Treći plenum CK SKJ. Aktuelni problemi borbe Saveza komunista Jugoslavije za sprovođenje reforme

Citation preview

S R

GILL UM

*

AN

IS

I

L

SIGILLUA

R

A

INDIANENSIS

K

P

VERITAS ET CXX MDCC

I T Y

S

V E R

I

U N

A

IS

N

INDIANE

A N

Y T

UNIVER TA SITAT TI S

ET VERITAS ruu w INDIANENST

TATIS

TAT

L

I

B

A R

R

N I

LUX

UNIVE SI

I

S E

I

S

N I V R S I

I

B

R

A

R

I

E

S

T Y L I B R A R I E S

E

A

N

MDCCCXX

SIGILLU

D

IN

UNIVERSITAT Y T I S R E V I N U ET VERITAS A N A L

U

A

I

D

N

I

UM

SIGILL

LUM

A I

ET VERITAS ruu w MDCCCXX

VERITASET MDCCCX

INDIANENSIS

ITATIS

D

INDIANENSI

UNIVERS M

LUX UM

SIGILLU

UNIVERSI

SIGILL

RI E

S

TI

INDI

TA

RA

VE

ET VERITAS ruww MDCCCXX

SIGILLUM

LUX INDIANENS

TI UNIVERSITA S

TA

VERITAS

*

UNI

INDIANENSIS

IA IND

UM

ET VERITAS ruwww MDCCCXX

ET VERITAS www MDCCCXX

LUX

LUM

S

SIGIL

TI SIGILL

TA

SIGIL

B

R

A

I

E

A

S

UNIV Y T I S R E V I N U VERITAS ET A N A I D N I L

I

R

I N D I A N A U N I V E R S I T Y LI L

SI

INDIANENSIS

ER

S

ENS I

S

SITATI

A

N I

V E

I T

Y

S

S

R I E

INDIANENSI

A

ET VERITAS MDCCCXX

R S

S

A AN

SITATI

UNIVER

*

I B R

L

U

N A

A

Y

T

I

S

R

E

V

I

N

U

L

A

R

B

I

SIGILL N UAM

D

FRAGI

TIS

*

IN

UNIVER

M

ET VERITAS www w * MDCCCXX

RSITA

R

VERITAS

INDIANENSIS

DI IN

ET VERIN МОССИЯ

SIGILLUM

N

I

B

I

N

A

R I

Y

T

T I S

S

Y

E

S IE

R E V I

R

AR

R IB L

U

INDIANENSIS

L

I

S

R

E

V

I

N

U

A

N

A

I

D

TIS

S

RSITA

E

LUX

UNIVERSIT SIGILLU

UNIVE

I

LUX SIGILLU S M

TIS UNIVERSITA

Lux

IS

ET VERITAS MDCCCXX

JM

NSIS

INDIANENSIS R VER SIT UNI AT

UNIVE

INDIANE

ET VERITAS MDCC CXX

VERITAS ET

INDIANENSIS

SIGILLUM

ADIANENS IS

LUM

ETVERITAS www X CCX

N

I

V

E

R

S

I

UNIV Y

T

I N D I A N A U N I V E R S I T Y L I B R A R I E S N I

VERITAS ET A N MDC A I D N I

U

L

A R B I

S E I R

TIS

LUX INDIANENSIS

*

IVERSI NIVERSITA

S

TATS VERICE

ATI

SIGIL

SIT

SIGILLUM

41

VER

UN IV

IS TI NS UN

R

KON

TREĆI

PLENUM

CK SKJ

AKTUELNI

PROBLEMI BORBE

SAVEZA KOMUNISTA JUGOSLAVIJE ZA

SPROVODENJE

REFORME

KOMUNIST ,

1966. BEOGRAD

Savez komunistr Jugoslavije-

Centralni

Komitet __ Plc

< Referatiz

TREĆI PLENUM

CK SKJ

AKTUELNI PROBLEMI BORBE SAVEZA KOMUNISTA JUGOSLAVIJE ZA

SPROVOĐENJE

REFORME

JN

9679

A5 5218 1966 v. 3

INDIANA UNIVERSITY LIBRARY

>

IZDAJE NOVINSKO-IZDAVAČKO PREDUZEĆE »KOMUNIST< BEOGRAD, TAKOVSKA 2/III - ŠTAMPA »> BORBA , BEOGRAD, TRG MARKSA I ENGELSA 7

9-7-67

U BEOGRADU je 25. i 26. februara i 11. marta 1966. godine održana Treća sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, kojoj su, pored članova Centralnog komiteta, prisustvovali predsednik i svi članovi Kontrolne komisije SKJ, predsednik Revizione komisije SKJ i izvestan broj društveno-političkih radnika. Na sednici se raspravljalo o aktuelnim problemima borbe Saveza komunista Jugoslavije za sprovođenje reforme i o Izveštaju o radu Izvršnog komiteta CK SKJ između dve sednice. Na predlog generalnog sekretara SKJ Josipa Broza Tita, još na početku rada Plenuma, odlučeno je da se sednica održi u dva dela da bi svi članovi ovog najvišeg foruma SKJ doprineli izgrađivanju zajedničkih zaključaka i da se kasnije s punom političkom odgovornošću za njih založe. Na sednici Centralnog komiteta SKJ održanoj 25. 26. februara vodila se diskusija o Tezama 'Aktuelni problemi borbe Saveza komunista Jugoslavije za sprovođenje reforme -- koje su još ranije bile dostavljene svim članovima Centralnog komiteta SKJ.

T

Uvodnu reč je dao generalni sekretar SKJ Josip Broz Tito, ističući da ovaj Plenum ima veliki značaj za naš dalji razvoj i za rad komunista u fazi sprovođenja privredne i društvene reforme. „ Naši radni ljudi očekuju od nas, naročito od ovog Plenuma - istakao je drug Tito -- da jedanput zauvijek sprovedemo ono o čemu govorimo i što je sadržina naših odluka, tako da se naše riječi poklapaju sa djelima. Mi smo to obećali na Osmom kongresu ..." U diskusiji je osnovna pažnja posvećena dosadašnjim rezultatima reforme, daljem razvoju društveno- ekonomskog sistema, idejno - političkoj borbi, jedinstvu i odgovornosti komunista, i u njoj su učestvovali: Azem Zulfićari, Boško Stankovski, Albreht Roman, Dragi Stamenković, Mika Tripalo, Simeon Zatezalo, Stojan Bjelajac, Aleksandar Ranković, Dobrosav Culafić, Srečko Bijelić, Boris Krajger, Vojin Lukić, Nikola Miljanić, Jakov Blažević, Svetozar Vukmanović, Ali Šukrija, Nikola Minčev, Mustafa Šabić, Dragan Milojević, Sergej Krajger, Norbert Veber, Durica Jojkić, Nikola Sekulić, Milan Rukavina, Osman Karabegović, Janez Vipotnik, Zvonko Brkić, Anton Bole i Miloš Minić. Na toj sednici je izabrana i Komisija za izradu nacrta zaključaka Trećeg plenuma CK SKJ, i to u sledećem sastavu: Veljko Vlahović, Mijalko Todorović, Krste Crvenkovski, Savka Dabčević -Kučar, Rudi Kolak, Danilo Kekić, Milentije Popović, Krsto Bulajić, Boris Krajger, Miroslav Pečujlić, Albert Jakopič, Mika Špiljak, Budislav Šoškić, Anton Bole, Milan Rukavina, Kiro Gligorov i Dragan Milojević. Centralni komitet SKJ je na ovoj sednici razmotrio i usvojio Izveštaj o radu Izvršnog komiteta između Drugog i Trećeg plenuma CK SKJ. U tom periodu je održano pet sednica Izvršnog komiteta i na njima je raspravljano kako se ostvaruju odluke Osmog kongresa o značajnim pitanjima iz oblasti privrede, međunacionalnih odnosa, u vezi s daljom izgradnjom društveno - ekonomskog sistema i kako se članovi Saveza komunista - a pre svega rukovodeći kadrovi odnose prema kongresnim odlukama i prema problemima koji smetaju da se reforma uspešno sprovodi. Sva ta razmatranja , razume se, značila su i veliki doprinos u radu na pripremama Treće plenarne sednice CK SKJ. 1

U nastavku sednice od 11. marta Centralni komitet SKJ je razmatrao nacrt zaključaka koji je pri-premila Komisija za izradu tog dokumenta. Obrazloženje predloga zaključaka u ime Komisije je dao Veljko Vlahović, sekretar Centralnog komiteta SKJ. U diskusiji o nacrtu zaključaka su učestvovali: Krste Crvenkovski, Franc Popit, Slavko Komar, Anton Bole, Pavle Davkov, Blažo Đuričić, Danilo Kekić, Rato Dugonjić, Tomislav Badovinac, Veselin Duranović, Borko Temelkovski, Norbert Veber, Aleksandar Grličkov, Osman Karabegović i Edvard Kardelj. Pošto je dato više konkretnih predloga za izmenu pojedinih formulacija i dopunu nacrta zaključaka, to je Komisija održala još jedan sastanak i razmotrila sve te primedbe i sugestije. Zatim je, ú popodnevnom delu sednice, drugarica Savka Dabčević-Kučar u ime Komisije upoznala Plenum sa izmenama koje su unete u nacrt zaključaka . U toku njenog izlaganja mnogi članovi Centralnog komiteta, a među njima i drug Tito, ponovo su se javljali za reč i davali još neke sugestije. U živoj razmeni mišljenja o pojedinim formulacijama zaključci su tako dobili svoj konačni oblik. Zaključci Treće sednice Centralnog komiteta SKJ su usvojeni jednoglasno. Plenum je završio rad nešto posle 22 časa završnom rečju generalnog sekretara SKJ Josipa Broza Tita.

1

Reč generalnog Josipa

Broza

ČEMU

DA

SKJ

Tita

NAŠI RADNI NAS

sekretara

LJUDI

OČEKUJU

OD

SPROVEDEMO ONO O

GOVORIMO I ŠTO JE

SADRŽINA

NAŠIH

ODLUKA

OTVARAJUĆI Treći plenum CK SKJ, generalni sekretar SKJ Josip Broz Tito predložio je dnevni red Plenuma i zatim rekao: Drugovi i drugarice, Htio bih da objasnim zašto na dnevni red stavljamo drugu tačku, to jest donošenje zaključaka. S obzirom na veoma veliku važnost ovog Plenuma, predlažem da bi se dobro pripremile odluke da se 7

sjednica održi u dva dijela s tim da se na ovoj sjednici diskutuje o tezama i o izvještaju o radu Izvršnog komiteta CK SKJ, a na drugoj o odlukama koje treba da donesemo i koje će pripremiti Izvršni Jugoslavije. komitet Saveza komunista To je ' potrebno da bi se dala mogućnost da se odluke dobro pripreme, jer drugovi, mi danas imamo pred sobom vanredno krupne i veoma važne zadatke i probleme. Ovaj Plenum ima veliki značaj za naš dalji razvoj , za dalji rad komunista u fazi sprovođenja tom pogledu privredne i društvene reforme. U komunisti moraju da se postave onako kako bi obezbijedili mogućnost pravilnog sprovođenja privredne reforme. To su naši zadaci, to su zadací koje je postavio Osmi kongres. Moram da kažem da su neki članovi Saveza komunista do sada prilično zanemarivali , više i sasvim napuštali šta odluke Osmog kongresa . Međutim, Osmi kongres nas obavezuje da se ubuduće veoma energično postavimo i da otklonimo sve ono što je do sa " a smetalo našem pravilnom razvoju i uspješnom sprovođenju privredne reforme. Vi ste dobili i pročitali Teze, i zato nema potrebe da se one čitaju na ovoj sjednici . Šta znače ove Teze? One daju materijal na osnovu koga će se moći da diskutuje o svim problemima koje je potrebno razmotriti i uzeti u obzir da bi se obezbijedilo dalje uspješno sprovođenje privredne i društvene reforme. Zadatak je ove sjednice da, na osnovu Teza, i diskusije sagleda sa svom jasnoćom i oštrinom sve ono što je potrebno za dalji razvoj naše privredne reforme. Na ovoj sjednici treba da se dogovorimo o tome gdje su osnovni uzroci naših slabosti u dosadašnjem sprovođenju privredne reforme. Tu se ne radi samo o nedovoljnom zalaganju komunista. Ja želim da kažem da su se naše orga-

63

kada nizacije Saveza komunista, su donešene na odluke o privrednoj reformi , zaista pokazale visini, da su se prihvatile poslova i da je aktivnost u tom pogledu bila veoma snažna. Međutim, ja moram da kažem da je jedna od Saveza osnovnih smetnji bila u vrhovima našeg Ne tijelima . komunista, to jest u rukovodećim

svugdje, ali bilo je ipak pojedinih komunista koji su na riječima bili za reformu, na djelu su ostajali pasivni ili su radili ono što je bilo suprotno intencijama sprovođenja privredne reforme. Mi moramo o tome danas ovdje otvoreno govoriti . Mi smo i do sada (uvijek) kritikovali ali je ta kritika bila suviše uopštena. Naime, kada je dolazilo do negativnih pojava kritika nikada nije postavljena tako da se na osnovu pozitivne kritike, povuku konsekvence i preduzmu odgovarajuće mjere. Naši radni ljudi očekuju od nas, naročito od ovoga Plenuma, da jedanput zauvijek sprovedemo ono o čemu govorimo i što je sadržina naših odluka, tako da se naše riječi poklapaju sa djelima. Mi smo to obećali na Osmom kongresu. Ali poslije Osmog kongresa bilo je niz stvari koje su bile daleko od toga da bi se moglo reći da su u skladu sa riječima na Osmom kongresu i odlukama. Na ovom Plenumu mi moramo dati konkretne odgovore na sva ona pitanja koja su sadržana u Tezama. To traže od nas naši radni ljudi , to od nas traže naši građani . Oni od nas traže da budemo energični u sprovođenju odluka . Dryga

u kojima ljudi kažu : ,,Dajte već jedanput, vi gore u koje još imamo povjerenja, malo energičnije istupite protiv raznih negativnih pojava". Prema tome, znači , mi moramo energičnije nego do sada sprovoditi naše odluke u djelo i uspo9

staviti disciplinu u našem Savezu komunista. Jer, disciplina u Savezu komunista je popustila. Ja ću kasnije govoriti u čemu je popustila, odnosno u čemu se odražava nedisciplina . Na ovom Plenumu najviše će se diskutovati o privrednoj reformi i o tome kako komunisti treba da se postave u procesu njenog izvršavanja. U prvom redu, mi komunisti moramo da znamo jednu stvar, koja je uvijek prisutna i o kojoj uvijek mora da se vodi računa. A to je da mi slobodu i borbu mišljenja unutar Saveza komunista primamo onako kako to traži demokratski centralizam. To znači da odluke koje donosi većina mora da sprovodi manjina, ukoliko postoji, to jest ukoliko odluke nisu jednodušne. Ne može se, recimo , izlaziti sa plenuma, sa sjednice, pa onda iza ćoškova i na raznim skupovima, izražavati svoje negodovanje i oponirati sprovođenje odluka koje je donijela većina. Kakvu danas imamo situaciju, drugovi i drugarice? Danas je borba mišljenja unutar Saveza komunista povezana sa borbom mišljenja unutar Socijalističkog saveza i prepliće se sa borbom mišljenja u čaršiji. Ponekada više čovjek ne zna šta komunisti misle a šta misli čaršija. Mi se ponekad utopimo, zapljuskuje nas čaršija, zapljuskuje nas onaj protivnik, koji, razumije se, nije zadovoljan sa socijalističkim sistemom, koji još uvijek misli da će se jednog dana točak historije vratiti nazad. Pogledajmo danas po svim linijama: pojave u našoj literaturi, razne manifestacije i glorificiranje svega što je bilo u prošlosti, bilo pozitivno ili negativno. Zatim razne zapadne tendencije i slično. Tu su, zatim, drugovi, šovinizam, nacionalizam i nacionalistički ispadi. Sve to ima jednu pozadinu , iza toga stoji klasni neprijatelj .

10

Klasnom neprijatelju, recimo,

u

Hrvatskoj ,

Srbiji, Sloveniji , Makedoniji ili bilo gdje, nije važno da li ćemo u toj i toj republici imati nekoliko fabrika više. Njima je važno da se naš socijalistički sistem ne razvija dalje i ne postigne uspjehe. Nacionalizam i šovinizam su im sredstvo kojim se pri tome služe. Mi komunisti moramo uvijek znati o čemu se tu radi i moramo se čuvati skretanja koja vode šovinizmu, nacionalizmu, pa i lokalizmu u svakoj republici posebno. Moramo biti načisto da je klasni neprijatelj još uvijek, i to vrlo ozbiljno, prisutan, i zbog nebudnosti nas komunista . kritikovali pojedine Kada smo mi do sada stvari niko poslije toga, gore, nije povukao konsekvence. A dolje je toga bilo i te kako. Ako radnik u preduzeću kritikuje, i to pravilno, on često ima da `izleti ne samo iz preduzeća, već ako je član, i iz Saveza komunista. Postoje, dakle, dva mjerila, dva kriterijuma u Savezu komunista: jedan prema onima koji su gore i drugi prema onima koji su dolje. Međutim, u našem Savezu komunista mora biti jedan kriterijum : jednak za rukovodioce kao i za sve članove Saveza komunista. Greška rukovodioca mnogo je opasnija i teža nego greška jednog običnog člana, jer ona onda povlači za sobom čitav niz negativnih stvari. I o tome mi danas moramo govoriti ovdje, i o tome mi uvijek moramo voditi računa. Kada mi danas sprovodimo privrednu reformu i kada na ovom Plenumu diskutujemo o njoj , iza te privredne reforme mi u prvom redu moramo vidjeti čovjeka, proizvođača, građanina, jer radi naših radnih ljudi, radi naših proizvođača , mi i hoćemo da stabilizujemo našu privredu . I kada budemo govorili o raznim materijalnim pitanjima

11

u sprovođenju privredne reforme, onda u prvom redu moramo misliti na naše radne ljude koji su u pravu ako ne žele više da stežu kaiš. Jer, oni vide da danas više nije potrebno ono što je ranijih gonaš dina bilo neophodno. Kada je to bilo nužno, čovjek, radnik, proizvođač, bio je svjestan toga. Danas više neće biti spreman da to čini, jer zna da postoji materijalna baza i da njegov položaj može postepeno i stalno da se poboljšava. Ali šta njemu smeta? Smetaju mu ambicije pojedinih ljudi, koji bi htjeli da sve odjedanput naprave, pojedinih ljudi i političkih faktora koji spolja utiču na proizvodnju , i na našu industriju i koji su do sada od sada to više neće moći, jedino i odgovarali i raspolagali materijalnim sredstvima i krojili sudbinu onih koji rade u preduzećima. To se mora popravljati, ali ne sporo, kao što je išlo do sada. Mi imamo čitav niz raznih institucija koje moraju popraviti i uskladiti sa novim sistemom £ zahtjevima privredne reforme, a za koje se troše ogromna sredstva. Drugovi, stavimo ruku na srce i priznajmo da Na nije uvijek sasvim onako kao što govorimo. primjer, kad smo počeli sa privrednom reformom , rekli smo da je ona rezultat našeg bujnog razvitka . Jeste, ona je uglavnom rezultat bujnog razvitka naše privrede i našeg društva uopšte , ali u tom bujnom razvitku dolazilo je do čitavog niza negativnih pojava i tendencija. Uzmimo, na primjer, probijanje plafona naših materijalnih mogućnosti , građenje i investiranje koje nije bilo potrebno , mnogih fabrika, u svakoj republici i u svakoj komuni i slično. Razumije se, uglavnom su politički rukovodioci na tome insistirali . Prema tome, ako smo pravili planove i određivali plafone investicionih mogućnosti i sredstava ,

12

nama je ta stihijnost probijala plafone. To je jedna od najvećih slabosti u dosadašnjem procesu indurazvoja uopšte. strijalizacije i našeg privrednog Uložili smo ogromna materijalna sredstva a jedan veliki dio tih sredstava danas se ne oplođuje i ne daje nam rezultate . To se, razumije se, odražava i na mogućnosti povećanja životnog standarda. Isto tako, želim da istaknem da smo mi stvarali institucije koje su možda ranije bile potrebne, ali koje su već prevaziđene. Ako mi hoćemo uspješno da sprovodimo privrednu reformu onda moramo ne samo brinuti da se sredstva ne rasipaju, već ujedno moramo vidjeti gdje se mogu i moraju najviše uštedjeti. Uzmimo, na primjer, Službu društvenog knjigovodstva. Služba društvenog knjigovodstva danas je u velikoj mjeri prevaziđena. Doduše , ona -ni u prošlosti nije dala ono što se od nje očekivalo. Zašto? Od nje se najprije očekivalo da se modernizuje. A ' kako se radilo u toj službi ? Dvadeset i četiri hiljade članova društvenog knjigovodstva radi i računa olovkom i troši do 45 milijardi dinara iako postoje moderne mašine. Uzmimo da je ta služba bila potrebna u prvoj fazi, kada se radilo o podeli društvenog proizvoda između proizvođača i zajednice, fiskalnim potrebama, kontroli i uvidu u prihode. Međutim, danas kada radnici dobijaju sredstva na raspolaganje i kada mi stvaramo poslovne banke, to više nije potrebno. Jasno je da statistika treba da postoji, ali neka se tom statistikom bave statistički instituti i uredi . Neka se to tamo prenese . Razumije se, u pogledu onog što zajednica treba da dobije, neka postoji kontrola, ali bez glomaznog aparata. Kako danas stoje stvari u tom pogledu? Bankama su apsolutno vezane ruke u pogledu slobod-

13

nog, brzog i efikasnog cirkulisanja kapitala. Isto tako će biti i sa poslovnim bankama ukoliko te stvari hitno ne ispravimo i ne likvidiramo. Mi to moramo učiniti. društvenog Do sada je, na primjer, Služba knjigovodstva potpisivala svaku narudžbu, svaki račun, i davala dozvole. A koliko je vremena trebalo da se stvari definitivno riješe? Mjesecima se otezalo. U fazi privredne reforme, kada sve mora biti efikasno i brzo cirkulisati, ne može se ni zamisliti poslovanje Službe društvenog knjigovodstva na takav način i uopšte njeno postojanje kao takve . To je apsolutno nemogućno. Uzmimo na primjer rezervna sredstva. . Njima društvene raspolaže društvena kontrola, Služba kontrole. Banka mora dati nedeljno 30-35 izvještaja. Zamislite sada koliko imamo banaka, koliko se izvještaja napiše, koliko se tu papira potroši i vreNa jednu mena izgubi i koliko se stvari otežu . banku dođe godišnje dve hiljade i više raznih izvještaja. Osim toga - zbog Službe društvene kontrole banka mora da posluje sa tri žiro-računa kod Službe društvenog knjigovodstva, a to veoma otežava i zateže efikasnost poslovanja. Ja sam htio samo nekoliko riječi da kažem o tome. Takvih stvari imamo još, možda ne u tako krupnim razmjerama, ali moramo još vidjeti gdje sve možemo osloboditi sredstva za ono što je najpotrebnije u sprovođenju privredne reforme. To bi bilo nekoliko stvari koje su danas prevaziđene i koje moramo što prije popravljati i modernizovati . Kad se radi o sprovođenju privredne reforme, ima drugova, naših članova Saveza komunista, koji su na riječima za smanjenje investicija , ali na djelu, kroz razne pore, rade suprotno i u štampi se 14

pojavljuje sad ovaj sad onaj članak da treba graditi ovo, dati prioritet onome, i slično. Dakle, mi govorimo jedno, a neki rade drugo . Na riječima smo „za “, a na djelu se razilazimo. I onda se stvara zabuna u redovima naših radnih ljudi , naših građana . Kad se poslije pokaže da je to nemoguće , počinju negodovanja i onda to iskorišćava klasni neprijatelj i razni šovinistički i nacionalistički elementi. Mi komunisti moramo biti načisto šta moramo učiniti , pa neće propasti Jugoslavija ako se neke stvari odgode za godinu-dvije , s tim da sve naše resurse, koji nam mogu biti na raspolaganju , uložimo u to da privredna reforma stane na svoje Ne noge. Jer, ona još nije stala na svoje noge. treba suviše da se zanosimo optimizmom , što je, recimo, bilans spoljne trgovine prošle godine bio pozitivan a ranije je bio negativan za dvesta pedeset miliona, pa da nam sada more bude do koljena. Ne. Posrijedi su raznorazni razlozi. Tome je doprinijelo i to što smo prošle godine smanjili uvoz i prišli devalvaciji dinara, što smò smanjili uvoz onih stvari koje nisu bile najhitnije, a povećali izvoz. Ali, ima i stvari koje će nam u narednom periodu pričinjavati teškoće . Na primjer, zbog smanjenja uvoza reprodukcionog materijala neka naša preduzeća već ne mogu da rade. Neka su smanjila svoje kapacitete za pedeset pa čak i više procenata. Dakle, privredna reforma još nije stala na noge, a mi je moramo postaviti na čvrste noge. Mi komunisti smo odgovorni za sve to. To od nas traže i naši građani. Mi smo predstavnici novog društvenog sistema. Mi smo nosili revoluciju na svojim leđima, i dali kurs društvenog razvitka u našoj zemlji. Ali mi moramo i dalje djelovati u procesu usavršavanja našeg privrednog sistema, i od nas

15

se to traži u prvom redu. A za to je nužno jedinstvo među nama komunistima. A Uspjeh jednog takvog krupnog zahvata kao što je privredna reforma, u svoj njenoj širini i zna-čaju, imao bi ogroman odjek ne samo u našoj zemlji već i u čitavom svijetu. Jugoslavija i narodi Jugoslavije još jedanput bi pokazali svoju ogromnu vitalnost i sposobnost da iziđu iz najvećih teškoća. A privredne teškoće su vrlo krupna i teška stvar i one pogađaju svakog pojedinog građanina. Zbog toga, ja vas drugovi pozivam da o svemu tome na ovom Plenumu govorimo odlučnim riječima na osnovu kojih će moći da se donesu takve odluke koje će obavezivati svakog komunistu, na punu akciju i disciplinu. Eto, drugovi, htio sam o privrednoj reformi da kažem tih nekoliko riječi. Sada bih želio da se osvrnem ukratko i na naše radne kolektive. Kako su se postavili radni kolekJa tivi u procesu ostvarenja privredne reforme? mislim da su se postavili vrlo dobro. Jasno, negdje nije išlo sasvim onako kako bi trebalo jer nisu postojale ni objektivne mogućnosti za to. Kako su se postavili komunisti u preduzećima? Postavili su se dobro, kao, uostalom, i svi radnici. Ima pojedinačnih slučajeva, kad se radilo o unutrašnjoj organizaciji, raspodjeli i slično da su se neki komunisti koji su u samoupravnim organima više konsultovali sa upravom i administracijom nego sa svojim radničkim savjetom i radnicima uopšte. U tim situacijama radni kolektivi nisu dolazili do izražaja prilikom odlučivanja o tim stvarima i to je ono što komunisti moraju da ispravljaju. I, kada su se pravilno postavili radnici, potrebno je da se pravilno postave i rukovodstva . Bilo je mnogo diskusija i u Saveznoj i u republičkim skupvažnost štinama, svuda je sagledana uspješnog

16

sprovođenja privredne reforme. Sada se radi o detaljima, o našim mogućim materijalnim resursima, o tome gdje ih i kako pronaći . Radi se o disciplini koja treba da vlada među komunistima da bismo sproveli sve ono što je potrebno za realizaciju mjere privredne reforme. Kad smo pristupili privrednoj reformi govorili smo da standard neće pasti. Ali ja mislim da je standard ipak pao. Barem kod većine onih sa nižim prihodima. To se osjeća . Mi to dalje ne smijemo dozvoliti. Donijeli smo razne propise koji sprečavaju, recimo, povećanje cijena na tržištu . Ti propisi su bili potrebni i oni su dali rezultate. No, sada se postavlja pitanje hoćemo li moći i dalje da držimo tzv. zaleđene cijene. Kad se radi o kritičnim robama i kritičnim materijalima, ja mislim da te cijene treba i dalje zadržati . Ali tamo gdje to nije potrebno cijene treba osloboditi, tu treba biti elastičan . Frontalno ukidanje zaleđenih cijena , ja vas u to uvjeravam drugovi, dovelo bi do katastrofalnih posljedica. To bi neminovno dovelo do povećanja cijena po svim linijama. A kad se radi o takvim stvarima ima i komunista koji ne sagledavaju moguće posljedice. Zbog toga privredni faktori treba ozbiljno da se prihvate posla, da sagledaju te stvari, kako bi se oslobodile zaleđene cijene tamo gdje je to moguće, a ono što treba još kontrolisati neka se čvrsto drži . Kad govorimo da neki naši drugovi na riječima priznaju potrebu smanjenja investicija, a na djelu rade suprotno , mislim da treba istaći da tih stvari nema mnogo i da ih ne treba dramatizovati. 'Ali i to malo što ima krupno je i predstavlja teret. Zato treba biti načisto s tim da možemo nešto odgoditi na kraći ili duži rok, ali da pri tom kažemo da ćemo ipak to tada i tada moći da sprovedemo. 2 Treći plenum CK SKJ

17

Tačno je, drugovi, da je nama potrebno još mnogo fabrika. Ali zar smo mi dužni da izgradimo sve fabrike koje su potrebne jednoj socijalističkoj zajednici kao što je Jugoslavija? Zar treba da to sve uradi današnja generacija? Mislim da nije . Međutim, drugovi, mi moramo da damo prioritet modernizaciji naše privrede. Naš izvoz ima vrlo velikih teškoća upravo u sadašnjoj fazi privredne reforme zato što su mašine i proizvodnja zastarjeli , što su fabrike već prilično amortizovane. Na to se upravo misli kada govorimo o štednji na jednom mjestu da bismo mogli uložiti na drugom . Radi se o našoj industriji. Jer, ko daje akumulaciju? Akumulaciju daje prerađivačka industrija . I mi moramo u tom pravcu ostvariti sve što smo riješili na Osmom kongresu, tako da se naša industrija što prije modernizuje. Danas već neki ponovo traže regres da bi mogli izvoziti, jer im je proizvodnja vrlo skučena. Nije sposobna da ravnopravno ide na međunarodno tržište, da trguje i da izdrži konkurenciju na međunarodnom tržištu. Međutim , mi regres više za to ne možemo davati. Davaćemo izvjestan regres tamo gdje je neophodno. Našu industriju moramo postaviti na čvršće noge. Razumije se, ovdje se radi o integraciji, jer je naša industrija prilično usitnjena. Imamo mnogo raznorodnih ili jednorodnih fabrika. Samo ta integracija, drugovi, kod nas često dobija gotovo apsurdni karakter. Integraciju orijentišu i odlučuju o njoj politički faktori. Nemojmo više tako raditi. Danas ide teško sa integracijom preduzeća ne samo među republikama nego i u okviru jedne republike, pa i komune. Dokle će to tako da ide? To ne smijemo dozvoliti. Zatvaraju se ekonomski procesi i cirkulacija kapitala unutar pojedinih republika, pa i komuna. Moramo to spriječiti. Sada kad osnivamo poslovne banke, imamo pojavu da one hoće da se

18

rejoniziraju, da budu republičke, a i komunalne. Tako ne može biti. Banka može , i po zakonu ima pravo na to, da posluje po čitavoj Jugoslaviji. Protiv svega što tome smeta moramo se boriti . Prema tome, taj lokalizam treba suzbijati i bankama dati onaj karakter koji one treba da imaju. A komunisti su u svim tijelima našeg državnog aparata, izvršne vlasti i u skupštinama . Akumulacija u našoj zemlji imala je u proda stvori našu šlom periodu ogroman zadatak ekonomsku bazu. I kao što sam već rekao, naš čovjek bio je spreman i na najveća lišavanja da bi se mogla izvršiti industrijalizacija. Danas, međutim, akumulacija mora da se koristi u više smjerova, mora da omogući modernizaciju naše industrije, povećanje izvoza, stvaranje baze za stalno povećavanje životnog standarda naših radnih ljudi. Ona mora omogućiti i stvaranje naših rezervi, da ne bismo uvijek živjeli od danas do sutra. Jednom riječju , ja moram da kažem da će ove godine biti najteže zbog toga jer nemamo dovoljno rezervi i sredstava da bismo akumulaciju mogli da usmjerimo u pravcu u kome je potrebno.

Razumije se još uvijek ima rukovodećih ljudi koji suviše usko gledaju kad su u pitanju njihove potrebe i koji gube iz vida ono što je osnovno i što je u interesu čitave zajednice . Još uvijek ima ljudi koji ponekad iz inata neće da popuste. Ja ne bih htio da o tome govorim ovdje. Ali spomenuću samo pitanje lokomotiva. Radi se o primjeru koji govori da se šta više ne izvršavaju odluke Izvršnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i odluke Saveznog izvršnog vijeća. Ne možemo dozvoliti da se ovo oteže godinamá, dok zajednica zbog toga trpi ogromne gubitke. Takve stvari treba brzo rješavati, a odluke, kada se donesu, disciplinovano sprovoditi.

19

Više puta smo govorili o tome da se troše ogromna sredstva za dupliranje i tripliranje licenci, i to istorodnih. Nema dogovaranja među našim ekonomistima, poslovnim ljudima, preduzećima, pa i među republikama o tome kakve će se licence kupovati , gdje će se koja licenca investirati . S takvom praksom treba kod nas jednom prestati . Kod nas se sada traže unutrašnje rezerve. Savezno izvršno vijeće je takođe našlo za potrebno da se smanji državni aparat. Ali, te unutrašnje rezerve nisu baš velike, a smanjivanje nije baš pogodilo onoga koga je trebalo . Tu moramo biti pažljivi. Razumije se, nismo za to da se izbacuju ljudi iz preduzeća, kancelarija i raznih ureda njima se može naći drugo mjesto . Ali, moramo osloboditi našu državnu administraciju suvišnog kadra, dati ga na drugo mjesto da radi , i moramo modernizovati našu administraciju . Ona troši ogromna sredstva na papir, to je „ papirnata" administracija. Dopisuju se iz kancelarije u kancelariju, u jednom hodniku, umjesto da se radi na drugi način . I tu je mogućna štednja u administraciji. Propisi o deviznom režimu i reorganizacija banaka sporo se sprovode. Ima preduzeća kojima je potrebno nekoliko desetina hiljada dolara da bi proizvodnja mogla da teče normalno. Ona ne mogu da dobiju devize. Kaže se da ih još nisu ostvarila. Sa prvim januarom je presječeno i preduzećima se ostavljaju devize koje sama treba da zarade. Ja se slažem s tim da mi ne možemo razbacivati devize , jer ih nemamo, ali moramo voditi računa o tome da preduzeće ne može nabaviti materijal kad još nije zaradilo devize, pa mu treba pomoći , dati mu kredit i neka devize vrati kad ih zaradi. Te stvari nam prilično koče proizvodnju. Slično je sa sprovođenjem odluka o reorganizaciji

20

poslovnih banaka. Čini mi se da poslovne banke drže u ruci više politički nego ekonomski faktori, to jest proizvođači, oni koji raspolažu sredstvima i koji će ih ulagati. Ovakav kurs razvoja naših banaka nije dobar. Opet će biti miješanja političkih faktora u poslovanje banaka. Međutim, mi ih moramo osloboditi našeg prisustva tamo gdje ono nije potrebno. Kontrolu i sve drugo što je potrebno možemo osigurati na drugi način . Isto tako, drugovi, moramo - a to se takođe tiče naših ekonomista - što prije omogućiti našim fabrikama da mogu direktno da posluju sa inostranstvom. Imamo dosta fabrika koje vani već imaju partnere, koje u inostranstvu mogu dobiti kredite potrebne za uspješnu saradnju, izvoz itd., ali zato još ne postoje propisi. Šta se tu još čeka? Riješili smo da se ti propisi donesu. O tome je drug Pera Stambolić govorio na televiziji. Mislim da to 1 treba odmah i da se sprovede, jer je svaki dan veoma dragocjen kad se radi o poslovanju naših privrednih preduzeća, naše industrije, poljoprivrede itd. Već sam rekao šta smeta sprovođenju integracije, da se naša privredna preduzeća slobodnije udružuju na čitavoj teritoriji Jugoslavije, gdje god je to moguće, i to počev od komuna, republika, pa do federacije . Smatram da će proizvođači i naći svoj račun u udruživanju i znaće da se postave . Imajmo povjerenja u njih. Sadašnje stanje može dovesti do nezgodnih posljedica . Neću da nabrajam raz. primjere koji su često paradoksalni. Recimo doskora su dva Broda Bosanski i Slavonski ― sarađivali , a sada je to najedanput presječeno . To je uticaj nekog političkog faktora . Ili , recimo , ovdje u Beogradu, imali smo primjer ,,Davida Pajića " i „Elektrosrbije" gdje se išlo za tim da se integracija

21

sprovede po svaku cijenu. Međutim, došlo je do negodovanja radnih kolektiva i to se završilo isključenjem nekoliko rukovodilaca iz Saveza komunista. Pravilno su kritikovali, ali je Opštinski komitet našao za potrebno, navodno zbog discipline, da se isključe iz Saveza, što je nepravilno. Sličnih primjera ima dosta. Slušajmo malo više glas onih koji tamo rade, koji su neposredno zainteresovani . Slušajmo njih, pa ako negdje nisu u pravu, onda možemo da kažemo: u tome i tome imate pravo, a u tome nemate. Ali prinudom se ne može ništa postići . Kakva bi to onda bila demokratija? Stalno govorimo o demokratiji, a tamo gdje je najviše potrebna, u preduzeću, proizvodnji, tamo se sputava, često su stvari u rukama jednog ili nekoliko njih. Demokratiju treba osloboditi stega koje postoje u preduzeću . Drugovi, u posljednje vrijeme imamo negativnih pojava i u našem unutrašnjem saobraćaju. Vidjeli ste šta se dogodilo neki dan kod Splita, i šta se događalo već nekoliko puta. Imali smo teških katastrofa. Ja ne znam gdje su tome glavni uzroci. Odgovorni faktori na željeznicama sada diskutuju , ali svi se mi moramo malo više zabrinuti, jer se radi o ljudskim životima. Naše željeznice su izraubovane, izraubovane su šine, vagoni, sve je to zastarjelo, a sa rješenjem se odgađalo tako dugo dok nije došlo do toga da nam sada ginu ljudi u željezničkim nesrećama. Potrebna je i veća disciplina željezničkog personala, jer je olabavila. A neophodna su i materijalna sredstva da bi se izvršila rekonstrukcija željeznica. Kad je riječ o rekonstrukciji željeznica htio bih da kažem nešto i o tim modernim sistemima koji se tamo uvode . Ranije sam bio malo ogorčen što se kupovalo više licenci. Pošto je sada Savezno . 22 22

izvršno vijeće tu stvar riješilo sa odgovornim faktorima, mislim da će stvari krenuti. Moglo se ići samo na jedan sistem. Ako su već usvojena dva sistema, potrebno je da ih međusobno uskladimo, da se uklapaju jedan u drugi. Licenca za jedan sistem je ogroman izdatak . Ja, doduše, nemam potrebne podatke, ali ako se kupe tri sistema, onda to košta tri puta više , i to na račun materijalnih ušteda naše privrede. Modernizacija željeznica je potrebna. Mi komunisti, svi mi skupa, zajedno sa onima koji tamo rade, treba da snosimo i odgovornost, i da budemo malo aktivniji kada je u pitanju disciplina i osposobljavanje toga kadra. Članovi Saveza komunista na željeznicama snose takođe veliki dio odgovornosti za ono što se tamo događa. Meni se čini da su se oni prilično uspavali, da su dosta neaktivni. Kad govorimo o društvenoj i privrednoj reformi, ovdje je bitan uvjek društveni aspekt. Jer, mi u našem društvu imamo dosta negativnog. Mi treba da sagledamo unutar našeg - društvenog sistema te negativne stvari i pojave i da preduzmemo sve što je potrebno da bi se one, ako ne baš potpuno likvidirale, a ono bar smanjile, i to do te mjere da ne budu opasne za naš društveni sistem. Na mnogim sektorima naše društvene djelatnosti idejna strana je veoma slaba. Već sam govorio o borbi mišljenja u redovima komunista koja se prepliće sa malograđanskom, sitnoburžoaskom i ko zna čijom borbom mišljenja. Često se po kafanama prave svakojaki dogovori. Među tim elementima ponekad su i komunisti, a iza toga u stvari stoji klasni neprijatelj . No za mene to nije toliko važno. Mi to lako savlađujemo, jer smo jedanput za uvijek riješili da naši narodi idu zajedno u stvaranju socijalističkog društva. To nije u pitanju. 23 23

Ali je pitanje kome je stalo da onemogući razvoj socijalizma u našoj zemlji . Stalo je klasnom neprijatelju. On koristi razne forme u svom radu , a u toku posljednje dvije godine uslovi za njegov rad su veoma porasli. Da smo mi takve uslove imali prije rata kakve on ima sada, mnoge bismo stvari svršili još prije rata . Po kafanama se danas prave razne kombinacije ko će da se gura na ovu ili onu odgovornu funkciju, vodi se kadrovska politika po kafanama. I ne samo to. Neki komunisti ili bolje reći članovi Saveza padaju pod uticaj sitnoburžoaske ideologije. Ali, komunisti Jugoslavije u ogromnoj većini rade svoj posao. Doduše, ne uvijek dovoljno intenzivno i efikasno, ali rade. Međutim, jedan mali dio pada pod uticaj stihije, sitnoburžoaske ideologije sa Zapada i unutrašnje reakcije od prije rata. Uzmimo, na primjer, kako sada neki naši književnici i historičari rade. Oni truju odnose među nacionalnostima. Njihovi pogledi su okrenuti unazad . Priča se o tome ko je koga i kada imao , čija je historija bila bolja. Govori se o tobožnjim velikanima koji su u stvari ponekad bili pigmeji. Njihova propaganda ih pravi velikanima. Skoro svaka republika ima takvih u historiji koji su sada napravljeni velikanima . Kao da se vodi konkurencija u tome ko je bio veći u prošlosti. Svi smo mi, da tako kažem, u prošlosti bili mali . Ali nismo krivi što smo bili mali, jer su nam uslovi u konstelaciji odnosa u svijetu onemogućili da se razvijamo kako treba. Nemojmo dozvoliti da tome nasjedaju članovi Saveza komunista. Onaj ko tome nasjeda nije komunista, pa ne smije ni da bude član Saveza. Moramo se boriti protiv tih raznih idejnih skretanja u našoj štampi, kao na primjer u časopisima „ Praxis "-u i „ Gledištima ", i drugoj štampi

24 24

- - često se, zbog naše nebudnosti , nađe po koji članak i po koje shvatanje koji nemaju ničeg zajedničkog sa našim gledanjem na stvari. Budnost je kod nas prilično popustila. Borba protiv tih raznih skretanja vodi se prilično mlitavo i nedovoljno jasno. Mislim da ovoj Plenum treba jasno da kaže da u ostvarivanju odluka Osmog kongresa i u našem radu uopšte, naša idejna borba mora biti mnogo intenzivnija. Komunistima koji ne sprovode odluke našeg Saveza nema mjesta u Savezu, neka idu van. Mi smo stalno govorili da je naš Savez komunista kadrovski, a ispada da nije . Zapljuskuju nas, iznutra i izvana, razne negativne pojave, a klasni neprijatelj to koristi. To moramo onemogućiti, i tu moramo biti konsekventniji nego što smo bili do sada. Da nam se ne dogodi da komunisti padaju u blato šovinizma i sitnoburžoasku ideologiju i dekadenciju. Ta nacionalna iživljavanja mogla su se nekako i razumjeti prvih godina. Ali da nam se to javlja i čak pojačava poslije dvadeset godina - to je ipak naša krivica i dokaz je naše nebudnosti. Takve pojave teško opterećuju socijalistički razvoj i naše društvene odnose. Sva ta skretanja i djelovanja imala bi, razumije se, nedogledne posljedice ukoliko se ne bismo oštro borili protiv njih. Drugovi i drugarice, u svijetu se danas događaju veoma teški ekscesi . Situacija nije dobra, mutna je. Vi sami čitate šta se događa . Klasni neprijatelj u licu imperijalista i kapitalističke buržoaske klase sada je na svim frontovima u ofanzivi. Negdje nastupa sa novcem, pučevima, negdje sa postepenim infiltriranjem svoje ideologije itd. On radi vrlo aktivno. Zato u današnjoj fazi kada se borimo za socijalizam , za naš društveni sistem, za nove odnose u društvu, za demokratizaciju - potrebno je da to

25

sve imamo u vidu i da čuvamo naše jedinstvo. U inostranstvu se piše o tobožnjim nacionalnim sukobima u Jugoslaviji, ponovo se to oživljava. Jasno je da bi, ako bismo dozvolili da se tu umiješa klasni neprijatelj , moglo da dođe do takvih sukoba. Ali, naši narodi su shvatili svoje dužnosti i svoje interese - da idu zajedno. Međunacionalne odnose, socijalističke odnose treba i dalje pravilno razvijati i jačati, i razumije se, tada nam nikakva sila ne može naškoditi. Ako to ne bismo stalno imali na umu, mogao bi da bude poremećen naš mirni, konstruktivni rad u daljem razvoju i usavršavanju našeg društvenog sistema. Drugovi, ja bih htio da istaknem da se svi mi

komunisti moramo trgnuti. Moramo biti načisto s tim da još imamo pred sobom ono protiv čega smo se nekada borili s puškom u ruci , jer ono još pomalo živi i treba ga dotući. Šta znači dotući? Treba ga onemogućiti idejnom borbom. Ne kažem da treba preduzeti neke administrativne mjere. Ne, mi, drugovi i drugarice, imamo snažno oružje koje je jače od svih topova i možemo se sa svim tim obračunati. Jer, naša ideologija, naša ideja , ciljevi koje imamo pred sobom - najbolje su oružje. Neka se ti ciljevi predoče svakom našem građaninu, svakom radniku, neka se komunisti aktiviraju i ukažu na sve scile i haribde kroz koje prolazi naše društvo ― i mi ćemo, razumije se, sačuvati naše jedinstvo i dalje ići naprijed. Eto, htio sam ukratko da kažem šta mislim. U Tezama je to opširnije izloženo. Smatram da će se odluke Plenuma više rezultirati iz diskusije nego iz samih Teza. Teze su samo smjernice za diskusiju.

26

AKTUELNI

SAVEZA

ZA

PROBLEMI

KOMUNISTA

SPROVOĐENJE

BORBE

JUGOSLAVIJE

REFORME

(TEZE ZA DISKUSIJU)

CENTRALNI KOMITET Saveza komunista Jugoslavije održava svoju Treću sednicu u vreme kada se borimo za što doslednije i efikasnije sprovođenje odluka Osmog kongresa SKJ i privredne reforme; u vreme kada se učvršćuju i dalje razvijaju socijalistički društveni odnosi u svim oblastima života. Ciljevi i zadaci koje danas postavljamo i ostvarujemo, rezultat su celokupnog dosadašnjeg razvitka, i zalaganja radnih ljudi, i sagledavanja slabosti u dosadašnjem radu. Ciljevi reforme proizilaze iz potrebe da se otklone ostaci starog sistema, koji je u određenoj fazi društvenog razvitka bio opravdan, ali koji je kasnije postao smetnja daljem razvitku i 27

izvor raznih negativnih tendencija u našem privrednom i političkom životu ; nestabilnost tržišta, brz porast cena, opadanje efikasnosti investicija, „ dupliranje" i nedovoljno korišćenje kapaciteta, stalan porast deficita u tekućoj razmeni i visoka zaduženost u inostranstvu, spor porast produktivnosti , produbljavanje disproporcija, neravnomeran porast standarda itd. sve do jačanja nacionalističkih i drugih partikularističkih postupaka. Mere koje su preduzete i koje će uslediti znače u suštini radikalnije oslobađanje društveno-ekonomskog sistema od starih odnosa i metoda privređivanja što će olakšati otklanjanje pomenutih slabosti u razvitku naše privrede i dru štva i podstaći svestranije razvijanje samoupravljanja i brži razvoj proizvodnih snaga. Savez komunista je pozvan da se izbori , pre svega u sopstvenim redovima, da se shvati dalekosežnost i težina postavljenih zadataka i da u njihovom sprovođenju ispolji punu odgovornost. Pronalaženje praktičnih rešenja za otvorene probleme složen je zadatak, protkan mnogim teškoćama , koje se jače ispoljavaju zbog relativne nerazvijenosti i neujednačenog razvitka zemlje, novih puteva kojima se krećemo, ali i zbog nedovoljno odlučne borbe sa snagama koje svesno ili nesvesno koče dalji razvoj . Nalazimo se u situaciji u kojoj interesi društva zahtevaju od Saveza komunista organizovaniju akciju i jedinstvo u sprovođenju dogovorenih i postavljenih zadataka. Takva aktivnost mora polaziti od uloge radnog čoveka u razvijanju socijalističkih odnosa u privredi i društvenim delatnostima, u radnim i društveno-političkim zajednicama, među narodima i narodnostima Jugoslavije . Ova sednica treba da razmotri aktuelne zadatke Saveza komunista u sprovođenju reforme,

28

razvoju

sistema, idejno -političkoj borbi, kao i pitanje jačanja jedinstva i odgovornosti komunista.

I 1. Naše, društvo doživljava reformu kao dubok i dalekosežan zahvat u uslove rada i života pojedinaca i čitave zajednice . Prihvatajući sa svom ozbiljnošću reformu, radni ljudi i radne zajednice uložili su proteklih meseci velike napore i postigli značajne rezultate i pored privremenog sniženja životnog standarda i drugih teškoća. To obavezuje Savez komunista da bude uporan i jedinstven u borbi za ostvarivanje ciljeva reforme. 2. U Savezu komunista mora potpunije da pobedi saznanje da reformom nastavljamo borbu za dalekosežnije ostvarivanje suštinskih principa Programa SKJ, odredbi Ustava kao i najznačajnijih odluka Osmog kongresa. Reforma ima karakter daljeg revolucionarnog preobražaja društva . Ona vrši dublji zahvat u produkcione odnose i približava nas realizaciji takvih odnosa kojima će radni ljudi kao slobodno udruženi proizvođači neposrednije ovladati sopstvenim uslovima i sredstvima rada. To je i osnova međunacionalnog razumevanja i solidarnosti svih radnih ljudi u borbi za napredak naše socijalističke zajednice. Društveno samoupravljanje ne uspostavlja se samo njegovim institucionalnim zasnivanjem, već se razvija neprekidnom akcijom i zalaganjem za stalno jačanje socijalističkih odnosa . Savez komunista mora se orijentisati na dugu borbu za savlađivanje raznih otpora jačanju samoupravnih odnosa, ne zapostavljajući ni otpore onih koji su za samoupravljanje na rečima, a u praksi koče njegov razvitak.

29

3. Dosadašnji razvoj našeg društva bio je obeležen postepenim sazrevanjem i razvojem samoupravnih odnosa. Sadašnje izmene u ekonomskom sistemu i u politici razvitka vode snažnom jačanju materijalne osnove samoupravljanja . Pitanja raspodele društvenog proizvoda (karaktera, strukture i činilaca raspodele) osnovna su pitanja sistema samoupravljanja í uslov organskog povezivanja u jedinstven samoupravni mehanizam svih funkcija radnih i društvenih zajednica i raznih njihovih organa i organizacija . 4. Oko samoupravljanja danas se u specifičnim uslovima i oblicima vodi borba, koja ima niz karakteristika klasne borbe. Mnogi u Savezu komunista to ne vide. Otuda i pasivnost prema onima koji seju nevericu u samoupravljanje, kojima je „,preterana " demokratija kriva za sve teškoće, kao i prema onima koji zalažući se za formalnu demokratiju otežavaju razvoj stvarne demokratije. Jedan deo komunista zauzima takav stav prema samoupravljanju usled nerazumevanja današnjih potreba društva, drugi su se zapleli u birokratske odnose i izražavaju zaostalu svest, brane na demagoški način pojedinačne ili cehovske interese, ili istupaju sa šovinističkih pozicija. Razni otpori postaju vidljiviji sa pojačanim naporima za potpunije delovanje novog društvenog sistema. Danas je čitavo naše društvo angažovano da ostvari ciljeve koji neće samo ubrzati materijalni rast, već će ozbiljno podseći korene na kojima izrastaju birokratizam, lokalizam, pseudoliberalizam i šovinizam.

II 5. Radni ljudi u sprovođenju reforme založili su se za razvijanje samoupravljanja, stabilizaciju tržišta, cena i ostalih uslova privređivanja, za efikasnije investiranje, brži porast produktivnosti u privredi 30

i ostalim delatnostima, za šire i uspešnije uključivanje u međunarodnu podelu rada i ostvarivanje ostalih društveno -ekonomskih ciljeva reforme od kojih zavisi ravnomerniji porast standarda, kao i za dalje unapređenje društveno -ekonomskog sistema i demokratizaciju političkog života. U radnim organizacijama ističu se zahtevi da se u sprovođenju reforme ne ostane na polovičnim rešenjima. 6. Mnoge privredne organizacije ulažu napore da aktiviraju svoje rezerve za brži razvoj u novim uslovima. Takve radne organizacije, oslanjajući se daleko više na sopstvene mogućnosti , počele su da preduzimaju mere za utvrđivanje dugoročne politike razvoja, modernizaciju tehnologije i unapređenje organizacije rada, usavršavanje politike raspodele prema radu, dugoročno poslovno povezivanje sa ostalim radnim organizacijama itd. Međutim, pojedine radne organizacije u privredi i vanprivrednim delatnostima nisu se posle reforme snašle, a neke očekuju da im zajednica i u buduće pokriva gubitke ili raznim premijama i olakšicama omogućava opstanak. Komunisti i radni ljudi u takvim organizacijama još nisu shvatili da privredna reforma znači i onemogućavanje niskoproduktivnim i loše organizovanim radnim organizacijama da žive na račun kolektiva koji se bore za stalno povećavanje produktivnosti rada. 7. Odluke Osmog kongresa i mere privredne reforme podstakle su demokratizaciju odnosa i prakse odlučivanja, ne samo u radnim organizacijama nego i u društveno-političkim zajednicama. Predstavnički organi u opštinama, republikama i federaciji sve neposrednije učestvuju u utvrđivanju politike i donošenju odluka. Oni sve više zahtevaju odgovornost izvršnih organa za sprovođenje usvojene politike i odlučnije preodolevanje raznih teškoća u privrednoj i društvenoj praksi. 31

8. Kretanja privrede pokazuju da je počela privredna stabilizacija, uspostavljanje novih odnosa i da su postignuti prvi pozitivni rezultati . Industrijska proizvodnja, i pored izuzetno složenih uslova koji su nastali posle privredne reforme , beleži u 1965. godini povećanje od 8 odsto u odnosu na 1964. godinu. Smanjen je obim investicija . Izvoz je povećan za 22 odsto prema 1964. godini uz istovremeno smanjenje uvoza. To je omogućilo likvidaciju deficita u tekućem bilansu plaćanja. Postepeno se prevazilazi privremeni pad životnog standarda. Politika raspodele i visine ličnih dohodaka prilagođava se novim odnosima i mogućnostima svake privredne organizacije .

9. Ostvareni rezultati u privredi , posmatrani u svetlu promena koje su izvršene julskim merama (potpuno novi odnos cena, novi kurs dinara, novi odnosi u raspodeli itd . ) još jednom svedoče o vitalnosti našeg društveno-ekonomskog sistema i privrede. To . ukazuje na sposobnost privrede da sa uspehom ostvari zadatke naredne , mnogo značajnije i složenije faze sprovođenja reforme : izmena strukture proizvodnje, modernizacija tehnologije, povećanje organskog sastava i ostalo što utiče na brže i stalno povećavanje produktivnosti rada, a što se može ostvarivati samo korišćenjem savremenih dostignuća nauke i tehnike i razvojem sopstvenog naučnoistraživačkog rada . Upravo, zato treba ukazati na postupke i shvatanja koja su otežavala i otežavaju još brže ostvarivanje neposrednih zadataka privredne reforme : pritisak na privredu i banke da se emisijom omogući nastavljanje investicija za koje investitori nemaju obezbeđena sredstva ; oklevanje da se budžetska potrošnja prilagodi smanjenim stopama doprinosa za budžete; shvatanje da reforma, tobože , ugrožava razvoj nauke i kulture ; pritisak da se zbog, navodno, 32

neminovnih gubitaka ponovo zavedu dopunske stope doprinosa za socijalno osiguranje ; nastojanje da se naglim podizanjem cena komunalnih usluga reše godinama nagomilavani problemi ovih delatnosti ; zahtevi da se izdejstvuje povećanje cena ili iznude novi regresi i premije.

10. Uspešnom sprovođenju reforme šteti shvatanje da će orijentacija na modernizaciju tehnologije i brže povećavanje produktivnosti rada trajnije usporiti zapošljavanje generacija koje pristižu i prelazak seoskog stanovništva u nepoljoprivredne delatnosti. Naprotiv, ukoliko industrija, poljoprivreda i ostale grane privrede odlučnije krenu puće tem bržeg podizanja produktivnosti, utoliko usporenost zapošljavanja kraće trajati. Modernizacija privrede traži smeliju orijentaciju na brže zapošljavanje kvalifikovanih radnika i visokokvalifikovanih stručnjaka. 11. Postignuti značajni rezultati u stabilizaciji tržišta i privrednih tokova, ne znače da su stvorene materijalne i institucionalne pretpostavke za trajniju stabilnost privrede . Tržište i cene još se nalaze pod administrativnom kontrolom. Blag porast ukupnih zaliha i dalje je praćen povremenom nestašicom nekih vrsta reprodukcionih materijala. To ozbiljno otežava napore privrede da povećava proizvodnju i smanjuje troškove po jedinici proizvoda, i pokazuje da postojeći devizni režim, uprkos povoljnim opštim rezultatima u razmeni sa inostranstvom , ne obezbeđuje prilagođavanje strukture

uvoza

potrebama

sužavanje fronta investicija,

reprodukcije. uprkos

Sporo

smanjenja

ukupnog nivoa uloženih sredstava, dalje kretanje tražnje

iznad

ponude

i druge

slične

tendencije ,

pokazuju da i kreditna politika još nije dovoljno 3 Treći plenum CK SKJ

33

efikasna sa stanovišta sprovođenja politike stabilizacije. 12. Izuzetan značaj stabilizacije tržišta i uslova privređivanja za uspešnu preorijentaciju priintenzivan vrede i društva sa ekstenzivnog na

rast obavezuje komuniste uopšte, a posebno komuniste na odgovornim funkcijama u preduzećima, predstavničkim telima u opštini, republici i federaciji, bankama, komorama i drugim asocijacijama da se sa punom odgovornošću bore za dosledno vođenje politike stabilizacije. Komunisti su posebno obavezni da o tome vode računa kad učestvuju u koje formulisanju zahteva i donošenju odluka, ili posredno utiču na stabilnost tržineposredno šta i privredne tokove uopšte. 13. Doslednim sprovođenjem mera privredne reforme i odlučnom orijentacijom na stvaranje detreba viznih i robnih rezervi na svim nivoima, prelaz stvoriti uslove koji će omogućiti postepen sa administrativnih na ekonomske metode regulisanja tržišnih kretanja i cena. Takva orijentacija ne sme biti narušavana pritiscima da se emisijom finansira bilo koji vid potrošnje iznad realnih mogućnosti privrede. Uslovi za deficitarno finansiranje i etatističko usmeravanje privrede su i u ekonomskom i u društvenom pogledu prevaziđeni. Svaki pokušaj da se nastavi takvim putem doveo bi do teške situacije. Došlo bi do opadanja 0 efikasnosti investicija, daljeg povećavanja zaduženosti u inostranstvu, novih i težih disproporcija, zaostajanja tehnološke sposobnosti naše privrede itd. To bi vodilo stagnaciji samoupravljanja i standarda i izazivalo šovinističke, partikularističke i druge pojave. 14. Privredne organizacije su stavljene u položaj koji im nameće odlučno i definitivno okre-

84

tanje sopstvenim mogućnostima za rešavanje svojih potreba: povećanje obrtnih sredstava, modernizacija tehnologije, finansiranje naučnih istraživanja, školovanje kadrova i ostalog što je vezano za povećanje proizvodnje i plasmana, za podizanje produktivnosti rada i povećanje dohotka. Takav položaj privrednih organizacija zahteva da se odlučno suzbijaju svi pokušaji da se raznim pritiscima na privredne organizacije ili dopunskim oporezivanjem na štetu privrede menjaju odnosi u raspodeli koji su uspostavljeni merama privredne reforme . Ukoliko se u toku sprovođenja reforme pokaže da je neizbežno pribeći privremenom administrativnom usmeravanju sredstava privrede za pokriće zajedničkih potreba, onda bi to trebalo regulisati samo saveznim zakonima. Pozivajući se na zakon o finansiranju društvenopolitičkih zajednica, nadležni organi u nekim republikama ne pokazuju spremnost da se uzdrže od većih zahvatanja sredstava privrede nego što im to dozvoljavaju reformom utvrđene stope doprinosa. Ima, međutim, pojava da privredne organizacije i opštine vrše pritisak na republičke organe da zavode dopunske poreske stope. 15. Merama privredne reforme nisu mogli biti rešeni svi problemi društveno-ekonomskog sistema. To ne može i ne sme biti razlog za bilo kakvo slabljenje napora da se ciljevi reforme ostvaruju, niti da se otklanjanje pojedinačnih slabosti uslovljava definitivnim sistematskim rešenjima. Ovo utoliko pre što su za najvažnija pitanja (sistem proširene reprodukcije, devizni režim, sistem formiranja cena) već data načelna rešenja i utvrđena orijentacija za njihovu dalju konkretizaciju. Isto tako, i uloga federacije, republika i opština biće rešena saglasno novim uslovima i odnosima, a u skladu s princi-

35

pima reforme traži se odgovor i na pitanje o zahvatanju ekstra dohotka.

16. Reformom uspostavljeni odnosi u raspodeli nacionalnog dohotka obezbeđuju prenošenje proširene reprodukcije na neposredne proizvođače. Ti odnosi, u raspodeli treba u toku sprovođenja petogodišnjeg plana da dovedu do podizanja udela privrednih organizacija u investicijama na oko 70 odsto. To znači radikalnu promenu odnosa u ovoj oblasti i odlučno otklanjanje etatističko -distributerskih metoda investiranja. Uprkos ovako jasnom kursu , oko proširene reprodukcije i dalje dolazi do sukoba i odstupanja od odluka Osmog kongresa i ciljeva reforme. Investicije su bile i još uvek su osnovni izvor trvenja i pothranjivanja nacionalističkih i lokalističkih nesporazuma: od privrednih organizacija do federacije. Odgovorni ljudi u društveno -političkim zajednicama i privredi moraju se odreći izgradnje započetih ili planiranih objekata za koje ne raspolažu sopstvenim sredstvima, jer ne mogu tražiti da neko drugi finansira njihove planove i ambicije.

Odluka da se ukupne investicije svedu na realne mogućnosti privrede , a pojedinačne na mogućnosti konkretnog investitora, ne sprovodi se - pod izgovorom da će smanjivanje investicija dovesti , navodno, do usporavanja stope rasta u idućim godinama i do zaoštravanja problema zapošljavanja i rešavanja drugih potreba društva. Prema tom shvatanju ubrzani rast privrede, podizanje tehnološkog nivoa i strukturiranje privrede može se osigurati samo stalnom gradnjom novih kapaciteta na bazi centralizovanih odluka . Prihvatanje takvih shvatanja nužno bi dovelo do degradiranja društvenih odnosa i onemogućilo intenzivno privređivanje. Prenošenje proširene reprodukcije na nepo36

sredne proizvođače , znači ostvarivanje društvenih uslova u kojima će obim investicija biti objektivno određen, a ulaganje sredstava podvrgnuto meriliekonomske ma ekonomske efikasnosti. Podizanje racionalnosti ulaganja ne može se obezbediti ako privreda ne raspolaže sredstvima koja joj omogućuju da prati tehničko-tehnološki progres u svetu, da sama finansira istraživanja i da ulaže u modernizaciju svojih kapaciteta. Sredstva za te potrebe privreda mora sama da stvara i da ulaganjem obezbeđuje punije korišćenje postojećih kapaciteta , podiže produktivnost i proizvodnju, a time i svoju sposobnost za povećana ulaganja u nove kapacitete i infrastrukture. 17. Izgradnja bankarskog sistema i rad banaka bipo principu ekonomike i dohotka predstavlja privrednog tan uslov za racionalno usmeravanje razvoja u celini i na užim teritorijama. Zato treba učiniti sve da bi se omogućila slobodna i na ekonomskim merilima zasnovana cirkulacija društvenog 99 kapitala ". Sa tog stanovišta treba razraditi propise koji će podsticati i osloboditi privredu da preko banaka ili direktno ulaže na čitavoj teritoriji Jugoslavije, i koji će sprečiti da takva ulaganja mogu biti ,, eksproprisana" odlukom organa nadležnih društveno-političkih zajednica. Složena problematika proširene reprodukcije traži dalin teoretsku i praktičnu razradu . Naučnim istraživanjima zakona proširene reprodukcije u samoupravnom socijalističkom društvu treba osigurati razradu i stalno usavršavanje sistema instrumenata koji će podsticati ekonomski najcelishodnije kretanje investicionih sredstava bankarskim kanalima, polazeći od interesa onih koji ta sredstva stvaraju i izdvajaju za jačanje društvenog kapitala. 18. Stalno podsticanje integracionih procesa predstavlja sastavni deo napora za ostvarivanje ci37

ljeva reforme. Međutim, etatističko-administrativni i distributerski metodi investiranja , nužno rađaju uprošćena poimanja integracije naše privrede i inspirišu odluke koje ne samo da su nespojive sa samoupravnim pravima i interesima, nego ometaju sam proces integrisanja naše privrede. Zadatak Saveza komunista je da se bori da u donošenju odluka o integraciji , radni ljudi budu glavni nosioci proširene reprodukcije i da se integracija ne degradira na obična spajanja i fuzije preduzeća . Svaka nametnuta koncentracija sredstava skida odgovornost sa samoupravnih organa za proširenu reprodukciju, a ugovore o poslovnotehničkoj saradnji svodi na podelu tržišta uopšte, a investicionog posebno. Takvi ugovori štite zaostalost, neposlovnost i nisku produktivnost rada i predstavljaju instrumenat zatvaranja integracionih procesa u republičke i lokalne granice. Zaštita interesa ovako stvorenih grupacija vrlo često se pretvara u međurepublička i međunacionalna trvenja.

Integracija se ne može iznuditi veštačkim odlukama i pritiscima. Integrisanje privrede je raza novrsno po sadržaju za svaku granu privrede, razvoja fazama pojedinim u intenzitetu po naročito privrede i društvene strukture. Zato podsticanje integracije podrazumeva aktivno zalaganje za razradu takve razvojne politike preduzeća, koja će, rešavajući pitanje modernizacije tehnologije i specijalizacije, kao uslova za brz porast produktivnosti rada, postaviti zahtev za pronalaženje partnera sposobnih i spremnih da uđu u dugoročne i stabilne aranžmane o podeli rada, poslovno-tehničkoj saradnji, zajedničkim istraživanjima itd. Sa takvom polaznom osnovom u podsticanju integracije, privreda će nužno početi brže da lomi sve oblike zatvaranja i monopolisanja tržišta, i druge prepreke ko38

je su joj do sada stavljali vanprivredni faktori i počeće da stvara po oblicima različite, ali tehnološkoekonomski snažne privredne organizme u kojima bi bili poštovani interesi svih udruženih radnih organizacija. Podsticanje takve integracije dobija izuzetnu važnost u uslovima potpunijeg otvaranja naše privrede prema svetskoj privredi i stvaranja mogućnosti za njeno direktno tehničko-poslovno povezivanje sa inostranim preduzećima. Pojedinačna povezivanja naših preduzeća sa inostranim firmama, pružaju mogućnost punijeg korišćenja kapaciteta i rešavanja drugih neposrednih problema pojedinih preduzeća. Ne mogu se, međutim, gubiti iz vida perspektivne prednosti koje za privredu u celini i za svako zainteresovano preduzeće posebno ima izlazak na svetsko tržište preko ekonomsko snažnih i tehničko-tehnoloških sposobnih ,,koncerna", koji su u stanju da drže korak sa najvišim naučno-tehničkim dostignućima u svetu. Izrastanje takvih privrednih organizacija trebalo bi podržati, pre svega, politikom razvoja, kreditnom politikom, deviznim režimom i drugim instrumentima ekonomske politike. Sastavni deo podrške takvim procesima integracije čini odlučna borba protiv svih vidova zatvaranja i cepkanja našeg tržišta, koji vode zaštiti zaostalosti i niske produktivnosti rada. To sužava mogućnosti za brži napredak radnih organizacija koje se orijentišu na povećanje produktivnosti rada. Borba protiv svih pokušaja da se omete izrastanje voditi i političkim jedinstvenog tržišta mora se i ekonomskim sredstvima, a po potrebi i administrativnom intervencijom. 19. Razvojem društveno-ekonomskog sistema, privrednom reformom i borbom protivu etatističko-

39

-centralističkih tendencija i prakse učinjen je ozbiljan korak napred u stvaranju uslova koji su neophodni da se odnosi među republikama, nacijama, a time i razvoj nedovoljno razvijenih krajeva i republika postave na nove , ekonomski čistije osnove kako u interesu tih krajeva tako i cele jugoslovenske zajednice . Dosad izvršene promene u sistemu privređi-

vanja nisu dovoljne da same po sebi osiguraju brže angažovanje preduzeća sa razvijenih područja za aktiviranje privrednih bogatstava i drugih potencijala nedovoljno razvijenih krajeva i republika. Bržem uključivanju jačih privrednih organizacija u razvoj nerazvijenih krajeva, pored nerešenih odnosa u oblasti proširene reprodukcije, neizvesnosti eventualnih investitora u pogledu reprodukovanja sredstava koja bi uložili izvan svoga preduzeća ili opštine , često stoje na putu oni isti interesi „ nadležnih" političko -teritorijalnih zajednica radi kojih se pribegava merama koje sprečavaju proces integrisanja u jugoslovenskim razmerama. To pokazuje da se odlučnije mora pristupiti razradi sistema proširene reprodukcije i to sa stanovišta interesa i preduzeća i banaka da akumulirana sredstva ulažu tamo gde će se ona najbrže reprodukovati. Izgrađeni proizvodni potencijali i bitno izmenjena socijalno -ekonomska struktura nedovoljno razvijenih republika i krajeva moći će u takvim uslovima efikasnije da koriste sredstva fonda za razvoj , što će ova područja brže uključivati u opšte napore za povećanje produktivnosti rada i smanjivanje re- . lativne zaostalosti . 20. S obzirom na složenost zadataka koje treba da sprovedemo i na teškoće s kojima prirodno treba računati, ova i iduća godina imaju veliki značaj u borbi za ostvarenje trajnih ciljeva reforme. Postav-

40

jeni zadaci mogu se ostvariti pre svega upornim i konkretnim radom na rešavanju svih problema od kojih zavisi povećanje produktivnosti rada. Posebno mesto u tome imaju primena savremenih tehničko-tehnoloških rešenja , praćenja nauke i tehistražitehnoloških nike, razvijanje sopstvenih vanja, usavršavanje organizacije rada i poslovanja i dugoročno poslovno-tehničko povezivanje sa kooperantima koji su spremni i sposobni za takav razvoj .

Isto tako će od politike raspodele u svakoj privrednoj organizaciji zavisiti uspeh u ostvarivanju ovih zadataka. Politika raspodele dohotka na fondove i lične dohotke mora polaziti od potrebe da se izdvoje sredstva za ulaganje u modernizaciju tehnoloških procesa i finansiranje eventualne preorijentacije u proizvodnji, i to u situaciji veoma ograničenih mogućnosti da se investicione potrebe privrednih organizacija pokriju zajmovima od banaka, jer su kreditni fondovi banaka najvećim delom angažovani već preuzetim obavezama. Svestranim preispitivanjem ranije preuzetih obaveza od strane banaka trebalo bi osloboditi što više sredstava za kreditiranje modernizacije tehnologije ćim privrednim organizacijama.

u

postoje-

Veoma složeni zadaci jačanja tehnološke sposobnosti i ekonomske efikasnosti preduzeća traže doslednu primenu principa raspodele prema radu. Polazeći od tehnološko-ekonomskih i drugih karakteristika preduzeća , koja u velikoj meri opredeljuju organizaciju rada, organi samoupravljanja moraju se zalagati za iznalaženje i stalno usavršavanje metoda merenja ostvarenog učinka i doprinosa koji svaki pojedinac i sva uža radna jedinica daje ştvaranju dohotka preduzeća i na toj osnovi obezbediti njihov udeo u ličnim dohocima. 41

21. Privremeno opadanje standarda zbog promenjenih odnosa u cenama i drugih mer reforme, pojačalo je tendencije u privrednim organizacijama ka smanjivanju razlika u ličnim dohocima. Može se očekivati da će u narednom periodu otpočeti veće diferenciranje zarada u zavisnosti od doprinosa produktivnosti rada. Rukovodeći se obavezom da se bore za što dosledniju raspodelu prema radu , komunisti mɔraju biti nosioci borbe protiv svih vidova uravnilovke, koja na bilo koji način destimulira rad kvalifikovanih i visokokvalifikovanih radnika, inženjerskotehničkih, ekonomskih i drugih stručnjaka, naročito onih koji imaju presudnu ulogu u naporima za stalno usavršavanje tehnike, tehnološ ih postupaka, organizacije rada i poslovanja. Posebnu pažnju i brigu treba posvećivati uslovima i mogućnostima za rad inženjersko-tehničkih i ostalih visokokvalifikovanih stručnjaka, koji rade na razvijanju tehnologije, novih postupaka i novih konstrukcija, kao i na usavršavanju organizacije rada i poslovanja. Takav tretman sopstvenih stručnih kadrova doprineće i bržem povezivanju privrednih organizacija sa naučnoistraživačkim ustanovama i njihovom uključivanju u rešavanje tekućih i perspektivnih problema privrednih organizacija. Komunisti se ne mogu u ime „ političke popularnosti “ i „ socijalne pravde" u kolektivima zalagati za stavove i rešenja koja ometaju jačanje samoupravljanja i brži tehnološko-ekonomski napredak preduzeća. Oni su obavezni da se zalažu za rešenja koja nude najbrži progres, čak i ako takvi predlozi nailaze na nerazumevanje i neprihvatanje kod većine koja nije u stanju da svoje trenutne interese podvrgne trajnim Interesima celog kolektiva i svojim sopstvenim . 2

III 22. Idejnu političku borbu za ostvarenje odluka Osmog kongresa, posebno u sprovođenju reforme karakteriše povećana borbenost i mobilnost članstva i rukovodstava Saveza komunista . To je bilo od velikog značaja za rezultate koji su do sada postignuti u ostvarivanju ciljeva reforme. Istovremeno to je sadržinu aktivnosti Saveza komunista podiglo na viši nivo a u metod rada unelo pozitivne novine. Međutim, u radu Saveza komunista ispoljile su se i neke poznate slabosti. Te slabosti su proizilazile prvenstveno iz nerazumevanja suštine i ciljeva reforme i prakticističkog pristupa njenom ostvarivanju. Tako se delatnost jednog broja rukovodstava i organizacija Saveza komunista, naročito u prvo vreme, koncentrisala samo na diskusije o pojedinim konkretnim privrednim merama (zakoni, propisi itd.) ili samo na razmatranje trenutnih materijalnih teškoća pred kojima su se našle pojedine radne organizacije i društveno-političke zajednice. Reformà nije svuda shvaćena i prihvaćena kao krupan korak u daljem razvitku proizvodnih snaga i društvenih odnosa i prevazilaženju ranijih slabosti i grešaka. U toku sprovođenja reforme organi nekih društveno-političkih zajednica donosili su odluke koje su unosile zabunu u pogledu trajnih ciljeva reforme i otežavale izvršenje neposrednih zadataka. To je i odraz zapostavljanja idejno-političkog delovanja pojedinih rukovodstava i organizacija Saveza komunista. Ovakva orijentacija dovodila je do toga da se trenutne teškoće u pojedinim sredinama rešavaju na račun stvarnih interesa radnih ljudi i mimo njihovih samoupravnih organa.

23. Onemogućavanje radnim ljudima da se koriste svojim samoupravnim pravima u direktnoj je

43

1

suprotnosti sa Ustavom. To je negacija osnova našeg društveno-ekonomskog i političkog sistema koji polazi od radnog čoveka. Savez komunista ne može dalje da se razvija i da se u društvu potvrđuje kao vodeća snaga dok se jasno ne ogradi od onih svojih članova koji svojim shvatanjima i aktivnošću osporavaju takvu ulogu radnog čoveka. Afirmacija uloge radnog čoveka nije jednostavna, jer se ni birokratizam i etatizam ne javljaju u čistom vidu. Njihovi nosioci pokušavaju da se ,,prilagode" društvenim promenama i predstave kao „ zaštitnici “ i „zastupnici " interesa radnog čoveka i društveno-političkih zajednica. Birokratizam se zaodeva u nacionalno ruho, pa je danas borba protiv nacionalizma neodvojiva od borbe protiv birokratizma. U složenoj idejnoj i političkoj borbi nosioci raznih nesocijalističkih tendencija i shvatanja traže mogućnosti za svoje delovanje i uticaj i u samom Savezu komunista i ponegde ih nalaze zbog političke pasivnosti i niskog idejnog nivoa jednog broja njegovih članova. 24. Društveno-politička aktivnost koju je podstakao Osmi kongres, i posebno reforma jasno je pokazala da se u Savezu komunista zatvara perspektiva , onim članovima koji za Savez nisu vezani stvarnim prihvatanjem njegove ideološke platforme i programa, nego karijerističkim, birokratskim i drugim pobudama i interesima. To jača idejno jedinstvo Saveza komunista, a ostavlja sve manje mogućnosti za delovanje konzervativno-birokratskih i kvazidemokratskih snaga u Savezu i u društvu . Takvi članovi Saveza , naročito ako se nalaze na rukovodećim i odgovornim mestima, izloženi su sve efikasnijoj kritici društvene javnosti i članstva Saveza komunista . Činjenica da politika i konkretna akcija foruma i članstva Saveza sve više podležu sudu javnosti , predstavlja jedan od 44

demokratizacije društva. najznačajnijih uslova Ujedno, to je i za sam Savez komunista , najbolji način provere da li i kako u praksi ostvaruje svoju vodeću ulogu . Jedan deo komunista na raznim funkcijama teško shvata tokove i pravac kretanja u sadašnjim uslovima i ostaje pasivan ili svojom aktivnošću ne doprinosi u borbi za stvarnu sadržinu novih društvenih odnosa . Razvoj društva i Saveza komunista zahtevaće brže promene u tom pravcu i istovremeno sve više otvarati Savez komunista radnim ljudima, neposrednim proizvođačima , mladima, jednom reči svima onima koji su spremni i sposobni da se dosledno bore za razvoj samoupravljanja i neposredne socijalističke demokratije . 25. Osmi kongres je konstatovao izvesna zaostajanja u organizovanju idejne borbe. Istovremeno , Kongres je postavio zahtev da komunisti i rukovodstva Saveza komunista idejno-politički rad povežu sa odlučnijom idejnom borbom protiv etatističkobirokratskih i malograđanskih teorija i shvatanja , koja negiraju samoupravna prava radnog čoveka i ometaju da on postane osnovni nosilac socijalističke društvene akcije. Samo pojačanom idejno-političkom borbom može se prevazići izvesna liberalistička atmosfera koja u tom pogledu postoji u Savezu komunista i pomoći članstvu Saveza komunista da shvati nemogućnosti idejnih kompromisa na štetu radnog čoveka i idejnog jedinstva u Savezu komunista. Ujedno, to je put da se Savez komunista oslobodi onih svojih članova koji ne samo ne mogu ili ne pokazuju spremnost da se kao komunisti bore protiv nazadnih shvatanja, nego i sami postaju njihovi nosioci. 26. Ostvarivanje odluka Osmog kongresa jasno pokazuje neophodnost da Savez komunista intenziv-

45

nije vodi otvorenu idejno-političku borbu, jer je to put da se oslobađa inercije, rutine i zatvorenosti u svome radu. To zahteva stalan rad na izgrađivanju stavova, njihovom tumačenju i prihvatanju kako u redovima Saveza komunista tako i u društvu. Komunisti se u organizacijama i forumima moraju boriti za izgrađivanje stavova otvorenom i demokratskom borbom mišljenja i na taj način prevazilaziti grupašenje, politički oportunizam, politikanstvo i demagogiju. To pretpostavlja stalnu idejno-političku borbu, bez koje bi se pothranjivale tendencije „ čvrste ruke", i objektivno jačale birokratsko-etatističke pozicije. Sadašnja faza razvitka zahteva da se Savez komunista više bavi idejnim i političkim pitanjima, da za to organizuje i okupi potrebne snage i iskoristi postojeće mogućnosti . 27. Uspešno delovanje Saveza komunista bilo je u proteklom periodu najviše otežano tamo gde su njegova rukovodstva odlučivala nezavisno od članstva i radnih ljudi o životnim pitanjima radnog čoveka i njegove radne organizacije (integracija, raspodela, kadrovska politika u radnim organizacijama i sl.). Tu su neminovno jačali elementi vlasti u Savezu komunista , što je dolazilo u sukob sa samoupravnim pravima i sa ulogom kakvu Savez treba da ima u našem društvu. Iz toga su proisticali ili zahtevi „ za redom“ mimo radnih ljudi i njihovih samoupravnih organa, ili su stvari prepuštene samotoku. Proces demokratskog odlučivanja podrazumeva široko učešće radnih ljudi i zahteva delovanje Saveza komunista kao organizovane svesne snage, koja borbu za opšte principe i stavove ne može uspešno voditi ako se ne bori za najprogresivnija rešenja u donošenju konkretnih odluka, koje su od životnog značaja za sve radne ljude.

46

28. U ostvarivanju odluka Osmog kongresa ponovo je potvrđen značaj idejnog i akcionog jedin stva Saveza komunista. Zajednički izgrađeni stavovi i proklamovani ciljevi reforme stvorili su bazu za jedinstvo u ovoj etapi i olakšali borbu protiv dezintegracionih pojava ù Savezu komunista i u društvu . U sredinama u kojima deluju, komunisti moraju analizirati konkretne tendencije i shvatanja (negiranje raspodele prema rezultatima rada, zanemarivanje borbe za razvoj samoupravljanja, pojave nacionalizma itd.) koje slabe jedinstvo. Jedinstvo komunista nije samo ostvarivanja uloge sebi cilj već uslov uspešnijeg radnog čoveka, koji je i sam snažan faktor jedinstva, ukoliko se doslednije bori za raspodelu prema rezultatima rada, savremenije privređivanje, višu produktivnost rada, a protiv politike i prakse uravnilovke. Stvarno jedinstvo u Savezu komunista ne može se ostvarivati na prakticistički način, na bazi kompromisa i ustupaka birokratskim, liberalističkim i nacionalističkim tendencijama koje su u krajnjoj liniji suprotne interesima radnog čoveka i naših naroda. Izgrađivanje jedinstva pretpostavlja stalnu idejnu i političku aktivnost što treba da čini i osnovnu sadržinu rada organizacija i rukovodstava Saveza komunista. Pri tome je nužna neprestana kritičnost Saveza komunista prema samom sebi, svojim odlukama i svojoj delatnosti u društvu. Posle Osmog kongresa došlo je do aktivnijeg raščišćavanja nekih otvorenih pitanja, što je zahtevalo intenzivniju razmenu mišljenja u Savezu komunista, društveno-političkim organizacijama, samoupravnim organima, predstavničkim telima i društvu u celini. Upravo te diskusije u kojima je pri-

47

rodno bilo i različitih shvatanja, kontraverznih mišljenja i ocena, omogućile su da se u osnovi jedinstveno prihvati reforma. Diskusije u Savezu komunista čiji je cilj ' izgrađivanje stavova zahtevaju više odgovornosti, uvažavanja argumenata i poštovanja ličnosti. 29. U sprovođenju reforme ispoljile su se najveće slabosti u radu onih organizacija Saveza komunista koje nisu dovoljno utkivale svoju aktivnost u samoupravne društvene odnose. Nije retka pojava da su komiteti Saveza komunista, preko svojih političkih aktiva, preuzimali pravo odlučivanja, ponekad se postavljali na pozicije automatske odbrane pojedinih odluka uprave preduzeća ili vodećih društveno-političkih organa, što je slabilo efikasnije funkcionisanje samoupravnih organa. Nametanje odluka samoupravnim organima, koncentrisanje odlučivanja u rukovodstvima Saveza komunista predstavlja, sa gledišta uloge i metoda. rada Saveza komunista ozbiljne političke greške . Oni koji čine te greške treba za njih da snose i političku odgovornost. Nužno je da se o tim pitanjima šire raspravlja u Savezu komunista, jer su ona ne samo sastavni deo borbe za demokratiju unutar Saveza nego i za neposrednu socijalističku demokratiju u društvu . Savez komunista je unutar svojih redova poveo bitku protiv birokratskih uzurpacija samoupravnih prava i samoupravne prakse od strane pojedinaca i grupa, koje su se ponegde oformile uporedo sa samoupravnim organima . Komunisti u toj borbi moraju biti uporni i istrajni . 30 : U sprovođenju reforme izbila su u oštrijem vidu i pitanja „, depolitizacije" privrede. U stvari, nije reč o odvajanju politike od privrede. Radi se o nosiocima politike, o odnosima koje ona realizuje

48

i reprodukuje, o tome čija je to politika : da li je ona u rukama radnih ljudi ili je u rukama raznih birokratskih i tehnokratskih grupa. Kroz tu prizmu treba sagledati zadatke pred kojima se nalaze kolektivi od ekonomske jedinice u preduzeću pa sve do najviših oblika integracije. 31. Pitanje odgovornosti komunista, a naročito rukovodećih, zaoštreno je više puta od govora druga Tita u Splitu, a posebno na Osmom kongresu SKJ. Reforma ponovo postavlja pitanje odgovornosti u mnogo konkretnijem vidu. Utoliko više što u sprovođenju linije Osmog kongresa ima izvesnih odstupanja, ali se unutar Saveza to ne raščišćava energično i ne preduzimaju se konkretne mere . Rukovodstva se ne odnose kritički prema onim svojim članovima i drugim komunistima koji podstiču ili su i sami nosioci konzervativnih , birokratskih i nacionalističkih tendencija . Zbog toga se takvi komunisti mogu odnositi i prema političkim i društvenim funkcijama kao prema stečenom pravu. Umesto da ih, uvažavajući kritiku članstva i radnih ljudi, pozivaju na odgovornost i predlažu smenjivanje sa funkcija, rukovodstva najčešće sa njima prave kompromise. Sa prenošenjem proširene reprodukcije na neposredne proizvođače i druge radne ljude objektivno raste odgovornost svakog člana Saveza komunista da se idejno-politički bori za najprogresivnija rešenja u samoupravnim organima. 32. Veliki značaj štampe i sredstava informisanja u idejnoj i političkoj borbi za prihvatanje i usvajanje najprogresivnijih stavova, potvrđen je u angažovanosti štampe u sprovođenju reforme. To je bilo od neocenjive pomoći radnim ljudima , društveno-političkim zajednicama, privrednim i društvenim organima.

♦ Treći plenum CK SKJ

49

Da bi štampa mogla još više da izrazi najprogresivnije stavove i da bi postala moćnije oružje u rukama radnog čoveka u njegovoj borbi za nove odnose među ljudima ona, kao i druga sredstva informisanja, mora biti odgovorna u kritici slabosti i grešaka, i slobodna od egoističkih i lokalističkih uticaja pojedinih grupa, radnih organizacija i društveno- političkih zajednica . Utoliko pre što u štampi dolazi do izražaja jednostrano i neobjektivno informisanje javnosti. 33. U našem društvenom i političkom životu posle Osmog kongresa mnoga pitanja koja smo nagovestili, zahtevaju diskusiju i svestranije izučavanje. Pored pitanja koja se odnose na dalje razvijanje društveno-ekonomskih i socijalističkih odnosa, u sprovođenju reforme pokazala se potreba punijeg sagledavanja međunacionalnih odnosa, razvoja nerazvijenih krajeva, vanprivrednih delatnosti, kadrovske politike i drugih. Savez komunista ima načelne stavove o tim pitanjima, ali mnoga od njih traže temeljitiju razradu, što će zahtevati i češće sastajanje Centralnog komiteta i intenzivnije diskusije o pitanjima koja su u centru pažnje Saveza komunista i društva.

50

} DISKUSIJA

Azem

Zulfićari :

Birokratski

stavovi

prema

stručnim

kadrovima dolaze od strane onih ljudi koji su monopolizovali rukovodeće funkcije,

jako za

njih nisu kvalifikovani

REFORMA je još više proširila okvire samoupravnosti radnih organizacija, poboljšala uslove za intenzivnije poslovanje, potpunije korišćenje kapaciteta, njihovo proširivanje i modernizovanje, a time i napuštanje ekstenzivnog privređivanja kao prevaziđene faze u našem društveno - ekonomskom razvitku. To je doprinelo da članovi SK, osnovne organizacije i rukovodstva objektivnije pristupe rešavanju problema. Većina radnih organizacija i organizacija Saveza komunista prestale su da traže razloge teškoća isključivo u spoljnim faktorima. One se sve više okreću sebi i za mnogobrojne probleme rešenja traže pre svega u svojoj sredini. Stoga je neposredni proizvođač sve više u aktivnom položaju u sagledavanju intencija reforme, svestan toga da će se do-

51

slednim sprovođenjem zadataka što proizilaze iz reforme omogućiti veće učešće radnih organizacija u raspodeli nacionalnog dohotka. Time radne organizacije postaju još samostalnije u odnosu na spoljne faktore, a relativno zavisnije u svojim međusobnim odnosima. No veća samostalnost radnih organizacija, kao novi kvalitet na današnjem stupnju našeg društvenog razvitka, zahteva i veću aktivnost Saveza komunista. Mnogo odgovornije treba pristupiti svestranom proučavanju i praćenju svih procesa delovanja radnih organizaciją, sagledavajući različita shvatanja koja se javljaju kao smetnja razvitku, podržavajući sve progresivne tendencije za brže kretanje napred, s jedne, i boreći se protiv svih birokratsko- tehnokratskih shvatanja, koja se s druge strane. Još ima pojava javljaju u raznim oblicima i tendencija u Savezu komunista da se zadrže stari odnosi, posebno kada je reč o osamostaljivanju i potpunijem funkcionisanju mehanizma samoupravljanja u radnim organizacijama i komuni. Razgranati sistem sarnoupravljanja, koji danas pokriva sve sfere društvenog razvitka, neminovno zahteva da se organi samoupravljanja, pri donošenju odluka, oslanjaju na sve radne ljude u kolektivu. I pored postignutih rezultata, još imamo ostataka forumskog rada. Ako bi se potražili razlozi takvom stanju, videlo bi se da su oni mnogobrojni. U nekim je slučajevima reč o nedovoljnoj izgrađenosti tih organa, koji smatraju da je takvim načinom rada demokratski postupak zastupljen time što odluke donosi organ samoupravljanja. Postoje i pojave stvaranja neformalnih grupa, koje su često u stanju da u užem zatvorenom krugu zauzmu stavove o pojedinim vrlo krupnim pitanjima koja su od interesa za ceo kolektiv, i da ih zatim formalno predlažu organima samoupravljanja na usvajanje. Takvo zatvaranje ukazuje na to da je reč o nedovoljnoj aktivnosti članova SK osnovnih organizacija i drugih društveno - političkih faktora unutar i van radne organizacije. Subjektivne snage su još vrlo malo okrenute ka problemima koji zahtevaju sistematsko praćenje i prilagođavanje društveno-političke aktivnosti. Tako se, na primer, ne formira uvek zajednička politička platforma i stavovi 0 određenim problemima. Donošenje odluka u organima samoupravljanja i njihova realizacija na sadašnjem stupnju razvitka društvenih odnosa zahtevaju sasvim drugi odnos delovanja subjektivnih snaga i valja menjati metode i sadržinu rada i prilagoditi ih novostvorenim uslovima. Zbog

52

nedovoljne idejno-političke pripreme društveno-političke snage unutar kolektiva nisu uvek sposobne da se bore protiv birokratizma i primitivističkih shvatanja u radnoj organizaciji koja´se javljaju kao otpor prema novim merama uopšte, a posebno prema doslednom sprovođenju sistema raspodele zasnovanih na rezultatima rada. U nekim manjim radnim organizacijama , u kojima su nedovoljno razvijene proizvodne snage, još je prisutan zanatlijski mentalitet, koji se birokratizovao i pruža otpor svim pozitivnim merama za unapređenje organizacije rada. Birokratski stavovi prema stručnim kadrovima dolaze od strane onih ljudi koji su zauzeli i monopolizovali rukovodeće funkcije u radnim organizacijama, iako za to nisu kvalifikovani. U praksi ima tendencija da se subjektivni faktori u komuni postavljaju iznad radnih organizacija i s druge strane, nastojanja subjektivnih snaga u radnim organizacijama da se potpuno oslobode svakog uticaja spolja . I jedna 1 druga tendencija su ekstremne i predstavljaju smetnju razvitku društveno-ekonomskih odnosa. Još se susreću pojave intervencija i mešanja spoljnih faktora u poslove i prava radnih organizacija, u odlučivanju o kadrovskoj politici, investicijama, integraciji , o problemima unutrašnje raspodele itd. Umesto da se problemi rešavaju u organima samoupravljanja i neposredno od strane radnih ljudi u kolektivu , oni se u određenim organizacijama još rešavaju na nivou rukovodećih faktora radne organizacije i komune. Takav način delovanja određenog broja rukovodećeg kadra u odnosima : radna organizacija - komuna smetnja su razvitku samoupravljanja. Pri tome se još oseća težnja da se zadrže stari odnosi, umesto borbe za uspešnije uklapanje u novim uslovima rada. U realizaciji ciljeva reforme veliku ulogu imaju i rukovodeći stručni kadrovi u privredi. No još postoji neodgovoran odnos prema mladim sposobnim kadrovima , koji mogu uspešno izvršavati zadatke reforme. Zbog toga se imperativno nameće potreba da se SK i ostali subjektivni faktori odgovornije odnose prema instituciji konkursa. S obzirom na to da su konkursi, prema dosadašnjoj praksi, u više slučajeva predstavljali samo formalnost, jer se unapred znalo ko treba da dođe na određeno radno mesto, mladi stručni sposobni kadrovi nerado su se javljali na njih. I kod reizbornosti se pojavljuju dve krajnosti : jedna se ogleda u zadržavanju stečenih pozicija po svaku cenu, čime se onemogućuje priliv mladih sposobnih kadrova na rukovodeća radna mesta, a 53

druga da se rukovodilac smenjuje po svaku cenu, bez obzira na to kako vrši svoju dužnost, kako se , snašao u novim uslovima posle reforme, kakav je njegov odnos prema organima samoupravljanja, prema svakom članu kolektiva, itd. Na sadašnjem stupnju našeg društveno-ekonomskog razvitka, u kome su ekonomska kretanja složenija, a visokokvalifikovanih i visokoobrazovanih kadrova imamo sve više, prednost treba dati onima koji raspolažu potrebnim kvalitetima, i mogu uspešno da rukovode i da unapređuju proces proizvodnje i dalje razvijanje socijalističkih društvenih odnosa u radnim organizacijama. Ako hoćemo uspešno i intenzivno da realizujemo zadatke koji proizilaze iz reforme, i dalje moramo voditi računa da na ključna odgovorna radna mesta dolaze sposobni ljudi jer ćemo na taj način postići ono što smo sebi postavili kao cilj u Programu i odlukama Osmog kongresa SKJ.

Boško

Stankovski :

Samoupravljanje integriše interese radnih ljudi i naroda ZAHVATAJUĆI sve sfere društvenog života privredna reforma nije mogla a da ne aktuelizuje i određene vidove međunacionalnih ekonomskih odnosa u našoj društvenoj zajednici. To je prirodno, jer su i međunacionalni odnosi područje gde se izražavaju socijalistički društveni odnosi, interesi i protivrečnosti. Time ne potcenjujem neke specifične pojave međunacionalnih odnosa koje su se posle Osmog kongresa SKJ, kako se konstatuje i u današnjem Izveštaju IK CK SKJ, snažnije ispoljile nego ranije. Nije slučajno što se upravo u uslovima radničkog samoupravljanja i komunalnog sistema nacionalni interesi i protivrečnosti ne mistifikuju nego se pojavljuju u realnom vidu i dimenzijama. Protivrečnosti nacionalnih interesa nisu same po sebi faktor razjedinjavanja. Njihovo respektovanje nije izvor raznih nacionalističkih trvenja nego pretpostavlja akciju za nalaženje takvih rešenja u društveno -ekonomskom i političkom sistemu koja će,

54

polazeći od interesa svakog naroda posebno i svih zajedno, predstavljati faktor prevazilaženja, odnosno ponovnog uspostavljanja protivrečnosti interesa. I to svaki put na su višem stupnju razvoja. Prema tome, koliko god da problemi ozbiljne prirode, smatram da možemo razvijati sve faktore povezivanja koji obezbeđuju zajedničke interese, vodeći računa da prevaziđene institucije i strukture moraju ustupati mesto savremenim, demokratskim i samoupravnim. Kada se, na primer, pledira da se zajednički interesi ne mogu više da realizuju preko takozvanih državnih struktura onda se sâm problem međunacionalnih odnosa postavlja tamo gde mu je mesto, tj. u sistemu samoupravljanja. A time radni ljudi i njihove asocijacije postaju osnovni nosioci tih procesa. Time nije anulirana uloga društveno -političkih zajednica odnosno republika i federacije, koja će se u ovoj oblasti utoliko uspešnije realizovati ukoliko i same doživljavaju transformacije na Drugim liniji jačanja samoupravljanja. rečima, ako samoupravljanje, pogotovu u sadašnjim uslovima, kada vršimo duboke promene u sistemu proširene reprodukcije koje se po svom značaju mogu uporediti s onim iz 1950. godine ― ne vodi ka integraciji interesa radnih ljudi i naroda, ka slobodnoj cirkulaciji društvenih sredstava na celoj teritoriji zemlje itd., onda bi posledice bile mnogo teže. Ne samo za jedinstvo naroda i zajednice već bi one imale negativnih reperkusija za svaku nacionalnu privredu, komunu i, u krajnjoj liniji, za same radne organizacije. Socijalistički karakter međunacionalnih ekonomskih odnosa kod nas obezbeđuje se u onoj meri u kojoj se oni zasnivaju na principima raspodele dohotka prema radu. Niko nema pravo da zakida onaj deo viška rada koji je rezultat povećanja produktivnosti. Na tom području se, međutim, pojavljuju određeni problemi. Postavlja se pitanje prelivanja viška rada iz jednih područja u druga, do čega inače dolazi po logici zakona robne proizvodnje. To i problem ekstra-dohotka već duže čekaju da budu rešeni. Napuštajući progresivni sistem oporezivanja, nismo izgradili drugi instrumentarij koji bi regulisao faktore koji objektivno uslovljavaju takvu poziciju pojedinih preduzeća odnosno regiona. Različita opremljenost rada, povoljniji uslovi sticanja društvenih sredstava bez kredita i obaveza koje iz toga proizilaze i druge prednosti, koje su nastale iz nejednakih uslova privređivanja, stavljaju pojedina preduzeća u bolji, privilegovan položaj . No svako rešenje o zahvatanju ekstra-dohotka mora polaziti od toga da

55

radnim organizacijama ostaje deo koji im omogućava da razvijaju i povećavaju proizvodnju , reprodukciju i lične dohotke, i to uvek na višem nivou Iznoseći ova pitanja već sam doṭakao neke vidove problema nedovoljno razvijenih republika i krajeva naše zemlje. Prihvatajući predlog Izvršnog komiteta Centralnog komiteta SKJ da se uskoro diskutuje o tim pitanjima, zadržaću se samo na nekima od njih. Malo je zemalja u svetu koje su u tako kratkom vremenskom razdoblju - od nepune dve decenije postigle takve rezultate u razvoju proizvodnih snaga kakve je naša . Svi indikatori koji su relevantni da ilustruju dostignuti stepen razvoja to ubedljivo potvrđuju. Da bi se to potvrdilo dovoljno je uzeti, na primer, kretanje nacionalnog dohotka. Prema podacima iz publikacije Saveznog zavoda za privredno planiranje » Uslovi regionalnog razvoja«, od decembra 1965. godine - nacionalni dohodak je od 1947. do 1964. godine povećan više od tri puta. No, uporedimo li relativne odnose u kretanju nacionalnog dohotka po stanovniku , možemo konstatovati da nije ostvaren i podstican proces postepenog prevazilaženja disproporcija u stepenu privredne razvijenosti republika ... Tokom čitavog posleratnog perioda, ili tačnije s prvim petogodišnjim planom, preduzimale su se mere da se ubrza razvoj nedovoljno razvijenih republika i krajeva. Ne ulazeći ovoga puta u detaljnu analizu tih faza, koje se uglavnom poklapaju s petogodišnjim planovima naše zemlje, ipak je činjenica da smo pred problemom ekonomskih nacionalnih disproporcija i produbljavanja razlika u nivou privredne razvijenosti. Defekti su se naročito ispoljavali u neizgrađenom sistemu praktičkih mera, što je dovodilo do raskoraka između proklamovane politike i načina njenog sprovođenja. Zato u sadašnjem srednjoročnom planu i drugim inače merama treba izgraditi i znatno proširiti postojeći vrlo osiromašeni ❤ instrumentarij i obezbediti uslove za ubrzani razvoj nedovoljno razvijenih republika i krajeva. Više je nego sigurno da budućnost pripada onim merama koje će stvarati privreda, tj. radne organizacije i njihove asocijacije. Ali, na sadašnjem stepenu privrednog razvoja uloga federacije se ne može svoditi samo na Fond za kreditiranje razvoja nedovoljno razvijenih republika i krajeva. U tom smislu treba već započeti posao produžiti, i to u takvih pravcu konstituisanja mera koje će polaziti od principa privredne reforme i biti na liniji izgrađivanja tzv. čistih ekonomskih odnosa između naših naroda i njihovih

56

zajedničkih interesa. Drugim rečima, ma koliko da ubrzani razvoj nedovoljno razvijenih republika i krajeva predstavlja faktor razvoja materijalne osnove nacionalne ravnopravnosti naših naroda, on isto tako predstavlja i faktor povećavanja produktivnosti rada i jačanja socijalističkih društvenih odnosa u svim delovima zemlje. A upravo u tome se i izražavaju zajednički interesi svih radnih ljudi i naroda Jugoslavije.

Roman

Albreht :

Neki

normativni akti pokazuju nepo-

verenje ralačkoj

upravnih organa prema stvasposobnosti

samoupravnih

organizama MOJU PAŽNJU u predloženim Tezama su privukle naročito tri, po mojoj oceni, veoma značajne konstatacije , s kojima se u potpunosti slažem . Slobodno prepričane, to su sledeće konstatacije : Prva, da se samoupravljanje ne uspostavlja samo njegovim institucionalnim zasnivanjem nego neprekidnom borbom za praktično ostvarivanje samoupravnih produkcionih odnosa. Druga, da su osnovni stvaraoci samoupravnih produkcionih odnosa pre svega samoupravne društvene snage i samoupravni društveni organizmi i da treba, prema tome, i dalje uklanjati iz važećeg ekonomskog i društvenog mehanizma i prakse sva ona rešenja koja sputavaju, blokiraju samoupravne snage i samoupravne organizme u nastojanjima da razrešavaju postojeće ekonomske i društvene probleme. Treća, da mi komunisti moramo biti u punoj meri svesni toga da smo organski deo samoupravnog organizma i da treba da delujemo kao njegova vitalna snaga u svim nastojanjima kojima je cilj unapređenje samoupravnih društvenih odnosa i stvaralačka afirmacija samoupravnog organizma na svim područjima i u svim pravcima društvene aktivnosti. 57

Polazeći od ovih konstatacija, skrenuo bih vašu pažnju samo na nekoliko činjenica koje, po mom dubokom ubeđenju, to u punoj meri i zaslužuju. U našoj praktičnoj društvenoj aktivnosti još se mogu veoma jasno uočiti i dve krajnosti u odnosu i tretmanu radnih zajednica i njihovih radnih organizacija. Prva je izvesno idealiziranje, a druga izvesno potcenjivanje radnih zajednica. I jedna i druga krajnost su veoma štetne, jer sputavaju stvarni razvitak samoupravljanja, samoupravnih organizama i samoupravnih odnosa. To jest protivne su osnovnim zahtevima od kojih polazi sadašnja reforma. Jedna od indikacija koje razotkrivaju simptome potcenjivanja radnih zajednica i njihovih upravljačkih sposobnosti ogleda se i u našem normativnom radu. Ako kvantitativno uporedimo važeće norme koje donosi državni organizam sa važećim normama koje donose radne zajednice, svakako bismo, samo na području na kome razvijamo samoupravljanje, veoma brzo došli do saznanja da je normativna delatnost držvanih organa nesrazmerno veća od normativne delatnosti. samoupravnih organizama , da je njome neposredno uređivan znatno veći broj pitanja i odnosa nego normama samoupravnih organizama. I ne samo to. Ispitivanjem karaktera i sadržaja normi koje donose državni organi vrlo brzo se dolazi do saznanja da među njima i dalje dominiraju imperativne norme. Dispozitivne norme — koje mogu da podstiču i usmeravaju razvoj stvaralačke samoupravne inicijative, njihovih kreativnih sposobnosti, što je jedan od uslova razvoja samoupravne normativne delatnosti -- državni organi mnogo manje primenjuju.

Uzrok takvom stanju je, prema mojim saznanjima, u tome što još nismo uspeli da se do kraja oslobodimo načina mišljenja iz administrativnog perioda. Ostaci administrativnog perioda se pojavljuju u našoj aktivnosti pre svega na dva načina. Prvi je u tome što smo još pod snažnom presijom mišljenja da sve i svaka relacija ponaosob u našem privrednom i društvenom životu moraju biti unapred odmerene, dovedene u određene prosečne okvire i dimenzije. I, drugo, veoma teško se oslobađamo mišljenja prema kome su norme koje donose državni organi društveno stabilnije i pouzdanije od normi koje donose samoupravni organizmi. Razvitak samoupravljanja moguć je samo punim pokretanjem samoupravnih snaga da razvijaju privredne i društvene procese u skladu s realnim uslovima i mogućnostima; a one su u društvu i privredi yeoma različne, u skladu sa 58

svojim potencijalnim sposobnostima. Sasvim je jasno da takav razvitak u svakoj radnoj zajednici ne ide istim tempom, ukratko, da nije jednoobrazan niti pravolinijski. On to ne može da bude, niti to treba da postane. Ali, samoupravni razvitak omogućava pokretanje svih i svakoga, i samim tim znači optimalni privredni i društveni napredak. Takva kretanja, međutim, neminovno dolaze u nepomirljiv sukob sa svim pokušajima uprosečavanja, svođenja na jednak ritam, na istu dinamiku, u jednake okvire. Zbog različitih administrativnih stega u tim sukobima veoma često i samoupravne snage krenu pogrešnim putem, to jest, njihova aktivnost dobije neželjene pravce i dimenzije. I u tom konfliktu, koliko mogu da procenim, mi komunisti za sada još nismo uspeli da se u svakom konkretnom slučaju pojavimo kao vitalna snaga napretka i razvitka samoupravnih odnosa, na što nas Osmi kongres jasno obavezuje, a privredna reforma praktički upućuje. U pojedinim upravnim organima pokazuje se povećana zakonodavna inicijativa, a predlozi koji se iznose jednim delom pokazuju težnju da se proširuju imperativne norme, a razotkrivaju i izvesno nepoverenje prema stvaralačkoj sposobnosti samoupravnih organizama. U relativno značajnom delu radnih organizacija - koje su zbog niske produktivnosti i ležernog privređivanja u prošlosti posle reforme dospele u tešku situaciju — oživljavaju pritisci na državne organe, koji dobijaju politički karakter, sa zahtevom da državni organi obnove pojedine vidove administrativnog dirigovanja privrede i uplitanja u privredne i društvene poslove i sl. Da zaključim tu misao : čini mi se da mi komunisti treba da težište svoje društvene aktivnosti u velikoj meri prenesemo na teren izgradnje samoupravnih odnosa, na osnovi autonomne, autohtone delatnosti samoupravnih organizama, njihovih aktivnosti, normi, rešenja i sl. Taj organizam potrebno je unutrašnje organski i funkcionalno razvijati da bi mogao u punom smislu autonomno da deluje, da bi mogao u punom smislu da odgovori ne malim zadacima privredne reforme. Takvom razvitku samoupravnih snaga bi trebalo da podešavamo i normativnu i regulativnu delatnost državnih organa. Ostvarenju takve orijentacije, koja svakako nije nova, bez daljeg smetaju naročito dve stvari. Prvo, precenjivanje značaja normi koje donose državni organi i njihova mestimično suviše usitnjena operativna aktivnost. Time se sužava akcioni i manevarski prostor samoupravnih organizama i sputava kreiranje autonomne, autohtone samoupravne

59 1

aktivnosti i unutrašnje konsolidacije samoupravnih organizama. I, drugo, ostvarivanju takve orijentacije smetaju i načini društvene aktivnosti komunista unutar samoupravnog organizma, u kojima se ne polazi od toga da smo mi komunisti organski deo samoupravljanja. A to su pokušaji pojedinih organizacija Saveza komunista da se pretvore u organe upravljanja koji odlučuju i neposredno arbitriraju o pojedinim mogućim rešenjima ili da organizacija zauzima stav isključivo kritičkog posmatrača svih zbivanja u radnoj zajednici. Druga krajnost je idealiziranje radnih zajednica. To se ogleda u shvatanjima da su radne zajednice društveno sasvim homogene, da u njima nema potivrečnosti, da se svi unutrašnji procesi i odnosi mogu uređivati mirno, bez trzavica, bez suprotnosti i nesuglasica, a to znači bez aktivne borbe za savlađivanje protivrečnosti u njima. To je jedan od uzroka koji pasiviziraju komuniste i ostale samoupravne snage u radnim zajednicama. Zbog toga se, u takvim slučajevima, unutrašnje protivrečnosti ne razrešavaju normalnim samoupravnim tokovima i kanalima, nego se gomilaju , zaoštravaju , da bi se na kraju pojavili u vidu oštrih društvenih ekscesa koji se moraju lečiti operativnim zahvatima. Zbog toga komunisti kada u radnim zajednicama izbiju nesuglasice, protivrečna shvatanja i slično ― traže uzroke tih pojava samo u karakternim slabostima spornih strana ili u opterećenosti članova radne zajedinice, birokratskim, najamnim ili drugim nesamoupravnim zahtevima, pogledima i shvatanjima. Tako u mnogim slučajevima komunisti pridaju normalnim društvenim protivrečnostima - društveno obeležje, koje te protivrečnosti u stvari nemaju . Sasvim je razumljivo da je akcija komunista koja je zasnovana samo na temelju površnih ocena - veoma često neuspešna ili čak doprinosi zaoštravanju problema i sukoba. Jer takve slabosti u radu samoupravnih organizama u celini koriste stvarne birokratske snage. Ono što povezuje radnu zajednicu u jedinstvenu društvenu tvorevinu jeste udruženi rad društvenim sredstvima za proizvodnju . Radnik, naime, praktički stiče društveni status samoupravnog radnika tek uključivanjem u radnu zajednicu i učešćem u njenom radu . Na taj način njegov rad postaje organski deo ukupnog udruženog rada i samo kao takav može i da se realizuje . To čini jedinstvo interesa članova radne zajednice i materijalni osnov njihove ravnopravnosti.

60

No po kvalitetu radne snage pojedinih članova radne zajednice nisu jednake. Individualne radne snage pojedinih članova su različite, jer to nameće vrsta i karakter proizvodnje i stepen razvijenosti proizvodnih snaga. Udruženi rad obično čini ceo spektar različnih konkretnih radova, od najprostijeg do najsloženijeg kreativnog rada. To drugim rečima znači da pojedini članovi radne zajednice učestvuju s različitim konkretnim radovima u procesu rada. Zato na iste probleme proizvodnje , privređivanja, odnosa na radu i u vezi s radom i gledaju s različitih uglova posmatranja, pa o njima imaju i različna mišljenja. U tome je izvor protivrečnosti u samom samoupravnom organizmu. To, dakako, nisu antagonističke protivurečnosti, jer se mogu uspešno razrešavati i to unutar udruženog rada, koji čini jedinstvo interesa svih članova radne zajednice. To znači da se svaki pojedini rad u radnoj zajednici može objektivno opredeliti samo na osnovu njegovog doprinosa rezultatima udruženog rada. Sa toga stanovišta se mogu i moraju razrešavati i oprečna gledanja i stanovišta prema svim problemima privređivanja, odnosa na radu i na osnovu rada u radnoj zajednici. Zašto zadržavam vašu pažnju na ovim, inače dobro poznatim obeležjima samoupravnog rada? U našoj društvenoj aktivnosti, naime, još relativno mnogo društvenih postupaka nije u skladu sa stvarnim odnosima i intencijama, sa stavovima Osmog kongresa i rešenjima privredne reforme, koji u samoupravne organizme i samoupravne odnose unose pometnju i stvaraju odnosno zaoštravaju dileme. Još nismo uspeli da u celini prevaziđemo društveno arbitriranje o ličnim dohocima na način koji odgovara najamnim društvenim odnosima. Za takva arbitriranja je karakteristično da se upoređuju visine ličnih dohodaka pojedinih kategorija i profesija radnika, i na toj osnovi prave zaključci i zauzimaju stavovi, a da se u celini izostavlja upoređivanje kompleksnih radnih doprinosa koje radnici postižu u svojim radnim zajednicama, u datim uslovima rada i privređivanja. Takvog društvenog arbitriranja ima još veoma mnogo. U celini se slažem s time da učešće visokoproduktivnog i kreativnog rada u raspodeli nije ekvivalentno njegovom učešću u procesu rada i privređivanja. Stoga se treba odlučno izboriti za to da se položaj pomenutog rada u raspodeli popravi. U tom smislu u celini podržavam stav koji je iznet u Tezama. Smatram, samo, da taj proces ne sme i ne može da se ostvari drukčijim putevima i sredstvima nego 61

da se izborimo da svaka radna zajednica samostalno utvrdi konkretan kvalitet rada i radnog doprinosa svakog od pomenutih radnika sa stanovišta učešća i udela tih radnika u udruženom radu radne zajednice. Već malo pažljivija analiza ličnih primanja radnika pokazuje veoma zanimljiv društveni fenomen. Naime, lični dohoci radnika koji su raspoređeni na rukovodeća radna mesta, gotovo bez izuzetka su u svim radnim zajednicama najviši. To znači da se rukovođenje procesima rada i raspodeli kvalifikuje kao najsloženiji oblik rada, i to od predradnika pa do uprave radne organizacije. Drugim rečima, po pravilu, nijedan radnik u projektnom birou, u službi za razvoj, u ekonomskoj službi, to jest, na neposrednim visokokreativnim stručnim radovima, bez obzira na njegove sposobnosti koje praktički realizuje, ne može da prima lični dohodak veći od ličnog dohotka rukovodioca te službe koji rad organizuje i njime rukovodi. Nema sumnje da su organizacija rada i rukovođenje veoma složen i odgovoran posao, naročito ako je reč o razvijenijoj organizaciji rada na naučnim principima. To znači da postoji i puno ekonomsko opravdanje za to da radnici koji izvršavaju taj rad u odgovarajućim relacijama učestvuju i u raspodeli. No, van svake sumnje je da u savremenoj privredi ima i složenijih radova od organizacije rada i rukovođenja. Zbog toga što se tim radovima ne priznaje odgovarajuće učešće u raspodeli, mnogi kreativni i veoma sposobni radnici napuštaju radne zajednice u privredi. Ti odnosi u raspodeli govore o tome da se rukovođenje opredeljuje u odnosu na ostale stručne radove kao dominantan rad. Ubeđen sam da je to jedan od društevnih defekata u raspodeli, naročito u uslovima samoupravnih odnosa. Takva društvena pozicija rukovodećeg rada u odnosima raspodele razvija, svakako, simptome menadžerskog kulta u radnim zajednicama ...

62

Dragi Stamenković :

U

složenim

vođenje i

uslovima borbe za spro-

reforme

obogaćena

podignut

sadržina

rada

je

nivo

Saveza

komunista DOSADAŠNJI rezultati u sprovođenju reforme su zadovoljavajući. Tako radikalan i složen zaokret izveden je bez većih potresa, organizovano i jedinstveno, i već je počeo da daje prve plodove na liniji ostvarivanja dugoročnih ciljeva reforme. Pre svega, neposredni materijalni rezultati su povoljni ;oseća se nov duh u radu - poslovniji, trezveniji, savremeniji . Rešenja za probleme se traže pre svega u odlučnoj orijentaciji na intenziviranje privređivanja, iznalaze se unutrašnje rezerve, preispituje vrednost proizvodnih programa są sťanovišta oštrijih uslova, istražuju se potrebe i zahtevi domaćeg i stranog tržišta i mogućnosti za osiguranje stabilnog mesta u podeli rada ; odlučnije se ide na poslovno povezivanje i podelu programa, veća pažnja se poklanja razvojnim službama i dr. Ovi rezultati predstavljaju nesumnjiv ekonomski i politički uspeh i ubedljivo svedoče o tome da su naši radni ljudi shvatili i prihvatili reformu kao nužan preduslov bržeg napretka. U objašnjavanju ciljeva reforme i mobilisanja svih snaga u borbi da se oni ostvare bitnu ulogu je odigrao Savez komunista. Mi, u Srbiji, mogli smo da kon-statujemo da se, kao retko kad, Savez komunista zrelo, spremno i organizovano poduhvatio tog odgovornog zadatka i da je, u punom smislu reči, u centru zbivanja kao osnovna idejna, pokretačka, borbena snaga u akciji za prihvatanje i realizaciju zadataka reforme. U složenim uslovima borbe za dosledno sprovođenje reforme podignut je nivo i kvalitetno obogaćena sadržina rada Saveza komunista, iznađeni savremeni i pogodniji metodi delovanja i izvanredno povećana borbenost, idejno jedinstvo i mobilnost organizacija Saveza komunista. Još jednom su se potvrdile reči druga Tita da smo sposobni da se uhvatimo u koštac i • najtežim problemima, jer komunisti u izvršenju zadataka

63

nikada nisu odstupali ni pred kakvim teškoćama “. Ovakvo delovanje Saveza komunista u političkim pripremama reforme i , naročito, u njenom doslednom sprovođenju, odlučujuće je doprinelo stvaranju izvanrednog političkog jedinstva radnih ljudi, razbijanju sumnji , dilema i neverica i brzom okretanju ka suštinskim problemima realizacije reforme, tako da u Srbiji ozbiljnih političkih problema nije ni bilo. To mnogo znači, kada se ima na umu da je reforma u svojoj početnoj fazi od svih tražila određena odricanja, da je standard bio ozbiljno pogođen, da su mnogi radni kolektivi privremeno dospeli u težak položaj . No ovako široka i aktivna podrška radnih ljudi reformi mnogo i obavezuje. Moramo trajno onemogućiti da nam se slabosti i neusklađenosti koje smo hteli da likvidiramo reformom ponovo jave i ugroze dostignutu stabilnost tržišta i materijalnih tokova . Zato ne može biti važnijeg ekonomskog i političkog zadatka nego da prve pozitivne tendencije podržimo, da stabilnost učvršćujemo i dugoročno osiguramo, da reformu do kraja, dosledno i beskompromisno sprovodimo. Prošla godina ipak nije bila dovoljno pouzdana osnova za sigurnije zaključivanje, jer je imala dva potpuno različita perioda pre i posle reforme. Tek kretanja ove godine će se u celini odvijati pod punim dejstvom reforme i sa time mi svi, a posebno radne organizacije, moramo računati. Potpuno se slažemo s ocenom koja je data u Tezama da postignuto ne znači da su stvorene materijalne i institucionalne pretpostavke za trajniju stabilnost privrede . Najznačajnije materijalne pretpostavke za trajniju stabilnost su : prvo, uravnoteženje svih oblika potrošnje s našim materijalnim mogućnostima, drugo, stabilan rast proizvodnje pre svega na bazi povećane produktivnosti rada; treće, porast izvoza, zasnovan u prvom redu na trajnijem uklapanju u međunarodnu podelu rada i koncentraciji naše izvozne politike na one vrste proizvodnje u kojima imamo odgovarajuće uporedne prednosti ; četvrto, stvaranje mnogo značajnijih materijalnih, robnih i deviznih rezervi . S druge strane , među institucionalnim pretpostavkama poseban značaj ima dogradnja sistema i stabilizacija uslova privređivanja. Neophodno je utvrditi definitivna sistemska rešenja u nizu oblasti , kako bi radni kolektivi mogli sigurnije i dugoročnije da utvrđuju svoju razvojnu orijentaciju na osnovi stabilnih uslova privređivanja . Ipak, još neraščišćena pitanja ne mogu i ne smeju biti razlog bilo kakvom

64

slabljenju napora da se ciljevi reforme ostvaruju, utoliko pre što su najvažnije stvari već načelno rešene. Samo u uslovima stabilnih materijalnih kretanja i stabilnih uslova privređivanja može se do kraja realizovati naš demokratski samoupravni sistem i njegova ogromna politička i ekonomska vrednost. U uslovima nestabilnosti ne mogu pozitivno delovati ekonomski zakoni ; mora se pribegavati administrativnim intervencijama ; raste uticaj faktora van privrede ; slabi demokratizam i značaj samoupravljanja. Kad su odnosi na tržištu poremećeni takođe teško mogu da se realizuju novi bankarski i kreditni sistem i slobodna cirkulacija sredstava, jer u uslovima inflacije radne organizacije nisu zainteresovane za štednju i pozajmljivanje sredstava. Kao što je poznato, reforma je - da bi se otklonile nenormalne disproporcije i uspostavili ravnopravniji uslovi privređivanja - utvrdila, uglavnom na bazi svetskih cena, nove, ekonomske odnose u cenama, koji se najvećim delom održavaju režimom široke društvene kontrole. Pola godine sprovođenja reforme je potvrdilo ispravnost utvrđene politike. Stvoreni su početni uslovi da se ukine jedno ekonomski nerealno stanje i počele su da se stvaraju odgovarajuće mogućnosti za samostalan razvoj one proizvodnje kod koje su naše komparativne prednosti na svetskom tržištu očevidne. Novi odnosi u cenama, uspostavljeni reformom, doneli su i nove, realnije i sigurnije kriterijume za utvrđivanje najoptimalnijih pravaca naše ekonomske politike. Iako je to, bez sumnje, neobično značajna pozitivna posledica novih odnosa, ipak mi te odnose ne možemo trajno održavati administrativnim merama. Dugoročnu stabilnost ćemo imati tek kada se ti odnosi budu mogli održavati pod odlučujućim uticajem ponude i potražnje. Zato, kao što se kaže u Tezama, treba stvoriti uslove koji će omogućiti postepen prelazak sa administrativnih na ekonomske metode regulisanja tržišnih kretanja i cena . Prema tome, moramo što pre početi da postupno otvaramo proces slobodnijeg formiranja cena, svuda gde to neće remetiti uspostavljene odnose i stabilnost tržišta. Pri tome se treba odlučno suprotstavljati ideji da se ovaj proces otvara tako da opet dospemo u odnose gde bi cene sirovina i reprodukcionih materijala bile zadržane na nižem nivou, uz distribuciju njihovih proizvoda, zabranu izvoza i subvencije. Time bi se u osnovi vratili na deformisane odnose koje smo hteli da korigujemo reformom . Treći plenum CK SKJ

65

Mi smatramo da kriterijum treba da bude drugačiji ; bez obzira na to o kojoj je grani ili grupaciji reč, cene treba oslobađati tamo gde se već uspostavljaju ekonomski odnosi i gde ne postoji opasnost monopolskog položaja i narušavanja odnosa na tržištu . Znači, moramo imati univerzalno važeća merila u politici cena, ne deleći ih po tome je li reč o sirovinama, prehrambenim proizvodima, robi široke potrošnje, cenama transporta ili usluga, niti po nekoj subjektivnoj oceni važnosti pojedinih proizvoda, jer svaki od njih može da ugrozi stabilnost. Stepen liberalizovanja cena mora da zavisi od materijalnih kretanja na tržištu . Prema tome, neophodan je konkretan analitički rad, da bi se utvrdilo gde sve možemo ići na slobodne cene, bez poremećaja na tržištu. Veće mogućnosti za efikasnije intervenisanje na tržištu robama iz uvoza isto tako bi moglo znatno da olakša oslobađanje cena za niz artikala. Osnovno je u svemu tome da stabilnost mora biti prvo merilo. Ako se, i dogod se ona ugrožava, ne možemo ići na slobodne cene, bez obzira na to koliko smo svi u načelu za to. S druge strane, svaki proizvođač mora biti načisto ne samo načelno nego i u praktičnoj politici - da se višim cenama na domaćem i subvencionisanim cenama na inostranom tržištu ne može nadoknaditi naša niža produktivnost, jer onda ipak neko to mora da plati. Jedina zdrava i sigurna orijentacija je da naše troškove proizvodnje snizimo na nivo koji dozvoljava svetska cena. Prema tome, rešenje problema ekonomskog položaja se može i mora tražiti ne u pritisku na promenu cena radi ostvarivanja lakih tržišnih zarada nego pre svega u materijalnoj proizvodnji — većom produktivnošću i nižim troškovima, Sledeće pretpostavke za šire oslobađanje uticaja tržišta na nivo cena su : značajnije materijalne i devizne rezerve, stabilizacija platnog bilansa, usavršavanje organizacije prometa itd. Sledeći bitan elemenat politike dugoročne stabilizacije je smirenije kretanje svih vidova potrošnje u okvirima koje je reforma odredila i koje naše materijalne mogućnosti dopuštaju . Od posebnog značaja je smanjenje investicione i budžetske potrošnje. Pri tome se mora imati na umu da se odgovarajući odnosi u nacionalnoj ekonomici mogu obezbediti jedino ako se takvi odnosi u osnovi obezbede u društvenoj bazi u radnoj organizaciji. Ali u našoj političkoj i privrednoj prakci još ima dosta ostataka starog odnosa, zaboravlja se da se u radnim organizacijama u osnovi bije i rešava bitka za samoupravljanje, za Osmi kongres, 66

za reformu, za socijalističku raspodelu , za intenzivno privređivanje . Još su nedovoljni naši kontakti s kolektivima i njihovim samoupravnim organima, i poznavanje njihovih problema i zahteva, a upozorenja dosta sporo dolaze do naših privrednih i drugih samoupravnih veća, do izvršnih i upravnih organa, do komora. Nedovoljno efikasno se reaguje na te inicijative u smislu traženja rešenja za probleme koji su van mogućnosti neposrednog odlučivanja kolektiva i u pogledu pružanja potrebne stručne i druge pomoći. U realizaciji utvrđene politike kretanja pojedinih vidova potrošnje treba imati na umu da je lična potrošnja stvar, pre svega, samih radnih organizacija, njihove politike, merila i konkretne raspodele i da u to niko ne bi sa strane trebalo da se neposredno meša. Naglasivši da je reforma mnogo doprinela da se razvije svest samoupravljača o tome da nema stabilnog i stalnog porasta realnog standarda bez odgovarajućeg povećanja produktivnosti, da se golim povećanjem nominalnih ličnih dohodaka koji nisu pokriveni većom proizvodnjom, ne može podići standard, drug Stamenković je rekao da Savez komunista treba da podrži ovakva shvatanja i da se u radnoj organizaciji i na svim nivoima bori i izbori za njih . Stabilno i stalno poboljšavanje materijalnih uslova života radnih ljudi je osnovni ekonomsko-politički cilj , smisao i motiv svih naših mera, reforme i politike budućeg razvoja. Ne podižemo proizvodnju radi proizvodnje i realizacije nekakvih planova nego zato da ljudi žive bolje . Sve ostalo je podređeno tome. Ali , jedini sigurni put ka ostvarenju toga cilja ide preko više produktivnosti i veće proizvodnje . Istovremeno, lični i društveni standard povratno odlučujuće deluje na ubrzanje rasta produktivnosti i proizvodnje . To moramo u našoj svesti i praksi da raščistimo i da ne dopustimo deklarativnu i demagošku politiku bilo u kom vidu koja o ovim principijelnim stavovima ne bi vodila računa i koja bi mogla da unese samo nervozu i nesigurnost u realističnu i zdravu atmosferu koja sve više vlada u radnim kolektivima. Ovakav stav radnih ljudi opravdano uključuje i zahtev za odgovarajućim odnosom i u drugim oblastima potrošnje koje su manje pod njihovim neposrednim uticajem. Ukupna opšta potrošnja, a posebno budžetska isto tako ne sme izlaziti iz okvira naših materijalnih mogućnosti. U Srbiji je ukupna budžetska potrošnja realno smanjena, mnogi neracionalni izdaci su likvidirani , smanjen je broj službenika u upravi. Mi računamo na 20 odsto smanjenja službenika 67

68

.

na svim nivoima od opštine do republike, što je već učinjeno ili je u toku. Mi moramo i dalje još čvršće i rigoroznije sprovoditi politiku budžetske štednje i tu popuštanja ne može biti , bez obzira na to što će to zahtevati određene žrtve. S druge strane, budžetske restrikcije treba da budu podsticaj za iznalaženje efikasnijih i racionalnijih rešenja u organizaciji i funkcionisanju uprave i drugih službi koje se finansiraju iz budžeta. Istovremeno, trebalo bi do kraja ščistiti iz budžeta sve ono što nije njegova funkcija. Opšti stav da potrošnju treba dovoditi na nivo naših realnih materijalnih mogućnosti pogotovu važi za investicije, čiji je previsok obim i ekstenzivan karakter posebno doprineo nestabilnosti odnosa u proteklom periodu. Već sami odnosi uspostavljeni reformom sigurno će pozitivno delovati na nivo, strukturu i racionalnost investiranja. Prvo, znatno je povećano učešće radnih organizacija u ukupnim investicijama, tako da kolektivi i faktički u sve većoj meri postaju osnovni i odlučujući nosioci proširene reprodukcije. Taj proces treba odlučno nastaviti u duhu zaključaka Osmog kongresa i intencija reforme. Pošto je konstatovao da je ukupni obim investicija u prošloj godini realno smanjen, Stamenković je rekao da se time ne smemo zadovoljiti i nastavio : Detaljne analize investicija koje su u toku u Srbiji pokazuju da je front investicija suviše širok, da velik broj investitora nastavlja svoje programe bez obzira na promenjene uslove i često bez obezbeđenih sredstava za završetak, da veliki deo ulaganja otpada na građevinske objekte . Te slabosti u isto vreme ukazuju i na osnovne pravce naše preorijentacije u investicionoj politici . Mi smo o tome diskutovali u republičkoj skupštini i pozvali sve investitore da preispitaju svoje projekte, da ne očekuju pomoć ako nisu obezbedili sredstva, da odustanu od nerentabilnih i neefikasnih ulaganja . Podvučeno je da se ne smemo zadovoljiti linearnim smanjivanjem investicione potrošnje, već da moramo suziti front i dati prioritet onim ulaganjima : prvo, koja su najrentabilnija i vode najbržem povećanju dohotka, drugo, koja su najneophodnija sa stanovišta budućeg skadnog rasta privrede i , treće, koja obezbeđuju sigurno i trajno uključivanje u međunarodnu podelu rada. Mislim da ovim pitanjima treba da prilazimo bez nervoze, uopštavanja i preterivanja, mirno, konkretno i sa čistim ekonomskim računicama. U okviru bitnog smanjenja ukupnih investicija treba pre svega da jasno definišemo investicionu politiku u narednom periodu i utvrdimo koje

probleme moramo rešavati. Intenzifikacija privređivanja , koja je utvrđena reformom, zahteva u prvom redu odlučan kurs ka modernizaciji i rekonstrukciji postojećih kapaciteta, naročito prerađivačke industrije, kako bismo mogli ubrzano da sustižemo i onda držimo korak s veoma burnim tehnološkim progresom u svetu, koji stopu amortizacije, usled ubrzanog rabaćenja, rapidno smanjuje. Modernija i produktivnija prerađivačka industrija daće snažan impuls razvoju čitave naše privrede. Istovremeno, investicije u modernizaciju prerađivačke industrije su po pravilu i najefikasnije i omogućuju najbrže povećanje dohotka. Zato u ovoj orijentaciji ne može biti kolebanja. Naporedo s ovim nužno je, upravo u interesu omogućavanja normalnog rasta prerađivačke industrije, rešavati i strukturne probleme privrednog razvoja. Već danas se razvoj prerađivačke industrije ozbiljno sukobljava s nestašicom energije, sirovina, reprodukcionog materijala, hrane, s neadekvatnim i skupim transportom. To je, pre svega, rezultat nedovoljnog ulaganja u ove grane u periodu pre reforme i vrlo slabih mogućnosti za sopstvenu reprodukciju usled depresiranih cena. Ubuduće će ove disproporcije biti još ozbiljnije, ako ih blagovremeno ne rešimo. To nije lak zadatak, jer danas moramo rešavati i ono što smo propustili juče i ono što će napredak privrede zahtevati sutra. Stoga ta kretanja moramo uskladiti - ne možemo se stalno kretati između dve krajnosti i preterivati u jednom ili drugom pravcu, jer nadoknađivanje propuštenog kasnije zahteva dosta vremena i uvek je mnogo skuplje. No ima neopravdanog i uprošćenog suprotstavljanja ova dva zadatka, koje svaka privreda mora stalno uporedo da rešava. Nerealno je očekivati da neke strukturne probleme jednostavno možemo da odgađamo ili da ih u međunarodnoj razmeni uspešno rešavamo. Deficitarnost sirovina, repromaterijala, energije i hrane je svetski problem i svaka zemlja nastoji da ga sama rešava, ako za to ima prirodne mogućnosti, čak i po cenu skuplje proizvodnje nego što je to prosečno u svetu. I mi u međunarodnoj razmeni redovno najveće teškoće imamo oko obezbeđenja potrebnog odnosa između repromaterijala i opreme u našem uvozu. Za razvitak nekih sirovinskih grana, kao što su obojeni metali , mi smo i posebno zainteresovani , jer imamo izrazite komparativne prednosti . A energetske kapacitete jednostavno smo primorani da gradimo, jer će nam nestašica energije sutra ozbiljno limitirati razvoj čitave privrede. Zato je

69

upravo u interesu skladnijeg i bržeg razvoja prerađivačke industrije, nužno rešavati strukturne probleme. Pogotovu mi u Srbiji ne možemo biti drugim razlozima motivisani, jer prerađivačka industrija predstavlja tri četvrtine ukupne industrije Srbije i locirana je u njenim najrazvijenijim rejonima - Beogradu, Vojvodini i delu uže Srbije. Upravo prerađivačka industrija sve više pokazuje zainteresovanost za rešavanje problema energije i za ulaganje u sirovine. Prema tome, ako ove probleme sasvim mirno, realno i konkretno razmotrimo, rešenje ćemo lakše naći . Tako, na primer, od šest elektrana koje su u gradnji u Srbiji, dve treba ove godine da se završe a četiri u narednim godinama. Za nove energetske objekte sredstva će se obezbediti na osnovu usvojenog saveznog zakona. Ali za ove u izgradnji nema dovoljno sredstava za završetak, dobrim delom zbog prekoračenja koja su nastala promenama cena izvršenih reformom. Šta onda treba raditi ? Obustaviti njihovu izgradnju? To je gotovo nezamislivo, s obzirom na postojeći energetski deficit. Banke nisu u stanju da poslovnim aranžmanima s privredom reše ovaj problem, jer je reč o kvalitetnim sredstvima, s otplatom na dugi rok, koja zasad preduzeća nisu spremna da daju banci. Zato će celokupna privreda Srbije morati da se udruži da ovaj problem reši . O tome problemu i metodama njegovog rešavanja uskoro treba da se raspravlja u republičkoj skupštini. Metodi koncentracije sredstava izvan bankarskog mehanizma dolaze u obzir samo kao izuzetna nužda za rešavanje problema elektrana u izgradnji. Za ostale investicije moraće da važi princip o kome govore Teze - da se ukupne investicije svedu na realne mogućnosti privrede, a pojedinačne na mogućnosti konkretnog investitora. Mislim da ovako → javno, jasno i konkretno - treba da diskutujemo i o tzv . saveznim obavezama. Čini mi se, pre svega, da udeo ovih obaveza u ukupnim investicijama nije toliki da zaslužuje takav politički značaj kakav im se ponekad pridaje, a, istovremeno, one mnogo znače za naš privredni razvoj , jer su usmerene isključivo ka rešavanju strukturnih problema. Reč je jednostavno o tome da se ne može preći u nove odnose odjednom i da mora postojati jedan prelazni period , kako to uostalom utvrđuju i zaključci Izvršnog komiteta CK SKJ od 16. decembra prošle godine. Izvršni komitet je isto tako zaključio da specijalizovane banke mogu koristiti svoja sredstva za izvršenje dosada preduzetih obaveza, a kada taj zadatak obave o njih vof upotrebi odlučiće društvena zajednica. Takav stav je zauze70

la i Savezna skupština. Prema tome, s obzirom na to da je reč o jasno preciziranom broju obaveza koje su preuzete na osnovu legalno donetih prethodnih odluka i s obzirom na to da se time završava jedan ciklus finansiranja iz saveznih sredstava po određenom metodu (koji je uz to teritorijalno bio vrlo neravnomerno raspoređen), a i to da je on kvantitativno i vremenski ograničen i obimom sredstava i načinom prikupljanja i planiranja - ne vidimo ekonomske i političke razloge da se vodi uopštena i žučna diskusija o tim obavezama. Tim pre što je sasvim jasno da se o svakom eventualnom novom zajedničkom ulaganju mora posebno raspravljati, pa ako bude postojala opšta saglasnost doneće se zakon i utvrditi izvori sredstava i metodi prikupljanja, što je sasvim pravilno. Stoga mislim da sve te diskusije oko ovakvih neizbežnih ostataka proteklog perioda, koji još izazivaju nesporazume, treba što pre dokrajčiti, kako bi u mirnijoj, poslovnijoj i radnijoj atmosferi mogla da teče bitka za ostvarenje ciljeva reforme. Uopšte je veoma važno obezbediti povoljnu političku klimu u kojoj u punoj meri može da dođe do izraza reč, odluka, odgovornost i uticaj radnih kolektiva, banaka, nauke. Treba stvoriti uslove da što pre pređemo na miran, strpljiv, sistematski i uporan rad na usavršavanju socijalističkih demokratskih odnosa, povećanju materijalne proizvodnje i podizanju životnog standarda.

Mika

Tripalo :

Sumnje u našu doslednost

nisu

bez

osnova

KAO ŠTO se u Tezama ističe sprovođenje privredne reforme dalo je, bez sumnje, dobre rezultate. Ti rezultati su postignuti prvenstveno zahvaljujući veoma širokoj aktivnosti radnih ljudi, sindikata i Saveza komunista u radnim organizacijama . Ali se ovoga puta pokazalo, kao i u nizu drugih slučajeva u istoriji naše Partije, da možemo savladati sve teškoće ukoliko je naša politika dosledna, ukoliko stvarno 71

izražava interese radnih ljudi i ukoliko u njenom stvaranju računamo s poverenjem u svest i aktivnost radnih ljudi. U prvim danima sprovođenja privredne reforme, kada je životni standard u industrijskim centrima bio znatno pogođen, ljudi su bili spremni na odricanja, ali su u isto vreme tražili da u sprovođenju privredne reforme rukovodstva i Savez komunista u celini budu dosledni, ukazujući da to u prošlosti nije uvek bio slučaj , naročito na sektoru ekonomske politike. Mi smo sada u situaciji kada treba učiniti nov praktički korak u sprovođenju reforme, i to korak, od koga će ovisiti hoćemo li njene dosadašnje rezultate dovesti u sumnju ili ćemo učvrstiti ono što je postignuto i stvoriti solidnu bazu za uspešno kretanje unapred . Olakšavajuća je okolnost što rešavanje tih problema, u pravcu kako je to zaključeno na Osmom kongresu, u isto vreme doprinosi unapređivanju politike intenzivnog privređivanja i razvija sistem samoupravljanja odnosno sve više stavlja neposrednog proizvođača u položaj da bude nosilac raspodele dohotka. Kurs na sve veću stopu učešća radnih organizacija u neto-produktu već je dao pozitivne rezultate. Prema podacima, koji još nisu provereni, u 1965. to se učešće popelo na 60,8 prema 56,7 odsto u 1964. godini. U isto vreme je poraslo učešće radnih organizacija u ukupnim investicijama od 26 na oko 30 odsto. Kao pozitivnu činjenicu treba istaći i´povećavanje, bar u nominalnim iznosima, sredstava kojima privreda slobodno raspolaže . Iznošenje ovih tendencija bilo bi jednostrano, ukoliko bar ovde, na Plenumu CK, ne bismo ukazali i na drugu stranu tog problema. Naime, mi već godinu-dve vršimo promene u privrednom sistemu koje ili smanjuju ili ukidaju neke doprinose putem kojih su sredstva odlazila iz radnih organizacija. Na drugoj strani se poduzimaju mere. doduše često bez velikog publiciteta, putem kojih se deo tako „ vraćenih" sredstava opet uzima od privrede. Naravno, pri tome ne mislim na preraspodelu koja je izvršena unutar same privrede, kao posledica promena cena u toku privredne reforme. Navešću za ovu tvrdnju samo dva-tri primera . Mi smo sproveli reformu , promenili kurs dinara i cene, a u isto vreme nismo izvršili revalorizaciju osnovnih sredstava. Na taj način se deo amortizacije prelio u dohodak, tako

72

da nam sada izgleda kako su fondovi privrede veoma veliki, a da pri tome ne uzimamo u obzir da je tu faktički deo amortizacije radnih organizacija. Zatim, deo tako prividno velikih sredstava, koji se upotrebljava za investicije iz tog dohotka oporezujemo putem obaveznog oročavanja , a time faktički uzimamo ne samo deo viška rada nego i deo amortizacije . Ovo ne spominjem zbog toga što ne uviđam potrebu za podmirivanjem nekih investicionih obaveza Federacije, prvenstveno u oblasti energetike, već što mislim da bi o toj činjenici trebalo voditi računa kad se prave preterano optimistički bilansi o sredstvima kojima privreda raspolaže. Na drugoj strani, pozdravio bih predlog da se ove go´dine uvedeno oporezivanje investicija od 2,5 odsto -- iduće godine ukine. Pored toga bih se založio da se zakonom predviđena mogućnost novog oročavanja sredstava privrede zbilja svede na izuzetke, iako je opravdan strah da će se takvi izuzetni razlozi uvek pronaći. Mogućnost neopravdanog uzimanja sredstava radnih organizacija leži i u inače pozitivnoj , najavljenoj revalorizaciji osnovnih sredstava, ukoliko stopa kamate na poslovni fond ostane ista. Zato treba pozdraviti predlog u Nacrtu srednjoročnog plana, da se uporedo s revalorizacijom osetnije smanje stope kamate na poslovni fond , jer će se u protivnom veoma mnogo povećati troškovi poslovanja i smanjiti dohoci radnih organizacija. U sistemu nije rešen ni problem trajnih obrtnih sredstava. Svakome je poznato da to pitanje godinama nije rešavano. Danas nije sporno da se raniji deficit trajnih obrtnih sredstava ne može rešavati niti iz nove emisije niti izvan akumulacije same privrede . Ali je ta akumulacija niz godina odlazila iz privrede i nemoguće je u sadašnjim uslovima tražiti od radnih organizacija da ono što je godinama zanemarivano, ne njihovom krivicom, bude prekonoć nadoknađeno. Ovde nije reč o povećavanju trajnih obrtnih sredstava radi povećane proizvodnje poslednje dve godine, nego o starom nedostatku obrtnih sredstava. Stiče se, iako možda nesiguran , utisak da se ovo pitanje ne rešava da bi se radne organizacije prisilile da nedostatak sredstava nadoknađuju uzimanjem kratkoročnih kredita i pozajmica, na koje su ustanovljene u neku ruku zelenaške kamate.

133 73

Kako to izgleda u praksi pokazuje primer Zagreba, čija privreda za 1965. godinu otplaćuje oko 35 milijardi anuiteta za kredite za stalna obrtna sredstva, ali u isto vreme mora da plati bankama i oko 19 milijardi dinara kamata, uglavnom na kratkoročne kredite i pozajmice kojima sam govorio. Treba priznati da restriktivna a ne selektivna politika kreditiranja obrtnih sredstava pored ove negativne ima i pozitivnu stranu. Naime, u određenom vremenskom periodu takva politika može podsticati radne organizacije na brži obrt sredstava, međusobnu kooperaciju i uopšte racionalniju upotrebu obrtnih sredstava, jer niz radnih organizacija o tome ne vode dovoljno računa. Čak ih ni navedena opterećenja ne orijentišu nà drukčiju politiku obrtnih sredstava. Ali ovakva situacija, naročito u ovoj godini, i prve odluke radničkih saveta o završnim računima, govore o tome da radne organizacije veći deo sredstava iz dohotka ulažu u obrtna sredstva. To u praksi, uz ono što sam govorio o odnosu amortizacije i dohotka, gotovo onemogućava ulaganje u modernizaciju i racionalizaciju procesa proizvodnje. Time jedan od bitnih ciljeva reforme i naše uspešno uključivanje u međunarodnu podelu rada dolazi u pitanje. Nerazdvojeno povezana s tim je i naša investiciona politika, i sa stanovišta ukupnih investicija, a i mogućnosti samih organizacija da budu nosioci proširene reprodukcije. Mi smirujemo vlastitu savest time što iznosimo podatke o učešću samih radnih organizacija u bruto investicijama. No nije to problem, jer amortizacijom radne organizacije, bar u sadašnjim uslovima, ne može raspolagati neko drugi nego ona sama. Ali pogledajmo kakvo je učešće radnih organizacija u ukupnim neto-investicijama, pa ćemo onda brzo doći do zaključka da još prevladava naša orijentacija na nove objekte a ne na modernizaciju postojeće privrede. Na žalost, ja ovde imam podatke za 1964. godinu. Ali iako je 1965. nešto povoljnija u ovom smislu, ipak i 1964. godina svedoči o stvarnim relacijama između bruto i neto -investicija. Jer, na primer, u 1964. godini su sredstva na koja je privreda imala uticaj učestvovala u investicijama sa 41,8 odsto, a u neto investicijama samo sa 9,3 odsto. Tu je ključni problem, jer je reč o raspodeli onog dela viška rada koji ide na proširenu reprodukciju, a tu stanje apsolutno ne zadovoljava. Poznato je da se ta situacija obično brani potrebom savlađivanja tzv. struk-

74

turalnih disproporcija u našoj privredi. Sigurno je da savladavanje strukturalnih disproporcija treba da bude jedan od važnih ciljeva, a time i zahteva u formiranju naše privredne politike. Ali i samom promenom u primarnoj raspodeli stvoreni su povoljniji uslovi za rešavanje toga problema, a i sve odluke, naročito investicione banke, donošene u poslednje vreme, isključivo su se na to i odnosile. Za nas se postavlja pitanje treba li to sve raditi, pod pretpostavkom da će se jugoslovenska privreda autarkično razvijati, tako da se u našoj zemlji mora proizvoditi svaka sirovina umesto da se na bazi naših potreba i delovanja tržišta pokaže i u ovoj oblasti i u oblasti finalnih proizvoda šta nam se isplati proizvoditi u zemlji a šta se može jeftinije dobiti uvozom. Na to pitanje je dosta teško dati odgovor bez slobodnijeg delovanja zakona tržišta, bez napuštanja kruto, administrativno regulisanih vanjsko-trgovinskih odnosa i bez napuštanja ovakvog administrativnog deviznog režima koji je još na snapredlažem da još zi. U svakom slučaju, jednom donesemo zaključak da se ne može ići u investicije za koje nema sredstava, bez obzira na to je li o njima donosena odluka, da se ne vrši nova administrativna centralizacija sredstava iz privrede da bi se ostvarile svakovrsne investicione želje. Imali smo nedavno, prilike, da pročitamo da trima bivšim saveznim bankama u ovoj godini nedostaje oko 500 milijardi dinara za pokriće preuzetih investicionih obaveza. Ako već jednom ne prekinemo takvu praksu, onda će se uvek nalaziti novi razlozi za centralizaciju sredstava i za donošenje zakona o „izuzetnom oročavanju ", ili će se sankcionirati politika državnog zaduživanja Jugoslavije u inostranstvu. Mislim da ne treba mnogo pronicljivosti pa da se zaključi da takva politika ne bi bila u skladu s našim kursom ka modernizaciji privrede, njenim uključivanjem u međunarodnu podelu rada, a ni s razvijanjem sistema samoupravljanja i politikom životnog standarda onako kako je o tome diskutovano i zaključeno na Osmom kongresu SKJ. Prema tome, ovde nije reč o tome izjašnjava li se neko za interese razvijenih ili nerazvijenih, za interese ove ili one nacije ili republike, nego se u praksi, a ne samo u deklaracijama rešava pitanje našeg odnosa prema odlukama Osmog kongresa , kojih se prvenstveno mi u Centralnom komitetu moramo pridržavati . Danas se, naravno, na javnim političkim skupovima može zauzimati stanovište da li ova ili ona republika stoji 75

iza ovog ili onag velikog objekta . Ali se pitanje ne postavlja tako. Može svako stajati iza svakoga objekta, ali neka ga onda u okviru našeg sistema gradi svojim vlastitim sredstvima, i neka ne traži oporezivanje privrede i radnih ljudi da bi svoje planove ostvario. Razumljivo, kad se ovo kaže, pretpostavljam da je savezni fond neophodan za brži razvitak nerazvijenih republika i krajeva i mislim da dobro izražavam raspoloženje komunista Hrvatske, koji svoj doprinos tom razvitku nikad nisu dovodili niti će dovoditi u pitanje, i to ne samo radi nekakve političke i partijske obaveze nego i radi vlastitog ekonomskog interesa radnih ljudi ove republike. Devizni režim je usko povezan sa spomenutom orijentacijom. Ali, pre toga potrebno je nešto reći o problemu našeg zaduživanja u inostranstvu. Mislim da bismo se kao država mogli zaduživati u inostranstvu samo za pokrivanje nekih opštedruštvenih potreba, kao što su : nabavka hrane, potrebe Armije , i neki veći poduhvati u oblasti infrastrukture (prvenstveno saobraćajnice, regulisanje reka i sl .) . Za privredne investicije to bi trebalo apsolutno izbegavati. Naravno, ovde ne mislim na formalnu garanciju ili supergaranciju, ali kad do nje izuzetno dođe, iza toga mora stajati obaveza radne organizacije koja je devizni kredit primila da ga izvozom svojih proizvoda i vrati. U tom smislu bismo morali biti dosledni. U tekstu Nacrta srednjoročnog plana pravilno se predviđa finansiranje jednog dela investicija u turizmu na bazi direktnih ugovora turističkih radnih organizacija sa stranim davaocima kredita. Ali, zašto se tako ne bi postupilo i za proširivanje kapaciteta obojene metalurgije, tim više što se u svim elaboratima tvrdi da je potražnja tih metala na svetskom tržištu veoma velika, pa nema opasnosti da se ti krediti ne bi mogli otplatiti izvozom jednog dela tako proširene proizvodnje. Inače će uvek protivnici promene sadašnjeg deviznog režima imati u rukama argument da se raspolaganje devizama ne može preneti na radne organizacije, jer je Jugoslavija kao država veoma zadužena u inostranstvu. U poslednjim izjavama odgovornih drugova ističe se da je učinjen nov korak u izgrađivanju deviznog režima, u skladu s preporukama Izvršnog komiteta CK SKJ, odlukama Saveznog izvršnog veća i drugih organa. Tako se ističe da je stvorena mogućnost privredi da otvara devizne račune, da se povećava retenciona kvota, da se usavršava odnos izvoz-uvoz itd. Sigurno je u svemu tome postignut

76

određeni rezultat, iako večina privreanın organizacija W ne smatra, bar što se tiče radnih organizacija u Hrvatskoj. Zar nije malo čudno da se gotovo svuda čuje mišljenje da je situacija čak pogoršana, te da ni jedna radna organizacija u našoj republici nije otvorila svoj devizni račun. Naime, donesena je odluka o otvaranju deviznih računa, ali se s druge strane stvaraju sve mogućne tehničke i druge prepreke kako se ti računi ne bi otvorili. Čitava koncepcija menjanja deviznog režima postavljena je malo čudno. Kaže se otprilike ovako : najpre stvoriti devizne rezerve od nekoliko miliona dolara , pa onda liberalizirati devizni režim . Imam utisak da se rešavanje naše devizne situacije očekuje od nas ovde gore, kao da to hoćemo li stvoriti devizne rezerve o kojima je reč - zavisi od našeg čuvanja deviza ovde gore, a ne od toga hoće li sama privreda biti zainteresirana i stimulirana da te devize stvori i to da ih stvori pod što povoljnijim uslovima za sebe. Prema tome, stvaranje deviznih rezervi liberalizacija deviznog režima je nerazdvojno povezan proces, u kome je težište na podsticanju zainteresiranosti i osposobljavanju radnih organizacija koje izvoze da izvoze što više i da u zemlju unose veću količinu deviza . A jedan od bitnih elemenata te zainteresiranosti je samostalno raspolaganje većim delom stečenih deviznih sredstava, uz njihovo cirkuliranje kroz banke, i to ne samo kroz ove dve u Beogradu, nego i druge ovlaštene banke, kako je to ranije bilo predviđeno . Sadašnje administrativno prelivanje deviza iz jedne grane u drugu , iz jedne radne organizacije u drugu , naročito konvertibilnih deviza, iako ga ne možemo potpuno izbeći, predstavlja, pored ostalog, instrument preko kojega se prelivaju dohoci, jer su cene na zapadnom tržištu , kao što je poznato, za niz artikala niže nego od naših domaćih . Pri tome je i pogoršavanje uslova u ugovorima između Jugobanke i radnih organizacija - oko toga s koliko deviza preduzeće može raspolagati na bazi priliva konvertibilnih deviza za uvoz reprodukcionog materijala doprinelo tome da se i nešto povećana retenciona kvota mora gotovo u celini upotrebljavati za uvoz reprodukcionog materijala . Time i taj izvor modernizacije opreme industrije koja izvozi gotovo gubi značaj. Sve ovo je izneto zbog toga što se zalažem za to da u sprovođenju privredne reforme učinimo nov, ali dosledan korak. Od tog koraka zavisiće hoće li doduše, ne u deklaracijama nego u praktičnoj politici -- pobediti kurs ka intenzivnoj privredi, uključivanju u međunarodnu po77

delu rada i razvitak samoupravljanja. A kao što sam naveo, i u Savezu komunista i među radnim ljudima uopšte, postoji bojazan hoćemo li biti dosledni. Dozvolite mi da kažem da ta bojazan nije bez osnova, i to ne samo radi objektivnih teškoća u pronalaženju najboljih konkretnih rešenja nego i radi određenog otpora takvom kursu i u samom Savezu komunista. A te otpore u većoj ili manjoj meri susrećemo na svim nivoima.

Simeon

Zatezalo :

Ko je stvarno za reformu - pokazuje se ne rečima

nego delom

IZ ŠIROKE oblasti koju obuhvataju Teze izabrao sam neka pitanja odnosa Saveza komunista i njegovih članova prema samoupravljanju, i u širem i u užem smislu, jer u ovako složenim uslovima sprovođenja reforme moramo odlučnije podsticati progresivne i otklanjati konzervativne procese razvoja društvenih odnosa. Moramo da pogledamo kako se u složenim uslovima reforme i njenim najraznovrsnijim refleksima snalaze i ,,snalaze“ komunisti, da vidimo ko je stvarno za reformu, ne na rečima nego u akciji, u neprestanoj borbi za novo, progresivno, stvaralačko. Ukoliko su novi društveni odnosi složeniji utoliko je i teža ali i jasnija borba protiv suprotstavljanja reformi , odlukama Osmog kongresa i, u krajnjoj liniji, Programu SKJ. Savez komunista Jugoslavije uvek je umeo da oseti i odabere pravi trenutak za krupne revolucionarne poduhvate u razvijanju socijalističkih društvenih odnosa . Na primer: uvođenje radničkog samoupravljanja, donošenje Programa i Ustava i sad reforme. Uvek su to bili zahvati u kojima je Savez komunista inspirisao i pokretao široke mase radnih ljudi, vodio ih napred, oslanjajući se uvek i pre svega na radnog čoveka, socijalističkog građanina. I u centru sprovođenja reforme > > i kao cilj i kao podrška ponovo je radni čovek, oslobođen svih stega koje

78

ga sprečavaju da ispolji svoje stvaralaštvo, um i snagu, rad i inicijativu. Taj radni čovek je, da tako kažem, orijentir uvek kad ocenjujemo dokle je stigla reforma, koliko je ona postala misao i akcija svakog radnog čoveka. Kad kažemo da su radnici dali punu podršku reformi, to nije fraza. I rekao bih da su oni tu podršku dali više delom nego rečima. Nebrojeni su primeri da proizvođači kritikuju slabu organizaciju rada u svojim radnim organizacijama, a da istovremeno u istim tim radnim organizacijama slušamo od rukovodećih ljudi reči koje pokazuju koliko su daleko od reforme, naročito po tome što i dalje okreću pogled od svojih radnika - ka nekom spolja, ka nekom ko treba da reši njihove probleme bez njih samih. Moram da priznam da smo ih na to navikavali, ali da sada treba da ih od toga odvikavamo. Proces deetatizacije društvene akumulacije daje nove impulse razvitku samoupravljanja. Kad se sredstva akumulacije prenesu na radne kolektive, kao što je predviđeno reformom, biće to još šira i sigurnija osnova samoupravljanja. Zato je nužno „skratiti proceduru" deetatizacije ; svako odugovlačenje značiće usporavanje razvitka samoupravljanja. Ali nije stvar samo u nivou akumulacije. Time što proširenu reprodukciju prenosimo u radnu organizaciju još nismo obezbedili da ona i dođe u ruke neposrednih proizvođača. Jer tamo gde je odlučivanje još u rukama predstavničkih tela, ni proširena reprodukcija ne stiže do neposrednih proizvođača. Danas se veoma često investiciona sredstva oduzimaju od radnih jedinica i centralizuju na nivou preduzeća, s obrazloženjem da još nisu sazreli uslovi za decentralizaciju, jer treba prvo završiti - i to bez proizvođača - rekonstrukcije, modernizacije... Strahuje se da će radnici sredstva uložiti u nevažne stvari. Neodrživa su ta shvatanja i praksa - u osnovi birokratsko-tehnokratska - jer se zasnivaju na veštačkom odvajanju radnika od sredstvava za proizvodnju, proširene reprodukcije i raspodele. Kao da pitanja od životne važnosti bolje shvata uža grupa odabranih - po stručnosti i mandatima nego sami radnici. Ubedljivu potvrdu o vrednosti proizvođačevih odluka čuli smo i pre dva dana na Kongresu SSRN Srbije : delegat iz Loznice saopštio je da su se tekstilni proizvođači inače poznati kao neakumulativni - odrekli dela svoje skromne akumulacije da bi pomogli proširenje i rekonstrukciju „ Vis79

Samoupravljanje bez socijalističke raspodele svodi se na običan formalizam, degradira suštinu samoupravljanja na nekakvo školsko vežbanje iz demokratije, a to radnim ljudima, naročito danas, nije ni dovoljno ni potrebno. Ono ih nervira, uverava u beskorisnost angažovanja, dovodi do apatije i odvraća od aktivnih napora i stvaralaštva . Naprotiv: pružanje prava i sredstava, ali i obaveza i odgovornosti zasnovanih na saznanju da svako snosi posledice svojih odluka - stalno nas podseća na onu poznatu izreku : da još niko nije naučio da pliva, ko nije skočio u vodu ! Sad kad je reforma za duži period odredila uslove privređivanja i sticanja dohotka, još nisu iščezli razni spoljni uticaji na unutrašnju raspodelu. Na primer : zakonodavstvo. Nek novi propisi, neusaglašeni i sa Ustavom i sa instrumentarijem reforme, u praksi daju podršku starim odnosima u radnim organizacijama. U neke propise vrlo sporo ugrađujemo politiku koju smo jasno definisali. Mi smo, na primer, u Ustavu naglasili sistem dohotka, radnu jedinicu, dohodak u radnoj jedinici, neposredno samoupravljanje u radnoj jedinici i slično. A u propisima , već donetim ili tek pripremljenim, odjednom vaskrsavaju : cena koštanja, ukal80

:

koze". Razlog je jednostavan: obezbeđivali su time i svoju proizvodnju i budućnost, a nisu im smetale nikakve granice, ni opštinske ni republičke. Birokratska neverica u neposredne proizvođače nije tuđa ni nekim radničkim savetima. Njihovu samoupravljačku delatnost obično karakteriše zatvorenost, samodovoljnost, udaljenost od proizvođača... Uz već pomenute otpore i „argumente" o nezrelosti, neuknosti, nedovoljnom ekonomskom obrazovanju najveće mase proizvođača , čujemo mnoge pridike i optužbe, kao: radnike samo interesuju „ plate", dolaze na sastanke samo kad se raspravlja o raspodeli, nezainteresovani su za proizvodnju, produktivnost. kvalitet, ekonomičnost, itd. Ovakve tvrdnjé, neretko i iz usta komunista, nisu sasvim neistinite, ali su sasvim jednostrane Zato, umesto što radnike kritikujemo da ih interesuje samo njihov džep, bolje da pogledamo šta smo učinili da oni ne osećaju najamni odnos, da njihov ugao gledanja shvatimo kao praktičko reagovanje na postojeće odnose, na nepostojanje jače veze između rada i zarade, između produktivnosti i dohotka, između dohotka i ličnih dohodaka. Gde ta veza nije opipljivo izražena u sadržini, tamo je ugušen interes radnika i za elemente koji utiču na to.

kulisani lični dohoci koji se smatraju troškom i drugo. Ukratko: proklamovali smo sistem dohotka, a snažno podržavamo sistem dobiti ! Ti ostaci starog pothranjuju u radnoj organizaciji sva ona shvatanja koja polaze , od toga da radna jedinica ne treba da utvrđuje svoj dohodak, da raspoređuje sredstva, da raspolaže sredstvima amortizacije i akumulacije , da radnoj jedinici nije potrebno neko novo samoupravljanje" nego staro, dobro konsultovanje - dodeljivanje stvaraocima onoliko sredstava i prava koliko im dozvole centraini organi! Svedoci smo i različitih stavova i shvatanja, a posledica je: zabuna u praksi. Na primer: po jednom mišljenju treba da postoji čvrsta veza između produktivnosti i nominalnih ličnih dohodaka, po drugom između produktivnosti i realnih ličnih dohodaka. Zatim : jedni su za bliže usmeravanje raspodele, drugi su protiv svakog usmeravanja . Ili : neki misle da su rasponi između prostog i složenog rada neopravdano zgusnuti ; drugi suprotno : da ih treba sužavati i na ovom stepenu materijalnog razvoja. Nešto više bih rekao o uravnilovci. Već dosta dugo Savez komunista ukazuje na štetnost i opasnosti koje nosi uravnilovka ; mi se dogovaramo da se tome suprotstavljamo, a u praksi sve je manja razlika između kvalifikovanog i visokostručnog, s jedne, i nekvalifikovanog rada, s druge strane. Pokušaću ovu tvrdnju da ilustrujem podacima većeg broja radnih organizacija u kojima je izvršena takozvana valorizacija ličnih dohodaka: Ako startnu osnovu nekvalifikovanog radnika označimo sa 100 onda je stratna osnova visokokvalifikovanog radnika prema osnovi nekvalifikovanog bila : 100-198 1959. godine 100 : 182 jun 1965. godine 100 : 139 1965. godine septembar

Zaposleni s visokom stručnom spremom imali su odnosu na nekvalifikovane ovakve startne osnove :

u

100-274 1959. godine 100:272 jun 1965. godine 100 :262,2 septembar 1965. godine Ista tendencija je karakteristična i za ostale stepene kvalifikovanosti u odnosu na prost rad, i to u gotovo svim anketiranim granama. 6 Treći plenum CK SKJ

81

Još veće sužavanje vidi se iz podataka o ostvarenim ličnim dohocima , mada je u većini radnih organizacija startna osnova odlučujući faktor u sticanju ličnog dohotka. Uzimam samo podatke iz 1965 pre i posle valorizacije. Osnova je lični dohodak nekvalifikovanog radnika - indeks 100. A lični dohoci : pre i posle valorizacije 177 167 visokokvalifikovani 137. 112 kvalifikovani 279 261 s visokom spremom

I još jedan podatak iz ove ankete : od ukupno 16 industrijskih grana, u 10 su službenici sa srednjom stručnom spremom imali veći prosečni startni osnov od radnika na radnim mestima gde se traži visokokvalifikovani rad. Što se tiče sužavanja raspona, mislim da to nije toliko obraz dostignutog stepena razvoja proizvodnih snaga koliko rezultat delovanja socijalnog faktora i snažnih uravnilovskih pritisaka . Podatak da u našoj privredi radi 40 odsto zaposlenih bez ikakvih kvalifikacija, a i znatan broj polukvalifikovanih, mora da utiče na idejna kretanja u ovoj oblasti, ali i na naš program aktivnosti u idejno-organizovanom radu i jedinstvu Saveza komunista. U stvari, mislim da sva pitanja raspodele prema radu u uslovima kad radnim organizacijama ostaje znatno veći deo akumulacije moraju u Savezu komunista da dobiju istaknutije mesto, pre svega u povezivanju najprogresivnijih stavova za političko-praktičnom aktivnošću naših organizacija, svakog komunista ponaosob. Mi ne uspevamo uvek da u duhu Kongresa vodimo smišljenu idejno - političku akciju i da kroz to uzdižemo i podstičemo članstvo. Još nam se sporo razvijaju oblici rada koji bi više omogućavali članstvu da aktivnije učestvuju u formiranju stavova, građenju politike, da obezbedimo dinamičniju i otvoreniju cirkulaciju mišljenja i iskustava ; još dosta sporo prevazilazimo rutinerstvo, inerciju i formalizam. Tom sporijem razvijanju efikasnijeg delovanja pogoduju nedoumice o novim formama i sadržini rada. Iz takvih nedoumica i kolebanja niče liberalan odnos prema odgovornosti, ali i različita merima kad pozivamo na odgovornost komuniste - radnike u proizvodnji (oštro , kritički) i van proizvodnje (uopšteno, bez povlačenja konsekvenci) kao što je, uostalom, slučaj i u radnom odnosu ; radnik koji slomi burgiju plaća, a organizator i rukovodilac pro82 228

izvodnje „ nisu krivi “ za mnogo veće materijalne štete ili nanošenje moralnih povreda radnicima. Sve ovo što sam rekao povezujem s osnovnim zadatkom komunista u reformi : da prelazak na intenzivnu proizvodnju ostvarujemo intenzivnom političkom aktivnošću i jačanjem samoupravljanja. U toj borbi moramo podsticati rad i stvaralaštvo , prave vrednosti i dragocene osobine naših ljudi : vrednoću, sposobnosti , poštenje. Na tim principima da se upoređujemo i ocenjujemo : šta ko stvara i doprinosi, a ne kako priča ili šta samo priča. Za nas komuniste važno je da shvatimo da živimo u određenim materijalnim i ekonomskim uslovima, u jednoj pozitivnoj političkoj klimi koju smo sa radnim ljudima stvorili i koju razvijamo. I sve što treba da menjamo, popravljamo, dorađujemo, možemo postići samo radom, većim znanjima, upornošću i jedinstvom, i to pre svega u akciji. Ako bih pokušao da sagledam -iz Teza i iz dosadašnje diskusije - šta bismo mi kao Centralni komitet učinili kao sledeći korak, ja to pre svega vidim u naporu da damo nov podstrek reformi postavljanjem na dnevni red raspodele prema radu i svega onog što se na idejnom i političkom planu događa u ovoj , ako mogu da kažem, bazičnoj oblasti za razvoj socijalističkih društvenih odnosa. To bi mnogo značilo za sve organizacije Saveza komunista i sve radne ljude koji od nas s pravom očekuju nove podrške i inicijative.

Stojan

Bjelajac :

Autarkizam u privredi otežava ostvarivanje ciljeva reforme AUTARKIČNOST naše privrede predstavlja danas jednu od najvećih smetnji razvoju specijalizacije, integracije i podjeli rada. U tome prvenstveno treba tražiti i objašnjenje što sporo prevazilazimo partikularizam i pojave nacionalizma u našem društvu. Poznate su posljedice i teškoće koje proizilaze iz svaštarske proizvodnje kojom je prilično opterećena naša privreda. Svako preduzeće je težilo da daje finalne proizvode, a svaka političko - teritorijalna zajednica, posebno repu-

83

blika, nastojala je da na svom području ima svu proizvodnju koja je potrebna njenom" tržištu. Kako su politički organi, a ne privredni faktori odlučivali o upotrebi sredstava i u preduzeću i u širim zajednicama, dobili smo svu potrebnu proizvodnju ", ali često u smiješnim ,,serijama". Razumljivo -- po veoma visokoj cijeni. Time je značajan društveni kapital dobrim dijelom usitnjen i proizvodno dezintegrisan. Autarkični pravac razvoja privrede ekonomski inače necjelishodan sa stanovišta interesa proizvođača pa i potrošnje, sam po sebi je stvarao antagonizam između mnogih preduzeća , dezintegrisao interese i svijest radnih kologikom lektiva. Takvo stanje je svojom unutrašnjom počelo da još više pogoršava odnose među teritorijalnim zajednicama - komunama, a posebno republikama. Autarkonkurentske netrpeljivosti kizam je razvijao elemente i tendencije monopolskog zaposijedanja celokupne proizvodnje, ignorišući interese i mogućnosti drugog preduzeća ili kraja. On je postao prepreka sve neposrednijem povezivanju jugoslovenske privrede na sadašnjem nivou specijalizacije, podjele rada i integracije , time i prepreka podizanju produktivnosti rada. Krčenjem putova integraciji jugoslovenske privrede, na osnovi ekonomskog interesa radnih zajednica , stvaraju se uslovi za integrisanje interesa i svijesti radnih ljudi, radnih i teritorijalnih zajednica i društva kao cjeline. U tome je upravo i jedna od osnovnih mogućnosti da se razvije uzajamna briga radnih organizacija i društvenopolitičkih zajednica i prevaziđu nesporazumi i protivrječnosti, lokalizam i republički partikularizam. A ukoliko proces dubljeg povezavanja privrede kroz specijalizaciju , podjelu rada i integraciju bude uspešniji sve više će se sužavati područje raznih nesporazuma i negativnih pojava. Time se povećava odgovornost Saveza komunista da takvu svijest i praksu prihvate radni ljudi u radnim zajednicama, i u samoupravnim i društveno -političkim organima, a prije svega u vlastitim redovima. Od velikog je značaja hoćemo li na vrijeme naći rješenja, koja nam upravo praksa pruža, da se proces integracije naše privrede neprekidno ubrzava. U tome se ne bi smjela zanemariti uloga subjektivnog faktora - ni u pogledu onog što on treba da preduzima u samom sistemu ni u sferi svijesti proizvođača. I u samom Savezu komunista i kod mnogih rukovodećih kadrova, prespor je proces ekonomskog, pa i idejnog sazrijevanja. Sada smo na 84

samom početku toga da društvenu svijest u tom pogledu učinimo savremenijom . Da bi integracioni procesi dostigli nivo koji objektivno omogućuje sadašnji stepen razvijenosti privrede treba brže izgrađivati politiku i metode kreditiranja. Treba prvenstveno podstaći razvoj visokoserijske proizvodnje, podjelu rada i integraciju. U principu trebalo bi kreditirati samo najrentabilniju proizvodnju povezanu lancem podjele rada i kooperacije. Investicioni elaborati i krediti za izgradnju novih objekata morali bi s toga polaziti od potrebe podjele rada i integracije privrede. Valja eliminisati i visoku konjunkturu određenih proizvoda na domaćem tržištu koji daju veliku dobit koja, mjerena mjerilima u svjetskom tržištu, nije rezultat produktivnosti rada nego zatvorenosti domaćeg tržišta i monopolskog položaja. Takva konjunktura podstiče borbu za monopolom nad čitavom proizvodnjom i sprečava podjelu rada. To je jedan od bitnih razloga što još ne postoji podjela rada i integracija i što se teško nalazi zajednički jezik u našoj elektronici, na primjer. Kada bi se naši proizvođači i na domaćem tržištu makar i približno sučelili sa svjetskim cijenama → odlučnije bi išli na podjelu rada i integraciju . Bitan činilac integracije u privredi je dosljedno razvijanje samouprave. To se, međutim, ne sagledava dovoljno u Savezu komunista, pa i kod nekih rukovodećih ljudi. Kad se ispitivalo otkuda rezervisanost neposrednih proizvođača prema integraciji, i pored stručnih analiza koje pokazuju njenu ekonomsku opravdanost, moglo se često utvrditi da ona potiče iz sumnje da će integracijom ojačati i centralizam, koji će posegnuti za već ostvarenim samoupravnim pravima proizvođača. Ovakve sumnje imaju i realnog osnova. Opravdavaju ih neka negativna iskustva iz integracije, a mnogo više mukotrpan razvoj neposredne samouprave i raspodjele u radnim organizacijama. Iako su pravilnicima zacrtane mnoge samoupravljačke norme one se ne mogu potpuno realizovati , najčešće zbog neprevaziđenih centralističkih navika i prakse. To znači da je dosljedan razvoj neposrednog samoupravljanja i raspodjele u radnim jedinicama uslov da se kod proizvođača stvori uvjerenje da integracijom neće biti uzurpirana nego ostvarena samoupravljačka prava. Mislim da je pogrešno što se integracija forsira i ostvaruje a nisu razjašnjeni odnosi i prava radnih orga-

85

nizacija koje se integrišu odnosno radnih jedinica i neposrednih proizvođača (željeznica i dr.) . Smatra se da se samoupravni odnosi mogu riješiti i kasnije, premda je očevidno da takvo rezonovanje i prilaz često već unaprijed znače podršku centralističkim tendencijama. U nekim slučajevima se polazi isključivo od tehničko-tehnoloških potreba, a samoupravni odnosi se zanemaruju, kao da oni nisu sastavni dio svake integracije. Savez komunista treba da izgradi jasan stav o tome i da osudi ovakav pristup kao pogrešan. Jer ukoliko on u praksi bude više prisutan utoliko će više otežavati i usporavati integraciju . Previđanje onog što treba činiti na području regulisanja i razvijanja samoupravnih odnosa izaziva podozrenje neposrednih proizvođača. S tim podozrenjem lako ili grupe daju se povezuju i otpori koje pojedinci integraciji . Dosad su se među komunistima i proizvođačima malo razrađivali stavovi Osmog kongresa koji se odnose na integraciju. Stoga su i zahtjevi za integracijom malo poticali poručivani su od neposrednih proizvođača. Elaborati pretežno na inicijativu iz najužeg rukovodstva preduzeća, iz komora, opština i republičkih organa. To je, dakle, pretežno dolazilo spolja, a ne kao potreba i interes proizvođača. To je, dakako, olakšalo otpore pojedinaca ili grupa koji se iz određenih pobuda i uskih interesa odupiru integraciji. Očevidno je da djelovanje Saveza komunista i drugih subjektivnih snaga na ovom području ne odgovara i nema dovoljan oslonac u neposrednom proizvođaču. Investiciona politika je danas ključno pitanje od koga zavisi modernizacija i integracija naše privrede i njeno uključivanje u međunarodnu podjelu rada. U radnim organizacijama , i inače u javnosti, ona se sve više uzima kao probni kamen dosljednosti sprovođenja reforme. Na ovom području se najduže zadržala i najsnažnije djeluje stara inercija etatističkog usmjeravanja sredstava. Razgovor druga Tita s naučnim radnicima, 13. novembra prošle godine, u kome su najkonkretnije dosad i javno izneseni propusti u investiranju u privredi - stvorio je uvjerenje u radnim organizacijama i širokoj javnosti da će se preduzeti sve potrebne mjere da se ubuduće naša privreda razvija ne samo na ekonomski najcelishodnijoj osnovi nego i da odlučno pristupi otklanjanju već učinjenih propusta. To konkretno znači da se odloži izgradnja objekata koji u sadašnjim prilikama nemaju veći

86

značaj za našu privredu, da se preorijentiše izgradnja započetih objekata pogotovu onih za koje se utvrdi da se ne mogu uklopiti u ekonomiku naše privrede . Krajnje je vrijeme da prevaziđemo ignorisanje ekonomskih potreba i da shvatimo da takvi objekti čitavu privredu vuku nazad, i to utoliko više ukoliko su krupniji i angažuju velika društvena sredstva. U sadašnjem trenutku bi, čini mi se, najbolje bilo da se sredstva za ovakve objekte ostave republikama da ih one preorijentišu u najrentabilnije grane privrede. Činjenica je da politika proširene reprodukcije, posebno ona koja se sprovodi u praksi, u preduzećima , teritorijalnim zajednicama i društvu u cjelini, postaje predmet sve pomnije pažnje neposrednih proizvođača i građana. Njihovo interesovanje u ovom pogledu već prevazilazi uske okvire sopstvenog preduzeća ili sredine. Razumljivo je što proizvođači postaju sve osjetljiviji kad je riječ o investiranju . Oni na konkretnim slučajevima provjeravaju stepen saglasnosti odluka ili rješenja pojedinih organa sa stavovima Osmog kongresa i intencijama reforme. U javnosti, radnim organizacijama, privrednim krugovima i u štampi se već čuju prigovori na neka najnovija rješenja. Na primjer, u vezi sa kreditiranjem elektroenergetskih objekata vlada mišljenje da je i sam Zakon kompromis, a i to da je banka na prvom koraku podlegla teritorijalnom interesu, ne rukovodeći se principom najekonomičnijeg rješenja za privredu u cjelini . Poslije Osmog kongresa i u reformi koja je u toku neodrživo je da se od radnih organizacija traže izuzetni napori u njenom sprovođenju, a da se na globalnom planu, na primjer kroz investiranje u objekte koji posredno ili neposredno utiču na rentabilitet cjelokupne privrede i sl. - nastavi stara praksa. Kod proizvođača bi to samo stvaralo uvjerenje da su njihovi napori izlišni. U tome je i za najveća odgovornost komunista dalju investicionu praksu. 87

Aleksandar

Ranković :

Efikasnost,

odlučnost

komunista

u

ciljeva

borbi za

reforme-

su značaja za

od

i doslednost ostvarivanje prvorazrednog

njen uspeh

MISLIM da je izlaganje druga Tita krupan doprinos sagledavanju i rešavanju pitanja koja su na dnevnom redu ove naše sednice. Uveren sam da će se celokupna današnja diskusija kretati u tom pravcu i da će zajedno s Tezama i Izveštajem o radu Izvršnog komiteta CK SKJ doprineti da se komunisti, organizacije i rukovodstva bolje orijentišu u borbi za izvršavanje zadataka koje je postavio Osmi kongres i zaključaka koje ćemo usvojiti na ovom našem Plenumu. U vezi s tim želim da istaknem sledeće : Na ovoj sednici, čini mi se, nemamo potrebe da diskutujemo o tome jesmo li ili nismo na dobrom putu, jesu li realni ili nisu zadaci koje smo u realizaciji odluka Osmog kongresa postavili i za čije se izvršenje sada borimo. Rezultati koje smo postigli, naročito u sprovođenju reforme, daju nedvosmislen i jasan odgovor na ta pitanja. Iako početni, ti značajni rezultati nam omogućuju da danas diskutujemo o tome kako da se na već trasiranom putu što bolje organizujemo i odgovornije založimo da se ostvare postavljeni ciljevi . Tim pre što ne treba da stvaramo iluziju da će odsad sve ići glatko, bez teškoća. Istovremeno, danas smo u mogućnosti da svestranije ocenimo uočene slabosti u radu Saveza komunista i da sagledamo puteve kako da se one prevaziđu. Drug Tito je u poslednje vreme u više navrata ukazivao na sveobuhvatnost reforme i na njen značaj za naš dalji revolucionarni razvitak. Mislim da je za Savez komunista i čitavo društvo karakteristično idejno sazrevanje u tom pravcu i da svi mi na ovu sednicu dolazimo sa produbljenim saznanjima o tome. Analizirajući naš rad posle Osmog kongresa, i posebno posle Druge sednice Centralnog komiteta SKJ, sa svom potrebnom kritičnošću , mi

88

treba da pomognemo članstvu Saveza komunista i ostalim radnim ljudima da još bolje shvate značaj etape u koju ulazimo u našem razvoju . Takva analiza u isto vreme treba da nam omogući da sagledamo zadatke koji nas očekuju u vezi sa stabilizacijom i intenziviranjem privrede. Jasno sagledavanje predstojećih zadataka u realizaciji reforme omogućiće da budemo još mobilniji i borbeniji, da kao vodeća snaga društva i u ovoj fazi razvitka opravdamo poverenje radnih ljudi. Teze koje su date na diskusiju predstavljaju osnovu za dogovor u tom pravcu, a sigurno će tome mnogo doprineti i sama diskusija. Zato mislim da je sasvim na mestu ideja druga Tita da se sednica održi u dva dela, jer će tako svi članovi ovog foruma moći da doprinesu izgrađivanju zajedničkih zaključaka i da se kasnije $ punom političkom odgovornošću za njih založe. Smatram da je bitno da sagledamo šta karakteriše sadašnji momenat i od čega treba da polazi aktivnost Saveza komunista. Sa izgradnjom društveno-ekonomskog sistema i sprovođenjem reforme stvaraju se objektivni uslovi da radni čovek stvarno postane nosilac svih društvenih procesa i da neposredno odlučuje o uslovima i sredstvima svog rada i života. Veoma je značajno da shvatimo da se time u isto vreme stvaraju kvalitetno novi uslovi za ostvarivanje vodeće uloge Saveza komunista u praksi . O tome smo dosta govorili u pripremama Osmog kongresa i na samom Kongresu. Mislim, pre svega, na mogućnosti svakog člana Saveza komunista da potpunije ostvaruje svoja prava i obaveze koje mu daje Statut i da deluje kao aktivan činilac izgrađivanja politike Saveza komunista. Na taj način ne samo što može više doći do izraza samostalnost osnovnih organizacija nego ona postaje značajan uslov za konkretnu borbu komunista protiv birokratskih tendencija i shvatanja, za efikasnije suzbijanje moći raznih neformalnih uskih grupa u radnim organizacijama i van njih, koje su nastojale da se i aktivnost osnovnih organizacija povija, prema njima, što im je, neretko, i polazilo za rukom . Sadašnji uslovi su vanredno śloženi . Promene u društveno-ekonomskom sistemu ozbiljno potkopavaju birokratske pozicije grupa i pojedinaca. Zato se i javljaju otpori merama koje preduzimamo. Zbog svega toga u konstituisanju našeg samoupravnog društva i razvitka neposredne socijalističke demokratije subjektivni faktor ima, nesumnjivo, poseban značaj . Shva89

tanja da će nova sistematska rešenja automatski učiniti svoje i bez uloge Saveza komunista i drugih svesnih snaga predstavljaju svojevrsni oslonac i birokratizmu i tehnokratizmu. Automatizam je u stvari teorija etatističkih snaga. Mislim da je od velikog značaja što su se na nedavno čkih centralnih komiteta i održanim sednicama republi drugim sastancima rukovodstava i organizacija otvoreno i odgovorno analizirale slabosti u radu nekih organizacija Saveza komunista. Odsustvo intenzivne i kontinuirane idejno-političke borbe i političke budnostì omogućilo je izvestan prodor malograđanskog mentaliteta, koji je postepeno nagrizao i kriterijume i norme koji treba da vladaju u Savezu komunista. To je odvlačilo pažnju nekih organizacija Saveza komunista od bitnih pitanja i slabilo njihovu borbenost. U takvim organizacijama često je dolazilo do oportunizma i malograđanskog natezanja. Na te pojave smo i do sada ukazivali, ali složenost zadataka pred kojima stojimo i činjenica da će borba za rèformu sve više narastati, nalaže da ih u idejno-političkoj borbi i sada ne gubimo iz vida. Zato se i pitanje odgovornosti komunista sada postavlja šire, oštrije i konkretnije . U celini odgovornost Saveza komunista raste u prvom redu u idejnom probijanju puteva našeg razvoja i objašnjenju njegovih zakonitosti : To je veoma značajan uslov i za drugi vid odgovornosti ― za konkretnu odgovornost organizacija i pojedinaca, koji na bazi opšteg toka razvoja treba da rešavaju pojedine konkretne probleme borbe za socijalističke odnose. Komunisti moraju da shvate svu složenost ovih problema, inače će se dezorijentisati i povijati se za tendencijama koje vuku unazad. Ovakav zahtev se pred komuniste ne postavlja samo zbog složenosti zadataka nego i zbog toga što svaki radni čovek, a pre svega član Saveza komunista, objektivno može znatno neposrednije da utiče na mnoge odluke - od radne orgenizacije do najviših političkih tela. Od svih tih odluka koje se donose na desetine hiljada mesta, odnosno od toga da li kroz sve te odluke provejavaju isti principi, kriterijumi i doslednost, zavisi koliko ćemo se brzo kretati napred. Intenzivnija idejno-politička borba doprineće da život i rad osnovnih organizacija postanu sadržajniji , a to će pomoći članstvu Saveza komunista da se lakše snalazi u svakodnevnoj borbi i da se u praksi progresivno postavlja. Tačno je da je jedan deo članova Saveza komunista dru30 90

štveno-politički neaktivan i da je u Savezu komunista samo formalno. Znamo da u Savezu komunista ima i članova koji su u vezi sa određenim pitanjima, iz ličnih ili uskolokalističkih i drugih interesa, deluju suprotno usvojenim odlukama. Ali, nije dovoljno insistirati na tome da komunisti sprovode odluke samo iz discipline . Rešenje ovog problema tesno je povezano sa stalnim razvijanjem idejno-političke borbe, u kojoj ljudi koji su dobrovoljno ušli u Savez komunista treba da stiču uverenje u ispravnost naše politike, da shvataju da ciljevi za koje se danas borimo znače revolucionarni kontinuitet i da upravo zato usvojene odluke moraju da se sprovode. Od toga zavisi hoćemo li zaista biti na čelu društvenog progresa. Ovo govorim zato što mi se čini da je u nekim organizacijama vladalo takvo shvatanje da se već samim stupanjem u Savez komunista postaje svestan i sposoban za sve situacije i uslove, da je to automatska garantija da se član Saveza komunista uvek progresivno opredeljuje. Takvo shvatanje slabi unutarpartijski život i odvaja ga od svakodnevne idejne i političke akcije komunista. U Tezama se s pravom insistira na još većoj odgovornosti komunista koji su na odgovornim funkcijama. O tome smo govorili vrlo mnogo povodom donošenja Ustava, na Osmom kongresu, u poznatim pismima Izvršnog komiteta. U tom smislu preduzimane su i mnoge mere. Kretanja koja smo otvorili reformom još više ističu ovo pitanje i stvaraju realnije mogućnosti da učinimo kraj mnogim slabostima i kompromisima koji su u tom pogledu činjeni . Neodgovorni postupci danas, razumljivo, sve više nailaze na reagovanje i partijskog i javnog mnenja. Radni ljudi traže da svako odgovara za ono što radi i da bude spreman da snosi posledice za svoj slab i neodgovoran rad. Kada je reč o ljudima na određenim funkcijama, ne možemo se pravdati time da nemamo izgrađen postupak i mehanizam za isterivanje odgovornosti , da je to pitanje veoma složeno u sistemu samoupravljanja, jer se ljudi mogu lako zakloniti iza formalnih odluka samoupravnih i drugih organa, i sl. Sigurno je da i u tom pravcu treba da učinimo više, ali moramo biti dosledniji u primeni kriterijuma da neodgovornost ljudi na funkcijama treba da povlači mnogo oštrije sankcije. Kod nas se događa upravo obrnuto. Još ima dosta bolećivosti prema greškama odgovornih funkcionera. U tome bismo mogli da se naučimo mnogo čemu od radnih ljudi , koji svoje postupke i greške cene znatno strože i oštrije. Savez komunista ne može stajati ni iza 91

čijih grešaka, niti može zalagati svoj ugled u odbrani neprincipijelnih stavova i grešaka svojih članova. Savez komunista mora mnogo više stajati iza radnika i drugih radnih ljudi koji se zbog svoje opravdane kritike često nađu pod udarom biroktratske samovolje. Naša je dužnost da blagovremeno pomognemo ljudima da što manje greše, da ih upozorimo a ako to ne ide, onda moraju biti spremni i da idu s onih odgovornih funkcija na kojima su. Mislim da takvą praksa može samo da jača demokratsku atmosferu i odnose i u Savezu komunista i u društvu uopšte. Sve više se insistira na odgovornosti političkih foruma, samoupravnih i državnih organa. Samim tim ova tela i organi moraće da traže od svojih članova punu odgovornost, jer im ne može biti svejedno kako se ponašaju i kakve stavove zauzimaju, kako ih sprovode u život. To će zahtevati da se članovi tih tela znatno više i odgovornije angažuju prilikom donošenja pojedinih odluka, što je put jačanja ì kolektivne i individualne odgovornosti u praksi. Pojedini komunisti pravdaju svoju neodgovornost time da tobože nemamo jasne stavove o svim pitanjima. O osnovnim pitanjima našeg razvitka mi smo zauzeli vrlo jasne i dovoljno konkretne stavove na Osmom kongresu. U borbi za ono što zovemo reforma, mi smo te stavove konkretizovali. Sada upravo i treba da dođe do izraza inicijativa i stvaralaštvo komunista i radnih ljudi da te stavove konkretizuju u praksi i da na bazi stečenih iskustava razrađujemo određene probleme. Ali oni koji hoće da izbegnu sprovođenje utvrđenih stavova, da sa sebe unapred skinu odgovornost, stvaraju atmosferu kao da se ne zna šta je stav. Društveni razvitak će stalno donositi nove probleme i tražiti odgovarajuća rešenja, ali to ne sme da bude razlog da se nejedinstveno nastupa u onim osnovnim pitanjima, o kojima se govori i u Tezama. Demokratskom intenzivnom idejno- političkom razmenom mišljenja, pre Osmog kongresa, mi smo zajednički doneli usvojene zaključke . Isto tako, strpljivom i širokom razmenom mišljenja jasno smo formulisali i ciljeve reforme i time stvorili osnovu za jedinstveno delovanje i čvrstu idejnu orijentaciju na borbu protiv birokratizma i raznih malograđanskih i drugih konzervativnih shvatanja koja razbijaju i otežavaju našu jedinstvenu akciju . Birokratizmu, tehnokratizmu i sl . odgovara stihijnost - da bi mogli da nameću svoja shvatanja i uprošćena gledanja na društveni razvitak . Oni svaku borbu i razmenu mišljenja pokušavaju 92

da dramatizuju i zato se zalažu za „ čvrstu ruku " i administrativni način rešavanja stvari . Sve to, svakako . ne umanjuje našu obavezu da znatno organizovanije i brže radimo na izgrađivanju jedinstvenih stavova u smislu kako se to govori i u Tezama za diskusiju . To je put da se blagovremeno i odlučnije suprotstavimo i raznim šovinističkim i nacionalističkim tendencijama i shvatanjima. Neka pitanja međunacionalnih odnosa ispoljavaju se kao vrlo aktuelna u političkom životu. Mnogi nisu razumeli zašto smo na Osmom kongresu izuzetnu pažnju poklonili suštini nacionalnih odnosa danas i ulozi komunista u tome. Društveni razvitak je pokazao da je to bilo nužno i da je odgovornost i snaga našeg Saveza u tome da blagovremeno i pravim imenom nazovemo neke stvari i pojave. U toku rata i posle rata našli smo pravilno rešenje nacionalnog pitanja. Sada, kada se intenzivno razvija sistem samoupravljanja, treba dati novu sadržinu nacionalnim odnosima. Republički kongresi su ― u duhu Osmog kongresa razmotrili ovo pitanje još konkretnije. To je doprinelo još većem međusobnom poverenju i pojačalo saznanje da samo zajedničkim naporima možemo obezbediti punu ravnopravnost i prosperitet svakog naroda i narodnosti . Ali, sva nerazumevanja i štetne pojave nisu otklonjene. Zbog toga je drug Tito u jeku sprovođenja reforme ponovo upozoravao na značaj tih pitanja i na obaveze koje mi komunisti imamo u tome. Iako današnja sednica nije direktno posvećena raspravljanju nekih pitanja iz međunacionalnih odnosa, jer ćemo verovatno o tome posebno diskutovati, ipak je korisno nešto više reći o zadacima koji nam predstoje i na tom području. Ti zadaci očigledno proizlaze iz dosadašnjeg sagledavanja pojedinih pojava. Želeo bih, pre svega, da istaknem potrebu odlučnije borbe protiv nekih šovinističkih i uskonacionalističkih manifestacija koje su počele dolaziti do izražaja u Srbiji , i to iz više razloga. Srbija je najveća republika, a srpski narod je najbrojnija nacija u socijalističkoj zajednici naroda i narodnosti Jugoslavije. Otuda se sasvim opravdano nameće i veći stepen odgovornosti za pravilan razvoj međunacionalnih odnosa. Međutim, ima komunista u Srbiji koji toga nisu svesni. Nema sumnje da bi veća angažovanost komunista i svih progresivnih ljudi iz Srbije na efikasnijem suzbijanju šovinizma veoma olakšala borbu komunista u drugim re93

publikama protiv sopstvenog šovinizma . To potvrđuje i prijem na koji je naišao Kongres Saveza komunista Srbije u drugim republikama, naročito stavovi o nacionalnom pitanju. Pasivnost, kolebanja i otpori koji su se pojavili kod nekih komunista u Srbiji u toku protekle godine, kada je trebalo energičnije se angažovati u sprovođenju usvojene linije - mogli su i da izazovu nova podozrenja ; a to je štetilo i Savezu komunista Srbije i Savezu komunista Jugoslavije u celini. Zato su se i mogla pojaviti podozrenja u pogledu odlučnosti za sprovođenje novih privrednih mera i jasnije idejno i političko razjašnjavanje suštine težnje za centralizmom, koja se ispoljava u različitim oblicima. Mislim da ovde nije potrebno posebno govoriti o apsurdnosti i štetnosti shvatanja i težnji za centralizmom u federaciji. Isto tako, negativne rezultate imala bi težnja za centralizmom u okviru republike , s obzirom na to da u Srbiji postoje autonomne pokrajine u kojima žive mnogobrojne narodnosti, a njihova se raznovrsnost , slobodan život ljudi i razvitak afirmišu prvenstveno u doslednom razvijanju novog sistema koji počiva na samoupravljanju . Pomirljiv odnos prema raznim šovinističkim pojavama svedoči o idejnom nivou jednog dela komunista, koji nisu kadri da sagledaju pravu suštinu i štetu koju nosioci šovinističkih shvatanja nanose pre svega interesima sopstvenog naroda, a to znači i interesima čitave zajednice. Nedovoljno se sagledava i činjenica da uski nacionalizam i šovinizam okreću leđa radnom čoveku i njegovom kolektivu, jer se boje aktivnosti radnih ljudi , beže od kolektiva, od samoupravnog sistema, i zatvaraju se u grupe koje za sebe traže monopol, povlašćeni položaj . Pošto se u toku našeg razvoja sve više smanjuje i postepeno gubi povlašćenost, onda nije ni čudo što su postali glasniji pojedinci i grupe u odbrani tobožnjih „ nacionalnih interesa". Takvi bi hteli da se više okrećemo prošlosti, a da manje poklanjamo pažnju zadacima Osmog kongresa, jer ostvarivanje tih zadataka znači još veće jačanje uloge radnog čoveka i njegovog kolektiva. Nepoverenje u radnog čoveka, u neposrednog proizvođača, kod koga najmanje ima šovinističkih pojava, rađa i „ brigu“ za obezbeđenje nacionalnih „ interesa". To je, u stvari, birokratska briga, briga kojoj klasne pozicije nisu socijalističke . Iz toga bismo mogli izvući zaključak da ćemo šovinizam najlakše suzbiti ako se okrenemo suštinskim pitanji-

94

ma jačanja socijalizma, jer se u punijim socijalističkim odnosima sužava podloga koja pothranjuje šovinizam, a ukoliko se i javlja biće vidljiviji i lakše ćemo se protiv njega boriti. U tome, čini se, moramo još više pažnje pokloniti mlađim generacijama, koje su više okrenute današnjici i sutrašnjici i nisu toliko opterećene prošlošću kao starije generacije. Razne malograđanske i birokratske snage pokušavaju da daju svoje „tumačenje" nacionalnih odnosa i onih zadataka koje sada u vezi s tim rešavamo. Pri tome zloupotrebljavaju prošlost i u njoj traže ono što bi moglo da ih predstavi kao zaštitnike nacionalnih interesa danas. Dužni smo da podstičemo i stvaramo uslove za naučno istraživanje prošlosti, da razvijamo njene pozitivne tekovine. Ali , istovremeno, moramo da se suprotstavimo takvom interpretiranju prošlosti i istorije pojedinih naroda, oživljavanju mitova i događaja koji u stvari vode omalovažavanju drugih naroda i njihove prošlosti. Šovinistički elementi čeprkaju i po našoj novijoj istoriji , po našim žrtvama i svojom vagom mere koliko je ko dao i šta je ko značio. U čitavom posleratnom periodu , a pogotovo posle donošenja Ustava, striktno smo vodili računa da u svim političkim forumima i telima gde se izgrađuje politika našeg socijalističkog razvitka i obezbeđuje ravnopravnost svih naših naroda budu kadrovski zastupljeni svi narodi i narodnosti. Zbog toga ne smemo dozvoliti da jedno suštinsko pitanje ravnopravnosti i jedinstva naših naroda razni šovinistički elementi zloupotrebljavaju i počinju oni da brinu o „nacionalnom ključu “, o razvijanju i održavanju odnosa u procentima, čime u stvari iskrivljuju suštinu usvojenih principa. To je potrebno reći , jer nas u 1967. godini , u vezi sa izborima, očekuju velika kadrovska pomeranja a raznorazne malograđanske i kuloarske grupe već su počele sa svojim kombinatorikama i špekulacijama, sa svojim „ ključevima" i pokušavaju da atmosferi u vezi s tim daju svoj ton . Treba da budemo dosledni u sprovođenju demokratskih principa kadrovske politike koju smo usvojili . To je put rešavanja i ovih problema i najbolji odgovor politikantskim špekulacijama, koje u stvari ne mogu da prihvate samoupravne odnose kao bazu kadrovske politike. Razne etatističke i birokratske tendencije vukle su na izvesno zatvaranje u sebe i na samodovoljnost. Međusobna saradnja i kontaktiranje između republika, a i republika i saveznih organa, treba još više da omogući da mnoge po95

jave dobiju dimenzije kakve stvarno imaju i da se bez potrebe ne dižu na politički nivo . Usled neéfikasnog rešavanja nekih pitanja gde presudnu ulogu treba da imaju stručni ljudi i samoupravni organi , razne birokratske grupe često pokušavaju da im daju politički karakter. Onda upadamo u situaciju da svako svojim tezama i svojim argumentima počne da uvlači u te probleme političke ljude, pojedine funkcionere, da ih svrstava ko je za ovo, a ko za ono rešenje, da se meri je li to u interesu ove republike ili nije, i tako dalje. To se ne bi moglo više tolerisati, a organi koji treba da donose rešenje moraju s puno političke odgovornosti da zauzmu stav i da ga, posle određene demokratske procedure, u praksi sprovode. Isto tako treba odlučno reagovati kada je reč o postupcima pojedinaca ili grupa koji putem štampe, časopisa ili na drugi način izazivaju nepoverenje kod drugih. Ako to izostane, onda se sigurno pothranjuju nacionalističke snageì izaziva nepoverenje . Mislim da je veoma značajno što su rukovodstva Saveza komunista u republikama počela da se dogovaraju o zajedničkoj saradnji u raznim oblastima. Tu saradnju je nametnuo naš razvitak i saznanje da se samo zajedničkim dogovaranjem mogu neke stvari rešavati . To je neophodno i sa gledišta zbližavanja, boljeg međusobnog razumevanja i upoznavanja. Kurs reforme sužavaće prostor za delovanje birokratskih, nacionalističkih i šovinističkih snaga i stvarati još povoljnije uslove za jačanje solidarnosti radnih ljudi i bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije. No mislim da bi bila iluzija smatrati da više neće delovati određeni nacionalistički krugovi, koje je potrebno odlučno suzbijati . Koliko će se te pojave ispoljavati zavisi pre svega od nas, od aktivnosti čitavog Saveza komunista. Mislim da ne treba nikog ovde uveravati u to da postoje uslovi da ostvarimo postavljene ciljeve. Naša efikasnost, odlučnost i doslednost u borbi za ostvarivanje ciljeva koje smo postavili reformom - od prvorazrednog su značaja za njen uspeh. Mi komunisti moramo biti svesni novih mogućnosti koje se reformom otvaraju i za sam Savez komunista. Reformom mi ne samo što obezbeđujemo kontinuitet revolucionarnih promena u društveno-ekonomskim odnosima, nego tim odnosima dajemo nov revolucionarni zamah.

96

Dobrosav

Ćulafić :

Komunisti se moraju odlučno suprotstavljati svemu što narušava interese radnih liudi IZ TEZA za ovu sednicu, i iz svakodnevnog života, a osobito sada posle uvodne reči druga Tita, sasvim je jasno da je radna organizacija u našim uslovima postala glavno poprište borbe za jačanje materijalne osnove našeg društva i razvijanje socijalističkih društveno-ekonomskih odnosa u celini. Radna organizacija je već sada takav društveno-ekonomski organizam u kome se prelamaju svi problemi, procesi, sve protivrečnosti našeg socijalističkog društva i razvitka . U njoj se najjasnije i najreljefnije izražavaju sva poimanja, razumevanja i nerazumevanja procesa, puteva i uslova našeg socijalističkog preobražaja . U njoj i u njenom položaju se dešavaju svi društveni konflikti, sukobi staroga i novoga i to prije svega na pitanju mjesta radnog čoveka, proizvođača u produkcionim odnosima i društvu u cjelini. Otuda može da se kaže da je radna organizacija, bez obzira na njenu veličinu, tehničku opremljenost i druge uslove, bogata i obiljem idejnih i političkih pojava i problema. Oni su mnogobrojni i javljaju se u oštroj formi ako je sredina u kojoj deluje radna organizacija zaostalija, područje manje razvijeno, radna organizacija mlađa, kvalifikovana struktura uposlenih slabija itd. Povećana sredstva kojima raspolaže radna organizacija povećavaju i njenu odgovornost. Njena samostalnost ističe mnoge nove probleme, a i potrebu da se na svim nivoima brže usaglašava odnos prema njoj , da sve mjere doprinose ostvarenju njene nove uloge i položaja . Taj proces prate mnoga shvatanja, zahtevi i mere koje ne ubrzavaju nego čak usporavaju taj proces. Ima sporosti i nedoslednosti u realizovanju stava o većem učešću radne organizacije u dohotku koji ostvaruje. Javljaju se i novi pritisci na sredstva radne organizacije. Naročito se sporo smanjuju pritisci i mešanje subjektivnnih faktora, rukovodećih ljudi i organa društveno-političke zajednice u raspolaganju sredstvima i vođenju politike radne organizacije. .97 7 Treći plenum CK SKJ

Kada govorimo o unutrašnjim odnosima i samoupravljanju u radnoj organizaciji, mora se istaći da je jedan od bitnih uslova za to podizanje socijalističke svesti i veće društvene odgovornosti naših neposrednih proizvođača i građana uopšte. U vezi s tim u pojedinim sredinama postoje shvatanja koja bi se mogla nazvati zabludama da će se samim sistemom, novim uslovima privređivanja, instrumentima koji utvrđuju položaj radne organizacije, snagom i logikom automatizma rešavati i pitanja socijalističke svesti. Sistem i objektivni uslovi života i rada i poslovanja radnih organizacija, društveno-političkih zajednica i svakog pojedinca u radnoj organizaciji i društvu čine svoje, i vrlo snažno utiču na učvršćenje socijalističke društvene svesti i punije razumevanje savremenih pojava, smerova i tendencija razvitka. Ali je isto tako tačno da upravo takav sistem kakav je naš zahteva kod komunista mnogo veću i sistematsku idejno- političku aktivnost, doslednost i principijelnost, osobito stalnu i intenzivnu aktivnost rukovodstava Saveza komunista u realizaciji usvojenih stavova. A to sada upravo traže građani i komunisti u radnim organizacijama i u tom pogledu mnogo očekuju i od ovog našeg sastanka. Tačno je, isto tako, da nailazimo na nerazvijenu socijalističku svest, na pojave egoizma, na shvatanja i postupke po kojima treba koristiti sve ,,šanse" i sve mogućnosti koje pružaju naši konkretni uslovi, kada smo u jednoj vrsti prelaznog perioda, i kada se kao društvo oslanjamo na raspodelu prema radu ; a ova u stvari još nije razvijena u toj meri da bi svojom logikom mogla da postavi mnoge stvari na svoje mesto. Takvu situaciju mogu da koriste, a u mnogim slučajevima i koriste, pojedinci, pojedine grupe ili kategorije u radnoj organizaciji , koriste je određene službe i delatnosti. Među takvima ima i članova Saveza komunista, pa čak i onih koji uživaju društveno poverenje, koji pridaju preveliki značaj obezbeđenju svoga ličnog standarda, ne obazirući se mnogo oko sebe, ne sagledavajući svoj rad i doprinos razvijanju socijalističkih društvenih odnosa, ne vodeći dovoljno računa o moralno- političkom ugledu Saveza komunista. Danas imamo čitavu skalu shvatanja i splet raznih problema koji su aktuelni u radnoj organizaciji, a vezani su za rad i dohodak od onih koja su u suprotnosti sa osnovnim principima reforme pa do onih koja se oslanjaju i proizilaze iz logike reforme, koja su na društvenim i idejnim pozicijama sistema koji smo usvojili. Reforma je dala noveimpulse njihovom razrešavanju i bržem ostvarivanju raspo98

dele prema radu i samoupravljanja . To znači -- i bržem prevazilaženju shvatanja „ jednakih stomaka", uravnilovke među kategorijama, u okviru iste kvalifikacije, između radnih jedinica, u odnosima među preduzećima iste ili druge grane itd. U različitim oblicima se javljaju problemi koji proizilaze iz različitog položaja u raspodjeli, između tehničkih i visoko stručnih kadrova, s jedne, i neposrednih proizvođača, s druge strane, između službenika i radnika, zatim odnosi radna jedinica preduzeće, onih koji imaju stan i koji ga nemaju, koji putuju sa sela i koji žive u gradu itd. Jače nego ikada prisutni su zahtevi da se prevazilazi inertnost, kratkovidost i prakticizam, da pobjeđuje shvatanje samostalnosti radne organizacije, da dohodak i standard zavise od ljudi u radnoj zajednici, od njihovog rada i produktivnosti , da oni sami treba da utvrđuju perspektivu snaga sopstvenog razvitka i da s time usklađuju raspodjelu dohotka, da povećanje proizvodnje i dohotka treba tražiti prije svega u korišćenju postojećih kapaciteta, da se odluke o raspodjeli donose na demokratski način, uz učešće svih radnika. Pojačana i intenzivnija aktivnost Saveza komunista na razrešavanju i prevazilaženju aktuelnih idejníh problema u radnoj organizaciji, koja se s reformom i novim položajem radne organizacije jasnije i masovnije manifestuju, otkriva u starim, a i novim pojavnim oblicima malograđanina, birokratu i demagoga , koji ne razumije odnosno na svoj način razumije i pokušava da koristi sistem i položaj svog kolektiva u njemu, koji sve probleme i kretanja vidi u starim relacijama, koji parolama o samoupravljanju prikriva svoju sopstvenu birokratsku i konzervativnu prirodu, brani svoje birokratski stečene pozicije, koji ugled zadobija frazama, tendenciozno prenaglašava ulogu fizičkog napora nekvalifikovanog rada u procesu proizvodnje. On se ponaša prema ličnoj poziciji -- nekada mu je malo demokratije, a nekada je ona uzrok svim nevoljama radne organizacije itd. Svi ti, a i drugi problemi potenciraju se u radnim organizacijama na područjima koja su se po pravilu industrijski počela razvijati poslednjih godina. Zbog poznatih objektivnih teškoća --- počev od prezaduženosti pa do sastava radne snage - dio tih radnih organizacija posluje na granici rentabiliteta i trenutno nemaju sopstvenu akumulaciju niti mogu da sami znatnije ulažu u svoj razvoj i tehnološko usavršavanje. U takvim radnim organizacijama se, a njih nije malo u Jugoslaviji, mnogo sporije i teže ostvaruju osnovne intencije reforme. Kod njih se duže održavaju

99

stari odnosi na relaciji radna organizacija i faktori van radne organizacije, stavovi oko proširene reprodukcije se prihvataju samo kao princip, jače su izražene tendencije ka uravnilovki, veća je fluktuacija radne snage, a znatno sporije se razvijaju samoupravljanje i raspodela prema radu. To pred komuniste u tim radnim organizacijama postavlja velike obaveze, uslove za delovanje čini složenijim i povećava njihovu društveno- političku odgovornost. Opasne su pojave s kojima se susrećemo da se samoupravljanju i raspodeli prema radu u našoj tekućoj društveno-političkoj aktivnosti prilazi kao jednom od pitanja”, ,,jednom od problema " kojim se bavimo, koja su stvar neke komisije ili grupe u rukovodstvima Saveza komunista , jednog ili više sastanaka, a ne kao osnovnom i odlučujućem području delovanja Saveza komunista i drugih svesnih snaga. Svi ti procesi koji se javljaju u kolektivima reflektuju se na određen način i u određenoj formi i u samom Savezu komunista, usvajanje i dosledno sprovođenje u život politike borba za usaglašavanje stavova, za ostvarivanje jedinstva komunista, usvajanje i dosledno sprovođenje u život politike Saveza komunista, i u njemu ima snaga koje nisu uvek na progresivnim pozicijama ili su to samo na rečima . Praksa svakodnevno potvrđuje da se akciona i idejno -politička snaga komunista u radnoj organizaciji izražava , u postojećim uslovima, u njihovoj sposobnosti da pravovremeno uočavaju i ocenjuju sve što se zbiva na liniji raščišćavanja i usaglašavanja pojedinačnih stavova i interesa , da ocenjuju suštinu i izvore pojava, da se u metodu uticanja i usmeravanja opredeljuju na ono što je osnovno i odlučujuće u realnim uslovima da se ne sapliću i zbunjuju pred teškoćama, da ne gube dah, veru i snagu kolektiva i svoju sopstvenu snagu, poverenje u sistem čija je realizacija, a to se svakodnevno uveravamo, veoma dug, težak i složen proces. Borba za ostvarivanje jednog takvog principa kakav je raspodela prema´ radu, izgrađivanje socijalističkih društveno -ekonomskih odnosa u radnoj organizaciji i ostvarivanje novog položaja proizvođača, zahteva da organizacije Saveza komunista čitavu svoju idejnu , političkų i organizacijsku aktivnost postave tako da osposobljavaju komuniste da se javno bore u kolektivima, da se zalažu za stavove i najprogresivnija rešenja, da se pravovremeno i odlučno distanciraju od svega što odudara od politike i interesa radnih ljudi, da budu sposobni da tumače i dosledno sprovode stavove i politički osvajaju poverenje radnika , da dobijaju podršku, a time i da sopstvenim radom, samopregorom, skromnošću i ličnim

100

primerom stiču društveni ugled -- i za sebe i za Savez komunista kao organizovanu, svesnu i vodeću snagu radničke klase i radnih ljudi u celini.

Srećko

Bijelić :

Opšta

potrošnja

ne

može

rasti

brže

od produktivnosti MI SMO načelno prihvatili odluke Osmog kongresa SKJ i mere privredne reforme o razvoju našeg društva, a posebno neposrednog radničkog samoupravljanja. Posle toga vodili smo seriju razgovora u Savezu komunista i u radnim organizacijama, zatim sa grupama ljudi iz radnih organizacija o privrednoj reformi i merama za sprovođenje reforme. Ljudi su to prihvatili i kažu tako treba, a ipak, uza sve rezultate - ne možemo biti zadovoljni . Činjenica je da postoji neopravdan strah i svojevrstan otpor ovom procesu unutar radnih organizacija. Jedni tvrde da se neće moći vršiti adekvatne rekonstrukcije i zahvati u razvoju ukoliko dohodak bude u radnim jedinicama. Drugi kažu da su oni to preneli na radne jedinice u kojima ima po 1.000-2.000 i više radnika, gde se ponovo stvaraju radnički saveti ili upravni odbori radne jedinice. Ponovo se zadržavaju odnosi posrednog samoupravljanja, a intencija je da se radni ljudi dovedu u poziciju da neposredno odlučuju o proširenoj reprodukciji, i to ne o delu nego o čitavom dohotku. Savez komunista ne bi trebalo da se bavi time je li radna jedinica ovolika ili onolika po broju ljudi , nego je li ona dovedena u poziciju da radni ljudi mogu neposredno odlučivati o svim pitanjima razvoja i raspodele, jer postoje i oni koji forsiraju jačanje centralnih fondova, navodno zato što bez toga nema razvoja. Mi se možemo uveriti da se u poslednje vreme sve brže prevazilazi psihologija i odnos najamnog rada. Otpori koji se javljaju su ostaci starog sistema, svega onog što smo nasledili i činovnički duh plate : „ daj mi — pa ću raditi ". Neposredni proizvođač, u najširem smislu te reči , zainteresovan je za to šta će biti sutra u njegovoj radnoj jedinici i radnoj organizaciji , 101

komuni i široj zajednici . Komunisti moraju još više poneti i podržati te procese. Ako uzmemo za primer troškove i naš odnos prema njima, onda situacija zabrinjava. Imamo veliki manjak elektroenergije, a svakog dana možemo videti i izračunati u nizu radnih organizacija da se na desetine hiljada kilovata u toku jednog meseca upropasti zbog mrtvog" hoda strojeva, neadekvatne pripreme, čekanja određenog materijala, početka i prekida rada (a stroj stalno radi), zbog toga što rad ne počinje istovremeno i slično. Jedan račun pokazuje da bi se u sadašnjim uslovima bez velikih ulaganja i napora mogli smanjiti troškovi najmanje za 5 posto u radnoj organizaciji u kojoj radim, a to iznosi oko 250 miliona starih dinara. U Zagrebu to iznosi nekoliko desetina milijardi dinara, a u Jugoslaviji - da i ne govorimo... Naš razvoj posle Osmog kongresa SKJ dovodi u drugačiji položaj i stručni kadar. U interesu je svih radnih ljudi da se stimulišu oni koji najviše doprinose unapređenju proizvodnje. Do sada smo u tom pogledu nailazili na razne otpore... Pratili smo diskusiju u poslednje vreme u Saveznoj skupštini, a i u Tezama je naznačena potreba postepenog napuštanja administrativnih cena i kontrole cena u smislu kakva je sada. Ako u 90 posto proizvoda imamo takvo stanje, onda je sasvim jasno da to utiče na raspodelu, na razvoj unutrašnjih odnosa. Često dohodak ne zavisi od nivoa proizvodnje, produktivnosti, troškova i racionalnog poslovanja nego od toga koliko je neko uspeo da se izbori, da „ubedi" nekoga u to da mu se odobri veća cena. Takav je slučaj s livničkim proizvodima, i to u grupi sivog liva i obojenih metala, u jednoj grupi hemijske industrije, u drvnoj industriji itd. Predložio bih i založio se za to da se mnogo brže (što ne znači brzopleto), mnogo studioznije, organizovano i postepeno napušta administrativna kontrola i administrativno formiranje cena. Radne organizacije i proizvođači će na bazi proizvodnje i stanja na našem i svetskom tržistu mnogo brže rešavati svoje probleme i razvijati unutrašnje odnose na bazi svoga rada i svog stvarnog položaja na tržištu. Evo još nekih elemenata koji usporavaju realizaciju privredne reforme : na bazi prvih pokazatelja i završnog računa za 1965. godinu, vidi se da društvo još zahvata i centralizira velika sredstva na različitim nivoima. Smanjeni su određeni doprinosi i obaveze radnih organizacija (ukinut je doprinos 102

iz dohotka, smanjena je kamatna stopa i doprinos za socijalno osiguranje i doprinos društveno- političkim zajednicama), ali su uvedeni novi, a spominje se da još neke treba uvesti ; oni koji su ostali nerealno su visoko porasli . Za 12 meseci prošle godine, na primer, jedna radna organizacija dala je više od 252 miliona starih dinara, odnosno 12,85 odsto više nego 1964. godine. Neka davanja, istina, nisu uvedena samim sistemom, (poplave, potresi , energetika, itd). Proizvodnja je rasla u fizičkom obimu, u odnosu na 1964. za 116,29 odsto vrednosno za 129,18, produktivnost za 114, lični dohoci za 137,13 odsto, a neke obaveze, kao što su doprinosi i članarine od 12,8 na 30,3 miliona ili 236,34 odsto, zatim doprinose zajedničkim rezervama privrednih organizacija od 27,4 na 55,1 milion ili 200,78 odsto, doprinos iz ličnih dohodaka od 1 milijarde na 1 milijardu 448,6 miliona, odnosno više 442,4 miliona ili 143,97 odsto. U najnovije vreme poznata je diskusija oko plaćanja doprinosa Službi društvenog knjigovodstva, koju je i drug Tito spomenuo. Taj doprinos se u 1966. povećava od 4 do 17 puta više nego u 1965. godini. Ista radna organizacija platila je po svim osnovama „ kojih za sada ima oko 15) u 1965. godini , 2.216,061,374, a ostvarila je sveukupne troškove 4.840,880,002 , a dohodak 4.401,146,972. Izgleda da je to previše, ako se stavi u odnos sa bilo kojim pokazateljem... U ovom odnosu želeo bih da istaknem zajedničke rezerve privrednih organizacija. One u pripremi instrumenata nisu pažljivije ispitane i nisu nađena pogodna rešenja. Doprinos od 3-5 odsto je previsok, u većini je slučajeva išao na maksimum. Do reforme je dobar deo ovih sredstava išao za pokriće gubitaka i neke manje sanacije. Postavlja se pitanje je li potrebno da se na sadašnjem nivou sredstava privrednih orgar.izacija zahvata toliko. Ako je potrebno, onda je neophodna temeljita izmena namene ovih sredstava. Ako smo ih do reforme uglavnom trošili za pokriće gubitaka i za neke manje`sanacije, da bi u perspektivi — mislim na ovu i sledeće godine -· glavnina do poslednjeg dinara išla u rekonstrukciju i modernu tehnologiju. Postavlja se i pitanje temeljitijeg ispitivanja doprinosa društveno-političkim zajednicama i njegovo dovođenje u zavisnost od rasta produktivnosti i proizvodnje. Čini mi se da nije rešenje samo u smanjenju stopa. Uza sve to što su se stope doprinosa smanjile, imamo primera da je doprinos društveno-političkim zajednicama kao rezultat porasta ličnih dchodaka, rastao i preko 141 odsto , dok je produktivnost u istom vremenu rasla od 8-14 odsto, a lični dohoci od 25-3 odsto. Na bazi sadašnjih stopa i načina njihovog obračuna-

103

vanja doprinos u svakom slučaju brže raste nego što rastu lični dohoci i produktivnost. Ne želim reći da je nivo sredstava za zajedničke potrebe dovoljan, već želim samo naglasiti da ni opšta potrošnja na nivou komune, republike i federacije ne može brže rasti nego što se stvara i raste produktivnost i materijalna proizvodnja. Bilo bi korisno da se preispitaju i drugačije postave i odnosi u raspodeli ovih sredstava između komuna , republika i federacije. Treba zaustaviti nova opterećenja radnih organizacija, dosadašnje instrumente preispitati i neke od obaveza smanjiti, ukinuti, a druge dovesti i izvesti iz produktivnosti i postaviti tako da stimuliraju intenzifikaciju, modernu tehnologiju i rekonstrukcije, a sve više da se povećava cena živog rada. Ako posmatramo rad i ponašanje nekih članova Saveza komunista, metod rada opštinskih komiteta, predstavničkih tela, ako malo pažljivije promatramo rad i drugih institucija i organa, onda se manje-više ipak zadržavamo na diskusijama, obraćamo se uvek drugima i odlučujemo u rukovodstvima. Neophodno je da komunisti s drugim radnim ljudima vode bitku za brže rešavanje i razvoj započetih procesa i odnosa. Istina, to je proces koji se neće ravnomerno razvijati, ali se objektivno s organizovanim delovanjem subjektivnih snaga može ići brže... Nije dovoljno da diskutujemo, treba jače podstaknuti rad. Na osnovi 10 pokazatelja, u radnoj organizaciji gde ima oko 3.000 ljudi izgubljeno je milion i 200 hiljada registrovanih norma-časova, a veliki broj takvih časova niko ne može registrovati. Nikakva administracija taj problem ne može rušiti. On se može rešiti samo unutrašnjom raspodelom, razvojem unutrašnjih odnosa, adekvatnom organizacijom i uticajem svih svesnih faktora na menjanje odnosa prema radu. U toku radnog dana se često i dugo sastanči na hiljadama mesta. Nisam protiv sastanaka, oni će još dugo biti potrebni, ali ih je čitav niz nepripremljenih, pa čak i nepotrebnih, posebno onih koji se drže u okviru radnog vremena. Takav sistem rada i sastanaka u sadašnjoj situaciji najviše forsira administracija, a to pogađa neposredne proizvođače. To im onemogućuje da sudeluju u raspravama na nivou komune, grada i republike. A ako i sudeluju , onda je to nedovoljno. I na kraju da kažem nešto o tome kako i u čemu vidim ulogu SKJ na obrazovanju ovih procesa, na pomoći da odlučivanje od rukovodstva, od radničkih saveta, od upravnih odbora pređe na radne ljude. Mislim da je izuzetno važno da ubuduće dosledno i na svim nivoima bez izuzetaka radi104

mo na sprovođenju odluka Osmog kongresa SKJ i privredne reforme. Radni ljudi su dal: i daće podršku borbi SK za razvoj našeg društva. Jedinstveni stav komunista i doslednije zalaganje izuzetno su značajni u razvoju svake radne organizacije, republike i cele zemlje. S radnim ljudima u organima upravljanja, u skupštinama potrebno je kreirati i utvrđivati politiku. Uključivati veći broj ljudi i organe samoupravljanja u odlučivanje i pronaći adekvatnu organizaciju rada Saveza komunista u skladu s tim procesima. U SKJ treba osigurati brže prenošenje pozitivnih iskustava. Mi smo bili svedoci da se nekoliko meseci pisalo ili govorilo samo o onome što je loše, a to je stvaralo rđav utisak. Ovim ne želim reći da se određeni negativni problemi, ne prate. Naprotiv. Ali mislim da su dosadašnji procesi dali određena pozitivna iskustva koja treba prenositi preko štampe, radija i televizije . U tome bi i „Komunist " mogao više učiniti. No ima komunista koji kritiku i prigovore ne primaju, jer je kod njih navodno, sve u redu. Izgleda da je neophodno da se CK češće sastaje , naročito o pitanjima koja su otvorena i za koja nisu nađena rešenja. Možda bi bilo dobro da se uz izveštaj o radu Izvršnog komiteta, članovi CK redovnije informišu o sednicama i zaključcima, između dva plenuma.

Vojin

Lukić :

Bez jedinstva komunista ne mogu se ostvariti ciljevi reforme OSTVARIVANJE zadataka i ciljeva reforme predstavlja za sve društvene snage, a posebno za Savez komunista , težak zadatak i ozbiljan ispit. U sadašnjoj borbi za ostvarivanje reforme izdržavaju ozbiljnu probu svi društveno- poličkih faktora i ceo naš društveno - politički sistem. Kada pogledamo pređeni period . možemo konstatovati da su komunisti ispoljili političku snagu, jedinstvo i odgovornost u borbi za izvršavanje postavljenih zadataka, jer 105

da nije bilo tako, Savez komunista ne bi mogao pokrenuti široke društvene snage u borbi za ostvarivanje reforme i ne bi se mogli postići rezultati koji su ostvareni. Treba imati u vidu i činjenicu da smo se u izvršavanju ovih zadataka od samog početka susreli sa mnogobrojnim problemima i teškoćama. Na prvom mestu politička atmosfera pri donošenju mera privredne reforme nije bila najpogodnija s obzirom na privredne teškoće, porast cena, inflacione tendencije, opadanje životnog standarda i slično, što je izazivalo neraspoloženje i političku depresiju u masama. U takvoj, dosta nepovoljnoj atmosferi komunisti su morali da objašnjavaju suštinu i ciljeve reforme, boreći se u isto vreme protiv nerazumevanja i otpora razne vrste u sopstvenim redovima. No sigurno je da se bez jedinstva i zalaganja osnovne mase članstvo Saveza komunista u osnovnim organizacijama i osnovnog aktiva komunista i bez njihove povezanosti S masama radnih ljudi, Savez komunista ne bi mogao uspešno snaći pred teškoćama i problemima s kojima se susreo. Ali, uz to osnovno i pozitivno , ispoljile su se i ozbiljne slabosti. Među njima su svakako, najozbiljnije pojave političkog i akcionog nejedinstva komunista. Ukazaću na neke od tih pojava koje su se reflektovale na rad Saveza komunista u Srbiji . Bilo je, pre svega, često raznih stavova, suprotnih utvrđenoj politici Saveza komunista, koje su pojedini istaknuti funkcioneri iznosili u javnosti, što je izazvalo zabune, unosilo kolebanja i otežavalo rad komunista . Takvi slučajevi su nailazili na široku i oštru osudu od strane članova Saveza komunista, odnosno aktivista i ostalih građana. Povodom takvih pojava su isticani zahtevi da se energičnije obezbedi politička odgovornost komunista i njihova disciplina u odnosu na usvojenu i utvrđenu politiku i stavove. Bilo je ideja i želja da pojedinim funkcionerima na to javno ukažu osnovne organizacije, da ih upozore na stavove Saveza komunista kojima oni protivreče, da ih pozovu na obavezu poštovanja tih stavova . Ali to se nije ostvarilo iz bojazni da bi se u javnosti još više potencirao utisak o nejedinstvu u Savezu komunista , a i iz obzira prema tim drugovima i njihovom ugledu. Možda je to ustručavanje bilo pogrešno. U vreme kada se članstvo upoznavalo sa merama i suštinom reforme bilo je nerazumevanja, repoverenja i neslaganja u odnosu na pojedine njene elemente. Upornim objašnjavanjem, neka nerazumevanja i neslaganja su otpala

106

i prevaziđena zahvaljujući i ulozi štampe i ostalih sredstava javnih komunikacija. Ali jedan broj članova Saveza komunista nije prihvatio reformu ili, bolje rečeno, nije mogao da je prihvati, zbog malodušnosti i kolebljivosti, obaveza i žrtava koje je izvršavanje zadataka reforme zahtevalo od komunista. Neki od njih su, iz tih razloga, svojevoljno napuštali članstvo u Savezu komunista. Tako je u 1965. godini u Srbiji samovoljno istupilo iz Saveza komunista preko 2.200 članova. Velik broj je to učinio zbog malodušnosti i nespremnosti da se bore za reformu. Oni nisu mogli opstati u organizacijama koje su povele odlučnu borbu za izvršenje reforme, njenih zadataka i ciljeva. Tu borbu komunista rečito ilustruje i činjenica da je upravo u vreme istupanja kolebljivih znatno porastao prijem u Savez komunista. U toku 1965. godine u Savez komunista u Srbiji primljeno je 24.475, tj . 6.978 ili 28 odsto više nego 1964. godine. Naročito je pozitivno interesovanje radnika za prijem u SK. U 1965. godini primljeno je u Savez komunista 8.465 radnika, odnosno 2.215 ili 26 odsto više nego prethodne godine. Takvo povećanje prijema radnika nije zabeleženo u poslednjih nekoliko godina. Zapažaju se i pozitivne promene u pogledu učlanjivanja individualnih poljoprivrednih proizvođača. Prvi put posle 1959. godine u Savezu komunista Srbije je na kraju 1965. bilo više zemljoradnika nego prethodne godine. Time je zaustavljen proces opadanja broja poljoprivrednih proizvođača u SK. Ovi podaci nesumnjivo govore da radni ljudi imaju poverenja u Savez komunista , da prihvataju njegovu politiku i da su spremni da se stupanjem u njegove redove još jače založe da se politika Saveza komunista što brže i potpunije sprovodi u život. Ali, istupanjem malodušnih, Savez komunista se nije oslobodio svojih kolebljivaca . Najveća slabost je u tome što se sa takvima nije energičnije raščišćavalo. Tolerisanje takvog ponašanja u stvari nanosi veće političke štete nego njihovo eventualno istupanje iz SK, jer njihovo „ opozicionersko" ponašanje stvara utisak o slabosti i nesposobnosti Saveza komunista, potkopava poverenje u njegovu snagu i vrednost njegove politike. Oklevanje u raščišćavanju takvih pojava je posledica starih dilema i pogrešnih shvatanja demokratizma u unutrašnjem životu Saveza komunista. Pojave neshvatanja suštine reforme najbrže su prevladane u proizvodnim organizacijama SK i tamo gde je reforma neposrednije zahvatila rad i odnose. Tu su se razna idejna pitanja mnogo neposrednije prelamala u svakod-

107

nevnoj praksi, pa su se i neslaganja brzo zaoštravala i raščišćavala, jer su brzo prenošena na teren realnog života i rada, gde su apstraktni idejni stavovi brzo dobijali konkretan vid i pokazivali svoju pravu vrednost, pa ih je život odmah odbacivao ili potvrđivao. U drugim, pak, sredinama duže su se zadržavali i održavali sporovi i neslaganja, koji su ometali organizacije da razviju puniju aktivnost. Tu je bilo potrebno upornije se boriti za prihvatanje i sprovođenje stavova Osmog kongresa u pogledu idejnog i akcionog jedinstva Saveza komunista. Do zabuna je dolazilo i zbog nedostatka ili zakašnjavanja odluka i stavova koje su trebalo da donesu određena politička tela. U takvim slučajevima je dolazilo do nejedinstva u akciji komunista. Iskustva koja smo u vezi sa tim stekli nalažu obavezu svim telima i organima da ažurno obavljanju svoje dužnosti, kako ne bi izazivali nepotrebne zabune i nesporazume . Donošenje odluka i zauzimanje stavova o krupnim političkim i ekonomskim problemima, a da se prethodno ne konfrontiraju mišljenja, činjenice i podaci, obično je diskusije, izazivalo naknadne sporove i neslaganja upravo kad je trebalo jedinstveno delovati i sprovoditi Da bi donete odluke. se to izbeglo, da bismo radili u skladu s intencijama i ciljevima našeg demokratskog sistema, potrebno je da se odluke donose samo u redovnom utvrđenom demokratskom postupku. Jer, koliko je duboka težnja ljudi za što punijim učešćem u odlučivanju i koliko je neophodno stalno razvijanje i jačanje socijalističke demokratije svedoči skorašnja praksa kada su u nekim preduzećima odluke i stavove donosili aktivi umesto organa samoupravljanja i radnih kolektiva. Usled toga su se te odluke, čak i kad su bile pravilne i ekspeditivno i brzo donete, teško sprovodile, jer ih radni ljudi, pa ni komunisti nisu prihvatali . Otpor i nepoverenje prema tako donetim odlukama su razumljivi, jer pravo na demokratsko odlučivanje i samoupravljanje su već postali neotuđivi, sastavni deo života radnih ljudi i svih građana naše zemlje. Svaka povreda tih prava će uvek i sve više izazivati nepoverenje i otpor. Na Osmom kongresu SKJ, a posebno u referatu druga Tita, ukazano je na to da nejedinstvo u redovima komunista može biti posledica razlika u materijalnom položaju i interesima komunista. pojedinih krajeva i regiona. Ta postavka je potvrđena i u našoj novijoj praksi . No u našem društvu

108

i našoj socijalističkoj zajednici nisu postojale niti postoje nepremostive razlike i unutrašnje suprotnosti koje se ne bi mogle prevazići i uskladiti. Smetnje i prepreke u prevazilaženju ovih razlika odnosno u ostvarivanju jedinstva su izraz egoizma, uskogrudosti, političke kratkovidosti, zatim birokratizma i borbe za birokratske pozicije. U cilju prevazilaženja tih razlika i slabosti treba ih otkrivati i realno sagledavati, a ne prikrivati ; bez predrasuda i iluzija treba utvrđivati njihove prave uzroke i na bazi zajedničkih interesa, i pored postojećih razlika i suprotnosti, izgrađivati jedinstvo u onome u čemu je ono korisno i neophodno. Zar su razlike u materijalnom položaju , u materijalnim interesima između , na primer, inženjera i nЯkvalikovanog radnika u jednom preduzeću veće i jače od njihovog zajedničkog interesa da preduzeće napreduje. Uslov za ostvarivanje jedinstva je. razume se, ravnopravnost, ne formalno-pravna, kao u kapitalističkom društvu , nego stvarna, socijalistička, zasnovana na raspodeli prema radu, bez eksploatacije, povlašćenosti i privilegija . Ako se dopusti da se suprotnosti nagomilavaju i razvijaju , onda zadatak izgradnje jedinstva postaje teži i složeniji. Zato treba bez ustručavanja i odlaganja, otvoreno i realno sagledavati sve probleme i svesno nastojati da se oni slobodnom demokratskom borbom mišljenja raspravljaju i što brže i potpunije rešavaju. Prevazilaženje razlika, odnosno izgrađivanje jedinstva, kao istorijski proces, preduslov je i bitan element razvoja našeg društva. Uloga svesnih društvenih snaga, a u prvom redu Saveza komunista, upravo je u tome da u društvenoj praksi , svojom realnom i principijelnom politikom i delovanjem, usaglašava opšte i posebne interese i na toj osnovi izgrađuje jedinstvo . Rezultati koji su ostvareni u izgradnji socijalističkog društva dokazuju da postoje objektivni uslovi da komunisti učvrste svoje jedinstvo i pored svih teškoća, a u određenom smislu upravo i posredstvom tih teškoća. Na ciljevima programa Saveza komunista Jugoslavije, na političkoj platformi koju čine odluke Osmog kongresa i zadaci reforme ve je ispoljena i potvrđena spremnost radnih ljudi da se bore za njihovo ostvarenje. Ako bi i subjektivne snage s više doslednosti i političke i društvene odgovornosti na toj platformi vršile svoju ulogu, političko i akciono jedinstvo bi bilo obezbeđeno. Ako ne bismo uspeli da ostvarimo jedinstvo - na kome s pravom tako uporno i dosledno insistira drug Tito -- jedinstvo na zadacima koji

109

su tako evidentno opšti i zajednički, koji su gotovo sudbonosni , kao što su zadaci reforme i sprovođenje odluka Osmog kongresa - onda bismo ozbiljno stavili pod sumnju svoju revolucionarnu progresivnost i odanost životnim interesima naših naroda.

Boris

Krajger :

Smelije izvršiti preraspodelu nacionalnog dohotka u korist standarda , a na račun investicija i nekih oblika opšte potrošnje U CELINI se slažem sa Tezama koje su bile predložene i sa uvodnom reči druga Tita, a pošto će posle današnje i sutrašnje diskusije komisija predložiti formulaciju zaključaka, mislio sam da je bolje da kasnije diskutujem u vezi s konkretnim predlozima zaključaka. No, kako je u dosadašnjoj diskusiji ipak došlo do nekih stavova i do gledišta koja predstavljaju za mene priličan problem, to me je podstaklo da diskutujem. Kada sam slušao druga Dragog Stamenkovića, pa posle druga Miku Tripala, video sam da i jedan i drugi traže doslednost u sprovođenju reforme, da se i jedan i drugi slažu sa uvodnom reči druga Tita, koji je naglasio potrebu odlučnog jedinstva u doslednosti sprovođenja odluka Osmog kongresa. Ali, moram da kažem, da postoji divergentno tumačenje te doslednosti. Zbog toga mislim da je potrebno ukazati i na sledeće momente. U Tezama je vrlo jasno ukazano na činjenicu da privredna reforma nije početak nekog novog perioda u našem društvenom i privrednom razvitku nego nužna intervencija, s obzirom na tok našeg privrednog razvitka. Slažem se sa drugom Titom, koji je u uvodnom izlaganju stavio potpitanje možemo li da utvrđujemo potrebu privredne reforme samo na bazi bujnog privrednog razvoja naše zemlje ili je ona rezultat i nekih drugih faktora. Sigurno je da nije u pitanju samo potreba bujnog razvitka i činjenica je da je taj bujni razvitak postavio na dnevni red niz teških problema koje smo mi u prošlim godinama sporo i neod110

lučno rešavali, pa je sve to dovelo do potrebe da poslednjih godina već drugi put uđemo u radikalniju operaciju na tom području. Kada smo prvi put, 1961. godine , ušli u reformu , mislim da nismo u celini uspeli, zbog toga što nismo bili toliko organizovano i politički spremni na ovako tešku operaciju, kao sada kada smo se na nju pripremili sa Osmim kongresom i kada nas je na nju naterao čitav tok privrednog razvitka poslednjih godina . Sem toga, subjektivna organizovanost, subjektivna sposobnost za sprovođenje takvih operacija je objektivan faktor s kojim moramo da računamo, a on je danas mnogo jači nego što je bio 1961. godine. No, pri svemu tome, ovakvo divergentno tumačenje koncepcija odluka Osmog kongresa ponovo otvara problem jesmo li zaista toliko organizovani, toliko jedinstveni da možemo prebroditi teškoće koje se s našim privrednim razvitkom . stavljaju na dnevni red./ Hteo bih posebno naglasiti da su problemi pred kojima danas stojimo, i pred kojima ćemo stajati 1966. i 1967. godine, vrlo teški, teži nego što su bili početni koraci koje smo izvršili posle prvih mera u 1965. godini. Tek sada treba da rešavamo one probleme koji znače ozbiljnu preorijentaciju svih faktora na modernizaciju, na bolje privređivanje i na ozbiljnu koncentraciju svih naših snaga na podizanju produktivnosti rada. Mi smo postigli prilične rezultate u poslednjih nekoliko meseci uravnoteženjem platnog bilansa. To je prvi put za 20 godina posle rata da to postignemo. To je sigurno veliki rezultat, kad se ima na umu da pri tom nismo angažovali dodatna devizna sredstva koja smo dobili od Međunarodne banke i na račun odlaganja nekih dugova. To nam je omogućilo da već sada stvorimo jedan fond prvih deviznih rezervi i da možemo da računamo na toj osnovi i u sledeće dve-tri godine na ozbiljno povećanje ovog fonda. To je veliki rezultat, ali je on u isto vreme otvorio niz novih problema koji traže ozbiljnu preorijentaciju svih faktora na takvu politiku izvoza i uvoza koju smo otpočeli da vodimo u poslednjim mesecima, i tu je potrebna najveća doslednost. Merama pre i u toku reforme preduzeli smo niz vrlo radikalnih restriktivnih mera da usaglasimo sve vidove potrošnje s našim mogućnostima. Na tom području smo postigli bitne rezultate : za 15 odsto realno su smanjene investicije u 1965. prema 1964. godini, za 31 odsto u januaru 1966. godine prema januaru 1965. godine. Na području opšte 111

potrošnje, budžetska potrošnja u 1965. godini je za oko 160 milijardi smanjena prema budžetskoj potrošnji u 1964. godini. Od toga oko 100 milijardi u saveznom budžetu . Na području ličnih dohodaka smirili smo divljanje i uglavnom ih doveli u sklad s našim stvarnim mogućnostima. Sve to što smo za sada postigli uglavnom je usklađivanje svih oblika potrošnje s našim konkretnim mogućnostima, tako da smo došli u onu sferu u kojoj možemo da se krećemo a da ne povećavamo svoja zaduživanja u inostranstvu, koja smo u prošlosti dosta imali. Taj rezultat sada otvara najteže probleme, jer zahteva od nas da u tim osnovnim linijama ostanemo dosledni, naročito sada kada se vode diskusije oko izrade i donošenja srednjoročnog plana. U našem srednjoročnom planu imaćemo vrlo ozbiljnih problema baš zbog toga što u svom mentalitetu nismo sasvim prevazišli probleme s kojima smo se borili u poslednjim godinama. Tu se pre svega osećaju divergentni stavovi. S jedne strane imamo zahtev da je osnova srednjoročnog plana, jedan od ciljeva srednjoročnog plana - konstantno stabilno povećavanje standarda radnih ljudi, uz zaključak koji je kao sasvim jasan donesen na Osmom kongresu : povećavanje učešća ličnih dohodaka u raspodeli nacionalnog dohotka. S druge strane postavlja se pitanje ovde u diskusiji a i u diskusiji u vezi sa srednjoročnim planom ograničenog povećavanja ličnih dohodaka u skladu s rastom produktivnosti rada. Slažem se s tim, samo smatram da su tumačenja toga šta to znači vrlo različna. Ubeđen sam da to traži i određeno povećavanje učešća ličnih dohodaka u raspodeli nacionalnog dohotka. Ako mi s privrednom reformom vršimo preraspodelu, pa čitav niz subvencionisanja na području stambene politike likvidiramo, onda to istovremeno zahteva povećanje u tom odnosu ličnih dohodaka, neto ličnih dohodaka, u preraspodeli nacionalnog dohotka. (Isto je i sa socijalnim davanjima) . Tu odmah nastaje razlika jer se ne može jednostavno, bez odgovarajućih promena, izračunavati procenat povećanja ličnih dohodaka prema procentu porasta produktivnosti rada. Preraspodela u nacionalnom dohotku ja zaključak Osmog kongresa. Mislim da moramo sprovoditi doslednu politiku u tom pravcu, da nam to bude jedna od pretpostavki kada raspravljamo o našem srednjoročnom planu. To, naravno, nisu jednostavne računice i mora da dođe do niza diskusija. Slažem se da je potrebna najšira diskusija o tom pitanju , da moramo da stvorimo najdemokratskije odnose i u toj

112

diskusiji i u dokumentovanju jednog, drugog i trećeg stava, ali da nam kao osnovni zaključak ipak stoji činjenica da treba da izvršimo preraspodelu u nacionalnom dohotku u korist standarda , u korist lične potrošnje, u korist ličnih dohodaka, pre svega, na račun investicija i na račun nekih oblika opšte potrošnje. Kada to sebi postavimo kao zadatak, i ako taj zadatak hoćemo da izvršimo uz ravnotežu u platnom bilansu i uz povećanje deviznih rezervi , onda treba da nam bude jasno da je sve što smo do sada postigli na području investicija - vrlo malo. Smatram da smo mnogo postigli u globalu, a da smo malo postigli u strukturi. U pogledu investicione potrošnje treba da budemo dosledni i jedinstveni, pre svega, u diskusijama oko srednjoročnog plana. Da bismo to ostvarili treba da budemo jedinstveni i dosledni u tome šta želimo da postignemo na današnjem stepenu razvitka, a to je pre svega bitno povećanje učešća radnih organizacija u proširenoj reprodukciji. Isto tako moramo biti dosledni u tome da revidiramo obaveze tzv . specijalizovanih saveznih banaka, što je i bio naš zadatak. Dosadašnji napori u tom pravcu već su dali određene rezultate. Drug Mika Tripalo je ovde rekao da ima oko 500 milijardi više obaveza nego raspoloživih sredstava, ali Investiciona banka, koja je osnovni nosilac tih preteranih obaveza, već je dosadašnjim ugovaranjima sa svojim partnerima postigla da u 1966. godini - za sada postoji još svega oko 26 milijardi nepokrivenih obaveza. To znači da mi dosledno prebacujemo na samu privredu niz obaveza, a time privredi dajemo mogućnost da odlučuje gde će ona da investira , koje će objekte da prolongira, a na koje da se koncentriše u 1966. godini. Zbog toga mislim da pokretanje u diskusiji pitanja prekoračenja i hoćemo li na osnovi toga odustati od nekih energetskih objekata, nije u skladu s dosadašnjim sprovođenjem primljene orijentacije u našoj investicionoj politici. U tome treba da budemo vrlo dosledni i da dosledno oslobađamo savezne banke svega onoga što ne proističe iz samih ugovora, jer svi ugovori vrlo jasno stavljaju sva ta prekoračenja na teret samih investitora . Istina, reformom , kojom smo devalvirali vrednost dinara, i nekim drugim merama koje smo preduzeli u toku 1965. godine, savezne banke su realno smanjile obaveze prema svojim partnerima za oko 50 odsto, čime veoma povećavaju obaveze samih investitora odnosno smanjuju učešće saveznih banaka. No , osnovno od čega treba da polazimo je to da visina učešća saveznih banaka u finansiranju investicija nije zakon već Treći plenum CK SKJ

113

da nam je osnovni princip i cilj da smanjujemo obaveze federacije i da treba privreda neposredno da se angažuje u rešavanju tih problema. Ako hoćemo takvu politiku da sprovodimo, onda treba da budemo dosledni i u sprovođenju politike i konkretnih zaključaka u vezi sa obrtnim sredstvima. I u tom pogledu postoje nejasnoće . Govorimo o tome da smo oslobodili privredne organizacije nekih poreza i da smo time povećali njihova sredstva, a istovremeno ukazujemo na to da ta sredstva sada privredi oduzimamo u vidu obrtnih sredstava, pri čemu to ne radimo onako glasno kao kad smo oslobođali privredu poreza. Kada konstatujemo ovakve stavove, potrebna nam je doslednost u sprovođenju mera. Naime, ako hoćemo da federacija uzme na sebe i rešavanje pitanja obrtnih sredstava u celini, onda ne možemo da smanjimo poreze, ne možemo da smanjimo obaveze privredi. Kada smo išli u privrednu reformu, vrlo detaljnim analizama smo utvrdili da obrtnih sredstava u našoj privredi ima ne samo dovoljno nego i previše, i da su to vrlo ozbiljne rezerve koje se mogu koristiti. A orijentacijom ka tome da privreda sama treba da ulaže u obrtna sredstva, a ne da ima pravo da samo iz emisije Narodne banke pokriva svoje potrebe za obrtnim sredstvima moći ćemo postići racionalnije privređivanje i ubrzano obrtanje obrtnih sredstava. Koeficijenat obrtaja obrtnih sredstava kod nas sada, na primer, u industriji opreme - iznosi 15 meseci . Takav koeficijenat obrtanja je nepodnošljiv i tu treba da nađemo nova sredstva za to da postignemo racionalnije privređivanje, a to sada, u drugoj fazi sprovođenja privredne reforme, postaje osnovni problem. Ti problemi su, svakako, mnogo teži od isterivanja onih rezervi koje smo imali, na primer, u nedovoljno zaposlenoj radnoj snazi itd. U 1966. i 1967. treba da aktiviramo te rezerve i na to da se koncentrišemo, a to pretpostavlja adekvatnu orijentaciju svih faktora. Naš je zadatak da donesemo odgovarajuće mere u kreditno-monetarnoj politici, a zadatak je samih privrednih organizacija da ozbiljno razmisle o tome kako će više od sredstava do kojih dolaze na osnovu promenjenih odnosa u cenama i u raspodeli nacionalnog dohotka - uložiti u obrtna sredstva i time uticati na racionalno privređivanje. Smatram da je bilo i pravilno i jedino mogućno to što nismo izvršili revalorizaciju i što nismo tražili povećanje amortizacije u istom momentu kad smo počeli sa svim merama privredne reforme . Ali smatram da je to problem koji će tražiti u 1966. i 1967. godini nove ozbiljne napore naše

114

privrede i da to nije samo stvar donošenja neke formalne odluke. Tu će morati zajednica da obezbedi minimalnu amortizaciju, a za to je potrebna organizovana akcija na revalorizaciji osnovnih sredstava. To će biti dodatni, veliki napor za privredu , koji će ona morati da rešava kroz svoje fondove, u okviru svojih sredstava i boljeg privređivanja. No, u našoj politici to traži ozbiljno preusmeravanje investicione politike u okviru srednjoročnog plana, ozbiljno preusmeravanje u tom smislu da u 1966. i 1967. godini - a možda i u 1968. godini, zavisno od toga koliko ćemo dobro i dosledno sprovoditi zadatke koje pred nas postavlja privredna reforma i sadašnja konkretna pravredna situacija - dakle, da u te dve godine treba da sprovedemo najveću štednju u potrošnji investicionih sredstava za razne dugoročne investicije, za razne strukturne investicije itd. Ako tako postavimo stvari, onda se opet postavlja pitanje kako tumačimo strukturne disproporcije i obaveze da te strukturne disproporcije u našoj privredi rešimo. Ako ćemo kao strukturne disproporcije da rešavamo, recimo, pitanje sirovina, onda sam ubeđen da nećemo moći da rešimo probleme pred kojima je danas privreda. Te strukturne probleme, u kojima federacija mora posebno da se angažuje, treba da ograničimo na nekoliko najvažnijih, i to onih koji su zaista to, kao što je delimično pitanje energetike. Ali, osnovni strukturni problem za mene je pitanje mnogo bržeg uključivanja čitave naše privrede u međunarodnu podelu rada, mnogo brže orijentacije ka modernizaciji i ka boljem korišćenju postojećih kapaciteta. To znači da ne bi trebalo da politički faktori na raznim kongresima govore o raznim objektima i o tome šta ćemo u toku tog srednjoročnog plana i koji objekat da gradimo, kojom brzinom i kakvom dinamikom, nego da se više usredsredimo na ubrzanu modernizaciju, na ubrzano rešavanje osnovnih problema racionalnog privređivanja, boljeg korišćenja obrtnih sredstava i ubrzanu orijentaciju svih naših privrednih faktora, a i svih političkih faktora i skupština, u sve veće ulaganje fondova u ona trajna obrtna sredstva koja su nam potrebna da bismo te probleme mogli bolje da rešimo. Hteo bih, u vezi s tim da dotaknem jedno pitanje koje uopšte nije bilo pomenuto u dosadašnjim diskusijama, a koje je vrlo ozbiljno za doslednost u sprovođenju privredne reforme. U proteklom mesecu smo danima i nedeljama slušali diskusiju oko naše politike u poljoprivredi na području tzv. svinjogojstva. Govori se, i čak se u Komisiji za privredu upotrebila reč da treba da rešimo ovu » svinjariju « oko svinja.

115

1

Slažem se da treba to da rešimo, ali mislim da nam je potrebna i tu doslednost. I kad nam iz Skupštine Srbije dolazi ovih dana predlog da treba povećati garantovanu cenu svinja, onda je to nedoslednost u sprovođenju privredne reforme. Svi znamo da su te više cene koje se traže posledica i jedne trenutne konjunkture na svetskom tržištu, a pre svega posledica činjenice da nam je veoma zaostala proizvodnja na tom području i da računamo sa cenama kukuruza iznad pariteta. Kada bismo po cenama po kojima se danas kupuje kukuruz u našoj zemlji prodavali na inostranom tržištu, trebalo bi da damo premiju, a mislim da je doslednost u našoj politici da kukuruzu ne dajemo premiju za izvoz i da proizvodi treba da budu na ceni po kojoj možemo da ih izvozimo . A o tome ne govorimo u toj diskusiji, nego se samo traži viša garantovana cena. Ići na povećanje kursa dinara na jednom takvom artiklu znači nedoslednost u našoj orijentaciji na čvrst dinar, u našoj orijentaciji na ozbiljnu stabilizaciju privrede. Hteo bih da dotaknem i pitanje cena i deviznog režima. Mislim da i tu treba da budemo realni i da u realnim okvirima, u vezi sa ovakvim intencijama i ovakvim zadacima u našoj privrednoj reformi vidimo šta možemo a šta ne možemo. Slobodne cene, recimo na području kukuruza i svinja, značile bi da smo odustali od reforme i da moramo krenuti s novih početnih pozicija. U pogledu deviznog režima stvari stoje ovako : mi predviđamo , a i po svim našim računima prilično je jasno da ćemo u toku 1966. godine imati za oko 160 do 180 miliona dolara više deviznih sredstava za uvoz reprodukcionog materijala nego što smo ih imali u 1965. godini. U januaru, za uvoz reprodukcionog materijala, potrošili smo 40 miliona dolara više nego u janaru prošle godine. Što se tiče zaliha reprodukcionog materijalà , 1. januara 1966. godine imamo za oko 100 miliona dolara uvezenog reprodukcionog materijala, koji je na putu , za koga su akreditivi otvoreni ,ali koji još nije stigao. Pored toga, postoje zalihe repromaterijala i kod proizvođača i u trgovini i koje su kod prvih za 12, a kod drugih za 24 odsto veće nego u istom periodu prošle godine . U takvoj situaciji mislim da je povika oko toga kako smo u tom pogledu u strašno kritičnoj situaciji, parola koja vuče unatrag, i koja stvara nesigurnost i psihozu kao da neko drugi treba da rešava stvari. Uvoz repromaterijala čini oko 15 do 20 odsto ukupne potrošnje repromaterijala kod nas i sigurno je da ćemo u budućnosti morati obezbeđivati više

116

repromaterijala iz uvoza, jer smo dospeli do takvog stepena privrednog razvoja koji traži sve veći uvoz i sirovina i repromaterijala i sve veći procenat njihovog učešća u našoj industrijskoj potrošnji. No, sigurno je i to da moramo da bismo mogli rešiti probleme u našoj privredi - više uvoziti i robe široke potrošnje. Sve to traži odgovarajuća poboljšanja u našem deviznom režimu. Mislim da praktički u 1966. godini ne možemo učiniti više nego što smo sada napravili, a to je da je retenciona kvota otprilike udvostručena, zatim da je otprilike udvostručeno pravo na devize na osnovi amortizacije. Slažem se s tim da su to linearne mere i da je potrebno na odgovarajući način razraditi mere na osnovi kojih bismo tu politiku bolje sprovodili, na osnovi kojih bi omogućili privredi da u većoj meri raspolaže devizama i da ih što racionalnije koristi. Isto tako, te mere omogućavaju da u 1966. godini otprilike udvostručimo uvoz robe široke potrošnje prema uvozu u 1965. godini. No, to će još biti malo. Naime, sve dok mi uvozom robe široke potrošnje intervenišemo sa svega 4-5 odsto na našem tržištu, dotle je to vrlo mali pritisak na racionalniju proizvodnju, na racionalnije privređivanje, nerealne cene. Na današnjem stepenu našeg privrednog razvitka moramo bitno i vrlo brzo povećavati količine te robe na našem tržištu, ali ne verujem da se u jednoj godini može učiniti više nego udvostručiti taj uvoz. Na osnovi svega toga stvaraju se uslovi koji nam omogućavaju da, uza sve ostale mere i ozbiljnu orijentaciju ka racionalnijem privređivanju, a i odlučnost u rešavanju problema i u našoj investicionoj politici, dođemo u situaciju da ćemo moći već u 1967. godini da stvorimo mnogo bolje uslove za veći i neposredniji uticaj samog tržišta i na politiku cena i na devizni režim . Slažem se da u tom pogledu treba da vodimo konstruktivne i realne diskusije oko toga šta je sve moguće napraviti još u toku ove godine i slažem se sa svim onim pritiscima koji traže da već u prvoj polovini ove godine (a ne kao što smo za 1966. godinu to činili - u februaru mesecu ove godine) jasno formulišemo za 1967. godinu politiku cena i politiku na području deviznog režima i da u što kraćem vremenu donesemo na odgovarajuće odluke u pogledu dugoročnog sistema području politike cena i deviznog režima . Mislim da moramo biti dosledni i jedinstveni u tome da nam je cilj da što pre postignemo konvertibilnost dinara, jer je to put koji nam omogućuje da nam dinar 117

postane merilo produktivnosti rada i da možemo na toj osnovi da se oslobađamo svih političkih pritisaka na području naše investicione politike, a i na području naše konkretne privredne politike.

Nikola

Miljanić :

Administrativno određivanje cena negira samoupravne odnose ŽELIM DA govorim o dva pitanja. Prvo se odnosi na problem stabilnosti privrede. Odmah u početku hteo bih reći da se slažem s onim kako je pitanje postavljeno u Tezama, a naročito s onim što je drug Tito u uvodnom izlaganju jutros rekao. Zbog toga ne želim opširno da diskutujem o tom pitanju nego samo da se dotaknem jednog njegovog vida. Govoriću o formi međuodnosa asocijacija neposrednih proizvođača u društvenom procesu proizvodnje i raspodele - kao faktora stabilnosti privrede. Naime, sva pažnja u pogledu politike stabilnosti skoncentrisana je danas na strani tzv. regulisanja problema tražnje, tj. na instrumente koji treba izvana da utiču na tražnju. U te instrumente ubrajam i delimično fiskalnu politiku . Tražnja na tržištu predstavlja već regulisane odnose date materijalne proizvodnje, a nesklad između formiranih realnih i raspoloživih robnih fondova, tj . ponude, samo u određenom slučaju može nastati kao posledica neadekvatne kreditne ili emisione politike. Ovaj slučaj predstavlja situaciju u kojoj se pomenutim instrumentima može veoma efikasno delovati na stabilnost privrede. Postoji, međutim , mogućnost da nesklad odnosa kupovne snage , tj . tražnje i robnih fondova, nastupi zbog neadekvatnih odnosa u samom procesu formiranja cena, ne samo na strani tražnje, tj . formiranja kupovne snage, nego i na strani ponude, tj . i u formiranju cena. Ovi faktori moraju biti nužna stvar društvenih odnosa u procesu proizvodnje. Mislim da o ovom problemu premalo danas raspravljamo odnosno dajemo mu premalo težište u našem sistemu. U kapitalizmu ove odnose na strani

118

formiranja ponuda rešava tržište ne samih roba nego pre svega tržište rada i tržište kapitala, kroz poznate odnose koji iz toga proističu . U administrativno-centralističkim uslovima socijalističke prakse te odnose utvrđuje država određivanjem plate, akumulacije i cena . Nema dvojbe da se u našim uslovima oslobođenog rada pomenuti odnosi ne mogu rešavati putem kapitalističkih odnosa i državno -administrativnog regulisanja, ali zato u našim uslovima, uslovima slobodnih proizvođača nužno se moraju konstituisati adekvatne institucije i forme međuodnosa , koje će obezbediti da se još u samom procesu proizvodnje i formiranju cena, a time i ponude, obezbede i elementi stabilnosti odnosa ponude i tražnje, tj . stabilnost privrede. Ovaj problem se ne iscrpljuje samo sistemom društvene kontrole cena, koja je sigurno bitan faktor u ovim odnosima, jer u domenu proizvodnję i formiranja cena ostaju elementi koji se kao društveni odnosi moraju stalno razvijati i menjati da bi se ukupni proces reprodukcije mogao kretati u stalnim odnosima . To je pitanje kriterijuma za menjanje relativnih odnosa cena za održavanje stabilnih odnosa cena, a time usmeravanje i same distribucije društvenog rada, koju sigurno ne daje automatski samo tržište tj . ponuda i potražnja. U tom smislu moram reći da se ne slažem s onim mišljenjem koje smatra da se jednom utvrđeni relativni odnosi cena moraju čuvati. Razvoj upravo i jeste u tome da se ti relativni odnosi sistema u jednoj privredi moraju menjati, a stabilnost privrede treba shvatiti u tom smislu da te promene ne dovedu do ozbiljnih poremećaja ukupnog nivoa cena. Današnje stanje na ovom području kod nas ne zadovoljava. To je i u Tezama utvrđeno ; to su spomenuli neki diskutanti. Čitava ova problematika skoncentrisana je na razradu društvene kontrole cena, i to pre svega putem regulisanja tržišta, a sam proces formiranja cena sveo se na državno-administrativnu relaciju. Danas se cene gotovo u celini kontrolišu . Opravdanje za ovo postoji, ali samo pod uslovom privremenosti ovog stanja. Za kompletno rešavanje ovog problema čini mi se da je nužno dodati i ovo što sam istakao. To bi , bez sumnje , olakšalo diskusije o tome kako formirati cene --- slobodno ili neslobodno . Našem sistemu samoupravljanja neposrednih proizvođača ne može odgovarati državno - administrativno određivanje cena, jer

119

je to istovremeno i negiranje samoupravnosti. Ali mislim da je izgradnja takvih formi međuodnosa i ulog nɔɔsrednih proizvođača u domenu politike cena, i to ne samo unutar grana nego pre svega na planu relativnih odnosa cena ono što nama treba. To je ono što, po mom mišljenju, predstavlja neophodnost za slobodno formiranje cena u izgradnji ovog sistema. U protivnom, ukoliko se rešenja budu tražila v odnosa interesa neposrednih proizvođača , to će, nesumnjivo, predstavljati jedan od izvora poth.anjivanja onih skretanja i odstupanja o kojima smo danas ovde diskutovali, a koja je naročito podvukao drug Tito u jutrošnjem izlaganju. Želim da dotaknem još jedno pitanje, koje je i u Tezama pomenuto, a naročito ga je istakao jutros drug Tito. To je zaduživanje privrede u inostranstvu, tj . inostrani krediti , Proširena reprodukcija je dužnost samoupravnih i neposrednih proizvođača. Ta činjenica zahteva i adekvatna rešenja u sistemu kreditiranja naše privrede. To je i u Tezama istaknuto, i mislim da tome ne bi trebalo ništa dodati . Ovaj izbor inostranih kreditiranja kod nas je obilato korišćen na sektoru inostranih kredita, više nego na sektoru . proširene reprodukcije . Kod nas postoji sistem administrativno-centralističkog odlučivanja i distribucije. U poslednjim godinama, korišćenjem ovih izvora za finansiranje investicija kod nas, stvorene su znatne obaveze. Paralelno s tim obavezama stvoreni su angažmani koji su unapred predodredili stvaranje tih obaveza i u budućnosti na sličnim odnosima. Ovakva situacija posebno pogoršava stanje na području privrede, u vezi sa sprovođenjem reforme. Zadržavanje ovakvih odnosa je u oštrom sukobu sa zahtevom za modernizacijom i intenzifikacijom naše proizvodnje, kao što je to ovde već isticano . Izvršavanjem ranijih obaveza i stvorenih angažmana ozbiljno bismo ugrozili uspeh reforme u onom delu koji se odnosi na problem modernizacije i intenzifikacije naše privrede.

120

Jakov

Ne

Blažević :

smemo

dozvoliti

izvojevane pozicije

da

se

ugroze

neposrednih pro-

izvođača i polovičnim merama oteža sprovođenje reforme DANAŠNJU fazu naše revolucije karakterizira širina i dubina promjena, koje se vrše na ekonomskom i društveno-političkom planu našeg života. Ako su te promjene postulat koji proizilazi iz svega novog dosad stvorenog, onda mi komunisti ne treba samo da otkrivamo i shvaćamo historijsko-društvenu uslovljenost tog postulata, nego da izvučemo sve konsekvence koje proizilaze iz te nove situacije. Mislim na današnju našu privrednu reformu, koja ima mnogo karika, koja traži koncentričnost i simultanost akcije, koja nas komuniste stavlja na ispit kao revolucionere, sposobne da raskrčimo puteve i stari arsenal sredstava naše borbe zamjenjujemo novim. Razdoblje od IV plenuma CK SKJ 1962. godine pa do Osmog kongresa donijelo nam je pobjedu i afirmaciju žive revolucionarne misli, koju je bogato razradio Osmi kongres. Na ideološkom i teoretskom planu te su misli razbile shvaćanja koja su konzervirala staro. To još ne znači da ta shvaćanja ovdje i ondje ne životare i ne daju otpora u fazi sprovođenja mjera privredne reforme. Privredna reforma nije prosti skup mjera u privredi , kojima se u okviru starog daje jednom više drugom manje ili slično. Naprotiv, privredna reforma u dubini društvenih odnosa menja uslove u kojima se ranije mislilo, radilo, organiziralo, rukovodilo, itd ., u dubini i radikalno uslovljava i traži izmene u tzv . nadgradnji . Ima nas, međutim, danas koji se u ovome ne snalazimo; iza formalnog usvajanja stavova Osmog kongresa stojimo na pozicijama i metodima starog shvaćanja i prakse, koja se stalno bavi doziranjem u raspodjeli, u stalnoj bojazni i nastojanju da ne odemo predaleko, da ne onesposobimo stare faktore za njihovu društvenu misiju itd . U ovom smislu se od Osmog kongresa i od julskih mjera iz 1965. godine nagomilalo već poprilično iskustava,

121

novih problema i činjenica, koje nedovoljno analiziramo, nedovoljno ih politički i u drugom smislu definiramo. A to je potrebno da bismo ove momente konkretnije i detaljnije izrazili, pa time i odlukama Kongresa dali adekvatni sadržaj i aktuelnos. Bez toga se u jeku bitke za reformu pada u opasnost nedovoljne orijentiranosti u samozadovoljnost zbog navodno brzo dostignutih ciljeva, izvršenih zadataka , izvršenih bitnih izmjena u odnosima raspodjele itd. Baš u ovakvim raspoloženjima krije se opasnost konzerviranja starog i dezorijentacije u tome šta to znači i kako privrednu reformu dovesti do kraja. Neosporno je da smo za proteklih sedam mjeseci privredne reforme mnogo postigli. Stoga smo i dužni podržati je i razvijati, ali ne i precjenjivati postignute rezultate. Mi smo, nema sumnje, smirili inflaciona kretanja uz najrigoroznije administrativne mjere na tržištu . I još smo „ prinuđeni “ da odsustvo materijalnih i institucionalnih uslova za stabilizaciju privrede nadoknađujemo administrativnim mjerama, koje bi , trajnije primijenjene, još više produbile naše teškoće. To znači da svođenje potrošnje u realne okvire raspoloživog nacionalnog dohotka još stoji pred nama kao vrlo težak zadatak, odlučujući za privrednu reformu , Prilikom rada na planu za 1966. godinu svi smo imali osjećaj da nam je potrošnja prenapregnuta, a naročito investiciona. Ako imamo u vidu da se realni lični dohodak od julskih mjera do danas kreće čak nešto ispod nivoa koji smo imali u odgovarajućem periodu avgust 1964 januar 1965. onda nam i dalje, očevidno, prijeti opasnost prodora preko naših mogućnosti baš u investicionoj potrošnji. Istina, u 1965. godini uspjeli smo zadržati investicionu potrošnju na nivou iz prethodne godine, ali i na račun planiranog porasta učešća privrednih organizacija u ukupnim investicijama. Naime, privreda je u prošloj godini investirala (mada 11 odsto više nego u 1964. godini) 54 milijarde dinara manje nego što je to planom predviđeno, ali su zato svi ostali faktori investirali 20,7 milijardi dinara preko plana. Mislim da ove momente ne smijemo potcjenjivati, kada analiziramo ritam i tempo privredne reforme. Godinama podređeni položaj privredne organizacije u svim bitnim pitanjima reprodukcije nije ostao bez posledica i na poslovanje i odnose u radnoj organizaciji , a ni na način mišljenja i postupanja onih koji su odlučivali o svim ovim pitanjima. Prema tome, nije riječ o jednostavnoj izmjeni uloga nosilaca društvene reprodukcije , nego o pɔs-

122

tupnom, sistematskom preovlađivanju duboko ukorjenjene etatističke prakse, odnosa i shvaćanja koja imaju u našem sistemu još jaku materijalnu osnovu i koja se baš zato teško mire s promjenama. Prelazni period moramo osigurati od svih mogućih odstupanja, da se prelaz ne pretvori u seriju takvih kompromisa koji bi nas vodili u stagnaciju, umjesto u afirmaciju i pobjedu ciljeva reforme. Ima nekih koji se boje da smo privredi „dali “ i previše, čak toliko da se za eventualne potrebe od nje može još i nešto uzeti. Mi smo u julu 1965. godine uspostavili bilanse koje smo ocijenili kao osnovnu pretpostavku za otvaranje procesa reforme. Taj bilans smo u januaru ove godine, revidirali, a sada oko srednjoročnih planova diskutujemo o novim revizijama. Iako ta doza svaka za sebe izgleda mala, ona nas ipak upućuje na to da s punom osjetljivošću ocijenimo opasnost koja se u tome krije za tempo i uspjeh reforme. Prošlogodišnje promjene u raspodjeli dohotka i odgovarajuće reperkusije koje one imaju na investicione programe federacije, shvatili su mnogi na stari način, vjerovatno i stoga što još nisu usaglašeni programi i uslovi kreditiranja investicija saveznih banaka sa raspoloživim sredstvima federacije. Drug Krajger je malo pre govorio o tome da se taj posao uspješno vrši. Tim bolje. Nije se ovoga puta federacija odrekla sredstava - a time i određenih investicionih programa ― da bi njihovu realizaciju i odgovarajuća sredstva prenijela na republike i druge -društveno-političke zajednice, već stoga što je zauzeto ispravno stanovište da administrativna centralizacija sredstava privrede, ma na kom stepenu vodi u negiranje privredne reforme odnosno u trošenje preko naših mogućnosti. Takozvana decentralizacija investicija ne znači konstituisanje prava, na nižem nivou da se dodatno zahvaća u sredstva privrede, što je u direktnom sukobu S bilansima reforme. „Zabrinutost“ za realizaciju krupnih investicionih poduhvata i pokušaj da se raznovrsnim usmjeravanjem oročavanjem, obaveznim zajmovima i sličnim formama prinudne raspodjele dohotka privrede van bilansa reforme, bez osjetljivosti za stanje u privredi - dođe do sredstava za realizaciju takvih programa, polazi iz duboko ukorjenjenih shvaćanja da samo država može koncentrirati kapital i plasirati ga na pravo mjesto. Ovo ujedno krije u sebi iluziju da mi možemo investicionu potrošnju planirati

123

prema željama i „potrebama", a ne prema stvarnim mogućnostima. Tu je baš granica između ekonomske i birokratske logike investiranja. Ovo je, na kraju, u suštini teza o nesposobnosti radničke klase i radničkog samoupravljanja da ekonomski funkcioniše u društvenim razmerama, teza koju je život već poodavno demantirao i svakodnevno demantira. Cinjenica je da su proizvođači i u uslovima kada je država raspolagala i sa 90 odsto akumulacije, nalazili interes pa i mogućnosti da finansiraju takve objekte infrastrukture - kakav je na primjer aerodrom u Splitu ; da rešavaju problem deficita sirovine i repromaterijala kao što to čine tekstilni proizvođači iz raznih krajeva zemlje ulažući u proizvodnju sintetike ; kao što to čini Tvornica cementa i salonita iz Anhova u Sloveniji, investirajući u proširenje proizvodnje azbestnog vlakna u Bosni, ili „ Zorke“ sirovinske baze takođe u iz Šapca u proširenje svoje Bosni, ili kombinata Trepče koji ulaže u rudnike olova i cinka u Crnoj Gori, da podižu energetske objekte , kakvih slučajeva već imamo , ili ćemo uskoro imati u Makedoniji i Sloveniji itd. Iz dana u dan ova inicijativa raste, a s njom i stabilnost naše ekonomike, društvena širina i baza zajednice jugoslovenskih naroda. Mi ne smemo dozvoliti da se ugroze tek izvojevane pozicije neposrednih proizvođača, ne smemo omogućiti preduzimanje takvih mjera koje bi mogle otežati proces stabilizacije privrede i do te mjere ga odužiti da se ceo sistem degenerira na nešto polovično . Treba se čuvati te polovičnosti, ne dozvoliti da nas prelazni period gurne u takvu polovičnost, jer ona nikada nije ni jednu stvar izvukla da se do kraja. Naprotiv, mi smo dužni da idemo dalje ne zadovoljavamo formulama od juče , da tražimo bolja rešenja, koja će biti u skladu s novim iskustvima. Mi još moramo dublje proanalizirati onih 70 odsto učešća privrednih organizacija u investicijama kroz petogodišnji plan. Je li u pitanju udeo privrede u ukupnim ili u privrednim investicijama, da li u investicijama u fiksne fondove privrede, jesu li u pitanju bruto ili neto investicije? Sudeći po drugoj skici prednacrta društvenog plana do 1970. godine riječ je o udelu privrede u bruto investicijama u osnovna sredstva privrede, dakle, njen udeo u investicijama koje se alimentiraju iz akumulacije ali i iz amortizacije: Možemo li se zadovoljiti činjenicom da privreda u toku sprovođenja petogodišnjeg plana učestvuje sa svega 54,2 odsto u neto investicijama u fiksne fondove i šta će značiti i kakav odraz na naše društveno - ekonomske odnose imati činjenica 124

da će blizu polovinu investicija iz društvene akumulacije u osnovna sredstva privrede ulagati faktori van privrede? Omogućava li ovakva raspodela našoj privredi da se intenzivira, modernizira itd, što sve skupa treba da čini sigurnost kursa i osigura uspjeh privredne reforme. Pridružio bih se zahtevima Teza „ da Savez komunista intenzivnije vodi otvorenu idejno - političku borbu... protiv etatističko-birokratskih i malograđanskih teorija i shvaćanja, koja negiraju samoupravna prava radnog čoveka i ometaju da on postane osnovni nosilac socijalističke društvene akcije". Dugogodišnja naša etatističko -birokratską praksa u raspodeli - naročito u njenoj politici investiranja, van ekonomske logike, potreba i ingerencije neposrednog proizvođača, razvija danas na teoretskom i ideološkom planu aktivnost koja u stvari koči, gura unatrag i suprotstavlja se novom. Ima ih koji tvrde da je već sve gotovo, da smo, kako kažu , razbili državu, uništili etatizam i birokratizam kao faktor raspodele, da sadašnji organizmi društvene nadgradnje imaju drugi a ne državni, ne birokratski , ne etatistički karakter, pa stoga imaju političko pravo od „ depolitizirane “ privrede zahvatati sredstva prema potrebi, u društvenim" razmerama, u „ društvenom " interesu itd. Privreda je za njih nešto amorfno, što treba stalno uobličavati ; oni ne stvaraoca vide u toj privredi osnovno -- čoveka upravljača. U poslednje vrijeme ponovo se aktiviraju „ naučni argumenti " koji upozoravaju da smo, za razliku od deetatizacije sredstava i svojine, u zaostatku sa nadgradnjom , sa samoupravljanjem. Da bi se ojačalo to samoupravljanje nudi mu se „ kapa “, u vidu nekih obaveznih udruženja ili slično, koja bi u ime tzv. zajedničkih, viših, opštih interesa, raspolagala akumulacijom privrede. Pri prvim korenitijim zahvatima u društvenu raspodjelu, u uslovima kada faktori van privrede još investiraju oko dve trećine društvene akumulacije, već se javljaju pozivi na uzbunu, koji veoma „učevno“ upozoravaju na opasnost od depolitizacije privrede, što znači od svođenja uloge države u granice utvrđene dokumentima i zaključcima naših najviših partijskih foruma i ozakonjene našim Ustavom. Neki ekonomisti , teoretičari i drugi, već nam nude formulu kako da uskladimo deetatizaciju sa samoupravljanjem. Pod parolom „ da se sva pitanja privrede treba da rešavaju unutar privrede", predlažu nam da pravo odlučivanja o akumulaciji, pa i o onom delu amortizacije koji

125

se može upotrebiti za proširenu reprodukciju, prenesemo na više „ samoupravne" organe udružene privrede. Ta i takva udruženja ne bi smela biti, kako smo to skoro pročitali u jednom beogradskom ekonomskom časopisu „ pevačka ili izletnička društva"; njima u ime „ viših foruma samoupravljanja" treba dati sredstva privrede i, razume se, pravo da ih u ime viših ciljeva i opštih interesa troše . Ovo govorim zbog toga što se u pojedinim našim časopisima bez mnogo odgovornosti. diskusija i polemike štampaju uveliko ovakve, u stvari antisocijalističke teorije, koje prilično ovladavaju i na pojedinim diskusionim tribinama. Misliti i raditi u novim dimenzijama pirvredne reforme; usvojiti nove reakcije na probleme i rešenja ; uživiti se u nove činjenice i respektovati ih, a ne biti u otvorenom ili pritajenom sukobu s njima - to je zahtjev vremena , to je obaveza i merilo odgovornosti komunista. Mislim da više ne možemo apstraktno govoriti o „snagama koje svesno, ili nesvesno koče razvoj “ , o nekim anonimnim „ shvatanjima koja su otežavala i otežavaju još brže, ostvarivanje privredne reforme“, o „ obavezama komunista da vode računa...“ i sl. Treba biti određeniji u utvrđivanju kako i kỏ ne sprovodi odluku da se ukupne investicije svedu u realne mogućnosti privrede , ko ne želi da se uzdrži od većih zahvaćanja sredstava privrede, ko ne želi da se odrekne izgradnje započetih objekata bez pokrića itd. Ima mnogo slabosti u radu organizacije i članova Saveza komunista, ali su one različitog karaktera. Naročito su opasne one koje se manifestiraju u tvrdoglavom prakticiranju staroga i neobazrivosti prema novom , koje se samo formalno prihvata. To je naročito opasno kada se takva shvaćanja i praksa nedovoljno oštro i brzo čiste iz naših rukovodećih ustanova i foruma. Svakako da se to ne postiže nekim apstraknim apelom na disciplinu, nego što je moguće više konkretnim diskusijama i odlukama. Zato se potpuno slažem s Tezama u kojima se insistira na jačanju idejnog jedinstva Saveza komunista i na sve efikasnijoj kritici takvih članova Saveza pred društvenom javnošću i članstvom Saveza komunista.

126

Svetozar

Vukmanović - Tempo :

Moramo

se

boriti

protiv

vlasti

nad ljudima i prepustiti vlast radnom čoveku SAVEZ KOMUNISTA već godinama vodi bitku za samoupravljanje, za raspodelu dohotka prema radu, za delovanje principa dohotka. Pitanje je za mene da li je u ovakvom sastavu Savez komunista dorastao da ovu bitku izvede do kraja, tj . da li je sposoban da sa svojim kadrovima rešava vrlo suptilna pitanja delovanja dohotka, raspodele prema radų, delovanja državne administracije u novoj ulozi itd. Odmah da kažem da komunisti, koji su nosili na svojim leđima teret borbe za uspeh samoupravljanja, teret čitave ove borbe već 15 godina, kao celina mogu da izvojuju tu bitku, da ostvare to u praksi. Međutim, čini mi se da moramo analizirati svaku našu organizaciju i rukovodeće kadrove na svim nivoima i videti jesu li sposobni u sadašnjem momentu da odgovore svojim zadacima ili ne. Radi se o vrlo komplikovanom pitanju. Treba znati te procese, treba znati usmeriti te procese i treba izdržati bitku na tome. Imam u vidu da bi Savez komunista ako hoće da izvojuje bitku na ovim pitanjima, morao u svojoj kadrovskoj politici usvojiti kao osnovni princip da članovi Saveza koji postižu rezultate u bici za samoupravljanje dobijaju odgovornije dužnosti u partijskim rukovodstvima. To znači da nešto treba menjati u kadrovskoj politici . Mislim da se naša Partija uvek rukovodila principom da oni koji ostvaruju rezultate u borbi idu napred, da se na taj način stvara partijsko jezgro kako bi se uspešno izvojevala bitka u datoj etapi . Naša Partija je tako radila u predratnom, ratnom i u posleratnom periodu. Međutim, čini mi se da se ovaj princip sada malo zanemaruje, da imamo kompromisan i bolećiv odnos prema nekim ljudima koji su imali zasluga u ranijim periodima, da se u kadrovskoj politici pridaje veći značaj nacionalnom i drugim ključevima nego što bi trebalo, iako sve nacije treba da budu predstavljene u rukovodećim telima. Čini mi se da nam ti kompromisi smetaju da izvojujemo bitku na planu samoupravljanja.

127

Mislim da u našoj Partiji ima elemenata koji su navikli, narocito iz administrativnog perioda, na birokratska mesta, na vlast nad ljudima. Toga se oni teško oslobađaju . Tu pojavu imamo i u preduzećima , i u upravi i na drugim mestima. Ja mislim da i u tom pogledu partija mora otvoriti bitku, jer ako hoćemo samoupravljanje, mi moramo oduzeti vlast nad ljudima i prepustiti vlast radnim ljudima. Govorim o birokratskim povlasticama i birokratskim privilegijama, kojima će se trebati odlučnije suprotstavljati , Prešao bih sada na neke konkretne primere. Prvo, ukazao bih na neka pitanja rada državne uprave. Svi smo danas ovde čuti iz izlaganja druga Krajgera da je bilo uspešnih rezultata u sprovođenju reforme . I ja takođe mislim da je bilo uspeha . Ali ono što bih hteo da kažem o radu državne uprave to je da, prema mom mišljenju, imamo aparat koji nema mnogo sluha za one u proizvodnji . Ovaj aparat donosi određene mere u kancelarijama i one zato nose administrativni karakter. To ću ilustrovati primerima. Veoma je ozbiljno što svako stručno-ekonomsko pitanje koje rešava državni aparat i po kome treba da preduzme određene mere ima dve strane, ekonomsku i društvenu . Uzmimo za primer politiku cena. Svi znamo dá cene treba da se formiraju na osnovu ponude i potražnje , jer ako se tako ne formiraju nastaje čitav niz deformacija, a mi smo svesni toga da u našoj privredi postoji čitav niz deformacija. Mi, doduše, držimo cene na određenom nivou, ali pri tome ne vodimo dovoljno računa o materijalnim odnosima, jer su materijalni odnosi na našem tržištu sasvim drugačiji . Pokušava se administrativnim putem održati cene na nivou koji smo propisali u kancelarijama. Zbog toga u praksi dolazi negde do probijanja cena bilo snižavanjem kvaliteta robe, bilo putem špekulacija i tako nastaju deformacije na tržištu nestašica roba, prodaje ispod šankova, zatvaranja prometa robe u regionalne granice, iz čega takođe raste šovinizam, nacionalizam itd . Dakle nastaje čitav niz političkih i ekonomskih deformacija zbog toga što se striktno držimo postavke da treba držati cene na nivou na kome mi mislimo da ih treba držati . Međutim, to pitanje je moguće rešiti ñašom politikom uticaja na ponudu i potražnju , što znači putem tržišta. Kada se, recimo, regulišu krediti , odnosno rešava kreditna politika, ova pitanja treba da se regulišu sa stanovišta stanja na tržištu. Negde će se forsirati krediti, tamo gde nema proizvodnje, tamo gde ponuda roba pada a potražnja raste. Određenu proizvodnju forsiramo kreditnom politikom ili politikom uvoza reprodukcionog materi128

jala, a možemo dopustiti da cene idu napred, da rastu, ali da vršimo zahvatanje sa porezom na promet itd. Ako negde nastaju poremećaji između ponude i potražnje mi na njih možemo delovati politikom carina, poreza na promet itd. Možemo, znači, celu našu ekonomsku politiku usmeriti tako da ona rešava odnose na tržištu , tj . politiku cena, carina, poreza na promet, kredita itd . To znači da sve treba usmeriti na to da se postigne stabilnost ponude i potražnje na tržištu . Ali, pri tome se mora voditi računa da zavisno od toga kako će se voditi ta politika nastaju i određeni odnosi među ljudima u raspodeli nacionalnog dohotka, među delovima radničke klase. Nastaje, znači , onaj drugi problem ne stručno-EKONOMSKI, nego društveni, jer se radi o odnosima u raspodeli među delovima radničke klase. Navikli smo da govorimo o ličnim dohocima i naša štampa je obično puna raznih notiranja o visini ličnih dohodaka u bankama, socijalnom osiguranju DOZ-u, Službi društvenog knjigovodstva itd. Pri tom se ne vidi kakve su cene uslugama koje, recimo, vrše banke društvu. A na osnovu tih cena se formira njihov dohodak i analogno tome na osnovu tog dohotka oni imaju pravo da formiraju lične dohotke, fondove itd. Znači, sva ova pitanja imaju svoju društvenu funkciju, A da li je naš aparat sposoban da ozbiljno gleda i na tu društvenu stranu pitanja, a ne samo na ekonomsku stranu? Ja mislim da nije, jer ona zasada može da daje više stručne i ekonómske analize privrednih tokova, ali sve ove analize nemaju mnogo veze sa problemom kako će pɔjedina rešenja uticati na društvene odnose. Izneću još jedno pitanje. Drug Tito je istakao problem do koga sam i ja došao kada sam išao na teren. Naime, kada čovek pita ljude u preduzećima kako stoje sa reprodukcionim materijalom , oni odgovaraju „ slabo ". Postavlja se pitanje zašto? Ljudi odgovaraju da im je rečeno da od 1. januara od onoga što izvoze mogu dobiti 90 odsto deviza. Takve ugovore su sklopili sa bankama, ali devize mogu dobiti tek pošto izvezu. Do tada nemaju ništa. Znači da će proći pola godine dok dobiju devizna sredstva, a za tih pola godine oni moraju da proizvode i žive. Na račun čega mogu da proizvode i žive ? Moraju znači da smanjuju proizvodnju . Zašto mi nismo mogli, na primer, da preduzećima omogućimo da od 1. januara mogu nabavljati potreban materijal kreditima iz naših banaka, ili pak da mogu nabavljati samostalno sirovine na kredit od svojih poslovnih partnera u inostranstvu.

9 Treći plenum CK SKJ

129

Krediti su se mogli davati na račun naših deviznih rezervi koje postoje u bankama. Zašto da rezerve budu mrtve u bankama? Rezerve stoje tu da se sa njima kreditiraju proizvođači . Slažem se da treba voditi računa koga da kreditiramo, ali kreditirati moramo jer će nam se inače usporavati proizvodnja. Do usporavanja proizvodnje je već došlo u januaru a izględa da će doći i u februaru. To znači da možemo doći u sličnu situaciju u kojoj smo se našli 1961. godine kada smo pokušali sprovesti prvu reformu. Meni se čini da moramo sprovoditi politiku tako da olakšamo proizvodnju , naravno onu racionalnu . Pri tome moramo shvatiti da zaoštravanje uslova privređivanja mora biti postepeno, inače možemo nepotrebno usporavati proizvodnju . Hteo bih da kažem nešto o još jednom pitanju . Na me, da li smo mi imuni od šovinizma u državnom aparatu, da li iza svakog našeg preduzeća stoji neki politički faktor i da li svako preduzeće ima nekog svog faktora u državnom aparatu preko koga treba da izvojuje privilegije , veće zaštitne carine, veće premije za izvoz itd . Da li to nije birokratizacija državnog aparata, da li smo se mi potpuno oslobodili od toga uticaja privredne administracije na državni aparat, odnosno državnog aparata na privrednu administraciju ? Da idemo dalje, drugovi : da li smo imuni od negativnih stvari u pogledu inostranih licenci , da li iza svakoga od naših proizvođača koji radi na bazi inostrane licence ne postoji neki inostrani monopol koji mu je prodao svoju licencu ? A da li opet ta preduzeća nemaju svoje političke faktore na raznim stepenicama našeg državnog aparata? Slažem se da moramo ići u kooperaciju sa inostranim preduzećima. Bilo bi pogrešno ako bismo izvukli zaključak da ne treba ići na to. Ali, zar ne bi bilo bolje da mi organizujemo naše proizvođače da traže kooperaciju unutar zemlje pa tek onda da zajednički traže kooperaciju sa inostranstvom? Bili bi jači i iznutra i spolja i bili bi sposobniji da postavljamo zahteve prema inostranstvu itd. Još bih mogao napomenuti sledeće : već dve godine se mi borimo za takvo knjigovodstvo u preduzećima koje će omogućiti raspodelu dohotka po ekonomskim jedinicama, što znači omogućiti neposredno samoupravljanje, koje je zapisano u Ustavu, Programu Saveza komunista i u svim našim dokumentima. Međutim, već dve godine ne možemo da se izborimo za knjigovodstvo koje bi tu raspodelu omogućilo. Naprotiv, knjigovodstvo stoji na starim pozicijama i čak se vodi diskusija među ekonomistima da li treba, ili ne, me130

njati ovakvo knjigovodstvo, da li ga treba učiniti takvim da ono omogućava neposredno samoupravljanje. Ekonomisti ne traže takva rešenja za određena tehnička pitanja koja bi pomogla razvoju samoupravljanja, već samo vode računa kako da se svaki dinar kontroliše odozgo umesto da se to prepusti neposrednim proizvođačima koji su zainteresovani da vode računa o svom poslovanju. Da zaključim o ovom pitanju. Čini mi se da nedostaje veći afinitet državnog aparata prema uslovima privređivanja u privredi , prema onima koji treba da ponesu proizvodnju, i da mi zato moramo upućivati komuniste i kadrove u državnom aparatu na to da budu borci za samoupravljanje. Drugo pitanje na koje sam hteo da ukažem, je stanje unutrašnje raspodele u preduzećima . To je takođe jedno od bitnih pitanja za uspeh naše privredne reforme. Mi vodimo politiku da što više sredstava iz dohotka ostane na raspolaganju neposrednim proizvođačima u privrednim organizacijama, da oni budu nosioci proširene reprodukcije. S tim u vezi se postavlja pitanje : kakvo nam je stanje u privrednim organizacijama, šta nama caruje tamo ? Tamo nastaju krupne protivurečnosti . Mi nastojimo da u privrednim organizacijama ostvarimo neposredno samoupravljanje od strane neposrednih proizvođača. To su u prvom redu stručna pitanja, ali ona imaju društvenu sadržinu jer rešavaju unutarnje odnose u raspodeli ostvarenog dohotka. Ko nama nosi taj problem? Prema jednoj analizi koju sam nedavno pročitao, 40% / direktora naših preduzeća , 25% direktora finansijskog sektora, 20% direktora komercijalnog sektora imaju osnovnu školu ili su bez csnovne škole. Postavlja se pitanje kako može taj kadar da nosi proces samoupravljanja i proces modernizacije proizvodnje, itd? Šta smo mi učinili kao komunisti koji se borimo za samoupravljanje da promenimo to stanje? A svake godine sa naših univerziteta izlaze hiljade i hiljade mladih stručnih kadrova. Nemaju posla. Ne primaju ih privredne organizacije itd. Traže intervenciju od strane Sindikata. Dalje, u preduzećima se vodi bitka da li unutrašnju raspodelu postaviti na bazi jedinstvenog tarifnog pravilnika za preduzeće, znači na bazi centralizovanih ustanovljenih normi i tarifnih stavova za svako radno mesto u preduzeću, a profit centralizovati na nivou preduzeća. To znači da jedna jedinstvena tarifna komisija određuje normative u pogledu radne snage za svaki proizvod, tj . da ustanovljava plate.

131

U ovoj koncepciji se krije uravnilovka, jer kada se propisuju normativi za materijale i radnu snagu polazi se od postojećih nivoa produktivnosti u svim pogonima i ekonomskim jedinicama. Priznaju se postojeći odnosi na nivou produktivnosti kao startni odnosi i onda se ujednače lični dohoci bez obzira što je različita produktivnost rada u preduzećima, fabrikama i pojedinim ekonomskim jedinicama itd. Mi jednim potezom sve to ujednačimo, svedemo u proseke. Šta time izazivamo ? Izazivamo uravnilovku. Neće niko da se bori za veću produktivnost, kada mu dođeš iduće godine i opet ga svedeš u prosek. Nema dovoljno interesa. Ima istina izvesnog interesa kada dobije neka dopunska sredstva itd, ali to je daleko od realnog. U takvim uslovima vlast ima administracija preduzeća, ona opredeljuje zarade i radnicima i sebi. Otuda pɔ̃java da sebi odredi visoke zarade, i naravno fiksne, bez obzira na postignute rezultate u poslovanju , jer navodno ne može se meriti intelektualni rad. Iz kakvih odnosa u proizvodnji nastaju obustave rada? Sve analize koje sam imao o tim pojavama ukazuju na sledeće : do otpora i obustavljanja rada dolazi i zbog povećanja normi, normativa i sličnih stvari, odnosno zbog toga što je radniku neko odozgo promenio uslove privređivanja i rada. Razume se norme i normativi treba da ostanu merilo u odnosima raspodele ostvarenog dohotka između radnika u radnim jedinicama, ali je bitno da ih radnici u ekonomskoj jedinici sami utvrđuju. U protivnom nastaje kod radnika ubeđenje da im zarada ne zavisi od rada, od njihovog radnog kolektiva, nego od onog gore koji određuje norme i normative. Otuda sukob onih koji rade u proizvodnji i onih koji rade u administraciji. A zašto mi ne bismo uradili ono, zašto se zalaže Sindikat već nekoliko godina, tj. da se određuje cena svakog proizvoda u svakom proizvodnom odeljenju . A to znači da lični dohodak i fondovi u radnoj jedinici ne zavise od toga koliki će se normativi rada i materijala odrediti odozgo, već od rezultata njihovog rada koji se priznaju na tržištu . Mislim da je to moguće ostvariti, samo treba pripremiti ono što je potrebno : knjigovodstvo i shvatanje u glavama ljudi da se to može ostvariti. Ko poznaje savremeni proces u raspodeli u svetu, zna da je to u najnaprednijim preduzećima usvojeno kao najracionalniji oblik poslovanja. Kao što se može videti, u ovom slučaju ne bi dolazilo do prelivanja sredstava od onih koji ostvare bolje rezultate u poslovanju onima koji imaju gubitke. 132

Mnogi su protiv tržišnih cena. Tržišna cena se sada ne može uvesti svuda i u svim uslovima. Pitanje je kako će se tržište razvijati ? Prema tome će se moći da formira i tržišna cena. Ali ako nema tržišne , a postoje interne cene, znači da se priznaje cena koja ekonomski daje jednom odeljenju više nego što se može dobiti na tržištu . To opet znači da se preliva od produktivnijih na neproduktivnije. Tu nastaje protivurečnost. Oni koji daju više, koji su produktivniji, sve više postavljaju zahtev da se to pitanje reši. Ako toleriramo takvo stanje nastaje tipičan autarhizam i uravnilovka u privredi , a onda napretka u proizvodnji nema. Već nekoliko godina bijemo bitku za pravilnu unutrašnju raspodelu . Pravo da kažem nema mnogo potpore od strane mnogih aktivista na terenu. Međutim, treba istaći da se od Osmog kongresa Saveza komunista stanje nešto izmenilo, naročito posle istupanja druga Tita na Osmom kongresu, druga Rankovića prilikom puštanja u pogon Trebišnice i druga Kardelja na televiziji. Stanje se u tom pogledu sada menja, iako je dominiralo shvatanje da su ovo neraščišćene stvari. Izgleda kao da Sindikat priča nekakve priče. Čak je to došlo i do „ Ježa “, a „ Jež“ je izraz te diskusije koja se vodi na terenu . Ali , činjenica je da je Peti plenum Sindikata na kome su zauzeti stavovi o unutrašnjoj raspodeli imao vrlo veliki odjek u redovima radničke klase. Zašto ja potežem to pitanje? Potežem ga zbog toga što je i u materijalu za ovu sednicu Centralnog komiteta bilo formulacija da pitanje raspodele nije raščišćeno, da su stavovi kontradiktorni itd. Za mene je osnovno pitanje da li linija Saveza sindikata odgovara liniji Osnog kongresa Saveza komunista Jugoslavije. Prigovorio bih i ovim Tezama u tom smislu što smatram da moraju biti jasnije formulacije koje govore da zarada radnika zavisi od učinka i doprinosa radnika i radne jedinice u dohotku preduzeća. Zašto se ne kaže - da zavisi od dohotka ekonomske jedinice ? Ako ima neki drugi stav, dajte da otvoreno diskutujemo . Pomenuo bih još pitanje ekstra-dohotka. U Tezama stoji da treba da se pronađe instrument da se zahvati ekstra-dohodak privrednih organizacija. Pre nego što prihvatimo tu tezu želeo bih da raščistimo šta je ekstra- dohodak. Ako se pod ekstra-dohotkom podrazumeva dohodak koji jedna privredna organizacija ostvaruje zahvaljujući boljoj opremljenosti , odnosno većem organskom sastavu kapitala, onda taj ekstra-dohodak već zahvatamo posredstvom dopri-

133

nosa na društvena sredstva, koji je isti za sve privredne organizacije. Tim doprinosom zahvata se više od onih koji imaju savremenija sredstva za proizvodnju. Hoćemo li da zahvatimo još više, hoćemo li da povećamo doprinos na društvena sredstva -- o tome treba da diskutujemo. Mislim da to ne treba činiti, da ne treba umanjivati podsticaje koji deluju na privredne organizacije, da odvajaju što više za fondove, da se bore za mehanizaciju svoje proizvodnje. Ako se sve zahvata ― onda od samoupravljanja nema ništa. Ili, da li se ekstra-dohotkom smatra onaj deo dohotka koji se stvara zahvaljujući povoljnijoj situaciji na tržištu? I taj dohodak se već zahvata putem poreza na promet. Instrument, dakle, imamo. Pitanje je samo, može li se takvo zahvatanje povećati i treba li ga povećati ? I tu ima jedna logika. Uzmimo primer dva preduzeća. Železara Ravne i Željezara Nikšić imaju proizvodne kapacitete osposobljene za istu proizvodnju, ali je prva železara pre nekoliko godina ostvarila četiri puta veću produktivnost od druge. Ona je boljim kvalitetom i povoljnijim asortimanom uspela da na tržištu postigne veći dohodak . Radnicima Željezare Nikšić kazali smo tada: uradite i vi isto. Ali, šta bi napravili da smo putem poreza na promet zahvatili dohodak koji je stvoren kvalitetnijom proizvodnjom? U tom slučaju niko ne bi imao interesa da daje kvalitetniji materijal. Zato smo obratno postupili, pa smo kazali ― imate nisku produktivnost rada, izvolite, proizvedite ono što će nam dati veći dohodak. I oni su pošli tim putem. Postigli su vrlo dobre rezultate i za godinu dana znatno smanjili razliku u produktivnosti . Prema tome, pitanje je da li ekstra-dohodak stvoren zbog povoljnije situacije na tržištu treba zahvatati. O tome bi valjalo diskutovati. Na sličan način postavlja sé i pitanje rente koju preduzeće stiče zahvaljujući povoljnijoj lokaciji, i onda - recimo - kada je bliže izvorima sirovina ili tržištu i kad zbog toga ostvaruje veći dohodak nego neko drugo preduzeće. Hoće li zajednica da uzima ovaj deo dohotka? Šta će nastati ako društvo počne da uzima tu rentu? Prvo, investitori se neće orijentisati na podizanje fabrika tamo gde im je po logici mesto, gde je fabrika bliže sirovinama i tržištu . Lokacija će i dalje ostati administrativna a ne ekonomska.

134

Dalje, ako treba zahvatiti rentu, kako to postići a da se istovremeno ne stvori situacija u kojoj bi preduzeća počela da dvoje dinar na dinar iz dohotka i dinar iz materijalnih troškova, čega je bilo u prošlosti, i da idu na nižu produktivnost rada da bi „izmajstorisala “ obaveze prema društvu? Pod znakom pitanja je i renta koja proističe iz povoljnijih uslova eksploatacije. Postoje preduzeća koja imaju bolje prirodne uslove eksploatacije nego druga preduzeća Pitanje je da li ovako ostvarenu rentu uzimati u korist zajednice. Pokušavali smo ranije da odvojimo. rentu od dohotka koji se ostvaruje zahvaljujući višoj produktivnosti rada - pa nismo uspeli . Pošto nismo uspeli, ostavljamo tu rentu tamo gde se ona stvara. I šta smo postigli ? Ako rentu ostvaruju Banovići ili Kreka znači da će ovi rudnici imati više sredstava i da će se brže razvijati . A pošto je reč o najproduktivnijim rudnicima dajemo podršku najboljim proizvođačima, koji su u stanju da potrošačima pruže najjeftiniji ugalj. To su stvari koje treba, čini mi se, ispraviti u Tezama, treba raščistiti i ta pitanja - da ništa ne ostane nejasno. Samo ako pođemo ovim putem, putem raščišćavanja stvari, ako dobijemo bitku za dohodak, ako jasno shvatimo i omogućimo da lični dohoci zavise od produktivnosti rada u privrednim organizacijama i u radnim jedinicama, ako u štampi ne govorimo samo o platama i razlikama u platama u Sloveniji i u Crnoj Gori, u Srbiji i Makedoniji, o razlikama u platama između jednog i drugog preduzeća, nego ako uvek povezujemo lične dohotke u preduzećima sa produktivnošću - onda ništa neće ostati nejasno. Ako lične dohotke u Sloveniji upoređujemo sa produktivnošću rada koja se tamo ostvaruje - onda ćemo da izbegnemo šovinistička tumačenja. Bitka za samoupravljanje i raspodelu prema radu to je ujedno i najefikasnija bitka za ravnopravne odnose među narodima Jugoslavije, bitka protiv šovinizma i nacionalizma .

135

Ali

Šukrija :

Razvoj nedovoljno razvijenih područja predstavlja zajednički društveno-ekonomski interes socijalističke Jugoslavije NA OSMOM kongresu vidno se osetilo, a danas se može reći da su sam život i praksa u osnovi potvrdili da razvoj privrednog sistema, samoupravljanje, a prema tome i reforma, potpuno odgovaraju interesima i razvijenih i nerazvijenih područja. Borba za veću produktivnost i veći standard, raspodela prema radu, proširena reprodukcija, efikasno učešće u pɔdeli rada unutar zemlje i na međunarodnom planu, razvoj sistema samoupravljanja isto su toliko težnja i životna potreba radnika u nerazvijenim područjima kao i u razvijenim, isto toliko idejno -politička platforma borbe i rada komunista iz nerazvijenih kao i razvijenih krajeva. Otuda je logično što i komunisti Kosova i Metohije shvataju reformu i u tom pravcu razvijaju svoju aktivnost - kao odlučan kurs prelaska sa ekstenzivnog na intenzivno privređivanje. Činjenica je da je reforma već za ovo relativno kratko vreme izvršila snažan uticaj na sva društveno-ekonomska kretanja u Pokrajini, kao i u čitavoj zemlji , te manje ili više - i pored pozitivnih rezultata - istakla i neka pitanja koja su se i ranije postavljala na ovom području. Reforma je zaoštrila pitanje produktivnosti rada i razvoja sistema samoupravljanja, kao osnovne karike u čitavom lancu našeg kretanja napred, a to znači u racionalnom korišćenju već postojeće i zaposlene radne snage i njenom podizanju na viši nivo produktivnosti u svim oblastima društveno-ekonomske delatnosti. Zaoštravanje ovog problema kod već postojeće zaposlene radne snage u čitavoj zemlji zatvara ranije ventile za uvlačenje neproduktivne a još manje suvišne radne snage. To se može videti i na primeru Kosova i Metohije u toku ovih meseci sprovođenja reforme. Radi podizanja produktivnosti rada, naš odlučan stav je bio da jedna od prvih mera bude stopiranje prijema nove

136

7

radne snage (osim stručne i kvalifikovane) svuda gde već postojeći viškovi ionako predstavljaju problem. Došlo se i do otpuštanja jednog broja radnika. Nezaposlenost na Kosovu i Metohiji trajno se javlja kao vrlo oštar socijalni pa i politički problem. Mi smo, naročito poslednjih godina, ulagali velike napore da se on uspešno reši (delom u samoj Pokrajini - proširenom i intenzivnijom privrednom aktivnošću , delom zapošljavanjem van Pokrajine, a nešto i van zemlje, zatim njihovom kvalifikacijom u centrima za obuku radnika, za šta smo do ove godine dobijali i namenska sredstva). Ipak, svesni smo da taj problem ne možemo rešiti samo unutar Pokrajine, i da će on i u narednom periodu biti oštar, a pogotovu u periodu stabilizacije privrede. Ako se ima u vidu da od ukupno 1,100.000 stanovnika godišnji priraštaj aktivnog stanovništva iznosi preko 14.000 , onda je jasno da ovom problemu treba pokloniti naročitu pažnju. Zbog toga smatram da problem radne snage iz nerazvijenih područja treba da predstavlja - osim bogatih jedan od resursa u sirovinama i drugim potencijalima snaga značajnih faktora u razvoju ukupnih proizvodnih zemlje, pa mu u tom pogledu treba obratiti neophodnu pažnju, pre svega od strane društveno-političkih faktora Pokrajine, ali i Republike i Federacije. Nije na odmet da iako ne smatram da je to od prevashodnog napomenem značaja -- da je to važno i zbog nacionalne strukture stanovništva, što ima i svoj politički i ekonomski značaj u podizanju opšte produktivnosti ovog područja, u jednom življem i integralnom kretanju i međusobnom upoznavanju radnih ljudi naše socijalističke zajednice, u upoznavanju njihove međusobne kulture, običaja, radnih navika i tako dalje. Na Osmom kongresu i merama reforme zaoštren je problem usklađivanja proizvodnje, produktivnosti rada i raspodele, s jedne, i opšte odnosno investicione potrošnje, s druge strane. Dakle, reč je o obezbeđenju proširene reprodukcije na sadašnjem stepenu decentralizovanih sredstava neposrednim učešćem samoupravnih organa u odlučivanju. Svi bilansi u zemlji govore da je front investicija širok i nedovoljno efikasan . Struktura investicija je različna u raznim područjima zemlje. Stavovi su jasni mogu se finansirati samo oni objekti za koje su obezbeđena sredstva. Kada je reč o nerazvijenim područjima , a posebno o Kosovu i Metohiji, svesno se išlo linijom mobilizacije svojih sredstava, ali se uglavnom računalo sa intervencijom dru137

i to štvene zajednice za brži razvoj proizvodnih snaga, onih koje doprinose rešavanju strukturnih problema privrede i platnog bilansa zemlje. Dosadašnji rezultati u ostvarivanju ovakve politike su uglavnom dobri, ako se imaju na umu uslovi u kojima se razvija Pokrajina. Stvara se radnička klasa i tehnička inteligencija, proširuje se materijalna baza samoupravljanja, razvijaju se određene privredne i neprivredne delatnosti i poboljšava životni standard ljudi u odnosu na raniji period, otvaraju se nove perspektive za bolji život. U relativno kratkom periodu intenzivnijeg razvoja ovog područja, pored uspešnih rezultata bilo je, razume se, i niz slabosti , s obzirom na nedostatak iskustva, kadrova, naučnoistraživačke, projektne službe i drugo . Danas postoji čvrs? kurs u pokrajinskoj politici da na osnovu dosadašnjeg razvoja, privrednih uslova i kadrovske sposobnosti postojeće privrede i društvenih službi i kadrova koji se školuju i osposobljavaju - osnovni industrijski razvoj treba usmeriti na nekoliko već oformljenih gradskih centara i regiona. Ranije je vršen jak pritisak da se u gotovo svakom opštinskom centru podigne makar kakav industrijski objekat. Izmenjeni položaj radnih organizacija i njihovo raspolaganje ma i minimumom sopstvenih sredstava otvara kvalitetno nov proces, koji će sve više odbojno delovati prema spoljnim faktorima u nametanju ovakve ili onakve investicione politike, koja ne bi odgovarala opštim i interesima određenog kolektiva. No , istovremeno treba reći da odluka o potrebi investicija ne mora biti nametnuta samo spolja van kolektiva, nego i od samog užeg preduzetnog rukovodstva ili grupe. Dejstvo reforme na investicionu potrošnju ozbiljno se odrazilo i na ovom području zbog poskupljenja uvozne i domaće opreme, a i građevinskih radova. Dosadašnja ulaganja progresivno su rasla i za pet poslednjih godina ukupno iznose 190 milijardi starih dinara. Postignuti efekti su veoma značajni : ukupna proizvodnja i nacionalni dohodak su udvostručeni a izvoz povećan za preko dva puta i danas iznosi oko 32 miliona dolara godišnje ; zaposleno je novih 17.000 radnika, ali je i pored toga razvoj Pokrajine, u odnosu na opšti razvoj zemlje relativno zaostajao po nivou nacionalnog dohotka i obimu ulaganja po stanovniku. Ta situacija se vidi iz dokumenata organa Federacije, Republike i Pokrajine, a ocena o tom položaju 138

i stavovi dati su i u Rezoluciji Savezne skupštine 1 na Osmom kongresu SKJ. Bez obzira na ovakvu situaciju i položaj Pokrajine u borbi za dosledno sprovođenje reforme, banka Pokrajine je već donela odluku o odlaganju finansiranja i gradnje nekoliko objekata, kako bi se zbog nedostatka sredstava našla, bar delom, rešenja za druge objekte koji su od većeg značaja za privredu zemlje i brži razvoj Pokrajine. Isto tako, jedan broj odobrenih investicionih programa sada preispituju banke i privredne organizacije. Ali valja reći da o nekim krupnim objektima, koje tr: ba da finansira pokrajinska banka i specijalizovane banke, uz angažovanje inostranih kredita, treba da odluče svi faktori koji učestvuju u njihovom finansiranju zajedno s privrednim organizacijama (to su objekti koji treba da utiču na energetski bilans zemlje u celini, zatim obojeni metali, od kojih u priličnoj meri zavisi naš platni bilans, itd .). Dosadašnji oblici integracionih kretanja karakteristični su i kao iskustvo interesantni baš zbog toga što dolaze sa teritorije ovog najnerazvijenijeg područja zemlje. „Trepča“ je razvila veoma živu aktivnost u oblastí proizvodnje i tehnologije, istraživanja i proširene reprodukcije, i to i unutar Srbije i sa sličnim preduzećima u Bosni , Crnoj Gori i Makedoniji . Ona time proširuje svoju sirovinsku bazu, modernizuje postojeće i otvara nove rudnike, i to angažujući svoja sredstva ili uzimajući kredite za te svrhe. Uz zalaganje integrisanih kolektiva razvijaju se pozitivni odnosi u interesu svih. Tako postavljeni odnosi su zdrava ekonomska osnova za trajnu saradnju u životu svih organizacija - kolektiva u celini , uz razvoj sistema raspodele i samoupravljanja . Aktivnost na razvijanju procesa integracije, šire podele rada i specijalizacije dovela je do toga da neka velika preduzeća iz razvijenih područja ili centara osnivaju pogone odnosno razvijaju određenu proizvodnju na području Pokrajine. Ovakva saradnja do sada nije tekla onako kako to Teze postavljaju u angažovanju društvenog kapitala preduzeća iz razvijenih krajeva na ovom području već na liniji davanja celokupnih i osnovnih i obrtnih sredstava od strane Pokrajine. Matična preduzeća se angažuju na projektovanju, pružanju tehničke pomoći u organizaciji proizvodnje, obuci kadrova, saradnji i dobavljanju sirovina i plasmanu proizvoda. U razvijanju ovakvih integracionih procesa zasnivanja pogona krupnih proizvođača sa drugih područja zemlje, 139

nije svuda išlo tako lako. Bilo je lokalističkih, birokratskih i partikularističkih otpora, ali i dosta naivnosti lokalnih organa i preduzeća na Kosovu i Metohiji u prihvatanju ma i težih uslova samo da se zasnuje ma kakva proizvodnja. Sada se stvari već menjaju, svak traži računicu u ovakvim odnosima i zajednički interes. Otuda je za jednu širu i efikasniju cirkulaciju društvenog kapitala" na ekonomskim merilima između pojedinih područja širom zemlje, neophodna razrada i dopuna sadašnjeg bankarskog sistema i mehanizma, kako se to i u Tezama kaže. Na osnovi već dosadašnjih iskustava „ treba razraditi propise koji će podsticati i osloboditi privredna preduzeća da preko banaka ili direktno ulažu na čitavoj teritoriji Jugoslavije, bez opasnosti da mogu biti „ eksproprisani " od nadležnih društveno-političkih zajednica. Življi integracioni procesi između razvijenih i nedovoljno razvijenih teritorija, odnosno njihovih privreda su već sada mogućni, jer na primer, područje Kosova i Metohije, sa svojim sadašnjim privrednim potencijalima i veoma atraktivnim resursima pruža mogućnosti za širu podelu rada i specijalizaciju u postojećoj privredi i zasnivanju nove proizvodnje. No ovakvi procesi su mogućni i između preduzeća nedovoljno razvijenih područja, a oni su i neophodni, jer postoji životna zainteresovanost. Primera već ima : saradnja između Železare Skoplja i Rudarsko-energetsko- hemijskog kombinata „ Kosovo “, između „Trepče " i Rudnika olova i cinka u Mojkovcu, Šupljoj Stijeni u Crnoj Gori i Sreb.enice u Bosni itd. U Tezama za ovaj Plenum rečeno je da „ razvojem društveno-ekonomskog sistema, privrednom reformom i borbom protiv etatističko-centralističkih tendencija i prakse učinjenje ozbiljan korak napred u stvaranju uslova koji su neophodni da se odnosi između republika, nacija, a time i razvoj nedovoljno razvijenih krajeva i republika, postave na nove ekonomski čistije osnove, u interesu i tih krajeva i cele jugoslovenske zajednice ". S tim u vezi hteo bih da kažem da te činjenice i potreba apsolutno stoje, pored drugih koje upućuju na to da ubrzani razvoj nedovoljno razvijenih područja u našoj zemlji treba tretirati i kao trajnu i jednu od prioritetnih proporcija društveno-ekonomskog razvitka naše socijalističke zajednice. Dosadašnja iskustva u razvoju nedovoljno razvijenih područja su nepobitno bogata većim ili manjim rezultatima. Pitanje nerazvijenih, pa i njihov pojedinačni položaj dosad se nije izučavao kompleksno i

140

na kvalitetnoj naučnoistraživačkoj osnovi . U osnovi se moralo zadovoljavati parcijalnim rešenjima. Dosadašnje diskusije i borba mišljenja završavala se na odlukama i projekcijama potrebnog ili mogućeg obezbeđenja ukupnog volumena sredstava i raspodele među ovim područjima. Za što realniju ocenu stanja i predviđanja za jednu trajnu politiku, neophodna je razrada jednog takvog programa, što bi trebalo dati u zadatak jednoj ili grupi naučnoistraživačkih institucija (za pojedine privredne oblasti i ukupnu infrastrukturu), iako smo na pragu donošenja srednjoročnog plana. Razvoj nedovoljno razvijenih, već prema do sada razvijenim proizvodnim potencijalima i onima koji su u gradnji, bez sumnje unosi nov elemenat i kvalitet u sposobnost da prihvate nov, obogaćen put integralnog kretanja u okviru kretanja ukupne privrede zemlje. No sadašnja akumulativna sposobnost Kosova i Metohije ne omogućava samostalan razvoj , naročito u razvijanju svojih izvanredno bogatih i atraktivnih prirodnih resursa, koji su od velikog interesa za privredu zemlje. Otuda neophodna potreba za dodatnim društvenim kapitalom , a to je sada u suštini Fond za razvoj nerazvijenih republika i krajeva. Zakon o Fondu je donec pre godinu dana, ali on kao institucija još ne funkcioniše kompleksno. Zbog toga razrada metoda i principa delovanja Fonda zaslužuje pažnju svih zainteresovanih faktora. Ta inicijativa bi morala doći pre svega od samog Fonda, a i drugih. Ima mišljenja da bi nerazvijena područja morala da budu nosioci ideja i predloga kako da Fond funkcioniše. Takva potreba postoji, ali se isto tako moramo osloboditi nekih starih načina prilaženja problemu nerazvijenih, jer to nije samo njihovo pitanje, nego čitave zajednice . Zahtev da se problemu razvoja nerazvijenih područja pristupi na nov način , na kvalitetno novoj osnovi, sa ekonomski čistijim odnosima -- potpuno je na mestu i u interesu tih krajeva i cele socijalističke zajednice. S tim u vezi hteo bih da kažem da smo u prošlosti nužnost bržeg razvoja Kosova i Metohije, sem ekonomsko-socijalnih momenata, umnogome potencirali i političkim momentom, nacionalnom strukturom stanovništva ovog kraja, uz činjenicu permanentne neprijateljske propagande albanskog rukovodstva. Te činjenice stoje i danas i ne treba ih prenebregavati . Ali , razvoju naše socijalističke zajednice, te Kosova i Metohije, treba prilaziti pre svega sa stanovišta jedinstvenosti socijalističke Jugoslavije i njenih naroda i 141

narodnosti, a i njihovih zajedničkih društveno-ekonomskih i nacionalnih interesa. Moramo poći sa stanovišta zajedničkih interesa radnih ljudi svih nacija i narodnosti za razvoj sistema samoupravljanja i životnog standarda. Stoga mislim da suštinu društveno-ekonomskih odnosa među nacijama i narodnostima i problem razvoja nedovoljno razvijenih krajeva treba razrešavati u savremenim uslovima našeg kretanja : u doslednom sprovođenju programa Saveza komunista Jugoslavije, Ustava SFRJ, društveno-ekonomskog sistema i reforme. Dakle, polazna osnova za sve radne ljude Kosova i Metohije, za sve nacionalnosti i narodnosti u borbi za socijalizam je njihov ravnopravan položaj sa svim drugim narodima i narodnostima Jugoslavije, ali i jednake obaveze i odgovornost da mobilišu sve svoje ljudske i materijalne snage i daju svoj doprinos , u zajedničkoj borbi za bolji život i socijalizam. Prema tome, i ulaganja na nerazvijenim područjima van ekonomskih i društvenih potreba i interesa cele zemlje ne bi odgovarala ni interesima samih radnih ljudi i nerazvijenih područja, pa ni Kosovu i Metohiji, jer bi to izazvalo podozrenje jednih o opravdanosti takvih ciljeva i pobuda, a neravnopravan, da ne kažem inferioran osećaj drugih, iz čega su se do sada i rađali mnogi nesporazumi, lokal -šovinizmi i nacionalizmi . Aktivnost komunista i njihovih rukovodstava i organa samoupravljanja treba dokraja da se ispolji u odlučnom sprovođenju kongresnih odluka, reforme i zaključaka koje ćemo na ovom Plenumu doneti na svim nivoima, u interesu stabilizacije privrede zemlje i razvoja sistema samoupravljanja i socijalističkih društvenih odnosa. U ovom trenutku upravo to mora biti merilo dosledne revolucionarnosti svakog od nas prema jedinstvenim interesima naših naroda i socijalističke zajednice, da se na toj osnovi razvija svestrana idejno-politička aktivnost Saveza komunista i ostvaruje njena uloga u duhu programa Saveza komunista Jugoslavije i Osmog kongresa. 142

Nikola

Minčev :

Neophodan je sistem proširene reprodukcije koji će obezbediti maksimalnu cirkulaciju društvenih sredstava IZ VEOMA široke problematike prve tačke dnevnog reda ove sednice, zadržaću se na razvoju privrednog sistema. Pri tome mislim da se on može posmatrati sa dva aspekta. Prvi polazi od postavke da dosledno sprovođenje reforme pretpostavlja nesmanjene napore za još studiozniju i temeljitiju teoretsku i praktičnu razradu sistema, drugi od toga da jedan od osnovnih ciljeva usavršavanja sistema mora biti što doslednija primena principa raspodele prema radu između raznih grana i oblasti, a i između regiona. Promenama koje su izvršene s reformom učinjen je značajan napredak u mnogim oblastima sistema. Izvršeni su takvi zahvati da su mnogi zaključci Osmog kongresa Saveza komunista Jugoslavije našli svoju realizaciju. Ali ma kako da su značajna poboljšanja, ne treba zaboraviti da smo započeli jedan duboko revolucionarni proces, da je potrebno uložiti još veoma mnogo napora da se otklone negativnosti u našem društvenom i ekonomskom životu, kako su juče drugovi Tito i Ranković, a i neki drugi drugovi, s punim pravom ukazali. Neophodno je jačanje jedinstva u redovima Saveza komunista Jugoslavije i mnogo više discipline u izvršavanju usvojenih odluka. Kada je reč o razvoju sistema ne treba mimoići činjenicu da su neka rešenja za sada samo načelno postavljena, neka su čak još u rudimentarnim oblicima i traže razradu, a ima i takvih koje tek praksa treba da verifikuje. Uostalom, nezavisno od toga koliko smo do sada ovim promenama ostvarili napredak, mi moramo trajno da radimo na stalnom razvijanju sistema, jer sam razvoj proizvodnih snaga i povećanje društvene produktivnosti rada traži permanentno usavršavanje sistema i prilagođavanje novim uslovima. Na tome se zasniva i konstatacija u Tezama da je reforma dugoročni proces.

143

I sam metod razrade i promena u sistemu moramo prilagođavati dostignutom stepenu društvenog i privrednog razvoja. Današnji uslovi sve više traže da se napuste metodi prilikom izmena u sistemu koji ne polaze od temeljitih, svestranih i na naučnoj osnovi zasnovanih analiza. Očevidno, moraćemo polaziti od poznatog pravila : više puta odmeravati pre nego što se odlučimo, jer je reč o bitnim materijalnim odnosima i samim tim svaka konstrukcija koja je odvojena od realnosti može biti samo na štetu. Jednom rečju, biće neophodno znatno studioznije modelirati celu zgradu sistema, poklanjajući mnogo više pažnje i konzistentnosti svih njegovih elemenata s gledišta osnovnih pravaca razvoja, i kvantitativnim odnosima i usklađivanju mnogih detalja s njegovom osnovnom koncepcijom. Osim toga, razvoj socijalističke demokratije i samoupravnog sistema stigli su do tog stepena kada se više ne mogu usvajati iole značajnije mere i instrumenti, koji imaju uticaj na život radnih ljudi i samoupravnih zajednica, ako se prethodno ne obavi ravnopravna konfrontacija mišljenja i ne ostvare u velikoj meri jedinstveni pogledi. Najbolju potvrdu o tome dalo je sprovođenje reforme. Na njenom usvajanju ostvareno je u velikom stepenu jedinstvo i u redovima Saveza komunista i među radnim ljudima. No tok sprovođenja reforme nalaže da se s još većom odlučnošću držimo tog pravca. Ova sednica i zaključci koji budu doneti verujem da će u tom pogledu odigrati vanrednu ulogu. Ima više pitanja privrednog sistema na kojima bi trebalo usredsrediti napore u narednom periodu . Zadržaću se samo na nekima. Imajući u vidu ograničenost u vremenu, to će više biti nabrajanja nego njihovo razrađivanje. Pre svega, podržao bih onaj deo » Teza za diskusiju« koji govori o iznalaženju instrumenata da bi se podstakao i pružio realni materijalni interes za cirkulaciju društvenog >>kapitala