета служи и епитет „љута [коцка]“, који долази из народне фрa­ зео­ло­­гије, а гдје се, по синестезијској вези, он најчешће веже уз именице рана, му­к­ а, несрећа и сл. Тако се један тзв. стални епитет (epiteton ornans), при­мар­­но присутан у народној пјесми/говору, преноси и тренсформише у умјет­­ничку поезију, у тзв. ријетки епитет (epiteton rara); његова функција је

16 Речник (2002: 21–22), уп. и термин анадиплоза. 17 Грч: „Anerriphtho kýbos“ (’Ανερ҆ρ҅ιφθω κύβος!); Менандар је био атински пјесник и комедиограф који је живио од 342–292. године прије н. е. Комедија у којој се налази овај израз није сачувана. Неколико стихова (са овим изразом) наводи грчки ретор и граматичар Атенеј из Наукратиса (прва пол. 3. вијека н. е.) у свом дјелу Мудраци за столом. 18 Цезар је имао на уму овај Менандров стих „Ствар је одлучена – нека коцка буде бачена!“ (или „Нека коцка падне!“), само га је он умјесто у императиву употријебио у пасивном перфекту: „Коцка је бачена!“ Смисао је, међутим, код обојице исти.

РЕТОРИЧКИ ЕЛЕМЕНТИ У ПЈЕСМАМА САВЕ МРКАЉА

277

оне­оби­чавање једне античке алузије, а то је у ствари и примарна функција епи­­тета – да оживотвори и конкретизује одређену пјесничку ријеч.19 9.3. Метафорика присутна у Менандровом стиху, или и у Цезаровој алу­зи­ји („У најширем смислу свака врста метафоричког изражавања има алу­зи­ван карактер“, Речник 2001: 18) те у наведеној синестезији (а и она је „врс­та метафоричког замјењивања појмова“)20 постаје основа и доминанта у 3. сти­ху ове строфе, који гласи: „Море зала ов је свет!“ И овај троп алудира на библијске метафоре,21 а посебно на ону да је овај свијет „долина суза“; фа­та­лизам, евидентиран у 1. стиху, овдје је, међутим, увеличан до хи­пер­бо­ле.22 9.4. Полиптотон у 1. стиху 3. строфе: „Човек, страва човеку ах! већа“, исто­вре­мено је и алузија на Плаутов стих (у ствари, пословични израз): „Човјек је човјеку вук“23 („Homo homini lupus est“), али се та метафоризација на­став­ља и у посљедња три стиха ове строфе (прерастајући тако у алегорију): послије од­ре­ђења човјека као главног виновника зла, неправде и немира у свијету, сли­­једи и својеврсна потврда те тезе, слиједи аргумент који би тре­бао да по­­тврди изречену тврдњу: симболични представници зла (вук, ана­кон­да, рис и лав) показују се бољима од човјека – они не ломе „реч“ ни „ве­ру“, ни­­ти се боре уз помоћ оружја – топова и картача (топовских гра­на­та); они су искренији, а тиме и узвишенији непријатељи од човјека. 19 „Ријеч оживљена епитетом постаје поново поетска“, доказује Виктор Шклов­ ски у својој познатој књизи Ускрснуће ријечи (уп. и Речник 2001: 194–196). 20 М. Дамњановић и С. Кољевић у обради овога појма, између осталог, кажу и сљедеће: „У романтичарској поезији синестезија добија изразитији стилски значај као израз романтичарског напора да се замене стандардни класицистич­ ки епитети сликовитијим предоџбама: Брентано говори о миловању и сјају звукова, Шели о свежини зумбула као о музици, Хајне о речима „слатким као месечина и нежним као мирис руже“ (Речник 2001: 777). 21 Расправљајући о метафори, Стерија (1995: 270) између осталог каже и сљедеће: „Свето писмо пуно је метафора, да би се означила величина Божја и слабост људи, као: небо је мој престо, земља је подножје мојих ногу.“ 22 Ковачевић (2000: 360) у својој анализи ове пјесме говори о „хиперболској ме­ тафори (или метафоричној хиперболи)“. 23 Тит Макције Плаут, један од највећих римских комедиографа (254–184, прије н. е.).

278

Младенко Саџак

9.5. Реторичко питање: „Јесмо л’ без зла који час?“ (6. стих 2. строфе), у про­жимању са многобројним супротностима, ствара непогрешив осјећај зла које влада међу људима. Овај свијет није добар, и то је основни узрок пјес­никове (човјекове) боли, и основни разлог његовог бијега из тог свије­ та. Истовремено, тај сукоб јединке и друштва, праведника и оних који „го­ не правду и мир из свијета“, тај бијег човјека из свијета који је „море зала“, то је у поетичком смислу најава (пред)романтизма. Наиме, хиперболичност, на почетку пјесме, али и друге фигуре које озна­чавају изразиту афективност (метафоре и метонимије, гомилања и хи­ пeр­­боле, понављања и синестезије, персонификације и контрасти, изразита сим­­болизација, перифразе и алузије), откривају нам усмјереност Мр­ка­ље­ вог пјесничког језика ка епоси која се рађа и у којој ће доминирати управо оне реторичке фигуре које откривају нескривени људски патос. Уз њих, и Мр­каљево осјећање свијета, било као личне усамљености („остављености од свега света“), било као колективног страдања (свенародне зебње „у чар­ ној ноћи“), било пак као зла које је општи владалац у свијету, такође је сво­је­врсна потврда већ исказане тезе о његовом поетичком усмјерењу ка епо­си чувствителности / осјећајности.

Литература Иванић, Душан (1998): Књижевност Српске Крајине, Београд. Иванић, Душан (2009): Врела у врлети (О књижевној баштини Срба у Хр­ват­ској), Загреб. Јелачић Србуљ, Виолета (2007): Rhetorikè téchne. Реторичка вештина кроз ре­торске вежбе, Београд. Јелић, Војислав (1997): „О дефиницији, историјату и значају припремних веж­би“, уводна студија у књизи ПРОГΥМΝАΣМАТА ретора Аф­то­ни­ја; припремне вежбе за беседнике. Превод, предговор и напомене Во­јислав Јелић, Нови Сад – Београд. Караџић, Вук Стефaновић (1985): Српске народне пјесме II, Дела Вука Ка­ра­џића, Београд.

РЕТОРИЧКИ ЕЛЕМЕНТИ У ПЈЕСМАМА САВЕ МРКАЉА

279

Ковачевић, Милош (2000): Стилистика и граматика стилских фигура, Кра­гу­јевац. Кораћ, Станко (1987): Преглед књижевног рада Срба у Хрватској, Загреб. Леовац, Славко (1971): „Три стара песника: Сава Мркаљ“, Izraz 7, 47– 49. Мркаљ, Сaвa (1994): Песме и списи, прир. Ж. Ружић, Топуско. Недић, Владан (1959): „Необјављене песме Саве Мркаља“, Зборник Фи­ло­зоф­­ског факултета, Београдски универзитет IV/2, 415–424. Николиш, Гојко (1980): Сава Мркаљ. Повијест о једном страдалнику, За­греб. Павић, Милорад (1991): Историја српске књижевности 4: Пред­ро­ман­ ти­зам, Бео­град. Павић, Милорад (1984): „Стилска позиција Саве Мркаља“, Књижевност 4–5, 553–556. Певуља, Душко (2010) (прир.): Два вијека од Сала дебелога јера Саве Мр­ка­ља (те­мат часописа Крајина X/33–34, 87–185), Бања Лука. ПРОГΥМΝАΣМАТА ретора Афтонија; припремне вежбе за беседнике. Пре­­вод, предговор и напомене Војислав Јелић, Нови Сад – Београд. Радовић, Амфилофије (1984): „Религиозни лик Саве Мркаља“, Књи­ жев­ност 4–5, 557–571. Речник књижевних термина (2001): фототипско издање, Бања Лука. Жив­ковић, Д., и др. (прир.), Нолит, Београд, 1992. Ружић, Жарко (1994): „Песник и списатељ из Сјеничака“, у: Мркаљ 1994, 5–31. Саџак, Младенко (2010): „Божићна песма Саве Мркаља“, у: Певуља 2010: 174–185. Стерија Поповић, Јован (1995): Природно право – Реторика, Београд. Chevalier, Jean, Gheerbrant, Alain (1987): Rječnik simbola, Zagreb. Оkuka, Miloš (1975): „Kratak pregled pjesničkog opusa Save Mrkalja (sa jed­nom neobjavljenom pjesmom)“, Život 7–8, 99–107.

280

Младенко Саџак

Rhetorische Elemente in der Dichtung von Sava Mrkalj Zusammenfassung Dieses Werk behandelt rhetorische Elemente, Figuren und Handlung­ selemente, die ein Merkmal der Po­esie von Sava Mrkalj sind. Die Diskussion bezieht sich teilweise auch auf die Art und Wei­se, wie diese Handlungen mit seiner Poetik und Philosophie korrespondierten. Si­cher­lich wür­de man mit einer Fortsetzung dieser Arbeit, wie z. B. mit einer Auswahl und Be­ar­beitung sei­ ner Übersetzungen und Nachdichtungen, also einer Arbeit über sein metrisches Sy­stem oder aber über die Verwendung und Funktionen einzelner rhetorischer Figuren mehr Ein­blick in die Persönlichkeit dieses Dichters genauso wie auch in den Zeitraum sei­nes li­te­ra­ri­schen Schaffens zwischen Klassizismus und Ro­ mantik erhalten. [email protected]

ANNA KRETSCHMER (WIEN) ŠTA BI BILO DA NIJE BILO VUKA?

Godine 1973. jedan od najistaknutijih poznavalaca istorije ruskog jezika, Alek­san­dar Isačenko, dete ruskih emigranata, profesor na više univerziteta u Evropi i u SAD, objavio je svoj spis na temu „Šta bi bilo da je Novgorod krajem 15. veka odneo pobedu nad Moskvоm?“ (Исаченко 1973). To je bio i njegov referat na međunarodnom sku­pu slavista u Varšavi 1973, zbog kojeg su ga žestoko napali kako sovjetske ta­ko i neke austrijske kolege. Početkom januara 2011. Isačenko bi napunio 100 go­dina života – zato je ovaj moj prilog istovremeno i znak priznanja i za­hval­nos­ti njemu i svima onima koji se nisu plašili da imaju posebno mišljenje, koji su bili spremni na sumnju u nauci, spremni na to da postavljaju pitanja i u onim stva­rima i oblastima koje za druge predstavljaju aksiome. Isačenku je posvećen i jedan moj referat održan u novembru 2010. na me­ đu­na­rodnom skupu o istinama i mitovima u istorijskoj ligvistici. Isačenko je, naime, 1975. objavio svoj programatični spis o mitovima i či­njenicama u istoriji ruskog književnog jezika, u kojem je i prikazao ceo niz tak­vih mitova (Issatschenko 1975). A njih u istorijskoj slavistici ima, i ne samo u rusistici. Ako se okrenemo sr­ bis­tici, njen glavni mit vezan je za Vukovu reformu književnog jezika. Pri tome se, svakako, ne dovodi u pitanje sama reforma, jer su njene vrline očigledne. Mit se sastoji u tvrdnji da je Vukov model bio najbolji, čak i jedino moguć za srp­ski (srpskohrvatski) jezički standard. Mit se, dakle, sastoji u stigmatizaciji i ne­­gaciji drugih puteva koji su vodili prema savremenom srpskom književnom (stan­­dardnom) jeziku. To se odnosi, pre svega, na tzv. slavenosrpsku pismenu tra­diciju. Ona je u srbistici ostala zanemarena i stigmatizovana. I neproučena. I to dugo, sve do druge polovine 20. vijeka, do Aleksandra Mladenovića. On ju je pr­vi počeo sistematski proučavati i obrađivati. Njemu su se pridružili i neki dru­ gi slavisti. Međutim, i pored velikog napretka u toj oblasti, i danas je još uvek malo radova u istorijskoj srbistici koji su posvećeni predvukovskoj pis­me­nosti

282

Anna Kretschmer

kod Srba. I što je najgore, i danas još uvek važi stigma manje vrednosti za sla­­ venosrpsko pismeno nasleđe. Mladenović je svojim pionirskim radom otvorio za istraživanja tu oblast srp­ske i slovenske kulturne i jezičke istorije. Ali, i on sam je bio (kao i generacije sla­vista pre i posle njega) odgojen u apsolutnoj orijentaciji na Vukovu reformu i na tzv. narodni jezik kao aksiomatični etalon i kao jedinu merodavnost. Zato i ni­je čudno da su Mladenović i njegovi učenici i sljedbenici pokušavali da do­ka­žu vrednost slavenosrpske i uopšte dovukovske pismene tradicije tražeći ele­men­te tzv. narodnog jezika u spisima slavenosrpskih autora. Pri tome se najveća paž­nja posvećivala glasovnom sistemu i, manje, morfološkom, dok su sintaksa i lek­sika uglavnom ostajale na marginama istraživačkog interesa. Radilo se, da­kle, pre svega o kvantitativnom i o unutarjezičkom pristupu, dok su ekstra­ling­vis­tički pa­rametri pismenosti bili zanemarivani. Pored toga, gotovo da se nije ni tematizovala činjenica da je ta slavenosrpska pis­­menost zastupljena ogromnim korpusom tekstova sa razvijenim žanrovskim ka­nonom, da je ona trajala više decenija i da je već po tome, ako ne po nečem dru­gom, vredna istraživanja. Zaista je krajnje vreme da ona u istorijskoj srbistici i slavistici zauzme mesto koje njoj pripada. Pri tome se ne sme zaboraviti da je sla­venosrpska pismenost bila i jedina svetovna pismenost Srba u predvukovsko do­ba. Bitno je i to da se ta tradicija ne proučava iz ugla Vukovske koncepcije i da se ne vrednuje prema njegovim kriterijumima. Vukova koncepcija je u stvari sa­mo jedna u nizu mogućih modela po kojima su nastajali drugi slovenski i ne­slo­ven­ski književni i standardni jezici. Svaki od njih treba da se proučava po­je­di­nač­no, što ne znači da se pri tom isključuju poređenja, koja su važna u svakoj ana­lizi. Ali, metodološki nije ispravno apriorno i nekritično uzimati jedan model kao etalon za druge modele. Činjenica je da je Vukov model pobedio i da je na osnovu njega izgrađen srp­ski, a kasnije i srpskohrvatski, književni jezik, koji je i danas zastupljen u svim novoštokavskim standardima. Poznato je i to da se u nauci obično ne po­ stav­ljaju pitanje u kondicionalu: „Šta bi bilo da ...“ Ipak, ponekad i to može biti me­todološki važno. Dakle, šta bi bilo da slavenosrpska pismena tradicija po­čet­kom 19. veka nije naišla na takvog snažnog i harizmatičnog konkurenta i pro­tiv­ni­ka kakav je bio Vuk Karadžić? Šta bi bilo da tada romantizam nije bio u pu­nom zamahu? Ili da je već bio prošlost? Šta bi bilo da se slavenosrpski jezik

ŠTA BI BILO DA NIJE BILO VUKA?

283

i dal­je neometano razvijao? Nema zasigurno nikakvih objektivnih razloga da taj sla­venosrpki ne bi postao temelj novog srpskog književnog, a kasnije i stan­ dard­nog jezika. Inače, po sličnom modelu nastao je i ruski standard. Dobro je poznato da izrazita usmerenost prema tzv. narodnom jeziku1 može da bude uzrok suštinskih i ozbiljnih deficita, jer ide na uštrb tzv. elastične sta­bil­ nosti, koju mora da poseduje svaki standardni jezik . Negativan stav Vuka i vukovaca prema staroslovenskoj građi u jeziku, pre­ ma stranim elementima (u velikoj meri odgovornim za elaboraciju i intelek­tua­ li­za­ciju jezika u to doba), neminovno je vodio siromašenju toga jezika, najpre u sin­taksi pa u civilizacijskoj nadgradnji, u stilskom repertoaru itd. Na primeru sa­vre­menog ruskog jezičkog standarda dobro se vidi pozitivan uticaj upravo crk­ve­noslovenskih i drugih stranih elemenata na uspešan razvoj, stabilizaciju i bo­gats­tvo jezičkih sredstava. Bitno je pri tome da se savremeni ruski književni jezik ni­je formirao u doba romantizma, već ranije, kao i slavenosrspki, u doba pro­sve­ti­teljstva. Druga dva istočnoslovenska jezika, ukrajinski i beloruski, mnogo su bliži iz­vor­nom istočnoslovenskom jezičkom tipu, ali su donekle i siromašniji jer nisu sa­čuvali to staroslovensko jezičko blago. No oni su to nadoknadili po­zajm­lje­ ni­ca­ma iz poljskog književnog jezika, koji je već u srednjem veku bio veoma raz­vi­jen, i za čiju je civilizacijsku nadgradnju presudnu ulogu odigrao latinski jezik. Od svih slovenskih jezika latinitet je u najvećoj meri zastupljen upravo u polj­skom jeziku. Ako se, dakle, trezveno i neapriorno priđe slavenosrpskoj pismenosti, po­ stav­lja se logično pitanje: šta u njoj, na kraju, nije bilo dobro? Glavni argument istorijske srbistike protiv slavenosrpskog jezika jeste taj da u njemu nisu u dovoljnoj meri zastupljene oznake tzv. narodnog jezika. Sva­ka­ko, savremeni jezički standardi uglavnom su utemeljeni na konkrektnim idio­mi­ma. Ali to nije jedino što je bitno. Bitna je, isto tako, i elaboracija i intelek­tua­li­za­cija jezika. Dakle, sve ono što vodi elastičnoj stabilnosti, koju su praški ling­visti smatrali jednim od osnovnih elemenata za napredak i razvoj svakog knji­žev­nog jezika. Elastična stabilnost svakom jeziku dozvoljava ne samo bezbolno pre­uzimanje tuđih odnosno novih elemenata i struktura nego i odbacivanje ne­la­god­nih, zastarelih i nepotrebnih. 1 Osim u srpskom, taj model imamo i u slovačkom jeziku.

284

Anna Kretschmer

Ali da se vratimo slavenosrpskom jeziku i da ne raspravljamo dalje o tome šta bi od njega bilo da nije bilo Vuka. Slavenosrpski jezik je i takav kakav je bio vre­dan ozbiljnog naučnog istraživanja već po tome što je deo kulturne istorije jed­nog etnosa, što se u njemu, kao u ogledalu, mogu videti istorija i razvoj toga et­nosa. Treba, naime, samo gledati! Važno je pri tome uzeti u obzir dinamiku jezika slavenosrpske pismenosti. A sla­venosrpski je, u stvari, jedan stalni razvoj, neprekinuta dinamika. I sjajan sve­dok svesnog i usmerenog rada intelektualne elite jednog mladog socijuma na svom sopstvenom književnom jeziku. Celo to doba, tih osam do devet decenija tra­janja slavenosrpske pismenosti, praćeno je stalnom i sve življom jezičkom po­lemikom. Na njoj se može lepo videti kako se jezik shvatao, kako se radilo na je­ziku sredstvima samog tog jezika. Zaista, fascinantna slika! I kad se sve to posmatra bez apriornog vrednovanja po nekom zadatom uzo­ ru, onda se vidi neprekidan razvoj od prvih Orfelinovih pesama preko Rajića i Do­siteja sve do Mrkalja, do Davidovića. I još dalje.

Literatura Issatschenko, A. (1975): Mythen und Tatsachen über die Entstehung der rus­si­schen Literatursprache, Österreichische Akademie der Wissenschaften, Phi­­losophisch-historische Klasse, Sitzungsberichte, 298. Bd., 5. Ab­hand­lung, Wien. Исаченко, А. В. (1973): „Если бы в конце XV века Новгород одержал по­бе­ду над Москвой“, Wiener Slawistisches Jahrbuch XVIII, 48–55. Младеновић, А. (1960): „Прилог проучавању Орфелиновог језика“, Збор­ник Ма­­тице српске за филологију и лингвистику 3, 153–174.

ŠTA BI BILO DA NIJE BILO VUKA?

285

Was wäre gewesen, wenn es Vuk nicht gegeben hätte? Zusammenfassung Der Titel dieses Beitrags wurde motiviert durch eine Arbeit von Alexander Issatschenko aus dem Jahre 1973. In dieser Arbeit hat Issatschenko die Novgoroder Stadtrepublik Ende des 15. Jh.s zum Sieger über Moskau gemacht – in Wirklichkeit, wie gut bekannt, war es ja um­ge­kehrt – und so eine Utopie entworfen. Für seine häretische Sichtweise – er erkühnte sich, den Sieg Mos­kaus in Frage zu stellen,– erfuhr er scharfe Kritik sowohl aus dem Osten als auch von sei­nen Wiener Kollegen. Seinem Andenken (Anfang 2011 wäre Issatschenko 100 Jahre alt ge­­wor­den), wie auch allen denen, die sich nicht fürchteten, Fragen zu stellen und ver­meint­li­che Tat­sachen zu hinterfragen, ist dieser Beitrag gewidmet. Konkret wird hier einer der vielen Mythen der historischen Slawistik untersucht: die In­ter­pretation der Sprachreform von Vuk Karadžić als nicht nur des besten, sondern des einzig mög­lichen Entwicklungswegs des serbischen Sprachstandards. Diese Arbeit ist gleichzeitig ein Plä­doyer für das in der historischen Serbistik bis heute stigmatisierte Slavenoserbisch, die Schrift­tradition der Serben in der Habsburgermonarchie, die von der 2. Hälfte des 18. bis tief in die erste Hälfte des 19. Jh.s existiert hat, und die eigentlich das einzige zeitkonforme Schrift­tum bei den Serben darstellte – bis eben zum Sieg der Reform von Vuk, einem er­bit­ter­ten Gegner der gebildeten slavenoserbischen Autoren. [email protected]

ЗЛАТА БОJОВИЋ (БЕОГРАД) ЕПСКО ПЕСНИШТВО ПРЕДРОМАНТИЗМА ИЗМЕЂУ ТРАДИЦИЈЕ И НОВОГ ДОБА

Свако размишљање о предвуковском времену првенствено се зауставља, с разлогом, на питањима језика, јер је управо то време припремало, чак и јасно уобличило, дуго врење у језику и писму, још од Гаврила Венцловића и његовог схватања значаја и функције народног говора у књижевности, нарочито када је он у непосредној служби, у обраћању народу (у беседама). Читав 18. и почетак 19. века протекли су у превирањима и тражењу пута у језичкој дихотомији, исти аутори који се чврсто држе основног начела свога правца у пракси пишу на два језика, на народном и рускословенс­ ком.1 Смењивaле су се у каснијим деценијама превласти језичких оријента­ ција, раздвајале и додиривале, чак и мешале, према црквенословенском, слaвеносрпском, простонародном, према степену зависности од класицис­ тичких, чак и закаснелих барокних, касније и предромантичарских назора, као и страних модела и утицаја; писане су прве буквице, нацрти за грама­ тику и буквар (Л. Мушицки), граматике (М. Видаковић), меморандум у од­бра­ну ћирилице (Т. Јанковић Миријевски) и сл. Чуо се и глас разума, Доси­те­јева размишљања о књизи, а самим тим посредно о функцији језика и о ма­пи распрострањености српскога језика и сл. Све је то, уз низ других појава, нарочито оних које су биле везане за штам­пање књиге, било израз колебања, супротстављања присталица раз­ ли­чи­тих идеја, које су се пренеле и на питања „писмена“, доследних бораца за црквенословенску ћирилицу, и њихових неистомишљеника, али и на­по­ ра да се успоставе природна правила, независно од тога која ће превладати. 1 Орфелин је – наводимо га као пример – 1768. године напоменуо у свом Мага­ зину да ће, као што то чине други народи, и сам неке прилоге у свом часопису „по сербски управљати“: „Књиге које целому општеству воопште, и свако­ му воособ полезне бити могу, пишут и печатајут у Германији на немецком, у Францији на француском, у Италији на италијанском, у Хиспанији на хишпан­ ском, као и у Росијском империјуму на росијском језику“ (Славено-сербскиј магазин, Венеција, 1768: 5).

288

Злата Бојовић

Ре­чито је о томе говорила Граматика сербска М. Видаковића (објављена црквеном ћирилицом у Пешти 1838), која је, по ауторовој замисли, имала да покаже „не само како у Сервии и у Срему, у Бачки, Славонији итд. Серб­љи обично говоре, но и како треба да говоре, а нарочито да књиге пи­ шу придержавајући се својих језику својствених правила и ортографије.“ Сва неслагања и супротности, географске ограничености и несагледавања срп­скога језика у целини, у основи су проистицали из насушне потребе ко­ја се наметала у језичкој и књижевној пракси да се језик – као и његово пис­мо – као супстрат извуче на површину и постане опште разумљив и да, не прекидајући радикално везу са коренима и традицијом, избори нову, јед­ноставну и јединствену форму – у писању и говору. Све то што се догађало у језику одражавало се и у књижевности која је на путу реформе била његова највећа потпора – уосталом свака реформа је­зи­ка и писма потврђује се тек књижевним делима и праксом који су је при­хва­тили. Књижевност на мање уочљив начин, али увек (о чему недвосми­сле­но од најстаријих времена сведочи палеографија) одражава то стање: тра­жење пута, излажење из старих превазиђених оквира, који ће је, без пре­кида са традицијом, приближити ономе што намећу потребе новог књи­жев­ног времена и праксе. И као што је у језику крајем 18. и у првим де­це­ни­ја­ма 19. века у процесу тражења тога пута већ савладаван један по један од највећих проблема у досезању реформаторског циља – а то у потпу­но­сти симболише појава Саве Мркаља – тако је и књижевност, спонтано, у тра­жењу истог пута у оквиру предромантизма, одвајајући се постепено од тра­диције али не прекидајући везу са њом, антиципирала нека од начела ро­мантизма и његове поетике и припремала их. Тражење тога пута у књижевности предвуковског периода обележио је и један мање упадљив жанр који није донео велике помаке (неки од аутора ко­ји су се њиме бавили не помињу се ни у најважнијим историјама књи­жев­ности), али који је показивао како се без великих заокрета прелива тра­ди­ција у темеље нове литературе. Било је то епско песништво настало кра­јем 18. и у раним деценијама 19. века. Наглашеније но у неким другим књижевним облицима – јер су неки од њих били или нови у књижевности тога правца, па нису остваривали везу са претходним, или су потпуно били у власти нових версификацијских тра­ жења и остварења, или су, по природи својој и садржајем и формом били

ЕПСКО ПЕСНИШТВО ПРЕДРОМАНТИЗМА ИЗМЕЂУ ТРАДИЦИЈЕ И НОВОГ ДОБА

289

најнепосреднији израз романтичности и специфичних видова књижевног сензибилитета предромантичара – у епском песништву, које је и обнавља­ ло и продужавало специфичну врсту, то тражење пута између традиције и новога времена означавало је битну карактеристику. Она је била у ослања­ њу на искуство традиције (средњег века, барока, усмене епике и народне историје) која се прилагођава новим књижевним потребама, језику и пис­ му. Тада настаје неколико посебних грана епског песништва које стоје, у већем броју случајева, на основама традиције, али које истовремено антиципирају тематику, осећајност и поетику нове епохе романтизма. Тако према средњовековним „хожденијима“, проскинитарионима (који су доживљавали велики процват у 18. веку), настају у стиховима, у форми крат­ких спевова, својеврсни стиховани путописи (путешествија). Про­ски­ ни­тариони су у основи били „водичи“ који су настајали за потребе путника у свете земље, пре свега за поклонике (Трифуновић 1974: 275). Током це­ лог 18. века пишу се ти „водичи“ који припремају будућег путника и нуде му многа обавештења како би што потпуније доживео Свету земљу када се у њој нађе. Међу најраније спадају Путовање ка граду Јерусалиму Јеротеја Ра­чанина (1705) , који је у Јерусалим кренуо из манастира Раковице и ег­ зар­ха Јосифа (1724), а међу најпотпуније Опис светога града Јерусалима Јо­вана Дамјановића, настао 1729. (садржи Повест о светом граду Јe­ру­са­ ли­му и о околним местима, Сказање о граду цара Давида и о палатама ње­ го­вим, Повест о унутрашњости Јерусалима и о црквама и др.), Путовање у Је­русалим Силвестра Поповића из средине 18. века (1745/46), писано у об­ли­ку дневника, Опис светог Божјег града Јерусалима Христофора Же­фа­ро­вића из истих година (1748), а из друге половине тога века описи Си­мео­на Симоновића, архимандрита јерусалимског, Милентија Зорића, егзарха лич­ког, Павла Стојановића, који је у облику писама 1781. и 1782. (брату Пет­ру из Јерусалима, родбини из Јерусалима) описивао не само света мес­та већ и како су протекли у њима највећи празници, Божић, Богојављење, Вас­крсење, којима је присустовао, Рувима Ваљевца који је 1785. путовао у Је­русалим на поклоњење и других (Јовановић 2007). Несумњиво је да су ова „хожденија“ била литература песника савре­ ме­ни­ка и да су се тематски преливала у стиховане описе сличнога садржаја ко­ји су добијали форму спева. Најпознатији спев те врсте било је Путе­шес­ твије у Јерусалим „из Светога писма изведено и на просте стихове серб­ске

290

Злата Бојовић

сложено“ Милована Видаковића, штампано у Будиму 1834. године црк­ве­ ном ћирилицом. Поред неколико спевова које је испевао са биб­лиј­ском и уопште побожном тематиком, који су такође били популарни међу пред­ романтичарима (о „светом и праведном Јосифу прекрасном“, о „мла­дом Тобији“ – историја „из Библије списана и на просте стихове сложена“, о Светом Ђорђу), Видаковић се опредељује и за тему „хожденија“. За раз­ли­ ку од прозних описа које су са јасном и одређеном наменом писала црк­ве­ на лица и који су имали да буду увод за одлазак на поклоњење (за­ним­љи­во је да су ти путописи „водичи“ били у свим формама у којима се јавља пу­тописна проза – као опис пута, затим у облику дневника, у облику пи­са­ ма), Видаковић одабира посредно увођење читаоца у Јерусалим ода­би­ра­ њем за предмет спева епизоду у којој се говори како се дванаестогодишњи Исус Христос изгубио када је био са родитељима у Јерусалиму на пасхи. Истргнути догађај, занимљив као анегдота, опеван са наглашеном осе­ћај­ но­шћу, у популарном метру Ја се с пером опет машам сад у древно време, предмет свети предузимам за моје љубљене,

са намером да буде од „ползе“ и да упути младе на читање, које их поред дру­ге користи коју од прочитаног примера имају2 учи добром језику – даје им „наук у језику“, спевом као формом и образлагањем књижевног поступ­ка, стихом и ритмом, стварносним мотивом у потпуности одражава ново књи­жевно струјање. Овом типу спевова припадају и стиховани описи манастира, испевани нај­чешће у десетерцу и краћим силабичким стиховима, у које су укључене ле­генде и у којима постоји видљив слој народног поимања историје. У њи­ ма су наглашени национални култови, који антиципирају снажно родо­љу­ би­во осећање романтизма, додуше још увек – будући да је то био крај 18. ве­ка – обојено сенком страха од Турака, све је видљивији не само утицај 2 „Делце ово, које вам на прости ево подносим стихови, јест истина мало /.../ Но прочитајте га само и узмите га на бистро расуђивање, као што се сребро или злато на камен искушивања узима, па ћете познати, какове је и оно важности“ (Пут у Јерусалим, Нови Сад, 1885).

ЕПСКО ПЕСНИШТВО ПРЕДРОМАНТИЗМА ИЗМЕЂУ ТРАДИЦИЈЕ И НОВОГ ДОБА

291

на­родне књижевности већ и поступак постепеног утемељавања њене кон­ сти­тутивне улоге у литератури која ће доћи до пуног изражаја у ро­ман­ти­чар­ ском заносу каснијих деценија. Такву врсту спевова, стихованих хро­ни­ка манастира, писао је Викентије Љуштина, тршћански ученик, монах из Го­ мирја (замонашен 1783), парох и катихета у Шопрону, потом јеромонах и архимандрит у манастиру Месићу од 1796. до 1805. године, писац Гра­ ма­ти­ке италианске за илирическу јуност (Беч, 1794) (уп. Руварац 1924, Ђо­рић 1935). И он, попут Видаковића, који је неке своје побожне спевове о биб­лијским личностима „на просте стихове сложене“ штампао црквеном ћи­рилицом, истим писмом објављује два спева, Кратку повјест о опште­ жи­тељном манастиру Златици и Кратку повјест о обштежитељном ма­нас­тиру Месићу, адеспотно, 1798. у Будиму. Овим спевовима, али са наглашенијом историјском основом припадају и обе верзије стихованог описа преноса моштију Стефана Првовенчаног из Ср­бије у Банат једног од најплоднијих представника овога правца, Ви­ кен­ти­ја Ракића. Иако би спев о Стефану Првовенчаном могао да се сврста у спе­вове житија, који су у епском песништву предромантизма чинили по­ себ­ну групу. Викентије Ракић је, у време док је као војни свештеник бо­ра­ вио у Шапцу, као што је у литератури познато, узео још 1791. да поводом преноса моштију Стефана Првовенчаног из Србије у Банат напише у стиховима његово ‘житије’ по угледу на побожно-мо­ра­лис­тич­ке спевове /.../ каквих је било у великом броју у 17. и 18. веку у новогрчкој и рус­кој књижевности (Павловић 1935: 360).

Тај спев он тада није објавио. После више од две деценије и читавог низа ис­певаних житијних, легендарних и историјских спевова (о Алексију бо­жјем човеку, са средњовековном интернационалном словенском темом, о све­тој мученици Варвари, о светој Сузани, о разарању Јерусалима и ха­ ра­њу Константинопоља, писаних под видним утицајем грчких и руских спе­­вова и др.), Ракић се поново вратио свом првом спеву. Пошто је после сло­ма устанка избегао са многим другим калуђерима из Карађорђеве Ср­ би­је у манастир Фенек, он се вратио старом рукопису о преносу моштију Сте­фана Првовенчаног, односно житију, знатно га је проширио и допунио и објавио 1814. године. Поред основне житијне фабуле, у њему самом као ау­тору било је нових осећања после устанака и страдања, тако да је спев

292

Злата Бојовић

до­био и сасвим нови тон. Претпоставља се да је на писање коначне верзије спе­ва имала утицаја околност што се у Фенеку, у исто време, међу ка­лу­ ђе­ри­ма избеглим из Студенице налазио и студенички јеромонах Викентије Ве­лимировић, који је 1806. саставио Сказаније о пренесенију моштеј свја­ та­го краља Стефана из Студенице у Банат, али несумњиво и то што су о свему доста приповедали и остали избегли студенички калуђери. Другу врсту епског песништва чинила су десетерачка житија светаца чи­је су се основе налазиле у српским средњовековним житијама,3 с тим што је побожну основу све јаче надвладавала историјска компонента која је величала националну прошлост и тиме се у потпуности приближавала но­вом времену. Предромантичарска стихована житија су често била важан мост између старог доживљаја и новог осећања које је водило ка ро­ма­нти­ чар­ском односу према средњем веку. У прерадама старих тема житија (о кне­зу Лазару, о Стефану Првовенчаном и др.) одвијао се поступак раз­два­ ја­ња житија од средњовековног слоја и стварала основа за друга књижевна де­ла са историјском тематиком у новој књижевности, непосредно за рану ро­мантичарску историјску драму и за историјску приповетку. Трећу врсту предромантичарског епског песништва чинили су спевови са темом из историје, а најчешће националне, и они су били стварни не­по­ сре­дни увод у поетику епохе која је следила. Тематски су били широки и раз­нородни, обухватали су догађаје од разарања Јерусалима и „плененија“ Ца­риграда (Историја о разоренију последњем свјатаго града Јерусалима, Исто­рија о плененију славнога Цариграда или Константинопоља) Ви­кен­ ти­ја Ракића до реаговања на непосредне борбе са Турцима и узношења на­род­ног јунаштва Песен церногорска о победи над скадарским пашом Мах­ му­том Бушатлијом истога Ракића, штампана 1803. и до стиховане хронике уста­нака Герасима Георгијевића.4 Обухватали су највеће епске и исто­риј­ 3 То се не односи само на изворна српска житија већ и на житија византијских светаца и библијских личности – Плач Рахили или изведеније младенцев на повеленије Ирода цара јудеискаго (1808) Константина Маринковића, испеван у десетерцу, Јудит мечем Олоферну главу одсекнувши /.../ Гаврила Ковачевића (1808), Јефтај (1829) Јевте Поповића и др. 4 Осим у народном казивању и певању, као симбол јунаштва исти догађај је у исто време, или коју годину касније, нашао места и у делима других писаца, Будванина Антуна Којовића на самом почетку 19. века, а потом и код Стефана Митрова Љубише.

ЕПСКО ПЕСНИШТВО ПРЕДРОМАНТИЗМА ИЗМЕЂУ ТРАДИЦИЈЕ И НОВОГ ДОБА

293

ске личности и савремене догађаје, Косовски бој, кнеза Лазара, Милоша Оби­лића, устанак под Карађорђем, Други српски устанак, али и не­по­сред­ на прогонства и страдања од Турака, као што је Сказаније о паденију и рa­ зо­­ренију свете обитељи Студенице, у коме је студенички калуђер, касније члан братства у Благовештењу (Рудничка нахија), шабачки епископ Ге­ра­ сим Георгијевић за време кнеза Милоша, описао турски напад на Сту­де­ни­ цу 1806. и бекство студеничких калуђера (Протић 1927). Посебно је пажње вре­дан „готово сасвим заборављени“ његов спев Знаменити догађаји но­ ви­је србске историје на кратко у везаном и простом слогу, штампан у об­ но­вље­ној српској држави (Београд, 1838) (уп. Стојанчевић 1976). Испеван у шест певања, он је садржао историју Првог и Другог српског устанка. Вер­ним приказом догађаја и доживљаја тих догађаја издваја се певање на­сло­вље­но „Второ сказаније о падежу Србске Шумадије ...“ у коме су описани до­гађаји из 1813. године, од почетка турских напада, преко губљења Бео­гра­да и пропасти устанка. Подробном анализом опевања тока збивања и свих учесника у драматичним борбама 1813. године показало се да је Геор­ги­је­вић био потпуно упућен у све појединости, да их је преносио са нај­ве­ћим респектом и да је, у основи, поставио образац историјског спева. У ли­те­ратури је истакнут и историјски значај његовога спева: иако се Геор­ги­је­ви­ћев опис догађаја и страдања 1813. године појавио тек 1838, он је, како се према белешкама на рукопису установило, писан „по свој прилици до сре­дине 1814. године“, што би значило више од једне деценије пре описа ових догађаја у делу Вука Караџића о кнезу Милошу, са којим има доста под­ударности (Стојанчевић 1976: 261). Сасвим је јасно да су судбоносни догађаји и њихове последице били од пре­судног утицаја у овим спевовима. У том песништву је већ начињен од­лу­чујући корак ка усменој традицији као извору, ка историји и величању исто­рије, ка одбрамбеном опредељивању за епску етику и снажно нацио­ нал­но осећање које ће ући у темељни слој романтизма. Важни аутори спевова који су у националној историји налазили основу и ослонац, колико за поетику књижевног поимања историје толико и за књижевно тумачење нових осећања, били су Гаврило Ковачевић и Јевта По­повић. Први од њих у неколико верзија започиње обнову косовске теме која је, истина, имала непрекинуту нит трајања у књижевности и свих прет­ход­

294

Злата Бојовић

них векова. У доба предромантизма, са све израженијом свешћу о Србији, која је све потпунија и одређенија, захваљујући најпре Рајићевој историји, али и многим другим делима и литератури уопште, аутори историјских спевова (жанра који је националним историјским темама највише одгова­ рао по епској природи, десетерцем, националном свешћу, једноставним приступом националној идеји, етичким кодексом, ослобађањем од извеш­ тачене, често и неприродне версификације на којој су класицисти истраја­ вали) доносе нови, романтични ламент над историјском судбином српског народа у прошлости. Такав доживљај са краја 18. века посебно је појачан после устанка (стихована Ковачевићева хроника Песма о буни Срба про­ тив даија и о срећном изображенију њини народни дјела, објављена два пута и други слични састави, Георгијевићеви Знаменити догађаји ...) и он је чинио мост између два вековима раздвојена, а суштински спојена време­ на. У коликој мери је Ковачевићево преиспитивање историје било у складу са новим, убрзо у романтизму јасно уобличеним, поимањем прошлости као корену из кога треба црпсти снагу ослонца, говори чињеница да је његово Сраженије страшно и грозно между Србљима и Турцима на пољу Косову под кнезом Лазаром случивше се у 1389 лету јунија 15 дана, „сложено“ у Земуну 1805, штампано и објављивано више пута током 19. века (у Буди­му, Панчеву, Београду, 1810, 1815, 1836, 1856, 1857). Овај историјски спев је најнепосреднији доказ у којој мери је била важна улога предромантичара у припреми и конституисању основних начела романтизма. И друга Ковачевићева стихована рекапитулација херојске прошлости, која није била само празно поистовећивање са легендарним и историјским ауторитетима, Пјеснословка или повјест о народу славенскому из књиге Андрее Качића изведена и по образу, вкусу и глаголу сербском Гаврилом Ковачевић устроена (Будим, 1818), имала је сличну улогу. У заносу сло­ венством, које је тада добијало свој пуни замах (то је време коначног и са­др­жински јасног установљавања славистике), у скретању пажње Европе на Јужне Словене, у оквиру тога на српску историју, народну поезију, на је­зик, у Разговору угодном народа словинскога Андрије Качића Миошића, који је одмах по објављивању изазвао велико интересовање, у коме је била широко заступљења српска епска историјска и легендарна прошлост, Гавриловић је нашао један од образаца за евоцирање и својеврсну подршку

ЕПСКО ПЕСНИШТВО ПРЕДРОМАНТИЗМА ИЗМЕЂУ ТРАДИЦИЈЕ И НОВОГ ДОБА

295

ли­терарној слици те прошлости.5 За Гавриловића је било битно што је она била изворна, народна јер се у то време држало да је Андрија Качић Мио­ шић само сабрао народне песме о легендарним и историјским догађајима и личностима, од најстаријих времена, и повезао их хронолошки и комента­ рима (истина је да је Вук Караџић први који се у почетку колебао, убрзо, са непогрешивим осећањем за усмену традицију рекао да то није народна поезија). Пјеснословка, у којој је избором песама о најстаријим словенским легендарним краљевима (о којима говори Хроника попа Дукљанина, краљу Радославу, Чаславу, Павлимиру), потом редом о Немањићима, уз широко за­ступљену приповест о Косовском боју, укључујући и легенду о Милошу Обили­ћу и Вуку Бранковићу, која се већ учврстила према усменом преда­ њу у Краљевству Словена Мавра Орбина на самом почетку 17. века (1601), преко Котроманића, Томашевића, Охмућевића васпоставио целовити до­ живљај историјске вертикале, онако како га је поезија нудила, а све то на­ писано „у глаголу сербском“, показује пут који су у прилагођавању новом времену наговештавали предроматичари. Не само на историји већ и на свим овим стихованим преношењима те историје настајаће романтичарске историјске драме, посебно код раних аутора овога периода. Осим на потпу­ но специфичан начин конципираног „спева“, који је у основи био само прилагођена књижевна верзија српске историје (Гавриловић 1912: 187), а значај је више у идеји и осећању које је овако пренет Качић исказивао, за­нимљиво је било Ковачевићево образложење свога поступка, изнето у кратком предговору – пошто је, прочитавши Разговор угодни народа сло­ винскога, увидео колико је он за његов народ важан пожелео је „да ју и на нашему писму имамо“: Како ми е перви пут ова Г. Качића книга у руке допала, таки читајући важност содержанија њена приметим. И зажелим да би добро било да ју и на нашему језику имамо /.../ судећи да [је], кад ово Г. Качић као што он пише узео из разних латинских и италијанских књига, привилегија и диплома повадио и сабрао – „ваља да е тако“. „Дакле, када су ини народи вољу имали и заправо донашли дјела Славјанов описивати и пе­ром сво­ им прославити – зашто би ми /.../, потомци њиови, дјела и памјат њиову 5 Он је знао да се Качићева „историја“ разилази са другим историјама, али за њега, као ни за Качића, није била важна та врста историчности – била је важна њена словенска идеја.

296

Злата Бојовић писати, проповедати и славити пренебрегавали и премолчавали (Качић 1818: 3).

Слављење своје народне историје издвојило се као најважнији налог еп­ског певања. О потреби да и „на нашему писму“ буду таква дела са исто­ риј­ским темама из српске прошлости доступна што ширем кругу читалаца сведоче и под­ухвати његовог савременика Јевте Поповића. У првом реду, то је по­ка­зао његов необичан, али у потпуности у духу идеје времена, подухват да об­јави одавно слављени еп Џива Гундулића, Осман, у коме је, као што је по­знато, од свих историја (изузимајући непосредних учесника сукоба, По­ља­ка и Турака) најзаступљенија српска историја, од Немањића до пада срп­ске средњовековне државе, са посебно наглашеним и више пута по­ми­ња­ним највећим отпором који је она пружала Турцима, а у чијем је сре­диш­ту био подвиг Милоша Обилића. Такав доживљај историје и сећања на њу, коју је и усмена поезија увелико одржавала, као и народна историја, од­го­варало је основном осећању пишчевога времена и стога Јевта Поповић при­према 1826. године нову језичку верзију Османа (истовремено када се у Дубровнику припрема прво издање овога епа) и објављује је екавизирану и ћирилицом (то је учинио са још неким делима дубровачке књижевности) у Будиму 1827. године. Беспредметно је у потоњем времену, а то се више пу­та чинило, тумачити и нападати овај потез. Он је имао своју идејну уло­ гу и испуњавао је задатак који је био истовремено и ауторов програм. Друго обимно дело, „бесједно пјесмотворје“, како је именовао ову књи­ жев­ну врсту, оригинални је спјев о Милошу Обилићу, славном српском ју­ на­ку „у XIV стољетију“ (Поповић још је један глас који се, попут Гаврила Ко­вачевића, осим важним садржајем, бави и питањем језика, и покушава да рашчисти, према свом уверењу, и најпре са себе, двоумљења: „Писао сам ово дјело“ – како стоји у предговору (1829: 9), у коме је најпре образ­ ла­гао потребу да оваква дела буду у стиху – „новом азбуком српском, што сам судио, да је млого правија за српски језик (а особито за ствари скла­до­ ва­не) од сваке старе Азбуке коју су Срби до сада употребљавали.“ На овом мес­ту у књизи следи празнина уз штампану напомену „обрисала Цензура“ (По­повић 1829: 9). У наставку Поповић (1829: 10) отворено подржава нову азбуку, то јест промене и реформу писма, наводећи позитивне доказе у примерима других народа:

ЕПСКО ПЕСНИШТВО ПРЕДРОМАНТИЗМА ИЗМЕЂУ ТРАДИЦИЈЕ И НОВОГ ДОБА

297

Није млого времена да су Талијани писали huomo, hambitione, auctore etc., а сад пишу uomo, ambizione, autore etc. Тако исто Французи писали су nostre, vostre /.../ сад пишу no’tre, vo’tre. Али опет и једни и други ови, имају још мло­го погрјешака у њиовом правопису. Французи тек данашњи дан оће да сру­ше сву њиову стару Азбуку, па нову, сасвим природну за језик траже да уве­ду. Ми у нашој већ поправљеној Азбуци немамо једног слова сувишег у ри­је­чи, него ко­­лико свака рјеч треба да прави природни изговор.

Опет је на страници уследила празнина, коју је обрисала цензура, али и нај­важнија похвала језику и новој азбуци: У цјелој Јевропи нема језика који има тако природну азбуку, као што је ова срп­ска за српски језик скројена. Почетник њен заиста је невенут вјенац по­хва­ле заслужио, но време ће му га направом сплести и свијету открити! (Поповић 1829: 13).

Сва ова мишљења и изјаве Јевте Поповића из 1829. године, које су несумњиво биле још темељније образложене и пропраћене још ватренијим ве­личањем језика и нове азбуке чим су толико сметале поборницима за­др­ жа­вања старог статуса да их је цензура брисала у штампи, у себи су спајала не­колико деценија дугу, колебљиву линију пута ка реформи писма и књи­ жев­ног језика у свим њеним видовима. Показало се да је у томе књижевна прак­са, и књижевност у целини – а Милошијада је требало да буде потврда вред­ности нове азбуке – имала важну улогу која се потврдила и у ко­нач­ном остварењу реформе. Литература Гавриловић, А. (1912): „Популарност Г. Ковачевића“, Бранково коло 18, 6–187. Ђорић, Д. (1935): „Викентије Љуштина“, Гласник Историјског друштва у Но­вом Саду VIII/20, 397–404. Јовановић, Т. (2007): Света земља у српској књижевности од XIII до краја XVIII века, Београд.

298

Злата Бојовић

Качић, A. (1818): Песнословка илити повест о народу славенском, Будим. Павловић, Д. (1935): „Вићентије Ракић, II, Дела“, Годишњак Историјског друшт­ва у Новом Саду VIII, 21, 360. Поповић, Ј. (1829): Разна дјела Јевте Поповића, св. 3, Милошијада, Будим. Протић, П. (1927): „Један непознати митроносни песник“, Глас цркве 7/1/2, 18–26. Руварац, Д. (1924): „Ко је писац ,Кратких повјести‛ манастира Месића и Зла­­тице?“, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор IV, 252– 254. Стојанчевић, В. (1976): „Второ сказаније о падежу Србске Шумадије у де­лу Герасима Георгијевића – песничко казивање и историја слома Ср­ бије 1813. године“, Прилози за књижевност, језик, историју и фолк­лор XLII/1–4, 256–261. Трифуновић, Ђ. (1974): Азбучник српских средњовековних књижевних пој­­мова, Београд.

Epische Dichtkunst in der Vorromantik zwischen Tradition und Neuzeit Zusammenfassung Eine bedeutende Rolle in der Realisierung der sprachlichen und orthogra­ phischen Reformen wird der serbischen epischen Dichtung zum Ende des 18. und in den ersten Jahrzehnten des 19. Jahr­hunderts zugesprochen. In der Literaturpraxis wurde jede sprachliche Reform mit­ge­tra­gen, so dass auch Epen Stüt­ zpfeiler der Reform waren. Ihre Verfasser zeigten zwar Un­si­cher­hei­ten sowohl im sprachlichen (Dichotomie, paralleler Gebrauch von Slawenoserbismen, Kir­ chen­slawismen und Ausdrücken aus der Volkssprache) als auch im orthogra­ phischen Aus­druck, was als gemeinsame Charakteristika gedeutet wird, aber gerade in der epischen Dich­tung festigte sich sehr früh (J. Popović, Milošijada, 1827) die Ansicht über die neue Ky­ril­liza als per­fek­te Schrift, in der es „keinen überflüssigen Buchstaben im Wort“ gibt. [email protected]

MARIJA MITROVIć (TRIESTE)

DIMITRIJE VLADISAVLJEVIĆ I PROBLEM JEZIKA U SRPSKIM INSTITUCIJAMA U TRSTU 19. VEKA

Krajem 18. veka Trst nije mnogo zaostajao za Bečom: ako su, nakon ukidanja pri­vatnih isusovačkih, prve javne škole u Beču formirane 1771, a 1774. stupio na snagu Allgemeine Ordnung (zakon o obaveznom osnovnom obrazovanju), u Trs­tu je prva javna (narodna) škola inaugurisana već 1776, najpre na nemačkom, a odmah zatim i na italijanskom jeziku. Škola kakvu je osmislio reformator Johann Ignaz Felbiger (1724– 1788) više nije na latinskom, nego na jeziku sre­di­ne. Guverner Trsta, Karl von Zizendorf, već 20 marta 1777. saopštava pred­stav­nicima grčkoilirske zajednice da mogu, o sopstvenom trošku, zaposliti uči­te­lja grčkog, odnosno ilirskog jezika (kako se slovenski jezik pravoslavnih Trš­ća­na tada zvao) (de Rosa 2000: 33). Osamdesetih i devedesetih godina 18. veka pro­radile su u Trstu javne škole i pri parohijama – pri jevrejskoj već 1781, pri ilir­skoj 1792, a pri slovenačkoj 1798. godine. Budući da je javna, škola ne može one­mogućavati upis nikome (ni pripadnicima drugih religija, ni ženskoj deci!),1 na­stava se mora odvijati na nemačkom i na jeziku sredine, što je u školi pri trš­ćan­skoj Pravoslavnoj crkvenoj opštini značilo da su deca, osim nemačkog učila „ilir­ski“ i italijanski. 1 Kako odelenja nisu mogla biti mešovita, devojčice su bile upisane, ali je za njih bila organizovana privatna nastava: iz godine 1845, na primer, sačuvano je u Arhivu Ilirske zajednice (ubuduće: SA, odnosno: Stari Arhiv koji obuhvata građu 1751–1892) pismo Školskog inspektorata koji proverava treba li otvoriti i žensko odeljenje, a Zajednica odgovara da ima svega 5 devojčica školskog uzrasta, od kojih su tri uključene u privatne škole, a dve imaju kućne učitelje (SA, 1845, II odelenje, Fasc. Br. 46). Što se pak tiče đaka drugih religija upisanih u pravoslavnu školu, njih je uvek bivalo sve do godine 1821, kada je jednim dekretom zabranjeno da katolici pohađaju nekatoličke škole, što se spomenute godine odnosilo čak na tri đaka, koja su na kraju te školske godine morala napustiti školu pri pravoslavnoj parohiji. Trebalo bi pregledati sve godišnje izveštaje o radu škole iz Arhiva, što je u datim uslovima nemoguće, ali kako iz jednog dokumenta iz 1830. saznajemo da je ukupan broj đaka u toj školi bio – devetnaest (SA, fascikla 178, broj 1300), onda tri učenika čine gotovo šestinu upisanih!

300

Marija Mitrović

Svi formulari zvaničnih školskih dokumenata bili su na ne­mač­kom, a sva deca su na kraju godine polagala javni ispit iz tri jezika: ne­mač­kog, italijanskog i ilirskog/srpskog. Otkako je postala javna (1792)2 pa do 1960. godine, u školi „Jovan Miletić“ ra­dilo je ukupno 23 učitelja, mada su učiteljsku dužnost obavljali i brojni đa­ko­ni, pa i sveštenici (Purković 1960: 193–194). Nemački i italijanski jezik pre­da­va­li su učitelji čiji je maternji jezik bio onaj na kojem je trebalo predavati, a ka­ko su njihove plate bivale i dvostruko veće od onih koje je crkvena opština pla­ća­la srpskom učitelju, može se zaključiti da je i teret rada bio tako raspoređen da su u početku manje brojni bili predmeti predavani na crkvenoslovenskom jeziku. Škola je morala da zadovolji visoke kriterijume koji su za školstvo vladali u pro­svećenom Carstvu. Rad škola strogo je kontrolisala država. Postojao je po­se­ban inspektor za nekatoličke škole, a da bi uspela precizno da ispuni zahteve beč­ke vlade, srpska škola u Trstu tokom prvih pedeset godina rada postavljala je iz redova „kapitolara“ (bratstvenika) čak po 3 direktora, da bi se zatim njihov broj sveo na dvojicu, koji su odgovarali kako za rad učitelja, za programe i udž­be­nike, tako i za vaspitanje dece. Školski inspektori obilazili su sve škole pod­jed­nako, one koje je finansirala opština i ove koje je finansirala parohija. Osim to­ga, u gradu u kojem su škole bile organizovane na četiri jezika (osim već na­ve­denih, tu je i slovenački), a uz one opštinske postojale su još i tri parohijalne ško­ le, konkurencija je bila velika, škole su morale nastojati da održe visok nivo ka­ko bi privukle što veći broj đaka. Kada Vuk Stefanović Karadžić u drugom iz­dan­ju svog Српског Рјечника (1852: 842) u odrednici „škola“, koja zaprema čak cela dva stupca, na kraju zapisuje rečenicu: „У царству Аустријскоме за са­да је најбоља Српска школа у Трсту, и то је хвала и дика њезиноме учи­те­љу Димитрију Владисављевићу“, on to dakako čini pre svega zato što tu rea­lnost odlično poznaje jer je s učiteljem Vladisavljevićem u korespondenciji od 1822. do 1853, pa je u tu školu na dve godine poslao i svog sina Dimitrija. Ali je to mogao biti i

2 Prva privatna škola spominje se već 1782.

DIMITRIJE VLADISAVLJEVIĆ I PROBLEM JEZIKA U SRPSKIM INSTITUCIJAMA U TRSTU 19. VEKA

301

objektivan sud,3 s obzirom na već opisanu, visoko kon­ku­rent­nu si­tu­a­ciju u gradu Trstu, ali i s obzirom na to kako je Ilirska zajednica po­stav­ljala vi­soke zahteve pri prijemu kako učitelja tako i sveštenih lica koja će služ­ bovati u Trstu. Iako o tršćanskoj srpskoj školi postoje svedočanstva suvremenika o njenom vi­sokom nivou i dobroj organizovanosti, do danas nisu sačuvani ni školski dnev­ni­ci i programi rada, niti inventar udžbenika. Najverovatnije je veliki deo ma­te­rija­la nestao 13. jula 1920. godine, kada su u Trstu izbile demonstracije cr­no­ko­šu­ljaša, kada je spaljen slovenački Narodni dom, izbačene i spaljene broj­ne škol­ske knjige i dokumenti srpske škole, te oštećen konzulat kraljevine SHS.4 S dru­ge strane, očekivanja da će se u arhivu crkvene opštine naći više materijala o ško­li nemaju pokrića: iako arhiv još nije javno dostupan, arhivski materijal je za­­slugom Arhiva Srbije ipak sređen i popisan,5 pa iz njegovog sadržaja proizi­la­zi da će se 3 Potvrda visokog statusa koji je tršćanska srpska škola imala među Srbima iz svih krajeva jeste konkurs za učitelja raspisan godine 1855: za jedno mesto učitelja konkurisalo je ravno 20 kandidata, među kojima je bilo, osim ljudi iz Vojvodine, još i onih iz Zagreba, Sarajeva, Skadra, Pirota, Arada, Segedina ... (up. SA 1855; V odeljenje, Fasc. Br. 28). Upražnjeno mesto učitelja, konkurs, kandidati i izbor – listova 80 (plus 24). 4 Ovaj podatak o tužnoj istoriji jedne od najstarijih srpskih škola nalazimo samo u svedočanstvima očevidaca (npr. Ivelić 1933), ali ne i u studijama o Srbima u Trstu. U velikom katalogu izložbe Genti di San Spiridione. I Serbi a Trieste 1754–1914 (Messina 2009) postoji čak mala studija o ovoj školi („Scuola serba’Jovan Miletić di Trieste 1782–1914“, autorice su Ana Kos, Đurđija Borovnjak i Jelica Reljić iz Arhiva Srbije), u kojoj se kaže da materijala za istoriju škole ima malo, da nisu sačuvani dnevnici i planovi rada, ali se ne spominje vandalski akt fašističkih skvadri iz godine 1920. 5 Radovi na sređivanju arhivske građe započeti su 1983. pa prekinuti 1990; u novom milenijumu Arhiv Srbije je nastavio rad na sređivanju građe i objavio u dva toma popisa arhivske građe (Архив Српске православне црквене општине у Трсту 1749–1950, Beograd 2007). Listajući ovaj dragoceni popis može se ustanoviti da se najveći deo građe odnosi na život same Uprave, Ilirske zajednice (kada je kome izdata kakva potvrda, kada je ko primljen u pravoslavnu veru, testamenti bratstvenika, dokumenti o primanju u službu sveštenika, đakona i učitelja, prihodi i rashodi, pomoć siromašnima u Trstu i raznim obrazovnim i crkvenim institucijama izvan Trsta). Šteta je što popis građe ne preslikava jezik na kojem su ovi dokumenti napisani. Tek kada sam, u dva maha, dobila dozvolu od Uprave crkvene opštine da uđem u arhiv (pravila njegovog korišćenja su izuzetno stroga: ne samo da se u pismenoj molbi mora navesti koji dokumenti i zašto su vam potrebni, nego u arhiv

302

Marija Mitrović

na osnovu proučavanja tog arhiva malo šta saznati o sadržaju rada ško­­le, o programima ili eventualno korišćenim udžbenicima. Moći će se, među­ tim, doći ne samo do broja učenika koji su bili upisani u tu školu nego i do ime­na đaka i njihovog školskog uspeha, te do visinе uloženog novca u obrazovanje od strane crkvene opštine. Na osnovu kataloga knjiga prisutnih danas u biblioteci crkvene opštine, ko­ja je oduvek bila smeštena u istoj zgradi u kojoj je i škola, može se samo pret­po­sta­­viti da je u njoj sačuvan barem deo knjiga korišćenih u radu sa školskom de­com. Pregledom kataloga te biblioteke (koji je još u fazi konačne obrade, mada je veći deo materijala popisan) došli smo do zaključka da je, što se 18. veka tiče, pri­­ručnička literatura u Trstu bila otprilike onakva kakvom je opisuje Đorđe Ma­ga­­rašević (1902: 182): „U srpskim narodnim školama naići ćemo ne samo na ka­ti­hizise, nego i na sve ostale školske knjige pisane i štampane ne samo crk­ve­no­slo­venskim jezikom, nego i crkvenim pismom.“ Od bukvara iz 18. veka koje Ma­ garašević citira u tršćanskoj biblioteci nema onog najstarijeg, iz 1717, ali je tu, i to dosta izrabljen, Orfelinov Буквар,6 istina ne onaj štampan u Ve­ ne­ciji 1776, nego kod Stefana Novakovića u Beču 1792, ali i taj u lošem stanju i bez ori­ginalnih korica. Biblioteka raspolaže i jednim bukvarom bez imena au­to­ra, ta­ko­đe štampanim na crkvenoslovenskom, ovog puta u Veneciji kod Dimitrija Teo­dosija godine 1775.7 I taj je bukvar još od samih korica ispunjen dečjim žvr­ljo­tinama. Iz 1792. godine je još jedan bukvar, poznat inače i Ma­ga­ra­še­viću, onaj koji je štampan u Budimu „ради сербскагώ юношєства въ хун­гар­скомъ кралѣв­ству“ – Magarašević kaže da mu je u rukama bilo po­sled­nje izdanje, ono iz 1852, što znači da se ovaj bukvar zadržao u nastavi ba­rem 60 godina. I So­la­ri­ćev troazbučmožete ući jedino u pratnji najmanje dva člana Uprave), otkrila sam da je većina dokumenata, pa i sami zapisnici sa sednica „capitulara“, na italijanskom jeziku. 6 U Библиографији српских буквара (1597–2008) B. Trajković ne spominje Bukvar iz 1717. godine, ali se vrlo precizni podaci o njemu mogu naći u spominjanom tekstu Đ. Magaraševića. 7 Pretpostavlja se da je ovo jedan preštampani kijevski bukvar iz 1751, koji je već Kurzbeck 1770. objavio u Beču, a sada je objavljen i u Veneciji (up. Festschrift für Wolfgang Gesemann. Band 3: Beiträge zur slawischen Sprachwissenschaft und Kulturgeschichte, 1986, 194 – za podatak se zahvaljujem dr Alessandri Andolfo). – Ni ovaj Bukvar se ne spominje u Bibliografiji autorice B. Trajković.

DIMITRIJE VLADISAVLJEVIĆ I PROBLEM JEZIKA U SRPSKIM INSTITUCIJAMA U TRSTU 19. VEKA

303

ni bukvar, štampan u Veneciji 1812, koji se takođe nalazi u trš­ćan­skoj biblioteci, u biti ne odstupa od starin­skih, kitnjastih slova i jezika koji je ipak još bliži ckvenoslovenskom nego sla­ve­no­srpskom, iako su već dve godine pre toga – što ćemo videti kasnije – u uvod­nim napomenama za knjigu Vikentija Ra­kića, Solarićev jezik i pismo bili mo­der­niji. Za školu se valjalo držati čvršće crk­vene tradicije. Za razliku od bukvara iz 18. veka, u biblioteci nismo našli one priručnike ko­ji su u Beču štampani posle revolucionarnih događaja iz 1848, a o kojima Ma­ga­rašević govori kao o prvim novim udžbenicima pisanim narodnim jezikom.8 Po svemu sudeći, u Trstu su stari udžbenici korišćeni sve do pred sam kraj 19. ve­ka, iako je već 1842. godine postojao predlog Mihajla Vučetića9 da se u školu uve­de Vukov pravopis. Vučetić pri tom ističe da je dovoljno samo narediti po­sto­jećem učitelju – tada je to bio Dimitrije Vladisavljević – da upotrebi novi me­tod, da za to ne treba uzimati novog učitelja. U proleće 1843. (II odeljenje, Fasc. Br. 6 – Narodne škole; fasc. Br. 14 sa datumom 22.3.1842) izgledalo je čak da će u Pravilnik o radu škole ući sledeća klauzula: Per facilitare poi l’apprendimento del Abecedario serbico il maestro adoperrerà il nuo­vo metodo adottato da tutte le nazione slave in generale le quali pronunciano A, be, ve, ge in luogo di az. buki ... vedi; colla riserva di fare conoscere agli scolari la ve­ra originale denominazione delle lettere alorquando saranno giunti a saper leggere no­tando in proposito che non si debba far uso dell’abecedario voluto dal chia­ris­sim­mo Sig Vuk Stefanovich per non essere adottato generalmente.10 8 Misli se pre svega na priručnike koje je pripremio Jovan Subotić, mada su oni – kako pokazuje Magarašević (1902: 176–177) – pre objavljivanja doživeli znatne izmene i dopune u odnosu na Subotićeve sačuvane rukopise. 9 SA 1842 II odeljenje, Fasc. Br. 9, tekst pisan 15/29 februara, sa potpisom Mihajla Vuceticha, koji predlaže uvođenje „Vukovog pravopisa i metoda učenja“ – „che già da qualche tempo il sig. Vuk Stefanovich istruiva nella nostra lingua in un altro metodo per insegnare a leggere alla nostra gioventù.“ 10 „Da bi se olakšalo savladavanje srpske azbuke učitelj će koristiti novi metod koji je u upotrebi već kod svih slovenskih naroda koji izgovaraju a, be, ve, ge umesto az, buki, vedi ...; sa rezervom da se đacima omogući da upoznaju i originalnu denominaciju slova, ali tek kada nauče da čitaju i kada shvate da se ne mora uvek koristiti azbuka koju je predložio uvaženi g. Vuk Stefanović.“

304

Marija Mitrović

Ali pored ove odredbe, koja bi otvorila vrata Vukovom pravopisu, stoji crvenom olov­­kom naznačeno: „vedi N3“ – vidi amandman 3, a u tom amandmanu piše: A senso di quanto fu deciso nella Sessione Capitolare del di’ 15/27 febbraio 1842 si ab­roga il paragrafo ammesso al capitolo 11 dalle parole seguenti: ,per fa­ci­litare ap­pren­dimento‘... fino a quelle: ,notando in proposito‘.

Dakle, odluka o usva­janju Vukovog pravopisa, koja je na osnovu predloga Mi­haj­la Vučetića pr­vo­bitno bila uneta u Pravilnik o školi,11 povučena je, pa su deca i dalje mo­rala da se muče učeći staru azbuku. Dva bukvara koje je u Trstu tehnikom litografije izdao Andrija Stojković 1849. i koje opisuje Ljubomir Durković-Jakšić (1953) nisu pronađena u biblio­te­ci, i sigurno je da nisu ušla u srpsku školu. Uostalom, kako Durković-Jakšić po­­kazuje, to su u biti tablice, od kojih jedna ima četiri, a druga samo jednu stra­ni­cu. Stojković je bio blizak Ilirskom pokretu (Mitrović 2009: 270) i njegov cilj ni­je samo da pojednostavi ćiriličko pismo i koliko toliko ga približi vukovskom pra­vopisu i građanskom reformisanom pismu, ostavljajući u azbuci „debelo jer“ (ъ), ali uvodeći i toliko osporavano „j“, nego i da kao paralelno pismo uvede la­ti­nicu. Koliko smo u toku nekoliko sati rada u arhivu – koliko nam je ovoga puta bi­lo dodeljeno – uspeli da uočimo, Vukov pravopis se u pismima upućenim crk­ve­­noj opštini prvi put pojavio 1869. godine u pismu koje je sveštenik iz Budve, Pe­tar Midžor, uputio toj opštini 23. septembra 1869. (VI odeljenje, fascikla 59). Is­te godine (15/27. oktobra) novim pravopisom je pismo napisao i kancelar (za­pis­­ničar) opštine, Aleksandar Vukasović, uputivši ga u ime opštine mitropolitu Ger­­manu Anđeliću. Ali tek 1878. (7/19. decembra) isti zapisničar piše novim pra­­vopisom dopis kojim saziva članove Odbora. A godine 1892. u pismu koje ta­dašnji konzul Srbije u Trstu, Marko Marinović, piše Jovanu Avakumoviću, pred­ sedniku Ministarskog saveta, čitamo: 11 Zanimljivo je da je u arhivu crkvene opštine u Trstu sačuvan ovaj pravilnik samo na italijanskom, dok je njegov prevod, a u povodu izložbe o kulturi Srba u Trstu, pronađen u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu. Po tipu korišćenih slova može se pretpostaviti da je prevod i sačinjen u Beogradu, a ne u Trstu!

DIMITRIJE VLADISAVLJEVIĆ I PROBLEM JEZIKA U SRPSKIM INSTITUCIJAMA U TRSTU 19. VEKA

305

Мојим писмом од 20. јуна o. г. Пов. Бр. 77, између осталог, имао сам част од стра­не школског Одбора овдашње црквене Општине молити, да би изволео Го­спо­дин Министар Просвете и црквених дела наредити, да се преко Краљевског Кон­сулата пошљу „Правила о устројству основних школа у Србији с на­став­ним планом и са по једним екземпларом учила“ како би могли удесити реор­га­ни­зацију своје школе што саобразније нашем школском устројству (Историја срп­ске дипломатије I, 2009: 102).

Pismo istog ovog konzula iz godine 1893. pokazuje kako je tada, pred kraj 19. ve­­ka srpska pravoslavna opština bila konzervativna: Још од 1792 год. кад је се конституисала овдашња православна српска Опш­ти­на, она је се назвала „илирическом“, а као што сам већ јавио, на канцеларији и на школи стајали су натписи: Cancelleria della Comunità Illirica i Scuola della Co­munità Illirica. Сви напори од десетину и више година овд(ашње) омладине, да на изборима скине стари консервативни елемент са Управе, пропадали су до по­следњег избора, када је се потпуно постигло уклонити консервативни еле­мент. Нова управа нетоме је примила у своје руке општинске послове, одмах је при­ступила свим реформама и горње не народне називе избацила је, за­ме­нив­ши их са Српска Православна Општина и са Српска Школа. Остало је ре­гу­ли­сати тај назив и у званичној преписци са државним властима (Историја срп­ске дипломатије I, 2009: 118).

U višejezičnoj školi, kakva je bila ova u Trstu popularne su morale biti dvo­je­zič­ne knjige. U biblioteci smo našli dva izdanja (iz 1785. i 1792) knjige Кратко со­чиненїe ώ приватныхъ и публичныхъ дѣлахъ Aleksija Veziliča: napisana je na­poredo na nemačkom i crkvenoslovenskom jeziku i sadrži obras­ce za pisanje jav­nih akata, ugovora, priznanica, računa i sličnog. Oba iz­dan­ja su iz Kurz­beko­­ve štamparije u Beču, dakle korišćena su slova starog crk­ve­nog tipa. Za­nim­lji­vo je međutim da je Грамматика италіанская ради упо­требленія или­ри­чес­кія юности Vikentija Ljuštine, iako i ona štam­pa­na u Beču 1794, već pisana slo­vima građanske ćirilice i sigurno je bila mnogo lak­ša za đake. I dvojezični italijansko-srpski Бесѣдовникъ / Dialoghista Vićentija Rakića, koji je za štampu pri­premio Pavle Solarić (Venecija 1810) slu­ži se ćirilicom koja bi verovatno još uvek spadala u crkvenu po broju i ti­pu zna­kova, ali je po grafičkom obliku ve­o­ma modernizovana i mnogo čit­lji­vi­ja. To je udž-

306

Marija Mitrović

benik jezika koji se, posle is­crp­nog kulturološkog i jezičko-isto­rij­skog uvo­da, zasniva na dijalogu, na metodu ko­ji Julijana Vučo označava kao „me­tod ži­vog kontakta“ i ističe da je široko pri­menjivan „u metodima na­stav­ni­ka imi­gra­nata, govornika maternjeg jezika na ame­ričkom tlu“ (Vučo 2009: 184). Ita­lijanski je­zik u ovom udžbeniku je za­ču­đu­ju­će moderan, dok se za mešavinu cr­kve­no­slo­vens­kog i slavenosrpskog to ne bi moglo reći. Predgovor za ovaj udž­be­nik je­zi­ka kroz dijaloge sadrži niz neobično zanimljivih tvrdnji, kako o raz­lo­zi­ma učenja italijanskog jezika (to je, kako autor kaže „ѣзык иначе найвыше ку­пе­чес­ки у Европи“, V), tako i o samoj prirodi je­zika. Autor gotovo da ne veruje da može po­stojati jezik koji ima samo 25 slov­nih znakova koliko ih ima ita­lijan­ski jezik, od kojih se čak tri sasvim retko ko­ris­te, pa je zato – kaže on – ita­lijan­ ski jezik „край­ностъ противоположенна сла­венскомъ ѣзыку“ (XII). Sklon je čak da ovom malom broju glasova pripiše po­teškoće koje Italijani ima­ju pri­li­kom učenja stranih jezika, dok je Slovenima, koji eto imaju 47 znakova, od ko­jih čak de­set označavaju vokale, proces učenja stra­nih jezika mnogo kraći i sa­vr­še­niji. *** Najzad, o tipu jezika i pisma u tršćanskim institucijama i među Tršćanima, dob­ru sliku može pružiti obimna korespondencija između Vuka i Trsta.12 U dva­naest tomova Преписке objavljene unutar Сабраних дела Вука Стефановића Ка­раџића, 251 pismo svedoči o tesnoj saradnji između velikog reformatora i go­vornika srpskog jezika u Trstu. Osim doista pravih saradnika i prijatelja, Di­mi­trija Frušića (koji je Vuku iz Trsta uputio 39 pisama) i Dimitrija Vla­di­sav­lje­vi­ća (koji je Vuku napisao 143 12 Nisu nam bili dostupni originali ovih pisama. Uzdamo se u vernost prepisa u izdanju navedenom u bibliografiji. Prepiska bi mogla biti odličan materijal za studiju istoričara jezika: ima tu pisama pisanih italijanskim jezikom – piše ga, npr., Stefan Pamučina, poručujući pri tom od Vuka njegove narodne pesme i pripovetke – a još češće dijalekatskim, govornim jezikom, kako piše na primer Andrija Stojković, poznat inače po tome što je novim pismom objavio Lažnog cara Šćepana Malog, naznačivši da ga štampa u Trstu, a u stvari ga je štampao u Zagrebu; Danilo Bujić, kojem se Vuk obraća posle smrti Dimitrija Vladisavljevića, moleći ga da mu posreduje učiteljev testament, odgovara Vuku 21. oktobra 1861. na slavenosrpskom, iako se potpisuje kao „истини почитатель Даниль Буићъ“ (Преписка XII: 906).

DIMITRIJE VLADISAVLJEVIĆ I PROBLEM JEZIKA U SRPSKIM INSTITUCIJAMA U TRSTU 19. VEKA

307

pisma), Vuk je iz Trsta imao i 16 povremenih ko­res­pondenata (sa ukupno 23 pisma), koji su mu uputili od jednog do najviše osam pisama, koliko je Vuku napisao Andrija Stojković. Tu valja potom još ura­­ču­nati i četiri pisma koja je crkvena opština uputila Vuku, a ako tome do­da­mo i Vu­kove odgovore nekima od ovih adresata (četiri crkvenoj opštini, jedno Stoj­ko­ viću, 7 Frušiću), te porodična pisma što ih je sam Vuk pisao iz Trsta sup­ ru­zi Ani (7), ili što ih je Vuku i porodici pisao sin Dimitrije iz Trsta (18) ili po­ro­dica nje­mu, ili što ih je Vuk iz Trsta pisao poslovnim prijateljima (7), do­bi­će­mo jed­nu bogatu fasciklu od ukupno 251 pismo! To je prava riznica za ra­su­đi­va­nje ka­ko o Trstu, njegovim ljudima i običajima, tako i o mukotrpnom životu sa­mo­ga Ka­­radžića, koji se Trstu najčešće obraćao za finansijsku pomoć i pretplatu no­vih knji­ga. Iz ovog neobično bogatog materijala izdvojićemo i samo naznačiti neke od te­ma prisutnih u korespondenciji sa učiteljem Vladisavljevićem, ne samo zato što su njegova pisma najbrojnija nego i zato što se kroz njih može podosta ra­zu­me­ti odnos tršćanskih institucija, škole i crkvene opštine, prema jeziku. Dimitrije Vladisavljević (Kuzmin, Srem 1789 – Trst 1858) je studirao teo­lo­gi­ju u Karlovcu, ali se u potpunosti posvetio učiteljskom poslu. Prvo radno mes­to mu je bilo u Rijeci, a od 1812. radio je u Trstu, gde je i umro. Sahranjen je na trš­­ćanskom srpskom groblju. Nije se ženio. Učiteljevanju je posvetio 46 godina. Osim na radu u učionici, energiju je trošio pripremajući različite školske pri­ruč­ni­­ke i lektiru za mlade, a angažovan je i u nizu kulturnih aktivnosti koje su u Trs­­­tu posebno žive bile sredinom 19. veka: sarađivao je sa časopisima Sla­vjan­ski rodoljub (1849) i Jadranski slavjan (1850), a Paul Josef Šafařik (1865) kaže da je „у прилозима Давидовићеве Српске новине изишло више његових пе­са­­ма“ (Шафарик 2004: 251). U kasnijim istorijama književnosti njegovo ime se vi­­še ne pojavljuje, mada na osnovu spomenute korespondencije možemo za­klju­či­­ti da je brojne knjige pripremio za štampu. Najveći deo sadržaja učiteljevih pisama Vuku odnosi se na nastojanja da sa­ku­­pi što više pretplatnika za Vukova dela, da primi od Vuka već objavljene knji­ge i preusmeri ih pretplatnicima i kupcima duž celog Mediterana, od Rijeke, Zad­­ra, Šibenika, Boke Kotorske, Crne Gore, do Smirne, Aleksandrije u Egiptu, pa koji put čak i preko okeana, u Fila-

308

Marija Mitrović

delfiju. Uz knjige, te dugačke puteve pre­la­zi­­le su i razne sitnice, pisma, novac od prodatih knjiga, pokloni – kao vino, ili su­­ve smokve – ili narudžbine Vukove: jedan tepih Vuk je, preko Vladisavljevića po­ručio iz Egipta. Više puta učitelj spominje kako podseća „našeg čoveka“ iz Alek­­ sandrije da već jednom isporuči taj tepih, a kada on konačno stigne u Trst, uči­telj se dadne nagovoriti od jedne mlade dame, buduće mame, jedne od ćerki iz familije Teodorović, udatoj u bogatu milansku familiju Brambilla, da joj u­stu­pi tepih, jer, kako kaže, nije mogao da odbije želju trudnoj ženi. A Vuku, za ute­hu, i na neko vreme, šalje u Beč sopstveni tepih istoga tipa, objasnivši mu da ga mo­že zadržati, dok ne stigne onaj koji je on već ponovo poručio iz Egipta. Pri­ča o tepihu možda najbolje ilustruje koncept vremena i koncept trgovine toga do­ba. Sve se odvija u veoma dugačkim vremenskim rasponima (priča o tepihu „tra­je“ tri godine), iziskuje ogromnu energiju, puno dopisivanja, a da se pri tom nije bi­lo nikada sigurno je li pismo ili predmet stiglo na odredište. Jedna od kon­stanti ove korespondencije jeste i molba adresatu da javi je li mu sve što je bi­lo poslato stig­lo, i u kakvom stanju. Prepreke se nisu sastojale samo od retkih di­ližansi (ako se slalo diližansom, valjalo je platiti tu uslugu, pa onda skromni uči­telj vre­ba priliku da pismo i pošiljke pošalje po nekom od poznanika, koji mu tu uslugu oba­vlja bez naplate), nego i od carine i cenzure. Dok je carina uzimala pred­mete u svoje ruke kada su oni prelazili granice, cenzura je kontrolisala pi­sa­ne ma­te­ri­ja­­le unutar celog Austrijskog carstva. Prilikom prvog Vukovog boravka u Trstu, avgusta 1834. (Преписка V: 408), učitelj, zajedno sa Vukom, započinje veliku i dugačku proceduru tranzita ći­­­riličkih slova za Cetinjsku štampariju. Pišu zajedničko pismo u Ofen u državnu štam­­­pariju, izvesnom gospodinu Hamuljaku, koji treba da preko Trsta, i opet pre­­ko učitelja isporuči ćirilička slova Vladičinoj štampariji. Danas zadivljuje velika energija i vreme utrošeno u sva ta pakovanja, u sve te komunikacije, kojima neprestano nedostaje povratna informacija: jesu li po­sla­­te stvari stigle, da li je knjiga proputovala neoštećena. Iz brojnih opaski možemo zaključiti da za ovakve poslove Vladisavljević ne sa­­mo što nije bio plaćen nego je na njegov trošak padalo mnogo

DIMITRIJE VLADISAVLJEVIĆ I PROBLEM JEZIKA U SRPSKIM INSTITUCIJAMA U TRSTU 19. VEKA

309

toga. U jednom pis­­mu, kada je očigledno trošak morao biti oveći (isporuka slova za Cetinje), uči­­telj piše: Г Хамуляк iѩвља ми присланіе ови слова, а у исто време нада се и од Вас Нов­ци­ма некаквим, с’коима молим изволите и мени што ми иде прислати. Триест є! Са свію страна ишту, а с’никакве не шилю (Пре­пис­ка V: 447).

Bio je – može se reći – jedan od boljih Vukovih knjižara. Vidimo ga zatim, za­jed­no sa Dimitrijem Frušićem, u ulozi posrednika između Vuka i „кapitolara“, čla­­nova uprave crkvene opštine. Nas će međutim ovde zanimati samo jedna od često prisutnih tema prepiske iz­­među Vuka i Vladisavljevića: učitelj opisuje detaljno sve ono što sam pri­pre­ma za štampu, moleći Vuka ne samo da mu nađe izdavača nego da mu i jezički do­­­tera tekstove. Već u pismu iz oktobra 1825. (24/10/1825; Преписка II: 689) sa­op­š­tava da priprema knjižicu „нашим дѣвойчицам Цвѣтак“, koja bi na dve šes­­naestine trebalo da izađe pre Božića. Moli Vuka da se raspita za cenu štam­pan­­ja, ali i da mu kontroliše ortografiju, te grafički izgled knjige. I u pismu iz no­­vembra iste godine (Преписка I: 725) vraća se na ovu knjižicu, moleći Vuka, da ovom njegovom prvencu (a obećava da će buduće knjige biti savršenije) iz­vo­­li kod štampara dati onu prijatnost za oko kakvu iziskuje struka roda, za koju je pisano, i onako kako će moći namamiti da ga čitaju i one koje rado čitaju ro­ma­­ne francuske, italijanske i nemačke. Traži da knjiga bude i ilustrovana, štam­pa­na na finoj hartiji, a u tiražu od 500 primeraka, od kojih bi njih pedesetak tre­ba­lo da budu posebno udešene, jer njih bi autor želeo da pokloni svojim uče­ni­ca­ma za Božić. Vuk je izgleda prihvatio da uradi ne samo pravopisnu korekturu ne­go i gramatičku i leksičku. U jednom od narednih pisama Vladisavljević rado pri­hvata Vukove sugestije: „Као Рецензенту фала вам од неба до землѣ, и чис­то ми є оно миліе, што ми се кажу мое погрѣшке да се могу исправити“, ali želi da zadrži nekoliko lokalizama: „У пріе и пре погрѣшио сам, метните пріе и наипріе али растѣрати и посліе нека остане, навикли смо овде“ (Пре­писка II: 748). U međuvremenu je rukopis stigao u ruke cenzora koji je zahtevao niz iz­me­na, pa kada autor šalje Vuku ispravljeni tekst, on piše:

310

Marija Mitrović Ова друга цензура у то­ме ми є послужила, да ћу ову другу ствар мало болѣ и ви­ше пута пре­гле­да­ти и сам и преко другога. Али се не би лако рѣшио ши­льа­ти є у Беч на Цен­зуру, него у Пешту, и на цензуру и на штампу (Преписка III: 105).

Ali ni posle godinu dana knjiga nije izišla, pa učitelj pita Vuka: „єли то тако теш­ко са сваком књигом, или є то пало само цветку у срећу“ (Преписка III: 302). A kada sazna da ni ovoga puta knjižica nije dobila dozvolu cenzure, on se ne de­mo­ralizuje: „За мой цвѣтак баш и не марим, што ние изишао ис Цен­зу­ре, зар валяда ние ни валяо.“ Knjigu ponovo prerađuje, stavljajući joj sada no­vi na­slov: Мати. A odmah zatim najavljuje novu: Међу тим є єдан мали пре­вод изишао већ из руке єдном, треба и он поправке, па му мислим дати име Отац єр є нешто валяно; Овог би сам рад штампати у Карл­штату, као што ми є госп. Илић казивао, да очекуе тамо до мало врeмена срб­ска писмена, у не знам каквога књижара. Ал му морам приложити ъ, ь да ми оста­не љ, њ, ђ, ћ без критике (Преписка III: 401–402).

Doista, godine 1832. u Karlstadtu (Karlovcu) „pismenima Ioanna Nep. Prett­ne­ra“ i sa imprimaturom koju je 20. februara iste godine potpisao Aurel Her­mann „Loc. Gymn. Director et Lib. Revisor Reg.“ uspeo je Dimitrije Vladi­sav­lje­vić da iz­da jedinu knjigu za svog života. Ona nosi naslov: Отац или мисли че­до­лю­би­вог оца Превод са италіанског эзика по петом из­да­ніу. Knji­ga nosi po­sve­tu „Високоученом и млого искусном господину Ди­мит­риію Фрушићу, лѣ­кару грађанске болнице“. Na kraju knjižice na čitavih 28 stra­nica nalazi se spi­sak prenumeranata: čitave dve stranice zapremaju imena pret­­platnika iz Beo­gra­ da, čak iz malog Dalja ima 16 pretplatnika, iz Zadra i Za­­greba po 10, a iz Ze­muna 33 … dok iz Trsta ima svega 15 pretplatnika.13 Zanimljivo je da o ovom delu ne nalazimo više nijedne reči u ko­res­ pon­den­ci­ji sa Vukom: knjiga je objavljena mimo njegovog posredniš13 Niti ovo niti bilo koje drugo delo, zapis ili belešku Vladisavljevićevu nismo našli u Trstu. Primerak Оца nalazi se u Biblioteci Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu.

DIMITRIJE VLADISAVLJEVIĆ I PROBLEM JEZIKA U SRPSKIM INSTITUCIJAMA U TRSTU 19. VEKA

311

tva. Vladisavljević je morao biti srećan što je konačno barem jedan plod njegovoga rada odštampan, ali se niti diči, niti hvali. Ali, to je bio samo početak: Да видите шта сам кое­шта накупио амо, за мою забаву, кое намѣравам сложити два дѣлца, єдно под именом Енциклопедиа за дѣцу малу у четири свеске, а дру­го под име­ном Библиотеке за Домаћина у Кући. У овај ми долази и за эзик Срп­ски, ка­­ко је у ком вѣку говорено српски (Преписка III: 105).

U pismima Vuku, uči­telj spominje i svoj rad na prevođenju priča sa francuskog i ita­lijanskog, kao i pri­premu priručnika za geografiju (Преписка VIII: 214).14 Go­dine 1836. do 1840. u više navrata piše Vuku o nekakvoj svojoj gramatici (Пре­писка V: 742; 760; 774; 775; VI: 68; 303; 418; 422; 525). Sa Vukom se sa­ve­tuje i diskutuje ka­ko oko pojedinih gramatičkih i ortografskih pravila tako i oko izdavača. Žali se ka­ko Matica srpska neće da štampa knjige koje nemaju „de­belo jer“, a on ga u svo­joj gramatici neće, kao što ga nije imao ni u Оцу. U jed­nom trenutku po­ve­ru­je da bi gramatiku mogao štampati u Trstu, ali ubrzo od­u­sta­je od previsoke cene ko­ju mu štampar traži (ne spominje mu ime). Jula 1845. učitelj navodi šta je već sve pripremio za štampu: Италијанска (граматика) за Србље; Српска за Итали­јане и Српска за Србље у Шко­ли. Пак онда доста ситнежи све за шко­лу, нешто Преводи и крађа, пре­тва­ра­ња, море бити штогод туђе и по­ква­рено, али мислим било би хасновито, а нешто и баш нужно, као повр Гра­матике Секретар за нашу младеж у школи, за шегрте за калфе, ако баш не за све, а оно за млоге. Нешто и Реторике украдено, али било би добро. Не­што Земљоописанија 14 Nedostatak vremena za prepisivanje na čisto – osim cenzure i visokih troškova štampe – bio je jedan od razloga neobjavljivanja pripremljenog materijala. U jednom pismu imamo svedočenje kako je učitelj ovaj problem pokušao rešiti tako što je rukopis Земљеописаније dao jednoj učenici da prepiše. Ali sada, žali se, „Морам га опет преписивaти“ (VIII: 467) – jer đaci u školi uče stari pravopis, pa onda strašno greše. „Моју преправу за Историју дао сам преписати, па ми је дијете нагрдило с правописом, до зла бога, сад ја пролазим поправљајући је па ће изићи мрљавија него ли исти мој први пријевод“ (VIII: 557). Dok je svojim privatnim đacima (mahom odraslima i ženskoj deci) učitelj mogao ponuditi knjige pisane novim pravopisom, u školi mu je to bilo strogo zabranjeno; o tome se često žali Vuku.

312

Marija Mitrović у сва три дијела, Математичком, Фи­зичком и По­ли­тичком за дјецу II и III класе у нашој школи (Преписка VII: 392–393).

Sa­da, sredinom četrdesetih godina, Vladisavljević već bez ikakve greške sledi Vu­­kov pravоpis, više u njegovim pismima nema ni znakova za umekšavanje slo­va, niti bilo kog drukčijeg samoglasnika ili suglasnika od onih koje mi i danas po­­znajemo i koristimo. Novembra 1848. godine Vladisavljević izražava strah da plodovi njegovoga ra­­da neće nikada biti objavljeni: „Стар сам, па бојим се да не умрем прије, а ова­­ко оклевајући може се ласно догодити, да отидем на онај свијет и без збо­­гом остај“ (Преписка VIII: 312). A februara 1850. još je eksplicitniji: „На мо­­јим писмима прах од два прста. – Жао ми је, ако скоро умрем, пак ће сви­јет рећи, да сам баш био Левента! – Али ћу оставити у аманет Вама, а Ви опет г. Даничићу“ (Преписка VIII: 600). Na kraju se tako i dogodilo: Vla­di­­sa­vljević umire 1858, a januara 1860. u jednom pismu Vuku (Преписка XII: 348), Andrija Stojković nagoveštava izlazak neke svoje Српске граматике за Ит­алијане, ali možemo po nizu indicija pretpostaviti da se radilo o jednoj od vi­še pu­ta najavljivanih učiteljevih gramatika. U pismu Vuku iz maja iste godine (Пре­­пис­ка XII: 447) Stojković navodi da su sve stvari Vladisavljevićeve bile pro­date na dražbi „од нашег суда, те Бог зна находили се гдiе што и тако не мо­гући из­вршити ви, ово његово расположење, губите право на оваi новац коiе у сва­ком случају раздиелiло би се на остале његове насљеднике.“ Nudi Vu­ku da on, Stojković, preuzme štampanje učiteljevih dela, te da tako novac na­me­njen tes­tamentom Vuku za štampanje Vladisavljevićeve zaostavštine pri­pad­ne njemu. A kada mu Vuk odgovori: „Ви мени зимус ту обећасте да ћете се по­трудити да се изнађу рукописи Владисављевића, особито Српска Гра­ма­ти­ка за Та­ли­јане (за коју је он особито жељео и говорио да примјере у њој при­је штам­пања ја прегледам) ... Ја желим и молим Вас да ми одмах од­го­во­рите на ово писмо; тијем својијем одговором Ви ћете мене поштедјети да не до­ла­зим тамо и да не почињем ствар ову тражити другијем путем“ (Пре­пис­ка XII: 872),

DIMITRIJE VLADISAVLJEVIĆ I PROBLEM JEZIKA U SRPSKIM INSTITUCIJAMA U TRSTU 19. VEKA

313

Stojković počinje da izmišlja priču kako mu je neka osoba (ne na­ vodi ime) nudila rukopis knjige koji Vuk spominje, tražeći za nj 100 cekina, ali se nje­mu, Stojkoviću to učinilo puno, pa je pokušavao rukopis dobiti za 50–60 ce­ki­na (dukata) (Преписка XII: 873). Postaje sve jasnije da Vuk sumnja ka­ko je Stoj­ković umešan u celokupni sramni odnos tršćanske srpske zajednice pre­­ma ru­kopisnoj ostavštini dugogodišnjeg učitelja. Prepisku sa Stojkovićem Vuk pre­ki­da, a iz Српске библиографије Stojana Novakovića saznajemo da je po­­sle uči­telje­ve i Vukove smrti Ana Karadžić barem delimično odužila dug pre­ma Vla­di­sav­ljeviću: pod brojem 2616, za godinu 1864. Novaković (1867) citira При­пра­ву за историју свега свијета ради дјеце,15 koju је preveo „са ње­мач­ког по А. Л. Шлецеру, покојни Димитрије Владисављевић бивши учитељ при српској шко­ли у Трсту а прегледао и на свијет издао Вук Стеф. Ка­ра­џић. У Бечу, у на­клади Ане удове Вука Ст. Караџића, 1864. Нa 16-ни 2 l. 202 стр.“.

Uči­telj jeste namenio Vuku popriličnu sumu novca, moleći ga da se po­b­rine za nje­go­vu ostavštinu, ali nismo sigurni da li je ikakav novac ikada sti­gao Vuku. Ipak, po­sle Vukove smrti njegova supruga objavljuje očigledno jedini uči­­teljev ru­ko­pis koji se tada zatekao među Vukovim papirima. Iako postoji i lična učiteljeva krivica što brojne knjige koje je pripremao ni­su ugledale svetlost dana (imao je previše obaveza, pa mu je nedostajalo vre­me­na da završi, načisto prepiše rukopise; bio je suviše skroman; živeo izvan važnih kul­­turnih centara ...) – ipak činjenica da su gotovo svi njegovi rukopisi ostali ne­štam­­pani i, što je još gore, da su zauvek izgubljeni, rezultat je opšte klime ne­po­ve­renja koje je vladalo prema Vukovim reformama u sredini u kojoj je Vla­di­sav­lje­vić radio. Učitelj je insistirao da mu knjige budu objavljene na narodnom je­zi­ku 15 Knjiga je izašla kod L. Zomera (Sommer) u Beču 1864. novim vukovskim pismom, i u jeziku se vide očite Vukove intervencije (dosledno ijekavica). Zanimljivo je da Vladisavljević nije uzeo da prevede istoriju slоvenskih naroda A. L. Šlecera (Schlözer), nego uvod za opštu istoriju, i to namenjenu deci. Opisani period seže samo do Nojevog potopa, a osnovna ideja koju želi da usadi čitaocu jeste da je sve prolazno i sve promenljivo.

314

Marija Mitrović

i Vukovim pravopisom (vidi pismo od 22.04.1846. VII: 494). Još 24. avgusta 1853, poslednje 143. pismo Vuku – učitelj kaže za upravu škole: „Сваку би дру­­гу и најгору књигу одабрали неголи икоју другу по новом Правопису“ (X: 287). Više je puta u pismima naglašavao da knjige koje mu šalje Vuk može ko­­ris­titi kada daje privatne časove, ali ne i u školi (18. aprila 1844, Преписка VII: 163). Možemo zaključiti da je Vladisavljević bio i žrtvom svoje duboke ve­re u Vu­ka i u njegove reforme. U nesuglasju sa poslodavcem, sa „kapitolarima“ crk­ve­­ne opštine, on nije nikada mogao računati na njihovu pomoć u objav­lji­van­ju pri­premljenih priručnika. Ako je tačno da su njegove lične stvari, zajedno sa ru­ko­pisima završile na sudskoj dražbi, a da ih pri tome Uprava za koju je ra­dio pre­ko 40 godina nije otkupila, te da nijedno njegovo delo, čak ni ono ob­jav­lje­no za njegova života ne nalazimo danas u biblioteci, onda su sve to indicije da je lju­dima koji su upravljali tršćanskom crkvom i školom bilo mnogo više sta­lo da osta­nu verni tradiciji i budu odani građani Carstva, nego da objave knji­ge u čiju su vrednost sumnjali pre svega zbog inovacija koje je učitelj u njih uno­sio. Literatura16 de Rosa, Diana (2000): „La formazione e il ruolo del maestro nella scuola tries­ti­na dell’Ottocento“, Quaderni giuliani di storia XXI/1, 23–41. Ivelić, Vlado (1933): Uspomene iz pomorskog života. Pomorska biblioteka Jad­ran­ske straže, Split. Magarašević, Đorđe (1902): „Rad dr. Jovana Subotića na školskoj knjizi“, Rad JAZU 148, 174–225. Messina, Michaela, Marisa Blanko Fiorin (2009): Genti di San Spiridione. I Ser­bi a Trieste 1754–1914. A cura di L. Res­ci­ni­ti, Silvana Editrice, Milano. 16 Za rad na ovoj studiji koristili smo Univerzitetsku slavističku tršćansku biblioteku, biblioteku Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu i arhiv Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu. Za pomoć u radu zahvaljujemo se ing. Vladanu Reliću, članu Upravnog odbora, a za dozvolu za rad u arhivu predsedniku crkvene oštine Bogoljubu Stojićeviću.

DIMITRIJE VLADISAVLJEVIĆ I PROBLEM JEZIKA U SRPSKIM INSTITUCIJAMA U TRSTU 19. VEKA

315

Mitrović, Marija (2009): „Cultura serba a Trieste. A cura di M. Mitrović“, Argo, Lec­ce, 13–86. Vučo, Julijana (2009): Kako se učio jezik, Filološki fakultet, Beograd. Дурковић-Јакшић, Љубомир (1953): „Објављивање српских буквара у Тр­сту 1849“, Библиотекар, бр.1–2, стр. 21–26. Караџић, Вук Стефановић (1852): Српски рјечник, Беч (citirano prema di­gi­tal­nom iz­danju sa web stranice Narodne Biblioteke Srbije). Караџић, Вук Стефановић (1989): Сабрана дела. Београд (Пре­ пис­ка I–XII). Новаковић, Стојан (2001): Српска библиографија за новију књижевност 1741–1867 (Државна штампарија, Београд, 1869), у: Новаковић, С., Иза­брана де­ла, књ. 16 (прир. Драган Бараћ), Београд – фо­то­типско издање. Перишић, Мирoслав, Рајак, С., Рељић, Ј. (прир.) (2009): Историја српске дип­ломатије I, Генерални Конзулат Краљевине Ср­бије у Трсту 1884–1914, Архив Србије, Београд. Поповић, Љубoдраг, Гилер, Д., Пурић, М. (прир.) (2007): Архив Српске пра­во­славне црквене општине у Трсту 1749–1950, књ. 1–2, Архив Ср­би­је, Београд. Пурковић, Миодраг Ал. (1960): Историја Српске православне црквене опш­­тине у Трсту, Трст. Трајковић, Борјанка (2010): Библиографија српских буквара (1597–2008), Београд. Шафарик, Павел Јозеф (2004): Историја српске књижевности, Нови Сад.

316

Marija Mitrović

Dimitrije Vladisavljević e il problema della lingua presso le istituzioni ottocentesche serbe a Trieste Riassunto La scuola pubblica illirica a Trieste iniziò la propria attività nell’anno 1792. Verso la metà dell’Ottocento Vuk Stefanović Karadžić la giudicò la migliore nel mondo serbo. Era una scuo­la trilingue: tedesco, illirico e italiano. Per oltre 40 anni (1812–1858) vi fu attivo come ma­estro Dimitrije Vladisavljević, l’autore di vari manuali rimasti inediti. Dalla sua cor­ris­pon­den­za con Vuk si potrebbe intuire che il triste destino delle sue opere (anche i manoscritti ven­nero persi e nessuno dei due libri da lui pubblicati è reperibile si trova presso la Bib­lio­te­ca) fosse la conseguenza diretta del suo insistere sull’uso della lingua riformata da Vuk, ment­re la Scuola e la Comunità rimanevano fedeli allo slavo ecclesiastico e slavo serbico fino agli an­ni Ottanta dell’Ottocento. [email protected]

ДУШКО ПЕВУЉА (Бања Лука) ДОПРИНОС ЈОВАНА СУБОТИЋА И ЈОВАНА РИСТИЋА СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ИСТОРИЈИ

1. Резултати двјестогодишњег књижевноисторијског проучавања српске књи­­жевности још увијек ни приближно нису сумирани. Не постоји у српској науци о књижевности књига која би се макар условно могла ока­ рак­те­ри­­сати као историја историје српске књижевности. Вриједна књига Петра Ми­­лосављевића Систем српске књижевности (1996), која би због више раз­лога мог­ла тако да се квалификује, ипак то није и само једним дијелом суп­сти­­ту­ише овај недостатак. Није израђена ни едиција, попут оне о на­цио­налној кри­тици под насловом Српска књижевна критика, у којој би ре­зул­тати срп­ске књижевне историје били свеобухватно приказани и систе­ма­­ти­зо­ва­ни те на одговарајући начин критички размотрени и ва­ ло­ри­зо­ва­ни. Зачеци и развитак српске књижевне историје, приближно временско си­туирање кон­ституисања кључних елемената овога жанра, њихово при­хва­тање и мо­де­ловање у дијахронијској перспективи, настанак првих син­те­за те однос по­тоњих историја према том првобитном моделу/ обрасцу, са­мо су нека од нај­­важнијих питања која још увијек чекају адекватне одго­во­ре. 2. Конституисању српске књижевне историје допринос је дало неколико ау­­тора и то књигама и појединачним радовима који врло често примарно нису књижевноисторијског карактера, а неријетко садрже само неке од еле­мената овога жанра. Отуда има смисла говорити не о почетку историје срп­ске књижевности већ о њеним почецима, временски везаним за другу и тре­ћу деценију деветнаестог вијека. Два питања нас на овом мјесту при­мар­но интересују: које су то књиге и радови те који се елементи књи­жев­но­историјског проучавања српске књижевности у њима налазе. Јован Деретић, аутор најпознатије Историје српске књижевности у дру­­гој половини двадесетог вијека, почетак овог жанра, коме је и сам дао ог­ро­ман допринос, види у једном фрагменту (од свега двије странице)

318

Душко Певуља

Ети­ке До­ситеја Обрадовића. Деретићева оцјена тог кратког фрагмента из на­ве­де­не књиге српског просвјетитеља гласи: Он је први дао целовит, иако кратак и сумаран, осврт на српску књижевну про­шлост, указао на основне ње­не претпоставке, именовао њене најважније пис­це (Деретић 1996: 112).

У дијелу Етике коју Деретић доноси у књизи Пут српске књижевности мо­­же се наћи потврда за неке од ових тврдњи, али ни приближно у мјери у ко­­јој се то учинило овом аутору. Поред Доситејевог осврта, крајње сведеног на књижевност његовог до­ба, и летимичног погледа на српску књижевну прошлост – Деретић с раз­ло­­гом наглашава његово игнорисање средњовјековне књижевности – затим из­­двајања појединих писаца и изрицања похвала о њима, најважније је, за­пра­­во, Доситејево истицање просвјетитељске улоге књижевности. Од књи­жев­ноисторијског значаја је његово артикулисање свијести о важности књи­жевне прошлости, што је најважнији предуслов за почетак њеног сис­ те­матског проучавања. Међутим, то ни приближно није довољно да се по­ ме­нутом одломку из Етике да онај значај за утемељење историје српске књи­жевности, који је склон да му припише Јован Деретић. Књига Поминак књижески Павла Соларића, објављена 1810. године, та­кође је, прије свега осталог, важна због тога што даје солидан допринос ства­рању свијести о књижевној прошлости (и значају њеног освјетљавања) као битној компоненти укупног националног идентитета, што је први пред­ у­слов за утемељење историје књижевности. Ова књижица далеко пре­ва­зи­ ла­зи оно што је, по свему судећи, била њена првобитна намјена: да буде ка­талог словенских књига штампаних у млетачкој штампарији Димитрија и Пана Теодосија у временском распону од 1759. до 1810. године. Иако биб­­лиографског карактера, Соларићево дјело се посредно, на неколико мјес­­та, дотиче и прилика које су онемогућиле интензивнији живот српске књи­ге, а важно је и његово инсистирање на томе да се попишу све оне књи­ге које су Срби било гдје и било кад штампали. Текст Јернеја Копитара „Патриотске фантазије једног Словена“, из 1810. године (Копитар 2002: 75–84), иако није књижевноисторијске про­ве­ није­нције, важан је за историју српске књижевности. На значај овог рада у том контексту скренуо је пажњу Петар Милосављевић (Милосављевић

ДОПРИНОС ЈОВАНА СУБОТИЋА И ЈОВАНА РИСТИЋА СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ИСТОРИЈИ

319

1996). Он сматра да се у овом Копитаревом раду налази први модел књи­ жев­ноисторијског пред­став­­љања српске литерарне прошлости. Од једног другог слависте, Јозефа Добровског, потиче прва пер­ио­ди­за­ ција српске литературе. Он је у свом часопису-зборнику Slo­van­ka (1814), у од­јељку под насловом Serbica (посвећеном новим књигама), о чи­јем садр­ жа­ју је прегледно информисала Нада Ђорђевић, изнио тезу о то­ме да стара срп­ска књижевност завршава са Ђорђем Бранковићем, а да са За­­харијом Ор­фелином и Доситејем Обрадовићем почиње нова књижевност (Ђор­ђевић 1974: 15). Овако у цијелости гласи кратки одломак у којем је До­б­ров­ски усмјерен ка овом проблему: „Старија српска литература може се за­кљу­­ чити са Ђорђем Бранковићем, који је написао историју Срба у пет књи­га. У новијој се, пре свих, истичу од 1764. Захарија Орфелин и, одмах по­том, Доситеј Обрадовић. Најновија почиње са овим веком“ (Костић 1988: 49). Важно је примијетити да у наведеним редовима Добровски опе­ри­ше од­ редницама „новија“ и „најновија“, скрећући на тај начин пажњу на сву де­ ликатност одређивања непосредних почетака нове српске књи­жев­нос­ти. Пет година послије Соларићеве књиге и Копитаревог текста, Лазар Бо­ јић објавио је свој Памјатник мужем у славеносербском књижеству слав­ ним, дјело које садржи неке од битних елемената књижевноисторијског жан­ра. Бојићева књига састављена је од посвете, важног уводног текста под насловом „О књижеству или литератури“ те од књижевних биографија чет­­ворице српских писаца: Јована Рајића, Доситеја Обрадовића, Глигорија Трлајића и Атанасија Стојковића. У уводу Памјатника Бојић грубо назначава и један од могућих кри­ теријума сагледавања и имплицитног вредновања српске књижевности. Ако се српска литература посматра од почетка нашег просвјећивања, онда се она може сматрати као „повелика“, међутим, обухвати ли се само књи­ жев­­ност деветнаестог вијека, она је, према Бојићу, нарочито ако се упореди са књижевностима других просвијећених нација, веома мала. Из ових оп­ сер­­вација може се, макар у назнакама, видјети ауторова свијест о мо­гућ­ нос­­тима компаративног приступа, као једног од незаобилазних у потоњој срп­­ској књижевној историји. У тексту „О књижеству или литератури“, Лазар Бојић, позивајући се на Доб­­ровског, дијели српску књижевност на стару (од патријарха Данила до Ђор­ђа Бранковића) и нову (која почиње са Захаријом Орфелином).

320

Душко Певуља

Састављајући књижевне биографије четворице српских писаца, које чи­не окосницу Памјатника, његов аутор је понудио конкретан модел књи­ жев­­­ноисторијског представљања литературе, који је у одређеној мјери при­мје­­њив и данас, упркос свим мијенама кроз које је књижевна историја као по­­себан вид проучавања књижевности прошла. Каква је концепција ових Бо­јићевих биографија? У њима су донесени ма­ње или више исцрпни био­граф­ски и библиографски подаци о обрађеним пис­цима, фрагменти из по­је­диних њихових дјела, те се о њима, на спе­ци­ фи­чан начин, износи и од­ре­ђе­ни вриједносни суд. Петар Милосављевић контекстуализује Бојићев Па­мјатник и скреће паж­њу на чињеницу да се та књига појавила између Ко­­питаревог текста „Пат­риотске фантазије једног Словена“ и Шафарикове Ис­то­рије из 1826. Бо­јићеву и Шафарикову књигу он третира као два мо­де­ла представљања срп­ске књижевности: Насупрот протопозитивистичком мо­делу на којем је заснована Бојићева књига, Ша­фарикова је изграђена на фи­лолошким основама. Први модел више ин­сис­ти­ра на биографији писца, а други више на књижевним тек­ стовима. Шафарик, сем тога, у одређивању кор­пуса српске књижевности полази од језика, а Бојић ви­ше од духовног срод­ства, различити језици или стилови писаца за Бојића има­ју очигледно се­кундарну важност (Милосављевић 1996: 79).

Милосављевићево по­ре­ђење ове двије књиге важно је због различитих књи­жевноисторијских ме­тода њихових, будући да ће и један и други наћи сво­ју примјену у историји српске књижевности. Међутим, за компарације дру­­гачијег вида, по­пут оних о корпусу српске књижевности, на којима ин­ сис­тира овај ау­тор, нема много основа, будући да је ријеч о књигама које су настале из бит­но различитих побуда. Фототипско издање Бојићевог Памјатника, са уводном студијом Мир­ ја­­не Стефановић, објављено је 1994. године у Новом Саду. На преко пе­де­ сет страница ова ауторка је сачинила опширну биографију Лазара Боји­ћа, а ње­гову књигу детаљно описала. На крају своје студије, Мирјана Сте­фа­ но­вић Памјатник жанровски одређује као историју књижевности:

ДОПРИНОС ЈОВАНА СУБОТИЋА И ЈОВАНА РИСТИЋА СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ИСТОРИЈИ

321

Бојићева књига ... јесте историја књижевности, јер поседује, у основи значајне, осо­бине таквог истраживања, које писце сврстава хронолошки, описује њихов жи­вот, пописује њихова дела и о њима, каткад, даје свој суд (Стефановић 1994: 59).1

Памјатник мужем у славеносербском књижеству славним Лазара Боји­ћа дје­ло је – више од свих напријед наведених – књижевноисторијске про­ве­ни­јенције, које, међутим, још увијек није историја књижевности. Иако са­др­жи неке од компонената овога жанра, Бојићева књига не про­из­ ла­зи из ко­лико-толико изграђене књижевноисторијске концепције, која би се мо­ра­ла, бар имплицитно, препознавати у приказивању књижевне про­ шло­сти или само неког њеног нарочито одабраног дијела. Шта се од ових елемената књижевноисторијског приступа налази, и у ко­­јој мјери, у Шафариковој Историји словенских језика и књижевности пре­­ма свим нарјечјима (1826) у оквирима које је по први пут представљена срп­­ска књижевност? Шафарик одређење кор­пу­­са и периодизације српске литературе врши са битним ослањањем на сво­­је претходнике (Добровског и Копитара). Ова­ко гласи реченица из Ша­фа­­рикове Историје посвећена подјели српске ли­те­ратуре: „Са Бран­ко­ви­ћем може се прикладно закључити први период сла­вено-српске књи­жев­нос­ти, други или нови почиње са Жефаровићем и тра­је до наших да­на“ (Кос­­тић 1988: 45). Међутим, како је показао Ђорђе Ј. Кос­тић, приказујући срп­­ску књижевност друге половине осамнаестог вије­ ка, Шафарик полази од Орфелина, а не од Жефаровића. За ову, како се на први поглед чини, кон­­традикторност Костић налази разложно објашњење: у својој Историји сло­­венских језика и књижевности према свим нарјеч­ји­ ма Шафарик се исто­­времено бави подјелом српске културе и књи­жев­нос­ ти. Вјесник нове кул­турне оријентације је Жефаровић, док је први писац но­ве српске књи­жев­­ности Захарија Орфелин. Ова двострука систе­ма­ти­за­ ција у потпуној је са­г­ласности са ауторовом историјском концепцијом пре­ ма којој се књи­жев­­ност приказује у вези са чиниоцима укупне духовности, чији је само је­дан од сегмената. 1 Зоран Константиновић (2002) прихвата жанровско одређење Мирјане Стефановић и Бојићев Памјатник сматра првом историјом српске књижевности. Константиновићев текст занимљив је због веома интересантне интертекстуалне анализе ове Бојићеве књиге.

322

Душко Певуља

Попут Добровског, ни Шафарик српску књижевност посљедњих де­це­ нија осамнаестог вијека не види као јединствену цјелину. У овом вре­мен­ ском распону он издваја три фазе: прву, везана за 1764. годину, односно пјес­­нички и преводилачки рад Захарије Орфелина (кога директно не име­ ну­је); другу, чије су централне фигуре Јован Рајић и Доситеј Обрадовић; и тре­­ћу, која почиње 1813. године и у знаку је реформаторских пројеката Ву­ка Караџића и Димитрија Давидовића. Шафариково приказивање српске књижевности засновано је на фи­ ло­лош­­кој платформи према којој су експлицитно дата кључна одређења ет­нич­­ке посебности српског народа: Срби су сви они који говоре српским је­зи­­ком (по њему се српски језик не подудара само са штокавским нарјечјем, он и чакавске говоре сматра дијалектима штокавског нарјечја). Како су Ср­ би, попут бројних других народа, мултиконфесионални, и у корпус њихове књи­­жевности, по Шафарику, улазе онај дио који су створили Срби пра­во­ слав­ци и онај дио ко­­ји је створио католички дио тога народа (Славонци, Дуб­ровчани, Дал­ма­тин­­ци и Босанци). 3. Јован Суботић (1817–1886) био је једна од најистакнутијих личности срп­­ске књижевности и културе четрдесетих и педетих година деветнаестог ви­је­ка. Студирао је у Пешти, гдје је стекао докторат из филозофије и пра­ва. У два наврата је био уредник Ле­то­пи­са Матице српске, затим секретар Ма­тице српске, једно вријеме уредник листа Српски преглед, посланик Хр­ват­ског сабора у Заребу те адвокат у Пеш­ти, Новом Саду и Осјеку. Зна­ ча­јан као први истакнути сљедбеник Ву­ко­вих језичких ставова из Матице срп­ске, Суботић је Вуковој филолошкој по­бједи допринио и на посредан на­чин: као цензор српских књига у Пешти одоб­рио је штампање Да­ни­чи­ће­ вог Рата за српски језик и правопис. Ос­нов­но обиљежје Суботићевог оби­ мног књижевног опуса је жанровска раз­но­врсност: писао је лирске и епске пјес­ме, драме, приповијетке, да би пред крај стваралачке каријере написао и један роман. „Суботић је престао да бу­де значајна личност пре него што је завршио свој људски век“, каже Миод­раг Павловић (1966: 165), који је нај­више допринио пјесничкој ре­ва­ло­ризацији и књижевноисторијској реак­ту­елизацији Јована Суботића. Пав­ло­вић је у своју Антологију српског пес­ништ­ва уврстио три пјесме овог пјес­ника, о једној од њих, „Ембриону“, на­писао текст, сматрајући је нај­бољом Суботићевом и једном од најбољих наших пјесама у деветнаестом вијеку.

ДОПРИНОС ЈОВАНА СУБОТИЋА И ЈОВАНА РИСТИЋА СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ИСТОРИЈИ

323

Јован Ристић (1831–1899) спада међу најзначајније српске политичаре, дип­­ломате и државнике деветнаестог вијека). Студирао је историјске и др­ жав­не науке на универзитетима у Берлину и Хајделбергу. У Хајделбергу је про­мовисан у доктора филозофије 1852. године. Један период (1852–1854) сту­дирао је на Сорбони у Паризу. Књижевношћу се Ристић бавио крат­ко ври­јеме педесетих година деветнаестог вијека, када је написао не­ко­лико књи­жевнокритичких текстова (од којих је најважнији онај о Јовану Сте­ри­ ји Поповићу) и књижицу Новија књижевност у Срба. Заузимао је ви­соке дип­ломатске и државничке положаје у Србији у другој половини де­ве­тнаес­тог вијека (у неколико наврата био је и предсједник владе). На­пи­сао је зна­чајне књиге из дипломатске историје: Спољашњи одношаји Ср­би­је но­ви­јега времена I–III и Дипломатска историја Србије за време српских ра­то­ва за ослобођење и независност 1875–1878, I–II. Био је редовни члан САНУ. Довођење у везу књижевноисторијских расправа „Неке черте из по­ вест­­нице сербског књижества“ Јована Суботића и „Новија књижевност у Ср­­ба“ Јована Ристића мотивисано је двоструким разлозима. Прво, оба рада су објављена у кратком временском размаку педесетих година деветнаестог вијека, друго, и много важније, двојица аутора су српској књи­жев­нос­ ти по­сљедњих деценија осамнаестог и прве половине деветнаестог вијека при­­ступили са сличних књижевнокритичких и књижевноисторијских пози­ци­ја. 4. Текст „Неке черте из повестнице сербског књижества“ Јован Суботић је об­ја­вио у два наставка, 1846. и 1847. године, у Летопису Матице српске. Про­­ширен значајним уводом и додатком о илирској књижевности, рад је, у об­­ли­ку књижице, штампан на њемачком језику у Бечу 1850. године. У уво­ду, дакле, написаном за издање на њемачком језику, Суботић доноси пе­ри­о­­ди­зацију цјелокупне српске књижевности која изгледа овако: Први период по­­чи­ње с крајем 12. па траје до краја 17. стољећа (1189–1699). Други пе­­риод почиње с половином 15. па тече до половине 18. столећа (1450–1750). Трећи период почиње са 18. веком па траје и данас (средина 19. вијека). Наведено Суботићево „ураздобљавање“ (М. Павић) српске ли­ те­­ратуре није механичко; аутор води рачуна о вишеструко условљеној сло­ же­­ности српске књижевне прошлости и паралелном трајању (временском пре­­клапању) појединих њених дијелова. На тај начин, маниром књижевног

324

Душко Певуља

исто­­ри­чара од нерва, Суботић испољава свијест о природи књижевности уо­пште те о специфичним закономјерностима њеног историјског трајања. Какав је однос Суботићеве подјеле српске књижевности према ранијим рје­­шењима овог проблема? Његовом тродијелном периодизацијском кон­ цеп­­цијом обухваћена је и средња, одосно дубровачка књижевност, због че­ га је, у поређењу са ранијим рјешењима (Добровски, Бојић, Шафарик), Су­бо­­тићево сагледавање књижевне прошлости потпуније и обухватније. С дру­­ге стране, Суботићево ситуирање почетака нове српске књижевности на почетак осамнаестог, односно, у другој прилици, почетак деветнаестог вије­­ка, битно је другачије од ставова које су у вези са овим важним пи­та­ њем заступали поменути аутори. Суботићеву подјелу српске књижевности при­­хватиће у својим историјама Ватрослав Јагић и Стојан Новаковић (ни је­­дан од њих се не позива на Суботића!), додати дио о народној књи­жев­ нос­­ти и установити четвородијелну периодизацијску схему која ће своју упо­­требљивост показати још неколико деценија касније, с тим да ни данас, упр­­кос очигледној превазиђености, није могуће њено потпуно одбацивање. Незнатно моделовану периодизацију српске књижевности из расправе „Не­­ке черте из повестнице сербског књижества“ Суботић користи и у уво­ ду Цветника српске словесности (1853), двотомне антологије коју је са­ста­ вио за потребе виших разреда српских гимназија у Аустрији. У поређењу са ранијим рјешењем, аутор је начинио двије измјене. Прва је тер­ми­но­лош­ ке природе: умјесто три периода из текста „Неке черте из повестнице серб­ ског књижества“, у Цветнику српске словесности оперише се одредницама ста­­ра, дубровачка и нова књижевност. Далеко је, међутим, важнија друга из­­мјена: у уводу Цветника његов састављач указује на хетерогени ка­рак­ тер нове српске књижевности. И овај период Суботић „разлучује“ на три епо­­хе (чије временске границе ни овлашно не наводи), с обзиром на ин­тен­ зи­­тет присуства народног језика у књижевности. У првом дијелу, „са мало из­­нимака“ књижевни језик се приближава народном језику. Иако је Су­бо­ тић непрецизан и недоречен, очигледно је његово пренебрегавање писаца срп­скословенске епохе, из првих деценија осамнаестог вијека. Другу фазу но­ве српске књижевности, вели аутор, карактерише „борба језика црк­ве­ но­сло­венског (очигледно је да се мисли на рускословенски) са језиком на­ род­ним о престолу у књижевности“ (Суботић 1853: 6). Коначно, у трећој ета­пи, народни језик се стабилизовао као језик српске књижевности.

ДОПРИНОС ЈОВАНА СУБОТИЋА И ЈОВАНА РИСТИЋА СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ИСТОРИЈИ

325

Да нема ове допуне о природи нове српске књижевности, могло би се закључити да је Суботићево временско ситуирање почетака нове српске књижевности на крај осамнаестог, односно почетак деветнаестог вијека, изнесено у тексту „Не­ке черте из повестнице сербског књижества“, у противурјечју са пе­рио­ди­зацијом цјелокупне српске литературе, према којој се за почетак нове књи­жевности узима почетак осамнаестог вијека. Нова српска књижевност, по Суботићу, почиње објављивањем Басана (1788) Доситеја Обрадовића. Зашто је баш овој књизи дата толика важ­ ност? Ево Суботићевог одговора: Обрадовић је делом показао шта треба да се за народ пише и како ваља да му се пише. И заиста у следујућој де­се­ти­ни таки видимо двоје у књижеству, које је само његовим поводом по­ста­ло, а то је: прво, славеносрбски језик и тежње на практическу народну корист (Суботић 1983: 198).

Главни недостаци других дјела из овога периода – Суботић наводи за при­мјер један трактат Емануела Јанковића – јесу у томе што нису саображена са народним потребама, што су народу неразумљива па, према томе, и не­ко­рисна. Међу­тим, кључна претпоставка за утемељење нове српске књи­жев­ нос­ти било је рјешавање питања књижевног језика. На том плану, највећа за­слу­­га припада Вуку Караџићу, који је, како Суботић каже, своја дјела пи­сао чистим народним језиком. Укупни филолошки рад Вуков опсежно је при­­казан. Разумљиво, највише простора посвећено је народној поезији која пред­­ставља конкретну потврду поетике на којој аутор инсистира. Јован Де­ре­тић, чак, главни значај Суботићеве расправе „Неке черте из повестнице серб­­ског књижества“ види у његовом високом вредновању народне поезије и њеном третирању као врхунске националне културне вриједности. Као што се може видјети из књижевноисторијске обраде Доситеја Об­ ра­­довића и Вука Караџића, Суботић је непосредним почецима нове српске књи­­жевности приступио обазриво, водећи рачуна о свој њиховој сло­же­ нос­ти. Занимљива је, и у том смислу илустративна, његова компарација из­ме­ђу Вука и Доситеја:

326

Душко Певуља Доситеј је увео народни језик у књиге, Вук нам је по­казао који је то народни језик; Доситеј нам је показао да треба народним је­зиком књиге писати, Вук пак показао нам је како треба да пишемо (Суботић 1983: 204).

Приказујући српску књижевност из посљедње двије деценије осамнаестог и прве половине деветнаестог вијека, Суботић је примарно усредсређен на оне писце и она дјела која се или приближавају поетичком обрасцу нове срп­­ске књижевности или тај модел потврђују. Међутим, у сагледавању књи­­жевности из овог периода нису заобиђени ни писци друкчијих усмје­ре­ња, опречних поетици коју аутор афирмише. Врлина Суботићевог књи­жев­но­­историјског приступа је, поред осталог, и у томе што је њихов статус од­ре­­ђен са пуно смисла за нијансирање. На примјер, посебно је истакнут зна­чај Милована Видаковића за формирање читалачке публике (будући да су му дјела била много читана) као нужног услова за развој књижевности. Књи­­жевноисторијски профил Јована Суботића најбоље се може видјети из ње­­говог односа према Лукијану Мушицком. Овако гласи нешто дужи од­ло­­мак посвећен овоме писцу: То лежи у природи Мушицкове поезије; она, као свака поезија тенденције, по­бу­ђује, али надуже не задржава. Нај­ват­ренији поштоватељ Мушицкових ода мо­ра признати да га ништа не при­зива књима наскоро вратити се, већ ако то не­што о језику и народу мис­ли, пак жели дозна­ ти како Мушицки о томе мис­ли. С овим мислимо ми са­мо то казати да Мушицкова поезија није извор из ко­га сам народ цр­пи­ти и напајати се може, она је на врху брда налазећих се хи­по­крина, која ће сваг­да некима избранима одушевленије спрама народа и ње­го­вих ствари ули­вати, и тек посредством ових на сам народ дејствовати. Ово се већ и до­сад показало. Док неки учени из Мушицког извађени мото – ма фор­мал­­но опле­њавају, а други у духу његовом оде нагађају, дотле народ сам њега са­­мо по оном ужива што од ових посредственика које у изреченијама, које у мис­­ли­ма добија. У себи сматрана, поезија Мушицкова остаје јединствена: та­ко мо­ же само дух генијима првога реда суврстан певати. Нити ће ико икад у тој стру­ки певати моћи, нити је ико од следујућих за њим певаца ње­му и само по­до­бан. Као сваки велики дух, имао је и Мушицки много под­ражатеља, али су ови, као обично што бива, случајно узели за суш­тест­ве­но, и стран­ путицом уда­ри­ли. Многи мисле: како је то алкејски размер и реч о језику, вери и имену да је ту таки сушти Мушицки. Из овога се ви­ди да је Му­ шицки велики уплив у срб­ско песништво имао. И то је исти­на, али тај никакве положителне следи за бу­дућност имати неће (Суботић 1983: 212).

ДОПРИНОС ЈОВАНА СУБОТИЋА И ЈОВАНА РИСТИЋА СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ИСТОРИЈИ

327

Културноисторијски карактер Суботићевог књижевноисторијског текста ис­казан је кроз наглашавање значаја Давидовићевих Новина, оснивања и дје­­ловања Матице српске (посебно њеног Летописа), али и других чи­ ни­ла­­ца који су, с једне стране, доприносили стварању амбијента погодног за раз­вој књижевности, и оних, с друге стране, коју су тај развој спутавали (на примјер, за друштвени статус књижевности се каже: „списатељ­ств­ова­ ње [је] свакога уваженија лишено и као напразно трошење времена и дан­ гу­ба сматрано“). 5. Књижицу под насловом Новија књижевност у Срба Јован Ристић је об­ја­вио на њемачком језику 1852. године у Берлину. Очигледно је, у уводном ди­јелу, Ристићево инсистирање на књижевности као значајној компоненти на­цио­налног идентитета. Штавише, „буђење“ нације „којој је дуго била ускра­ћена слобода стварања“ (Ристић 1983: 273) у најдиректнијој је вези са об­нављањем њене књижевности и укупне духовности. Једно од тежишних пи­тања, којим се Ристић бави, тиче се освјетљавања почетака нове срп­ске књи­жевности. Основна карактеристика српске литературе посљедње дви­ је де­ценије осамнаестог вијека јесте неоригиналност: књиге објављјују пис­ци који су се школовали и интелектуално стасавали у срединама које су у опш­тем духовном погледу далеко супериорније у односу на културне при­ли­ке у којима се у том периоду налази српски народ. С обзиром на то да су на неупоредиво нижем степену духовног развитка, Срби, каже Ри­ стић, нису могли прихватити дјела која су произашла из туђе, богатије и раз­вијеније традиције. Међутим, дјелима Стефана Рајића Расужденије о не­до­стат­це воспитанија на искуству основано и Глигорија Трлаића Идеа или му­жеска и женска добродетељ, на којима заснива овакве закључке, Рис­тић не одриче значај, напротив, види их као „освит бољег времена“. Не­склон искључивости, Ристић је спреман да уочи плодотворност ег­зи­ сти­ра­ња противрјечних литерарних настојања. То се код њега, као и код Су­бо­ти­ћа, најилустративније види из одређивања књижевноисторијске позиције и зна­­чаја Лукијана Мушицког. Овако гласи кључни фрагмент Новије књи­жев­­ности у Срба посвећен Мушицком: Ревностан поборник за народно доб­ро, опевао је име, језик и веру Срба као њи­хов заштитник и бранилац. Али, упркос углађености и знатној сна­ зи песама, био је мало приступачан срп­ском духу јер се, независно од тога што је његова по­езија говорила о сва­кодневним стварима, осећао у

328

Душко Певуља њој /.../ страни дух, а у мет­ру и форми ан­тички утицај. Но све то није по­ мрачило славу коју је Му­шиц­ки стекао као ненадмашни и одушевљени песник ода (нав. д.: 275).

Кључну улогу у заснивању нове српске књижевности и артикулисању ње­не поетике, према Јовану Ристићу (и у овој компоненти свог књи­жев­но­ исто­­ријског приступа евидентно је подударање са становиштем Су­бо­ти­ће­ вим), имају Доситеј Обрадовић и Вук Караџић. Значај ове двије личности, чи­ја настојања су комплементарна, он види у увођењу народног језика у књи­жевност, а затим и саображавању књижевности народном карак­те­ру/ ду­­ху те народним потребама/националној стварности. У чему се, према Ри­сти­­ћу, огледа радикалност Доситејевог духовног и књижевног заокрета? Крат­ко речено, у ненадмашном дару за вјеште и функционалне сим­био­зе: у Евро­пи стечених знања са искуствима властитог народа; етичких ис­ти­ на оп­штег важења са моралом народног живота; важећег читалачког уку­ са и на­чина мишљења са пријемчивом формом уобличавања/изношења (бас­нама). Конституишући у свом дјелу неке од кључних поетичких ком­ по­нен­ти нове српске књижевности, њен почетак не може се временски си­ту­ирати у Доситејеву епоху: Доситеј је својим земљацима отворио пут на­прет­ка, само што још није било вре­ме да српска књижевност са свог пре­сто­ла у облацима сиђе у живот (Рис­тић 1983: 277).

Рјешавање питања књижевног језика је, и послије Доситејеве смрти, пре­судни услов почетка нове српске књижевности. Помјерање од славено­ српског према народном језику, по Ристићевом мишљењу, значило је ко­рак ближе ка њеном конституисању. Тај корак направио је Вук Караџић, ко­ји је „природни почетак сваке националне књижевности видио у објав­љи­ва­њу народних умотворина“ (нав. д.: 278). Поред сакупљачког ра­да, Ву­ков до­ принос утемељењу нове српске књижевности Ристић види у ње­го­вој гра­ ма­тици, рјечнику те реформи писма. Као изразити критичарски темперамент, Ристић се – пошто је маркирао глав­­не елементе поетичког курса нове српске књижевности – бави нај­зна­ ча­ј­нијим писцима периода који књижевноисторијски представља Му­шиц­ ким, Сарајлијом, Јованом Илићем и Љубомиром Ненадовићем, али, прије

ДОПРИНОС ЈОВАНА СУБОТИЋА И ЈОВАНА РИСТИЋА СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ИСТОРИЈИ

329

свих, Бран­ком Радичевићем и Његошем. Његово виђење ове двојице срп­ ских пјес­ника – иако изнесено веома сажето и концизно – те вредновање њи­хове пое­зије и данас је релевантно. Ево најважнијих мјеста из оцјене Бран­ковог пјес­ништва: Бранко Радичевић је најзначајнији српски лиричар /.../ Ње­го­ве песме се ка­рак­те­ришу лирском усхићеношћу и занесеношћу осећањима; оне неж­ ним то­но­ви­ма дочаравају најпотпунији сјај српског језика и често са­свим доказују пот­пу­но тврђење да међу словенским језицима заузима оно ме­ сто које италијански има међу романским (нав. д.: 285).

И када је ријеч о вриједности Његошевог пјесничког дјела, Ристић је крај­ње експлицитан: Изнад свих српских песника стоји недавно преминули цр­но­горски вла­ дика П. П. Његош, прави поетски дух, који је поред своје су­вре­ме­не круне био сла­ван и као песник (нав. д.: 287).

Међу оцјенама појединих српских писаца, карактеристично је Ри­сти­ ће­во ви­ђење Стерије, који је у вријеме кад овај објављује текст „Новија књи­жев­ност у Срба“ готово заокружио своје дјело. Иако му посвећује не­ ма­лу паж­њу, његова оцјена Стеријиног дјела вриједносно је неутрална, ни при­ближ­на оној о Радичевићу и Његошу: Поповић је написао више на­род­них драма, које не само што су са умет­ ничке стра­не биле допадљиве већ су од­ушевљавале масе и потпомагале развој народ­них мисли. Односиле су се или на савремене тренутке или су обрађивале срп­ску националну историју. Не­ке потичу из оних периода српске прошлости која још није ишчезла из на­родног сећања и у суштини је сродна са њеном са­даш­њош­ћу (Ристић 1983: 283).

6. Још у првим критичким реакцијама на Ристићеву књигу Новија књи­ жев­ност у Срба истицана је њена зависност у односу на неколико година ра­ни­­је објављен Суботићев текст „Неке черте из повестнице сербског књи­ жест­­ва“. На овакво квалификовање односа између поменутих дјела реа­го­ вао је сам Ристић, разложно указујући на разлике својих и Суботићевих ста­­новишта (нав. д.: 292–298).

330

Душко Певуља

На везу између ова два рада, водећи рачуна како о евидентним раз­ ли­ка­ма тако и о несумњивим подударностима, у више наврата су указали раз­ли­­чити историчари српске књижевности (Драгиша Живковић, Божидар Пе­­јовић, Јован Деретић и др.). Сумирајући Суботићев и Ристићев значај за срп­ску књижевну историју, издвојићемо овдје најважније сличности и раз­ли­ке између њихових најзначајнијих књижевноисторијских расправа: 6.1. Сличности у приказивању нове српске књижевности – оног њеног дије­­ла који је обухваћен у поменутим текстовима двојице аутора – про­ изи­ла­­зи из истовјетног схватања кључних чинилаца њене поетике. То су, при­је све­га, вуковски књижевни језик, затим, како би рекао Душан Иванић у текс­­ту о књижевноисторијској концепцији Стојана Новаковића, на­род­ ност, природност, изворност (Иванић 2001). 6.2. У основи тачно запажање Драгише Живковића о томе да Суботић и Ристић значајно доприносе формулисању поетике нове српске књи­жев­ нос­ти није толико прецизно да се не би могло кориговати. Поетику нове срп­­ске књижевности имплицитно формулишу најзначајнији њени писци, Су­­бо­тић и Ристић први компетентно врше њену књижевнокритичку и књи­жев­­­ноисторијску верификацију. 6.3. Суботић и Ристић функционално комбинују књижевноисторијски и књижевнокритички приступ у представљању књижевности. Суботићев рад је изразитије књижевноисторијски, што долази до изражаја у више аспе­ката. Иако приказује само један дио нове српске књижевности, он, ви­ дје­ли смо, врши периодизацију цјелокупне српске литературе, свјестан да се поједина мања раздобља, тек у односу на цјелину чији су саставни дио, мо­гу адекватно позиционирати. Склон систематизацијама, овај аутор и књи­­жевност прве половине деветнаестог вијека дијели на мања раздобља, и то: 1) прва деценија 19. вијека, 2) период од 1810. до 1826. године и 3) вре­­менска дионица послије 1827. године. Суботић писце, поједина дјела и истак­нуте културне дјелатнике сагледава у микроконтексту, у вријеме не­ по­­средног њиховог рада, али свјестан да се адекватна оцјена, како аутора та­ко и књижевних процеса може поуздано изрећи тек ако се узме у обзир цје­лина приказаног периода (у овом случају нове српске књижевности). „У исто­рији литературе наше нема Давидовић оне важности коју је за време док је делао имао, и то зато што никоји особити правац не репрезентира“, ка­же Суботић. Ристић је пак више од Суботића, критичарски темперамент.

ДОПРИНОС ЈОВАНА СУБОТИЋА И ЈОВАНА РИСТИЋА СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ИСТОРИЈИ

331

Ње­гове естетичко-критичке оцјене најзначајнијих писаца пете деценије де­вет­наестог вијека (прије свих, Његоша и Бранка Радичевића) потоња истра­жи­вања нису оповргла. 6.4. Иако инсистирају на националном духу и карактеру нове српске књи­жевности, ови аутори се напоредо залажу и за њену европеизацију, за при­­лагођавање европским мјерилима која неће поништити пре­по­знат­љи­ вост и особеност наше литературе. У механичком преношењу европских ис­­­кустава Суботић је видио опасност за заснивање националне књи­жев­ нос­­ти: Само је по себи јасно да је списатеље овога времена жарка ревност: на­ ро­ду сво­ме користи европејске просвете наједаред прибавити – на страм­ пу­тицу навела (Суботић 1983: 196).

6.5. И Суботић и Ристић су у својим расправама доминантно усмје­ ре­ни ка књижевним струјама и процесима (разумије се и чиниоцима који их усло­­вљавају), односно „књижевној еволуцији“; и на Суботића се може при­­мјенити оно што је Миодраг Поповић рекао за књижевноисторијску кон­­цепцију Ристићеву: Он не бележи, као Шафарик, све српске књиге об­ја­вљене у пе­ риоду о коме пи­ше. Међутим, баш ово одступање од он­даш­њих књижевноисторијских норми, ко­је ће бити поштоване и у историјама срп­ ске књижевности насталим шез­де­се­тих година 19. века (Пипин, Јагић, Но­ваковић), представља, на одређен начин, вр­лину Ристићеве књиге. Ста­вља­јући у центар свога интересовања књижевну ево­луцију, то јест само то­ко­ве српске књижевности у 18. и првој половини 19. ве­ка, Ристић заправо по­чиње еманципацију књижевне историје од историо­гра­фи­је, филологије и биб­лиографије (Поповић 1985: 162).

Обојица аутора, према томе, не сли­је­де Бојићев биографскобиблиографски и Шафариков специфични биб­лио­графски модел приказивања књи­ жев­не прошлости, залажући се за књи­жев­ноисторијски приступ који ће у пот­пу­ности бити афирмисан не у де­вет­на­естом већ у двадесетом вијеку. 6.6. У својим најважнијим књижевноисторијским расправама које су пред­­мет овога текста, Јован Суботић и Јован Ристић су се позабавили и пи­ та­­њем непосредног почетка нове српске књижевности. Ријеч је о проблему

332

Душко Певуља

ко­ји су књижевни историчари сагледавали на различите начине. Суботић и Ристић су Вука Караџића видјели као зачетника нове српске књижевности због тога што је у његовој епоси ријешено питање српског књижевног је­зи­ка. Обојица су наглашавали значај Доситеја Обрадовића који је екс­пли­цит­но изнио став (што је био један од битних елемената његовог просвје­ти­тељ­­ ског програма) о нужности употребе народног језика у књижевности. Ве­­зујући почетак нове српске књижевности за Вука Караџића и другу де­це­нију деветнаестог вијека, Суботић и Ристић су антиципирали ста­но­ ви­ште Тихомира Остојића, који је међу историчарима наше литературе нај­ кон­зистентније заступао тезу о томе да нова српска књижевност почиње са Ву­­ком Караџићем. Он је тај почетак довео у непосредну везу са пре­по­ро­ дом српске књижевности који се управо завршава у првим деценијама де­ вет­наестог вијека. Према Остојићевој књижевноисторијској концепцији, срп­­ска књижевност преддоситејевског периода, затим „Доситејево доба“, са­мо су посљедње фазе препорода српске књижевности, па према томе спа­­дају у средње доба српске књижевности, онај дио коме припада дуб­ро­ вач­­ка књижевност. Литература Деретић, J. (1996): Пут српске књижевности, Београд. Ђорђевић, Н. (1974): „Допринос Јосефа Добровског упознавању Европе са на­­шом културном традицијом“, Зборник за славистику 4, 15–29. Иванић, Д. (2001): „Народност, природност, изворност (Историја српске књи­жевности у тумачењу Стојана Новаковића)“, Зборник Матице срп­ске за књижевност и језик XVIX/3, 377–399. Копитар, J. (2002): „Патриотске фантазије једног Словена“, Петар Ми­ ло­сав­­­љевић (прир.), Срби и њихов језик, Београд, 75–84. Константиновић, З. (2002): Интертекстуална компаратистика, Београд. Костић, Ђ. Ј. (1998): Павел Ј. Шафарик о новој српској књижевности, Бео­град. Милосављевић, П. (1996): Систем српске књижевности, Приштина. Павловић, M. (1966): „О једној песми Јована Суботића“, З. Глушчевић (прир.), Епоха ро­ман­тиз­ма, Београд, 179–187.

ДОПРИНОС ЈОВАНА СУБОТИЋА И ЈОВАНА РИСТИЋА СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ИСТОРИЈИ

333

Поповић, M. (1985): Историја српске књижевности: Романтизам, књ. 2, Бео­г­рад. Ристић, J. (1983): „Новија књижевност у Срба“, Живковић, Д. (прир.), За­сни­вање националне кри­­ти­ке. Српска књижевна критика, књ. 2, Бео­град – Нови Сад, 273–291. Ристић, Ј. (1983): „Одговор на претресивање мога дела Die neuere Literatur der Serben“, Живковић, Д. (прир.), Заснивање националне критике. Срп­ска књижевна кри­ти­ка, књ. 2, Београд – Нови Сад, 292–298. Стефановић, M. (прир.) (1994): Лазар Бојић, Памјатник мужем у сла­ ве­но-серб­­ском књижеству славном, Нови Сад. Суботић, J. (1853): Цветник српске словесности, Беч. Суботић, J. (1983): „Неке черте из повестнице сербског књижества“, Жив­ко­вић, Д. (прир.), Зaсни­ва­ње националне критике. Српска књижевна кри­тика, књ. 2, Београд – Нови Сад, 195–214. Schaffarik, P. J. (1865): Geschichte der südslavischen Literatur, 1–3, Prag.

Der Beitrag von Jovan Subotić und Jovan Ristić zur serbischen Literaturgeschichte Zusammenfassung Nach einer detaillierten Analyse des Textes „Einige Merkmale der ser­ bischen Literaturge­schich­te“ von Jovan Subotić, erschienen als Druckausgabe auf Deutsch, und des vorerst auf Deutsch veröffentlichten Buches „Die neuere Literatur der Serben“ von Jovan Ristić wurden in diesem Aufsatz ihre Beiträge zur serbischen Literaturgeschichte dargestellt. Im ersten Teil des Artikels wurde eine Zusammenfassung der Bücher und Werke dargelegt, die auf ver­schie­den­ste Art und Weise zur Etablierung der serbischen Literaturgeschichte beigetragen haben. Schon in den frühen Werken sind einige der wichtigsten Elemente der literaturhistorischen Dar­stellung der serbischen Literatur sichtbar: Die Stärkung des Bewusstseins von der Wich­tig­keit der Darstellung der literarischen Vergan­ genheit (und zwar als wichtiger Bestandteil der na­tionalen Identität); und die Fragestellung des Korpus und der Periodisierung der serbischen Li­teratur. Der größte Beitrag von Jovan Subotić zur nationalen Literaturgeschichte ist die Ein­

334

Душко Певуља

rich­tung einer dreigliedrigen Periodisierung der gesamten serbischen Literatur, die, verglichen mit den vorangegangenen Lösungen (also jenen von Dobrovský, Bojić, Šafarík), den kom­plexen Regelmäßigkeiten ihrer Existenz besser ange­ passt ist. Der Aufteilung der serbischen Li­teratur nach Subotić haben Vatro­ slav Jagić und Stojan Novaković den Teil über die Volks­li­teratur beigefügt und dadurch ein besonderes Schema der Periodisierung artikuliert, welches in seiner Gesamtheit bis dato nicht abgelehnt wurde. Diese wichtigsten Werke von Subotić und Ristić, veröffentlicht in einer kurzen Zeitspanne Mitte des 19. Jah­ rhunderts, stimmen weit­­gehend mit einigen ihrer Darstellungen der Poetik der neuen serbischen Literatur überein. Die bei­den Autoren verbinden den unmit­ telbaren Beginn der neuen serbischen Literatur als auch die endgültige Lösung der Frage der serbischen Hochsprache mit Vuk Karadžić. Parallel da­zu he­ben sie die Bedeutung von Dositej Obradović hervor, der als erster den expliziten Stand­­punkt vertrat, dass die Literatur in einer dem Volk verständlichen Sprache verfasst wer­den soll­te. Die Bedeutung von Subotić und Ristić ergibt sich aus der Tatsache, dass beide zu den er­sten gehören, die sich mit der literaturkritischen und literaturhistorischen Überprüfung der ser­bischen Literatur der ersten Hälfte des neunzehnten Jahrhunderts auseinandergesetzt ha­­ben. Indem sie sich für eine Poetik einsetzen, die sich an die Volkssprache von Vuk Karadžić an­­­lehnt, heben Subotić und Ristić auch Werke anderer Schriftsteller (vor allem von Vi­da­ko­ vić und Mušicki) hervor, deren Werke dieser Poetik zwar widersprechen, aber deren Be­deu­tung für die allgemeine Literaturentwicklung doch nicht verneint werden kann. [email protected]

DUŠAN MARINKOVIć (ZAGREB)

SAVA MRKALJ I APORIJE KNJIŽEVNE HISTORIOGRAFIJE Kako misliti Mrkalja danas?

1. Kad mi je profesor Okuka govorio o inicijativi da se organizira naučni sim­po­zij povodom 200-godišnjice objavljivanja Sala debeloga jera libo azbukoprotres Save Mrkalja (Budim, 1810) – tê nedvojbeno izuzetno značajne rasprave o od­no­su jezika, govora i pisma, pogotovo iz njegova vlastita, Mrkaljeva kulturno­histo­rijskog interesa, a to je organizacija grafičkog sistema kojim bi se prokrčio put za uvođenje narodnog jezika kod Srba – pomislio sam da ću već naći temu o ko­joj bih mogao nešto reći i o Savi Mrkalju, i o vremenu u kojem je djelovao, i o vremenima koja su eto već 200 godina za nama, pa se činilo tobože neupu­će­ni­ma ili institucionalno integriranim upućenima da se više ništa relevantno u ve­zi s tim ne može kazati. Reakcija da bih morao u tome učestvovati bila je auto­matska, vjerovatno dubinski povezana sa situacijom od prije više od 27 godina, dak­le, godine 1983, kad su bile organizirane dvije manifestacije povodom 200 go­dina od rođenja i 150 godina od smrti Save Mrkalja.1 Vrlo je zanimljivo da na tu svečanu sjednicu nije bio pozvan niko sa Katedre za srpsku i crnogorsku knji­žev­nost Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu i da sam bio zatečen kad sam čuo da je dotična manifestacija već bila održana. Iz današnje perspektive važ­no je napomenuti da je Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti ura­di­la jednu izuzetno vrijednu stvar za revalorizaciju jednog spisa i za afirmaciju se­be 1 Akademik Rudolf Filipović u predgovoru Mogušine i Vončinine knjige „ʽSalo debeloga jera libo azbukoprotres’ Save Mrkalja“ (1983: 7) kaže: „Te se dvije godišnjice mogu najbolje ali i najdostojnije proslaviti tako da se obnovi, učini pristupačnim i interpretira djelo tog zaslužnog reformatora srpske ćirilice. Stoga je Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti preko svoga Razreda za filologiju odlučila da istakne zasluge i djelovanje Save Mrkalja dvjema manifestacijama: prvo, svečanom sjednicom Razreda za filologiju u Karlovcu i, drugo, posebnom publikacijom u kojoj bi se prikazale Mrkaljeve reformatorske ideje objavljene u djelu Salo debeloga jera libo azbukoprotres, publikacijom koja će se predstaviti javnosti na svečanoj sjednici.“

336

DUŠAN MARINKOVIĆ

kao znanstvene ustanove i afirmaciju kulturne baštine Srba u Hrvatskoj. Neo­vis­no o tome što je toj manifestaciji dat skroman i po mnogo čemu poseban tret­man ili tretman koji izlazi iz uobičajenih prezentacijskih praksi naučnih in­sti­tu­cija. Ipak – iz sadašnje perspektive, a to bi trebala da bude upravo ona pozicija ko­ja traži/priziva recentno problematiziranje tematiziranih sadržaja, otvorio se ši­rok prostor za multidiskurzivna sagledavanja prouzročena historijskim raz­lo­zi­ma, ali u ovoj prilici to nije primarno pa ga ostavljamo po strani. 1. 1. Ta spontana reakcija ubrzo se pokazala i sa svoje druge strane, prob­lem­ske, pa mi se veoma brzo ponovo osvijestilo/pokazalo da sam se našao u mnogo če­mu obrađenom/zaposjednutom prostoru ili prostoru toliko pretresenom da se bi­lo kakvo novo sagledavanje jedva može uspostaviti. Pokazala se naime sa svih onih područja simboličkog iskustva što ih opus Save Mrkalja otvara i što je uspo­stavio: filološkog, sociolingvističkog, pjesničkog, historijsko-književnog, histo­rijsko-jezičnog, kulturološkog itd. Nisam filolog specijalist, iako sam ovla­dao nekim lingvističkim, jezično-teorijskim, jezično-historijskim i sociolingvi­stič­kim uvidima u problematiku o kojoj Mrkalj govori i u tom kontekstu nemam što da dodatno diskutiram, osim u onom koji se značajnije naslanja na koncep­tu­a­lizirane strategije zaborava/pamćenja (sic!). I posljednja knjiga o Savi Mrkalju pro­fesora Okuke (2010) u to me dodatno uvjerila. Više nego sve druge knjige ko­je su se ticale cjelokupnog sagledavanja onoga što se dade pragmatično ime­no­vati životom i djelom jednog autora. Pogotovo u onom svom dijelu koji se od­no­si na kontekstuiranje Mrkaljeva Sala u vrijeme njegova prvoobjavljivanja, od­nos­no u kontekstu pitanja što ih je Salo imalo upisano, a u dosadašnjim tu­ma­če­nji­ma nije bilo ni dovoljno ni adekvatno a kamoli dovoljno jasno isticano, jer bi moralo da raspravi razloge zbog kojih je došlo do takva kulturno-historijskog tret­ mana Save Mrkalja i njegova doprinosa srpskoj filologiji, književnosti i kul­tu­ri općenito, ali i odnosa hrvatske znanosti o jeziku i književnosti te osobito od­no­sa Srba u Hrvatskoj prema vlastitoj kulturnoj tradiciji. S tim u vezi posebno se mo­ra naglasiti odnos Srba u Hrvatskoj prema njegovanju svoje jezične tradicije, jer dok se o književnosti i književnicima nešto i činilo u smislu njegovanja knji­žev­ne tradicije o jeziku se nimalo nije vodilo računa. Jedva da je išta bolje bilo i u ispitivanju usmene knji-

SAVA MRKALJ I APORIJE KNJIŽEVNE HISTORIOGRAFIJE

337

ževnosti i narodne kulture u cjelini. Nije zato nimalo čud­no što se odmah digla velika prašina, ali brzo pometena pod tepih, kad je Dra­goljub Petrović 1978. godine objavio svoju studiju o govorima Banije i Kor­du­na.2 Promatrano sa tog interpretativnog očišta, nameće se potreba za odgovorom na pitanje o činjenici da su Srbi u Hrvatskoj sistematično izbjegavali govor o se­bi i u kontekstu svoga jezičnog iskustva i pamćenja, iako već na samom početku 19. vijeka imaju veoma jasno konceptualiziranu strategiju svoga mogućeg knji­žev­nog jezika utemeljenog na ijekavskoj novoštokavštini. Mislim da je to do­dat­no važno i zbog toga, jer nije malo onih koji upravo u posljednje vrijeme „dvo­je“/„pitaju se“ kojim jezikom govore Srbi u Hrvatskoj danas i kojim su to je­zi­kom uopće govorili do jučer!!! Dakako, imamo na umu onu specifičnu razliku ko­ja pravi toliko tobože zbrke u razumijevanju problematike odnosa između knji­ževnojezičnog standarda i dijalektalne prakse bar što se tiče sveukupnog je­zič­ nog iskustva na prostoru Hrvatske. Takva promišljanja i takvi stavovi negiraju ne samo jedno pamćenje o sebi, ma kako da je ono artikulirano, nego ga guraju u ropotarnicu institucionalnog za­borava pa se učestvuje u svjesnom negiranju jedne stvarnosti i činjenicā te stvar­nosti – promatrano i dijakronijski i sinkronijski. I prije epohalne akcije Vu­ka Stefanovića Karadžića Srbi u Hrvatskoj su imali ponuđeno rješenje za svoje bu­duće jezične prakse pomoću kojih će biti u jezičnoj zajednici sa svima koji bi ta­kav koncept prihvatili. Ovo je potrebno posebno naglasiti, jer je negiranje/nije­ka­nje metajezične i opće naučne filološke kompentencije Srba u Hrvatskoj dugo već tragikomično.3 2 Говор Баније и Кордуна (Нови Сад – Загреб, 1978). Smatralo se naime da nije prihvatljivo da neko sa strane radi ono što je u okviru „naše“ kompetencije, gotovo da se problematiziralo „pravo“ drugog na zadovoljenje svog naučnog interesa, a on se tako neposredno doticao davno uočene činjenice – manjkavosti, neprovedene obrade štokavskih dijalekata u tadašnjoj Hrvatskoj. Utoliko je zanimljivije/znakovitije staviti tu problematiku i u kontekst činjenice da se u studiju dijalektologije na zagrebačkom Filozofskom fakultetu pa i na drugim visokoškolskim ustanovama toga tipa do unatrag petnaestak godina nije sistematično ni poučavalo ni predavalo štokavsko narječje. 3 O pitanju da se jezična problematika Srba u Hrvatskoj u osnovi svodila na problematiku ijekavske varijante srpsko-hrvatskog, odnosno hrvatskog i/ili srpskog književnog jezika kao standarda. Svako doticanje drugih sadržaja jezične prakse

338

DUŠAN MARINKOVIĆ

Potpuno je razumljivo da su nakon Mladenovićeva i Okukina tumačenja broj­ne nedoumice u vezi sa čuvenom Mrkaljevom knjigom riješene: Salo de­be­lo­ga jera libo azbukoprotres jest i stručna i naučna i programatska i kulturološka ras­prava. Ona je, međutim, i dubinska osporavateljska knjižica usmjerena na ne­gi­ranje tradicionalnog repertoara kulture kojoj je namijenjena i iz koje je iznikla – od nivoa žanra, jer kontaminira genološku klasicističku sistematiku miješa­njem stila visokoučene naučne rasprave i patetike njezina metajezika do im­pli­cit­ne ironijske aktualizacije individualnog pa čak i personalističkog JA u odnosu na socijalni kontekst i institucije toga konteksta. Možda tek da ponovim među svi­­ma koji su se bavili Mrkaljevim jezikoslovnim tekstovima kako zadivljuje i da­nas ne samo njegova lingvistička kompetencija nego i začuđujuća jasnoća i pre­ciznost kojom formulira temeljne svoje postavke. 2. Studij pak Mrkaljeve poezije, a to znači i studij literature koja se bavila tu­ma­če­njem njegovih pjesničkih tekstova nije me riješio dileme o čemu da govorim, jer bih morao otvoriti/zapodjeti jednu načelnu raspravu o principima vrednova­nja/tu­mačenja srpske pjesničke tradicije, posebno pjesničkih svjetova u trenutku kad srpska književnost ima doduše uspjelih pjesničkih ostvarenja, ali ne i cje­lo­vi­ta pjesnička subjekta. Naime, to je razdoblje u kojem se tek konstituiraju te­melj­ne pretpostavke za razvijanje jedne kulture pisanosti, postavljene na sasvim no­vim osnovama u odnosu na one koje su vladale tokom 18. vijeka i koji će za­vr­ši­ti jasnim prosvjetiteljskim programom Dositeja Obradovića, što se po­ste­pe­no po­činje da artikulira i formira ipak dominantno u njemačkom kulturnom miljeu, ne­o­visno o participaciji i drugih kulturnih nanosa, pa se bez imalo ve­li­kih pro­ma­šaja mora zaključiti da se svjetovna kultura među Srbima, a to znači i među Sr­bima u Habsburškoj Monarhiji, počela začinjati u punom doticaju sa nje­mač­kom kulturom u cjelini, a ne samo u recepciji modernističke paradigme. I to u spe­cifičnim prilikama. Slično Srba u Hrvatskoj do „problema“ imenovanja jezika u općoj upotrebi bilo je dočekivano s velikim oprezom i iritantnom nervozom. S tim u vezi se dovoljno podsjetiti samo Desničinih polemičkih reakcija i njegovih stavova o književnom jeziku s kraja četrdesetih i početka pedesetih godina 20. stoljeća (up. Hotimično iskustvo. Diskurzivna proza Vladana Desnice I–II, prir. D. Marinković, Zagreb, 2005/6).

SAVA MRKALJ I APORIJE KNJIŽEVNE HISTORIOGRAFIJE

339

je i sa Mrkaljem, jedino što Mrkalj kao mlađi par­ti­cipira u peštanskom, a ne u bečkom krugu.4 Međutim, ovdje me, dakle, bitno ne zanima ni njegova poezija o kojoj su iz­re­čeni izuzetno povoljni sudovi koje je teško braniti, odnosno moguće ih je smje­štati u relevantan kontekst: kao književno-historijsku građu (Milorad Pavić, Miod­rag Pavlović, Jovan Deretić, Stanko Korać, Gojko Nikoliš, Dušan Ivanić, Sve­tozar Petrović, Miloš Okuka, Žarko Ružić, Miloš Kovačević, Mladenko Sa­džak, Duško Pevulja i dr.). Zato sam morao odustati i od interpretacije Mr­ka­lje­ve poezije, jer se nema što bitno nova reći o njoj i njihovu autoru kao pjes­nič­kom glasu. To je pjesništvo prigodno po mjeri onovremene javne legitimacije, a ne potvrđuje njegov pjesnički glas kao iskaz dubinske pjesničke, tragalačke vo­ka­cije. Književno-historiografsku kompetenciju ne bih dirao. Doduše, na planu po­jedinih stihova i slika može se otkriti zanimljivih rješenja koja upućuju na in­di­vidualnu jezičnu svijest, iako to ne funkcionira na planu teksta u cjelini, po­go­to­vo ne na planu jasnih i osviještenih koncepcija na tragu nečeg drugog i in­di­vi­du­alnog. 2. 1. Ipak: Jovan Deretić npr. kaže da Mrkaljeva poezija preuzima već ro­man­ske pjesničke uzore pa ih vidi u preuzimanju soneta i korištenjem katrena i ter­cina u organizaciji strofa. Написао је неколико песама те оријентације неједнаке вредности међу којима се лепотом издваја сонет Јелени Дијаковић за нову годину, где је та строго песничка форма доведена скоро до савршенства. Мркаљ је за сонет исковао домаћи термин „сагласица“ (Деретић 1983: 214).

Ovakve stavove uglavnom donose svi proučavaoci Mrkaljeve poezije: niti najnoviji tekstovi ma koliko da bili značajni prilozi proučavanju Mrkaljevih pjesničkih tekstova ne donose drugo do sve razuđenijeg opisa Mrkaljeva poetičkog repertoara u pojedinim pjesmama.

4 O toj dinamici bečko-peštanske javne i implicitne polemike koja se vodi i koja će 40-ih godina 19. stoljeća dramatično eruptirati i postati historijskim činom prvog reda ne samo za sudbinu Habsburške Monarhije, polemika u kojoj su participirali po mjeri svoje nepronađenosti i neartikuliranosti i srpski intelektualci suočeni sa pitanjima organiziranja javnog života među Srbima.

340

DUŠAN MARINKOVIĆ

Iako me Mrkaljeva pjesnička svijest zanima isključivo kao književno­ histo­rij­ska činjenica i u kontekstu cjeline srpske poezije i posebno u kontekstu po­e­zi­je Srba u Hrvatskoj, ipak se mora konstatirati da uz neospornu ovladanost pjes­nič­kim tvorbenim umijećem na morfološkom planu u boljim tre­nu­ci­ma jest na tragu da iziđe iz svoje stroge referentnosti pa ostvaruje pjesnički re­le­vant­ne stihove ili slike. Međutim i takvo sagledavanje pjesničkih vrijednosti tre­ba uzeti sa rezervom, jer izmičući i uspostavljajući kontekst značenja teksta u cje­lini onemogućava da se ostvari koherentna doživljajna i receptivna pozicija, jer se nivoi artikulacije suprotstavljaju i isključuju. Na primjer Sonet preslavnu ar­hipastiru, i to prvi dvostih u prvoj katreni: Ограни, Звездо, ограни! Већ дуго зебемо у чарној ноћи; (Мркаљ 1994: 43)

jer se kompletan značenjski potencijal bitno resemantizira ako Zvezdo oprav­da­no tumačimo kao oznaku za Mušickog, a ne „čitamo“ kao oznaku za opći me­ta­fo­rički potencijal pjesničke prakse uključujući i sliku mladog boga pošto se­man­tič­ka napetost između svjesno sačinjene paradoksalne slike – da se zebe u čarnoj no­ći. Međutim, to je rečeno i prije njega u svim jezičnim književnim praksama srp­ske kulture, od one tradicije koju artikulira na razmeđi kulturnih epoha Di­mi­tri­je Kantakuzin (Molitva Bogorodici) i usmene književne svijesti i pamćenja na­dalje. 3. Ironijskо, satiričko JA nije samo tek usputno obilježje nego je i centralna su/oznaka naučnome JA Save Mrkalja, odnosno: Mrkaljeva cinična dekon­struk­ci­ja diskursa temeljna je pozicija s koje se misli aktuelni kulturno-civilizacijski ho­rizont kulture pisanosti među Srbima u trenutku njegova djelovanja. Naime, Sava Mrkalj se ne drži strogo propisane genološke nomenklature pa se zna što je pjes­ma, što je roman, što je studija, što je rasprava itd., dakle, ne piše samo fi­lo­loš­ko-filozofsku raspravu o odnosu mišljenje : jezik/govor : grafija, nudeći jedan mo­del uređene ćiriličke grafije za književni jezik utemeljen na ijekavskoj no­vo­ što­kavštini, nego uz to jasno i nesmiljeno iskazuje brojne odnose spram brojnih dru­gih relacija: žanrovskoj – to je i studija filološko-grafijska i

SAVA MRKALJ I APORIJE KNJIŽEVNE HISTORIOGRAFIJE

341

programatski pe­da­goški spis – kako učiti književni jezik u školi, a imati za vratom „balast“ kul­tu­re na ruskoslavenskom i slavenosrpskom i salo – kao ključna riječ – suvišak, ba­last, nepotrebno opterećenje, sumnjiva debljina, nesrazmjer, odnos prema crkvi itd. Da li se time ugleda dijelom na ideološko-spoznajnu poziciju Dositejeva auto­biografskog JA iz Života i priključenija, gdje ta svijest onako oštro i otvo­re­no, gotovo nemilosrdno i sa nekom posebnom dozom zadovoljstva izvješ­ta­va/modelira svoje vrijeme, svoje razumijevanje srpskog klera i njihove javne arti­kulacije kao klerika, teologa, pedagoga itd. opisom svoga boravka/učenja u Ho­povu, a da se o njegovim stavovima iz drugih tekstova ni ne govori. 3.1. Pa i „Palinodija“ i njezina sudbina pokazuje jednu izuzetno ironijski ozna­čenu poziciju – kao da se autor ruga i sebi i svima kojima namjenjuje svoju ras­pravu: mnogi su napali Mrkalja da odustaje od svoje reforme ćiriličke grafije, ne zato što bi Mrkaljevo, doduše, teško shvatljivo problematiziranje odbačenog je­ra bilo odustajanje od reforme nego zbog drugih razloga – od čisto ličnih mo­tiva Vuka Stefanovića Karadžića do tolikih interpretatora njegova rada i nje­go­vih tek­stova.5 Na tu aporiju historiografije opravdano jasno upozoravaju i Okuka6 i Mladenović7 i u 5 Što se tiče Karadžićeve pozicije i svijesti o vlastitoj stručnoj lingvističkoj kompetenciji u tom periodu znamo ne samo s obzirom na praćenje njegova obrazovnog kuriculuma i njegove biografije nego i iz svjedočenja brojnih stručnjaka, od Jerneja Kopitara do najnovijih istraživača pa zato ne može biti neprisutna i lična zainteresiranost da očigledno dodatno zamagljuje: Karadžić zna da Mrkalj jest lingvistički obrazovan i filološki kompetentan za problematiku kojom se bavi i da tu kompetenciju niko ne dovodi u pitanje. Pa i sam Kopitar kao njegov mentor savjetuje mu da svoju Pismenicu dade Mrkalju na čitanje. 6 Okuka (2010: 31) i „Palinodiju“ i „Predloženija protivu Obrane“ naziva „смушеним и контроверзним списима“. 7 Mladenović (cit. prema Мркаљ 1994: 43) kaže: „Taj Мркаљев уступак (vraćanje debelog jera u srpski grafijski sistem, D. M.) састојао се искључиво у рехабилитацији дебелога јера а не у одрицању од целокупне властите азбучне реформе остварене у Салу“. Оn je, uz to, jasno formulirao stav o „dugu“ historije srpskog jezika prema njegovu objektivnu prikazu. Taj stav meni treba za druge svrhe, ali pogađa ono što me zanima – historija jezika Karadžića je ustoličila u jednu poziciju koja je trebala interpretatorima, odnosno odgovarala je njihovim ideološkim razlozima. Mladenović u vezi s tim upozorava: „Ми смо данас дужни да и ћириличку реформу Саве Мркаља третирамо у пуном значењу које с пуним правом дајемо Вуковој реформи ... Сава Мркаљ је први започео реформу и довео азбуку до одређеног савршенства, а Вук је после Мркаља, прихватив-

342

DUŠAN MARINKOVIĆ

skladu s Mrkaljevim tekstom zaključuju da se ne radi ni o kak­vom Mrkaljevom odustajanju od predložene reforme jezika i reforme ćiriličke gra­fije, osim u onom detalju koji se tiče debeloga jera. Ne treba dakle isključivati ni taj ludički element, tu pomalo obješenjačku, vi­ta­lističku poziciju mladih srpskih intelektualaca koji su svjesni stroge, oba­ve­zu­ju­će ozbiljnosti institucija, bilo habsburških, bilo ugarskih, bilo srpskih. Da spo­me­nem samo jednu od njih – srpska pravoslavna crkva. Sigurno da tu ima i dru­gih, ali one su potisnute u dubinsku poziciju ili izbjegavanja javnog arti­ku­li­ranja ili je uopće nisu imali u svom obzoru. Mrkalj promatra sve s pozicija optimalnih ideja razdoblja u evropskom kul­tur­nom krugu, osobito onih koje su se razmjenjivale u Habsburškoj Monarhiji, ali je, naravno, i te kako upitan nad vremenom historijskog nasilja koje proizlazi iz že­stoke konfrontacije u evropskoj zbilji: vrijeme je smjene društvenog modela a pro­mjene se provode na temelju građanskih ideologija. Ona će ipak biti opser­vi­ra­na kao nasilnička, odnosno otkrivat će se i onom svojom destruktivnom stra­nom koja svjedoči o apsurdu smislene historije, odnosno otkriva se onom svo­jom demonskom stranom koja će postati „strašna opomena“, odnosno kako u pa­ra­doksalnoj stilizaciji kaže epski narator Gorskog vijenca u „Posveti prahu oca Srbije“: Нек се овај вијек горди над свијема вјековима, он ће ера бити страшна људскијема кољенима!

Mrkalj govori u ime srpske građanske kulture koja se formirala u Habsburškoj Mo­narhiji i to kulture u snažnoj ekspanziji. Ipak, treba reći da realno postoje dvi­je diferencirane zbilje: jedna sve moćnija u južnoj ши његову реформисану ћирилицу наставио даље рад на овом пољу ... Што се тиче Вука, њему је још давно у овом погледу одато заслужно признање. Сава Мркаљ, пак, био је у овом правцу дуго времена неоправдано заобилажен. Крајње је време да и личност Саве Мркаља, његова реформа ћирилице, добије у нашој науци објективно високу оцену која јој стварно припада. Вукова азбучна реформа не може се посмaтрати изоловано ... Његова реформа била је условљена Мркаљевом реформом ћирилице, чиме аутор књижице Сало дебелога јера либо азбукопротрес оправдано заузима у овом погледу, као и Вук, високо место у историји наше културе“ (Младеновић 1972: 19–20).

SAVA MRKALJ I APORIJE KNJIŽEVNE HISTORIOGRAFIJE

343

Ugarskoj i druga još uvijek bez ikakvih centara okupljanja – vojnokrajinska. Konačno sve je više škola i uče­nika, sve je više obrazovanih, sve je brža i sveobuhvatnija izmjena sve­ko­li­kih dobara, sve je više pojedinaca koji izražavaju posebne potrebe, pogotovo stva­ralačke itd. Pa čak iskazuju jedan oblik životne radosti i obješenjaštva sa jed­ne i začudne igre sa skromnošću i javne demonstracije „dobrog socijalnog od­goja“. Naime, istodobno kad i Salo, iako dogotovljen za pečatnju mjesec dana ra­nije, bio je još jedan tekst koji u centru svog interesa ima versikološku studiju, pr­vu u srpskoj nauci o stihu i koju je poznavao Vuk Stefanović Karadžić, a ne gra­fiju ili pravopis iako se osvrće i na tu problematiku. Radi se o Luki Mi­lo­va­no­vu Georgijeviću i njegovoj knjižici Опит настављења к србској слич­но­реч­нос­ти и слогомерју или просодији, koja je završena već u augustu 1810. go­di­ne.8 Upozoravam da je Milovanov bilješku iz koje sam citirao napisao 1814, što zna­či da je svoj rukopis više puta dorađivao pa treba s rezervom uzeti njegovo svje­dočenje, jer ono otvara nova sagledavanja procesa formiranja nove ćiriličke gra­fije i upozorava na specifične okolnosti u kojima su nastala dva tako značajna teksta. Skrećem pažnju ipak na činjenicu da Milovanov svoj tekst zove knjigom, a Mrkaljevo Salo knjižicom – dosljedno i bez zabune. O tome da li se Mrkaljevo ironijsko JA moglo jasno iščitati iz interpretacije nje­govih tekstova, možemo utvrditi uvidom u mišljenja autora koji su pisali o to­­me. Vatroslav Jagić nigdje ne spominje da se Mrkalj odrekao svoje reforme ći­ri­­lice, iako spominje „Palinodiju“, a Platon Ata8 Milovanov u „Predsloviju“ vrlo precizno kaže iz konteksta objašnjavanja zašto se služi novim grafičkim sistemom i iznosi, odnosno sugerira svojevrsnu rivalsku poziciju prema Savi Mrkalju kao autoru Sala debelog jera: „Но немајући ова књига у оно време за штампу трошка, заостане, премда је љета 1810. дан месеца Августа била у Цензури прочитана, са свим одобрена, и на штампу датисе допуштена. Мало потом месеца Септембра изиђе реченога Господина (Mrkalja, D. M.) књижица под именом Азбукопротрес, и тако мене овај претече. И његова иста књижица стане овој и до данас на пут; Јербо на прољеће 1811. года нашавши је ja к нашој књижевности благоревниве људе, које ће за штампу положити трошак, добијем од Господина цензора одговор тај, да се ова књига сад штампати не може, из узрока (јели праведан нека други суде) што је у њој правописања начин, какогођ и у Азбукопротресу, и да је то овому и оному противно, изискивајући и наговарајући мени, да ову књигу по обичном (управо рећи неправилном) писања начину препишем“ (Милованов 2010: 31–32).

344

DUŠAN MARINKOVIĆ

nacković u članku iz Новина срб­ских (1818, br. 45 i 46) kaže da ne shvaća sve one, pa ni samog Mrkalja, koji su se vra­tili uvođenju debeloga jera nakon njegova izbacivanja i smatra da će bu­­du­će ge­neracije to vraćanje „у политики тражити“ (up. kod Младеновића 2008: 283). Učinilo mi se opravdljivim i poželjnim da možda usporedim dvije vre­men­ske situacije na planu pitanja što ih je postavljao autor Sala tim svojim tekstom koji je i filozofsko-jezična i ortografska rasprava namijenjena srpskoj kulturi ono­ga vremena. Ne više iz perspektive srpske kulture u cjelini pa je tada Mrkalj ono što svi istraživači Mrkaljeva opusa govore, a to je njegov nesumnjiv do­pri­nos sređivanju srpske ćirilice, nego iz perspektive one kulture koja se može i mo­ra promatrati kao kultura Srba u Hrvatskoj, pri čemu je tada Mrkaljevo dje­lo­va­nje upisivanje u temelje te kulture. Govoriti o tome pak ne može se bez šireg okvi­ra u kojemu se tek može adekvatno sagledati a da uključi i dijakronijski uvid u građu koju bi tek trebalo osmišljavati i kritički osviještenu sinkronijsku po­ziciju. Koliko je živahna komunikacija među srpskim intelektualcima u Habs­bur­škoj Monarhiji, odnosno koliko su bili svjesni mogućnosti što ih je historijski tre­nu­tak nudio, pokazuje gotovo teško shvatljiva brzina kojom su dolazili do in­for­ma­cija i tekstova koji su se ticali srpske kulture, odnosno onih pitanja što su od­re­đivala njihov status u takvoj društvenoj zbilji kao što je bio habsburški kon­tekst. Međutim, mene ovom prilikom zanima onaj procjep u srpskoj, i ne samo srp­skoj, nauci koji se tiče konstituiranja današnjih, stručnih i općih kulturoloških ste­reotipa, a tiču se pitanja kontinuiranih nastojanja monolitiziranih strategija tu­ma­čenja nacionalne kulturne historije koje zapostavljaju cjelinu svog kulturnog is­kustva. Dodatno, onog procjepa koji biva traumatično mjesto srpske građanske ide­ologije: čak u trenutku kad se utvrđuju početne osnove za smjenu kulturne pa­radigme među Srbima, počinje diferencijacija na bazi formiranja pozicije kul­tur­nog centra i njegove periferije. 3.2. Sigurno da su postojali brojni razlozi koji su ideolozima nalagali da ka­no­niziraju onu liniju konstituiranja srpske svjetovne kulture koja otpočinje s Do­si­tejem Obradovićem pa se nastavlja sa Vukom Karadžićem i Petrom II Pet­ro­vi­ćem Njegošem, vladikom, dakako, Svetozarom Mar-

SAVA MRKALJ I APORIJE KNJIŽEVNE HISTORIOGRAFIJE

345

kovićem, Jovanom Sker­li­ćem itd. Ta je orijentacija tada i izvršila snažan utjecaj na način govora o Ka­ra­dži­ću i svima koji su bili u bilo kojoj relaciji prema njemu i njegovu djelovanju, pri­svajala građu za svoje potrebe olako zapostavljajući zaslužne pojedince koji su učestvovali u procesima formiranja značajnih sadržaja nacionalne kulture. Ta­ko je bilo i sa Savom Mrkaljem u procesu kanoniziranja kulturnog znaka Vu­ka Stefanovića Karadžića. Dužan sam napomenuti da Karadžić za konstrukciju o se­bi ipak nije jedini „krivac“ – „krivci“ su oni koji su ga koristili za svoje po­tre­be. Dakako, grandiozan pothvat što ga je Karadžić učinio u smjeni kulturne pa­ra­digme među Srbima u cjelini, a ne samo među Srbima u Habsburškoj Mo­nar­hi­ji, nezaobilazan je, ali je isto tako nezaobilazan i onaj prilog što ga je dao Sava Mr­kalj, bar u kontekstu formiranja novog ćiriličkog znakovnog sistema i uvo­đen­jem novoštokavske ijekavštine za bazu srpskog književnog jezika za srpsku kul­turu u cjelini, ali i za formiranje onog tankog kulturnog horizonta Srba u Hr­vat­skoj o vlastitoj kulturi, u ovom slučaju formiranja vlastita jezika u javnoj upo­trebi. 4. Što se pak tiče zapostavljanja proučavanja srpske kulturne dionice u hrvatskoj kul­turnoj sredini niko nije tako jasno, otvoreno i osmišljeno govorio o problemu knji­ževnog rada Srba u Hrvatskoj kao Stanko Lasić, koji јe taj kompleks pitanja for­muliraо ovako: Uz brigu o sebi samoj, hrvatska književnost ima još jednu, dodatnu, ne baš malu bri­gu. To je srpska književnost u Hrvatskoj. Neće biti sreće za hrvatsku književnost, ne bu­de li se srpska književnost u Hrvatskoj osjećala posve slobodnom: mjera nje­zi­ne slo­bode jest mjera slobode hrvatske književnosti. Što znači njezina sloboda? Iz­nad sve­ga, život u dvojnosti. Njezina dvojna pripadnost (pripadnost srpskom narodu u cje­lini, pripadnost Hrvatskoj) jest njezina kob, ali i njezina sreća. Naravno, svaki knji­ževnik može otkazati pripadnost bilo kome, no tada je njegov položaj još teži iako i puniji, bogat raznim mogućnostima. To se rijetko događa. Da bi se dvojnost srp­ske književnosti u Hrvatskoj sublimirala u nečem doista vrijednom, potrebna joj je veća sloboda nego što je potrebna identitetu hrvatske književnosti. U stva­ra­lač­ kom pogledu srpske književnosti u Hrvatskoj ima prednosti jer izvire iz nemira (iz dvoj­nosti, dualiteta). Ali, bez slobode i golema napora taj se potencijal ne razvija. On najčešće umire već na izvoru (Lasić 1997: 14–15).

346

DUŠAN MARINKOVIĆ

Lasićeva sabita formulacija ne bavi se našom temom na svim onim nivoima koji bi nam bili od koristi, jer svojom fenomenološkom postavom i ontološkog sta­tusa pisca i ontološkog statusa književnosti priziva i njih. Ono što je od in­te­re­sa za temu ovog rada jest bezupitan Lasićev stav da se književni rad Srba u Hr­vatskoj definira kao književnost Srba u Hrvatskoj. Dakle, kao književnost. A iz moje perspektive razumijevanja, još uvijek ne postoji ona potrebna infra­struk­tu­ra koja jednu građu formira kao književnost. To čak nije uradio ni Stanko Ko­rać svojim Прегледом књижевног рада Срба у Хрватској (Загреб, 1987) neo­visno o tome što je sam pregled svojevrsna historija književnosti Srba u Hr­vatskoj. I Lasić i Korać polaze od činjenice da postoje srpski pisci u Hrvatskoj i da su njihovi tekstovi upravo građa te (srpske) književnosti, ali se razlikuju u to­me što Korać smatra (iz perspektive 1987. godine kada je Pregled ugledao svjet­lo dana) da je ta građa književni rad, a Lasić da je to književnost. Razlika se ge­ne­rira iz temeljnog interesnog obzora: Korać proučava književni rad Srba u Hr­vat­skoj u punini fenomena književnost kao književni historičar, a Lasić for­mu­li­ra ontološku poziciju srpskih pisaca u Hrvatskoj pa preko nje i samu srpsku knji­žev­nost u Hrvatskoj. Kao da to ide uvijek ruku pod ruku. Korać kao naj­kom­pe­tent­niji poznavalac književnog rada Srba u Hrvatskoj, dakle, do njega uglavnom za­boravljene pa i odbačene građe jer se vodilo računa samo o rijetkim velikim ime­nima, ne uspjeva ponuditi iz svojih pionirskih istraživanja razumijevanje, od­ nosno oznake po čemu bi taj i hrvatski i srpski književni podsistem bio uopće sis­tem (zato ni ne koristi pojam književnost) i na koji se uopće način može kon­sti­tuirati kao sistem, jer mu nije bila dovoljna za njegovo utvrđivanje a da mu sa­mo puka činjenica što su uključeni pisci Srbi u Hrvatskoj?! (Sa svom ar­bi­trar­noš­ću i aporijama što ih istraživač mora preuzeti, bar u nekim slučajevima i ne­kim pojavama!) Iz današnje perspektive pitanje u suštinskom svom stajalištu moglo bi se for­mu­lirati ovako: da li se književni rad Srba iz Hrvatske kao manjinska književnost mo­že konstituirati kao književnost? Da se stječe sve više elemenata u tom pravcu da se književni rad Srba u Hrvatskoj konstituira kao književnost, potvrđuje na pri­mjer ovaj popis koji ne pretendira da je potpun niti organiziran prema „prio­ri­te­tima“: 1. objavljene su tri nezaobilazne knjige „sintetskog“ karaktera – Књи­жевност

SAVA MRKALJ I APORIJE KNJIŽEVNE HISTORIOGRAFIJE

347

Српске Крајине (Београд, 1998) Dušana Ivanića, Aнтологија срп­ског пјесништва у Хрватској двадесетог вијека (Загреб, 2002) Nebojše De­vetaka i Приповијетка српских писаца из Хрватске. Антологија (Загреб, 2004) Dušana Ivanića; 2. postoji nekoliko časopisa koji se bave dominantno prob­lematikom Srba u Hrvatskoj (Просвјета, Идентитет, Бијела пчела) i ob­jav­ljivanjem tekstova srpskih autora; 3. u okviru realnih mogućnosti djeluje ne­ko­liko biblioteka SKD „Prosvjeta“ iz Zagreba, gdje se objavljuju knjige srpskih au­tora; 4. prihvaćeni su programi u obrazovnom sistemu koji za djecu Srba u Hr­vatskoj njeguju srpski jezički, književni i kulturni identitet; 5. bila su do prije ne­koliko godina aktivna dva studija srpskog jezika, književnosti i kulture (na Fi­lo­zofskom fakultetu u Zagrebu i Učiteljskoj akademiji u Zagrebu) – na Uči­tel­j­skoj akademiji studij se više ne izvodi, jer nije bilo šireg interesa da se sačuva i raz­vija; 6. kontinuirano se i sve učestalije održavaju književne večeri, pre­da­va­nja i javne tribine; 7. sporadično se, promatrano sa pozicija potreba, objavljuju naj­­relevantniji dokumenti različitih diskurzivnih praksi a tiču se Srba u Hr­vat­skoj itd. Za sada, međutim, to je s obzirom na recepciju u Hrvatskoj pozicija ig­no­riranog i getoiziranog, stigmatiziranog. Dubinska se aporija dramatično is­ka­zu­je, neovisno o sve jasnijim i konkretnim znakovima promjena nabolje. I u od­no­su na tradiciju koja nije naučno opisana, vrednovana i osmišljena pa utoliko ne može biti ni osviještena i u odnosu na sadašnjost koja je čista ugroženost i u od­nosu na budućnost koja je neizvjesna i koja, srećom ili nesrećom, nije bez­u­pit­ no predvidiva. Kao, uostalom, i sudbina književnosti i u širem i u užem smis­lu. Afirmacija književnog rada Srba u Hrvatskoj predstavljaće i afirmaciju hr­vat­ske književnosti, ali i kulture u cjelini. Jer, konačno, svi autori i srpski i hr­vat­ski u Hrvatskoj pisali su toliko individualnim jezicima, barem oni koji su do­seg­li toliku jezičnu samosvijest i samosvojnost, neovisno o tome što su ga brojni me­đu njima, intimno zvali srpskim, odnosno hrvatskim. Posrednika im nije bilo po­trebno prizivati. Oni su se ionako po mjeri svojih interesa i potreba sami na­me­tali. A i danas je tako. Kao što će, po svemu sudeći, tako biti i u doglednoj bu­­dućnosti.

348

DUŠAN MARINKOVIĆ

5. Poseban se prostor označenog iskustva otvara artikulacijom one pozicije koja je kontinuirano prisutna po mjeri historijskog iskustva naroda kojemu „pripada“ Sa­va Mrkalj, kako sagledavano s pozicije vremena u kojemu je živio tako i s po­zi­cije vremena iz kojega o tome govorimo. Naime, ne može se u cjelini sagledati prob­lematika Save Mrkalja ako se ne artikuliraju sva simbolička iskustva koja su se upisivala u neke dodatne, paralelne i presijecajuće prakse. Naime, Sava Mr­kalj i njegova kulturnohistorijska praksa pripada i vremenu u kojеm su se u sklo­pu istih ili sličnih ideja pokušali realizirati i drugi narodi na istom prostoru. Tu prvenstveno mislim na hrvatsku jezičnu praksu koja je također morala riješiti pi­tanje književnog jezika. Neovisno o specifičnim razlikama između ta dva juž­no­slavenska kulturna konteksta koja se umnogom već tada presijecaju, a ne sa­mo da dotiču ili paralelno supostoje ne znajući jedni za druge i uvažavajući kompletnu višeslojnu poziciju društva u kojemu se sve to odvijalo, a to je Habs­burš­ka Monarhija i gdje je bilo nemoguće bez budne paske odgovornih išta oz­bilj­­nije raditi. Zato nije bez specifične težine da državna administracija s odobra­van­jem gleda na ona nastojanja koja teže za tim da kompletiraju kulturne po­tre­be društvenih zajednica koje su podanici Carstva. Naime, sve se događa sa svi­ješ­ću da se formiraju temelji za obrazovanje književnog jezika koji bi mogao da oku­pi bar one Slavene do kojih je državnoj administraciji stalo. Javne reakcije na konkretne akcije nedvojbeno govore o tome da se administraciji čak i na od­re­đeni način žuri: Kopitar na primjer pozdravlja Salo debelog jera i vidi što bi sve moglo da se napravi na toj osnovi. 5.1. Prvi model tiče se najranijeg perioda, dakle do pojave iliraca. Taj pe­riod karakterizira postojanje književnog rada Srba u Hrvatskoj bez značajnijeg me­đusobnog književnokulturnog interferiranja, osim u svom usmenoknjiževnom aspek­tu. Paralelno trajanje kulture pisanosti, a posebno fokusirano sa pozicija hr­vatske recepcije proizvoda kulture pisanosti među Srbima u Hrvatskoj dade se ob­jasniti centralnim motivom, a to je srpska ćirilička grafija. Naime, hrvatska ono­vremena inteligencija ne zna ćirilicu, a svi relevantni proizvodi Srba u Hr­vat­skoj bili su pisani ćirilicom. I to nesistematiziranom u čemu su se teško ili ote­žano „snalazili“ i sami obrazovani Srbi, a kаmoli drugi. O tom stanju ne­re­ci­pi­ranja ćiriličkih knjiga dobro ilustrira na primjer situacija Ljudevita Gaja, koji

SAVA MRKALJ I APORIJE KNJIŽEVNE HISTORIOGRAFIJE

349

uči ćiriličku grafiju tek kao student i zbog sve jasnijeg stava da mora steći uvid u ći­riličku literarnu produkciju u Habsburškoj Monarhiji kako bi stekao što cje­lo­vi­tiju kompetenciju za svoje buduće kulturne akcije. O tom će „problemu“ Jagić svje­dočiti još decenijima kasnije. Dakle, u tom prvom periodu gotovo da ne po­sto­ji ikakva recepcija književnog rada Srba u Hrvatskoj u hrvatskom kulturnom pro­storu. Osim kod pojedinaca i sa specijalnim namjerama. Ovaj se model neće vi­še obnoviti, iako će biti perioda u kojima će se u cijelosti ignorirati književni rad Srba u Hrvatskoj u hrvatskoj kulturnoj zajednici i hrvatskoj kulturnoj svijes­ti. Naravno, to će biti drugi razlozi i druga vremena. Drugi model formira se u vrijeme iliraca i on će dominirati sa svojim izve­de­nicama do posljednjeg desetljeća 20. vijeka: književni rad Srba u Hrvatskoj sagledava se kao realna kulturna i književna građa hrvatske kulture i književnosti u cjelini. Tako je i s usmenom i sa pismenom književnosti i sa jezikom. Ov­dje, međutim, treba biti vrlo oprezan, jer se između brojnih strategija isklju­či­vos­ti ko­­je su se pojavljivale, a i danas još uvijek traju, teško može vidjeti re­alna do­mi­nanta. Jer, dominantno se ne samo književnost Srba u Hrvatskoj ne­go cjelo­kup­na srpska književnost sistematično prati i različitim sistemima pre­zen­tacije na­stoji integrirati u hrvatsku kulturu. Dakle, radi se o onim procesima koji na sim­bo­­ličkom nivou rezultiraju Bečkim književnim dogovorom 1850. godine, ali bez real­­ne mogućnosti da zaživi, osim kod pojedinaca. U tom modelu mogli bismo da utvrđujemo nekoliko diferenciranih podmodela koji su bitno bili navezani na glo­­balne ideološke i historijske razloge razdoblja pa je zasigurno na primjer sa­gle­davanje srpske kulture i književnosti u periodu između dva svjetska rata ili za vrije­me njegova trajanja ili nakon Drugog svjetskog rata. Poseban se aspekt ove problematike otvara krajem 60-ih i početkom 70-ih go­dina 20. vijeka kada se po prvi put pojavljuju tekstovi i knjige u kojima se knji­­ževni rad Srba u Hrvatskoj pokušava da sagleda kao književnokulturna cje­li­na neovisno o primarnom kontekstu u kojem se ostvarivao. Radi se o Књи­жев­ној хрестоматији (1979), koju je kao glavni urednik vodio Stanko Korać, knji­ga koja je na objavljivanje čekala šest godina. Jedan od razloga toliko dugog če­ka­nja jeste nemogućnost da se dobije relevantna recenzija hrvatskih historičara i knji­ževnih

350

DUŠAN MARINKOVIĆ

stručnjaka. Iako je Хрестоматија bila zamišljena kao zbornik eseja o re­levantnim književnicima Srbima iz Hrvatske sa reprezentativnim njihovim teks­tovima i imala za cilj da „укаже на принос књижевног рада Срба из Хр­ват­ске хрватској књижевности и култури“, dočekana je oštrim diskva­li­fi­ka­cija­ma i pojedinaca koji su sarađivali u njoj i projekta u cjelini. U ondašnjem tre­nutku, opterećenom iskustvom gibanja s početka sedamdesetih godina u Hr­vat­skoj, bilo je vrlo osjetljivo uopće ukazati na mogućnost da se hrvatski kul­tur­ni prostor može sagledati kao multikulturalan, odnosno da jedan njezin kom­po­zit­ski dio želi artikulirati i svijest o sebi kao svijest o svojoj kulturnoj, jezičnoj, histo­rijskoj i književnoj baštini u Hrvatskoj. Jer se realno utapala u cjelini u ubr­za­ne asimilacijske procese koji javno nisu podržavani, ali su se po mjeri društ­ve­nih kretanja ostvarivali.9 U ovom kontekstu važno je napomenuti da među Sr­bi­ma u Hrvatskoj u tom periodu ne postoji potreba za konstituiranjem javnih zna­ko­va svoje posebnosti (časopisa, instituta, naučnog rada itd.) koji bi djelovali na tra­gu čuvanja, a kamoli produbljivanja elementarnih znanja iz svoje kulturne, je­zič­ne i književne historije, osim kod pojedinaca koji su zbog svog djelovanja bili ži­gosani i sumnjičeni da narušavaju kulturno jedinstvo pa su se postepeno ad­mi­ni­strativno gasili oblici javne prisutnosti Srba u Hrvatskoj (zatvaranje Muzeja Sr­ba, gašenje SKD „Prosvjeta“ i časopisa koji je ionako jedva pokazivao zna­ko­ve života). Početkom devedesetih godina 20. vijeka u Zagrebu je pokrenut projekt Kom­parativno proučavanje jugoslavenskih književnosti (kasnije preimenovan u Kom­parativno/poredbeno proučavanje južnoslavenskih književnosti; voditelj pro­jekta sve vrijeme je bio prof. dr. Franjo Grčević, šef Katedre za srpsku i cr­no­­gorsku književnost), projekt koji je izazvao zavidnu pažnju u svim ju­go­sla­ven­skim kulturnim centrima i brojnim slavističkim centrima Evrope upravo svo­jom orijentacijom da već kanonizirane mononacionalne literarne naučne obrasce „pro­drma“ novim dostignućima svjetske komparatistike, da time oslobodi pro­stor za kompleksniji tip proučavanja književnih procesa u sveopćem iskustvu

9 O tim procesima različito se sudi i o njima postoje oštro konfrontirana stajališta.

SAVA MRKALJ I APORIJE KNJIŽEVNE HISTORIOGRAFIJE

351

knji­ževnosti.10 U okviru ideje tog projekta sasvim se sigurno zrcalila i prob­le­ma­ti­ka književnog rada Srba u Hrvatskoj, iako se nije neposredno raspravljalo o njoj. Od 1990. godine uspostavlja se u cijelosti nova kulturna paradigma koju su prou­zrokovali nesmiljeni ratni zovovi. Kultura Srba u Hrvatskoj tako se pri­bli­ža­va u nizu svojih aspekata onoj poziciji koju je imala i u Mrkaljevo vrijeme. Te­me­ljna razlika je u broju vlastitih pripadnika, odnosno korisnika.

Literatura Jagić, V. (1865): Jihoslované. III. Literatura. 2. Literatura Jihoslovanův v užšim smyslu (t. j. Chorvato-Srbův), Slov­ník naučný, Díl 4., I-Lžidimitrij, 1. vyd., Praha. Кopitar, J. (1812): „Beiträge zur Übersicht der serbischen Literatur in dem öster­rei­chischen Kaiser Staate“,Vaterländische Blätter 4, Wien, 387–391. Lasić, S. (1997): „Pismo Igoru Mandiću. Moral tjeskobe“, u: Vijenac, V/93–94, 31. srpnja 1997, Zagreb, 14–15. Marinković, D. (2004): „Književni rad Srba iz Hrvatske kao manjinska književ­nost/književnost manjine“, Književnost na jezicima manjina u Podu­nav­lju, Beograd, 109–117. Marinković, D. (2005): „Srpske književne teme mladog Vatroslava Jagića“, Ре­то­­рики на паметта, Зборник, Sofija, 418–429. Moguš, М., Vončina, Ј. (1983): „Salo debeloga jera libo azbukoprotres“ Save Mr­kalja, Zagreb. Okuka, M. (1975а): „Kratak pregled pjesničkog opusa Save Mrkalja (sa jednom ne­­ob­javljenom pjesmom)“, Život 24/7–8, 99–107. Okuka, M. (1975b): Sava Mrkalj als Reformator der serbischen Kyrilliza. Mit einem Nachdruk des Salo debeloga jera libo Azbukoprotres, München. 10 Održana su četiri naučna simpozija, a za peti više nije bilo objektivnih mogućnosti – i književna je pamet odgovarala na sirenske zvukove ratnih truba.

352

DUŠAN MARINKOVIĆ

T[afra], B. (2005): „Mrkalj, Sava“, Hrvatska enciklopedija 7, Zagreb, 500. Деветак, Н. (2002): Aнтологија српског пјесништва у Хрватској двадесетог ви­­јeка, Загреб. Деретић, Ј. (1983): Историја српске књижевности, Београд. Деретић, Ј. (1984): „Сава Мркаљ као језички мислилац“, Књижевност XXXIX/4–5, 504–507. Живковић, Д. (1970): Европски оквири српске књижевности, Београд. Иванић, Д. (2004): Приповијетка српских писаца из Хрватске. Антологија, За­греб. Иванић, Д. (2009): Врела у врлети (О књижевној баштини Срба у Хр­ват­ској), Загреб. Иванић, Д. (1998): Књижевност Српске Крајине, Загреб. Ивић, М. (1988): „О језику Саве Мркаља“, Zbornik radova o povijesti i kul­tu­ri srpskog naroda u SR Hrvatskoj 1, Zagreb, 47–52. Ивић, П. (1984): „О месту Саве Мркаља у историји српске културе“, Књи­жев­ност XXXIX/4–5, 508–512. Ивић, П. (2001): Српски народ и његов језик, Сремски Карловци – Нови Сад. Јагић, В. (Ягич) (1910): Энціклопедія славянской филологіи 1, Санкт­пе­тер­бургъ. Кораћ, С. (1979): Књижевна хрестоматија (из културне баштине српског на­­рода у Хрватској), Загреб. Кораћ, С. (1987): Преглед књижевног рада Срба у Хрватској, Загреб. Кораћ, С. (1971): „Прилог Кордуна књижевности српској и хрватској: Сава Мр­каљ“, Вјетром вијани. Споменица Српског културног друштва Про­свјета, Загреб, 102–106. Ковачевић, М. (1995): „Лингвостилистичка фигуративна анализа пјесме ,Jao ... триста пута‘ Саве Мркаља“, Зборник Матице српске за књи­жев­ност и језик LXIII/2–3, 277–288. Ковачевић, М. (1995): „Синтаксичке фигуре у поезији Саве Мркаља“, Ријеч I/2, 30–51.

SAVA MRKALJ I APORIJE KNJIŽEVNE HISTORIOGRAFIJE

353

Крстановић, З. (2002): Чудесни кладенац. Антологија српског пјесништва од Барање до Боке Которске, Београд. Леовац, С. (1971): „Три стара песника: Сава Мркаљ“, Izraz XXX/7, 47–49. Милованов, Л. Г. (2010): Опит наставлења у србској сличноречности и сло­го­мјеру или просодии (прир. В. Николић), Бања Лука. Младеновић, А. (1984): „,Пaлинодија‘ Саве Мркаља“, Књижевност XXXIX/4–5, 573–586. Младеновић, А. (2008): Историја српскога језика. Одабрани чланци, Бео­град. Мркаљ, С. (1994): Песме и списи. Прир. Ж. Ружић, Топуско. Недић, В. (1954): „Белешке Саве Мркаља из бечке душевне болнице“, При­ло­зи за књижевност, језик, историју и фолклор XX/3– 4, 303–305. Недић, В. (1959): „Необјављене песме Саве Мркаља“, Зборник Филозоф­ског факултета, Београдски универзитет IV/2, 415–429. Николиш, Г. (1980): Сава Мркаљ. Повијест о једном страдалнику, Загреб. Окука, М. (2010): Сало дебелога јера либо азбукопротрес Саве Мркаља у ста­ром и новом руху, Загреб. Опачић-Лекић, В. (1978): Сава Мркаљ. Живот и дјело, Нови Сад. Павић, М. (1991): Историја српске књижевности 3. Kласицизам, Београд. Павић, М (1991): Историја српске кљижевности 4. Предромантизам, Бео­град. Павић, М. (1984): „Стилска позиција Саве Мркаља“, Књижевност XXXIX/ 4–5, 553–556. Павловић, М. (1964): Антологија српског песништва, Београд. Петровић, Д. (1978): Говор Баније и Кордуна, Нови Сад – Загреб. Певуља, Д. (прир.) (2010): Два вијека од Сала дебелога јера Саве Мркаља, Бања Лука. Поповић, М. (1964): Вук Стефановић Караџић 1987–1864, Београд.

354

DUŠAN MARINKOVIĆ

Радека, М. (1985): „Неколико прилога о Сави Мркаљу“, Зборник Матице срп­ске за историју XXXI, 65–68. Роксандић, Д. (1984): „О Србима у хрватским земљама у Мркаљево доба“, Књи­­жевност XXXIX/4–5, 520–535. Ружић, Ж. (1970): „Сава Мркаљ – први песник српског јамба“, Књижевна исто­­рија IX, 62–70. Селимовић, М. (1967) За и против Вука, Нови Сад. Скерлић, Ј. (1914): Историја српске књижевности, Београд. Ћ[орић], Б. (2008): „Мркаљ, Сава“, Енциклопедија српског народа, Бео­град, 698–699.

Sava Mrkalj und die Aporien der Literaturgeschichte. Wie ist Mrkalj heute zu verstehen? Zusammenfassung Im dem Text hinterfragt  der Autor Präsentationspraktiken zu Sava Mrkaljs Leben und Werk aus der diachronen und synchronen Perspektive. Die bisherigen Erkenntnisse und Kon­zeptualisierungen wurden innerhalb der Koordinaten dreier Kontexte realisiert: 1. in der ser­bischen Literaturgeschichte, 2. in der kroatischen Literaturgeschichte und 3. in jener, die erst von neuem als Kulturbewusstsein der Serben in Kroatien konstituiert wird. In diesem Zu­sam­menhang müssen Werk und Leben von Sava Mrkalj als Inhalte betrachtet werden, die einan­der an zahlreichen Stellen einiger kulturell-nationaler Traditionen und deren Erinnerun­gen/ Vergessenheiten kreuzen. [email protected]

MARK STEGHERR (MÜNCHEN)

SAVA MRKALJ UND DER SERBISCHE DISKURS ÜBER DIE KOSOVO-TRADITION – ZWEI PARADIGMENWECHSEL DER SERBISCHEN KULTURGESCHICHTE Der vielsprachige und umfassend gebildete serbische Sprachgelehrte Sava Mrkalj (1783–1833) hat nie die Aufmerksamkeit erhalten, die er im Grunde ver­dient hätte. Seine Berühmtheit speiste sich eher aus der Ablehnung seiner Zeit­ge­nossen. Sie empfanden sein Hauptwerk Сало дебелога јера („Das Fett des di­cken Jer“), das 1810 in Buda erschien, weniger als anerkennenswerten und in­te­res­­santen Beitrag zur Diskussion über die serbische Kyrillica, denn als Angriff auf das serbische kulturelle Selbstverständnis seiner Zeit (Окука 2010). Mrkalj muss­te sich sogar vor den Autoritäten der serbisch-orthodoxen Kirche gegen Zwei­fel an seiner Rechtgläubigkeit verteidigen. Auch sein Eintritt in ein Kloster konn­te die Zweifel nicht ausräumen. Die harsche Reaktion der Kirche und der ser­ bischen tonangebenden Kreise Anfang des 19. Jh.s auf den eigen­wil­li­gen Vorstoß des Privatgelehrten Mrkalj hat einen vielfältigen Hintergrund. Mrkalj stammte selbst aus der Grenzregion der Monarchie, wo serbische Fa­mi­lien seit Jahrhunderten als Wehrbauern und Soldaten die ewig unsichere Grenze zu den osmanisch beherrschten Gebieten verteidigten. Diese Grenze kann als sym­bolisch und bestimmend für die serbische Selbstwahrnehmung gelten. Selbst als einstmals osmanische Gebiete schließlich befreit werden konnten, das serbi­sche Königreich geschaffen und in den Balkankriegen vor dem Ersten Weltkrieg auch das symbolisch überhöhte Kosovo, die „Wiege des Serbentums“, befreit wer­den konnte, blieb das nationale Selbstbewusstsein unsicher, ungefestigt. Es äußer­te sich denn auch in scharfer Abgrenzung von allem, was als Bedrohung der so schwer gewonnenen nationalen Einheit wahrgenommen wurde. Die Grund­lage der Einheit in den Jahrhunderten, da die Befreiung und die Ver­ei­ni­gung in einem Staatswesen nur ein Silberstreifen am Horizont waren, war die ortho­doxe Kirche, die die kulturelle und sprachliche Überlieferung bewahrte und wei­tergab.

356

Mark Stegherr

Bedenkt man die spirituelle und nationalgeschichtliche Aufladung der Spra­che wie der Schrift, kann man sich eine bessere Vorstellung davon machen, wel­che Tragweite der Vorschlag Mrkaljs zu dessen Zeit gehabt haben muss. Zumal wenn man bedenkt, dass für Mrkalj getreu der aufklärerischen Denkungsart Spra­che und Schrift weniger verehrungswürdige Denkmäler der Vergangenheit als Instrumente waren, Mittel, um das Denken zu fixieren – Denken definiert als Wis­sen, als das, was eine innere Stimme eingibt, die sich durch Rede oder Schrift realisiert. Kopitar, der eine hohe Meinung von Mrkalj hatte, meinte nicht von ungefähr, es fände sich „auf diesen 18 Seiten mehr Sprachphilosophie als in mancher dicken Grammatik“ (Kopitar 1857: 143). Ende des 18. und Anfang des 19. Jahrhunderts existierten unter den Serben zwei schriftsprachliche Ausdrucksformen, das sogenannte Slaveno-Serbische und die Volkssprache. Der serbischen Kyrilliza waren aus der russischen im Lau­fe des 18. Jahrhunderts etliche neue Buchstaben zugewachsen (щ, й u. a.). Moch­te die russische Kyrilliza auch durch Peter den Großen von einigen Buch­sta­ben entlastet worden sein, erschien doch das, was übrig blieb, noch als re­form­bedürftig genug. Mrkalj gedachte, den überkommenen Zeichen­be­stand zu sich­ten und zu reduzieren. Was Mrkalj begann, aber nicht mehr voll­en­den durf­te, gelang Vuk Stefanović Karadžić: die Durchsetzung der phonetischen Schreib­­­weise („пиши као што говориш“) und die Aussonderung unnötiger Buch­­staben wie des „dünnen“ und „dicken“ Jer (ь, ъ). Karadžićs Kyrilliza un­ter­schied sich von der seines Zeitgenossen in sechs Fällen, bei den Buchstaben љ, њ, ћ, ђ, џ und ј. Die sehr reservierte Haltung der orthodoxen Kirche allen Ver­su­chen gegenüber, Kirchenslawisch, einschließlich seines graphemischen Re­per­toires, zu reformieren, legte nahe, dass auch die Reform der serbischen Orthographie nicht wi­der­standslos hingenommen werden würde. Die Beschneidung des Zei­chen­stan­des genauso wie der unannehmbare Gedanke, die Sprache des einfachen Volkes zur Schriftsprache zu erheben, führten dazu, dass Mrkalj im Metropoliten Stevan Stra­timirović ein polemisch begabter und mäch­tiger Gegner erwuchs. Der Me­tro­polit war nicht nur Adeliger und Hof­be­ra­ter, sondern auch und vor allem en­thu­siastischer Verehrer der slavenoser­bi­schen Sprache. Der Pester Zen­sur­be­hör­de befahl er, sie möchte nicht noch ein­mal den Druck

SAVA MRKALJ UND DER SERBISCHE DISKURS ÜBER DIE KOSOVO-TRADITION

357

einer Schrift dulden, die dem Сало дебелога јера ähnelt. Dem wach­ senden Widerstand, der sich ge­gen ihn aufbaute, hatte der labile Mrkalj, nach Meinung von Meša Selimović (1987: 4), we­nig entgegenzusetzen. Er war zu sehr rei­ner Gelehrter und Intellektueller, ganz an­ders als der Gelehrte und Organisator Ka­radžić, der am Widerstand eher wuchs. Die Revolution des Sava Mrkalj Karadžić fehlte vor allem die kirchliche Gesinnung, die Mrkalj glauben ließ, er kön­ne sich durch den Eintritt in ein Kloster der Verfolgung entziehen. Doch der lan­ge Arm seiner Gegner, die ihn bereits als Häretiker gebrandmarkt hatten, er­reich­te ihn gerade dort. Die Einsamkeit und Isolation Mrkaljs im Kloster Go­mir­je wird deutlich, wenn man liest, was der Archimandrit und spätere Patriarch Rajačić über den verketzerten Neu-Mönch schrieb. Mit Mrkalj hätte keiner der Mön­che und auch keiner der Diener auch nur ein Wort wechseln wollen. Daher sei es kein Wunder, dass Mrkalj, der als Mönch Bruder Julijan hieß, „die fixe Idee hatte, es würden ihn von allen Seiten heimliche Feinde verfolgen“. Er ver­fiel in tiefste Melancholie, und veröffentlichte 1817, entweder unter Zwang oder weil ihm die Kraft zum Widerstand ausging, in den Новине Србске einen Arti­kel mit dem tragikomischen Titel „Палинодија либо обрана дебелога ъ“ („Pa­li­nodie oder Verteidigung des dicken Jer“). Darin sagte er sich von einem we­sent­lichen Teil seiner Werke und Ideen los, wie auch von der frohen Erinnerung an das Jahr 1810, in dem sein Hauptwerk erschienen war. Was dem feinfühligen Mrkalj in der Einsamkeit seiner Klosterzellen geschehen ist, schrieb Selimović (1987: 4), „können wir aus Mrkaljs erzwungener Kapitulation und seiner spä­te­ren Tragödie schließen.“ Was stand hinter der Polemik, die das Leben Mrkaljs ruinierte? Es ging nicht allein, wie es aus moderner Perspektive erscheinen mag, um den Konflikt zwi­schen verengtem Traditionalismus und Fortschritt, zwischen überkommenen Macht­strukturen und offenem, wissenschaftlichem Diskurs. Hier ging es um einen grundlegenden Paradigmenwechsel. Der Metropolit sah klar, dass der Kir­che über eine scheinbare Nebensache,

358

Mark Stegherr

die Reform von Schrift und Sprache, die Füh­rerschaft im gesellschaftlichen Diskurs entwunden werden sollte, ein Komp­lex, der im Westen seit der Reformation gut bekannt ist. Wer bestimmt den Dis­kurs: entweder die Kirche, die ein geistliches wie historisches Mandat dafür be­ an­spruchte, oder der mehr oder weniger unabhängige Intellektuelle, der das Ver­nünf­tige gegen die Macht überkommener Strukturen durchsetzen will. Die or­tho­­doxe Kirche sah sich dagegen als Hüter der serbischen Kultur, die wesentlich christ­lich und überweltlich gedeutet wurde. Nichts anderes besagt der Kosovo-My­thos. Am Vorabend der Schlacht auf dem Amselfeld entschied sich Fürst La­zar bei einem feierlichen Abendmahl im Kloster Gračanica, das nicht von un­ge­fähr gerne wie das letzte Abendmahl Christi dargestellt wird, für das himmlische Reich. Wie man an der Antimodernismus-Diskussion der 1920er Jahre sieht – die im folgenden besprochen werden soll – sah sich auch die serbisch-orthodoxe Kir­che, gleich der russischen, als Schutzmacht des überweltlichen, slawischen Gei­stes, ganz im Gegensatz zur verweltlichten römischen Kirche des Westens. Die­se stand zwar seit dem letzten Viertel des 19. Jahrhunderts im Konflikt mit den Kräften der Moderne, aber das Unfehlbarkeitsdogma oder Reformen der Li­tur­gie wurden von der Orthodoxie als Einbruch des Weltlichen in die religiöse Sphä­re kritisiert. Man sah sie als Bestätigung des eigenen Anspruchs, der Über­lie­ferung treu geblieben zu sein. Dieser Anspruch auf universale Deutung des kul­turellen Wegs der Serben durch die Zeit schien nun mit der Reform, die Mrkalj vorschlug, zu wanken. Lauth formulierte das mit Blick auf den rus­si­schen Raskol so: Die Weltlichkeit setzt ihre eigene Sphäre außerhalb der Re­li­gion, die zu einer Art we­niger wichtigen zweiten Gebiets wird, und erniedrigt das Religiöse zu ihrem äuße­ ren Dekor; die Religiosität wird weltverneinend. Im­mer­ hin bleiben beide noch ne­beneinander bestehen, bis mit dem beginnenden 19. Jahrhundert die „Welt“ so­weit erstarkt ist, daß sie den Versuch unternehmen kann, die Religion völlig zu eli­mi­nieren (Lauth 1953).

SAVA MRKALJ UND DER SERBISCHE DISKURS ÜBER DIE KOSOVO-TRADITION

359

Paradigmenwechsel des Kosovo-Mythos Wenn auch nicht die „völlige“ Eliminierung, so ist den serbischen Reformern doch die Relativierung des Religiösen gelungen, wie sich an der serbischen Dis­kus­sion über den Inhalt des Kosovo-Mythos, über das Prägende und Cha­rak­te­ris­tische der serbischen Identität studieren lässt. Bereits Vuk Stefanović Kara­džić hatte dem preußischen Historiker Leopold von Ranke ein Serben-Bild ver­mit­telt, in dem die Rolle der orthodoxen Kirche und damit auch des christlichen Ko­sovo-Mythos zugunsten des rein Ethnographischen deutlich zurücktrat. Für den Romantiker Ranke hatte gerade das folkloristische Heidentum der Serben, ihr Hexen- und Feen-Aberglauben, die Geschichten von Räuberei, Bruder- und Va­ter­ mord, etwas rührend Anziehendes. Damit erhielt aber Ranke, der sich ganz auf die subjektive Perspektive und die Literaturhinweise des serbischen Auto­di­dak­ten und Emigranten verließ, auch ein unvollständiges Bild der serbischen Kul­turgeschichte, und ein verzerrtes von der Rolle der orthodoxen Kirche. Die ser­bische Hierarchie, besonders solange sie einen eigenen Patriarchen als Millet-Baša hatte, war die entscheidende Klammer, die die Serben als Kulturnation über­leben ließ. Aus dem, was ihm Karadžić erzählte, formulierte Ranke Sätze wie diese: Bei anderen Völkern in ähnlichem Zustande hat sich die Geistlich­keit eines größern und fast unbegränzten Einflusses bemächtigt. Dieß läßt sich von den Serben nicht sa­gen. Die Popen haben nur wenig Ansehn (Ranke 2010: 28).

Vuk ahnte, dass ihm im gebildeten Europa, das sich weniger für Geistliches als für Helden­ge­schichten interessierte, das Ethnographische eher Ansehen und In­te­resse ein­brin­gen würde. Durch die Betonung des Ethnographischen trat jedoch die Ge­schich­te der Serben als christlicheuropäischer Nation in den Hintergrund. Die an­dere Seite des Paradigmenwechsels, die Karadžićs Verlagerung der Ge­wich­te ein­leitete, weg von der theologischen Deutung hin zu nationalpolitischen, lässt sich ebenfalls bei Ranke nachvollziehen, in dessen Geschichte der ser­bi­schen Re­vo­lution (Die serbische Revolution. Aus serbischen Papieren und Mit­ thei­­lun­gen), die 1829 erstmals in Hamburg erschien.

360

Mark Stegherr

Der Beginn des zehnten Kapitels von Rankes serbischer Revolutions­ ge­ schich­ te lässt das Vergeltungs-Motiv anklingen, das bisher den christlich-ortho­do­xen Kosovo-Mythos nicht geprägt hatte: Wenn man oft behauptet hat, daß in mensch­lichen Dingen eine Vergeltung sichtbar sey, so hat man es eben so oft be­zweifelt. Wir wollen uns nicht vermessen, einem un­mittelbaren und überna­tür­lichen Eingreifen des höchsten Richters nachzuspüren; al­lein anders ist es nicht, und es erscheint als der natürliche Lauf der Dinge, daß die näm­lichen Nei­gun­gen und Eigenschaften, welche die böse That hervorgebracht ha­ben, nach der­selben fortwirken, vielleicht noch stärker, so bald jene gelungen ist, und das Da­seyn des Schuldigen auflösen (Ranke 2010: 78).

Dieser historische De­ter­mi­nis­mus, den Karadžić mit Hilfe des jungen Ranke po­pu­­larisierte, sollte künftig das Bild der Serben von ihrer Geschichte bzw. das Bild der Außenwelt auf die ser­bische Geschichte beeinflussen. Die Sünde des Ver­­rats und der Uneinigkeit in der Schlacht auf dem Amselfeld zog die un­ver­züg­liche Strafe der Knecht­schaft nach sich. „Die Schuld, mit der sich die Serben be­laden hatten“, und die sie nun abzubüßen hätten, war laut Ranke auch die Plünderung und Ermor­de­rung der Türken von Belgrad. Wir können auf das Deut­lichste wahrnehmen, wie hier­aus unmittelbar das Unglück kam, welches sie jetzt erlitten. … Man sage nicht, daß die Nation demnach unschuldig gewesen sey und unschuldig gelitten habe. Viele hatten unmittelbaren Antheil an den Mordtaten ge­nommen, andere sie in Schabaz fortgesetzt, noch andere allein ihre Abwesenheit be­dauert (l. c.: 85).

Nicht der Rückzug Russlands aus Serbien nach dem Frieden von Bukarest im Au­gust 1812 und vor allem der Einmarsch Napoleons in Russland hätten also den Sieg der Türken über den serbischen Aufstand verursacht, sondern vielmehr die Entzweiung des serbischen Volkes, nach jener von Karadžićs volkstümlicher Ethik beeinträchtigten Sicht Rankes. Die Moral des Episch-Heroischen, die sich in Rankes Buch findet, der zufolge Raub und Mord „barbarisch, aber immer mensch­­lich“ (l. c.: 87) seien, und die Lehre von der ewigen Sühne histo­ri­­scher Schuld schufen jenen Urgrund, auf dem sich einerseits der nationale Schuld­kom­plex, der

SAVA MRKALJ UND DER SERBISCHE DISKURS ÜBER DIE KOSOVO-TRADITION

361

am Amselfeld getilgt werden müsse, und andererseits natio­na­lis­ti­scher Dünkel bilden konnte. Der christliche Kosovo-Mythos spricht da­ge­gen in erster Linie von der Verpflichtung, im Diesseits mit dem ganzen Leben im Blick auf das diesseitige ewige Leben einzustehen. Fürst Lazar hatte die Nie­der­lage in Kauf genommen, sich bewusst für das himmlische Reich der ewigen und nicht nur zeitlichen Herrlichkeit entschieden, und damit sein Volk in die Nach­folge Chris­ti gestellt. Das Böse in dieser Welt ist ein Faktum, das nicht durch dies­sei­tige Vergeltung der Schuld, sondern durch Treue zum Evangelium und Ver­trau­en auf die ewige Gerechtigkeit bekämpft werden kann. Hier zeichnet sich der Pa­­radigmenwechsel ab, den Karadžić schon damals für die Deutung des Ko­sovo-Mythos einleitete. Die Diskussion der Zwischenkriegszeit Eine radikale Neudeutung des als konstitutiv für die serbische Identität be­trach­te­ten Mythos zeichnete sich in den leidenschaftlichen Debatten zwischen Kir­chen­vertretern und Intellektuellen in der Zwischenkriegszeit ab. Bis 1913, bis zur Befreiung des Kosovo war der Landstrich im Süden ein feststehender My­thos, ein Land nationaler und geistlicher Phantasie, in das man neben den von Ge­neration zu Generation weiter gegebenen Legenden alle unerfüllten Sehnsüchte ver­legte. Als die ersten serbischen Soldaten von Kumanovo kommend das Ge­biet des Kosovo betraten, fielen die Soldaten auf die Knie und küssten den hei­li­ gen Boden, in dem nach der Überlieferung die sterblichen Überreste von Ge­schlech­tern serbischer Heiliger und Krieger liegen. 1919 konnte der serbische Thron­folger Aleksandar Karađorđević das nach der Schlacht auf dem Am­sel­feld aus­gesprochene Gelübde der Fürstin Milica wahrmachen, dass der große Leuch­ter feierlich entzündet werden solle, sobald der Fluch vom Amselfeld ge­sühnt wäre. Die Sühne hätte nun stattgefunden, da die Serben im Weltkrieg einen unglaublichen Blutzoll für ihre Freiheit und Einheit gezahlt hatten, und das Kosovo nicht nur den Osmanen, sondern auch den Verrätern, den zum Islam kon­vertierten albanischen Eindringlingen entwunden wurde. Die Verpflichtung, die heute noch auf dem Turm auf Gazimestan prangt, jeder Serbe hätte alles für

362

Mark Stegherr

die Befreiung und die Verbannung nationaler Uneinigkeit zu tun – wofür seit jeher Vuk Branković, der vermeintliche Ver­räter der serbischen Folklore, stand – war also of­fenbar Realität geworden. Es sei zwar all das erfüllt, wovon man jahrhundertelang ge­träumt hatte. Serbien stehe an der Spit­ze des vereinigten Königreichs der Ser­ben, Kroaten und Slowenen, worauf es nach den halbtausendjährigen Leiden un­ter osmanischer Herrschaft und dem Wi­derstand dagegen berechtigten Anspruch hät­te. Und dem „türkisierten“ und „al­banisierten“ Kosovo und Metohija könne man nun endlich wieder ein ser­bi­sches Gesicht verleihen. Ganz im Gegensatz zu die­ser Hochstimmung schrieb Lju­bomir Micić, die serbische Nation stehe nun nackt und bloß da: Unsere ein­zi­ge Tradition ist Kraljević Marko und das Kosovo. Das ist unsere ‘Kunst’ ge­wor­den. Das ist unser Gestern, ein barbarisches Gestern, und wir wollen keine Bar­baren sein. Wir müssen nicht barbarisch sein! Das ist unser Heroismus des Mus­­kels und des Herzens, der seine Epoche vollendet hat … Das ist die Zeit, als der bal­kanisch-serbische Mensch als leibeigener Barbar für die physische Frei­heit und die Freiheit von Grenzen starb – für die Freiheit der geknechteten Ras­se. Aber dort fin­det sich die Kunst nicht. Dort findet sich nur ein totes, blutiges Ka­pitel. Heute brau­chen wir den Kampf um die Freiheit und die Behauptung des hu­manistischen Geistes (Micić, in: Zenit 7/1924: 4 - Üb. d. Verf.).

Der Dichter Miloš Crnjanski (1893–1977) hatte bereits 1919 in seinen „Lie­dern zum Vidovdan“ („Видовданске песме“) geklagt: „Немамо ничег. Ни Бо­га ни гос­подара. / Наш Бог је крв“ („Wir haben nichts. Weder Gott noch einen Her­ren. / Unser Gott ist das Blut“; aus „Химна“/“Hymne“) (Ђурић 1990: 501). Da die heutige Generation nicht mehr an die alten Mythen glauben könne, müs­se ein neuer Weg gesucht werden, nicht nur formal, sondern auch ideell, for­der­ten Marko Ristić und Miloš Crnjanski 1924. Brechen wir mit der Vergangenheit, da wir uns kopfüber der Zukunft in die Arme werfen, und schreiben wir in neu­em, freiem Stil, da wir ein neues Leben gefunden haben, schrieb Crnjanski, und schloss mit der radikalen Aussage, dass es keine unwandelbaren Werte gibt. In der ser­bischen Intelligenzija der Zwischenkriegszeit vollzog sich eine ko­per­ni­ka­ni­sche Wende.

SAVA MRKALJ UND DER SERBISCHE DISKURS ÜBER DIE KOSOVO-TRADITION

363

Die Orthodoxie der Zeit Mrkaljs wie der der Zwischenkriegszeit glaubte da­ge­gen fest an die Unwandelbarkeit der Werte, die sich auch in der Schrift sicht­bar offenbarten: die Heilige Schrift und die Kosovoliefertes zweites Evangelium der Serben Tradition als mündlich über­ („Kosovski zavet“). Daher war der Kon­flikt vorherzusehen, vor allem angesichts der klar formulierten Abkehr von dem, was bis dato als heilig und unantastbar gegolten hatte. Den Theozentrismus des Kosovo-Mythos wollte man, ganz im Sinne des Zitats von Ljubomir Micić, durch einen neuen, aufgeklärten Anthropozentrismus ersetzen, der, wie Svetislav Ste­fanović in einem Beitrag für die Zeitschrift Pokret von 1924 forderte, einem Men­schen gelte, der nach dem Tode des Kultes um den Helden und Rächer im Zent­­rum „eines Kultes des Mitleids, der Humanität, des guten Willens“ (Ste­fa­no­vić, in: Pokret 7/1924: 99) stehen sol­le. Vladimir Velmar-Janković brachte die Zeitstimmung in einer für kon­ ser­va­tive Geister schmerzhaften Weise auf den Punkt. Er nannte die Gegenwart leer und die Identität undefiniert, wo­rü­ber auch die historischen Illusionen, die das Volk durch die Geschichte ge­führt hatten, nicht mehr hinweghelfen könnten. Für die Vertreter der serbischen Ortho­doxie wa­ ren solche Gedanken nichts an­de­res als „intellektueller Defai­tis­mus“. Justin Po­pović, namhafter orthodoxer The­o­loge und ranghoher Geistli­ cher, warf den Phi­losophen und Literaten einer wur­zellosen, technizistischen Mo­derne vor, dass man ein grundlegendes System von Werten aufgebe, wenn man so tue, als ha­be der Kosovo-Mythos als poli­tisch und moralisch über­wun­den zu gelten. In der traditionellen Kulturzeitschrift „Na­rodna odbrana“ kri­ti­sier­te Popović, dass die Vertreter der Moderne bereits über eine Alternative zum Ko­sovo-Mythos nach­dächten, da doch kaum die staat­liche Vereinigung, ge­schwei­ge denn die geis­ti­ge Wiedervereinigung statt­ge­fun­den hätte. Die Orthodoxie bezog in der Zwischenkriegszeit deutlich, oft genug scharf Stel­­lung gegen die Relativierung, was sowohl an der Intensität des Streits wie auch an den politischen Frontstellungen der Zeit lag. Die Standpunkte der ser­bi­schen Intellektuellen reichten von der kämpferischen Opposition gegen alles euro­­päische Neuerertum im Namen der Tradition über die Annäherung an Euro­­pa im Zeichen einer allslavischen integrativen Idee bis hin zur endgültigen ni­hi­lis­tischen Abrechnung mit

364

Mark Stegherr

allen Werten, die Serbien bisher als sein un­ver­äu­ßer­li­ches Erbe verteidigt hatte. Prominente orthodoxe Denker wie Nikolaj Velimi­ro­vić oder Justin Popović vertraten in diesem Streit mit besonderer Verve die Leh­re von der welthistorischen Mission des Serbentums, begründet im serbi­schen Großreich des Mittelalters und in der Opfertheologie vom Kosovo, die der see­len- und gottlosen europäischen Moderne nicht geopfert werden dürfe.1 Dass in der Moderne eine Konkurrenz, wenn nicht Gefährdung der traditionellen Deu­­tungsmacht des Glaubens liegt, davor warnten orthodoxe Kirchenvertreter und Intellektuelle mit allem Nachdruck. Dabei brachten sie die Denkfigur des My­thos ins Spiel, als Grenzscheide, an der sich der einstmals christliche, heute auf­geklärte, „dekadente“ Westen vom nach wie vor mythosgebundenen, christ­lich geprägten Osten unterscheide. Spiritus rector dieser Denktradition innerhalb der serbischen Orthodoxie wurde Bischof Nikolaj Velimirović, der jedoch im Lau­fe seines Lebens seine Ansichten änderte, worin die Spielarten der ver­hass­ten Moderne manifest würden. Die „russische Idee“, die er während seines Stu­diums in Russland kennengelernt hatte, wollte er auf Serbien übertragen, das heißt, wie die Russen wären die Serben besonders berufen, ihre tief innerliche christ­liche Kultur gegen die Feinde des Glaubens und der Nation zu verteidigen – in den Worten Velimirovićs: Vom ersten Tag an war es unsere Aufgabe, uns selbst zu schützen gegen die Skru­pel­losigkeit und den Nietzscheanismus von kul­tivierten und kulturlosen Völkern; zuerst gegen die dekadente Kultur von By­zanz, dann gegen die barbarischen Hunnen und Avaren, Bulgaren und Ungarn, dann gegen die neuen Invasoren, die Türken, und schließlich gegen die ver­schla­ge­nen Venezianer und Deutschen (zit. n. Grill 1998: 125).

1 Dieser sogenannte „serbische Messianismus“ gründet wesentlich auf dem SanktSavismus (Светосавље/Svetosavlje) und dem Kosovo-Mythos. (Vgl. Grill 1998; КОСОВО – ЗЕМЉА ЖИВИХ 1389–1989. У знаку часнога крста и слободе златне. Hrsg. Никчевић, Радомир, Манастир Светог Стефана, Ћелија пиперска, Београд).

SAVA MRKALJ UND DER SERBISCHE DISKURS ÜBER DIE KOSOVO-TRADITION

365

Der Kosovo-Mythos nach der Unabhängigkeitserklärung Betrachtet man den Diskurs über den Kosovo-Mythos, der hier freilich nur kur­so­risch beschrieben wurde, scheint ein interessantes Phänomen durch: Da Ko­so­vo und Metohija eine geistige Größe waren, die physisch nicht zum serbischen Kul­tur­raum gehörte, war auch die Strahlkraft des Mythos groß. In Kriegszeiten war die Gefahr, dass der metaphysische Appell nachlassen könnte, gering. Das gilt für die Balkankriege, den Ersten und den Zweiten Weltkrieg, da das ser­bi­sche Volk der Verfolgung durch die deutschen Besatzer und deren Verbündeten und dem Kon­flikt mit seinen südslawischen Gegnern ausgesetzt war. Der My­thos wirkte am stärksten, als das Gebiet von Kosovo und Metohija am fernsten und der Druck von außen am stärksten waren. Er wirkte als stete Aufforderung, sich des ver­lorenen Erbes, des mittelalterlichen Königreichs, seiner Pracht und Grö­ße und der Einheit in Glauben und Kultur bewusst zu bleiben. Namentlich in den Be­freiungskriegen des 19. Jahrhunderts war der Mythos Ansporn, Aufruf zur Ein­heit im Guten wie im Schlechten. Dabei war der Vorwurf des vermeint­li­chen Ab­weichlers, des Verräters in der schlechten Tradition eines Vuk Bran­ko­vić oft ge­­nug schnell ausgesprochen. Zu den Zeiten aber, da das Kosovo Teil des ser­bi­schen Staatsgebiets war, überlagerten die praktischen Probleme, vor al­lem das des Umgangs mit der albanischen Bevölkerungsmehrheit, die Frage, wel­ che geis­tig-geistliche Bedeutung der Begriff Kosovo noch habe. Deutlich zeig­te sich das nicht nur an der Diskussion der Zwischenkriegsjahre, sondern ganz be­son­ders in den späten 1980er Jahren. Für Milošević spielten nur die po­li­ti­sierten Be­grif­fe des Kosovo-Mythos, Einheit und Verrat, die Karadžić betont hat­te, eine Rol­le, wäh­rend ihm die theologischen nichts sagten. Der Missbrauch des My­thos zu rein parteipolitischen Zwecken war denn auch einer der wesent­li­chen Grün­de, wa­rum Vertreter der serbischen Orthodoxie auf Distanz zur Politik des Re­gimes gin­gen. Im Frühjahr 2008 erklärte die kosovo-albanische politische Eli­te das Ko­­sovo für unabhängig. Trotz aller rechtlichen und politischen An­stren­gun­gen ist es nicht gelungen, die Unabhängigkeitserklärung rückgängig zu ma­ chen. Nun stellt sich die Frage, ob die territoriale Abtrennung, die ‚physische Ab­­senz’ von Ko­sovo und Metohija dessen geistige und kulturelle

366

Mark Stegherr

Bedeutung wie­­der ver­stär­ken wird. Oder werden sich jene Strömungen durchsetzen, die schon in den 1920er Jahren die fortdauernde Geltung des Mythos bestritten ha­ben? Literatur Andrić, Ivo (1990): The Development of Spiritual Life in Bosnia under the In­fluence of Turkish Rule, Durham – London. Anzulović, Branimir (1999): Heavenly Serbia. From Myth to Genocide, New York – London. Arsenijević, Vladimir (2000): Mexico. Ratni dnevnik, Beograd. Bandić, Dušan (1990): Carstvo Zemaljsko i Carstvo Nebesko. Ogledi o narodnoj re­ligiji, Beograd. Barès, Maurice (1987): Scènes et doctrines du nationalisme, Paris. Bartl, Peter (1968): Die albanischen Muslime zur Zeit der nationalen Unab­hän­gig­keits­bewegung (1878–1912), Wiesbaden. Bataković, Dušan (1988): Savremenici o Kosovu i Metohiji 1852– 1912, Beo­grad. Bataković, Dušan (1989a): Dečansko pitanje, Beograd. Bataković, Dušan (1989b): Francuska revolucija 1789–1989, Beograd. Bataković, Dušan (1989c): Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji, Beograd. Bataković, Dušan (1992): The Kosovo Chronicles, Beograd. Bataković, Dušan (1994): Yougoslavie. Nations, Religions, Idéologies, Lau­san­ne. Bataković, Dušan 1997): „Le Passé des Territoires: Kosovo-Metohija (XVIIIe–XXe siècle),“ Balkan Studies 38/2, Saloniki, 253–283. Bаxhanku, Fatos, Kaser, Karl (1996): Die Stammesgesellschaft Nordalbaniens. Be­richte und Forschungen österreichischer Konsuln und Gelehrter (1861–1917), Wien – Köln – Weimar. Behschnitt, Wolf D. (1980): Nationalismus bei Serben und Kroaten 1830–1914, Mün­chen. Berlin, Isaiah (1991): The Crooked Timber of Humanity, New York.

SAVA MRKALJ UND DER SERBISCHE DISKURS ÜBER DIE KOSOVO-TRADITION

367

Benda, Julien (1955): The Betrayal of the Intellectuals, Boston, MA. Bоrozan, Đorđe (2000): Malcolm’s View of Kosovo in the Twentieth Century, Bel­grad. Braun, Maximilian (1937) „Kosovo“. Die Schlacht auf dem Amselfelde in ge­schicht­licher und epischer Überlieferung, Leipzig. Crnovršanin, Harun, Sadiković, Nuro (2001): Sandžak – porobljena zemlja. Bos­na, Sandžak i Kosovo kroz historiju,Wuppertal. Čolaković, Ivan, Mimica, Aljoša (1992): Druga Srbija, Beograd. Čolaković, Ivan, Mimica, Aljoša (1993): Intelektualci i rat, Beograd. Ćosić, Dobrica (1990): Otpadnik, Sarajevo. Grill, R. Chrysostomus (1998): Serbischer Messianismus und Europa bei Bi­schof Ve­li­mi­rović, St. Ottilien. Joetze, Günter (2001): Der letzte Krieg in Europa? Das Kosovo und die deut­sche Politik, München. Johnstone, Diana (2002): Fools’ Crusade. Yugoslavia, NATO and Western De­lu­sions, London. Judah, Tim (1997): The Serbs: History, Myth and the Destruction of Yugoslavia, New Haven – London. Judah, Tim (2000): Kosovo. War and Revenge, New Haven – London. Kaser, Karl, Simić, Predrag i dr. (prir.) (2000): Problemi srpske politike, Beo­grad. Kopitar, Bartolomäus (1857): „Beiträge zur Übersicht der serbischen Literatur in dem österreichischen Kaiserstaate“, Miklosich, Franz (Hg.): Barth. Kopitars kleinere Schriften, Wien, 135-146. Lauth, Reinhard (1953): „Zur Interpretation der russischen Geschichte“, Son­der­druck aus: Phi­losophisches Jahrbuch der Görres-Gesellschaft, München. Micić, Ljubomir (1921): „Duh zenitizma“, in: Zenit 7, Sept. 1921, 4. Petranović, Branko (1992): Srbija u drugom svetskom ratu 1939– 1945, Beograd. Petritsch, Wolfgang, Kaser, Karl, Pichler, Robert (1999): Kosovo/ Kosova – My­then, Daten, Fak­ten, Klagenfurt. Ranke, Leopold von (1829): Die Serbische Revolution. Aus serbischen Papieren und Mit­theilungen, Hamburg.

368

Mark Stegherr

Stefanović, Svetislav (1924): „Reč dve o nacionalnoj kulturi“, in: Pokret 7, 15.3.1924, 99. Žunić, Dragan (2002): Nacionalizam i književnost. Srpska književnost 1985–1995, Niš. Батаковић, Душан Т. (прир.) (2000): Нова историја српског народа, Београд – Lausanne. Богдановић, Димитрије (1999): Књига о Косову, Београд. Божовић, Григорије (1998): Слике Косова и Метохије. Путописи и ре­пор­та­же, Приштина. Jевтић, Атанасије (1990): Страдања Срба на Косову и Метохији од 1941. до 1990, Приштина. Jевтић, Мирољуб (1995): Шиптари и ислам, Прњавор. Јовичић, Владимир, Петровић, Милорад, Јовичић, Оља (1988): Косово у свес­ти и надахнућу српскога народа, Београд. Патријарх Павле (2002): Косовска искушења, Београд. Петрановић, Сретен (1982): Пећка Патријаршија, Београд. Самарџић, Радован и др. (прир.) (1989): Косово и Метохија у Српској ис­то­ри­ји, Београд. Самарџић, Радован (1990): Косовско опредељење. Историјски огледи, Бео­град. Самарџић, Слободан (2001): Аргументи за Србију. Политичке и уставне рас­­праве, Београд. Селимовић, Меша (1987): За и против Вука, Београд. Ћосић, Добрица (2002): Српско питање, Прва књига, Београд. Човић, Небојша (2004): На тешком путу, Београд.

SAVA MRKALJ UND DER SERBISCHE DISKURS ÜBER DIE KOSOVO-TRADITION

369

Сава Мркаљ и српски дискурс о косовској традицији – двије парадигматске промјене српске културне историје Резиме Тек у другој половини 20. вијека Сава Мркаљ је био откривен као велики је­зички ре­фор­матор и пјесник. Његово реформаторскo дјело (Сало дебелога је­ра, 1810) дуго је би­ло у сјенци Вука Караџића и његове језичке реформе ко­ја је потпуно заклонила Мрка­ље­ ве доприносе у тој области. Друга знатна пре­прека био је отпор Цркве против Мрка­ље­вог модела српске азбуке. У по­задини овога конфликта крије се парадигматска про­мје­на која се може упо­редити са спором о значењу косовског мита послије Првог свјет­ског ра­та. [email protected]

ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ (WIEN)

САВА МРКАЉ – БИБЛИОГРАФИЈА

А. Радови Саве Мркаља 1. Књиге 1910: CFKJ LT;TKJUF THF KB;J F‰;ÚRJGHJNHTC7

Ú ;ÚLBVÚ UHFLÚ GBCVTZFVF RHFKÄDCRJUF CDTÚ¤BKΩ ◊TZUTHCRJUF. (VI ) 18.

(а. Ф о т о т и п с к а и з д а њ а: 1949: Mатица српска, CXXV/364/6, Нови Сад [без про­пратних напомена]; 1975: Miloš Okuka, Sava Mrkalj als Reformator der ser­bi­schen Kyrilliza. Mit einem Nachdruck des Salo debeloga jera libo Azbukoprotres, Ver­lag Otto Sagner, München, 99–122; 1995: Милан Димитријевић [прир.], Зре­ња­нин, 32; 2006: Петар Милосављевић, Српска писма, Бесједа, Бања Лука, 352–373; 2009: Мило Ломпар/Зорица Несторовић [прир.], Српска књижевност XVIII и XIX века: барок, просвећеност, класицизам, предромантизам: хрестоматија, књ. 2, Чигоја штампа, Београд, 643–652; 2010: Александар Младеновић [прир.], Ма­ти­ ца српска, Нови Сад, 18, VI, „фототипским издањем ... Матица српска ... обе­ле­жава 200-годишњицу (1810–2010) изласка из штампе овог знаменитог дела“, са предговором приређивача „Сава Мркаљ – први модерни реформатор српске ћи­рилице“, I–VI; б. п о н о в н а и з д а њ а [изворни текст, савремени тип ћи­ри­ли­це]: 1894–1895: Вук Караџић, Скупљени граматички и полемички списи I, О срп­ском језику и правопису [прир. П. П. Ђорђевић], Београд, 291–297; 1968: Вук Ка­раџић, О језику и књижевности I, Сабрана дела В. Караџића XII [прир. Б. Ни­ко­лић], Просвета, Београд, 291–297; в. т р а н с к р и б о в а н о [савременим ћи­ ри­лич­ким писмом]: 1994: Жарко Ружић, Песме и списи, Српско културно друштво „Са­ва Мркаљ“, Топуско, 169–180; г. н а п о р е до п р е т и с а к и а д а п т а ц и ј а и / и л и п р е в о д: 1983: Milan Moguš/Josip Vončina, „Salo debeloga jera libo azbu­ko­protres“ Save Mrkalja, Djela JAZU 58, Zagreb, 26–69 [адаптација, савременом ла­тиницом]; 2010: Милош Окука, Сало дебелога јера либо азбукопротрес Саве Мр­ка­ља у старом и новом руху. Пово-

372

ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ дом 200-годишњице првог издања (1810–2010), СКД „Просвјета“, Загреб, 106–146 [превод, савременом ћирилицом]; д. п р е т и с а к и т р а н с к р и б о в а н о : 2010: Душко Певуља [прир.], Два вијека од Сала дебелога јера Саве Мркаља, Темат часописа „Крајина“ X/33–34, Бања Лу­ка [претисак по Милосављевићу 2006, 101–123, транскрибовано по Ружићу 1995, 123–134]; једини сачувани примерак првог издања из 1810. у Библиотеци гим­назије „Јован Јовановић Змај“ [данашњи назив] у Новом Саду).



1994: Песме и списи, Српско културно друштво „Сава Мркаљ“, Топуско, прир. Жарко Ружић, 277. (Целокупан опус Мркаљев; по приређивачу, „све што се зна да је од Саве Мр­ка­ља остало, како оно што је досад ту и тамо објављено (понекад непотпуно или не­изворно), тако и оно што досад није објављено. Томе се, осим предговора при­ре­ђивача, додају текстови о Мркаљу, литература, хронологија са био-библио­граф­ским подацима, напомене приређивача и његов поговор“; радови су об­јав­ље­ни „тран­скрибовано у савременом писму онако како се лако могу и како их ва­ља чи­тати, изузев у ређим случајевима у којима је било неопходно задржати из­­вор­ну графију“ [253]; конкретно од приређивача су: 1. „Песник и списатељ из Сје­­ни­чака“, 5–31; „Рекли су о Мркаљу“, 191–227; „Хронологија са био-биб­лио­граф­­ским подацима, 229–243; „Литература“, 245–250; „Напомена приређивача“, 251– 272; „Поговор“, 273).

2. Расправе, критике, песме, писма, белешке ... [1]799: „Таблица илити ∑писаніе дiака Æже у Госпићкои школи сÁть 1/13. МwÓа IÁния и IÁл[ия] лѣта 799// В Госпитьу на 19г IÁлїя 799 // Савва Меркаль (уч. кл:)“.

(Списак, подаци и успех ученика клирикалне школе у Госпићу, објављено у Ру­жић 1994: 162–163, оригинал у АЗ УБ, Београд, 2553).

1801: „Милитарска господије мње препјатствујат“, Карлштат 28го Маия 801.

(Жалба Консисторијији Горњокарловачке епархије у Плашком, наведено по Ру­жић 1994: 151–152; оригинал у АХ ЕП, Ф 1801/51/60).

САВА МРКАЉ – БИБЛИОГРАФИЈА

373

[s. a. l.]: „Прелюбезни Яξо!“

(Недатирано писмо Саве Мркаља непознатом пријатељу „Ја[к]ши“ у којем моли да му овај из Беча пошаље неколико књига на немачком језику – издања од 1784. до 1801; објављено у Руварац 1928: 268–269; Ружић 1994: 161, под насловом „Пре­љубезни Јоцо“, оригинал у АЗ УБ, Београд, 1135).

[1]805:  „Ихъ Высоко ПреωсÓщенствÓ ГсдиÓнÓ КѷриллÓ Живковичъ Пра­во­слав­номÓ ЕпÓскпÓ ПакрачкомÓ ω Пришεствїи в Загребъ при­но­сятъ Па­велъ Докторовичъ, Сл: Прав. и Савва Меркаилъ, Сл: Фї­ло­со­фїй“. (Ода, писана на црквенословенском језику; остала у рукопису који се чува у Пат­ри­­­јаршијској библиотеци у Београду / П VIII 425; први пут објављена у преводу на савремени српски језик у Књижевности XXXIX/4–5/1984: 502–503 под на­сло­­вом „Ода“; поново у Ружић 1994: 46–51 [савремена ћирилица и упроштен пра­вопис; Ружићева напомена издању: „интегрално ... на руско-словенском је­зи­ку“ тако што је од „надредних знакова задржао само акцент“, 257]; Певуља 2010: 142–145 [према Ружићу]).

1811: „Усуждајетсја просити во јеже би в монастирје примљен и по­стри­жен сталсја , В Плашком 26. јули 1811 // Сава Меркајљ“.

(Молба за монашење, наведено по Ружић 1994: 153–154; оригинал у АХ ЕП, Ф 1811/425).

1811: „Вознамјерив в страни рожденија својего прејти, В Плаш- ком дне 20го Септмв. 1811го года // Јулијан Меркајљ, Дијакон“.

(Молба Консисторији за прелазак на територије под аустроугарском влашћу, на­ве­дено по Ружић 1994: 155–156; оригинал у АХ ЕП, Ф 1811/2/4).

1812: „[Запис љета Господња 1812-го]“.

(Непотписани запис на Евангелију; први пут објављен у Лекић-Опачић 1978: 51, уз коментар „Запис на књизи „Евангелије учителноје“ настао је јуна 1812. по­во­дом доласка владике Миоковића у манастир Гомирје; затим Ружић 1994: 165, под горе наведеним насловом).

1816: „Dono accepia Perillustri ...“

(Запис на Хорацијевој књизи Quinti Horatiii Flacci Opera. Norimbergae. Eх of­fi­cia­na Piegelina, 1774; налази се у Gradskoj knjižnici Карловца; потпис: Sabbas Mer­kaly; објављено у Радека 1985: 73; Ружић 1994: 166).

374

ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ

1817: „Палинодıа либо обрана дебелога ъ. (Послана, одъ Г. Савве Мркайла, учре­дничеству Новина Србски)“, Новине Србске 41, 326–328.

(Поновна издања: а. [изворни текст, савремени тип ћирилице]: 1894–1895: Вук Ка­раџић, Скупљени граматички и полемички списи I, О српском језику и пра­во­пи­су [прир. П. П. Ђорђевић], Београд, 98–100; 1968: Вук Караџић, О језику и књи­жевности I, Сабрана дела В. Караџића XII [прир. Б. Николић]), Просвета, Бео­град, 323–325; б. [транскрибовано]: Ружић 1994: 181–184; Јовановић 2004: 91–93).

1817: „[Предложенија противу Обране]“, Новине Србске 48, 383–384.

(Чланак објављен без наслова, са уводним писмом уредништва; овде је преузет са насловом који му је дао Ружић 1994: 185–187 [транскрибовано]).

1817: „[Мркаљева аутокритика Палинодије]“ у рубрици „Смѣсице Кньи­жест­венне“, Новине Србске, Беч 1817, ч. 48, 383– 384 [са кратком увод­ном белешком Уредништва]. (Поново [изворни текст, савремени тип ћирилице] 1894–1895: Вук Караџић, Скуп­љени граматички и полемички списи I, О српском језику и правопису [прир. П. П. Ђорђевић], Београд, 219–220; 1968: Вук Караџић, О језику и књи­жев­ности I. Сабрана дела В. Караџића XII [прир. Б. Николић], Просвета, Бео­град, 327–329; Ружић 1994: 185–187 [насловљено „Предложенија противу Об­ра­не“]).

1817: „Поштовани Господине, Мени предраги Прїятелю! // Савва Мер­кайль // додатак „Одпоръ“ [прва, дужа верзија].

(Писмо Вуку из Краловца, 20. октобар/1. новембар 1817, објављено 1909: Вукова пре­писка II [прир. Љ. Стојановић], Државно издање, штампано у Државној штам­парији краљевине Србије, 66–69; 1988: Вук Караџић, Сабрана дела Вука Стеф. Караџића XX, Преписка I [прир. Г. Добрашиновић са сарадницима], Про­све­та, Београд [изворни текст, савремени тип ћирилице], 519–522; Ружић 1994: 128–129. [писмо под насловом „О прози и поезији (Критика Љубомира у Је­ли­зи­ју­му)“] и 130–131. [„Одпоръ“ под насловом „О појму смешног, ружењу народа и о говору“]; Мицић и др. 2010: 145–150/154–157 [аутограф], 151–153/158–162 [транс­крипција]; оригинал у АСАНУ, 2468).

САВА МРКАЉ – БИБЛИОГРАФИЈА

375

1817: „Одпоръ. (Посланъ уредничеству Србски новина)“ – одговор Ви­да­ко­ви­ћу, Новине Србске, 96, 766 (за штампу прир. Вук Караџић).

(Поново 1894–1895: Вук Караџић, Скупљени граматички и полемички списи I, О срп­ском језику и правопису [прир. П. П. Ђорђевић], Београд: 220–221; 1968: Вук Ка­раџић, О језику и књижевности I. Сабрана дела В. Караџића XII [прир. Б. Ни­ко­лић], Просвета, Београд [изворни текст, савремени тип ћирилице]: 372; 1988: Вук Караџић, Сабрана дела Вука Стеф. Караџића XX, Преписка I [прир. Г. Доб­ра­шиновић са сарадницима], Просвета, Београд [у прилогу писма Вуку (20. X / 1. IX 1817), [измењен текст (С. М.), савремени тип ћирилице]: 521–523; Ружић 1994: 132–133 [транскрибовано], и из додатка писма Вуку, под називом „О појму смеш­ног, ружењу народа и о говору“, 130–131).

1817: „Препочитаеми Господинъ Давидовићъ! Савва Меркаиль [У Карл­штад­ту. 1-ви данъ после светогъ Петра]“.

(Писмо Димитрију Давидовићу, уреднику Србских новина, објављено у: Србски ро­долюбац, уређен Василіем З. Чокерлян. Част I, Der serbische Patriot. У Будиму, Сло­вима кр. Свеучилишта Пештанског, 1832: 107–108; па Ружић 1994: 125 [под на­зивом „Пришиљам Вама неколико песмица“, транскрибовано]).

1819: „Гласъ народолюбца“, Пѣсна лνріческо-дідактіческа, Спѣвана Л. М. л. 1819. Слабомоћанъ преписао по своєму обычнієму начину да у свеп­релютой невольи своіой пѣва Савва Меркаиль. (Своєму лю­без­но­му цвѣту у Загребу)“, Додатакъ къ числу Нов. Србски 44, 1–15.

(Препис песме Лукијана Мушицког коју је Мркаљ римовао; поновљено 1841: Го­лубица съ цветомъ кньижества србскогъ. III. 1841. У Бѣограду, печатана у Кня­жеско-србской тνпографіи, 161–173; Ружић 1994: 84–103).

1821: „Писмо и две песме. С. М. из Далмације [Послане уредничеству. У Вие­ни“, Додатак къ числу Новина Србски, 32 (1821), 7, (1)].

(Садржај 1. „Господинъ Давидовићъ / Сава Мркаљ“ [писмо из Далмације Да­ви­до­вићу, 26. март 1821], 2; поново Ружић 1994: 126–127 [транскрибовано]; 2. „По­бож­на јутрења пјесна“ (превео Сава Мркаљ), 3–5; поново

376

ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ 1884: Глас истине 1 [из­мењено / недостају две строфе], па Ружић 1994: 78–80, Мицић и др. 2010: 133–135; 3. „Пјесма Канижлићева“, 6–7; Примечание // Димитрије Давидовић, стр. 1 друге паг.; поново Ружић 1994: 74 [„Ходи, труди, немој стати“], 75–77 [„Пјес­на Канужлићева“]).

[1822–1829]: „Неколико песмица Савве Мркаля“.

(Рукописна збирка од 19 страница садржи 1. Псаламъ 14, 1; 2. Земунцыма, када су довршивали славно уздигнута школска Зданia, 2; 3. Песма изъ Талiянске ко­ме­дiе (игроказъ?) о прекрасноме Jосифу(пу?), 3–4; 4. Кодъ чаша пуны веселя (Сло­бодно по Клайсту), 5; 5. Раффовъ лептиракъ, 6; 6. Блаженѣ лудо несташне, до­садне и найпосле бесне девойке, 7; 7. Саставлѣно кадъ у Горньо-Карловачку бо­ловаоницу доспедо побеђенъ, и оставлѣнъ одъ свега света, 7–8; 7. Преславну и мло­гопотентну Архiпастыру када се приближиваше къ Епархiи свойой путуюћи изъ Доньи Карловаца, 9 [ова и претходна песма су означене у оригиналу редним бро­јем 7]; 8. Флаккова 26. Oда у Kн. I, 10.; 9. Мадрiгалъ за нову годину, 11; 10. Мло­гопошт. Госп. Намен. Елены Дiаковићъ за нову годину, 12; 11. Кв. Орацъ Флак­къ на Торквата (Кнь. IV. 0.7.), 13–16; објављено, види Недић 1959, Ружић 1994. и др.; 12. „Jошъ знамъ, али не могу више писати“, 16 [Мркаљева забелешка на крају задње записане песме]: оригинал АСАНУ 9177).

[1822–1829]:  „Я кадъ певамъ не само Сремачки, колико знамъ певамь ...“.

(Мркаљев коментар на крају збирке песама, почетак: „У 2. Гласъ древни ... естъ Hy­permeter садъ бяше, а садъ быяше може се песмотворцу опростити. Тако и кровь уместо кровъ. У Орацу имаде подобни тыма начина певани доста.“; на кра­ју: „Я кадъ певамъ не само Сремачки, колико знамъ певамь него и е у Сер­бинъ и т. д. не изоставлямъ. Французъ никада не изоставля е у Je vous remercie (ре­мрси)“, 17–19; из рукописне збирке песама [в. горе]; објављено у Недић 1959: 424–425; Ружић 1994: 135; оригинал у АСАНУ, 9177).

1825: „[В скудости крајњеј многаја гоненија терпја“ [Во Војиничје дне 17-го Јулија 1825 // Сава Меркаљ с. р.].

(Писмо, молба Конзисторији Горњокарловачке епархије, објављено у Рајковић 1877: 939–940; Рајковић 1950: 123–124 [в. доле]; 1963: Ђуро Гавела: Књижевни исто­­ричари и критичари I, Нови Сад – Београд, 71–72; Ружић 1994: 157–158).

САВА МРКАЉ – БИБЛИОГРАФИЈА

377

[1928]: „[Прельубезни Јоцо!]“.

(Недатирано писмо Саве Мркаља пријатељу; објавио Д[имитрије] Руварац у При­лозима за књижевност, језик, историју и фолклор 8, Београд, 1928: 268–269; по­ново Ружић 1994: 161; оригинал „Прелюбезни Яξо!“ [в. горе]).

1832: „[Песме и писмо]“, Србски родолюбац, уређен Василіем З. Чокерлян. Част I, Der serbische Patriot. У Будиму, Словима кр. Свеучилишта Пеш­танског. (Садржај 1. [Напомена уредника В. Ч. о овим песмама: „Я замолим єданпут прі­я­те­ля мог Г. Д* П* Т* да ми прилог какав за Родолюбца пошлѣ, а он ми ове Г. Сав­ве Меркаильа слѣдуюће песмице у оригиналу пошлѣ. Знаюћи, да іи Г. Да­ви­до­вић с` Новинама Србским штампао ніе, зато іи я овде Роду мом сообшта­вам.“]; 2. Препочитаеми Господинъ Давидовићъ! Савва Меркаиль [У Карл­штад­ту. 1-ви данъ после светогъ Петра] писмо из 1817. Димитрију Давидовићу, уреднику Срб­ских новина; 3. „Псаламъ 132“, 108–109; 4. Молитва „Отче нашъ“ 109–110, под истим насловом поново објављено [мање измене] у Гласу истине 1884, 1, 42; а под насловом „Отче нашъ“ у Невену, 5/108 (1884) [напомена да је преш­ там­па­но из Гласа истине, 1/108], Ружић 1994: 73, Мицић и др. 2010: 132; 5. „Где ε ра­дость?“, 110, поновљено 1837: Сербскіи народный листъ, 52, 23. XII под на­сло­вом „Гди є радость?“ у рубрици „Песме од Савве Меркайля“. 415, 1841: Го­лу­би­ца съ цветомъ кньижества србскогъ. III, 159– 160; Ружић 1994: 39; Певуља 2010: 137; Мицић и др. 2010: 120; 6. „Момъ непостоянномъ Знанцу. Кадъ съ бо­лест­ны­мъ очима остави свою любезницу и милостницу Анну, пакъ поче Барицу ми­ло­ва­ти: (по Орацію)“, 111; поновљено Ружић 1994: 113, Мицић и др. 2010: 139; 7. „Мати и кћи“, 112–113; поновљено у Ружић 1994: 58; Певуља 2010: 150–151; 8. „Момъ шальивомъ Знанцу да се не срами служкиню Савку любити кадъ су то исто млоги велики люди чинили“, 113–115; поновљено Ружић 1994: 60; Певуља 2010: 152–153, Мицић и др. 2010: 129).

[1833]:  „[Благородни, высокоучени и высокопоштовани Господине“].

(Недатирано писмо Вуку Караџићу, по садржају се датира на наведену годину; об­јав­љено 1909: Вукова преписка III [приредио Љ. Стојановић], Државно из­да­ње, штампано у Државној штампарији краљевине Србије 70–71; 1988: Вук Ка­ра­џић, Сабрана дела В. Стеф. Караџића XXIV, Преписка V [прир. Г. Добраши­но­вић са сарадницима], Просвета, Београд [из-

378

ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ ворни текст, савремени тип ћи­ри­ли­це], 281–283; Ружић 1994: 138–139, под називом „Образи (слике) који скупа не оп­­ста­ју (Критика Мушицког)“; Мицић и др. 2010 [аутограф]: 163–167, [тран­скрип­­ци­ја]: 168–172; оригинал у АСАНУ, 2469).

[1833]:  „Господину Вуку // Србине пожелѣни, Србине высокопочитовани, пре­славни, дивни єдини, бесмртни, срдцу и духу моему премили!“. (Три недатиране белешке из бечке болнице упућене Вуку Караџићу, објављене у Недић 1954: 303–305. [в. доле]; Ружић 1994. [прва под насловом „О Омиру и је­лин­ским пјелима“, 140; друга „О (не)раду у пољу књижевства“, 141; трећа „При­гла­сила у везаном и слободном језику језикословија као философија“, 136–137]; Ми­цић и др. 2010 [аутографи и транскрипције]: 173–188; оригинал у АСАНУ, 8552/104).

1837: „Гди є радость?“, „Старацъ“. Песме од Савве Меркайля. Сербскіи на­род­ный листъ, 52, за годину 1837. Учредник Θ. Павловичь. У Пешти, 415.

(Уз напомену уредника Теодора Павловића: „Савва Меркаилъ (списатель Сала Де­белога Єра) быо є єданъ одъ найученіи Србаля, Докторъ Філософіє, искусанъ астро­номъ и математікъ; знао є многе єзыке. Подъ старость га несрећа постигне, да памет изгуби; и доспе у Бечкій лазаретъ, гди є г. 1835. и умро. Нѣгове ове пес­ме имао є любов Высокоуч. Г. Георгій Мушицкій мед. Др. сообщити намъ”).

1839: „Ода изъ К. ‘Орацiа Флакка, Кнь. IV, 3“ [Мркаљев превод Хорација уз опширан коментар], Голубица съ цветомъ кньижества србскогъ. I. 1839. У Бѣограду, печатана у Княжескосрбской тνпографіи, 228–231. (Поновљено Недић 1959: 423, Ружић 1994: 111 [под насловом „Кв. Хорац Флак на Торквата“], Мицић и др. 2010: 136–137).

1839: „Преосвященнѣйшій, высокодостойнѣйшій и высокоискуснѣйшій гос­подине епископе, господине милостивый!“, Слово говорено Л.  Му­­шицкомъ (Савва Меркаль), Голубица съ цветомъ кньижества срб­скогъ. I. 1839. У Бѣограду, печатана у Княжеско-србской тνпо­гра­фіи, 24–29.

САВА МРКАЉ – БИБЛИОГРАФИЈА

379

(Похвално слово Мркаљево у част Мушицког написано између 1824– 1828, по­но­вље­но Ружић 1994: 145–148. [под насловом „Хоће ли пропасти српска црква, је­зик и име? Макијавелизам ће имати поборнике“ [транскрипција]).

1839: „Сонеттъ или сагласница. [Мѣсеца Іунія 1828. У гор. Карл]“, Го­лу­би­ца съ цветомъ кньижества србскогъ. I. 1839. У Бѣограду, печатана у Кня­жеско-србской тνпографіи, 145– 146. (Поновљено Недић 1959: 421–422; Ружић 1994: 43. [под називом „Сонет пре­слав­ну Архипастиру“, 43; исто Певуља 2010: 139, Мицић и др. 2010: 124; ори­ги­нал­ни назив „Преславну и млогопоτенτну Архiпасτыру када се приближаваше къ Епар­хiи свойой пуτуюћи изъ Доньи Карловаца” чува се у АСАНУ, 9177).

1840: „Нова Пѣсница некомъ изабраномъ господину саставлѣна“, Голу­би­ца съ цветомъ кньижества србскогъ. II. Григоріємъ Возаровићемъ кньи­говезцемъ и кньигопродавцемъ. У Бѣограду, У Кньигопечатньи Кня­жества Србскогъ. 187–188. (Поновљено Ружић 1994: 65; Певуља 2010: 154).

1841: „Старацъ“, Голубица съ цветомъ кньижества србскогъ. III, Гри­го­ріє­мъ Возаровићемъ кньиговезцемъ и кньигопродавцемъ. У Бѣограду, У Кньи­гопечатньи Княжества Србскогъ. 160. [уз напомену „Пева се као: Пойте, миле и любезне; или као: Гди си, моя драга младость? С. Мр­каиль”]. (Поновљено у Тамбурица, Београд 1854:40; Лесковац 1953: 93; Кораћ 1979: 118; Ру­жић 1994: 38; Певуља 2010: 136; Мицић и др. 2010: 121).

1959: „Необјављене песме Саве Мркаља“, Недић 1959: 415–424.

(Садржај: 1. „Псалом 14“, 417–418, поново Ружић 1994: 71, Мицић и др. 2010: 131; 2. „Земунцима када су довршивали славно уздигнута но­ ва школска зданија“, 418, Ружић 1994: 45; Певуља 2010: 141, Мицић и др. 2010: 123; 3. „Песма из италијанске комедије (игроказ?) о пре­слав­ номе Јосифу(пу)“, 418–419, Ружић 1994: 81–82; 4. „Код чаша пу­них весеља (слободно по Клајсту)“, 419–420, Ружић 1994: 112; 5. „Ра­фов ‚Лептирак’“, 108; 6. „Блажење лудо несташне, досадне и најпосле бесне девојке“, 420, Ружић 1994: 57; Певуља 2010: 149, Ми­цић и др. 2010: 128;

380

ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ 7. „Састављено кад у Горњокарловачку бо­ло­ва­оницу доспедох побеђен од свега света“, 421; Павловић 1964: 241, под називом [„Море зала ов‘ је свет“]; Кораћ 1979: 117; Ружић 1994: 36–37 [фак­симил рукописа и песма под називом „[Јао ... триста пута!]; Натрон 7/23, 2009: 5 [„Море зала ов’ је свет“]; Певуља 2010: 135 [по Ружићу]; Мицић и др. 2010: 119 [Јао ... триста пута]; 8. „Преславну и млогопожељену ар­хи­пас­тиру, када се приближаваше к епархији својој путујући из Доњих Карловаца“, 421–422, први пут објављено под насловом „Со­нет­тъ или сагласница“ у Голубици 1839: 145–146; 9. „Флакова 26. oда у књ. I“, Ружић 1994: 107; 10. „Мадригал за Нову годину“, 422, Ружић 1994: 44, Певуља 2010: 140; 11. „Млогопошт. госп. намесн. Јелени Дија­ковић за Нову годину“, 422–423, Кораћ 1979: 118, Ружић 1994: 40, Пе­вуља 2010: 138, Мицић и др. 2010: 122; 12. „Кв. Хорац Флак на Торк­ва­та (књ. IV, o. 7)“, 423, први пут објављено у Голубици 1839: 228–231, Ру­жић 1994: 111; 13. „Још знам, али не могу више писати“, 423, (Мр­каљев запис у дну задње песме); 14. „,Глас древни ...‘ јест Хипер­ме­тер“, 423–424, (белешке Саве Мркаља на крају рукописне збирке песама); ори­гинал у АСАНУ, 9177).

1975: „Дошла жельна већь кончина лѣта“ – „[Божићна п(ј)есма]“.

(Објављено у Okuka 1975: 105–107 [латиницом, ијекавски]; Окука наводи да је пес­му забележио Владимир Красић и цитира: „Ovu sam pesmu našao u Glini među har­tijama pokojnog prote Marka Slavnića, koji je lično poznavao Mrkalja i sam lično na­pisao ispod završetka pesme: ,Ovo je delce pokojnoga Save Mrkalja. Ja sam ovaj ru­ko­pis uporedio sa lingvističkom raspravicom Mrkaljevom Palinodia libo odbrana de­be­loga Ъ /.../ i našao da je u njoj jezik i pravopis isti onakav, kao što je u ovoj pesmi‘“; по­ново Ружић 1994: 52–54 [екавски]; Пекић 2004: аутограф 424–426, тран­скрип­ци­ја [ијекавски] 429– 431, факсимил 435–438; Певуља 2010: 146–148 [према Ру­жи­ћу], Мицић и др. 2010: 125–127; оригинал у БМС, рукописно одељење, Нови Сад, М 8956).

3. Мркаљ у антологијама и хрестоматијама Данојловић, Милутин Лујo (2004): Озарења: антологија 255 српских пес­ни­ка, Београд, 24 („Море зала ов’ је свет“).

САВА МРКАЉ – БИБЛИОГРАФИЈА

381

Ђерић, Зоран (2006): Божић у српској књижевности. Дневник, Едиција Цар­ство речи, књ. 2, Нови Сад, 175–177 („Божићна песма“). Ђорђевић, Часлав (2006): Бунтовници и апостоли: српска боемска поезија. 2. прерађено и допуњено изд. (1. изд. 1989), Венцловић, Нови Сад, 29–30 („Море зала ов’ је свет“ и „Сва ми тужна крепост оде“). Ђорђевић, Часлав (2006): Тамно срце: српске елегије. Венцловић, Нови Сад, 40 („Старац“). Егерић, Мирослав (2008): Антологија српског песништва: XIX– XX век, (1) Де­ветнаести век, Orpheus, Нови Сад, 9 („Море зала ов’ је свет“). Јовановић, Димитрије (2003): Анђео туге. Антологија српске песимистичке по­езије, Чачак („Море зала ов’ је свет“ и „Јао, јао триста пута“). Јовановић, Мирослав [прир.] (2004): Против Вука. Српска грађанска ин­те­ли­генција 18. и 19. века о језику и његовој реформи (Хрестоматија: 1782–1863), Стубови културе, Београд, 91–93 („Палинодија“). Кораћ, Станко (1979): Књижевна хрестоматија (из културне баштине срп­ског на­рода у Хрватској), Загреб („Сава Мркаљ: 1783– 1833“, 110–114; „Сало дебелога јера либо азбукопротрес“ [одломак], 115–116; „Са­стављено кад у Горњокарловачку боловаоницу доспедох побеђен од свега света“, 117; „Јелени Дијаковић за нову годину“, 118, „Ста­рац“, 118). Лесковац, Младен (1953): Антологија старије српске поезије. Матица срп­ска, Нови Сад, 93 („Старац“).

382

ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ

Лесковац, Младен (1964): Антологија старије српске поезије. Српска књи­жев­ност у 100 књига, Матица српска – СКЗ, Нови Сад – Београд, 163–165 („Састављено кад у Горњокарловачку боловаоницу до­спе­дох побеђен од свега света“, „Јелени Дијаковић за нову годину“ и „Ста­рац“, коментар уз песме: 189–191, напомена: 394–399). Ломпар, Мило; Несторовић, Зорица (2009): Српска књижевност XVIII и XIX века: барок, просвећеност, класицизам, предромантизам: хрес­то­ма­тија, књ. 2, Чигоја штампа, Београд, 641–642 („[Јао ... Триста пу­та!]“, „Јелени Дијаковић“, „Сонет преславну архипастиру“; о Мр­ка­љу, 639; в. горе о Салу). Милосављевић, Петар (2004): Антологија српске поезије. Књига четврта: Сред­ње доба, СКЗ – БИГЗ, Београд, 309–310 („Старац“ и „Море зала ов је свет“; о Мркаљу 372–373). Павловић, Миодраг (1964): Антологија српског песништва (XIII– XX), Бео­град, 241 („Састављено, кад у Горњо-Карловачку боловаоницу до­па­до побеђен, и остављен од свега света“ под насловом „Море зала ов’ је свет“). Станојевић, Добривоје (2006): Парнас искоса: антологија српске поезије до Дру­гог светског рата, Мали Немо, Панчево, 18 („Море зала ов’ је свет“). Тамбурица, или Найодабранiє и найновиє србске любовне, юначке и ве­се­ле песме [скупио и издао ЦИЂ, Правителственомъ Кньи­го­печат­ньомъ], Београд, 1854, 40 („Старацъ“). Томић, Дејан (1999): Српске родољубиве песме. Прометеј, Нови Сад, 24 („Со­нет или сагласница“). Трећаков, Зоран (1994): Последњи гост: песме српских песника о смрти. Ма­тица српска, Нови Сад, 106 („Старац“).

САВА МРКАЉ – БИБЛИОГРАФИЈА

383

Б. Радови o Сави Мркаљу 1. Студије и књиге Мицић, Милан, Драган Којић, Гордана Ђилас (прир.) (2010): Сава Мркаљ: ра­дови са стручног састанка одржаног у Градској библиотеци у Но­вом Саду 23. априла 2010. године, Градска библиотека, Нови Сад, 192 (зборник, види појединачне прилоге под: Мицић и др. 2010). Николиш, Гојко (1980): Сава Мркаљ. Повијест о једном страдалнику, Про­свје­та, Загреб. Окука, Милош (2010): Сало дебелога јера либо азбукопротрес Саве Мрка­ља у старом и новом руху. Поводом 200-годишњице првог издања (1810–2010), СКД „Просвјета“, Загреб. Опачић-Лекић, Вукосава (1978): Сава Мркаљ: живот и дјело, Матица срп­ска, Нови Сад. Певуља, Душко (прир.) (2010): Два вијека од Сала дебелога јера Саве Мр­ка­ља, Темат часописа „Крајина“ X/33–34, Бања Лука, 87–185.

(Садржај: предговор приређивача „Парадокси Саве Мркаља“, 89–99; издање Сала у две верзије [в. горе], 101–135; 13 песама [Јао ... јао триста пута!, Старац, Гдје је радост?, Јелени Дијаковић, Сонет преславну архипастиру, Мадригал за нову го­дину, Земунцима, Ода, Божићна песма, Блажење девојке, Мати и кћи, Мом ша­љи­вом знанцу, Нова песница неком изабраном господину, 135–154]; пре­штам­па­ни текстови Славка Леовца, „Сава Мркаљ“, 155–158 и Милоша Ковачевића, „Фи­гуративна анализа једне пјесме Саве Мркаља“, 159–173 те нови текст Мла­ден­ка Саџака, „Божићна песма Саве Мркаља“, 174–185).

Moguš, Milan; Vončina, Josip (1983): „,Salo debeloga jera libo azbukoprotres‘ Sa­ve Mrkalja“. Djela JAZU, Razred za filologiju 58, Zagreb.

384

ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ

Okuka, Miloš (1975): Sava Mrkalj als Reformator der serbischen Kyrilliza. Mit einem Nachdruck des Salo debeloga jera libo Azbukoprotres, Slavistische Bei­träge 91, Verlag Otto Sagner, München. 2. Расправе, чланци, осврти ... Албин, Александар (1973): „Коначна победа у Вуковој правописној ре­фор­ми“, Научни састанак слависта у Вукове дане 3, 42–44. Анушић, Анђелко (2007): „Мркаљев синдром: један (не) обавезујући по­глед, са периферијског рамена, на српску књижевност“, Летопис Ма­ти­це српске 480/1–2, 134–160. Брборић, Вељко (1987): „Развој ћирилице до Вука: реформа Саве Мркаља“, Знак XV/21–22, 70–73. Брујић, Ђорђе (1997): „Сава Мркаљ – пјесник реформатор“, Стварање 52/1–5, 138–148. Војиновић, Станиша (1988): „Сава Мркаљ у Шапцу“, Провинција XVIII, 79–80. Вујић, Јоаким (1821): „Кратка и оштра протестација Писмена Дебелога Је­ра (ъ) против Курта-Херо-Шиљачке Граматике Г. Вука Стефа­но­ви­ча“, Новине србске, Додатак к числу 8, 6, 8. Гавриловић, Славко (1956–1957): „Прилог биографији Саве Мркаља“, Збор­ник Матице српске за књижевност и језик 4–5, 257–261. Грдинић, Никола (2010): „Дело Саве Мркаља и питање односа према про­шло­сти“, Мицић и др. 2010, 61–94.

САВА МРКАЉ – БИБЛИОГРАФИЈА

385

Деретић, Јован (1964): „Расправа Саве Мркаља о српским писменима (Ње­ни извори и улога у Вуковој реформи)“, Ковчежић VI, 163–187. Деретић, Јован (1969): „Мркаљев Азбукопротрес“, Деретић, Ј., Доситеј и ње­гово доба, Београд, 165–188. Деретић, Јован (1984): „Сава Мркаљ као језички мислилац“, Књижевност XXXIX/4–5, 504–507. Деретић, Јован (1987): „Караџић наслоњен на Мркаља“, Борба (6. IX), 15. Ђелап, Лазар (1955): „Један детаљ из живота Саве Мркаља“, Летопис Ма­ти­це српске 376/ 4, 440–441. Ђилас, Гордана (2010а): „Селективна библиографија Саве Мркаља“, Ми­цић и др. 2010, 95–113. Ђилас, Гордана (2010б): „Хронологија живота и рада Саве Мркаља“, у: Ми­цић и др. 2010, 114–118. Ерчић, Властимир (1972): „Која о митрополиту Стефану Стратимировићу и ње­говим савременицима“, Провинција IX, 77–85. Збиљић, Драгољуб (1993а): „Запостављени Вуков лучоноша“, Јединство, XLVIII/239–240 (4–5. IX 1993), 8. Збиљић, Драгољуб (1993б): „Најближи Вуку, поводом 160годишњице од смр­ти Саве Мркаља“, Дневник LII/16787 (6. IX 1993), 11. Збиљић, Драгољуб (1994): „Заслужни Крајишник Сава Мркаљ“, Стрем­ље­ња XXXIV/3–4, 215–227.

386

ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ

Иванић, Душан (1994): „О сабраним дјелима Саве Мркаља“, Знамен 1, Пет­ри­ња, 139–142. Иванић, Душан (прир.) (1997): Књижевно наслеђе Српске Крајине: збор­ник радова. Матица српска, Нови Сад (прилози М. Шиндића „По­е­ти­ка и рецепција поезије Саве Мркаља“, 127–135. и М. Ковачевића „Линг­вистичка фигуративна анализа пјесме ,Јао ... триста пута‘“115–126). Иванић, Душан (1998): Књижевност Српске Крајине, Загреб, 56–61. Иванић, Душан (2009): „Пјесме и списи Саве Мркаља“, Иванић, Д., Врела у врлети (О књижевној баштини Срба у Хрватској), Загреб, 72–76. Иванић, Душан (2010а): „Пјесничке парадигме Саве Мркаља“, Мицић и др. 2010, 35–46. Иванић, Душан (2010б): „Велика част и обавеза. Ријеч Душана Иванића при­ликом примања награде ,Сава Мркаљ‘“, Просвјета, 17(42)/97 (707), 12–13. Ивић, Милка (1988): „О језику Саве Мркаља“, Zbornik radova o povijesti i kul­­turi srpskog naroda u SR Hrvatskoj 1, Zagreb, 47–52. Ивић, Павле (1984): „О месту Саве Мркаља у историји српске културе“, Књи­­жевност XXXIX/4–5, 508–512. Ивић, Павле (1998): „Српска ћирилица у предвуковском периоду“, Ивић, П., Преглед историје српског језика, Сремски Карловци – Нови Сад, 172–174.

САВА МРКАЉ – БИБЛИОГРАФИЈА

387

Јовановић, Живомир П. (1958): „Сава Мркаљ и ,Сало дебелога јера‘“, Књи­га и свет 2/3 (10. II), 4. Јовић, Душан (1984): „Лингвистичка анализа песмарице Саве Мркаља“, Књи­жевност XXXIX/4–5, 546–552. Караџић, Вук Стеф. (1817): „Одговоръ на Палинодїю, или Обрану дебелога ера ъ“, Новине Србске у Виени, чло 42 (23 Маия), 350.

(Поновна издања [изворни текст, савремени тип ћирилице]: 1894–1895: Вук Ка­ра­џић Скупљени граматички и полемички списи I, О српском језику и правопису [прир. П. П. Ђорђевић], Београд 101–105; 1968: Вук Караџић, О језику и књи­жев­ности I. Сабрана дела В. Караџића XII [прир. Б. Николић]), Просвета, Бео­град, 135–140).

Кириловић, Димитрије (1949): „Тачан наслов Мркаљеве књижице ‚Сало де­белога јера‘“, Летопис Матице српске 363/4, 249. Кићовић, Мираш (1950): „Емануило Јанковић и Сава Мркаљ: поводом фо­то­типских издања њихових дела“, Библиотекар 2/2–3,132–140. К[овачевић], Б[оривоје] (1950): „Две књиге и две трагедије“, Књижевност 5/5, 481–488. Ковачевић, Милош (1995): „Синтаксичке фигуре у поезији Саве Мркаља“, Ри­јеч 1/2 (Никшић), 30–51. Ковачевић, Милош (1997): „Лингвостилистичка фигуративна анализа пјес­ме ,Јао ... триста пута!‘ Саве Мркаља“, Зборник Матице српске за књи­­жев­ност и језик 43/2–3, 277–288. Ковачевић, Милош [Рец.] (2010): „Двјестагодишњица реформе ћирилице (Ми­лош Оку­ка, Сало дебелога јера либо азбукопротрес у старом и но­вом ру­ху, Загреб, 2010, СДК Просвјета,

388

ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ

159 стр.)“, Радови Фи­ло­зоф­ског фа­кул­тета. Филолошке науке 12/1, Пале, 619–623. Кораћ, Станко (1969): „Сава Мркаљ“, Просвјета XXVI/589 (децембар 1969), 2–3. Кораћ, Станко (1971): „Прилог Кордуна књижевности српској и хрватској: Са­ва Мр­каљ“, Вјетром вијани. Споменица Српског културног друшт­ва Про­свјета, Загреб, 102–106. Леовац, Славко (1971): „Три стара песника: Сава Мркаљ“, Izraz XXX/7, 47–49. Лесковац, Младен (1950): „Неколико података за биографију Саве Мр­ка­ља“. Научни зборник Матице српске, Серија друштвених наука 1, 134–141. Маринковић, Боривоје (1960): „Из Вукових односа са Савом Мркаљем“, Ков­чежић III, 177–179. Маројевић, Радмило (1996): „Мркаљ, Вук и Његош – три темеља српског књи­­жевног језика“, Научни састанак слависта у Вукове дане 25/2, 133–144. Матић, Војин (1984): „Кобна обдареност“, Књижевност XXXIX/4–5, 535–545. Мицић, Милан (2010): „Рубови светова Саве Мркаља“, Мицић и др. 2010, 5–10. Младеновић, Александар (1967): „Сава Мркаљ и његови претходници у ре­фор­ми предвуковске ћирилице“, Годишњак Филозофског фа­кул­те­та у Новом Саду 10, 161–198.

САВА МРКАЉ – БИБЛИОГРАФИЈА

389

Младеновић, Александар (1968): „Три прилога познавању графије наше штам­­пане ћирилице предвуковског периода“, Зборник Матице срп­ске за филологију и лингвистику XI, 183–192. Младеновић Александар (1971): „Међусобни однос Мркаљеве и Вукове ре­фор­ме“, Научни састанак слависта у Вукове дане 1, 109–111. Младеновић, Александар (1971): „[Из дискусије]“, Научни састанак сла­вис­та у Вукове дане 1, 114–115. Младеновић, Александар (1972): „Резултати новијих проучавања историје срп­­скохрватског језика у средњошколској настави (реформа ћи­ри­ли­це Саве Мркаља)“, Књижевност и језик 2–3, 12–20. Младеновић, Александар (1978): „Да ли се Сава Мркаљ одрекао своје аз­буч­не реформе од 1810. године?“, Научни састанак слависта у Ву­ко­ве дане 8, 103–107. Младеновић, Александар (1979): „Однос Саве Мркаља према властитој ре­фор­мисаној ћирилици (Да ли се Сава Мркаљ одрекао своје азбучне ре­форме од 1810. године?)“, Зборник за филологију и лингвистику XXII/1, 95–109. Младеновић, Александар (1983–1984): „Филолошко дело Саве Мркаља“, Ков­­чежић ХХ–ХХI, 3–24. Младеновић, Александар (1984): „,Пaлинодија‘ Саве Мркаља“, Књи­жев­ност XXXIX/4–5, 573–586. Младеновић, Александар (1988): „Љубомир Станојевић о Мркаљевој и Ву­ко­вој реформи српске ћирилице“, Зборник Матице српске за фи­ло­ло­ги­ју и лингвистику XXXI/1, 95–100.

390

ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ

Младеновић, Александар (1989): „Белешке о језику Саве Мркаља“, Збор­ник о Србима у Хрватској 1, Београд, 211–220. Младеновић Александар (1991): „Павле Соларић, Јован Дошеновић и Сава Мр­­каљ о српском књижевном језику свога времена“, Зборник о Ср­би­­ма у Хрватској 2, Београд, 369– 377. Младеновић, Александар (2004): „Реформа ћирилице Саве Мркаља“, Ми­ла­но­вић, А., Кратка историја српског књижевног језика, Београд, 99–102. Младеновић, Александар (2008): „Филолошко дело Саве Мркаља“, Мла­де­но­вић, А., Историја српскога језика. Одабрани чланци, Бео­град, 253–295. Младеновић, Александар (2010a): „Сава Мркаљ, први модерни реформатор срп­ске ћирилице“, Сава Мркаљ, Сало дебелога јера либо аз­бу­ко­про­трес (2004), Матица Српска, Нови Сад, I–VI. Младеновић, Александар (2010б): „Двестота годишњица књижице, Сало де­белога јера либо азбукопротрес‘ Саве Мркаља (1810–2010)“,Јуж­нословенски филолог LXVI, 311– 324. [n. n.] (1967): „Творац наше садашње азбуке је Сава Мркаљ“, Политика LXIV/19366 (3. септембар), 22. Недић, Владан (1954): „Белешке Саве Мркаља из бечке душевне болнице“, При­­ло­зи за књижевност, језик, историју и фолклор XX/3–4, 303–305. Недић Владан (1959): „Необјављене песме Саве Мркаља“, Зборник Фило­зоф­ског факултета у Београду IV/2, 415–424.

САВА МРКАЉ – БИБЛИОГРАФИЈА

391

Николић, Берислав (1968): „Одговор на Мркаљеву Палинодију“, Вук Ка­рa­џић, О језику и књижевности I, Сабрана дела Вука Караџића XII, 319–322. Николиш, Гојко (1984): „Нешто о Сави и поводом ...“, Књижевност XXXIX, 4–5, 587–591. Окука, Милош (2010): „Сава Мркаљ као фонолог“, Наш језик XLI/3–4, 75–83. Опачић-Лекић, Вукосава (2001): „Неостварена идеја о музеју Сава Мркаљ у Војнићу“, Љетопис СКД „Просвјета“ 6, 275– 280. Павић, Милорад (1968): „Вук Стефановић Караџић“, Историја српске књи­жев­ности. Романтизам, књ. 1, Нолит, Београд, 51–146. Павић, Милорад (1984): „Стилска позиција Саве Мркаља“, Књижевност XXXIX/4–5, 553–556. Пекић, Миленко (2004): „Аутограф тобожње ,Божићне пјесме/ песме‘ Саве Мр­каља“, Јудита Планкош (прир.), Живот и дело академика Павла Иви­ћа. Зборник радова са трећег међународног научног скупа Живот и дело академика Павла Ивића, Београд, Нови Сад, Суботица, 17–19. сеп­тембар 2001, Градска библиотека Суботице и др., Суботица – Бео­град – Нови Сад, 421–439. Перић, Данко (2010): „Неколико маргиналија о Сави Мркаљу и Милану Ра­де­ки, заслужном што Мркаљ није заборављен у родном крају“, Ми­цић и др. 2010, 47–60.

392

ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ

Пешикан, Митар (1984): „Мркаљева реформаторска замисао у светлу укуп­ног развоја нашег писма“, Књижевност XXXIX/4–5, 513–519. Пижурица, Мато (2010): „Презаслужни Сава Мркаљ: заборављен, откривен и, ипак, остао у сенци великог Вука“, Мицић и др. 2010, 27–34. Радека, Mилан (1985): „Неколико прилога о Сави Мркаљу“, Зборник Ма­ти­це српске за исто­ри­ју XXXI, 65–78. Радовић, Амфилохије (1984): „Религиозни лик Саве Мркаља“, Књижевност XXXIX/4–5, 557–571. Радуловић, Јован (1996): „Сава Мркаљ (1783–1833)“, Зоран Каличанин (прир.), Република Српска Крајина. СКД „Сава Мркаљ“ – СКД „Зо­ра“ – Радничка штампа, Топуско – Книн – Београд, 281–283. Рајковић, Ђорђе (1877): „Сава Мркаљ. Биографско-књижевна слика“, Ја­вор, 29, 17. јула, 907–915; 30, 24. јула, 939–946; 31, 31. јула, 969–975; 32, 7. августа, 1005–1010. Рајковић, Ђорђе (1950): „Сава Мркаљ“, Рајковић, Ђ., Изабрани списи I. Био­графије књижевника, Нови Сад, 118–135. Роксандић, Драго (1984): „О Србима у хрватским земљама у Мркаљево до­ба“, Књи­жевност XXXIX/4–5, 520–535. Роксандић, Драго (1987): „Мркаљ пола в(иј)ека пр(иј)е Мркаља“, НИН XXXVI/1927 (6. XII), 34–35. Руварац, Д[имитрије] (1928): „Сава Мркаљ“ (једно писмо Саве Мркаља). При­лози за књижевност, језик, историју и фолклор, Београд, 268–269.

САВА МРКАЉ – БИБЛИОГРАФИЈА

393

Ружић, Жарко (1970): „Сава Мркаљ – први песник српског јамба“, Књи­жев­на исто­рија IX, 62–70. Ружић, Жарко (1987): „Сремачко певање Саве Мркаља“, Књижевна реч 306 (25. IX), 8–9. Ружић, Жарко (1990а): „Јат и његови рефлекси у поезији и списима Саве Мр­каља“, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику XXXIII, 433–437. Ружић, Жарко (1990б): „Песник из Сјеничака“, Политика LXXXVII/27533 (2. јуни 1990), 16–17. Ружић, Жарко (1997): „Сава Мркаљ из Сјеничака на Кордуну (1783–1833)“, Ље­топис Српског културног друштва „Просвјета“ 2, 223–229. Ружић, Жарко (2000): „Сава Мркаљ међу најзнаменитијим Србима“, Ал­ма­нах: календар, Учитељски факултет, Сомбор, 104–107. Ружић, Жарко (2010): „Мркаљ као неоспориви реформатор азбуке и први пра­ви песник српског јамба“, Мицић и др. 2010, 11–26. Савић, Чедо (1984): „200годишњица рођења Саве Мркаља“, Православље 403 (1. I), 13. Саџак, Младенко (2010): „Божићна песма Саве Мркаља“, Певуља 2010, 174–185. Селимовић, Меша (1967): За и против Вука, Нови Сад, 7–14.

394

ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ

Симић, Радоје (2011): „Начело ,Пиши као што говориш‘ двеста година пос­ле Мркаља“, Научни састанак слависта у Вукове дане, 40/1. Цвјетичанин, Радивој (1987): „Караџић наслоњен на Мркаља“ (Разговор са Јо­ваном Деретићем), Борба LXVI/310 (6. 11. 1987), 15. Чурчић, Лазар (1981): „Ка коначном виђењу Саве Мркаља“, Летопис Ма­ти­це српске CLVII/428/3, 394–402. Чурчић, Лазар (2010): „Ка хронологији стваралаштва Младена Лесковца од 1941–1944. године: Грађанско песништво, Сава Мркаљ“, Годишњак Биб­лиотеке Матице српске 2009, 46–57. Ћелап, Лазар (1955): „Један детаљ из живота Саве Мркаља“, Летопис Ма­ти­це српске CXXXI/376 (4. октобар 1955), 440–441. Шиндић, Миљко (1995): „Поетика и рецепција поезије Саве Мркаља“, Збор­ник за књижевност и језик 43/2–3, 289–297. Шиндић, Миљко (2001): „Сава Мркаљ“, Шиндић, М., Критика поезије: есе­ји и студије, Бања Лука – Београд, 15–25. Baurová, Helena [Rez.] (1979): „Miloš Okuka, Sava Mrkalj als Reformator der ser­bischen Kyrilliza [Mit einem Nachdruck des Salo debeloga jera libo Az­bu­koprtotres], Slavistische Beiträge 91, Verlag Otto Sagner, München 1975, 123“, Slavia XLVIII, 270–271. Ćorić, Božo [Rec.] (1976): „Miloš Okuka, Sava Mrkalj als Reformator der ser­bi­schen Kyrilliza. Mit einem Nachdruck des Salo debeloga jera libo Az­bu­ko­prtotres. Slavistische Beiträge 91, Verlag Otto

САВА МРКАЉ – БИБЛИОГРАФИЈА

395

Sagner, München 1975, 123“, Књижевност и језик XXIII/4, 363–386. Deretić, Irina (1999): „Filozofske pretpostavke jezikoslovlja Save Mrkalja“, Gle­­dišta 40/1–2, 93–100. Gabаrić-Bagarić, Darija [Rec.] (1976): „Miloš Okuka, Sava Mrkalj als Re­forma­tor der serbischen Kyrilliza. Mit einem Nachdruck des Salo debeloga je­ra libo Azbukoprtotres (Verlag Otto Sagner, München, 1975)“, Knji­žev­ni jezik 1–2, 87–91. Gabаrić-Bagarić, Darija [Rec.] (1982): „Vukosava Opačić-Lekić, Sava Mrkalj – ži­vot i djelo (Matica srpska, Novi Sad, 1978)“, Književni jezik XI/4, 224–228. Gabаrić-Bagarić, Darija [Rec.] (1984): „Milan Moguš, Josip Vončina, Salo de­be­loga jera libo azbukoprotres Save Mrkalja (Djela Jugoslavenske aka­de­mi­ja znanosti i umjetnosti, Razred za filologiju, knj. 58, Zagreb, 1983)“, Knji­ževni jezik 13/1, 51–54. Karlić, Virna [Rec.] (2010): „Izlazak iz Vukove sjene (Милош Окука, Сало де­бе­лога јера либо азбукопротрес Саве Мркаља у старом и новом руху, СКД Просвјета, Загреб)“, Novosti 554 (Zagreb), 29. Kolenić, Ljiljana [Rec.] (1984): „Moguš, Milan, Josip Vončina ra libo azbukoprotres Save Mrkalja (Djela Salo debeloga je­ Jugoslavenske akademije zna­nosti i umjetnosti, Razred za filologiju 58, JAZU, Zagreb, 1983), Re­vija XXIV/3 (Osijek), 87–89. Mrkalj, Mile (1980): Sjeničak. Kronika kordunaškog sela. Historijski arhiv u Kar­lovcu, Karlovac, 394.

396

ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ

Okuka, Miloš (1975): „Kratak pregled pjesničkog opusa Save Mrkalja (sa jed­nom ne­ob­javljenom pjesmom)“, Život 24/7–8, 99–107. Okuka, Miloš (1976): „Radovi Save Mrkalja i literatura o njemu“, Radovi Fi­lo­zof­­skog fakulteta u Sarajevu VIII, 137–158. Stančić, Nikša [Rec.] (1984): „,Piši kao što govoriš‘ u verzijama srpskoj (1810) i hr­vatskoj (1830). U povodu dva pretiska: Sava Mrkalj, Salo debeloga jera li­bo azbukoprotres, Budim, 1810: Ljudevit Gaj, Kratka osnova horvatsko-sla­venskoga pravopisanja, Budim, 1830“, Radovi Zavoda za hrvatsku po­vi­jest, Vol. 17 br. 1, 1984, Sveučilište u Zagrebu – Centar za povijesne zna­nosti, Odjel za hrvatsku povijest, Zagreb, 261–264. 3. Одреднице у енциклопедијама и лексиконима Б[елић], А[лександар] (1929): „Мркаљ Сава“. Народна енциклопедија срп­ско-хрватско-словеначка 2, Загреб, 598. Ћ[орић], Б[ожo] (2010): „Мркаљ, Сава“. Енциклопедија српског народа, Бео­­град, 698–699. Ягич, Ватрослав И. (1910): Энцiклопедiя славянской филологiи. От­дѣ­ле­нie русскаго языка и словесности Императорской академiи наукъ, Вы­пускъ 1. Исторiя славянской филологiи, СПб., 363–365, 373. Čurčić, L[azar] (1984): „Mrkalj Sava“. Jugoslovenski književni leksikon, Novi Sad, 527. K[ićović] М[iraš] (1965): „Mrkalj Sava“, Enciklopedija Jugoslavije 6, Zagreb, 172–173.

САВА МРКАЉ – БИБЛИОГРАФИЈА

397

Nedić, V[ladan]; Boškov, Ž[ivojin] (1997): „Mrkalj Sava“, Leksikon pisaca Ju­go­slavije IV, Novi Sad, 573–574. Peco, Asim; Stanojčić, Živojin (prir.) (1972): Srpskohrvatski jezik. Enci­klo­pe­dij­ski leksikon, Mozaik znanja 1, 175–177. T[afra], B[ranka] (2005): „Mrkalj, Sava“. Hrvatska enciklopedija 7, Zagreb, 500. Мала Енциклопедија Просвета – Општа Енциклопедија (М–Ш) (1950): „Мр­каљ Сава (1783–1835)“, Просвета, Београд, 604. 4. Забелешке/помињања Белић, Александар (1948): Вукова борба за народни и књижевни језик. Рас­пра­ве и предавања, Београд, 36–38. Белић, Александар (1949): Савремени српскохрватски књижевни језик. (Пре­давања др-а А. Белића), 44–45. Белић, Александар (1968): Савремени српскохрватски књижевни језик. Пр­ви део: Гласови и акценат, 35–36. Белић, Александар (s. a.): Српскохрватски језик. Дијалекти, правопис, књи­жев­ни језик. (Предавања др-а А. Белића), 99–100. Брборић, Бранко (2000): „Традиционално и модерно у српској графији – мо­гућност и нужност реформе двају писама“, Гласник Народне биб­лио­теке Србије 2/1, Београд, 221–238. Ђорђић, Петар (1971): Историја српске ћирилице. Завод за идавање уџ­бе­ни­ка СР Србије, Београд, 201.

398

ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ

Гавриловић, Андра (1910): Историја српске и хрватске књижевности на­род­ног језика, Београд, 94–95. Георгијевић, Крешимир (1935): „Начело ‚Пиши као што говориш‘“, Глас­ник Југословенског професорског друштва, XV/5, 394–403. Деретић, Јован (1983): Историја српске књижевности, Нолит, Београд, 209–215. Ђукановић, Владо (1996): „Развој правописних схватања код Срба у 19. ве­ку (О транслaцији фонема у графеме и основном правописном прин­ци­­пу)“, Наш језик XXXI/1–5, 55–64. Ивић, Павле (1966): „О Вуковом рјечнику из 1818. године“, Вук Караџић, Срп­ски рјечник, Сабрана дела Вука Караџића 2, 22–23, 32–33. Ивић, Павле (1971): Српски народ и његов језик, Београд, 251– 252, 271–272. [Караџић] Вук Стефановић (1814): Писменица Сербскога iезика. у Виенни, 4–5. [Караџић] Вук Стефановић (1818): Српски рјечник, истолкован њемачким и латинским ријечима, у Бечу (Wien, Viennae). [Караџић] Вук Стефановић (1818): „Одговоръ господину –Ц– на нѣгово мнѣ­нiе о сербской граматици“, Новине срб­ске за 1818, 45/46: 389.

(По­новна издања 1894–1895: Вук Караџић, Скупљени граматички и по­ лемички списи I, О српском језику и правопису [прир. П. П. Ђор­ђе­вић], Београд, 198–207; 1968: Вук Караџић, О језику и књи­жев­нос­ти I. Сабрана дела В. Караџића XII [прир. Б. Николић]), Просвета, Бео­град, 223–234).

САВА МРКАЉ – БИБЛИОГРАФИЈА

399

Костић, Мита (1937): „Стратимировићева критика језика и правца ,Новина Серб­ских‘ 1818 год.“, Зборник у част Александра Белића, Београд, 288–289. Крстановић, Здравко (1999): „Животопис Павла Соларића“, Крстано­вић, З. (прир.), Гозба. Сабране пјесме Павле Соларић, Српско кул­тур­но друшт­во „Зора“, Београд, 159–174. Кулаковски, Платон А. (1987): Вук Караџић, његов рад и значај, Београд, 217. Милисавац, Живан (1986): „Културни живот Срба у Пешти почетком XIX ве­ка“, Историја Матице српске I део: 1826–1864, Матица српска, Но­ви Сад, 108–138. Милованов, Лука Георгијевић (1818): Писмо Вуку од 23. јан. 1818. (об­јав­ље­но 1908: Вукова преписка II [прир. Љ. Стојановић], Државно из­да­ње, штампано у Државној штампарији краљевине Србије, 99–102, ори­гинал АСАНУ, 2044–2045). Милованов, Лука Георгијевић (1833): Опит настављења к Србској слич­но­реч­ности и слогомерју или просодии. По новом правописања начину смат­рајући на повод к новој весма нуждној Србској Писменици и Је­зи­конауку списан 1810 [издао Вук Стеф. Караџић], у Штампарији Јер­менског манастира, Беч (22. февр. 1883). [Поновљено фототипско из­дање 2010: прир. Ви­дан Николић, Бања Лука]. Милосављевић, Петар (2006): Српска писма, Бесједа, Бања Лука, 285–289. Младеновић, Александар (1975): „Реформе ћириличне азбуке код Срба у пред­вуковском периоду“, Књижевни језик XXII/1, 36–40.

400

ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ

Младеновић, Александар (2004): „Напомене о српском књижевном језику за време Првог српског устанка“, Зборник Матице српске за фи­ло­ло­ги­ју и лингвистику 47/1–2, 7–26. Новаковић, Стојан (1869): Српска библиографија за новију књижевност: 1741–1867. Српско учено друштво, Београд, 85. Новаковић, Стојан (1871): Историја српске књижевности, Београд, 227. Павловић, Теодор (1837): „[Савва Меркаилъ (списатель Сала Дебелога Єра)]“, напомена уредника (види горе) у: Сербскіи народный листъ, 52/1837, у Пешти, 415. Панић-Бабић, Биљана (2010): „Соларићеве мисли о језику и правопису“, Фи­лозофски факултет, Бања Лука. Перовић, Јовица (1930): „Српска школа у Дубровнику и њезини на­став­ни­ци“, Учитељ у школи и народу 7–8, 271–278. Петровский, Н. М. (1906): Первые годы деятельности Б. Копитаря, Казань, 529–531, 535–536. Пољанец, Фрањо (1931): Историја српскохрватског књижевног језика с пре­гледом наших дијалеката и историјском читанком за више раз­ре­де средњих школа, Београд, 148–149. Поповић, Миодраг (1964): Вук Стефановић Караџић 1787–1864, Београд, 48–51, 79–82, 262–263. Поповић, Миодраг (1968а): Историја српске књижевности. Романтизам, књ. 1, Београд, 59–61, 68–70. Поповић, Миодраг (1968б): Историја српске књижевности. Романтизам, књ. 2, Београд, 24–25.

САВА МРКАЉ – БИБЛИОГРАФИЈА

401

Поповић, Павле (1908): „Из живота Јоакима Вујића“, Летопис Матице срп­ске 257, 48–50. Радуловић, Јован (прир.) (1996): Република Српска крајина, Книн – Бео­град („Сава Мркаљ“ [Ј. Радуловић], 281–283; „Књижевност / Сава Мр­каљ“ [Д. Иванић], 195–196). Руварац, Димитрије (1889): „Говор на парастосу Димитрија Давидовића“, Го­дишњица Николе Чупића 11, 245–246, 256– 257. Симић, Радоје; Остојић, Бранислав (1981): Основи фонологије српскохр­ват­­скога језика, Универзитет „Вељко Влаховић“, Титоград, 1981, 66–68. Симић, Радоје (1991): О нашем књижевном језику, Универзитетска ријеч, Ник­шић, 59–61, 255–261. Симовић, Љубомир (1972): „Иновације су могуће на основу онога што je већ учињено“, Књижевне новине 418 (1. VII 1972), 4. Стојановић, Љубомир (1907–1913): Вукова преписка I–VII. Државно из­да­ње, штампано у Државној штампарији краљевине Србије, Београд. Стојановић, Љубомир (1924): Живот и рад Вука Стефановића Караџића, Бео­град – Земун, 26–27, 47–48, 90–91, 138–139. Суботић, Јован (1845): Наука о србскомъ стихотворенію. Трошкомъ Ма­ти­це Сербске [Пешта], писмены кр. Свеучилишта, У Будиму, 35. Томић, Дејан (1999): Знаменити Срби у анегдотама. Прометеј, Нови Сад, 75–76.

402

ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ

Хркаловић, Јанко (1971): Каталог ретких српских књига 1741– 1941, Беог­рад, 97. Цвјетковић, Кирил (1898): Автобиографија протосинђела Кирила Цвјет­ко­ви­ћа и његово страдање за православље, прир. Димитрије Руварац, Срп­ска краљевска академија, Београд, 142–143, 173–174, 176–177. (По­новљено фототипско издање 2004: Горан Максимовић (прир.), Град­ска библиотека и читаоница VI, 287, Херцег Нови). Чигоја, Бранкица (2009): „Неколико филолошких напомена о развоју срп­ске ћирилице од почетка писмености до усвајања Вукове књи­жев­но­је­­зичке и правописне реформе 1868. године“, Српски језик XIV/1–2, 91–118. Шафарик, Павел Јозеф (2004): Историја српске књижевности. Едиција Сту­ди­је о Србима. Матица срп­ска, Завод за уџбенике и наставна сред­ства, Вукова задужбина, Нови Сад – Београд, 236, 257, 261. Butler, Thomas (1970): „The Origins of the War for the Serbian Language and Ortho­graphy“, Harvard Slavic Studies 5, Cambridge – Massachussets, 13, 17, 19, 53. Ekman, Tom (1965): „Vuk kao reformator ilirske ortografije i Juraj Križanić“, Ана­ли Филолошког факултета. Вуков зборник 2, књ. 5, 86–87. Hadrovics, László (1965): „Pokušaj reforme latiničkog pravopisa 1785“, Анали Фи­лолошког факултета. Вуков зборник 2, књ. 5, 87–88.

САВА МРКАЉ – БИБЛИОГРАФИЈА

403

Jagić, Vatroslav (1864): Zasluge Vuka Štefanovića Karadžića za naš narodni je­zik. [preštampano iz hrvatskog časopisa „Književnika“ svezke IV], Knji­go­tiskarna Dragutina Albrechta, Zagreb, 12. Jagić, V[atroslav] [Rec.] (1895): „a) Српске народне пјесме, скупио их и на сви­јет издао Вук. Стеф. Караџић, Књига трећа, Биоград 1894, 8º, V 552; б) Скупљени грамматички и полемички списи Вука Стеф. Ка­ра­џи­ћа. Београд 1984, 8º, Књига прва XV. 224, Књига друга свеска I. 240“, Archiv für Slavische Philologie 17, 308–310. Кopitar, Jernej (1812): „Beiträge zur Übersicht der serbischen Literatur in dem öster­­reichischen Kaiser Staate“, Vaterländische Blätter 4, Wien, 387–391. Marinelli-König, Gertraud (1994): Die Südslaven in den Wiener Zeitschriften des Vor­märz. Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften, Wien, 101 [Wiener Allgemeine Literaturzeitung 34 (27. 4. 1813) 535–544; 35 (30. 4. 1813) 552– 553)]. Radulović, Zorica (1990): Razvoj gramatičke misli u Srbiji i Crnoj Gori, Uni­verzitetska riječ, Nikšić, 31–32. Šafařik, Paul Joseph (1869): „Uebersicht der neuesten serbischen Literatur“ in: Ge­schichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten. Zwei­ter Abdruck, Verlag von Fridrich Tempsky, Praha, 216–222. Wilson, Duncan (1970): The life and time of Vuk Stefanović Karadžić, Oxford, 65–66, 105–106, 386–387.

404

ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ

В. Архивска грађа 1. Србија а. АСАНУ – Aрхив Српске академије наука и уметности, Београд 9177: „Неколико песмица Савве Мркаля“ (рукописна збирка песама са бе­леш­кама). 9177: „Я кадъ певамъ не само Сремачки, колико знамъ певамь ...“ (Из не­да­ти­раног рукописа песама). 2468: „Поштовани Господине, Мени предраги Прїятелю! // Савва Мер­кайль // додатак ,Одпоръ‘“ (Писмо Вуку из Краловца, 20. октобар / 1. но­вембар 1817). 2469: „Благородни, высокоучени и высокопоштовани Господине“ (Не­да­ти­ра­но писмо Вуку Караџићу, 1833?). 8552: „Господину Вуку // Србине пожелѣни, Србине высокопочитовани, пре­славни, дивни єдини, бесмртни, срдцу и духу моему премили!]“ (Три недатиране белешке из бечке болнице упућене Вуку Караџићу). 2044/2045: „Любезни мои побратиме!“ (писмо Луке Милованова Вуку Ка­ра­џићу, 23. јануар 1818). 3192: „Благородни, высокоученый, высокопочитаємый Господине!“ [„Сада си­рома Мркаль у ладу почива.], (писмо Самуила Илића Вуку Ка­ра­џи­ћу из Карловца, 8. XI / 20. XI 1825). 3193: „Благородни, высокоученый, высокопочитаємый Господине!“ [„Бѣд­ногъ Г. Мркаля пре неколико дана /.../ окую у тешко гвожђе“], (пис­мо Самуила Илића Вуку Караџићу из Карловца, 22. XI / 4. XII 1825).

САВА МРКАЉ – БИБЛИОГРАФИЈА

405

3206: „Благородни, высокопочитаємый Господине!“ [„Г. Мркаль, сирома нiє Господин, сѣди у Шпиталю и данас као будала затворенъ.“] (пис­мо Самуила Илића Вуку Караџићу из Карловца, 11. XII / 23. XII 1827). 4177: „Высокопочитаемый Гдине!“ (писмо Давида Милошевића Вуку Ка­ра­џићу – Петриња, 2. мај 1833). 4192: „Висок’Учени Господине!“ (писмо Василија Вуковића Вуку Ка­ра­џи­ћу – [у Петрини на Данъ Светога Iлiе 1833]). 3215: „Ваше благородiе“ (писмо Самуила Илића [Севастiан Илiићъ] Вуку Ка­раџићу из манастира Гомирје, 20. септембар 1833). б. Патријаршијска библиотека у Београду VIII/425:  „Ихъ Высоко ПреωсÓщенствÓ ГсдиÓнÓ КѷриллÓ Живковичъ Пра­во­слав­номÓ ЕпÓскпÓ ПакрачкомÓ ω Пришεствїи в Загребъ при­но­сятъ Па­велъ Докторовичъ, Сл: Прав. и Савва Меркаилъ, Сл: Фї­ло­со­фїй“ (Ода, писана на црквенословенском је­зику). в. АСАНУК МП – Архив САНУ у Сремским Карловцима, Фонд Митропо­лит­ско-патријаршијски. 1829/246: „An Seine Exzellenz den griechisch nicht unierten Herren Met­ro­po­li­ten, und Karlo­witzer Erzbischof von Stratimirovich // Agram den 6ten Sep­tember 1829. / G[ene]r[a]l [?] F[eld]m[arschal]l[ieutenant], (писмо Генeрал­команде из Загреба митрополиту Стратимировићу (од 6. сеп­тем­бар). 1829/247: „An das vereinigte Banat Carlstädter Varasdiner G[ene]ral Militar Co­mando / Carlovicz am 12te Nov. [1]829“ (Нацрт за

406

ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ

писмо ми­тро­по­ли­та Стратимировића Генералкоманди у Карловцу (12. новембар). г. АЗ УБ – Архивска збирка Универзитетске библиотеке „Светозар Мар­ко­вић“, рукописно одељење, Београд 1135: „Прелюбезни Яξо!“ (оригинално писмо Саве Мркаља непознатом при­јатељу). 2553: „Таблица илити ѡписаніе дiака Æже у Госпићкои школи сÁть 1/13. МцÓа IÁния и IÁл[ия] лѣта 799// В Госпитьу на 19г IÁлїя 799 // Савва Меркаль (уч. кл:)“ (оригинална таблица – списак, подаци и успех уче­­ни­ка клирикалне школе у Госпићу). д. БМС Библиотеке Матице српске, рукописно одељење, Нови Сад. М 8956:  „[Дошла жельна већь кончина лѣта]“ („Божићна песма“). 2. Хрватска Обимна грађа у архивима Хрватске, преписке о Сави Мркаљу и писма Са­ве Мркаља, није још у потпуности обрађена; овде наведени подаци према: Ра­дека 1985. и Ружић 1994. а. AХ ЕП – Архив Епархије у Плашком, у Arhivu Hrvatske, Zagreb 1799/198: Протокол о ослобaђaњу од војне службе. 1800/93[318]: Консисторијски протокол. 1800/342: Консисторијски протокол.

САВА МРКАЉ – БИБЛИОГРАФИЈА

407

1800/113 [120] Ф: Званична преписка бр. 15. 1801/51/60:  „Милитарска господије мње препјатствујат [Карлштат 28го Маия 801.] (Жалба Консисторијији Горњокарловачке епархије у Плаш­ком). 1811/425:  „Усуждајетсја просити во јеже би в монастирје примљен и по­стри­жен сталсја“ [В Плашком 26. јули 1811 // Сава Меркајљ] (Молба за монашење). 1811/2/4:  „Вознамјерив в страни рожденија својего прејти“ [В Плашком дне 20го Септмв. 1811го года // Јулијан Меркајљ, Дијакон] (Молба Кон­систорији за прелазак на територије под аустроугарском влаш­ћу). 1811/497: Тужба манастира Гомирје против јерођакона Јулијана (5. де­цем­бар). 1812/177: Спомињање Мркаља у епархијским регистрима у вези са исту­па­њем из манастира и монаштва. 1813/74:  спомињање Мркаља у епахијским регистрима у вези иступања из ма­настира и монаштва. 1825/132/5,6:  Концепт решења консисторијског протокола поводом Мр­ка­ље­вог потраживања документа о отпуштању из ослобођења од војске и одласку из манастира (1. август). 1826/379:  Налог да се прегледа душевно оболели Мркаљ у затвору у Глини и лекарски налаз (Parere) Андрије Шафера (7. јануар). 1826/379: Писмо генерала Радивојевића (1. октобар) митрополиту Стра­ти­ми­ровићу – на основу лекарског налаза.

408

ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ

1826/380:  Одговор Стратимировића Генералкоманди у Загребу да не може при­мити Мркаља у манастир и предлог да се, пошто је граничар, за­по­сли као писар у војној канцеларији (10. новембар). 1827/Б 2067:  Наредба Дворског ратног савета да се Мркаљу у болници дâ за­себна соба и свештеник за поуку у моралу и вери. 1827/200: Генералкоманда тражи да Мркаља у болници у Карловцу по­се­ћу­је духовник. 1828/283: Генералкоманда препоручује смештање Мркаља у манастир на ерар­ски трошак, 29. новембар. 1828/337/8: Негативан одговор архимандрита Јосифа Рајачића – 15/27. де­цем­бар. 1829/158: Неколико списа о Мркаљевом случају – нпр. под бр. 3246 из­веш­тај доктора Сакса. 1829/Х 7230:  Слуњска регимента – молба Мушицком да се изјасни о су­сре­ту са Мркаљем (29. јуни). б. Оставштина Милана Радеке у Горњокарловачкој епархији у Карловцу (пре­пис и снимак 13 докумената везаних за Мркаља) в. Gradska knjižnica u Karlovcu „Dono accepia Perillustri ...“ (Запис на Хорацијевој књизи Quinti ci Opera. Norimbergae. Eх officiana Piegelina, Horatiii Flac­ 1774).

САВА МРКАЉ – БИБЛИОГРАФИЈА

409

3. Аустрија а. WStLA – Wiener Stadt- und Landesarchiv, Totenbeschreibamt – B1 Toten­be­schau­protokoll: Szabbas Mekaly, 24.8.1833. (Упис у погребни протокол града Беча).

Реч захвалности За пружену помоћ у прикупљању архивске грађе захваљујем се др Биљани Сикимић и др Ђорђу Костићу из Балканoлошког института САНУ у Београду, Гордани Ђилас из Биб­лиотеке Матице српске у Новом Саду, те Рукописном одељењу Универзитетске биб­лиотеке „Светозар Марковић“ у Београду и Патријаршијској библиотеци у Бео­гра­ду. За помоћ при провери прикупљених података захваљујем се професорима Злати Бо­јо­вић, Душану Иванићу и Божи Ћорићу са Филолошког факултета у Београду, про­фе­со­ру Драги Роксандићу са Филозофског факултета у Загребу, те доценткињи Исидори Бје­ла­ко­ вић са Филозофског факултета у Новом Саду. Посебну захвалност дугујем про­фе­сору Ми­лошу Окуки са Универзитета у Минхену за константно праћење и под­сти­цање уз упуст­ва и сугестије током израде библиографије. [email protected]

Philologica Slavica Vindobonensia Herausgegeben von Anna Kretschmer / Heinz Miklas / Gerhard Neweklowsky / Stefan Newerkla / Fedor Poljakov

Band

1 Gordana Ili Markovi / Anna Kretschmer / Miloš Okuka (Hrsg.): An den Anfängen der serbischen Philologie.         . Salo debeloga jera libo azbukoprotres von Sava Mrkalj (1810-2010).            (1810-2010). 2012.

www.peterlang.de