Pola veka Apola 11

Citation preview

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

27. juni 2019.

Kontrola misije (pola veka 'Apolla 11, deo I) Postoji jedan sveprisutni element u svim hronikama 'Apollo' misije, ne računajući astronaute i kosmičke brodove, a to je Kontrola misije. Ili, poznatija jednostavno kao 'Hjuston'. Slika kontrolora koji koncentrisano zure u monitore svojih konzola postala je ikona 'Apollo' programa, možda čak i veći simbol od fotografija astronauta koji hodaju po lunarnoj površini. Od tada, ne postoji film o kosmosu koji ne uključuje 'kontrolu misije' sa direktorom leta koji izdaje naredbe levo i desno. Ali šta je zapravo bila Kontrola misije 'Apolla'?

Kontrola misije (MOCR 2) tokom leta 'Apolla 13'.

Prvo što treba razjasniti jeste da je, nasuprot onome što mnogi misle, njihova sposobnost direktne kontrole nad brodovima 'Apollo' bila gotovo jednaka nuli. Praktično sve operacije astronauti su morali da obavljaju ručno, te bi zato umesto 'Kontrole misije' trebali da govorimo o 'Savetovalištu misije'. Ovakva filosofija upravljanja je bila u oštroj suprotnosti sa strategijom koju je sledio sovjetski kosmički program, u kojem je Kontrola misije imala praktično neograničenu kontrolu nad svojim letilicama. U Sjedinjenim Državama su astronauti bili ključni igrači u kosmičkom programu, dok su u SSSR-u bili tek malo više od visokokvalifikovanih putnika. [O ovom sam pisao u poslednjoj e-knjizi objavljenoj na sajtu o cirkumlunarnim misijama 'Zond'.]

1

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Jedan od amblema Nasine Kontrole misije.

Potreba za centrom za sprovođenje kosmičkih misija i savetovanje posada bazirano na telemetrijskim podacima i zemaljskim stanicama možda nam danas izgleda očigledna, ali to nije bilo tako početkom 60-ih. Centar za kontrolu misija, ili MCC (Mission Control Center) za 'Apolla', zasnivao se na prethodnom iskustvu u programima 'Gemini' i 'Mercury'. NASA je smatrala da je mnogo efikasnije i sigurnije koncentrisati sva telemetrijska očitavanja i sve menadžerske odluke o upravljanju u jednoj tački na planeti. Ali, ako malo razmislimo, to nije bila jednostavna ili očita odluka. Kao protivprimjer, pogledajmo što je učinio Sovjetski Savez. U prvim kosmičkim misijama sa posadom, SSSR je često imao odvojene centre za prijem telemetrije, odlučivanje i komunikaciju s kosmonautima. Ovakav sistem je odražavao fragmentiranu komunikacionu pokrivenost koja je postojala u to vreme, budući da su brodovi s posadom bili u kontaktu sa Zemljom samo na ograničenom delu svoje orbite, a osim toga, nije uvek postojao pouzdan sistem za brzo prenošenje tih informacija ka određenom centru.

Kontrolni centar za letove sa i bez posade sovjetskih misija u CNIIMašu u Moskvi.

2

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Koncentracija svih kontrolnih objekata na jednom mestu značila je ogromne ekonomske i logističke troškove, kao i značajan rizik (šta bi se dogodilo u slučaju da kontrola iz bilo kojeg razloga bude odsečena?). Međutim, u smislu sposobnosti odlučivanja, očito je da je bilo bolje smestiti ih na jedno mesto. Na početku kosmičkog doba, kosmodrom Tjura-Tam (Bajkonur) funkcionisao je kao de-facto kontrolni centar ili CUP1 (рус. Центр управления полётами, ЦУП), ali je ubrzo bilo potrebno stvoriti nove zemaljske stanice za praćenje brodova. Da bi ih uskladili, stvorena je 1963. godine 'Kontrola misija' u CNIIMašu2 (Centralni naučno–istraživački institut mašinogradnje, CNIImaš, odn. na ruskom: Центральный научно-исследовательский институт машиностроения, ЦНИИмаш) u Moskvi tokom poslednje faze programa 'Vostok'. Cilj ovog centra je bio da koncentriše sve raspoložive informacije koje utiču na proces donošenja odluka – t.j. povećati 'svest o situaciji', kako bi rekli na drugoj strani bare – te stoga nisu posedovali nijednu konzolu sa telemetrijom letilica. Podaci o telemetriji primani su u drugim objektima – u Jevpatoriji, Moskvi, Bajkonuru, itd. – gde ih je na licu mesta tumačilo osoblje svake stanice. Ako bi se pojavio ozbiljan problem, tehničari bi kontaktirali svoje nadređene, koji su mogli biti na sasvim drugom kraju zemlje. Tako je bilo sve do sredine 70-ih godina, kada je SSSR pokrenuo kontrolni centar sličan Nasinom.

Moskovski CUP iz 2004. U stanju je da trenutno prati do 20 kosmičkih misija istovremeno, a posle planirane modernizacije broj će da skoči na 45.

Ali putovanje na Mesec nije bilo isto što i boraviti na niskoj orbiti oko Zemlje. Ako bi putnička letilica oko Zemlje imala nekakav problem, astronauti bi jednostavno mogli da pričekaju sledeći kontakt sa Zemljom kako bi ga popravili, sve dok to ne bi postalo ozbiljno. Osim toga, za uspeh lunarne misije, zemaljska kontrola je morala neprestano da prenosi astronautima položaj broda kako bi ovi ažurirali brodski računar. Takođe ste morali da donosite odluke na temelju položaja i trajektorije letilice gotovo u realnom vremenu. Za to je bilo neophodno imati hijerarhijski i centralizovani kontrolni centar. Međutim, ključni element koji će stvoriti takav centar bila je pojava novih komunikacionih satelita, koji su omogućili povezivanje različitih centara Nasine mreže zemaljskih stanica.

'Ruski kontrolni centar iz Koroljev' - Astronomski magazin. 2 'Institut CNIImaš' - Astronomski magazin 1

3

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Zgrada 30 centra MSC u Hjustonu. U krilu bez prozora (MOW) nalazila su se dva MOCR-a (kontrolne sobe).

Kontrolni centar za misiju 'Apollo' izgrađen je u Hjustonu (Teksas) 1961. godine kao deo Nasinog centra za letilice sa posadom (MSC, Manned Spacecraft Center), sada poznatog kao JSC (Johnson Space Center). Direktor Nase, James Webb, izabrao je Teksas umesto Virdžinije, gde se nalazila STG (Space Task Group) kosmičke agencije. Glavni izvođači Kontrolnog centra bili su 'IBM' i 'Philco'. Njegovo puno ime je bilo MCC-H, koje se odnosilo na Hjuston, mesto na kojem se nalazilo, i razlikovalo ga od izvornog kontrolnog centra koji se nalazio u Cape Canaveralu. Ali za astronaute i širu javnost, MCC je jednostavno bio 'Hjuston'. Za razliku od kontrolora misije 'Mercury', koji su se nalazili u Cape Canaveralu, MCC se nalazio 1500 kilometara od mesta lansiranja, što se svima činilo nelogičnim. Međutim, kada se brod nađe u orbiti, nije bilo potrebe za postavljanjem kontrolnog centra u blizini meesta lansiranja. MCC-H je debitovao 1965. godine tokom misije 'Gemini 4'.

Soba MOCR 1 tokom misije 'Apolla 7'.

4

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Kontrola misije je bila smeštena u krilu MOW (Mission Operations Wing) u Zgradi 30 MSC-a. Zgrada je bila trospratni betonski blok bez prozora koji je više nalikovao bunkeru nego kosmičkom kontrolnom centru. Slavna kontrolna soba puna konzola nazvana je MOCR (Mission Operations Control Room) – izgovara se 'moker' – iako su u stvarnosti postojale dve gotovo identične sobe koje su pratile ovu misiju. MOCR 1, na drugom spratu, koristila se za misije 'Apollo-Saturn 201', 'Apollo 1', 'Apollo 5', 'Apollo 7', 'Skylab' i 'Apollo-Sojuz'. Kasnije će postati FCR – iliti 'fiker' – za vreme programa šatlova. Za ostatak misija 'Apollo', kontrola se nalazila u MOCR-u 2, koji se nalazio na trećem spratu Zgrade 30, a takođe je bila zadužena za misije 'Gemini' (osim 'Gemini 3'). Ova soba se kasnije transformisala u FCR 2 za špijunske misije šatlova koje je vodilo Ministarstvo odbrane. Učestvovanjem u najrelevantnijim misijama 'Apolla', MOCR 2 je postao poznat kao Kontrola 'Apollo' misija.

Položaj Kontrole 'Apollo' misija, ili MOCR 2 na trećem spratu MOW krila Zgrade 30 Nasinog MSC centra.

Svaka konzola MOCR-a služila je za određeni nadzor i kontrolu aspekta leta ili letilice. Oficir, ili korisnik svake konzole, primao je samo malu količinu ukupnih podataka iz sistema kojim je upravljao. Bilo je još šest soba sa dodatnim stručnjacima i više konzola smeštenih u drugim delovima Zgrade 30 pod nazivom SSR (Staff Support Rooms). SSR stručnjaci filtrirali su prioritetne podatke sa svake konzole MOCR-a. Kontrolori su mogli da razgovaraju s tim stručnjacima putem privatne komunikacijske veze. U zavisnosti od sistema koji se pratio, stručnjaci SSR-a su imali na raspolaganju jedan ili više timova stručnjaka koji su mogli da budu bilo gde u zemlji – često u sedištima kontraktorskih kompanija. Ispred MOCR konzola nalazilo se pet velikih ekrana, prikazujući podatke, slike i grafikone koji odgovaraju svakoj fazi misije. Projektori za ove ekrane bili su smješteni u prostoru koji je dobio nadimak 'Betmenova pećina'.

5

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Jedna od SSR soba sa stručnjacima koji su savetovali MOCR kontrolore.

U Zgradi 30 se takođe nalazio i RTCC (Real Time Computer Complex). Kao što mu ime kaže, njegov rad je bio da 'udomi' računare koja su bili odgovorni za određivanje položaja broda u svakom trenutku, kao i analizu parametara putanje i ostalih zadataka, što je uključivalo i razvoj brojnih simulacija leta. RTCC je koristio pet 'IBM'-ovih System/360 Model 75J mainframe računara, koja su imala zapanjujući kapacitet od jednog megabajta svaki (to je zapravo bio megaword memorije, jer su umesto tipičnih bajtova korištene reči koje nisu imale po osam bitova). Ti su računari, i ostali mejnfrejmovi raspoređeni po čitavoj zemlje, bili pravi 'računari Apolla', odgovorni za izračunavanje u realnom vremenu položaja i putanje kosmičkoh broda u svakom trenutku na osnovu telemetrije. Ti su podaci slati posadi koja ih je ručno unosila u brodski računar kako bi izvršili odgovarajuće manevre.

Računari 'IBM' System/360 Model 75J u MCC-u.

6

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Za usmeravanje i koordiniranje različitih kontrolora bila je neophodna posebna osoba. Pri odabiru sistema rukovođenja za MCC, NASA je odlučila da će Kontrola misije biti kao jedan orkestar koji će zahtevati svemoćnog dirigenta. Kada se vrata MOCR-a jednom zatvore, sve konačne odluke je donosio Direktor leta ili Flight Director, iako su ga svi u MOCR-u nazvali jednostavno 'Flight'. Direktori leta su bili pravi bogovi tehnološkog Olimpa 'Apolla'. Kao što su se nekad šalili u Hjustonu, jedini način na koji su Nasini divovi mogli da promene mišljenje direktora leta bio je da ga otpuste. Naravno, margine koju su imali nisu bile beskonačne, ali u takvom hijerarhijskom okruženju, kao što je bio program 'Apollo', njihovo mišljenje je očito bilo odlučujuće. Direktori su bili relativno mladi za odgovornost koju su imali i mnogi su bili vojna lica. Iako se u filmovima, iz dramatičnih razloga, uvek pojavljuje jedan Direktor leta u svakoj misiji, jasno je da nema ljudskog bića koje može biti budno tokom čitavog trajanja lunarne misije (Čak Noris i Vučić se iz razumljivih razloga ne računaju). Iz tog razloga su rotirana četiri tima direktora i kontrolora. Svaki tim je dobijao jednu boju (White Flight, Black Flight, Green Flight, Gold Flight itd.). Zapravo, bile su dovoljne tri osmosatne smene, ali je uvedena i četvrta koja je pratila 'dosadnije' faze misije, kao što je npr. vreme spavanja astronauta, i tako omogućavala ostalim smenama da se odmore.

Delovi i izgled MOCR 2.

Tokom 'Apolla 11', direktori su bili Cliff Charlesworth i Gerry Griffin (smena 1), Gene Kranz (smena 2), Glynn Lunney (smena 3) i Milton Windler (smena 4). Direktor smene 1 je bio onaj koji je koordinirao rotacije, i ostalim direktorima dodeljivao faze misije koje su morali da kontrolišu. U misiji 'Apolla 11', Charlesworth je bio direktor leta tokom lansiranja i istorijske lunarne šetnje Armstronga i Aldrina, dok su Kranz – koji je stekao slavu tokom misije 'Apollo 13' – i njegov tim bili zaduženi za nadgledanje napetog sletanja modula 'Eagle' na Mesec. Lunney je bio zadužen za kritičko uzletanje putnika s površine Meseca i, konačno, Windler je nadgledao ulazak u atmosferu komandnog modula 'Columbia'. Iznad četiri direktora leta bio je direktor letačkih operacija, ili FOD (Director of Flight Operations), koji je u to vreme bio Chris Kraft. Međutim, Kraft je, kada je bio prisutan u MOCR-u, dopuštao direktorima da rade i nije se uplitao u njegovo donošenje odluka. 7

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Aeronautički inženjer i pilot Eugene Francis 'Gene' Kranz (1933) u kontrolnom centru MOCR 1 tokom 'Gemini' misije. Prema istraživanjim američkog javnog mnenja 2010, Kranz se našao na drugom mestu najpopularnijih kosmičkih heroja. Rečenicu 'Failure is not option', koju je izgovorio glumac Ed Harris koji ga je glumio u filmu 'Apollo 13', iskoristio je za naslov svoje autobiografije objevljene 2000.

Gotovo svi kontrolori su bili izuzetno mladi, neki mlađi i od trideset godina. Svi su bili muškarci i odabrani su nakon rigoroznog procesa – 'finalisti' su ostali u sobama SSR-a – nakon što su bili podvrgnuti hiljadama sati simulacija svih aspekata misije. Zanimljivo je da je većina pušila i to činila u sklopu MOCR-a. Kao dobar dirigent, Direktor leta je bio smešten na uzvišenju u posljednjem redu konzola. Naravno, za razliku od orkestra, kontrolori su bili okrenuli leđa, jer su njihove konzole bile orijentirane prema pet velikih prednjih ekrana. Ali koje je funkcije imala svaka konzola?

8

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Različite konzole u kontrolnom centru letova sa ljudskom posadom MOCR.

Glavne su konzole bile one u prvom redu i stoga su bile niže, pa je njihov položaj bio poznat kao 'rov'. Rov se sastojao od četiri konzole: BOOSTER, RETRO, FDO i GUIDO. Oficiri zaduženi za konzole Rova smatrali su sebe za neku vrstu astronauta na zemlji i bili su glavni u zaduženju da misija teče dobro. 'Ostali kontrolori su samo vodoinstalateri', šalili su se ponekad, napola ozbiljno, napola u šali. BOOSTER je bio zadužen za praćenje parametara 'Saturna V' od trenutka poletanja – kada je kontrola misije preuzimana od LCC-a (Launch Control Centre) sa Cape Kennedyja – do ulaska u orbitu. Očito je da je njegov rad trajao jedva deset minuta na svakoj 'Apollo' misiji, ali obzirom na važnost i složenost lansiranja, logično je da je imao svoju vlastitu konzolu. Tokom ostatka misije ova konzola je bila posvećena drugim zadacima ili je bila prazna. S njene desne strane se nalazio oficir FDO (Flight Activities Officer), poznat kao Fido. On je verovatno bio najvažniji kontrolor čitave misije. Njegov posao je bio da prati trajektorije brodova – i komandno-servisnog modula (CSM) i lunarnog modula (LM) – i kontroliše kamo su išli. FDO je bio jedini član Kontrole misije, osim Direktora leta, koji je mogao da direktno naredi prekid lansiranja ako je to smatrao potrebnim. Za vreme sletanja 'Apolla 11' na Mesec, FDO oficir je bio Jay Greene.

Konzola FDO-a.

RETRO oficir (Retrofire Officer) je bio zadužen za sve opcije povratka na Zemlju u svakoj fazi misije. Ako bi se pojavila neka hitna situacija, RETRO je trebalo brzo da naznači koje korake treba poduzeti kako bi se izbeglo gubljenje vremena. Zato je takođe mogao da stavi veto na svaku odluku koja je mogla da ugrozi mogućnosti uspešnog povratka posade. Nepotrebno je isticati da su tokom 'Apolla 13' RETRO kontrolori bili posebno zauzeti. Na sletanju 'Apolla 11' mesto RETRO-a je zauzimao Chuck Deiterich. GUIDO (Guidance Officer). ili GUIDANCE, bio je neophodan saradnik FDO-a. Ako je FDO pratio kuda brod ide u tom trenutku i koji se manevri moraju sprovoditi, GUIDO je bio zadužen za kontrolu gde se sistem nalazi. Stoga je bio zadužen za slanje posadi 9

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

podataka o stvarnom položaju broda – izračunatog na Zemlji zahvaljujući telemetriji letilice – tako da su navigacioni računari (GNC) na CSM-u i LM-u mogli ispravno da rade. Kada su se alarmi 1201 i 1202 'Eagleovog' GNC računara oglasili za vreme sletanja 'Apolla 11', bio je to GUIDO oficir – koji je u toj smeni bio Steve Bales3 – koji je bio zadužen da obavesti direktora leta da to nije kritičan problem. Alarmi su obaveštavali da je računar preopterećen, ali Bales je uspeo da proveri, uz pomoć ostatka svog tima u susednom SSR-u, da to neće ometati izvođenje prioritetnih zadataka, što je u ovom slučaju bilo upravljanje lenderom i paljenje kočionog motora.

GUIDO oficir Steve Bales za svojom konzolom u Centru.

U sledećem redu je bio SURGEON, koji je bio doktor misije, pa stoga veliki 'neprijatelj' astronauta. SURGEON je obično pratio srčani i respiratorni ritam posade, ali je takođe davao uputstva kako da se nose s brojnim epizodama vrtoglavice, povraćanja i proliva koje su se događale tokom programa 'Apollo'. Medicinske intimnosti astronauta prenošene su u Hjuston tokom privatnih komunikacionih sesije – novinari su izbacivani tom prilikom – ili su putnici ostavljali poruke na magnetofonu komandnog modula, čiji je sadržaj saslušavan putem sekundarnog komunikacionog kanala. Uz SURGEON je bio CAPCOM ili Capsule Communicator, verovatno najpoznatiji kontrolor. Iako je NASA preferirala naziv Spacecraft Communicator – a to je bio izraz i u službenim dokumentima – akronim CapCom je preživio 'Mercury' eru i, zapravo, nastavio da se koristiti tokom ere šatlova i ISS, iako nisu postojale nikakve 'kapsule'. CAPCOM je bio jedina osoba koja je mogla direktno da razgovara sa astronautima. Na taj način, posada je bila sprečena da sluša desetke različitih glasova. Osim CAPCOM-a, samo je Direktor leta mogao da direktno komunicira s posadom ako je to smatrao prikladnim.

U to vreme 32-godišnji oficir, ali sa 10-godišnjim iskustvom u radu kao kontrolor leta u misijama 'Gemini'. Prilikom sletanja prvih ljudi na Mesec, lender je leteo 6 m/s brže nego što je smeo i Bejls se suočio sa odgovornošću da se izbori sa nekoliko kritičnih problema, a od njegove brze odluke je zavisila čitava misija. Iako je alarm zvonio, Bejls je zaključio da situacija nije kritična i samo je nastavio da prati situaciju. A onda, na samo nekoliko minuta pred sletanje, oglasio se alarm iz računara, oglašavajući da očitavanja visine stižu prebrzo i da je preopterećen te da ne može više da vrši proračune. Bejls je imao samo par trenutaka vremena da odluči da li je to nešto ozbiljno ili ne. Nakon nekoliko sekundi, obavestio je Kranza da se sletanje nastavi uprkos alarmu. Kasnije je priznao da je njegova odluka bila donešena na osnovu saveta 24-godišnjeg stručnjaka za računare, ing. Jacka Garmana. Kasnije je dobio medalju od predsednika i veliko unapređenje u vidu zamenika direktora operacija u Džonsonovom kosmičkom centru. 3

10

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

CAPCOM je uvek bio smatran pratiocem astronauta, iako nije nužno putovao u kosmos. Njihov je zadatak bio da sintetizuje odluke različitih kontrolora i Direktora leta kako bi prenijeli informacije i postavljali pitanja na najefikasniji mogući način.

Charlie Duke kao CapCom za 'Apollo 11' tokom sletanja na Mesec. S njegove leve strane su astronauti Jim Lovell i Fred Haise.

U svakoj smeni, u kontrolnoj sobi, MOCR-u, bilo je prisutno nekoliko astronauta. Tokom misije 'Apolla 11' CAPCOM-i su bili Charlie Duke, Jim Lovell, Fred Haise, Harrison Schmitt, Ron Evans, Bill Anders, Don Lind, Bruce McCandless, Ken Mattingly i Owen Garriott. Evans je bio CAPCOM tokom lansiranja, Duke je vodio računa o istorijskom spuštanju 'Eaglea' na površinu Meseca, dok je McCandless o brinuo šetnji Armstronga i Oldrina po Mesecu. Svaki put kad je CAPCOM pritisnuo dugme 'Talk' za razgovor sa astronautima, generisan je 'bip' ton od 2525 kHz u trajanju od 0,25 sekundi koji je aktivirao retransmitere komunikacionih stanica. Kad je otpuštao dugme, emitirao se još jedan ton na 2475 kHz. Ti zvučni signali, poznati kao 'Quindar tonovi', odabrani su zato jer su mogli da koriste isti frekventni raspon kao ljudski glas, izbegavajući potrebu za nekoliko istovremenih komunikacijskih kanala. Quindarski tonovi su postali simbol 'Apollo' ere, iako su korišćeni i u misijama 'Gemini', 'Skylab' i u prvim godinama šatla. Sledeća konzola u drugom redu je bila EECOM (Electrical Enviromental and Communications), zadužena za sisteme za održavanje života, električne sisteme i komunikaciju sa CSM-om. Zbog preopterećenja u radu, od 'Apolla 10' EECOM se više nije bavio komunikacijama. Tokom misije 'Apollo 13', EECOM je bio jedan od najopterećenijih kontrolora nakon što je eksplozija tanka za kiseonik gorive ćelije ostavila CSM bez struje i kiseonika. Sa desne strane je sedeo GNC (Guidance, Navigation and Control). Uprkos nazivu, CNG nije bio odgovoran za funkcioniranje CNG računara na CSM-u i LM-u – setimo se da je za taj zadatak odgovarao GUIDO – ali je uglavnom bio odgovoran za nadzor rada trastera pogonskog sistema RCS i glavnog motora SPS komandno-servisnog modula CSM.

11

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Crtež kontrolnog centra MOCR.

EECOM i GNC su se bavili isključivo CSM sistemima. Za lunarni modul su postojale dve slične konzole zvane TELMU (Telemetry, Electrical and EVA Mobility Unit) i CONTROL. Dok su EECOM i GNC radili tokom trajanja misije, TELMU i CONTROL su bili operativni samo dok je bio aktivan lunarni modul. Kao dodatni zadatak, TELMU je takođe nadzirao statuse skafandera A7L i ruksake za održavanje života (PLSS). U trećem redu konzola sedeo je INCO (Instrumentation/Communications Officer), zadužen za komunikaciju sa CSM-om i LM-om. Konzola je uvedena od 'Apolla 10' s ciljem da smanji opterećenje na EECOM. Tokom 'Apolo 17', INCO kontrolor Ed Fendell je bio zadužen za daljinsko upravljanje televizijskom kamerom rovera kako bi snimio uzletanje gornjeg stepena lunarnog modula. S njegove desne strane je sedeo O&P, ili PROCEDURES (Operations and Procedures Officer), jedan od najmanje uzbudljivih položaja u MOCR-u. Ne uzalud, O&P je osiguravao da ostali kontrolori slede odgovarajuće birokratske procedure za međusobnu komunikaciju i sa drugim Nasinim centrima.

12

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

INCO oficir Ed Fendell kontroliše astronaute tokom EVA.

Odmah pored O&P, bio je i pomoćnik direktora leta (AFLIGHT, Assistant Flight Director) – u osnovi njegov asistent – i direktor (FLIGHT). Pokraj njega je sedeo FAO (Flight Activities Officer), koji je kontrolisao da svaki zadatak i faza misije slede prethodno uspostavljeni red bez propuštanja koraka. Naime, FAO se u osnovi bavio koordinacijom aktivnosti ostalih konzola. Desno od FAO-a bio je NETWORK, koji je imao zadatak kontrole složene mreže zemaljskih stanica, aviona, brodova i satelita koji su se koristili za komunikaciju s astronautima. U četvrtom i posljednjem redu MOCR-a bila je osoba zadužena za odnose s javnošću ili PAO (Public Affairs Officer). PAO, koji je bio 'glas kontrole misije', koji je za televizijske gledaoce komentarisao operacije jednostavnim jezikom. Pored njega je bio FOD (Director of Flight Operations), 'šef' MOCR-a, Chris Kraft – koji je bio zadužen za kontrolu da se sve događa prema protokolima i normama Nase uz pomoć glavnog Nasinog štaba. Konačno, predstavnik Ministarstva obrane (DOD) koordinirao je vojne resurse kojima je služila NASA, kao što su brodovi i avioni mornarice odgovorni za spašavanje astronauta na Pacifiku. Iza njih bio je veliki prozor koji je posetiocima i predstavnicima štampe omogućavao da prate tok misije iz prve ruke. Iako su astronauti 'Apolla' uživali visok stepen autonomije zahvaljujući svojoj obuci i korištenju svog naprednog CNG računara, bez kontrole misije ne bi bilo moguće zakoračiti na Mesec.

MOCR 2 tokom misije 'Apolla 9'.

13

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

13. avgust 2019.

Računari 'Apola' – pola veka 'Apolla 11', deo II Pre dva meseca sam započeo priču o 'Apolo' epopeji. To je priča moje mladosti, ljubav moga pokojnog oca, a i dešavala se u vreme rođenja moje supruge, pa kud ćeš veći povod za priču. Uz to, prošlo je i okruglo pola veka, a mi se i dalje beznadežno krčkamo ovde na Zemlji. Ali počeli su svi da pišu o 'Apolu', počele su vrućine i ostalo, pa sam rešio da malo ohanem i odgodim moje pisanije. Tema je tu, Mesec je tu, i ja sam tu još malo, te neće ništa da se promeni (mada iz opravdanih razloga fali Armstrong). Ovu seriju textova posvećujem mojoj ćerci Eni, uz izvestan stid što je moja generacija doživela iskrcavanje ljudi na Mesec, a njena ima da se još načeka... uz jedno 'daj Bože'! U svakom 'Apolo' brodu je, uz trojicu astronauta, postojao i ključni četvrti član posade. Bio je to AGC (Apollo Guidance Computer), iako su ga svi znali prosto kao 'Apolov računar'. Međutim, svaki put kada se govori o AGC-u obično se podcrtavaju njegove prednosti, koje su smešne u poređenju s bilo kojim današnjim elektroničkim uređajem. Zanimljivo je da se obično preskače glavno pitanje: za šta je uopšte 'Apolo' astronautima bio potreban računar? I, pre svega, da li je doista bio potreban tako složen računar – prema tadašnjim standardima – da bi se čovek poslao na Mesec?

'Apolov' računar AGC (levo) sa numeričkom tastarurom DSKY (čita se 'diski') pored njega. Imao je dimenzije 61×32×17 cm, težinu od 32 kg, a trošio je 55 W struje.

'APOLOVI' RAČUNARI (DA, U MNOŽINI) Ali da ne gradimo kuću od krova. Pre svega treba pojasniti da je u stvarnosti postojalo – nekoliko 'Apolo računara'. Najpoznatiji je bio AGC komandno-servisnog modula (CSM), ali ne smemo da zaboravimo ni da je lunarni modul (LM) posedovao identični računar. Kako 1

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

bi se izbegla zabuna, AGC se za LM često nazivao LGC (Lunar Guidance Computer), a za CSM je bio poznat kao CGC (Computer Command Modus Guidance Computer). Iako da su oba bili zapravo blizanci, malo kasnije ćemo detaljno pričati o njihovim operacijama. Sledeći računar je bio onaj koji se nalazio u raketi 'Saturn V', koji je bio zadužen za vođenje ogromne rakete u orbitu. Mnogi su mislili da je za ovaj zadatak bio zadužen AGC komandnog modula, ali je tokom lansiranja AGC služio samo kao bekap računar i kao alat za prikazivanje podataka posadi.

Montiranje Instrumenatne jedinice na 'Saturn V'. Prečnik – 6,6 m; visina: 0,91 m; težina: 1996 kg.

Računar 'Saturna V' službeno se nazivao LVDC (Launch Vehicle Digital Computer), ili FCC (Flight Control Computer), i nalazio se u tzv. Instrumentnoj jedinici (IU, Instruments Unit) trećeg stepena S-IVB rakete. Smešten u cilindričnom kontejneru, LVDC je proizveden u IBM-u koristeći potpuno drugačiju arhitekturu i softver od AGC-a. Imao je ROM od 32 kilobajta a radio je na frekvenciji od 2 MHz. U misiji 'Apola 12', 'Saturn V' je uspeo da nastavi let i dostigne orbitu zahvaljujući LVDC-u nakon što je AGC prestao da radi nakon što je munja pogodila raketu odmah posle poletanja. Ali da se pokvario i ovaj računar, zapovednik misije je teoretski mogao da uvede raketu u orbitu (upravljati raketom od tri hiljade tona ručno: to bi bilo nešto što je vredelo videti), nešto za šta, srećom, nikada nije bilo potrebe.

2

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Delovi UI-a 'Saturna V'. Strelica prikazuje lokaciju računara LVDC.

Detalj dela UI-a gde se nalazio računar.

'Apolov' drugi računar je bio zapravo skup više njih. Govorimo o računarima RTCC (Real-Time Computer Complex) kontrolnog centra misije (MCC) u Hjustonu, odgovornih za izračunavanje položaja i trajektorije broda na osnovu radio-signala letilice. Za vreme 'Apolovih' lunarnih misija, RTCC računari su se sastojali od pet IBM računara tipa '360-75J' sa po 1 MB memorije. Sada kada znamo da se u 'Apolu' nalazilo nekoliko računara, daj da kažemo nešto o AGC-u.

3

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

IBM-ovi računari '360-75J' u kontrolnom centru MCC u Hjustonu.

ČEMU SU SLUŽILI RAČUNARI NA KOSMIČKOM BRODU? Danas uzimamo zdravo za gotovo potrebu za postojanjem nekakvog računara koji služi kao interfejs između nesavršenih ljudskih bića i sistema na letilicama poput aviona ili kosmičkih brodova. Ali 60-ih godina fly-by-wire kontrole su bile sve samo ne uobičajene. Računar – ili barem 'digitron' – bio je neophodan ako smo želili da osiguramo efikasnu kontrolu nad kosmičkom letilicom. Brodovi se orijentišu u kosmosu pomoću manevarskih trastera, ali se mora uzeti u obzir da se centar mase jednog broda stalno menja kako se smanjuje količina goriva u tankovima ili kada se spoji s drugim brodom. Stoga, rezultanta sila koje stvaraju trasteri sistema za kontrolu položaja RCS-a (Reaction Control System) obično ne prolazi kroz težište broda, što uzrokuje kretanje po nekoj od osa.

'Apolovi' moduli CSM i LM.

4

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Naprimer, kod 'Apola', četiri prednja i stražnja RCS-a1 CSM-ovog sistema imala su zakošene mlaznice radi smanjenja uticaja gasova na trupove servisnog i lunarnog modula, koji su takođe bili malo van centra u odnosu na centar mase. Kao rezultat toga, bez računara koje bi upravljao RCS sistemom, kretanje CSM-a prema napred ili nazad uzrokovalo bi zaokrete po jednoj od osa. Ista stvar bi se u većoj ili manjoj meri događala prilikom rotacija i translacija broda koje je generisalo 16 RCS trastera i glavni SPS (Service Propulsion System) motor (u slučaju LM-a, položaj 12 RCS-a bio je još asimetričniji). Stoga je bio potreban računar kako bi pomogao astronautima da upravljaju brodom ili da ostane statičan u odnosu na određeni referentni sistem.

RCS sistem mikromotora na komandnom modulu (CM-u) i servisnom modulu (SM-u).

Međutim, za precizno uključivanje motora ili za fly-by-wire, nije bio potreban posebno složen računar čak ni u 60-im. Zašto je onda računar napredan kao 'Apolov' AGC uopšte bio razvijan? Odgovor je jednostavan: radi navođenja i navigacije. Šta je to? Pa, u suštini, da se zna gde se nalazi letilica i kamo ide. To znači, njen položaj (navigacija) i trajektoriju (navođenje). A to su velike stvari. Jer kako možemo da znamo gde se nalazimo usred cislunarnog prostranstva? Kad je početkom 60-ih razmatrana konstrukcija 'Apolovog' CSMa, dizajniran je s jasnom premisom: brod treba da u svakom momentu bude navođen potpuno autonomno2. Ovaj uslov je uveden zato što niko nije znao da li će biti moguće održati stabilnu komunikacijsku vezu s brodom gotovo četiri stotine hiljada kilometara od Zemlje. Mogućnost nekakvog uplitanja u komunikacije Sovjetskog Saveza takođe je bio faktor koji je uziman u obzir (nemojmo zaboraviti da se Kubanska raketna kriza3, u jeku

'Apolov' komandni modul je imao 12 hipergoličnih trastera za kontrolu položaja i kontrolu pravca prilikom povratka u atmosferu. Servisni modul i lunarni modul su imali po 16 trastera, grupisanih u blizini centra gravitacije u klastere po četiri. 2 To je jedna od najvećih razlika od sovjetskog koncepta, jer su Sovjeti težili da sve, baš sve bude automatizovano, tako da na kosmonautina ne leži praktično nijedna odluka. Koji prilaz je bolji predmet je višedecenijskog stručnog sporenja, mada mislim da rezultati ipak najviše govore. 3 Kriza se pamti i prepričava kao sovjetsko razmeštanje nuklearnih projektila 'R-12' i 'R-14' na samo 140 km od Floride, i da su tada sovjetski brodovi krenuli ka Karibima da brane svoje ljude i Kubu. Svetski nuklearni rat je bio udaljen samo nekoliko sati... Međutim, retko gde se ističe da su Sovjeti samo recipročno reagovali na pokušaj CIA da 1961. izvrši vojni udar na Kubi (blamaža sa iskrcavanjem u Zalivu svinja) i razmeštanje preko 100 nuklearnih balističkih raketa srednjeg dometa PGM-19 'Jupiter' u Italiju i Tursku. Amerika je slavila pobedu jer su se Sovjeti povukli, ali se ne pominje da su sve vreme pregovarali s Rusima i na kraju se i oni povukli iz Turske (ali ne i iz Italije)... Iako su Amerikanci tada tvrdili da 'Rusi štancuju nuklearne glave kao kobasice', sačuvani podaci govore da je odnos glava bio 27.000 prema 3600 za SAD. 1

5

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Hladnog rata, dogodila 1962.). Ukratko, posada 'Apola' je morala da se sigurno vrati na Zemlju čak i bez pomoći hjustonskih kontrolora misije.

Originalna posada 'Apola 13' (Lovell, Mattingly i Haise), poziraju sa sekstantom i astrolabom.

UPRAVLJANJE I NAVIGACIJA 'Apolov' računar AGC je koristio inercijalnu mernu jedinicu, skraćeno nazvanu IMU, kao izvor podataka za usmeravanje i navigaciju. IMU je predstavljao skup od tri žiroskopa i akcelerometra koji su otkrivali bilo kakve promene u ubrzanju letilice po njenih tri referentne ose. Tako je bilo moguće znati jačinu i pravac sila koje deluju na letilicu i koliko dugo. Pomoću ovih podataka računar je mogao da u bilo kojem trenutku ekstrapolira položaj broda. IMU tehnologija je tada bila u punom jeku zahvaljujući svojoj upotrebi u vojnim avionima i balističkim raketama. Problem je bio u tome što su se računanjem položaja broda ovom metodom greške kontinuirano akumulirale i pre ili kasnije podaci više nisu bili pouzdani. Ako je misija bila kratka, poput leta nekog projektila, to nije imalo bitnog efekta, ali u suprotnom, kao u slučaju putovanja na Mesec, bilo je potrebno povremeno kalibrisati IMU na osnovu spoljnjih podataka.

6

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

'Apolov' IMU. Unutra se vide tri žiroskopa.

I tu konačno dolazi do izražaja složenost sistema koji je koristio 'Apolo'. Jedan od načina dobijanja podataka nezavisno od položaja i trajektorije broda je bila upotraba zvezdanih i solarnih senzora, što su već rutinski koristile tadašnje kosmičke sonde obe zemlje. Ali oni koji su bili zaduženi za konstrukciju 'Apola' nisu verovali ovom sistemu, koji je još bio u pelenama. Zato brodovi 'Apola' nisu nosili 'proste' automatske stelarne senzore, već su otišli korak dalje. Doista, astronauti su morali da budu u mogućnosti da izračunaju položaj broda iz promatranja referentnih zvezda kao da su mornari iz XIX veka. Podaci o položajima zvezda i drugih nebeskih tela služili su s vremena na vreme za ažuriranje IMUa. Uvođenje ljudskog elementa u sistem za navođenje i navigaciju znatno je povećalo njegovu složenost – i težinu – ali se to smatralo neophodnim. Dakle, ako bi se AGC pokvario, posada je imala rezervni element koji bi im osiguravao opstanak.

Elementi primarnog sistema za navigaciju i navođenje (PGNCS, izgovara se 'pings') 'Apola'. I ovo i EMU je proizvodila privatna kompanija iz Indijane 'Delco', filijala 'General Motorsa'.

7

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Na ovom mestu je važno da naglasim da su zadaci upravljanja brodom – odnosno, autopilotiranje – i vođenje i navigacija različiti, i da ih mogu obavljati dva ili više nezavisnih računara, povećavajući redundantnost4 broda i smanjujući složenost svakog računara ponaosob. Zapravo, to je bila odluka koja je donešena na samom početku programa 'Apolo'. Planirano je da svaki 'Apolo' brod nosi dva računara, jedan analogni, koga je 'Honeywell' dizajnirao za kontrolu letilice, i drugi digitalni od 'Raytheona' za nove zadatke vođenja i navigacije. Očito, neki su se zadaci i mogućnosti računara preklapali – računar za navođenje i navigaciju je mogao da kontroliše RCS trastere – ali u svakom slučaju, na kraju smo dobili sistem koji je bio otporniji na moguće kvarove.

'Doc' Draper u simulatoru PGNCS sistema koji se nalazio na krovu MIT-a. Smatraju ga ocem inercione navigacije.

Međutim, u programu 'Apola' nije bilo mesta za neodlučne i konzervativne ljude. U januaru 1964. NASA je donela odluku da će se na 'Apolu' koristiti samo jedan računar. Kao da to nije bilo dovoljno, računar je trebalo da bude identičan i za CSM i za LM – sem softvera, naravno – nešto što je izazvalo paniku kod glavnih izvođača radova oba broda – odnosno 'North American Aviationa'5 i 'Grummana'6 – jer ako je dizajniranje jednog takvog računara bilo teško, kompatibilnost za dve tako različite letilice predstavljalo je ogroman izazov.

Ovo je čest izraz u ovoj oblasti, ali mi nemamo adekvatan prevod za njega. Često se prevodi kao 'rezervni', ali nije baš precizno. Recimo, mi imamo 2 bubrega. Onaj drugi nije 'rezervni' već redundantan; on takođe radi normalno kao i prvi, ali usled neke insuficijencije jednog od njih onaj drugi bi preuzeo nefroulogu na sebe i onda bi mogli da kažemo da je on postao rezervni... 5 Takođe 'rođak' 'General Motorsa'. Pored brojnih mlaznih lovaca tog vremena (neke je imala i naše vazduhoplovstvo), za 'Apolo' program su proizvodili komandno-sernisne module i druge stepene raketa 'Saturn V'. Kasnije su pravili i šatlove. Kompanija je posle serije pretapanja i prodaja postala deo 'Boeinga'. 6 Kompanija je od 1962. bila glavni kontraktor za proizvodnju lunarnih modula (proizvela ih je 13 komada). Nakon gašenja projekta 'Apolo', bili su jedan od najozbiljnijih konkurenata za proizvodnju šatlova, ali su izgubili od 'Rockwella', kasnijeg 'Boeinga'. Da se ne bi previše bunili, dobili su mrvice: pravilisu krila i vertikalne stabilizatore. 4

8

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Novi bi se računar nazivao AGC (Apollo Guidance Computer), mada mu je ime bilo pomalo zbunjujuće, jer se, kao što smo videli, morao da brine i za mnoge druge zadatke sem navođenja. Glavni izvođač radova je bio 'Raytheon', dok je slavni MIT (Massachusetts Institute of Technology) bio odgovoran za odabir računarske arhitekture i programiranje. Tim MIT-a, predvođen naučnikom i inženjerom Čarlskom 'Dokom' Drejperom, dizajnirao je AGC zahvaljujući prethodnom radu s vojskom, u koji su spadali računari balističkih nuklearnih raketa UGM-27 'Polaris' lansiranih sa podmornica, koji su imali samo 10 kg i 4 kB memorije.

Drejper u razgovoru sa Fon Braunom.

AGC Na početku programa, NASA je pitala MIT koliko će njen računar zauzimati prostora. Drejperov tim nije bio siguran, pa je pretpostavio da će im biti dovoljna kubna stopa – oko 28 litara. Kako je AGC postajao sve složeniji, MIT je morao da se bori kako da ne prekorači ovu zapreminsku granicu. Da bi održao težinu i veličinu pod kontrolom, AGC je trebalo da bude digitalni računar koji će da koristi novu tehnologiju integriranih kola, tehnologiju koja je u to vreme bila tek u povoju. Prvi prototip računara, AGC3, bio je spreman već 1962. godine. Ovaj prototip, i na insistiranje stručnjaka poput Eldona C. Hola7, uverili su Nasu da su integrirana kola pravo rešenje. Ili bolje rečeno, jedino: jedini način da tako složen računar stane u brod bilo je korištenje integriranih kola. NASA se prebacila na mikročipove i donela odluku da svi računari 'Apola' moraju da koriste integrirana kola. Dve godine kasnije, završen je prototip AGC4B za prve misije 'Apola' tipa 'Blok 1'8. Konačni AGC za 'Blok 2' bio je spreman 1966. AGC 'Bloka 1' je bio korišten u bespilotnim misijama AS-201, 'Apolo 4' i 'Apolo 6', dok se AGC 'Bloka 2' bio korišćen u 'Apolu 5' bez posade, i u svim kasnijim putničkim misijama 'Apola'.

AGC je konstruisan u MIT-ovoj Instrumentnoj laboratoriji pod rukovodstvom C.S. Drejpera, dok je hardver-dizajnom rukovodio E.C. Hol. Prvim radovima na arhitekturi rukovodili su J.H. Lejning Jr., Albert Hopkins, Ričard Batin, Ramon Alonso i Hju Bler-Smit. Letni hardver je proizveden u 'Raytheonu'. 8 NASA je 1963. zaključila da najefikasniji način za sprovođenje programa raditi na dva koloseka: 'Blok 1' je bio preliminarni dizajn predviđen jedino za pobne letova na nisku orbitu oko Zemlje; i 'Blok 2', što bi bila verzija za let na Mesec. 7

9

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

'Raytheonov' tehničar testira AGC prototip (kutija ispod njegove ruke sa debelim crnim kablovima). Dva displeja i tastature DSKY služila su kao interfejsi za testiranje. 2009. jedan DSKY je na dobrotvornoj aukciji prodat za $50.800.

Delovi AGC-a.

Kad god se navode prednosti AGC-a, smešno ih je porediti s bilo kojim današnjim računarom ili mobilnim telefonom – ako nas to na neki način čini da se osećamo bolje – ali ne treba podvlačiti da su u to vreme bili impresivni. 'Apolov' AGC je imao ROM – tj. readonly memory – od 36 kilobajta i RAM memoriju od 2 kilobajta (u stvari, AGC nije koristio bajte, već 'reči' u dužini od 16 bita, ali to je druga priča). Bio je to napredak u odnosu na AGC 'Bloka 1', sa ROM-om od samo 24 kB i RAM-om od 1 kB. Radna frekvencija je iznosila 10

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

1 MHz, a računar je imao ukupno 5600 integriranih kola. Konačna težina je bila 31,8 kg, a potrošnja električne energije 55 vata.

AGC sa odvojenim memorijskim modulom.

Nesumnjivo, najupečatljivija karakteristika 'Apolove' memorije je bila ta što nije bila magnetska već tipa 'žičanog jezgra' (core rope memory). Odnosno, bila je sastavljena od sićušnih metalnih prstenova kroz koje je prolazio kabl – koji je predstavljao binarni '1' – ili pored njih – to je bila '0'. To je značilo da programi 'Apolovih' AGC nisu bili nešto eterično, već su mogli da se dodirnu rukama, doslovno. Stoga su linije binarnog koda softvera morale da budu prevedene u složen niz kablova i kalemova. Armija žena kompanije 'Raytheon' je bila odgovorna za 'pletenje' ovog jezgra memorije pomoću posebnih mašina, te je ta vrsta memorije ostala poznata, pomalo pogrdno, kao LOL (Little Old Ladies). AGC je imao šest LOL memorijskih modula i svaki je zahtevao najmanje šest nedelja da bude ispleten.

Detalj ROM memorije. Po standardima tog vremena, u tako malu zapreminu je bilo smešteno relativno puno memorije: oko 2,5 megabajta po kubnom metru.

Moduli su trebali da budu spremni da se podvrgnu odgovarajućim testovima 3 ili 4 meseca pre lansiranja. NASA je bila svesna da uspeh čitavog programa 'Apolo' u velikoj 11

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

meri zavisi od žena koje su plele AGC-ovu memoriju, pa je osigurala da astronauti redovito posjećuju 'Raytheonovu' fabriku u Walthamu u Masačusetsu. Jednom kad je memorija bila ispletena nije bilo načina da se promene kodovi ROM modula, što je izazvalo ne male glavobolje Nasinim inženjerima. S druge strane, AGC-ov RAM koristio je vrlo sličan sistem sposoban da promeni jedinice i nule u kalemima menjanjem smera indukovane struje u svakom od njih.

Modul LOL memorije.

U početku je između Nase i MIT-a vođena vrlo intenzivna rasprava o mogućnostima korigovanja orbite uz pomoć AGC-a. MIT-ovi inženjeri i informatičari su želeli da astronauti umeju da poprave AGC, zadatak koji je zahtevao intenzivnu obuku iz elektronike i informatike – premda ta disciplina u to vreme nije ni postojala – a to je takođe podrazumevalo i unošenje ogromnih priručnika u komandni modul (razmatrana je mogućnost prebacivanja priručnika na mikrofilmove ne bi li se uštedelo na težini). Astronauti su sve to kategorički odbili – već su teško prihvatili da oni neće zaista 'pilotirati' brodom – pa je NASA odustala. AGC nije bio u stanju da reguliše orbitu. Zanimljivo je da, usprkos tehnološkom uvođenju AGC-a, niko nije uspevao da konstruiše fizičku vezu između CGC-a komandnog modula i LGC-a lunarnog modula. Budući da je CGC bio primarni računar tokom čitave misije, to je podrazumevalo da su astronauti morali ručno da unose podatke o položaju i orijentaciji sa jednog računara u drugi, što je svakako bio brutalan zadatak koji je zahtevao puno vremena (povrh svega, referentni uglovi dve letilice su bili različiti, što je dodatno komplikovalo proceduru poravnavanja IMU-a na LM kada je bio aktiviran u letu).

12

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Jedna od radnica u 'Raytheonu' tokom 'pletenja' memorije.

PLANIRANJE PUTOVANJA NA MESEC Izrada softvera za 'Apolo' je bila daleko složenija zadaća od dizajniranja hardvera. AGC je postao tada poznat u svetu računara po svojoj inovativnoj arhitekturi. Iako bi iscrpna analiza ove teme zahtevala pisanje nekoliko knjiga – nešto što je već učinjeno – dovoljno je naglasiti da je LOL memorija kodirana u binarnom jeziku prevedena s jezika višeg nivoa nazvanog 'Interpreter', što je zauzvrat bilo izvedeno jednom vrstom 'operativnog protosistema' poznatog kao 'Executive'9. Velika genijalnost 'Apolovog' AGC-a se krila u tome što je ovaj operativni sistem dozvoljavao pokretanje više programa istovremeno, što je predstavljalo rudimentni oblik onoga što danas zovemo multitasking. AGC je mogao da upravlja sa 7 programa odjednom prema važnosti, bez 'hanginga' ili resetovanja. Među glavnim menadžerima 'Apolovog' softvera bio je Hal Lejning Jr., koji će kasnije postati slavan kao jedan od izumitelja poznatog programskog jezika FORTRAN. Kao da to nije bilo dovoljno, AGC se mogao isključiti i uključiti za manje od dve sekunde bez gubitka podataka. Iz tog se razloga astronauti više nisu previše bojali ekvivalenta 'plavog ekrana' usred kritičnog manevra. U slučaju nužde, uvek je bilo moguće ponovo pokrenuti AGC i nastaviti kao da se ništa nije dogodilo.

Ovo je nešto jako složeno za mene, pa izbegavam da ulazim u detalje (a ima ih!), ali koga baš kopka nek pogleda nešto i ovde. 9

13

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Dr Hal Lajning (1920-2012) sa MIT-a, jedan od glavnih arhitekata AGC programiranja.

Iako su AGC računari na CSM-u i LM-u bili fizički slični, njihovi su softveri očito bio vrlo različiti. Operativni sistem, odn. softver koji je korišćen u računarima CGC (u komandno-servisnom modulu) nazvan je u misijama sa ljudskom posadom Sundisk, Sunspot i Colossus, a softver u računarima LGC (u lunarnom modulu) dobio je naziv Sunburst, Sundance i Luminary. Izrađeno je nekoliko verzija svakog – gotovo svaka misija je imala svoju verziju. U 'Apolu 11' korišćen je Colossus 2A – takođe poznat kao Comanche 055 – korišten je u komandnom modulu, a Luminary 1A (revizija 99) u mesečevom modulu. Astronauti su komunicirali sa AGC-om koristeći interfejs u to vreme futurističkog izgleda koji se nazivao DSKY (Dispay and Keyboard). DSKY, izgovarao se kao 'diski', imao je rudimentne zelene digitalne ekrane i tastaturu s 19 dugmadi koja su sadržavala brojeve i razičite instrukcije. Danas mnogi ljudi mešaju DSKY sa samim AGC-om, iako je to bio samo interfejs (usput, ne mogu da odolim a da ne spomenem da se program zadužen za upravljanje DSKY-ovim ekranom zvao Pinball Game Buttons and Lights).

Evolucija 'Apolovih' operativnih sistema.

14

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Evolucija i povezanost softvera CM AGC i LM ACG.

Preko DSKY-a astronauti su mogli da unose ili zahtevaju podatke. To se nije radilo direktno, već upotrebom 'verbs' ('glagola', skupova naloga), 'nouns' ('imenice', određeni redosled) ili programa. Ovi poslednji su predstavljali skup složenih instrukcija koje su mogle da posluže od sletanja na Mesec do poravnavanja navigacione platforme10. Naprimer, za vreme spuštanja i sletanja na Mesec, LGC je koristio programe P63, P64 i P66. Ako je astronaut hteo da odabere, recimo, program P63, morao je da u DSKY unese niz 'verb + 37 + enter + 63' ('verb 37' je bila instrukcija zadužena za odabir odre-đenog programa). Za ostale zadatke potrebni su bili samo glagoli, poput aktiviranja automatskog pilota ('verb 46').

Inercioni sistemi za navođenje nisu bili savršeni, te su 'Apolovi' sistemi varirali za oko 1 miliradijan na sat. Zato je bilo potrebno periodično poravnati inercionu platformu uz pomoć zvezda. Računar je morao da uglove inercione platforme konvertuje u signale koje može da koristi servo kontrola. Šta je inerciona platforma, objasniću kasnije u textu. 10

15

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Detalj originalnog 'diskija'. Desno je delimična lista numeričkih kodova za 'glagole' i 'imenice' u 'Apollo Guidance Computeru' (AGC-u), odštampana kao podsetnik sa strane.

Dugmeta na DSKY-ju.

DSKY na glavnoj kontrolnoj tabli CSM modula.

16

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Delovi DSKY-ja.

Brojevi prikazani na DSKY-ju nisu imali decimalni segment. Posade su morale da a priori znaju koliko su iznosili celi delovi pojedinih značajnih brojeva svake veličine. Ali, uprkos svojim prednostima, AGC nije bila zver kojom se lako vladalo. Za usklađivanje inercijalne platforme bilo je potrebno pritisnuti između 30 i 130 dugmadi na tastaturi DSKY, a to je tokom putovanja na Mesec zahtevalo više od 10.000 pritisaka na dugmad. Posledica toga je bila ta da su posade provodile značajan deo vremena u kosmosu kuckajući instrukcije na tastaturii DSKY-ja. U komandnom modulu su se nalazila dva panela DSKY, jedan se nalazio na glavnoj instrumentnoj tabli, a drugi na stražnjoj strani pored sistema za navođenje i optičku navigaciju. U LM-u je postojao samo jedan DSKY, smešten na centralnoj konzoli između zapovednika i pilota lunarnog modula.

Kontrolni panel lunarnog modula sa DSKY na dnu.

17

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Robustnost AGC se pokazala na 'Apolu 11' tokom kritične faze sletanja na Mesec. Baz Oldrin, pilot lunarnog modula, aktivirao je specifičan režim Doplerovog radar za spajanje LM-a kako bi ovaj bio spreman samo za slučaj da moraju da prekinu silazak i spoje se ponovo sa CSM-om11, što je zadatak koji nije bio predviđen čeklistom misije. Kao rezultat toga, LGC-ov Luminary operativni sustav je bio 'udavljen' jer je morao da upravlja dodatnim programom, te je tokom kritične faze aluniranja nekoliko puta aktivirao alarm '1202' i '1201' za preopterećenje sistema. Zahvaljujući multitasking mogućnostima LGC-a, računalo se nije ugušio, već je restartovan bez gubitka podataka (zapamti da mu je za to bilo potrebno manje od dve sekunde). Niko u kontroli misije u Hjustonu nije znao šta znače ti alarmi, ali tim za usmeravanje misije (GUIDANCE12) smešten u drugoj sobi MOCR-a (Mission Operations Control Room), zadužen za nadgledanje rada LGC-a, znao je šta znače i zvao svog šefa, GUIDO oficira Stiva Bejlsa, obavestivši ga da se ništa neće dogoditi sve dok se alarm ne počne da javlja kontinuirano i uzrokuje restart sa gubitkom podataka.

Deatalj DSKY-a u lunarnom modulu.

Naime, Oldrin je insistirao da se randevu-radar na lunarnom modulu ostavi uključen. Taj sistem je bio upravljen na gore, omogućavajući Kolinsu u komandnom modulu da ih prati. Tokom spuštanja, dugme radara je bilo okrenuto pogrešno. To obično nije izazivalo neke probleme. Ali zbog defekta u dizajnu, sistem je bombardovao računar nepotrebnim zahtevima. To je bila najgora vrsta greške: neočekivana, potencijalno opasna i teško ponovljiva. A onda je tokom najkomplikovanije faze sletanja, 13% kapaciteta računara bilo opterećeno podacima antene okrenute ka nebu. Alarm je isključen jer je računar resetovan, pa je mogao da se fokusira na navigaciju i kontrolu. 12 Šta znače ove skraćenice možeš da pronađeš na početku prvog dela ovog serijala. 11

18

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Početak kodova Colossusa 2A (Comanche 55), 'operativnog sistema' za AGC 'Apola 11'.

I CGC i LGC su sačinjavali sistem navođenja i primarne navigacije 'Apola', ili PGNCS (Primary Guidance, Navigation and Control System), što se izgovaralo kao 'pings'. Međutim, uprkos činjenici da je LGC bio vrlo siguran, NASA je želela rezervni sistem na lunarnom modulu kako bi osigurala da se astronauti ne sruše na površinu tokom sletanja ili uzletanja, dva kritična manevara koja se nisu mogla ponoviti ili stopirati radi analize mogućih grešaka. Zbog toga je LM nosio drugi računar poznat kao AGS (Abort Guidance System), koji se izgovarao kao 'aggs'. AGS je zapravo bio komercijalni računar 'MARCO 4418' sa ROM i RAM memorijom od po 2 kB (zapravo, 18-bitnih 'reči'). Imao je svoj poseban displej sličan DSKY-ju, ali je dobio ime DEDA (Data Entry and Display Assembly) i bio je smešten sa leve strane upravljačke konzole, ispred pilota lunarnog modula.

Kontrolni panel DEDA u lunarnom modulu 'Apola 11' rezervnog računara AGC. Računar je proizvela kompanija 'TRW Inc.' nezavisno od razvoja računara AGC i PGNCS. 'MARCO' (skraćeno od 'Man Rated

19

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Computer') bio je težak 14,8 kg, imao dimenzije 12,7×20,3×60,33 cm i trošio je 90 W struje. Zbog vrste memorije bio je sporiji od AGC-a, mada su neke operacije izvođene brže nego na AGC.

Danas je uobičajeno da se u mnogim tekstovima o 'Apolu' AGS DEDA zbog svoje sličnosti meša sa AGC DSKY. Međutim, AGS je bio znatno jednostavniji element. AGS je koristio navigacione podatke LGC-a, tako da je jedan od najtežih zadataka pilota lunarnog modula bio da ručno unosi te podatke u AGS pre svakog kritičnog manevara. Pored toga, koristio je jednostavniji i manje robustan IMU od PGNCS-a. Srećom, tokom čitavog programa 'Apolo' nikada se nije ukazala potreba za korišćenjem AGS-a, iako je njegov rad testiran u 'Apolu 10'. AGS je dobar odgovor na pitanje 'da li bilo moguće putovati na Mesec sa jednostavnijim računarom?'. Odgovor je 'da', iako je, očito, AGS bio manje siguran od LGC-a. Sa druge strane, u komandnom modulu PGNCS-ov rezervni sistem se nazivao SCS (Stabilization and Control System). Za razliku od rezervnog računara AGS lunarnog modula, koji je bio rudimentniji računar od AGC-a, rezervni sistem SCS je u osnovi bio vrlo jednostavan analogni računar – pre kalkulator – koji se bavio samo automatskim pilotiranjem broda i imao jednostavnije žiroskope od onih kod IMU-a.

Elementi SCS-a, PGNCS-ov bekap sistem u kontrolnom modulu (u osnovi jednostavni analogni računar koji je osiguravao fly-by-wire).

20

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Margareta Hamilton, jedna od glavnih 'Apolovih' programera, u CSM-ovom simulatoru.

INERCIONA PLATFORMA Glavni računar AGC (Apollo Guidance Computer) bio je odgovoran za kontrolu letilice i njenih motora a, u zadacima navođenja i navigacije, koristio je podatke IMU platforme i zvezdani navigacioni sistem (kao što smo videli, skup ovih elemenata tvorio je primarni navigacioni sistem, ili PGNCS). IMU je imao samo tri žiroskopa – jedan po svakoj osi – i, zbog ovog ograničenja, astronauti su morali da budu oprezni tokom svojih manevara kako ne bi blokirali platformu, situaciju koja je poznata i kao 'gimbal_lock', što sam ja nazvao 'zaključavanje kardana13'. Do zaključavanja kardana dolazi kada dve ose žiroskopa završe u istoj ravni, tako da IMU podaci više nisu pouzdani i moraju da se 'resetuju' spoljnjim podacima. Nije bilo potrebe, ali ponovna poravnanja platforme bila su velika muka za posadu (očito, da se zaključavanje dogodilo tokom kritične faze misije, stvar bi potencijalno mogla da bude vrlo važna).

Kardanski sistem. Inerciona platforma sa žiroskopima i akcelerometrima.

FDAI, ili 'veštački horizont' sa zonom blokade platforme koju su astronauti želeli da izbegnu. Crveni krug pokazuje zonu u kojoj inercioni kardani ulaze u opasnost da budu zaključani (kardani po 2 ose se

Možda postoji neki tehnički naziv za ove nosače ali ga ja ne znam. To su oni pokretni nosači koji omogućuju nezavisnu rotaciju žiroskopa. Gimbali, ili kako već, poznati su bili u drevnoj Grčkoj i Kini još pre 2200 godina. 13

21

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

poravnaju) izazivajući gubitak položajne referece. Pogledaj kako su astronauti 'Apola 13' izašli na kraj sa zaključavanjem kardana. Desno: veštački horizont na 'Apolu' bio je težak 2 kg.

Podaci IMU-a o položaju broda u odnosu na odabrani referentni sistem predstavljeni su na upravljačkoj tabli CSM-a i LM-a pomoću instrumenta FDAI (Apollo Flight Director Attitude Indicator), koji su astronauti nazvali '8 ball', i koji je izgledao kao jednostavni veštački horizont poput onoga koji se nalazi u bilo kojoj letilici14. Astronauti su insistirali na uključivanju FDAI-ja u CSM, premda su mnogi inženjeri smatrali da ovi previše robuju svom vazduhoplovnom iskustvom (upotreba FDAI-ja u LM-u je bila opravdanija jer na Mesecu postoji referentni horizont). FDAI je imao crveno obojeno područje koje vizualno upozorava astronaute na rizik od zaključavanja kardana.

Elementi PGNCS lunarnog modula.

Zanimljivo je da bi se ograničenje zaključavanja kardana lako moglo izbeći ugradnjom četvrtog žiroskopa. Ne ulazeći dalje u detalje, LVDC (Digital Computer Computer Launch Vehicle) računari 'Saturna V' i brodova 'Gemini' su dobili ovu četvrtu jedinicu kako bi izbegli blokiranje platforme. Međutim, NASA je odlučila da na brodovima za Mesec koristiti samo tri žiroskopa kako bi spriječila da IMU dobije na težini, posebno zbog strogih ograničenja težine lunarnog modula. Uz to, tri žiroskopa su akumulirala manje pogrešaka od četiri, što je platformu činilo preciznijom. No paradoksalno je bilo da bi astronauti, kako bi izbegli zaključavanje kardana, trošili više vremena i goriva nego što je potrebno – da i ne spominjem dodatnu tenziju uzrokovanu neprestanim vođenjem računa o tome tokom manevrisanja – tako da, gledano iz te perspektive, ušteda težine verovatno nije bila dobra ideja.

Svi učesnici u programu 'Apolo' bili su regutovani iz vojske, i to iz mornaričke avijacije. Mogu da zamislim kakva je bila selekcija. Njima su avionski instrumenti bili kao nama dugmad u liftu. 14

22

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Presek kroz IMU i njegovi delovi. Žiroskopi (IRIGs, Xg, Yg, Zg) beleže promene položaja, a akcelerometri (PIPAs, Xa, Ya, Za) beleže promene ubrzanja.

PUT NA MESEC UZ POMOĆ ZVEZDA Za redovno usklađivanje IMU-a, AGC je koristio kompleksni zvezdani optički navigacioni sistem pomenut ranije. Da je 'Apolo' bio konstruisan samo nekoliko godina kasnije, nema sumnje da bi se ovaj sistem sastojao od automatskih senzora, ali NASA je želela dodatni stepen redundantnosti za slučaj da se računar pokvari. Glavni optički navigacioni sisitem komandnog modula koristio je mali teleskop nazvan AOT (Alignment Optical Telescope) i sekstant (SXT) njujorškog proizvođača 'Kollsman Instrument Co.'. Sekstant je imao okular koji je pružao 28× uvećanje, dok onaj kod teleskopa nije imao povećavanje. Oba su okulara bila na stražnjoj strani komandnog modula, u podnožju sedišta astronauta.

Dijagram 'Apolovog' teleskopa.

23

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Ron Evans ('Apolo 17') gleda kroz sekstant PGNCS-a komandno-servisnog modula. Desno od okulara se nalazi manualni AOT.

Dizajniranje optike komandnog modula nije bio prost zadatak, jer je oprema morala da bude konstruisana tako da ne ugrožava celovitost termičkog štita (optički otvor je bio smešten u onom delu štita koji se najviše zagrejavao). Po originalnom projektu, mehanizam optike je trebalo da može da se otvara, ali su američki inženjeri bili zgroženi mogućnošću da se ovaj sistem ne zatvori tokom ponovnog ulaska u atmosferu i izazove neplaniranu turbulenciju. Iz optičkog sistema LM-a izostavljen je sekstant i ugrađen je samo teleskop AOT u periskopskoj konfiguraciji. Zbog ovih ograničenja, optički sistem LM-a omogućavao je jedino podatke o orijentaciji modula ali ne i o njegovom položaju i putanji, dok su sekstant i teleskop CSM-a uspevali da ponude oba parametra.

Otvori na komandnom modulu za teleskop AOT i za sekstant.

24

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Otvor optičkog teleskopa na lunarnom modulu.

Položaj optičkog sistema u 'Apolovom' komandnom modulu.

Osnovni koncept sistema je bio neverovatno genijalan. Svi GCG i LGC računari su sadržavali u memoriji podatke o položaju čak 37 zvezda, koje su bile fiksirane na nebeskom svodu i služile za definisanje glavnog referentnog sistema, poznatog pod opskurnom skraćenicom REFSMMAT (Reference to Stable Member Matrix). Ovaj se referentni sistem menjao u skladu sa letilicom i fazom misije, tako da ih je postojalo devet različitih vrsta (npr. lansirna rampe, niska orbita, putovanje ka i sa Meseca, lunarna orbita ili površina Meseca). U najjednostavnijem slučaju, to je onaj sa LM, orijentacija broda je mogla da se utvrdi promatranjem kroz teleskop AOT čiji je okular posedovao rešetkastu končanicu. AOT je mogao da se okrene samo ka šest unapred određenih područja na nebu, koja su pokrivala uglove od po 60°. 25

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

AOT lunarnog modula.

Vidno polje teleskopa lunarnog modula.

Ako je putnicima na Mesec bila poznata pozicija makar dve referentne zvezde, lako su uspevali da odrede orijentaciju broda. Astronauti su samo morali da odaberu jednu od referentnih zvezda i naznače računaru – pritiskom na dugme – trenutak u kojem je zvezda presekla ose x i y teleskopske končanice. Ponavljajući isti manevar s drugom zvezdom sa liste, računar je uspevao da utvrdi orijentaciju broda u odnosu na odabrani REFSMMAT. Ako se lunarni modul nalazio na Mesečevoj površini, ponekad se sa AOT-om nije mogla da vidi druga zvijezda, ali zauzvrat, gravitacioni vektor ubrzanja – koji je pokazivao ka središtu Meseca – mogao je da zameni nedostajuću zvezdu. Naravno, modul je na Mesečevoj površini bio nepokretan, pa astronauti nisu mogli da čekaju da zvezda preseče ose končanice. Ono što su učinili jeste rotiranje končanice dok se jedna od osa ne poklopi 26

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

sa tom zvezdom i uđe u ugao nagiba okulara i udaljenosti do centra končanice u računaru. (Ovo zvuči a i jeste komplikovano – a kako drugo! – ali možda će ti biti jasnije ako pogledaš ovo.) Ovi poslednji podaci mereni su indirektno okretanjem okulara sve dok se zvezda nije poklopila sa Arhimedovom spiralom koja je takođe bila označena na končanici.

AOT-ova končanica na lunarnom modulu i metod određivanja orijentacije broda korišćenjem dve zvezde i njihovog položaja na končanici okulara.

Za navigaciju u CSM-u, sistem je bio sličan ali precizniji, zahvaljujući korištenju sekstanata. Da bi kalibrisao IMU, pilot komandnog modula –u 'Apolu 11' to je bio Majkl Kolins – unosio je kôd zvezde kako bi od računara zatražio da usmeri optiku sektanta prema njoj. Pilot je tada mogao tačno da izmeri odstupanje od središta okulara nastalo usled nakupljenih pogrešaka u platformi. Zatim je samo morao da pomiče vidno polje sekstanta sve dok se zvezda ne pojavi u središtu i tad pritisne dugme kako bi računaru bilo jasno gde se zvezda uistinu nalazi.

27

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Džim Lovel koristi PGCNS optiku tokom cislunarne misije 'Apola 8'.

Ta se tehnika koristila za navigaciju, odn. za određivanje orijentacije broda, ali za vođenje broda bilo je potrebno znati položaj. U većini knjiga o 'Apolu' oba se koncepta mešaju, ali se očito vrlo razlikuju. Poznavanje orijentacije – ili 'položaja' – broda je neophodno, ali nije dovoljno za planiranje propulzivnih manevara misije. Kao što smo videli, s optičkim sistemom LM-a nije bilo moguće odrediti položaj modula, već samo njegovu orijentaciju, ali CSM je imao ovaj kapacitet. Kako je to postizano?

Rad sa sekstantom radi određivanja položaja 'Apolo' letilice.

Referentne zvezde 'Apola'. Zvezde 3, 17 i 20 zapravo su bila imena posade 'Apollo 1' napisana unazad. Navi (γ Cassiopeiae) bio je Ivan (Virgil Ivan Grissom); Regor (γ Velorum) bio je Roger (Roger Chaffee); Dnoces (Talitha ili iota Ursae Majoris) second (Ed White II). Posada im je dala imena u šali zbog toga što su ih teško pronalazili, a kasnije je to zadržano.

28

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Zvezdana karta sa 'Apolovim' zvezdama. Skoro sve su bile preve ili druge veličine. Uobičajeno je bilo da se koriste po tri zvezde za sigurnu navigaciju.

Ključ je bio u korištenju sekstanta. Ovaj instrument je imao dva pravca gledanja koja su mogla biti postavljena na isti okular. Pomoću programa P23, astronaut je desnom rukom kontrolisao orijentaciju CSM-a pomoću komandi sličnih onim na levom sedištu komandnog modula15. Svemirska letilica bi se kretala sve dok se jedna od sekstantovih pravaca gledanja ne bi usmerio na određenu tačku, koja je mogla da bude Zemljin horizont, Mesečev horizont ili određeno područje na Mesečevoj površini (takođe i na Zemljinoj površini, ali u niskoj orbiti određivanje položaja sekstantom nije bilo prioritetno). Zatim je levom rukom upravljao dvoosnom kontrolom koja mu je dopuštala pomicanje sekstantske optike sve dok drugi pravac gledanja ne bi bio usmeren na drugi objekt, obično na jednu od referentnih zvezda. Nakon što bi se dve slike složile, astronaut je pritiskao dirku 'mark' kako bi pokazao računaru relativne uglove između dve slike. Ponavljajući manevar nekoliko puta i s nekoliko zvezda ili referentnih tačaka, mogla se postići vrlo velika preciznost u određivanju položaja broda. Ključ ove tehnike je da Mesec i Zemlja nisu bili statični objekti za brod 'Apolo', već da su to tela koja su menjala svoju prividnu veličinu u svakoj fazi misije, zavisno od udaljenosti do oba.

Na levom sedištu je sedeo zapovednik misije ispred kojeg se nalazio panel sa indikatorima za brzinu, visinu i položaj broda, komande za upravljanje i glavni FDAI (Flight Director Attitude Indicator) indikator. 15

29

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Sekstant i AOT sa 'Apola' nazivali su se i OUA – Optical Unit Assembly. Služili su za traženje referentnih zvezda i repera na Mesecu (ili Zemlji) radi preciznog merenja uglova radi navigacije.

U većini slučajeva, CM pilot je koristio teleskop za lociranje ciljane zvezde, a potom je tražio zvezdu u uvećanom vidnom polju sekstanta (28×) radi preciznog merenja.

U lunarnoj orbiti je korišten program P22 sa dva površinska markera kao referenci za sekstant. Astronauti su davali nadimke mnogim obeležjima na Mesečevom terenu, ne zbog njihovog ćefa ili sujete, već zato što su boravili na njemu. Možda je najpoznatiji primer planina Merlin (Mount Marilyn), planina koju je Džim Lovel krstio tokom misije 'Apola 8' u čast svoje supruge i koja je korišćena kao referenca prilikom sletanju 'Apola 11'. Merenje položaja je bilo posebno precizno određivano nekoliko sati pre i posle glavnih manevara paljenja motora tokom misije, poput TLI (trans-lunar injection) prema Mesecu, LOI (lunar orbit insertion) i TEI (trans-Earth injection) prema Zemlji. S druge strane, astronauti u Mesečevom modulu su određivali vreme koje je bilo potrebno za prelet iznad dve površinske referentne tačaka kako bi se na elegantan način procenio njihov položaj sa lunarne orbite zahvaljujući Keplerovim zakonima, i na taj način delomično kompenzovali ograničenja njihovog optičkog sistema.

30

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Oldrin i Lovel, posada 'Džeminija XII'. Baz Oldrin (levo) drži u ruci mali sekstant kako bi proučio njegovu sposobnost u utvrđivanju položaja broda.

Sekstant na 'Džeminiju XII'.

Tokom programa 'Džemini' testirana je upotreba sekstanta u orbiti i proverena njegova prikladnost kao alata za utvrđivanje položaja i trajektorije. Pre ponovnog ulaska u Zemljinu atmosferu, pilot komandnog modula je takođe procenjivao putanju pomoću zemaljskog horizonta i neke zvezde ili Meseca kao referentne vrednosti, ali nije koristio 31

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

sekstant, već relativni položaj tih objekata u odnosu na ugravirane oznake na levom prozoru komannog modula. Da bi se to postiglo, kapsula se morala okrenuti ka Zemlji ubrzo nakon odvajanja servisnog modula i pre nego što je ternoštit okrene napred.

Položaj Meseca u odnosu na Zemljin horizont radi određivanja trajektorije komandnog modula pre ponovnog ulaska u Zemljinu atmosferu.

Korištenje položaja Meseca u odnosu na CSM-ov prozor za zadatke navođenja.

Iako su astronauti isprva vrlo oklevali da koriste sistem za navođenje i navigaciju (PGNCS, Primary Guidance, Navigation and Control System), ubrzo su postali stručnjaci za njegovo korištenje i takmičili se jedni s drugima kako bi videli ko je taj koji je dobio maksimalnih 'pet kuglica' – neformalni izraz koji se koristio za označavanje pet nula koje je pokazao AGC kada je greška u poravnanju platforme bila jednaka nuli. Međutim, upotraba 32

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

sisema za navođenje i navigaciju nije prolazila bez grešaka. Za vreme misije 'Apola 8', Džim Lovel, tadašnji pilot komandnog modula, bez vidljivog razloga se promenio referentni sistem broda, usled čega je AGC poverovao da se ne nalazi u lunarnoj orbiti već na lansirnoj rampi. Bila je potrebna pomoć zemaljske kontrole misije kako bi se platforma ponovno uskladila, ali problem je poslužio uvođenju niza zaštitnih mera u softveru koje će kasnije biti od vitalne važnosti, što je sâm Lovel iskusio 16 meseci kasnije u 'Apollo 13' (za stvarno delikatne manevre, poput pokretanja glavnog motora, računar je najpre pitalo posadu je li sigurno izveo akciju pomoću poruke 'PRO' ('proceed', nastavi) na ekranu DSKY-ja).

Vidno polje sekstanta prilikom merenja pozicije nakon ulaska u translunarnu trajektoriju.

Šta se dešavalo ako AGC pogreši? U tom slučaju posada je mogla da odredi svoju orijentaciju i položaj koristeći optiku CSM-a ili LM-a ili, ako opet ne uspe, pomoću COAS-a (Crewman Optical Alignment Sight), vrste malog teleskopa koji je korišćen kao pomoć prilikom spajanja brodova. U tu svrhu astronauti su imali brojne predloške i grafikone za ručno proračunavanje – ili uz pomoć Hjustona – iako je, očito, tačnost postignuta ovim rezervnim sistemom bila značajno manja od one koju je pružao sistem PGNCS.

33

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Optički sistem COAS je mogao da posluži kao prva pomoć u navođenju i navigaciji.

(Veća slika)

PARADOKS 'BESKORISNOG' RAČUNARA Za vreme programa 'Džemini', postalo je jasno da je vođenje letilica sa zemaljskih stanica neverovatno precizno, što se samo povećalo u vreme 'Apola'. Udaljenost i brzina 'Apolo' brodova mogla je da se odredi pomoću vremena kašnjenja radio-signala i njegovog Doplerovog pomaka. S tim podacima, RTCC računari u Hjustonu – i ostali bekapovi smešteni u različitim delovima zemlje – mogli su brzo da se izračunaju položaj broda u odnosu na odabrani referentni sistem. U stvari, pet IBM-ovih računara '360' u Hjustonovom MOCR-u bili su pravi 'Apolo računari' zaduženi za navođenje i navigaciju. 'Apolov' optički sistem PGNCS prebacivao bi se u 'sekundarnu' ulogu i služio kao pomoćni element u slučaju da bude prekinuta komunikacija, nešto što je bilo vrlo malo verovatno obzirom na veliki broj i vrste antena na LM i CSM.

34

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Antena prečnika 26 metara, locirana u stanici za praćenje letova sa ljudskom posadom u Flasdeviljasu de la Olivi kraj Madrida. Bila je deo kompleksa stanica za praćenje 'Apola'.

Računadi RTCC su mogli da izračunaju položaj letjelica 'Apolo' s tačnošću od samo 10 metara, a njihovu brzinu s tačnošću od 0,5 metara u sekindi. Zapravo, najveći izvor pogrešaka bio je precizan položaj antena za praćenje na Zemlji, koji se ponekad razlikovao i za nekoliko metara. Iz tog razloga, glavni podaci o navođenju i navigaciji su bili oni koje je slao Hjuston a ne optički sistem, posebno što se tiče glavnih delova misije (da, navigacioni zadaci za određivanje orijentacije broda nisu bili su tako bitni, a posade su ih koristile u više navrata za kalibraciju IMU-a, mada su sigurno lako mogli da ih automatizuju). Stoga je paradoks računara 'Apola' bio u tome što su na kraju bili mnogo složeniji nego što se očekivalo da bi mogao da manuelno primi ručne smernice i navigacione zadatke, koji na kraju nisu ni bili presudni. Međutim, prisutnost AGC-a pružala je Nasi sigurnost u obavljanju sve složenijih misija. Bez ovog računara putovanje na Mesec jeste bilo moguće, ali možda ne baš u julu 1969. godine.

U sledećem nastavku serijala o 'Apolu', pokušaću da se osvrnem na sovjetski odgovor na 'Apolo'. Da li su Sovjeti bili stvarno Nasi za petama ili je to bila propaganda i samo prazna priča? Ćeraćemo se dalje...

35

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

20. avgust 2019.

Odgovor SSSR-a na 'Apolo' – pola veka 'Apolla 11', deo III 7. avgusta 1969. brod konstruisan za prevoz dva ljudska putnika poleteo je sa Zemlje i otprilike 3 dana kasnije proleteo iznad Meseca na visini od 1985 km pre nego što se vratio na našu planetu. Njegova kapsula je 14. avgusta sletela bez incidenta nakon obavljenog delikatnog dvostrukog ulaska u atmosferu – 'skip reentry' – kako bi se ubrzanje održalo u prihvatljivim granicama za buduću posadu uprkos letu brzinom od gotovo 40.000 km/h. Međutim, niko nije izašao iz kapsule nakon uspešnog sletanja. Misija nije bila deo programa 'Apolo', već se radilo o sovjetskom bespilotnom brodu '7K-Л1' №11, na Zapadu poznatom pod imenom 'Зонд 7'. U njemu je oko Meseca putovalo nekoliko vrsta živih bića, ali nijedan čovek ... sem ako ne računamo upečatljivu zlatnu lutku opremljenu senzorima za merenje zračenja a čije lice je sumnjivo podsećalo na lice Jurija Gagarina.

Zemlja viđena sa Meseca, kako je to video 'Zond 7' 11. avgusta 1969.

1

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

[O ovoj konkretnoj temi sam nekoliko puta sa različitim povodima pisao i ranije. Koga ovo posebno interesuje, može da na našem serveru pronađe mnogo toga.]

Uspešan let 'Zonda 7'1 je bilo najbliži što je SSSR uspeo da se približi američkom programu 'Apola', ali je i to usledilo prekasno. Manje od mesec dana pre nego što su Armstrong i Oldrin prošetali Morem spokoja, bilo je očito da su Amerikanci pobijedili u 'Trci za Mesec'2. Za SSSR to je bio gorak poraz. Sovjetski Savez je započeo kosmičku eru sa 'Sputnikom' 1957. godine i, kasnije, vezanim kosmičkim uspesima jedan za drugim, potpuno ponižavajući svog rivala s druge strane Atlantika do te mere da ih je prisilio da donesu odluku o putovanju na Mesec kako bi svetu pokazali da su SAD ipak vodeća tehnološka sila. Ali da li je SSSR ikada imao šanse da pobedi u ovom takmičenju?

Lutka koja je pre pola veka u 'Zondu 7' putovala oko Mesec.

Sovjetski Savez je neprekidno negirao da oni uopšte pokušavaju da pošalju svog čoveka na Mesec pre Sjedinjenih Država, ali već tada su zapadne obaveštajne službe i stručnjaci znali da istočna supersila izdvaja ogromne ljudske i ekonomske resurse za lunarni program sa ljudskom posadom. Problem je bio u tome što je sovjetski odgovor na program 'Apolo' kasnio i bio duboko pogrešan. I, kao da to nije bilo dovoljno, skromni ekonomski resursi su bili straćeni na nekoliko paralelnih programa koji su se međusobno takmičili. S druge strane, 'Apolo' je imao jasan i definisan cilj, posedovao je praktično neograničen budžet i kontrolisala ga je čvrsta organizacija koja je programom rukovodila centralizovano.

O ovom neverovatnom programu sam nedavno napisao e-knjigu. 2 Posledaj ovo. 1

2

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Bista Sergeja Pavloviča Koroljeva u gradu Bajkonur. Samo ga mi tako zovemo, jer se on zapravo prezivao Karaljov.

KOROLJEV I MESEC Ključ sovjetskih uspeha na početku kosmičke trke bila je ogromna snaga interkontinentalne rakete R-7 'Semjorka' u poređenju sa američkim raketama. 'Semjorku' je osmislio kaliningradski konstruktorski biro OKB-1 Sergeja Pavloviča Koroljeva (19071966), poznatog 'Glavnog inženjera' zemlje. Raketna jednačina Ciolkovskog ne oprašta, i ako su želeli da izađu iz niske Zemljine orbite Sovjetima su bile potrebne džinovske rakete. Stoga, ako je Sovjetski Savez želeo da zadrži svoju prednost u kosmosu, bilo im je potrebno da izgrade još veće rakete. Već krajem 50-ih, Koroljev je počeo da konstruiše nove snažnije rakete koje bi mu omogućile da dosegne svoj omiljeni cilj – Mars. U junu 1960, dekretom №715-296 Komunističke partije i Veća ministara SSSR-a industrija je pozvana na izgradnju teške rakete mase između 1000 i 2000 tona, koja bi mogla da podigne između 60 i 70 tona u nisku orbitu oko Zemlje, ali bez jasno zacrtanog cilja za takvu raketu. U Koroljevljevom birou su predlagane velike dvostepene rakete poput 'JAHR2' (rus. 'ЯХР-2'), u osnovi 'Semjorka' na steroidima, koja bi bila opremljena sa 6 bočnih blokova ('bustera') umesto sa 4, i centralnim stepenom s termičkim nuklearnim motorima.

3

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

'JAHR-2' je bila prva velika orbitna raketa razmatrana u SSSR-u. Imala je istu konfiguraciju kao 'R-7', sem što je 6 bočnih bustera (umesto 4) bilo uvećano za 50%. Centralni II stepen je trebalo da ima nuklearni motor koji bi kao gorivo koristio amonijak. Otkazana je 1949. Trebalo je da ima težinu 888 tona i visinu 44 metra, i snagu da ponese 35-40 tona u orbitu. Rađena je i varijanta od 2000 tona, koja bi ponela korisni teret od 150 tona!

Raketa 'Vostok', proistekla je iz prvog balističkom interkontinentalnog projektila u istoriji, R-7 'Semjorke' ('Sedmice').

4

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

OKB-1 je ubrzo odustao od razvoja nuklearnog motora usled tehničkih poteškoća i usredsredio se na projekat3 teške potpuno hemijske rakete nazvane 'N-1', ili 'N1' ('N' potiče od ruske reči носитель, tj. 'raketa' na našem), ili po ГУКОС-u 11A51, iako se njen dizajn nije potvrdio usled nedostatka sredstava4. Godine 1961. sve se promenilo nakon govora predsednika Džona F. Kenedija i njegove odluke da se Amerika okrene ka Mesecu. Međutim, gotovo niko u SSSR-u nije shvatio Kenedija ozbiljno. Za sovjetsko partijsko i armijsko rukovodstvo, predsednikov govor je bio puki blef koji nije zavređivao preveliku analizu. Možda bi i bilo tako da Kenedi nije ubijen 1963, ali bilo kako bilo fakat je da je njegova odluka označila početak programa 'Apolo' i start Trke za Mesec. Zanimljivo, gotovo u isto vrijeme kada je Kenedi održao svoj slavni govor u Kongresu u maju 1961. – taj govor ne treba mešati sa onim koji je četiri meseca kasnije održao na stadionu Rajs u Teksasu – vlada SSSR-a je objavila novu uredbu u kojoj je nosač 'N1' prvi put pomenut, kao i njegov značaj za nacionalnu odbranu. Prvo lansiranje je bilo planirano za 1965. godinu, ali, još jednom, za ovu raketu nije bio navođen nijedan konkretan cilj.

Sovjetski lunarni globus druge strane.

Ko je tata rakete nije tako prosto pitanje. Ima ih mnogo, jer je raketa bila samo deo džinovskog državnog projekta, a i on sâm je bio izdeljen u bezbroj segmenata. Uz to, kod Sovjeta je hijerarhijska struktira projektanata bila jako duga i razgranata, tako da su postojali projektanti, konstuktori, nosioci projekata, itd. a i oni su bili složeni prema stručnosti, iskustvu, funkcijama i partijskoj angažovanosti na glavne, generalne, odgovorne i bogtepitaj kako sve... Glavni rukovodilac idejnog projekta, odn. kako su to Sovjeti nazivali 'Generalni konstruktor filijale' i načelnik, bio je Dmitri Iljič Kozlov, ratni heroj, profesor i akademik. Bio je vodeći konstruktor rakete 'R-5', a malo kasnije i 'R-7', rakete koja označava početak praktične kosmonautike. Za zasluge u prvom letu čoveka u kosmos 1961. je dobio odlikovanje Heroja socijalističkog rada. Kao glavni konstruktor same rakete bio je Boris A. Dorofejev, a glavni konstruktor osnovnog korisnog tereta za 'N1', tj. kompleksa (u koji su ulazili lunarni brodovi – 'LOK' i 'LK' i 'Blok G' i 'Blok D') bio je Vladimir А. Borisovič. Osnovne projektne radove za 'N1' obavljao je kolektiv Kalininovog instituta NII-88 iz podmoskovskog gradića Podlipke (danas grad Koroljev), no već tada je deo radova dat kujbiševskoj filijali №3 biroa OKB-1 (danas je poznat kao 'CSKB 'Progres'). Projekat je zauzimao 29 tomova i 8 priloga 4 'Bajke i zanimljivosti o ruskoj lunarnoj raketi N1'. 3

5

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Američki program za osvajanje Meseca je bio isključivo politički motivisan i predstavljan je kao trka dva društvena i civilizacijska koncepta.

Kenedi je Nasi dao jasan i definisan cilj. Međutim, agenciji je trebalo više od godinu dana da finalizuje svoje planove za Mesec. Sredinom 1962. odlučeno je da se izgrade dve letilice: komandno-servisni modul (CSM), kako je i planirano, i lunarni modul (LM). Odabrana arhitektura je bila tipa LOR (Lunar Orbit Rendezvous5), čime je povećana korisna masa rakete. Tačnije, odabrana je raketa 'Saturn C-5' – kasnije poznatija kao 'Saturn V' – umesto manje 'Saturn C-3' ili veće verzije 'Nove', kao što je bila 'Saturn C-8'. Ali važno je da je NASA, pre tog datuma, već počela da razvija tehnološke elemente koji će joj pružiti presudnu prednost u trci za Mesec. Naprimer, 1959. godine testiran je prototip vrlo moćnog motora F-1 na kerozin i tečni kiseonik (kerolox) koji bi se koristio u prvom stepenu 'Saturna V', dok je u novembru 1961. kompanija 'North American' dobila ugovor da izradi CSM i realizuje svoj vrlo napredni dizajn. Druga krucijalna prekretnica je postignuta u oktobru 1962. godine, kada je izvršeno prvo probno paljenje kriogenog motora J-2. Ovaj bi se motor koristio u drugom stepenu S-II i u trećem stepenu S-IVB 'Saturna V'. Primena kriogene tehnologije – tečnog vodonika i kiseonika – brutalno je povećala nosivost 'Saturna V'. Nasuprot ovom, u SSSR-u je tek trebalo obaviti gotovo čitav posao. Koroljevljev biro OKB-1 je 1962. usavršio konstrukciju kosmičkog broda 'Sojuz' za tri osobe. 'Sojuz' – izvorno poznat kao 'Sever' – mogao je da vrši letove do Meseca, ali je bilo planirano i da ta kosmička letilica izvršava misije u niskoj orbiti i na orbitnim stanicama. Napravljeno je nekoliko verzija čak i za vojne potrebe. Dok se 'Apolov' CSM nalazio gotovo pri kraju

Ovu ideju je početkom prošlog veka prvi predložio sovjetski samouki inženjer-amater Juri Kondratjuk, o kome sam napisao zanimljivu priču. Iako je bio bez formalne škole, njegove ideje je koristila i Nasa. Postoji nekoliko verzija o konačnoj sudbini J. V. Kondratjuka. Po jednoj od njih, poginuo je u borbama oko Moskve. Ova verzija je prihvaćena od strane svih zvaničnih sovjetskih i ruskih izvora. Prema drugoj verziji, Kondratjuk nije poginuo, već su ga zarobili Nemci (ili se predao), a zatim je sarađivao sa Vernerom fon Braunom na projektu rakete 'Fau-2'. U prilog ovoj verziji govore dokumenti nekog nemačkog stručnjaka za rakete, u kojima se pominje izvesni čovek sa prezimenom Kondratjuk, sa kojim je ovaj Nemac morao da radi. Jedno vreme se čak pričalo da su Kondratjuk i fon Braun jedna te ista osoba… 5

6

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

konstrukcije, 'Sojuz' se raspršio na nekoliko divergentnih pravaca. I, kao da to nije dovoljno, arhitektura za putovanje na Mesec još nije bila iskristalisana.

Brod 'Sojuz' (7K-T).

Genijalci iz OKB-1 su proučavali nekoliko metoda za putovanje do našeg satelita, ali je Koroljevu najdraži, poput Fon Braunu, bio je EOR (Earth Orbit Rendezvous), tj. tehnika koja bi pomoću nekoliko lansiranja sastavila brod u niskoj orbiti i onda krenula prema Mesecu. Već 1958, Koroljev je od svog kolege i saradnika ing Mihajla Tihonravova6 naručio studiju o metodi slanja broda 'Vostok-3KA' oko Meseca pomoću nekoliko lansiranja. On je 1962. predložio projekt '7K-9K-11K', po kojem je trebalo pomoću tri lansiranja poslati putnički brod 'Sojuz' ('7K') na put oko Meseca. Let bi se izveo uz pomoć pogonskog stepena ('9K') koji bi bio snabdevan gorivom iz višetonskog tankera ('11K'). Ali 'Apolo' nije bio ograničen na cirkumnavigacioni let oko Meseca. Da bi adekvatno odgovorili na američki izazov, Sovjeti su trebali da se koncentrišu na Mesečevu površinu, a to je zahtevalo izgradnja 'N1', bez obzira na odabranu arhitekturu. 16. aprila 1962. vlada SSSR-a je objavila dekret №346-160ss koji je naglašavao potrebu za razvojem 'N1', a već 16. maja 1962. OKB-1 je predstavio idejni projekat ove rakete. Mesec bi bio samo jedan od mogućih ciljeva ove divovske rakete, ali je razmatrana i njena funkcija u izgradnji velikih orbitnih stanica. Sovjetski Savez još uvek nije ozbiljno shvatao Kenedijev izazov.

Samo da kažem da je OKB-1 osnovan 1946. isključivo kao organizacija za razvoj projektila, dok su svi radovi oko kosmičkih letilica bili koncentrisani u 'Odelenju №9' kojim je rukovodio ratni veteran i konstruktor Tihonravov. Oni su bili zaduženi za razvoj i lansiranje prvog veštačkog satelita. 6

7

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Teška trostepena raketa 'N1'. Njen prvi stepen je ušao u istoriju kao najjači ikad napravljen. Raketa je trebalo da odnese u nisku orbitu oko 95 tona, a ka Mesecu da pošalje oko 23,5 tone.

DŽINOVSKI 'N1' Raketa 'N1' je rođena početkom 60-ih godina iz tehnoloških i resursnih ograničenja OKB-1. S visinom od 105,3 metara, maksimalnim promerom od 16,9 metara i lansirnom težinom koja bi dosezala 2800 tona, bila je to orijaška raketa koja je svakako trebala da bude dostojan takmac 'Saturnu V', ali ... S jedne strane, lokacija Baikonurovog lansirnog centra – Tjura-Tama – bila je prilično nepovoljna. Geografska širina sovjetskog kosmodroma od 46° severno u odnosu na 28,5° rta Kanaveral, snažno je kažnjavala sposobnost nošenja korisnog tereta ove rakete u nisku orbitu (pored toga, najmanji nagib orbite rakete ispaljene sa Bajkonura je bio 52° kako bi se izbegao let iznad kineske teritorije). S druge strane, dok su stepeni S-IC, S-II i S-IVB 'Saturna V' bili prevoženi na Floridu brodovima ili avionom, 'N1' je trebao da bude sastavljana in situ zbog ograničenja koja su nametali prečnici tunela sovjetske željezničke mreže (proučavana je mogućnost korištenja velikih dirižabla ili otvaranja monstruoznih vodnih kanala do Bajkonura, ali za takve poduhvate jednostavno nije bilo ni novca ni vremena). Nepotrebno je reći da je kontrola kvaliteta u lansirnom centru bila znatno komotnija od onih u različitim konstruktorskim biroima koji su bili odgovorni za projekat.

8

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Kuznjecovljev motor NK-33, unapređena verzija NK-15, (GRAU index 11D51) pet decenija kasnije biće korišćeni na raketama 'Antares' i 'Sojuz-2.1v'.

Ali Ahilova peta 'N1' bio je njen pogonski sistem. U to vreme, glavni konstruktorski biro zadužen za raketne motore u SSSR-u je bio OKB-456 Valentina Petroviča Gluška7. On je blisko surađivao sa Koroljevom u projektima za svoje projektile i obojica su održavali bliske lične odnose, koji nisu bili izuzeti od uspona i padova (1938. Gluško je bio jedan od onih koji su Koroljeva ocinkarili NKVD-u tokom staljinističkih čistki, što je Koroljeva osudilo na višegodišnji brutalni boravak u Kulama sibirskom gulagu koji ga je zamalo koštao života). Gluško je, pored ambicioznog, bio i pragmatičan čovjek. Nije iznenađenje da je bio zadužen za projektovanje najmoćnijih raketnih motora u tadašnjem SSSR-u. Treba da kažem sa je početkom 60-ih godina većina raketa koristila hipergolična goriva (derivate hidrazina i diazot-tetroksida).

Jedan od najvećih konstruktora u istoriji. Iako su se poznavali iz mladih dana, bio je u ljudskom i inženjerskom ratu sa Koroljevom čitav život (o priorodi tog konflikta sam pisao u textu 'Zašto su Sovjeti izgubili Moon Race'). Posle II sv. rata, Gluško je putovao u Nemačku i Istočnu Evropu da proučava nacistički raketni program. Odmah je postavljen na čelo biroa OKB-456 (kasnije NPO 'Energomaš') gde konstruiše motore za projektile 'R-2', 'R-3', 'R-5'... R-7 ('Semjorka') je imala 4 njegova motora RD-107 i jedan RD-108. Kasnije, kada je 1973. došao na čelo sovjetskog kosmičkog programa, suspendovao je razvoj rakete 'N1' (imala je 4 za redom katastrofalna probla leta) i započeo novu HLV raketu. Za to vreme, NASA je već proizvodila šatlove. Najveća životna greška mu je bilo što nije video značaj vodonika kao goriva. 7

9

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Raketa 'N1-3L' snimljena u septembru 1968. na lansirnoj rampu u Bajkonuru. Snimak je napravio američki špijunski satelit KH-8 'Gambit 3'.

Ta goriva su bili idealna za upotrebu u projektilima, jer su mogla da se čuvaju spremna za korišćenje duži vremenski period, dok su se kerozin i tečni kiseonik čuvali u tankovima samo nekoliko časova, što je značajno smanjivalo efikasnost nuklearnih projektila. Slaba strana je bila ta što su, osim što su vrlo otrovne, hipergolične komponente bile korozivne i kancerogene, i uz to mnogo manje efikasne. To je značilo da je efikasnost hipergoličnih motora – merena specifičnim impulsom (Isp) – bila niža od snage keroloksa ili kriogenih motora. Kod vojnih projektila efikasnost motora je sekundarni faktor, ali kod lunarne rakete to je presudno. Kao rezultat, Gluško nije želeo da gubi vreme konstruišući snažan, složen i skup motor kako bi udovoljio Koroljevu koji se zalagao za gradnju hipergoličkih motora za druge biroe, poput Vladimira Čelomeja ili Mihajla Jangela. Međutim, neslaganje dvojice inženjera nije započelo s 'N1', kao što se često podvlači u mnogim knjigama i dokumentarcima, već krajem 50-ih, tokom konstruisanja strateških projektila 'R-9'8 i 'GR-1'9. Gluško je uvek oslikan kao neki bad guy u filmovima, ali je veliki paradoks u tome što je zapravo Gluško bio u pravu: hipergolički pogon je bio mnogo bolji za balističke projektile. Projektili Koroljevljevog konstruktorskog tima iz OKB-1, bazirani na

Dvostepeni interkontinentalni projektil iz perioda 1964-1976, sa NATO oznakom SS-8 'Sasin'. Mogao je da ponese glavu od 1600 km na daljinu od 11.000 km sa greškom od 2 km. Za razliku od prethodih projektila, kojima je za punjenje i lansiranje bilo potrebno više sati, ovaj je mogao da poleti za 20 min. od izdate naredbe. Bio je to poslednji sovjetski projekti sa kriogenim gorivom 9 Ovo je bio Koroljevljev balistički kinetički trostepeni nuklearni projektil kojim su Sovjeti trebali da prvi put u istoriji gađaju ciljeve na Zemlji iz kosmičke orbite (program FOBS). Novitet je bio što su projektili mogli da gađaju bilo koju tačku na globusu. Ameri su se potrudili da još 1972. postignu bilateralni dogovor da se razlozi za ovakvo oružje eliminišu. Projektili su trebali da koriste iste lansirne rampe kao 'R-9'. 8

10

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

keroloxu, poput 'R-7', pokazali su se inferiornim od onih koje su predlagali Čelomej10 i Jangel11.

Petostepeni 'N1-3L' se u februaru 1969. podiže vertikalno radi lansiranja. Imala je visinu od 105 metara i težinu s gorivom od 2750 tona. Lansiranje nije uspelo. Raketa je nosila brod 'Zond 7K-L1S' (modifikacija 'Sojuza 7K-L1') za let oko Meseca.

Ponekad se pominje i da Gluško nije bio u stanju da iz(g)raditi motore sa velikim potiskom, ali je to potpuno netačno. Krajem 60-ih, Gluškov biro je dizajnirao RD-270 (rus. Ракетный двигатель 270), jednokomorni hiperbolički motor12 potiska 6700 kN, koji se takmičio u istoj ligi kao i 'Saturnov' F-1 (potisak od 7800 kN). U svakom slučaju, bez mogućnosti da sarađuje sa Gluškovim biroom OKB-456, Koroljev je bio prisiljen da se za pomoć obrati birou OKB-276 iz Samare Nikolaja Kuznecova, ne bi li mu oni izgradili odgovarajuće kerolox motore. OKB-276 je u to vreme bio lider u konstruisanju snažnih mlaznih motora za bombardere, ali su bili 'gušteri' u konstruisanju raketnih motora. Uprkos svemu, uspeli su osmisle bipropelantni motor zatvorenog ciklusa sa obogaćenim

Svetski poznat konstruktor, sa mnogim 'prvi' u istoriji. Najveća konkurencija Koroljevu (lunarna raketa 'UR-500', tj. 'Proton'). Napravio je (u OKB-52) prve protivbrodske krstareće rakete i interkontinentalne projektile iz kojih će nastati slavna kosmička raketa 'Proton'. Njegovi prvi sateliti ('Poljot') mogli su još tada da menjaju orbite; napravio je 20-tonski šatl 'Kosmoljot'; radio je na tajanstvenim vojnim orbitnim stanicama 'Almaz', koje će postati osnov za stanice 'Saljut', 'Mir' i 'Zvezda', itd. 11 Još jedna opasna konstruktorska faca. Njegov biro OKB-586 u Ukrajini je ono što danas čini okosnicu ukrajinske kosmičke i vojne industrije. Oni su zapravo napravili prvi uspešni interkontinentalni projektil koji je bio razmešten po SSSR-u ('R-16'), a kasnije i 'R-36' (prvi sovjetski MIRV projektil), čija verzija će se kasnije pojaviti kao SS-18 'Satana' a danas kao termonuklearni RS-28 'Sarmat'. 12 Kao gorivo, sagorevan je nesimetrični dimetilhidrazin (UDMH) i azotni tetroksid (N2O 4). Pritisak u komori je bio među najvećim ikad, oko 265 atm. Razvoj je započet 1962. i to je do danas najjači motor na svetu sa hipergoličnim gorivom. Nažalost, rad na razvoju motora (napravljeno je 27 kom.) prekinut je kada u razvoj Čelomejevljeve teške lunarne rakete 'UR-700'. 10

11

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

oksidatorom, u to vreme u svetu vrlo napredne tehnologije. Kuznecov je 1962. dizajnirao kerolox motor NK-9 za rakete 'R-9' i 'GR-1', sa potiskom od oko 450 kN, iz kojih će kasnije razviti naprednu verziju sa oznakom NK-19. Ali za prvi stepen 'N1' bio je potreban snažniji motor. Nakon mnogih napora, Kuznecovljev biro je uspeo da stvori NK-15 sa potiskom od 1500 kN, odn. otprilike petinom potiska američkog F-1. Međutim, Koroljev nije mogao da pribegne tehnologiji kriogenih motora, tehnologiji koja bi sigurno značajno povećala performanse 'N1'. Ali iako je konstruisanje snažnog kerolox motora bilo komplikovano već samo po sebi, kreiranje kriogenog motora jednakog američkom J-213 nije dolazilo u obzir.

Hipergolični motor RD-270 (8D420) proizveden u Gluškovljevim fabrikama iz Himkija OKB-456. Sve do skora to je bio najjači motor proizveden u SSSR/Rusiji. U cilju dodatne zaštite od usijanja, izduvne mlaznice su bile prekrivene dioksidom cirkonijuma. Motor je bio težak 5603 kg, sa visinom od 4,85 m. (www.b14643.de)

Zbog ovih ograničenja pogonskog sistema, bilo je potrebno izdeliti raketu na više stepeni kako bi se dostigla očekivana nosivost prema Jednačini Ciolkovskog. Zbog toga je 'N1' trebalo da ima 3 stepena da bi dosegla nisku orbitu naspran 2 stepena 'Saturna V', čime se povećavala složenost rakete. Pored toga, trebalo je upotrebiti veći broj motora kako bi se nadoknadio manjak potiska motora Kuznecovljevog biroa. Prva stepen 'N1' (tzv. 'Blok A') posedovao je 24 motora NK-15, dok je drugi stepen ('Blok B') nosio 8 NK-15V (verzija NK-15 prilagođena za rad u vakuumu). Treći stepen ('Blok V') uključivao je 4 NK19. Da bi se pojednostavilo odvajanje stepena, koristio bi se metod tzv. vrućeg odvajanja, tj. stepeni su se razdvajali dok su motori prethodnog stepena još uvek radili14 a u isto vreme

Kriogeni raketni motor kompanije 'Rocketdyne' potiska 480 kN koji je bio korišćen na stepenu S-IVB (III stepen 'Saturna V' i II stepen 'Saturna IB') i na stepenu S-II (II stepen 'Saturna V'). Sagorevao je tečni vodonik i kiseonik. 14 Kada se gorivo u stepenu istroši motori se gase, ubrzanje opada na nulu i raketa postaje bestežinska. Kao rezultat, gorivo počinje da se mućka i rasplinjuje po rezervoaru. To može da dovede do toga da gasovi uđu u dizne koje vode do motora i dospeju do turbopumpi, što dovodi do njihovog uništavanja i pada rakete. Postoji nekoliko načina da se to izbegne, a najčešće se koriste mali tzv. 'ullage' motori koji obezbeđuju malo ubrzanje i tok goriva. Kao i uvek, Sovjeti su smislili prostiji dizajn: startujući III stepen dok je II stepen još uvek prikačen, moguće je izbeći 'ullage' motore i precizni tajming njihovog paljenja. I sâm mehanizam odvajanja je bio znatno 13

12

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

su se palili i motori narednog stepena. Na taj način je omogućeno paljenje motora u letu, premda je bilo potrebno omogućiti da izduvni gasovi motore mogu da slobodno ističu. Zbog toga su prva tri stepena 'N1' bila povezana snažnim otvorenim rešetkama. Radi poređenja, 'Saturn V' je posedovao čitav niz motorčića na čvrsto gorivo kako bi se olakšalo paljenje i odvajanje stepena15 ('N1' je takođe imao neke, ali oni nisu bili tako bitni). Za razliku od 'Saturna V', 'N1' nije imao rezervoare goriva sa zajedničkim zidovima, što je omogućavalo važnu uštedu težine, već je zbog ograničenja zavarivačke tehnika u Bajkonuru svaki tank kerozina i tekućeg kiseonika bio nezavistan i poduprt spoljnjom konstrukcijom koja je znatno povećavala konačnu težinu rakete. Kako bi sprečili pucanje rakete usled prevelike mase, inženjeri OKB-1 su doneli odluku da se izrade tankovi loptastog oblika – lopta je figura s najvećom zapreminom prema određenoj površini – tako da je 'N1' na kraju dobila neobičan stožasti oblik koja je do danas još uvek jedinstven.

'N1' u poređenju sa 'Vostokom', derivatom nuklearnog projektila 'R-7'. 'Vostok' je bila prva putnička raketa na svetu, ali i raketa čija je eksplozija na rampi 1980. odnela 48 života.

prostiji. Loša strana je što je vrh prethodnog stepena trebalo dodatno izolovati da vreli gasovi ne bi napravili rupu na njemu, što je značilo dodatnu težinu za raketu. Uz to, otvorena rešetka između stepeni je povećavala otpor prilikom uzletanja. 15 Npr. drugi stepen (S-II) je posedovao 4 (originalno 8) 'ullage' motora na ivicama međustepena. Treći stepen (S-IVB) je imao pomoćni pogonski sistem (motor APS) koji je imao i 'ullage' funkciju.

13

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Rešetka između I i II stepena rakete 'N1' trebalo je da omogući rad motora II stepena 2 sekunde pre odvajanja I stepena. Kroz rešetku međustepena se vidi vrh tanka za gorivo.

Uprkos svojim ogromnim dimenzijama i velikom broju motora, ova verzija 'N1' iz 1962. je mogla da u orbitu ponese samo 75 tona, što je brojka znatno ispod približno 120 tona 'Saturna V'. Primena keroloxa u svim stepenima i velika geografska širina Bajkonura skupo su koštali raketu. Uprkos svemu, ovaj kapacitet bio je dovoljan ako bi se sledila EOR šema leta onako kako je to želeo Koroljev16. No srž problema je bio u tome što još uvek nije bila odabrana arhitektura misije. OKB-1 se zalagao za misijsku šemu 'L3', koja se sastojala od dva ili tri lansiranja 'N1' u nisku orbitu, plus još jedno dodatno rakete 'Sojuz' koja bi odnela kozmonaute do kompleksa kada se ovaj sastavi u orbiti. Da se 1962. SSSR svim silama usredsredio na razvoj 'N1', lunarnu verziju 'Sojuza' i lunarnog modula, možda su mogli da prestignu 'Apolo' koristeći EOR šemu. Možda, ali to nikada nećemo da saznamo...

Možda ne znaš da je tri decenije kasnije EOR šema planirana za američki projekat 'Constellation', ali je Obama čitav program otkazao 2010. 16

14

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

'N1' na putu ka lansirnoj rampi №110 kosmodroma Bajkonur.

UNUTRAŠNJI FRONT Međutim, istina je da sovjetska vlada i politički vrh nisu ozbiljno shvatili razvoj 'N1', a još manje lunarnu arhitekturu koja bi se suprotstavila 'Apolu'. Lider zemlje, Nikita Hruščov je kosmički program video kao dobar način da SSSR propagandno prihoduje, te je vršio pritisak na Koroljeva da sprovodi sve bombastičnije misije za širu javnost (let Terješkove, izlazak Leonova u kosmos, itd.), ali, paradoksalno, nije snažno podržavao njegov lunarni program, pogotovo što je smartao da je 'Apolo' ništa drugo do blef. Zapravo, upravo u tim kritičnim godinama, Kremlj je favorizovao uspon nove zvezde na nebu sovjetskog kosmičkog programa koji će ubrzo postati konkurent Koroljevu. Pomenuo sam Vladimira Čelomeja, šefa konstruktorskog biroa OKB-52, Hruščovljevog štićenika (njegov sin je radio kao inženjer kod njega). Čelomej je razvio nekoliko kosmičkih raketa na temelju balističkih projektila svog biroa, a 1965. uspeo je da dovrši 'UR-500', teški interkontinentalni projektil koja će se pretvoriti u raketu 'Proton', sposobnu da ponese više od 20 tona u nisku orbitu. Naravno, Čelomej je koristio hipergolične motore u svim svojim kreacijama, na veliko zadovoljstvo Gluška.

15

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Verzija 'UR-700' trebalo je da leti na Mesec. Koroljev je bio veliki protivnih hipergoličkih motora zbog toksičnosti njihovog goriva, često navodeći Nedelinovu katastrofu iz 1960. kao primer opasnosti od njih.

Čelomejevljev model lunarnog modula 'LK-700'. O ovome sam nekad davno pisao posebnu priču.

Čelomej je sanjao na veliko, kao i Koroljev. Koristeći tehnologiju 'UR-500', predložio je kosmonautsku misiju oko Meseca pomoću kosmičke letilice 'LK-1'. Takođe je zamislio lunarnu misiju direktnog uzletanja17 koja bi koristila džinovsku raketu 'UR-700' za slanje lunarnog modula 'LK-700' na Mesec. S lansirnom masom većom od 4500 tona, 'UR-700' je bio snažnija raketa od 'N1', iako ju je kompaktna konstrukcija činila manjom. Njena nosivost u niskoj orbiti je bila oko 150 tona, a koristila je, naravno, Gluškov snažni hipergolični motor RD-270 u prvim stepenima. Čelomej se nadao da će Kremlj dići ruke od Koroljeva i finansirati njegove lunarne letilice, ali stari Glavni inženjer ne bi bio to što je bio da se lako predavao, te se svim silama suprotstavio predstojećoj pretnji.

Lukava metoda koja je podrazumevala direktno sletanje na Mesec, bez potrebe za sastavljanjem komponenti u Zemljinoj orbiti ili ulaskom u Mesečevu orbitu. To je bio prvi predloženi metod i za sletanje Amerikanaca na Mesec, ali je odbačen jer nisu imali dovoljno snažnu raketu-nosač. 17

16

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Lunarni orbitni brod 'Sojuz LOK' je trebalo da ponese 2 putnika. Imao je dužinu 10 m, prečnik 2,2 m, težinu 9,8 t i zapreminu pod pritiskom od 9 m3.

Lunarni orbitni brod 'Sojuz LOK' za dva putnika. (Paco Arnau)

17

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Sovjetski lunarni modul 'LK'. (Paco Arnau)

Dakako, šema direktnog uzletanja Čelomejeve rakete 'UR-700' bila je jednostavnija od Koroljevljeve nezgrapne šeme 'L3' s tri lansiranja rakete 'N1'. Sem toga, 'UR-700' je mogla da se u delovima preveze do kosmodroma železnicom iz Moskve, bez potrebe za izvođenjem složenih zadataka sastavljanja rakete u Bajkonuru18. S druge strane, 'Apolova' LOR metoda je takođe koristila samo jedno lansiranje 'Saturna V'. Pritisnuti s obe strane, Koroljev i njegov zamenik Vasilije Mišin su u julu 1963. promijenili mišljenje i odabrali LOR šemu sličnu Nasinoj. Odabir jednog lansiranja 'N1' za odlazak na Mesec značio je pojednostavljenje čitavog projekta a vreme potrebno za izvođenje svake misije se skraćivalo. Ali kako izvesti lunarnu misiju s raketom čija je nosivost dostizala svega 75 tona?

Sovjetski lunarni modul, jednosedni lender 'LK' (11F94). Imao je zapreminu od samo 5 m3. Malo ljudi zna da je tokom testiranja 4 ovakva broda (verzija 'T2K') letelo bez posade u kosmos. Lunarni brod 'L3' je, pored lendera 'LK', činio još komandni brod 'LOK' ('Sojuz 7K-L3').

'N1' je sastavljana deo po deo na samom kosmodromu, što je zahtevalo ne samo složene tehnološke i proizvodne pogone već i ogromne timove inženjera, tehničara i radnika svihvrsta. 18

18

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Delovi 'LK-a': 1 – lunarni sletni agregat; 2 – raketni 'Blok E'; 3 – kabina kosmonauta; 4 – sistemi za održavanje života; 5 – instrument za navođenje prilikom sletanja; 6 – trasteri za kontrolu položaja; 7 – radijator sistema za termoregulaciju; 8 – pasivni elemenat sistema za spajanje; 9 – radar za randevu u orbiti; 10 – senzori za fino podešavanje; 11 – servisni otsek; 12 – TV kamera; 13 – neusmerena помоћна antena; 14 – akumulatori; 15 – stajni trap sa amortizerom; 16 – kosnik sa amortizerom; 17 – sletni radar; 18 – spoljnji priborni otsek; 19 – poluusmerena antena; 20 – antena sistema za približavanje; 21 – TV antena; 22 – motori nа čvrsto gorivo koji pritiskaju lender o tlo; 23 – glavni motor; 24 – reflektor; 25 – rezervni motor. Pored ovoga, obeležio sam 4 antene koje su verovatno bile povezane sa 'Kontaktom'. Neusmerene antene (A) postavljene su na 6 mesta. Visokofrekventne antene 'C' tipa su pripadale sistemu 'Kontakt' i one su slale signale ka 'LOK-u'. Spiralna antena 'D' je verovatno dobijala signal sa 'LOK-a' o udaljenosti. Imale su prečnik 10-12 cvm i bilo ih je tri – dve okrenute napred, a jedna unazad.

'N1-L3': SOVJETSKI 'APOLO' OKB-1 je zamislio misijsku šemu 'N1-L3' (11A52) u julu 1963. (ne brkati s gore navedenim 'L3'). 'N1' bi služila za iznošenje u orbitu lunarnog kompleksa koji bi se sastojao od četiri elementa: 'Bloka G' (IV stepen 'N1') i 'Bloka D' (V stepen 'N1'; oba keroloxna), lunarnog modula 'LK' (sa stepenom 'Blok E' koji je trebalo da omogući sletanje i uzletanje sa površine) i 'Sojuzovog' lunarnog orbitnog broda 'LOK'. Stepen 'Blok G' je igrao istu ulogu kao S-IVB kod 'Saturna V', tj. da pošalje kompoziciju sa naše orbite put Meseca. Stepen 'Blok D' bi usporio kompoziciju i uveo je u lunarnu orbitu a potom usporio lender radi ulaska u sletnu trajektoriju. Napokon, 'Soјuz LOK' bi upotrebio svoj hipergolički motor ('Blok I') za izlazak iz lunarne orbite i povratak na Zemlju. S ciljem uštede težine, posadu bi činila samo dva kosmonauta, pilot 'LOK-a' i pilot 'LK-a', naspram trojice u 'Apolu'. Zajednička masa 'LOK-a' (9,9 tona) i 'LK-a' (5,6 tona) bila je manja od solo mase 'Apolovog' lunarnog modula (oko 15 tona). Slično tome, da bi se smanjila težina, sistem sletanja na Mesec je bio vrlo jednostavan i rizičan.

Četvrti stepen 'N1' rakete 'Blok G' nosi kompleks 'L3' ka Mesecu. Imao je jedan kerozinski motor NK-21 koji je projektovao Kuznjecov, dok je sâm blok konstruisao Koroljev.

19

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Lunarni kompleks 'N1-L3': 'Blok G', 'Blok D', 'LK' i 'LOK'. Sve zajedno je bilo teško oko 63,6 tona.

Vrlo komplikovana i rizična operacija razdvajanja i oslobađanja lunarnog modula.

20

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Sovjetski plan leta posade na Mesec podrazumevao je kosmičku šetnju prilikom sletanja na Mesec i posle, prilikom povratka s Meseca, radi povratka na Zemlju. Mnogi su videli Leonova kao prvog putnika.

Poređenje lunarnih konfiguracija dve kosmičke sile koje su učestvovale u trci za osvalanje Lune. Sovjetska i na prvi pogled izgleda komplikovanija...

Jednom kad bi ušao u lunarnu orbitu, pilot 'LK-a' je trebao da uđe u svoj skafander tipa 'Krečet' i uputi se kroz kosmos ka lenderu 'LK', koji se za vreme putovanja ka Mesecu nalazio unutar cilindričnog spremnika iza 'LOK-a'. Nakon aktiviranja Mesečevog modula, 'LK' i 'Blok D' bi se odvojili zarad sletanja na Mesec. Spuštanje ne bi bilo prikladno za srčane bolesnike, jer bi se na oko 2 km visine 'Blok D' morao da odvoji od 'LK-a'. Lunarni modul bi pokrenuo motore ('Blok E') i sleteo automatski ili pod kontrolom kosmonauta. Putnik bi mogao da provede na Mesečevoj površini između 6 i 22 sata, od čega bi samo nekoliko sati proveo u šetnji i prikupljanju uzoraka i postavljanju sovjetske zastave sa srpom i čekićem. Nakon toga bi uzleteo istim motorom 'Bloka E' koji je korišćen i za sletanje na Mesec, ostavljajući iza sebe stajni trap kao lansirnu rampu. 'LK' bi se zatim spojio s 'LOK-om' putem randevu-radio sistema 'Kontakt'. Ovaj sistem nije zahtevao savršeno usklađivanje između letilica, već je bilo dovoljno da 'LOK' ubaci niz kuka u 'LK-ov' spojni panel s brojnim šestougaonim rupama. Nažalost, sistem nije dopuštao posadi da se prebacuje iz jedne u drugu letilicu kroz tunel pod pritiskom, pa je pilot 'LK-a' bio prisiljen da izvrši još jedan EVA sa uzorcima da bi se prebacio u orbitalni modul 'LOK', gde bi mu drugi kosmonaut pomogao da se preobuče u skafander tipa 'Orlan'. Nakon što su se konačno oba kosmonauta našla 21

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

u kapsuli ('SA'), 'LOK' bi se odvojio od orbitnog modula, a sistem za manevrisanje (DOK19) i motor 'Bloka I' obezbedili bi povratak na Zemlju.

Složena šema 'N1-L3': 1 – lansiranje 'N1; 2 – parkirna orbita; 3 – translunarno paljenje motora 'Bloka G' i odbacivanje bloka; 4 – manevar korekcije trajektorije pomoću 'Bloka D'; 5 – ulazak u Mesečevu orbitu pomoću 'Bloka D'; 6 – prelazak jednog kosmonauta u lender; 7 – odvajanje lendera i 'Bloka D' od lunarnog orbitnog modula; 8 – kočenje i sletanje uz pomoć 'Bloka D'. Blok se odbacuje od 'L3' ma 1-3 km od površine. 'L3' nastavlja spuštanje svojim ili pomoćnim motorom; 9 – sletanje; 10 – 'Blok D' pada na Mesec; 11 – 'L3' uzleće pomoću motora sa kojim je i sleteo. Nogari ostaju na površini; 12 – randevu sa 'LOK-om' uz pomoć sistema 'Kontakt'; 13 – prelazak kosmonauta u LOK i odbacivanje 'LK'; 14 – paljenje 'Bloka I' radi povratka na Zemlju; 15 – korekcija trajektorije; 16 – odvajanje kapsule ('SA'); 17 – dvostruki ulazak u atmosferu iznad Indije; 18 – padobrani i ateriranje u Kazahstanu.

To su tzv. orbitni motori (24 kom.). Oni su omogućavali orijentaciju 'LOK-a' tokom translunarnog putovanja i operacija u lunarnoj orbiti. Taj modul težak 800 kg (od čega je 300 kg gorivo) sa mlaznicom dužine 780 mm bio je napravljen u lenjingradskoj fabrici KB 'Arsenal'. 19

22

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Jedna je od retkih slika na kojoj možemo da vidimo lunarni kompleks 'N1-L3'. S leve strane možemo da vidimo stepen 'Blok G', pričvršćen za svetli valjak u kojem su bili smešteni 'LK' i stepen 'Blok D'. Desno vidimo 'Sojuz 7K-L1S' (7K-L1A) umesto 'Sojuza LOK', koji je bio testiran za let na Mesec, 21. februara 1969. posle samo 68 sekundi leta izgoreo prilikom prvog lansiranja rakete 'N1'.

Plan 'N1-L3' je bio toliko rizičan, da samo vrlo kratko vreme nije bio van margina tadašnje sovjetske tehnologije. Uprkos svemu, nosivost 'N1' još uvek nije bila dovoljna za dosezanje Meseca jednim lansiranjem, pa je OKB-1 pregložio da konstruiše raketu koja bi mogla da podigne 95 tona u nisku orbitu. Zbog toga je konstrukcija drastično izmijenjena a prvom stepenu ('Blok A') je dodato još 6 motora20. Sada je ovaj stepen imao čak 30 motora raspoređenih u dva koncentrična kruga! Za upravljanje njihovim radom trebalo je da se pobrine analogni računar KORD (skraćenica od rus. 'контроль ракетных двигателей', kontrola raketnih motora21). Manipulisanjem potiska svakog motora i njegovog parnjaka smeštenog nasuprot njemu, kao i nagibom mlaznica, sistem KORD je trebalo da bude u stanju da upravlja raketom u sve tri ose. U prvom stepenu je bilo moguće izgubiti čak do 6 motora NK-15 i još uvek stići do orbite. Koncept je bio dobar, ali nije bilo moguće testirati rad motora i KORD sistema na zemlji pre prve misije. Koroljev je lično odlučio da će prvo testiranje sistema biti zapravo prvo lansiranje 'N1', jer nije bilo ni vremena ni rubalja za izgradnju pogona za testiranje – sudbonosna odluka koja je bila smrtna presuda za raketu (radi poređenja, za 'Saturn V' su bile izgrađene sve vrste objekata neophodnih za testiranje različitih stepeni i motora22).

Pošto je Koroljev iznenada umro 1966, ideju o povećanju broja motora je potpisao njegov naslednik Vasili Mišin (njega će kasnije zameniti Gluško). 21 Računar je trebalo da prati rad 43 motora u tri stepena rakete 'N1'. Serijska proizvodnja delova elektronike za KORD poverena je Zagorskom optiko-mehaničkom zavodu (rus. 'ЗОМЗ'). Svaki motor je imao svoju elektroniku. U drugom stepenu je smelo da se isključi najviše dva para motora, a u trećem samo jedan. 22 Često srećem podatak da je program 'Apola' koštao preko $25 milijardi i to se navodi kao neka ogromna suma. Retko se kaže da se radi o ONDAŠNJIM milijardama, a da bi to iznosilo preko 200 milijardi DANAŠNJIH dolara. Podsećam da je današnji godišnji bidžet Nase ispod $20 milijardi. U to vreme lunarni 20

23

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Montaža 'N1' je vršena direktno na kosmodromu. Desno gore: u funkciji I stepena rakete javljao se 'Blok A'. Maksimalni prečnik bloka – 16,8 m (preko stabilizatora – 22,3 m), visina – 30,1 m. Kao II stepen javljao se 'Blok B' maksimalnog prečnika oko 10,3 m i visine 20,5 m. Kao III stepen javljao se 'Blok V' visine 11,5 m.

program je bio od ogromnog političkog i propagandnog značaja, tako da je para bilo beskonačno, te da je trebalo i duplo više našlo bi se...

24

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Dno rakete 'N1' kakvo nikad nije viđeno ni pre ni posle toga. Tek je prošle godine A. Mask pokušao nešto slično ali skromnije...

Stigla je 1964, a Sjedinjene Države su već dve godine radile na 'Apolu'. Do tada je postalo vidljivo da je 'Apolov' program vrlo ozbiljan. A šta je radio SSSR? Logično je bilo pomisliti da je sve resurse usmerio na 'N1', ali nije. 3. avgusta 1964. objavljena je ključna uredba sovjetske vlade u kojoj je konačno odobren lunarni plan 'N1-L3' Sergeja Koroljeva. No, istodobno je uredbom takođe odobren i lunarni plan 'L1' Vladimira Čelomeja za putovanje oko Meseca pomoću broda 'LK-1' i rakete 'UR-500K' ('Proton-K'). Uredba je kasnila tri godine i, kao da to nije bilo dovoljno, sada Sovjetski Savez nije imao jedan već dva lunarna programa. Odluku Kremlja je (donekle) shvatljiva s obzirom na kašnjenje u razvoju 'N1': program 'L1' (rus. 'лунный первый', Mesečev prvi) za let oko Meseca označen je kao 'plan B' koji će, iako nije tako spektakularan kao 'Apolo', poslužiti za amortizovanje Nasinog uspeha pred licem svog javnog mnenje. SSSR ne bi postao prva nacija koja je poslala ljude na Mjesec, ali bi barem bila prva koja je poslala kosmonaute oko Meseca... Međutim, koliko god program 'L1' bio jednostavan, preusmjeravanje resursa namenjenih programu 'N1-L3' da bi se iz početka konstruisala nove kosmička letilice, predstavljala je pravu neodgovornost obzirom na to da 'Sojuz' nije bio spreman.

Lunarni brod 'LK-1' u Čelomejevljevom birou.

Čelomejevljev cirkumlunarni putnički brod 'LK-1'. Težina – 17 t; dužina 5,20 m.

25

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Poređenje lunarnih brodova 'Apolo', broda 'L3' i broda iz Čelomejevljevog projekta 'UR-700'.

Srećom po Koroljeva, Hruščov je svrgnut s vlasti u oktobru 1964, čime je Čelomej izgubio svoj glavni oslonac u Kremlju. Koroljev se borio da eliminiše konkurenciju svog suparnika, ali je uspeo samo delimično. Kremlj se složio da će se letilica '7K-L1' – modifikovani 'Sojuz' bez orbitnog modula ('BO') radi uštede težine – koristiti u programu 'L1' – sa 'Blokom D', oba elementa iz biroa OKB-1, ali da će se i dalje koristiti raketa 'UR500K' iz Čelomejevljevog biroa OKB-52.

26

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Raketa 'Proton-K' sa '7K-L1'. Plan je bio da brod sa dvočlanom posadom obleti Mesec, bez sletanja na površinu. Verovao ili ne, bilo je lansirano 14 ovih brodova, ali većinom neuspešno.

U to vreme, nedostatak jasno definisanog pravca sovjetskog kosmičkog programa počinje polako da se oseća. Ipak, istina je da panorama nije bila tako haotična kao što se često prikazivala. Sovjetski kosmički program nije bio prost skup nezavisnih poseda kojima su upravljali konstruktorski biroi. Kako bi koordinisali rad kosmičkih napora, formirana je Vojno-industrijska komisija, VPK23, i Ministarstvo za kosmos, MOM24 (njegovo pravo ime je bilo Ministarstvo opšte mašinogradnje). Na čelu te dve agencije bile su dve veličine sovjetske politike: Dmitri Ustinov25 i Sergej Afansjev26. Uprkos svemu, VPK i MOM nisu mogli da se takmiče sa Nasom po pitanju koordinacije kosmičkih napora zemalja, pogotovo što su u mnogim prilikama obe organizacije imale vrlo različite prioritete.

Kоmisija organizovana 1957. u čiji sastav je ulazilo Ministarstvo odbrane, predstavnici avioindustrije, radio- i elektronske industrije, pomorske industrije, srednje i opšte mašinogradnje, itd. 24 Državni organ iz Moskve koji je od 1955. koordinisao rad ogromnog broja preduzeća i naučnih organizacija (preko 1200) vezanih za razradu i proizvodnju opreme za kosmos i raketno-nuklearnog naoružanja. 25 Maršal i sekretar Centralnog komiteta i Ministar odbrane SSSR-a. Podržavao je Čelomeja... 26 Inženjer i Мinistar mašinogradnje starog kova, zaslužan za sustizanje SAD u nuklearnom oružju. U tom cilju je naredio pravljenje oko 1000 balističkih projektila koje bi se ispaljivale sa podmornica i preko 1400 interkontinentalnih projektila. Pratio je radove na šatlu 'Buran', raketi 'Energija' i orbitnim stanicama. Služio je pod 4 sovjetska predsednika. 23

27

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Brod za let oko Meseca '7K-L1' / 'Zond'. Levo se vidi peti stepen rakete 'N1', 'Blok D'.

'Argon-11S', računar broda '7K-L1' из 1968. Imao je ROM od 4 kB i RAM od 128 bajta, kao i trostruku redundantnu arhitekturu. Bio je težak 34 kg a trošio je oko 75 W struje. Napravljen je ukupno 21 komad.

BUJANJE PROBLEMA U januaru 1966, neočekivano, u 59. godini, tokom benigne operacije creva, umire Sergej Koroljev. Bio je to brutalan udarac sovjetskom kosmičkom naporu ali, iznad svega, lunarnom programu 'N1-L3'. Na čelu OKB-1 naslijedio ga je Vasilije Mišin, njegova desna ruka u birou. Nažalost, Mišin niti je imao kontakte niti dara u radu s ljudima kao Koroljev, a njegovo upravljanje kosmičkim programom moglo opisati jedino kao vrlo loše. U međuvremenu, 'N1' je nastavila da gomila kašnjenja, a težina kompleksa 'LOK'/'LK' nije prestajala da raste, dostižući granice nosivosti 'N1', uprkos činjenici da je do tada njen kapacitet bio povećan na 97 tona. Poteškoće u razvoju različitih sistema i tehnologija, poput 'LOK-ovih' računara i gorivnih ćelija, takođe postaju sve evidentnije. Pretnja od otkazivanja programa 'N1-L3' postala je vrlo realna...

28

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Lunarni skafander 'Krečet' iz 'onog' vremena. Bio je težak 106 kg a morao je da isprati rad od 10 sati. Bio je to tzv. polučvrsti skafander, prvi u svetu, sa aluminijumskim torzom i mekanim udovima. U sakafander se ulazilo s leđa, kroz ranac sa sistemima za održavanje života.

Logično je da bi odgovorna odluka u ovom trenutku bila prihvatanje činjenice da NASA ima preveliku prednost u programu 'Apolo' i da će se ubrzo pretočiti u prvo aluniranje. Kremlj je morao da bira između dve mogućnosti: ili da odredi prioritet za program 'L1' za put oko Meseca pre Nase a zamrzne program 'N1-L3' za sletanje na Mesec, ili da, priznajući poraz, odbaciti program 'L1' i koncentriše se na novi realističniji program sletanja na Mesec uz pomoć nekoliko lansiranja 'N1'. Ali niko nije želeo da donese prelomnu odluku, pa je sovjetski lunarni program nastavio po inerciji prema sigurnom neuspehu. I ne samo to, već se stvar pogoršala. Kako? Budući da je istovremeno nastavljen razvoj i 'N1-L3' i 'L1', ministarstvo za kosmos MOM ovlastilo je Čelomeja da izgradi svoju divovsku raketu 'UR-700' za odlazak na Mesec. Neko se verovatno dosetio da je rešenje za groznicu koju su stvarala dva paralelna lunarna programa sa posadama bilo uvođenje dodatnog programa upravo u poslednjem segmentu trke za Mesec. Šta bi moglo da se desi loše?

29

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Lunarne rakete. Poslednja je Jangelova trostepena 'R-56'. Trebalo je da nosi 40 tona u nisku orbitu.

Bez dovoljno sredstava i sa raštrkanim prioritetima među brojnim civilnim i vojnim programima, Mišinov biro OKB-1 (danas Raketno-kosmičkа kоrporаciја 'Energija' pod imenom Koroljevljevа27) borio se za nastavljanje programa 'L1' i 'N1-L3' (sve to za vreme razvoja letilica 'Sojuz' i projekata kosmičkih stanica). Tragedija 'Apola 1' u februaru 1967. dala je SSSR-u izvesnu nadu da bi NASA mogla da kasni sa svojim planovima. Ali schadenfreude28 nije dugo trajao. Dva meseca kasnije gine Vladimir Komarov tokom prve misije broda 'Sojuz'. Pored tragičnog kraja, višestruki kvarovi koje je pretrpeo 'Sojuz 1' istakli su koliko još treba da učini OKB-1 da bi se napredni putnički brod makar našao u niskoj orbiti. Na mnogo načina, nesreća 'Sojuza 1' je bila ozbiljnija po SSSR od nesreće 'Apola 1' po Nasu. Ipak, činilo se da se 1967. SSSR probudio iz letargije i odlučio da ubrza program 'L1' – na zapadu poznat kao 'Zond' – kada je kašnjenje u odnosu na 'Apolo' već bio više nego očigledan. Ali upravo tada, Čelomejevljeva raketa 'UR-500K' doživljava seriju neuspeha tokom lansiranja, što je bilo ogromno opterećenje za program 'L1' i programe kosmičkih istraživanja.

Kompanija je osnovana 1946. kao OKB-1 NII-88 (Naučno-istraživačkim institutom №88 je rukovodio Koroljev, a nalazili su se u Kaliningradu. Tek '56. OKB-1 se odvojio od NII-88 i postao nezavistan biro), da bi se jedno vreme zvao CKBEM ('Centralni konstruktorski eksperimentalni biro mašinogradnje'), pa NPO 'Energija', a danas S.P. Koroljevljev RSC 'Energija'. Oko 38% akcija pripada danas državi. Da napišem šta su sve proizveli do danas trebala bi mi čitava strana. 28 Iako je reč na nemačkom, često se koristi na čitavom Zapadu, i začudio sam se koliko ljudi u SAD (doduše onih s faksom) znaju za ovaj izraz... 27

30

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

'UR-500K' ('Proton-K') sa cirkumlunarnim brodom '7K-L3'.

FINALNA TRKA ZA MESEC U leto 1968, NASA je neočekivano odlučila da pošalje 'Apolo 8' ka Mesecu, navodno zbog kašnjenja u izgradnji lunarnog modula. Mnogo se raspravljalo u kojoj je meri ta odluka bila izazvana sovjetskim naporima, ali je jasno da su misije 'L1'/'Zond' bile svakako faktor koji treba uzeti u obzir, čak i ako nije bio presudan. U septembru 1968. 'Zond 5' ('7K-L1' №9) je prvi put uspeo da izvršiti uspešnu misiju leta oko Meseca, ali je zbog kvara sistema za navođenja, koji je sprečio sprovođenje tehnike dvostrukog ulaska u atmosferu, sleteo u Indijski okean umesto u Kazahstan. Na brodu je putovalo nekoliko živih bića, uključujući dve kornjače koje su tako postale prve životinje koje su putovale oko Meseca i vratile se žive kući. 27. septembra 1968, Mišin i general Nikolaj Kamanin, zadužen za odabir kosmonauta za vazdušne snage, izabrali su prve tri posade za brodove 'L1'. Prvu su činili Aleksej Leonov i Oleg Makarov, dok su u drugu ušli Nikolaj Rukavišnikov i Pjotr Klimuk. Treću posadu su činili Pavel Popovič i Vitali Sevastjanov.

31

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Dve ruske kornjače vrste Agrionemys horsfieldii, koje su 1968. putovale na 'Zondu 5' oko Meseca, bile su prve životinje koje su sretno odletele do Meseca. Kornjače nisu ništa jele 12 dana pre i tokom leta.

Ali sistem 'L1' je još uvek bio previše 'zelen' da bi omogućio letove s posadom. U novembru 1968, 'Zond 6' je doživeo dekompresiju tokom povratka u atmosferu. Da su se u brodu nalazili kosmonauti, svi bi izginuli. NASA ne zna, ali nema konkurenciju. Sve zavisi samo od njih. U decembru 1968, Borman, Lovel i Anders postaju prva ljudska bića koja su putovala na Mesec i, usput rečeno, takođe likvidirala strateški interes za program 'L1', iako će se on po čistoj inerciji nastaviti sve do 1970. godine. Izbacivši 'L1' iz jednačine, svi aduti se prebacuju na program 'N1-L3', koji nastavlja borbu kako bi izbegao puko otkazivanje. 1969. je bila godina 'Apola'. Obično se pominju dva lansiranja 'N1' izvršena te godine kako bi se stvorio utisak nekakvog takmičenja s misijama 'Apolo', ali to je uglavnom samo zbog dramaturgije. Jer nije bilo konkurencije. Godine 1969. lunarna trka se nalazila isključivo u rukama Nase, i zapadne obaveštajne službe su to znale. Program 'N1-L3' je akumulirao kašnjenje za kašnjenjem, iako je super-raketa 'N1' impozantno stajala na rampi №110 kosmodroma Bajkonur poput neke fatamorgane. Brodovi 'LOK' i 'LK', kao i deseci povezanih sistema, nisu bili spremni za prevoz kosmonauta i ne bi bili spremni makar još nekoliko godina. I to uz sreću... Ili, bolje rečeno, sa novcem.

32

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Brod '7K-L1S' (ponegde nazivan i kao '7K-L1A') poleteo je na prvu misiju sa 'N1'. Bio je to brod '7KL1'/'Zond' sa manevarskim sistemom DOK napred. Veliki prsten je zapravo distancer koji je imao zadatak da drži brod stabilnim u vrhu rakete tokom lansiranja.

21. februara 1969. sa Bajkonura je konačno uzletela prva raketa 'N1', '3L', sa bajkonurske rampe №110. Bio je to zapanjujući šou. Na vrhu je nosila brod '7K-L1S'29 (koji se negde označavao i kao '7K-L1A'), što je u osnovi bio 'Zond'/'L1' kojem je na prednjoj strani dodat sistem manevarskih motora DOK broda 'LOK'. Ali teret nije bio mnogo bitan, jer je, obzirom na nedostatak probnih poligona, lansiranje bio zapravo test, prvi, rakete i njenih brojnih motora. 68,7 sekundi nakon poletanja motor №2 prvog stepena ('Bloka A') prestaje da radi i sistem KORD je panično odlučio da isključi sve motore rakete30. 'N1' doseže visinu od 12,2 kilometra i brutalno udara o zemlju 52 kilometra od lansirne rampe. Međutim, većina inženjera CKBEM-a31 nije smatrala pad rakete neuspehom. Barem je raketa uspela da se podigne i kontroliše svoju putanju sve dok sistem KORD nije uklonio višak zanosa. Zabrinut radom KORD-a, Vladimir Barmin, ratni heroj, akademik32 i šef konstruktorskog biroa zaduženog za izgradnju svih lansirnih rampi u zemlji, predložio je da osoblje CKBEM-a izmeni program tako da se motori ne mogu da isključe tokom prvih sekundi pokretanja kako bi se osiguralo da raketa ne padne i ne uništi dragocenu infrastrukturu. Njegove reči su se pokazale proročkim.

Verzija 'Sojuz 7K-L1' je pravljena u dve modifikacije: prva je bila 'Sojuz 7K-L1S' ('Zond-M', prototip 'LOK-a'), koja je dvaput neuspešno pokušala da poleti sa raketom 'N1' na put oko Meseca jer orbitni modul '7K-LOK' lunarnog kompleksa 'L3' nije bio završen; i druga, 'Sojuz 7K-L1E' ('Zond-LOK'), kao proba za 'Sojuz 7K-LOK' koja je uspešno lansirana raketom 'Proton' u Zemljinu orbitu ('Kosmos 382') i neuspešno oko Meseca u trećem pokušaju lansiranja 'N1'. 30 Računar KORD je upravo i bio programiran da se izbori sa sličnim situacijama. Sve je počelo nekoliko sekundi posle starta, jer je zbog pada napona struje KORD isključio motor №12, a odmah potom i naspramni motor – to je bio №24 – da bi sprečio nesimetričan potisak. U T+6 sec. pogo oscilacije u motoru №2 izazvalo je cepanje metala i curenje goriva. U T+25, dalje vibracije su dovele do pucanja cevi i izlivanje kerozina po dnu stepena i požar. To je zapalilo neke senzore koji su signalizirali KORD-u probleme u turbopumpama, na šta je ovaj reagovao isključivanjem svih motora 'Bloka A' u T+68 sec. Signal je 'zaključao' motore II i III stepena, sprečavajući njihovo eventualno uključivanje komandama sa Zemlje. Raketa se nalazila na visini od 12,2 km... 31 Već sam rekao da je Koroljevljev biro OKB-1 preimenovan 1966. u CKBEM (ЦКБЭМ) pod komandom Mišina. 32 Iako ga svi znaju kao Glavnog konstruktora raketnog bacača iz II sv. rata, 'Kaćuša', treba znati da je rukovodio izradom automata za uzimanje uzoraka sa Meseca i Venere (jedan je uzeo lunarne uzorke sa dubine od 2,5 m i poslao ih na Zemlju, a drugi je istražio Venerine uzorke uzete sa tri mesta i rezultate poslao radio-vezom na Zemlju). Ja sam prvi put čuo za njega kada sam pročitao da je bio prvi na svetu koji je objavio detaljan projekat lunarne baze 'Zvezda', koji su njegove kolege nazivale 'Barmingradom'. 29

33

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Druga raketa 'N1-5L' u prvom planu i maketa '1M1' iza nje, na dva lansirna postolja rampe №110 na Bajkonuru 1969. godine, najskupljem i najsloženijem lansirnom postrojenju koje je izgradio SSSR. Različiti nivoi servisnog tornja nosili su svoje brojeve. Nivo 13 je bio rezervisan za pristup kosmonauta. Ove dve rampe su korišćene 80-ih godina za program 'Energija-Buran'.

Naredno lansiranje je bilo 3. jula, samo dve nedelje pre lansiranja 'Apola 11'. Nekoliko nedelja nova raketa '5L' nalazila se na jednom od dva postolja rampe №110, dok je na drugom bila raketa za logističko testiranje i trening, '1M1' ('N1-2L'). Pogled na dve džinovske rakete veličine 'Genexovih' kula na Novom Beogradu postavljene jedna pored druge sigurno je bio fascinantan. Scenu je snimio američki špijunski satelit KH-8 'Gambit 3', iako su obaveštajne službe znale da je 'N1' još uvek u vrlo ranoj fazi razvoja i da ne predstavlja ozbiljnu pretnju za 'Apolo'. Druga misija 'N1' otpočela je noćnim lansiranjem. Bajkonursko ponoćno nebo je zasvetlilo kada je gigantska raketa uzletela uz potisak svojih 30 motora. Ali radost nije dugo trajala: samo 10 sekundi nakon poletanja, KORD je ponovno pokazao prekomernu osetljivost isključivanjem svih motora sem jednog33 – №18. Raketa je odmakla jedva 200 metara dalje od rampe (sa koje je uzletela i prava raketa) i srušila se na nju, izazvavši ogromnu eksploziju koja ju je potpuno uništila. Udarni talas se osetio nekoliko kilometara dalje, a nekoliko svedoka je bilo zasuto kišnom kerozina koja ih je zasula nakon eksplozije (srećom, nije se svo gorivo zapalilo usled udara). Mala uteha je bila u tome što je sistem za spašavanje posade SAS funkcionisao ispravno, odnoseći bespilotnu kapsulu '7K-L1A' dalje od vatrene kugle. Bila je to najveća eksplozija kosmičke rakete u istoriji. Barminova rampa je bila totalno uništena... za popravku je trebalo dve godine mukotrpnog rada.

Samo 0,22 sekunde pre odlepljivanja rakete od rampe došlo je do eksplozije pumpe oksidatora motora №8, verovatno zbog nekog zaostalog opiljka u njoj. U T+0,6 sec. zbog porasta temperature KORD isključuje motore №7,8 i 19,20 a u T+10,15 sec. isključeni su svi motori sem №18. 33

34

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Još jedan snimak 'N1-5L' (u prvom planu) i '1M1' na kosmodromu.

Poslednji trenuci druge rakete 'N1'. Vidi se momenat paljenja motora sistema SAS, koji je trebalo da spasi kapsulu sa potencijalnim kosmonautima.

Opet je lopta bila u Nasinom dvorištu. 'Apolo 11' je ušao u istoriju, ali čak i da nije uspeo da sleti, SSSR im više nije bio konkurencija. Nesumnjivo da bi se 'Apolo 12', ako ne i 'Apolo 13', spustio na Mesečevu površinu pre nego što su Sovjeti pripremili novu raketu 'N1'. Špijunski satelit KH-4B 'CORONA' uspeo je da snimi štetu nastalu eksplozijom i potvrdi glasine obavještajnih službi. I pored velikog peha, nesreća je dobro poslužila da sovjetski kosmički napor dobije određeni pravac. Iako je razvoj brodova 'LK' i 'LOK' nastavljen, postajalo je sve jasnije da je jedina razumna opcija korištenje šeme EOR (Earth Orbit Rendezvous) s najmanje dva lansiranja 'N1'. Sledeće misije rakete 'N1', '6L' i '7L', usledile su 1971. i 1972. Obe su takođe bile neuspešne, iako je tokom poslednje misije raketa uspela da bez problema leti 106,93 sekunde, samo 7 sekundi kraće od planiranog odvajanja prvog stepena. Možda bi, da je ta misija protekla uspešno, 'N1' imala nekakvu budućnost. 35

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Drugo lansiranje 'N1' ('N1-5L') samo sekundu pre nego što su motori prvog stepena isključeni. Eksplodiralo je i izgorelo 1750 tona goriva u I stepenu + 510 tona II stepena + 176 tona III stepena + 56 tona IV stepena + 14 tona V stepena. To je preko 2500 tona goriva, iako je sama raketa, duga 105 metara, bila teška svega 208 tona.

Do tada je Koroljevljev stari biro de facto napustio šemu 'N1-L3'. Više nije postojao imperativ pobediti Nasu, pa su početi da se razrađuju planovi da se poboljša 'N1' i napravi verzija 'N1F', sa motorima NK-33 (11Д111) u prvom i drugom stepenu. Ovi motori su mogli da se pokreću nekoliko puta, što im je omogućavalo testiranje na lansurnom postolju pre poletanja. Koristili su 'sintin'34 umesto kerozina, što je povećavalo nosivost iznad 100 tona. Novi lunarni plan CKBEM-a se zvao 'L3M' i podrazumevao je dva lansiranja 'N1F'. Prva raketa bi poslala propulzioni stepen na Mesec (tešak ~66 tona) koji bi ostao tamo u orbiti, dok bi druga poslala lunarni modul sa kosmonautima. Susrevši se u lunarnoj orbiti, dva bi se elementa spojila, a propulzivni modul bi se iskoristio za kočenje i spuštanje modula na površinu. Završivši poslove, deo modula ('Sojuzova' kapsula) uzletela bi sa Meseca i direktno krenula ka Zemlji. Također su predstavljeni planovi uvođenja kriogenih gornjih stepeni35 i verzija 'N1', nazvana 'N1M', koja bi koristila ovu tehnologiju u III stepenu radi povećanje korisne nosivosti na 160 tona. Sledeće lansiranje 'N1' bilo je zakazano za 1974.

Tečno bezbojno sintetičko ugljovodonično raketno gorivo razvijeno u SSSR-u. Nazivan je 'sintin' ili 'ciklin' ili 1-metil-1,2-diciklopropilciklopropan (C10H16). 35 Plan je bio da se napravi kiseoničko-vodonički blok sa oko 50 tona goriva. 34

36

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Dve varijante lunarnog broda 'L3M' težine oko 25 tona. U prvoj varijanti, kosmonaut bi uzletanje sa Zemlje proveo u kapsuli na vrhu broda. U lunarni modul bi ulazio preko cevi na naduvavanje koja bi se nalazila spolja. U drugoj varijanti, iznad brodskog motora je postavljen boravišni odsek unutar koga je smeštena povratna kapsula

Poslednja 'N1', 'N1-7L', u novembru 1972. Nosila je bespilotni lunarni orbitni brod 'LOK' (11F93) i maketu lunarnog sletnog modula 'LK' (11F94) kompleksa 'L3'. Simbolično, na slici je uhvaćen nedostižni Mesec.

Ali nijedan od tih planova nije ugledao svetlost dana. Kremlj je odlučio da nema šta da dobije a ima mnogo toga da izgubi nastavljajući s Mesečevim misijama sa posadom. 'N1' je otkazana nedugo nakon četvrte i poslednje eksplozije, iako će program službeno biti likvidiran tek četiri godine kasnije. Umesto toga, SSSR je krenuo u drugu trku sa Sjedinjenim Državama, ali ovog puta cilj nije bio Mesec već razvoj kosmičkog šatla skoro identičnog onom Nasinom. Ironijom sudbine, Valentín Gluško je postao glavni inženjer nekadašnjeg Koroljevljevog konstruktorskog biroa. Njegove prve dve odluke su bile: izbrisati bilo koji trag 'N1' iz istorije i započeti s dizajniranjem snažnog kerolox raketnog motora od nule. Moćni hipergolički motori više nisu bili u modi i Gluško je odlučio da posluša Koroljeva deset godina kasnije. Novi Gluškovljev motor, RD-170, poslužiće za novu raketu 37

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

koja će vremenom postati poznata i kao 'Energija', istog imena koje je do tada imao stari Koroljevljev konstruktorski biro. Do danas su preživeli samo neki delovi 'N1', uključujući nekoliko delova NK-33 motora koji su spašeni jer su neki radnici u Kuznecovljevom birou odbili da izvrše naredbu o njihovom uništavanju.

Slika američkog satelita KH-8 'Gambit 3' od juna 1969. na kojoj se lepo vidi 'N1-1M1' na lansirnom postolju. U to vreme, CIA je označavala Bajkonur kao 'Tjuratam' a 'N-1' kao 'letilica J'. Na slici nema oštećenja rampe nastalog 3. jula kada je 'N1' eksplodirala, ali je iskorišćena u izveštajima CIA da ilustruje događaj.

38

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Mesto lansiranja 'N1' nakon eksplozije '5L'. Bilo je potrebno 18 meseci da se rampa popravi, što je dodatno odložilo lansiranja. To je bila jedna od najvećih nenuklearnih eksplozija u ljudskoj istoriji, koja je bila vidliva sa udaljenosti od 35 km.

Krajem 1974. urađen je tehnički predlog za lunarni ekspedicioni kompleks 'Zvezda. Na Mesec se stizalo po direktnoj šemi, tj. bez potrebe za ulaskom u Mesečevu orbitu. Tokom 1 godine bilo bi zamenjeno svih 6 članova posade. Masa bi bila oko 130 t, od čega oko 21,5 t naučne opreme. 1 – lunarni ekspedicioni modul; 2 – laboratorijski i boravišni modul; 3 – rover; 4 – sletni modul; 5 – nuklearna centrala; 6 – laboratorijskoproizvodni modul.

Tužna sudbina sovjetskog a i svetskog ponosa raketne industrije.

PORAZ I ZABORAV Iako je bio najskuplji i najsloženiji kosmički projekt u istoriji SSSR-a, 'N1' je bio zaboravljen. Samo su se sovjetski personal direktno uključen u program i zapadne 39

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

obavještajne službe sećali da je on postojao. I slike 'N1' koje su američki špijunski sateliti snimili iz svemira ostaće klasifikovane do XXI veka. U svojim javnim medijima, SSSR je oštro negirao postojanje 'N1' i bilo kakvog Mesečevog programa sa ljudskom posadom. Za CIA i NRO, 'N1' je jednostavno bila poznata kao 'raketa J', a od Pentagona je dobila aseptičnu oznaku 'SL-15'. Međutim, mnogi nezavisni istraživači su povezivali činjenice i zaključili da sovjetska džinovska raketa nije bila fatamorgana. Stručnjaci poput Charlesa Sheldona i Charlesa Vicka držali su priču o obnovi 'G rakete' zasnovanu na glasinama i posrednim dokazima dve decenije. Tek krajem 80-ih, sa potpunim raspadom SSSR-a, postali su poznati svi detalji različitih sovjetskih lunarnih programa, uključujući 'N1-L3'. Zbog čudnovatih karakteristika sovjetske planske ekonomije, vrlo je teško proceniti cenu lunarnog programa SSSR-a, ali stručnjaci poput Asifa A. Siddiqija izračunali su da je od 1965. do 1. januara 1973. SSSR na ovaj projekt potrošio oko $7,2 milijarde, u poređenju s gotovo $26 milijardi koje je uložila SAD – što bi, uzimajući u obzir inflaciju, bilo ekvivalentno $228 milijardi (!!).

Troškovi putničkih lunarnih programa Sovjeta i Amerikanaca u milionima dolara.

40

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Rekonstrukcija 'N1' od strane Charlesa P. Vicka, međunarodnog autoriteta za sovjetski kosmički program. Njegove studije i crteži tajnih raketa i šatlova korišćeni su u US kongresnim raspravama i izveštajima aeronautičkih eksperata širom sveta.

U nekom paralelnom kosmosu moguće je da je SSSR na vreme reagovao i da je sovjetski kosmonaut bio prvi koji je obleteo Mesec pa čak i sleteo na njega. Ali ne u našem kosmosu. U našoj povesti to je bio 'Apolo 11' koji je pobrao svu slavu pre pola stoleća.

41

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

4. septembar 2019.

'Apolo 11': pravac ka Mesecu – pola veka 'Apolla 11', deo IV Bio je to trenutak istine. Dostizanja ove točke koštao je Ameriku 8 godina i mnogo napora, uključujući i žrtve u ljudskim životima. Ni Nasini menadžeri nisu verovali da će prve četiri 'Apolo' misije sa ljudskim posadama proteći bez ikakvih problema. Ali bilo je tako, i došlo je vreme da se osvoji površina Meseca. Mašinerija je bila spremna i podmazana, kao sportski tim na vrhuncu svog treninga. Prema klasifikaciji letova usvojenoj u septembru 1967, došle su na red 'Misije G'. Ali 'Misija G' je samo bledi slogan za jednu od najvećih prekretnica u istoriji: kročenje na površinu Meseca!

Lansiranje 'Apola 11' (AS-506) 16. jula 1969.

NASA je odlučila da će, nakon uspeha misija 'Apolo 7, 8, 9 i 10', ekspedicija 'Apolo 11' krenuti ka Mesecu tokom lansirnog prozora otvorenog sredinom jula 1969. godine. 1

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Plan je bio da ako sletanje na Mesec ne protekne uspešno, da se pokuša ponovo već u septembru, sa dovoljno vremena da se reši bilo koji mogući problem. Na taj način je NASA dala sebi dve šanse da ispuni Kenedijev skoro sveti amanet pre isteka 1970. Posadu 'Apollo 11' činili su Nil Armstrong, Majkl Kolins i 'Baz' Oldrin. Primamljivo je misliti da su za ovu istorijsku misiju odabrana tri jako iskusna i kvalifikovana pilota, koja su pored svega bili u svakom pogledu izvanredni ljudi. Ali, da li je to u stvarnosti bilo tako?

Zvanični portret posade 'Apola 11'. Samo Oldrin (krajnje desno) nosi najnoviji skafander A7-L kakav će biti korišćen u misiji. Sva trojica su bila '30. godište.

PROTAGONISTI Dik Slejton1 je odabrao posadu 'Apola 11' u maju 1967. Slejton je delovao u skladu s poznatim sistemom rotacije, odnosno rezervna posada2 astronauta postajala bi glavna posada tri misije kasnije. To je značilo da bi rezervna posada 'Apola 8'3 trebala da bude odgovorna za pilotiranje 'Apolom 11'. Međutim, krajem 1967. godine rezervnu posadu 'Apola 8' (lansiran je krajem 1968.) činili su Čarls Konrad, Ričard Gordon i Klifton Vilijams. Nedugo zatim Vilijams je poginuo u avionskoj nesreći, pa ga je zamenio Alan Bin, ali, u svakom slučaju, astronauti nisu imali pojma da Slejton nije nameravao da se drži rotacionog sistema za prvo sletanje na Mesec.

Bivši pilot bombardera u II sv. ratu, aeronautički inženjer i jedan od '7 Merkjurijevih astronauta'. D.K. Slejton (1924-93) je 1963. postao prvi Šef aktivnih astronauta u Nasi, tj. glavni savetnik direktorima agencije u vezi treninga i rada prvih astronauta. Kao direktor letnog osoblja, bio je odgovoran za predlaganje posada za letove u kosmos. 2 Svaka posada koja je odabrana za let u kosmos morala je da ima alternativnu posadu, koja je prolazila kroz sve obuke i kontrole kao i 'prava' posada, a služila je 'za svaki slučaj'. Rezervnu posadu za 'Apolo 11' činili su J.A. Lovel, V.A. Anders i F.V. Hejz. Prva dvojica su već leteli u 'Apolu 8', a treći će leteti u 'Apolu 13'. 3 Tek drugi let 'Apola' sa posadom i prvi koji je s ljudima napustio Zemljinu orbitu. Obleteli su Mesec i vratili se na Zemlju za 68 sati. 1

2

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Dik Slejton – u crvenoj majci – na doručku sa posadom 'Apola 11' na dan lansiranja.

Slejton se dogovorio s Bobom Gilrutom, šefom Nasinog kosmičkog centra u Hjustonu, da bi prvim sletanjem na Mesec, ako je ikako moguće, trebalo da rukovodi neki veteran iz programa 'Merkjuri'. Slejtonov favorit je oduvek bio 'Gas' Grisom, ali, nažalost, ovaj je poginuo u tragediji 'Apola 1'. Jedini preostali veterani 'Merkjurija' bili su Volter Šira i Gordo Kuper, ali je Slejton smatrao da su veštine njegova dva bivša drugara preslabe, te nije bio voljan da im dodeli nijednu misiju sa sletanjem na Mesec (da stvar bude gora, direktori Nase su Širi4 i njegovoj posadi zabraniti bilo kakav let u kosmos nakon stalnih nepotčinjavanja naredbama tokom misije 'Apola 7'5). Izuzevši Širu, Slejton je za zapovednike prvih 'Apolo' misija imenovao Džima Mekdivita, Frenka Bormana i Toma Staforda (ostatak svake posade bio bi odabran u dogovoru sa zapovednicima). Slejton je želeo da Borman ili Mekdivit vode prvu misiju sletanja na Mesec, ali su obojica odlučila da više ne lete u kosmos nakon okončanja svojih poslednjih misija. Stoga je Slejton, ostavši bez svojih omiljenih kandidata, bio prisiljen da koristi ostatak astronauta koje je imao u sistemu rotacije. Kao što sam rekao, rezervna posada 'Apola 8' trebala je da bude glavna u misiji 'Apola 11'. Međutim, sredinom 1968. godine, glavne posade 'Apola 8' i 'Apola 9' su bile međusobno zamenjene jer je Džim Mekdivit odbio da rukovodi misijom bez lunarnog modula, te su u tom procesu zamenjene i rezervne posade. Sada su rezervnu posadu 'Apola 8' činili Nil Armstrong (zapovednik), Džim Lovel (pilot komandnog modula) i 'Baz' Oldrin (pilot lunarnog modula).

Bio je prvi astronaut koji je bio 3 puta u kosmosu (ukupno 295 sati) i jedini koji je leteo i u 'Merkjuriju', i u 'Džeminiju' i u 'Apolu'. 5 Stalno je nešto 'mozgao' – što je bilo neprihvatljivo za astronauta (žalio se na vetar pre lansiranja, smatrajući da bi raketa mogla da padne), pa su tokom misije on i kolega dobili temperaturu i sline te su odbili da nose kacige tokom sletanja. To im nisu zaboravili... Nа kraju je završio kao TV reporter. 4

3

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Konačna rezervna posada 'Apola 8': Armstrong, Oldrin i Hejz.

Međutim, Majkl Kolins, koji je planiran da bude pilot komandnog modula 'Apola 8', morao je na operaciju diskus hernije, pa ga je zamenio Džim Lovel6. Slejton je odlučio da stavi Oldrina za rezervnog pilota komandnog modula a privremeno postavi Freda Hejza za pilota lunarnog modula 'Apollo 8'. Nakon što se Kolins oporavio od operacije, vratio se u rotaciju kao član Armstrongove posade i ponovo zauzeo svoj položaj pilota komandnog modula. Oldrin se vratio na poziciju pilota LM-a na štetu Hejza, kojem je nedostajalo iskustva u kosmičkim letima (osim toga, Slejton nije ni imao nameru da ga šalje na neku od prvih misija). Očigledno, posada 'Apola 11' je mogla da bude vrlo različita, ali samo su Armstrong, Kolins i Oldrin ušli u istoriju na velika vrata.

Ova posada je bila presedan u pred-šatlovskoj eri jer zapovednik misije nije bio najiskusniji član posade: Borman je do tada bio samo jednom u kosmosu a Lovel već dvaput ('Džemini VII i XII'). Takođe je bio prvi slučaj da zapovednik u nekoj prethodnoj misiji (Lovel na 'Džeminiju XII') leti sada kao ne-zapovednik. 6

4

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Nil Armstrong tokom oblačenja skafandera za let 'Apola 11'.

Ako je u Nasi postojao astronaut sa više čeličnih živaca od ostalih, onda nema sumnje da je to bio Nil Elden Armstrong. Rođen je 5. avgusta 1930. u Vejpakoneti u Ohaju i njegova strast je oduvek bila letenje (prvi put je seo u avion sa 5 godina). Nakon odlaska u vojsku, učestvovao je u Korejskom ratu kao pilot F9F 'Pantera' na nosaču aviona USS 'Eseks'. Tokom rata je izveo 78 borbenih misija, uglavnom kopnenih napada. Nakon toga se povukao iz vojske i stekao diplomu vazduhoplovnog inženjera na univerzitetu Perdju. Godine 1955. otišao je u tadašnju nacionalnu kosmičku agenciju NACA da radi kao probni pilot u vojnoj bazi Edvards, a sledeće godine se oženio sa Dženet Šeron. U Edvardsu, Armstrong je uspeo da leti na svim dostupnim vrstama letilica kako bi poboljšao svoje veštine. 1958. NACA se spojila s novorođenom Nasom i ubrzo nakon toga Armstrong je počeo da leti na hipersoničnom raketnom avionu 'X-15'7. 1960. godine dostigao je visinu od 63 km tokom jedne od 7 misija koje je izveo s ovim legendarnim avionom. Godine 1962. bio je izabran za člana druge grupe Nasinih astronauta, prvi koji je izabran nakon prvobitnih 'Merkjurijevih Sedam' (njegova prijava je stigla kasno, ali je primljena zbog Armstrongovog spektakularnog letačkog iskustva).

Armstrong u kabini 'X-15'. Avion je imao čak dva leta koja se računaju u kosmička, jer su bila iznad Kármánove granice od 100 km. On i danas drži rekord u brzini motornog aviona sa pilotom od 7275 km/h.

U martu 1966. Armstrong je izveo svoju prvu kosmičku misiju, 'Džemini VIII', zajedno s Dejvom Skotom. Misija je trajala kraće od 11 sati zbog problema s pogonskim sistemom kapsule 'Džemini' koji se pojavio dok je bila povezana8 sa stepenom 'Agena'.

Ovaj eksperimentalni avion je bio čedo Valtera Dornbergera, nacističkog general-majora i doktora nauka, koji je posle rata sa Fon Braunom pobegao iz Dojčlanda u Ameriku. Bio je tata projekta za projektile 'V-2' koji su razarali Francusku i Englesku (u čijim fabrikama je radilo i stradalo na desetine hiljada logoraša), ali je ipak uspeo da se u SAD zaposli kao podpredsednik u kompaniji 'Bell Aircraft Co.'. Bio je ključni konsultant na projektu X-20 'DynaSoar' a kasnije i na spejs šatlovima. Na kraju je ipak 1980. umro u rodnoj Nemačkoj. 8 Armstrongova misija je bila prva američka koja je izvela spajanje dve letilice u kosmosu, ali je tom prilikom postala nenadano i prva koja je doživela ozbiljan kvar koji je ugrozio i misiju i živote posade. Zanimljivo je da je Nil takođe postao tek drugi američki civil koji se obreo u orbiti (prvi je bio Dž. Voker sa 7

5

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Situacija je postala kritična i samo su mirnoća i Armstrongov profesionalizam uspeli da izvuku posadu. Armstrongov impresivni učinak tokom leta 'Džemini VIII' jako su zadivili Slejtona i ostale Nasine astronaute. 6. maja 1968. Armstrong je bio u poslednjem trenutku katapultiran iz letilice LLRV-1 korištene za simulaciju spuštanja LM-a na Mesec. LLRV je izgubio kontrolu i srušio se ubrzo nakon toga. Srećom, Armstrong je izašao nepovređen iz incidenta, iako je skoro prerizao jezik. U vreme misije 'Apola 11', Armstrong je imao dva sina (1959. je imao još jednu kćer, Karen, koja je umrla sa samo 3 godine).

Majkl Kolins tokom treninga za 'Apolo 11'. U biografiji mu piše da je bio 17. Amerikanac u kosmosu i četvrta osoba (treća američka) koja je šetala kosmosom, prva koja je izvela više od jedne šetnje, i druga osoba (posle Janga u 'Apolu 10') koja se našla u orbiti oko Meseca sama. Obišao je 30 krugova oko Meseca.

Pilot komandnog modula (CMP) Majkl Kolins rođen je 31. oktobra 1930. u Rimu, jer je njegov otac, oficir američke vojske, bio tada stacioniran u Italiji. Za razliku od Armstronga i Oldrina, Kolins nije pokazivao veliko zanimanje za svet vazduhoplovstva. Strasti su mu bile sport i čitanje, kombinacija koja se mnogima činila neobičnom. Kolins se pridružio USAF-u 1952. godine (nakon što je završio vojnu akademinu u Vest Pointu), a dve godine kasnije osposobio se za pilota F-86 'Sejbra', aviona naoružanog nuklearnim oružjem. 1956. oženio se Patrišom Finegan. Bio je raspoređen u nekoliko evropskih baza, a 1960. godine postao je vojni probni pilot u bazi Edvards. Nakon što je odbijen prilikom druge selekcije astronauta za Nasu, Kolins se bez puno želje prijavio za treću grupu od 14 astronauta, ali nije prošao psihijatrijsku procenu sve dok ga Slejton nije lično pitao je li još uvek zainteresiran za astronauta. U tom trenutku je imao preko 3000 sati letenja, od čega 2700 na mlaznjacima, što je bilo više od obojice budućih kolega. U julu 1966. otputovao je sa Džonom Jangom u kosmos kao pilot misije 'Džemini X', tokom koje je napravio dve kosmičke šetne (EVA).

'X-15'). Smatran je za civila jer je u mornaričku rezervu otišao još 1960. Prvog civila u kosmos su lansirali Sovjeti – Valentinu Terješkovu još 1962.

6

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Oldrin pozira pred misiju 'Apola 11'. Retko se ko danas seća da je on zapravo bio pilot lunarnog modula.

Kao i njegova dva saputnika, Edvin Judžin Oldrin junior rođen je 1930. – u Montkleru u Nju Džersiju – ali pošto mu je rođendan 20. januara, za vreme misije 'Apolo 11' bio je najstariji od sve trojice (doduše za samo nekoliko meseci). Od detinjstva su ga zvali 'Baz' (engl. 'Buzz'), jer ga je još od malena mlađa sestra smatrala zujalicom9. Studirao je na prestižnoj akademiji u Vest Pointu, gde je formirana vojna elita zemlje, a 1951. dodeljen je seulskom 16. Skvadronu kao pilot borbenog aviona F-86 'Sejbr'. Tokom Korejskog rata, Oldrin je izveo 66 borbenih misija, a 1952. je oborio dva kineska borbena aviona 'MiG-15' sovjetske izrade. 1954. se oženio sa Džoanom Arčer, a dve godine kasnije dodeljen je Zapadnoj Nemačkoj kao pilot borbenog aviona 'F-100'. Kasnije je studirao aeronautičko inženjerstvo na univerzitetu u Mičigenu, a 1963. godine odbranio je doktorat iz astronautike na MIT-u. Poput Kolinsa, bio je odbijen tokom drugog konkursa za astronaute u Nasi, iako je u slučaju Aldrina to odbijanje bilo zato što nije bio probni pilot. Tokom treće selekcije 1963, NASA je promenila pravila i zatražila da podnosioci zahteva budu test-piloti ili obični piloti, ali s više od 1000 sati letenja. Do tada je Oldrin već imao preko 2500 sati leta – 2200 u vrhunskim mlaznim avionoma – i biva prihvaćen. Bio je to prvi Nasin astronaut s doktoratom. Oldrin je imenovan za rezervnog pilota nakon smrti članova glavne posade, Eliota Šea i Čarlsa Baseta, u avionskoj nesreći u februaru 1966. To mu je u misiji 'Džemini IX' omogućilo da postane član glavne posade 'Džeminija XII' sa veteranom Džimom Lovelom, a u novembru 1966. otputovao je u kosmos u posljednjoj misiju programa 'Džemini' i izveo tri kosmičke šetnje ukupne dužine odpreko 5,5 sati. Bio je određen za pilota lunarnog modula (LMP) u 'Apolu 11'.

Kada je u januaru 1963. sa 33 doktorirao sa tezom 'Line-of-Sight Guidance Techniques for Manned Orbital Rendezvous', kolege astronauti su mu dali nadimak 'Dr randevu'. Tada još nije bio nijednom u kosmosu. 9

7

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Trojica astronauta tokom časova odmora. U to vreme su sva trojica bila tri godine mlađa od Noleta danas...

Tzv. personaliti trojice muškaraca, kao i gotovo svih 'Apolo' astronauta, prkosili su tadašnjim stereotipima. Da, sva trojica su bili prekaljeni vojni piloti, ali njihova slika je bila daleko od tipične predstave 'alfa mužjaka' koju nam je servirao Holivud kroz filmove tipa 'Top Gan'. Armstrong i Oldrin su bili vrlo uzdržani, a naročito je škrt na rečima bio Armstrong koji je uvek predstavljao razočaranje za novinare, željne da čuju dubokoumne i veličanstvene poruke čoveka koji je nameravao da prvi kroči na Mesec. Osim što je bio izvanredan probni pilot, Armstrong je imao skrivenog dara da pretvori epsku kosmičku priču u dosadni i sterilni tehnički izveštaj. Ali nisu ga odabrali zbog njegovih veština pripovedanja. Armstrongova sigurnost i spokoj učinili su ga rođenim vođom.

Portret rezervne posade. Umesto Kolinsa trebalo je da leti Lovel, koji je već leteo sa Oldrinom u 'Džeminiju XII'. Oni su bili rezervna posada za 'Apolo 9', ali su zbog kašnjenja u radovima na lunarnom modulu

8

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

zamenjene glavna i rezervna posada 'Apola 8' i 'Apola 9', tako da su Armstrong i drugovi postali rezerve na 'Apolu 8'. Na osnovu planirane rotacije, očekivano je da lete na 'Apolu 11'.

S druge strane, Oldrin je, premda ljubazan i pristupačan, naginjao besu lakše od svojih kolega, pa je stekao reputaciju nekoga s kim je 'teško' raditi. Kolins je bio poseban. Oduševljeni čitalac i vernik, privlačio je i pažnju novinara zbog svojih sporadičnih izliva suptilnog i inteligentnog humora kojim je često uspevao da 'spasi' pojedine intervjue. Dok su Armstrong i Kollins u kosmosu videli proširenje vazduhoplovnog sveta i uopšteno nisu bili neki naročiti fanatici kosmičkog istraživanja, Oldrin je bio istinski 'kosmotransformisan' i uživao u svemu što ima veze sa kosmosom, posebno na teorijskom nivou. Odlazak na Mesec je za Armstronga i Kolinsa bio uzbudljiv posao jer je to bio vrhunski profesionalni izazov za svakog probnog pilota. Za Oldrina, odlazak na Mesec je trebao da bude samo uvod u istraživanje Sunčevog sistema od strane čoveka. Verovatno najpatriotskiji deo trija, verovao je da SAD treba da učine sve što mogu kako bi bili ispred Sovjetskog Saveza u osvajanju svemira. Njih troje nisu bili prijatelji, ali su se dobro slagali. Kao što je govorio Kolins, bili su prilični stranci sa srdačnim odnosom ('prijateljski stranci').

Transfer AS-506 ('Apolo 11') ka rampi 39A u daljini.

ODBROJAVANJE U ponedeljak, 6. januara 1969, Slejton je nazvao trojicu astronauta u svoju kancelariju i obavestio ih da će oni činiti posadu 'Apola 11' ('To ćete biti vi', bile su njegove reči). Međutim, do tada nije bilo jasno da li će baš 'Apolo 11' biti misija sletanja na Mesec. Prvo su misije 'Apolo 9 i 10' morale da prođu bez incidenata; a za to je bilo puno šansi. Međutim, sve je proteklo kako treba. Zapravo, 'Apolo 10' je prošao bolje nego što je planirano, sa problemima jedva vrednim pomena. 26. maja komandni modul 'Čarli Braun' 'Apola 10' sleteo je padobranom u Tihi okean. Put do Meseca je bio čist. 9

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Dve nedelje kasnije, NASA je službeno objavila da će 'Apolo 11' pokušati da izvrši prvo sletanje na Mesec u istoriji. Rezervna posada 'Apola 11' sastojala bi se od Džima Lovela, Bila Andersa i Freda Hejza, dok su Ken Metingli, Ron Evans, Džek Svigert i Bil Pog činili tim za podršku10.

Prvi stepen S-IC 'Saturna V' koji će poneti 'Apolo 11' u montažnoj hali VAB. Sve ovo će da radi samo 2 minuta, a onda će pasti u okean.

Put stepeni rakete 'Saturn V'. Neki delovi su morali da prođu kroz Panamski kanal i pređu iz jednog u drugi okean. (Veća slika)

Tokom 'Apolo' misija, pored rezervne posade postojao je i treći tim sastavljen od astronauta, koji su imali zadatak da prate plan leta, ček-liste i naredbe timova sa Zemlje, i osiguraju da glavna i rezervna posada budu upoznati sa promenama. Oni su razvijali različite procedure, naročito u kritičnim situacijama. 10

10

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Do tada je raketa koji će omogućiti Armstrongu, Kolinsu i Oldrinu da odlete na Mesec već bila spremna. 8. januara, uzletni segment lunarnog modula LM-5 je iz kompanije 'Grumman' dospeo do Kenedijevog kosmičkog centra, dok je sletni segment stigao četiri dana kasnije. 19. januara došao je red na treći stepen S-IVB proizvođača 'McDonnell-Douglas'. Dana 29. januara kompanija 'Nort American Rockwell' poslala je brodom komandni i servisni modul CSM-107, a 6. februara je stigao drugi stepen S-II (čita se 'S-two'), takođe iz 'North Americana'. Ovaj stepen je poslat iz Kalifornije u centar za testiranje na reci Misisipi – danas Nasin Stenisov probni centar – parnim brodom kroz Panamski kanal (preko 7000 km). Nakon provere njegovog rada, odleteo je do Floride avionom 'Super Guppy', poput ostalih elemenata, s izuzetkom prvog stepena S-IC, koji je bio prevelik da bi moglo da putuje avionom. Nakon što ga je 'Boing' sastavio u svojoj fabrici u Michoudu, u Luizijani, S-IC je poslat u probni centar Misisipi baržom, a odatle do Kejp Kanaverala, takođe morskim putem, ploveći oko poluostrva Florida.

Komandni modul (CM) i servisni modul (SM) CSM-107 'Kolumbija' u montažnoj hali MSOB u Nasinom Kenedijevom centru.

11

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Uzletni segment lunarnog modula LM-5 'Igl'.

U martu 1969. posada je dovršila visinska ispitivanja komandnog modulu, tokom kojih je provereno ispravno funkcioniranje sistema kada će biti izloženi vakuumu i spajanje astronautskih odela sa kosmičkom letilicom. Različiti elementi 'Saturna V' sastavljeni su u gigantskoj hali za vertikalno sklapanje (VAB, Vehicle Assembly Building) Kenedijevog centra, a 6. maja set je bio spreman pod serijskim brojem AS-506 (Apolo Saturn 50611). Dvadesetog maja ogromna raketa je premeštena iz montažne hale na lansirnu rampu 39A uz pomoć moćnog guseničara MLP (Mobile Launcher Platform). Raketa je odmah prikačena na servisni toranj LUT (Launch Umbilical Tower), koji će biti korišćen i za ukrcavanje posade, i bio opremljen sa 9 pokretnih 'ruku' sa kompletima kablova i creva za struju i gorivo za sva tri stepena 'Saturna V'.

Serijski brojevi raketa su se prvobitno uvodili u Maršalovom kosmičkom centru u formatu 'SA-5xx' (od 'Saturn-Apolo'). Kada je raketa bila spremna za lansiranje, Centar za letove sa posadom je uvodio oznake u formatu 'AS-5xx' (od 'Apolo-Saturn'). 11

12

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Hala VAB ima preko 3,6 miliona m3, pa te jedna od zgrada sa najvećom zapreminom na svetu. Visoka je 160 metara.

U programu 'Apolo' su korišćene različite zone VAB-a.

13

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Montaža 'Saturna V' u VAB hali.

Treći stepen S-IVB 'Apola 11' postavljen je na drugi stepen S-II u VAB-u.

14

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Pokretna platforma MLP je bila teška preko 3700 tona a prenosio je guseničar težak 3000 tona maksimalnom brzinom od 1,6 km/h. Napravljeno je tri ovaklve platforme, koje su bile u funkciji šatlova sve do 2011.

Nakon malog skandala Nasinog odbora za odnose sa javnošću koji je izazvao izbor imena za brodove misija 'Apolo 9' i 'Apolo 10'12, kosmička agencija je vršila pritisak na posadu da odabere neka 'ozbiljnija' imena. Ne zaboravi da ta imena nisu bila jednostavni i nebitni detalj, već ih je trebalo neprekidno koristiti u komunikaciji s kontrolom misije u Hjustonu kao call signs dok su CSM i LM razdvojeni (za ostatak misije koristili bi samo ime 'Apolo 11'). Odbijeni su parovi imena poput 'Kastor i Poluks' ili 'Romeo i Julija'. Imena su trebala da asociraju na Sjedinjene Države, ali bez previše partiotizma ili ratobornih asocijacija. Uz obilatu pomoć Džulijana Šira, Nasinog službenika za odnose sa javnošću, posada je za CSM i LM odabrala imena 'Columbia' i 'Eagle'. Ime 'Kolumbija' predložio je Šir zbog bliskih odnosa te reči sa SAD-om, a delom i zbog toga što je bilo vrlo slično imenu topa koji se pominje u romanu Žila Verna 'Od zemlje do Meseca'. 'Orao' se odnosio na ćelavog orla iz grba misije, jednog od sveprisutnih simbola Sjedinjenih Država.

Nakon misije 'Džeminija 3' (1965.), kada je Grisom nazvao kapsulu 'Moli Braun', NASA je zabranila imenovanje letilica. Međutim, tokom misije 'Apola 9', komandno-servisni modul je imao pozivnu šifru 'Gamdrop' (vrsta gumene bombone, jer je modul stigao od proizvođača umotan u plavu zaštitu pa je podsećao na bombonu), a lunarni modul je imao šifru 'Spajder' (pauk, jer je s nogarima podsećao na pauka). U misiji 'Apola 10' CSM je nazvan 'Čarli Braun' a LM 'Snupi'. 12

15

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

CSM-107 'Kolumbija' prilikom montaže na raketu.

LM-5 'Igl'. Bio je težak preko 15 tona.

16

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Prilikom dizajniranja amblema –- tj. patcha – misije, odlučeno je da se ne koristi nikakav nacionalni simbol ili imena astronauta, u pokušaju da misija predstavlja čitavo čovečanstvo a ne samo zemlju koja je omogućila ovaj podvig. Posada je predložila stilizovanu ideju za amblem uz pomoć Džejmsa Kupera, profesionalnog ilustratora, u kojoj je nacrtala Mesec, Zemlju i orla koji je predstavljao metaforu za sletanje na Mesec (Kolinsu je kao nadahnuće poslužila ilustracija orla Valtera A. Vebera koja se 1950. godine pojavila u 'Nationalnoj Geografiji'). Međutim, direktori Nase nisu predlog smatrali prikladnim: orao je izgledao suviše agresivno. Kako bi ublažili prizor, orlu je dodana maslinova grančica, ali ni to nije posebno fasciniralo nadređene. Napokon, grančica je iz kljuna premeštena u kandže kako bi omekšala kompoziciju.

Amblem 'Apola 11'. Kasnije se pojavio na nekim izdanjima američkih metalnih novčića od $1.

Originalna ilustracija Valtera A. Vebera koja se pojavila u 'Nacionalnoj Geografiji' koja je upotrebljena za amblem.

17

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

MSS servisna platforma tokom priprema za lansiranje 'Apola 11'.

18

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Pogled na zonu MSS predviđenu za punjenje goriva i servis CSM modula.

Vrh 'Saturna V' je činila spasilačka raketa LES, čiji je zadatak da u bilo kom kritičnom trenutku lansiranja, odnese kapsulu s putnicina na sigurnu udaljenost od rampe.

17. juna, posada se preselila u prostorije MSOB-a (Manned Spacecraft Operations Building) Kenedijevog kosmičkog centru na Floridi kako bi počeli da žive i rade zajedno do dana lansiranja. Ova petospratna zgrada se koristila, između ostalog, i za podešavanja CSM-a i LM-a. Na trećem spratu zgrade nalazio se mali stambeni prostor sa tri prilično spartanska stana za članove posade. Tokom ono malo slobodnog vremena za koje su se izborili, mogli su da se opuste u maloj i ugodnoj kućici u blizini plaže na otoku Merritt. Za astronaute, to je bila jednostavno 'kuća na plaži', iako je za Nasu, u njenom gotovo bolesnom naporu da bilo šta označi akronimom, to bila ATRB (Astronaut Training and Rehabilitation Building). 18. juna izvršeno je punjenje hipergoličkih komponenti goriva za pogonske sistema CSM-a i LM-a (koji su koristili Aerozin 50, derivat hidrazina i dimetil-hidrazina). Sipanje goriva izvedeno je pomoću mobilne platforme MSS (Mobile Service Structure), ogromnog servisnog tornja koji je tehničarima omogućavao inspekciju različitih delova 'Saturna V', posebno CSM-a i LM-a.

19

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Zgrada MSOB u kojoj su astronauti spavali i oblačili skafandere pred let.

Astronautski stanovi u MSOB-u u Kenedijevom centru.

20

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

'Beach house' za astronaute.

2. jula sproveden je TCDT (Terminal Countdown Demonstration Test), test koji je simulirao odbrojavanje pred poletanje, kao i proceduru natakanja goriva u 'Saturn V'13. Iz sigurnosnih razloga, astronauti nisu prisustvovali u ovoj fazi, a 'suvi' TCDT je ponovljen s posadom sledećeg dana. Trojica astronauta su obukli skafandere i ušli u kapsulu kako bi simulirali sve korake poletanja (neke slike vezane za dan poletanja 'Apola 11', potiču zapravo baš sa ovog testa).

Astronauti 'Apola 11' u Beloj sali sa Ginterom Ventom.

5. jula dogodio se jedan incident, za koji se ispostavilo da će biti ključan. Tog dana, Dejv Skot i Džim Irvajn, članovi rezervne posade 'Apola 12', ušli su u simulator lunarnog modula. Tokom testiranja složenih procedura za sletanje na Mesec, na LM-ovom računaru se uključio alarm '1201'. Kontrolor konzole (tzv. Guidance Officer14) zadužen za računar LGC (Lunar Guidance Computer) lunarnog modula, Stiv Bejls, konsultovao se u

Samo u prvi stepen je sipano 779.400 litara kerozina RP-1. Negde kažu 768.400... 14 Objašnjenje za ovu i slične funkcije u kontroli letenja, možeš da pogledaš u prvom delu ovog serijala. 13

21

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

vezi problema sa računarskim frikom Džekom Garmenom i ostalim stručnjacima smeštenim u drugoj prostoriji preko zatvorene komunikacione veze. Oni su znali da je uzrok oglašavanja alarma preopterećenje računara, ali nisu bili sigurni da to neće uticati na aluniranje Mesečevog modula. Bejls je preporučio prekid sletanja na površinu. Međutim, nakon simulacija je utvrđeno da bi lunarni modul mogao sigurno da sleti uprkos alarmu. Kao rezultat toga, Bejls i njegov tim sa MIT-a su napisali iscrpan popis svih tipova alarma na LGC računaru, te da li njihovo oglašavanje zahteva prekid misije ili ne. Nisu ni slutili da će ovaj spisak spasiti misiju samo dve nedelje kasnije.

Glavni objekti na lansirnom kompleksu 39A iz doba 'Apola'.

Slika napravljena sa vrha pokretne servisne platforme (MSS) dan pred lansiranje.

22

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Položaj rampe i ostalih objekata infrastrukture u Kenedijevom centru.

Detalji rampe koji su se nalazili ispod zemlje.

LANSIRANJE Odbrojavanje do poletanja 'Apola 11' službeno je počelo 14. jula u 21:00 UTC. Sat je počeo da otkucava u T-28 sati (kao i obično, odbrojavanje je uključivalo dva planirana zaustavljanja da bi se rešili mogući problemi). U kontrolnom centru za lansiranje Kenedijevog centra, smeštenom pored VAB-a, 463 tehničara nadziralo je sve divovske raketne sisteme pod nadzorom Roka Petronea, direktora lansirnih operacija KSC-a. U međuvremenu, u sobi MOCR-a15 Centra za letove brodova sa posadom u Hjustonu, u

U prvom delu ovog serijala, doslovno sam napisao: 'Kontrola misije je bila smeštena u krilu MOW (Mission Operations Wing) u Zgradi 30 MSC-a. Zgrada je bila trospratni betonski blok bez prozora koji je više nalikovao bunkeru nego kosmičkom kontrolnom centru. Slavna kontrolna soba puna konzola nazvana je MOCR (Mission Operations Control Room) – izgovara se 'moker' – iako su u stvarnosti postojale dve gotovo identične sobe koje su pratile ovu misiju. MOCR 1, na 15

23

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Teksasu, kontrolori Centra za upravljanje misijama (MCC) marljivo su čekali da preuzmu 'Apolo 11' nakon što sat stigne do nule. Direktori leta u misiji 'Apola 11' bili su Klif Čarlsvort i Geri Grifin (smena 1), Džin Kranc (smena 2) i Milt Vindler (smena 3). No dokle god je 'Saturn V' bio na zemlji, Petroneovi16 ljudi su imali poslednju reč.

Lansirni kontrolni centar u KSC.

Lansirni kontrolni centar u KSC-u, smeštenom pokraj montažne hale VAB.

Astronauti su provodili dane pred lansiranje preslišavajući se poslednji put u vezi detalja koji ih čekaju tokom misije i opuštajući se u svojoj kući na obali mora. 15. jula održali su posljednji trening u simulatoru. Armstrong je lično smatrao da bi im je bilo

drugom spratu, koristila se za misije 'Apolo-Saturn 201', 'Apolo 1', 'Apolo 5', 'Apolo 7', 'Skajlab' i 'ApoloSojuz'. Kasnije će postati FCR – iliti 'fiker' – za vreme programa šatlova. Za ostatak misija 'Apollo', kontrola se nalazila u MOCR-u 2, koji se nalazio na trećem spratu Zgrade 30, a takođe je bila zadužena za misije 'Džemini' (osim 'Džemini 3'). Ova soba se kasnije transformisala u FCR 2 za špijunske misije šatlova koje je vodilo Ministarstvo odbrane. Učestvovanjem u najrelevantnijim misijama 'Apola', MOCR 2 je postao poznat kao Kontrola 'Apolo'misija.' 16 Posle uspeha 'Apola', Petrone, sin talijanskog migranta i vojni inženjer, postao je 1973. direktor Maršalovog kosmičkog centra u Alabami. Posle penzionisanja u Nasi postao je savetnik u 'Rockwell Int.', proizvođaču šatlova.

24

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

potrebno još mesec dana da bi doista bili spremni, ali realno nisu mogli da se bolje pripreme. U pokušaju da umanji njihovu napetost, direktor Nase Tomas Pejn ih je lično uveravao da će im biti dodeljena naredna misija ako ne uspeju da se iz prve spuste na Mesec, ponovno preskačući Slejtonov sistem rotacije. Znajući da više ništa ne mogu da učine, trojica astronauta su 15. jula otišli na spavanje u 22 sata (po lokalnom vremenu). Slejton ih je probudio u 04:15 pokucavši odlučno na vrata njihovih soba. 'Jutro je prekrasno', izjavio je radosno, iako je očito još uvek bila noć. U međuvremenu, 'Saturn V' je impozantno stajao na rampi osvetljen snažnim reflektorima, dok je hiljade ljudi van kosmičkog centra provelo noć u svim vrstama vozila i šatora kako bi sebi obezbedili dobro mesto za promatranje. Medicinska sestra dodeljena posadi, Di O'Hara, bila je odgovorna za prikupljanje najnovijih medicinskih podataka o astronautima. Nakon tuširanja, seli su u 5:00 da pojedu tradicionalni doručak 'sa malo balasnih materija', koji se sastojao od šnicla s jajima, tostom i sokom od pomorandže. Pored njih je sedeo i doručkovao s njima i Slejton.

'Baz' Oldrin za vreme doručka.

Nakon doručka, u 5:30 krenuli su hodnikom trećeg sprata do sobe u kojoj su trebali da navuku skafandere tipa A7-L. Tim od četiri osobe, pod vodstvom Džoa Šmita, bio je zadužen da pomaže astronautima da obuku odela (Šmit17 je oblačio sve Nasine astronaute još od leta Ala Šeparda 1961.). Tri A7-L odela, izrađena po meri za svakog astronauta, nakon TCDT-a početkom jula pažljivo su rastavljena kako bi se posljednji put proverila i očistila. Astronauti su prvo stavili pelenu i uređaj za prikupljanje mokraće – sličan kondomu – koji je bio povezan s kesom za urin koja im je visila oko struka. Zatim su stavili biometrijske senzore, donje rublje – kombinezon nazvan CWG (Constant Wear Garment) sa električnim priključcima – i na kraju sâm skafander, koji se odpozadi zatvarao rajsferšlusom.

U originalu je bio Joseph W. Schmitt, dakle još jedan Nemac po poreklu u programu, bio je decenijama poslednja faca koju su astronauti gledali pred poletanje u kosmos. Umro je 2017. u 101. godini. Mladi astronauti su se zezali da je Džo Šmit oblačio i braću Rajt. 17

25

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Elementi Armstrongovog odela, uključujući opremu za spoljnje aktivnosti.

Odelo A7-L bez spoljnjeg 'oklopa' i Oldrin u odelu na lunarnoj površini. Tek od 'Apola 15' skafander je usavršen i neznatno promenjen.

26

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Delovi skafandera. Proizvođač – 'ILC Dover' (samo odelo pod pritiskom) i 'Hamilton Standard' (sistem za održavanje života).

Potom su putnici stavili 'Snupijeve kapice', sa slušalicama i mikrofonima, i navukli platnene rukavice. Napokon su obukli specijalne radne rukavice i našrafili poznate providne kacige u obliku akvarijuma za ribice. Nakon testa pod pritiskom radi provere hermetičnosti, sva trojica su počela da udišu čisti kiseonik kako bi pročistili azot u krvi. Sva trojica su nosila 'Omega' satova18 sa spoljnje strane odela i, kao sitan detalj, oni su bili prvi 'Apolo' astronauti koji su umesto plavih nosili letačka odela sa crvenim metalnim prstenom oko vrata (različita boja je bila potrebna da bi se izbegla zabuna jer je bila uvedena mala promena u dizajnu kacige).

Satove 'Omega Speedmaster' prvi put su u kosmos poneli članovi Nasine misije 'Džemini IV' tokom prve američke šetnje po kosmosu, a nosili su ih i putniici na Mesec. Armstrong je ostavio svoj sat u lunarnom modulu kao rezervu jer se elektronski sat u modulu pokvario, ali ga je Oldrin poneo i to je bila prva 'Omega' na Mesecu. Danas je taj sat 'izgubljen', a 'nestao' je prilikom transporta ka muzeju u NY. Zapovednik 'Apola 15' je 1971. poneo na svoju ruku 'Bulovin' hronograf, koja je bila veliki konkurent za odabir kosmičkih satova u Nasi (Navodno, tokom prve šetnje po Mesecu puklo mu je staklo na originalnom 'Speedmasteru', ali je za drugu šetnju imao svoj sat, koji nije bio na spisku normalne opreme). I 'Rolex' je učestvovao u trci, pa su njihovi satovi bili odabrani kao, recimo, rezervni u misijama 'Apola 13 i 14'. Očigledno je da se 'Trka za Mesec' vodila na više frontova... 18

27

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Različiti konektori na skafanderu A7-L. Donja slika prikazuje konektore na kasnijem tipu.

Armstrong stavlja providnu kacigu. Da se ne bi maglila, odelo je posedovalo ventilacioni sistem.

28

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Brodovi 'Apolo' su posedovali atmosferu od čistog kiseonika pod niskim pritiskom (otprilike trećinu pritiska na nivou mora, malo iznad parcijalnog pritiska kiseonika na toj visini19) kako bi se olakšalo kosmičko putovanje, jer na taj način nije bilo potrebno sprovoditi bilo kakav postupak dekompresije. Zauzvrat, astronauti su morali da udišu čisti kiseonik pre poletanja kako bi uklonili azot i izbegli rizik od moždanog udara. Pored toga, nakon nesreće 'Apola 1' odlučeno je da će tokom lansiranja komandni modul imati atmosferu od 40% azota i 60% kiseonika kako bi se smanjio rizik od požara. Ta atmosfera bi se isterala u kosmos tokom poletanja dok se ne dostigne konačni pritisak čistog kiseonika. Armstrong i Oldrin su nosili A7-L odela dizajnirana za aktivnosti van letilice (EVA), teška 25 kg, dok je Kolinsovo odelo za unutrašnje aktivnosti bilo malo lakše, 16 kg, jer nije bilo u planu da on napušta brod, a odelo je trebalo da mu posluži samo kao zaštita u slučaj pada pritiska. Odela su se, osim po težini, jasno razlikovala, jer su na Kolinsovom A7-L odelu nedostajali dodatni prednji pupčani spojevi sa rancem za snabdevanje kiseonikom u hitnim slučajevima sistema OPS (Oxygen Purge System) koji se koristio isključivo tokom šetnji po lunarnoj površini.

Armstrong udiše čist kiseonik u svom skafanderu. Crni kabl je služio za komunikaciju i struju. Vidi se sat 'Omega' i crne rukavice za radove unutar letilice. Crveno na grudima je ventil za ispumpavanje unutrašnjeg pritiska.

Količina kiseonika u atmosferi je oko 21% i na nivou mora i na vrhu Everesta. Znači da se teško diše na visini ne zato što fali kiseonik nego zbog nečeg drugog. Šta je po sredi? Na nivou mora, atmosferski pritisak iznosi 760 mmHg; dakle, prema Daltonovom zakonu, parcijalni pritisak kiseonika je oko 160 mmHg, odn. 760 mmHg×0,21. Bazni kamp na Everestu je na oko 5000 m, gde je atmo-pritisak samo oko 400 mmHg. Pošto je koncentracija kiseonika i dalje 21%, to znači da je parcijalni pritisak kiseonika samo 84 mmHg, tj. 400 mmHg×0,21. Dakle, u baznom kampu, u krvi se nalazi kiseonik pod pritiskom od samo 84 mmHg naspram 160 mmHg na nivou mora. 19

29

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Biometrički senzori (levo) i pelena i uređaj za sakupljanje urina (samo za muškarce!).

Delovi opreme za biravak u kosmosu. Mi smo sve to nazivali skafander a oni EMU (Extravehicular Mobility Unit), odn. 'jedinica za vanbrodske aktivnosti'. A – biomedicinski pojas koji je slao podatke na Zemlju; B – uređaj za sakupljanje urina; C – pelena za sakupljanje 'čvrstih stvari'; D – donji veš koji je obezbeđivao abrazivnu zaštitu i bolju kontrolu znojenja pilotu komandnog modula; E – odelo sa vodenim hlađenjem za skafandere tokom boravka u lunarnom modulu; F – zaštita za zglobove; G – 'Snupijeva kapa' sa opremom za komunikaciju i za zaštitu za glavu; H – rukavice. Donji red – različire vrste kaciga.

30

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Detalji kacige i jedan primerak iz muzeja.

'Apolo' skafanderi u prve tri misije spuštanja na Mesec. Prva dva su nosili članovi posada koje su ulazile u lunarni modul, a druga dva piloti komandnog modula koji je ostajao u lunarnoj orbiti.

31

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Konačno obučeni astronauti. U rukama nose prenosne uređaje za snabdevanje kiseonikom.

Obukavši konačno skafandere, trojica astronauta su u 06:20 navukli žute plastične zaštitne navlake za đonove i povezali creva skafandera sa prenosnim uređajem za snabdevanje kiseonikom, koji je takođe služio i za regulisanje temperature u skafanderu. Izašli su iz sobe i otpešačili do lifta u prizemlju MSOB-a. Pratili su ih Slejton, Šmit, vatrogasac s aparatom za gašenje požara i tehničar Ed Vuds, koji je nosio dodatni prenosni uređaj za snabdevanje kiseonikom za slučaj da se bilo koji koji su nosili astronauti pokvari. Posada je izašla kroz vrata koja su se nalazila u hodniku koji je povezivao dve zgrade kompleksa MSOB, gde ih je čekao kombi – u blizini se nalazio i rezervni Astrovan – da bi ih odvezao do rampe, udaljene 12 kilometara. Deseci novinara okupili su se kraj izlaza kako bi ovekovečili istorijski događaj. Konvoj je krenuo u 06:27 pod nadzorom šefa obezbeđenja Čarlsa Baklija. Do poletanja su ostala još samo tri sata...

Posada ulazi u Astrovan. Obrati pažnju na Kolinsovu smeđu papirnu kesu u desnoj ruci.

32

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Astronauti u kombiju na putu ka raketi. Na Zemlji će biti još samo tri sata...

Četvrt sata kasnije, Astrovan je stigao do rampe 39A, a astronauti su se popeli liftom do nivoa 320 – 'spratovi' tornja LUT (Launch Umbilical Tower) bili su obeleženi prema visini u stopama iznad zemlje – gde se nalazila 'Ruka Broj 9' koji ih je odvela u 'Belu sobu', odakle su astronauti ulazili u komandni modul. Bela soba je bila premala da bi sva trojica putnika u skafanderima i pomoćno osoblje mogli da budu istovremeno unutra, pa dok su Armstrong i Kolins odlazili preko 'ruke' prema brodu, Oldrin je čekao svoj red u tornju. Armstrong je zauzeo levo sedište, namenjeno zapovedniku misije. Majkl Kolins, pilot komandnog modula, trebao je da zauzme srednje sedište, ali je pre lansiranja odlučeno da će, izuzetno, tu poziciju zauzeti Oldrin, koji se obučavao za pilota komandnog modula dok se Kolins nalazio na lekarskoj poštedi.

33

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin Posada na LUT tornju.

Delovi LUT tornja i pokretne lansirne platforme MLP (Mobile Launcher Platform). Dvospratna platforma dugačka 49 m i širona 40 m obezbeđivala je transport rakete guseničarom od montažne hale VAB do rampe. Platforma je sadržavala računare koji su bili povezani sa kontrolom leta a u sredini je imala četvrtast otvor širine 14 m za odvod izduvnih gasova. U tornju su se nalazila dva brza lifta – pored uobičajenih funkcija dovoženja personala i opreme do različitih nivoa, oni su činili deo sistema za spašavanje u slučaju opasnosti.

Toranj je bio povezan sa 9 servisnih 'ruku' različite dužine s raketom, obezbeđujući predlansirne električne i pneumatske veze i dolivanje goriva. Ruke je konstruisala 'Brown Engineering Comp.' iz Hantsvila. Recimo, samo jedna ruka je nosila 24 električna kabla (svaki prečnika 50 mm) i 44 creva za različite tečnosti (prečnika 12-25 mm), ukupne težine oko 22 tone. Na slici je Ruka №9 sa Belom sobom na kraju.

34

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

'Bela soba' je tako nazvana jer je bila ofarbana u belo. NASA ju je koristila za završne pripreme astronauta pred ulazak u raketu, kao što je stavljanje kaciga i otkačinjanje portabl erkontišn jedinica. Postojala i tokom šatl ere sve do 2011.

Astronauti prevaljuju poslednje metre pred ulazak u Belu sobu.

35

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Ruka №9 sa Belom sobom na kraju. Služila je za poslednje pripreme pred ulazak u raketu. Uđani nekog tehničara na krovu sobe (raketa je visoka 100 metara!)

Danas se Bela soba nalazi kao eksponat u Kenedijevom centru na Floridi. Vidi se kao spojena sa 'Apolovim' komandnim modulom.

Astronauti su ušli u brod uz pomoć tima koji je predvodio Nemac Günter Wendt20, ali ne pre nego što su razmenili brojne šale i viceve i poklone, što je postala neizbežna tradicija. Tokom programa 'Džemini', šale između astronauta i Venta otele su se kontroli i

Još jedan provereni nacista, koji je tokom rata radio kao inženjer u Luftvafeu. 'Emigrirao' je 1949. u SAD i pokušao da se zaposli a gde do u vojnoj industriji. Dobivši državljanstvo, dobija posao na Kejp Kanaveralu da nadgleda radove na lansirnoj rampi tokom 'Merkjuri' i 'Džemini' programa. Stekao je reputaciju da donosi sreću, pa je njegova faca uvek bila poslednja koju su putnici gledali pre zatvaranja poklopca. Zbog njegove efikasnosti, discipline i humora, Džon Glen ga je u šali nazivao 'der Führer of der Launch Pad'. Asteroid Glavnog pojasa 429033 Günterwendt, nosi njegovo ime. 20

36

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

postajale sve luđe. NASA je tokom 'Apola' postavila određene granice, ali nije mogla da ih u potpunosti eliminiše. Kolins je Ventu poklonio malu pastrmku pričvršćenu na drvenu dasku kao da se radi o vrednom ribarskom trofeju. Šala se odnosila na to da je Vent, kao i svaki strastan ribolovac, preterivao u pogledu veličine svojih ulova. Kolins je doneo 'trofej' iz zgrade MSOB-a do rampe u smeđoj papirnatoj kesi, sve vreme se plašeći da će mu ispasti pred svima...

Vent u poslednjem razgovoru sa posadom 'Apola 11'.

Kolins predaje Ventu 'trofej'.

Ribarski trofej koji je Kolins u ime posade poklonio Ventu.

37

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Sa svoje strane, Vent je astronautima dao ključ prozvan 'ključ od Meseca'. Pre toga je na servisni toranj postavljao natpise na kojima je pisalo da se 'ključ od Meseca nalazi u Beloj sobi'. Nakon što je razmenio ostale manje značajne poklone, Armstrong je ušao u brod u 06:35 a onda je na red došao Kolins. Osim Ventovih tehničara, pomaže im mladi Fred Hejz, rezervni pilot lunarnog modula, koji je već ulazio u kapsulu pripremalući je za poletanje pre dolaska astronauta. Nakon poslednjeg zbogom, Vent i njegov tim zatvaraju dva poklopca na 'Kolumbiji' – onaj na kapsuli i onaj sa spoljnje strane spasilačke rakete (LES) – i napuštaju rampu u 07:52. Otprilike 3 sata i 20 minuta pre lansiranja otkriveno je curenje vodonika na ventilu odgovornom za punjenje III stepena S-IVB tečnim vodonikom. Nekoliko tehničara je odmah poslato na nivo 200 LUT-a kako bi rešili taj problem dok su astronauti polako ulazili u letilicu. Kada je dva sata pred poletanje operacija punjenja goriva nastavljena, provere su pokazale da je curenje prestalo.

Raketa 'Saturn V'. O njoj sam povremeno pisao a ovo je samo jedan od textova. Setio sam se i ovog texta, pa k'o velim ko voli...

38

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Pet 'Rocketdyne' motora F-1 su bili i ostali najjači jednokomorni motori na tečno gorivo (kerozin+kiseonik) ikad proizvedeni. Jeste sovjetski RD-170 imao veću snagu ali je imao i 4 mlaznice. Svake sekunde, motori 'Saturna V' su sagorevali ukupno 12.890 kg goriva (po 790 kg kerozina i 1790 kg tečnog kiseonika svaki). Za 2,5 min. rada motora, raketa je dostizala brzinu od 9920 km/h i visinu oko 68 km.

Motori prvog stepena lunarne rakete. Na motorima nedostaju nastavci mlaznica veličine polovine motora

Ruka broj 9, zajedno sa Belom sobom, odvajala se od broda ali se nije odmicala u potpunosti od rakete, kako bi posada u hitnim slučajevima mogla brzo da napusti rampu. Ako bi došlo do požara na rampi, sa nje su male kabine okačena o sajlu mogle da u vrlo kratkom roku odnesu posadu u podzemni bunker poznat kao 'gumena soba'. Ako bi došlo do eksplozije ogromnog 'Saturna V'21, posada bi mogla da preživi u sferičnom bunkeru koji se nalazio pored 'gumene sobe'. Unutar bunkera je bilo namirnica za nekoliko dana. U međuvremenu, gomila ljudi napolju koja je pratila lansiranje bila je sve nestrpljivija. VIP gosti su su bili potpredsednik zemlje Spiro Egnju, bivši predsednik Lindon Džonson, bivši direktor Nase Džejms Veb i na desetine senatora, kongresmena i političara svih fela. Među zvanicama su bili i pioniri astronautike poput Hermana Oberta ili vazduhoplovstva poput Čarlsa Lindberga. No, najupečatljivija je bila odsutnost aktuelnog predsednika Ričarda Niksona.

21

Raketa napunjena gorivom i oksidatorom bi eksplodirala snagom od pola kilotona TNT-a.

39

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Sistem za evakuaciju sa rampe i bunker. Bunkeri su se nalazili ispod svake lansirne rampe u Kenedijevom centru. Na gornjoj slici, raketna rampa je obeležena sa ML. Pošto je rampe 'nasledio' Alon Mask i 'SpaceX', sudbina bunkera je neizvesna...

Astronauti vežbaju beg od rakete u slučaju požara.

40

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Ulazak u bunker su osiguravala čelična vrata. Plafon je bio postavljen na opruge koje su mogle da amortizuju udare od 3-5 G. Unutra je moglo da se smesti 20 ljudi 24 časa.

Na sreću, bunker nikad nije korišćen. Astronauti i zatečeno osoblje je moglo da preživi u bunkeru 1 dan.

Operacija punjenja gorivom je započeta u T-08:25:00, najpre punjenjem helijumskih rezervoara motora drugog stepena S-II, koji će stvarati pritisak u tankovima za gorivo22 tokom leta. Kada je ova radnja završena u T-08:15:00, računar je poslao komandu 'LOX FILL' – označavajući da započinje punjenje tečnog kiseonika. LOX je sipan u stepene S-IVB i S-II pre LH2. Tankovi komponenata su u svakom stepenu bila odvojena jednim poluloptastim zidom ('bulkhead'23), koji je, iako dobro izolovan, ipak dozvoljavao razmenu temperature. LOX tank se nalazio ispod LH2 tanka, pa pošto je LOX bio teži i 'topliji' od LH2, LOX je sipan pre njega. Računar je započeo sekvencu automatskog natakanja goriva procesom rashlađivanja. Hlađene su pumpe, transportne linije, ventili i tankovi za gorivo da bi se do

Samo da podsetim: drugi stepen je imao 5 'Rocketdynovih' motora J-2, koji su za razliku od 5 motora prvog stepena, koji su sagorevali kerozin (RP-1) i tečni kiseonik (LOX), sagorevali tečni vodonik (LH2) i LOX. Treći stepen je imao samo 1 motor J-2, i on je takođe sagorevao LH2/LOX. 23 Taj deo prečnika 10 metara od aluminijumske legure T6 odvajao je dve superhladne tečnosti – kiseonik na -182°C i tečni vodonik na -252°C. 22

41

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

maksimuma umanjilo isparavanje tečnih komponenti goriva između velikih rezervoara za čuvanje goriva i tankova na 'Saturnu V'. Generalno, bilo je potrebno oko 10 minuta da se čitav sistem ohladi. Kada je računar utvrdio da su raketni tankovi spremni, računarski sistem za tankovanje (PTCS) poslao je komandu 'FAST FILL' za punjenje LOX tankova maksimalnom brzinom. Kada se u tankovima našlo 98% letne količine, PTCS je prekinuo 'FAST FILLl' proces i prešao na 'SLOW FILL', koji je trajao oko 3 minuta. Do T-07:14:00 punjenje LOX-om stepena S-IVB kompletirano je 99%, te je započeto LOX punjenje stepena S-II. Ono je bilo 99% obavljeno do T-06:32:00, pa je započeto LOX punjenje tanka donjeg stepena S-IC. Taj posao je okončan u T-05:07:00. Kada je konačno bilo završeno LOX natakanje svakog stepena rakete, PTCS se prebacio u režim dopunjavanja ('Replenish'), jer je gasoviti kiseonik neprestano ključao u tankovima i isparavao (to je onaj beli 'dim' koji se stalno vije oko rakete pred lansiranje). Taj proces je nastavljen sve do samog uzletanja. U T-03 minuta i 30 sekundi, inženjer 'Boinga' zadužen za paljenje motora prvog stepena, pritiska u lansirnom centru dugme 'Naredba za paljenja' (Fairing Command). U T-02 minuta počelo je podizanje pritiska u tankovima sa gorivom i tečnim kiseonikom 'Saturna V'. Dvadeset sekundi pre lansiranja pokrenuta je sekvenca automatskog lansiranja. 'Saturn V' nije lansiran trenutnim pritiskom na dugme kao u filmovima, već je to bila automatski kontrolisana radnja preko sekvencera TCS (Terminal Countdown Sequencer), smeštenog na MLP pokretnoj lansirnoj platformi. Iako TCS nije računar, bio je odgovoran za davanje konačnih naloga za uzletanje bez ljudske intervencije24. Pedeset sekundi pre lansiranja, TCS izvršava sekvencu nakon koje su različiti stepeni postali električno nezavisni ('Power transfer is complete'). U T-17 sekundi aktiviran je sistem za navođenje i navigaciju rakete smešten u IU prstenu III stepena25 a kojim je upravljao 'IBM-ov' računar LVDC (Launch Vehicle Digital Computer).

Poslednjih 3 min. i 7 sec. odbrojavanja vodio je automatski sistem TCS. Taj sekvencer je slao seriju vremenskih komandi koje su pokretale određene funkcije (npr. stopiranje dopunjavanja II i III stepena LOXom i LH2-om, odn. LOX-om I stepen, presurizaciju svakog od 6 tankova rakete, itd.). Svaka naređena funkcija je morala da dobije povratnu informaciju da je obavljena kako treba. Ako neka funkcija koju je naredio TCS ne bi bila dovršena u određeno vreme, stizala bi naredba za automatsko prekidanje odbrojavanja. 25 Ako te interesuje šta je to, pogledaj ovde. 24

42

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Jedna od servisnih 'ruku' koja je napajala II raketni stepen gorivom i strujom. Oko nje su radne platforme.

'Saturn V' je već bio potpuno nezavistan od zemaljskih sistema i samo je čekao trenutak za uzletanje. To je bilo najavljeno obaveštenjem da je navođenje postalo nezavisno ('Guidance is internal'). Od tog trenutka, NASA je počela da emituje odbrojavanje sekundi do lansiranja. U T-8,9 sekundi započinje sekvenca jednovremenog paljenja svih pet motora F-1 prvog stepena ('Ignition Sequence Start'26), najmoćnijih koji je čovek ikada napravio. Sistem za sprečavanje stvaranja udarnog zvučnog talasa počeo je da ispušta tone vode ispod motora kako bi sprečio da raketa bude rastrgnuta vlastitim zvukom. U T-0 zver je oživela. Zvuk je dosegao 190 decibela, vrlo blizu vrednosti potrebnoj za ubijanje čoveka samo delovanjem udarnih talasa. Stvorena toplota je bila toliko intenzivna da je lako mogla da istopi mlaznice motora F-1, stoga su ovi spolja bili premazani s nekoliko slojeva izolacionog materijala.

Ova komanda je izazvala čitav niz radnji koje su kulminirale stvarnim paljenjem motora. Komanda 'Engine Start' je bila samo jedna od funkcija sekvence za početak paljenja motora. Zapravo, u T-6,52 sec uključen je centralni motor #5, u T-23 sec motor #1, u T-6,07 sec motor #3, u T-5,97 sec motor #4 i u T5,95 sec motor #2. U T-2 sec, svi motori su radili na normalnom nivou potiska i čekali dalje radnje. 26

43

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

16 cevi prečnika većeg od 2 metra izbacivalo je preko 3,5 miliona litara vode u minutu! (Vidi filmić). Proučavajući tehnike akustičnog praćenja podmornica, Nasini inženjeri su uočili da mehurići odnose ogromnu zvučnu energiju pa su i oni došli na ideju da koriste moćne mlazeve vode.

Raketu su tokom montaže i transporta do rampe u uspravnom položaju držala četiri snažna držača (na prvoj slici dole levo), koja su je držala uspravno i tokom vetrova koji povremeno duvaju pre lansiranja. Oni čvrsto drže raketu i kad se uključe motori, dokle god svih 5 ne postignu pun potisak a onda se automatski i jednovremeno otpuštaju. Svaki nosač je bio težak 18 tona i imao visinu od 3,35 m. Pored 4 nosača, u osnovi rakete su se nalazile i 3 servisne 'ruke' koje su do I stepena dovodile struju, hidrauliku i gorivo (na prvoj slici dole desno). Tokom lansiranja, sekvencer TCS je na hidraulički pogon uklanjao ruke i zaštićivao konektore od plamena.

44

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Jedna od tri servisne 'ruke'.

Tzv. 'Range Zero Saturna V' prikazuje način pridržavanja rakete na lansirnom postolju kompleksa 39 rampa A Kenedijevog kosmičkog centra.

Istorijsko poletanje 'Apola 11' dogodilo se 16. jula u 13:32 UTC, odn. u 09:32 po lokalnom, ili u 12:32 po srednje-požarevačkom vremenu (prozor za lansiranje je tog dana bio otvoren 4 sata i 20 minuta). Nakon što su 'otključana' četiri držača koja su osiguravala raketu na MLP platformi, 'Saturn V' je polako vrlo počeo da se diže, pržeći skoro 15 tona goriva u sekundi. Armstrong, Oldrin i Kolins su jedva čuli uputstva od Hjustona kroz buku i vibracije motora. Slejton nije pogrešio: jutro je bilo savršeno. Na nebu rta Kanaveral gotovo da nije bilo oblaka. Uprkos jakoj Sunčevoj svetlosti, nova sjajna zvezda se uzdizala u blizini 45

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

obale. Hiljade gledalaca je najpre posmatrala poletanju kao neki nemi film sve dok zvuk nije počeo da dopire do njih, da bi zatim ostali zapanjeni njegovom jačinom.

Strava filmić koji je ovekovečio rad pet motora F-1 prvog stepena 'Saturna V'.

Slika koja je ušla u sve istorijske knjige: 16. juli 1969. – trenutak uzletanja 'Saturna V' sa putnicima koji će se iskrcati na Mesec.

Raketa se sve brže dizala lagano skrećući u stranu za oko 1,25 stepeni kako bi izbegla sudar s lansirnim tornjem. Za postizanje visine tornja bilo je potrebno deset sekundi. Zatim, između T+13,2 sec i T+31,1 sec, raketa je počela da rotira oko svoje uzdužne ose menjajući orijentaciju mlaznica motora F-1. Na taj način, raketa je promenila lansirni azimut sa početnih 90° – dakle u smeru prema istoku – u 72,058°. Ovo nije bio optimalni pravac za iskorištavanje rotacije Zemlje, ali je NASA prihvatila gubitak benefita koje bi to donelo da bi ušla u orbitu koja je prolazila iznad kopnenim nadzornih stanica na Kanarskim ostrvima i Madagaskaru. Nakon 80 sekundi leta, raketa je ušla u zonu maksimalnog dinamičkog potiska (Max-Q), gde se gustina vazduha i brzina rakete 46

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

kombiniraju kako bi stvorili najveći otpor na raketu. Kondenzacioni oblaci su okružili raketu dok je prelazila kroz ovo područje.

Uzletanje 'Apola 11'. Probila je zvučni zid posle 1 minuta na visini 5,5-7,4 km. U prosečnoj kosmičkoj misiji, raketa ima posla samo 20 minuta. Iako je 'Apolo 6' iskusio 3 kvara motora a 'Apolo 13' jedan, brodski računar je uspevao da let kompenzuje dužim radom ostalih motora da bi došao do parkirne orbite.

Iako su astronauti u posadi već leteli u kosmos, za Armstronga, Kolinsa i Oldrina ovo je bio prvi let na 'Saturnu V'. Sva trojica su bili zatečeni snažnim vibracijama rakete, iako su ih na to već upozorili drugi astronauti. Armstrong je pratio instrumente držeći ruku u blizini poluge za prekid leta koja bi trebala da aktivira spasilački toranj ako bi se pojavio ozbiljan problem. U slučaju da se računar LVDC 'Saturna V' pokvario, postojao je plan da računar AGC27 (Apollo Guidance Computer) komandnog modula preuzme kontrolu nad raketom. Ako i to iz nekog razloga ne bi uspelo, Armstrong je trenirao da ručno pilotira ogromnom zveri u orbiti (ručno upravljanje se postizalo unosom preko tastature DSKY naredbe 'verb 46'28 u računar AGC). Centralni motor prvog stepena se prvi isključio radi smanjenja ubrzanja, a 161,63 sekunde nakon poletanja stepen S-IC se odvojio delovanjem pirotehničkih mehanizama29, nakon čega je ubrzo nakon toga (posle 30 sekundi) odbačen i međusegment koji je povezivao prvi i drugi stepen. Kao i u prethodnim misijama, razdvajanje je bilo brutalno i astronauti su poleteli prema instrumentnoj ploči kada je ubrzanje prešto sa 4 G na nulu. Odvajanju stepena S-IC je potpomoglo 8 retro-motora na Vidi detaljnije ovde. Vidi detaljnije ovde. 29 Gorivo u I stepenu je činilo oko dve trećine težine čitavog 'Saturna V' (prazan je težio samo oko 5% težine čitavog stepena – oko 130 tona). Drugi Njutnov zakon glasi da je sila jednaka masi puta ubrzanje, odn. da je ubrzanje jednako sili podeljenoj s masom, pa ako masa opada ubrzanje raste. 27 28

47

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

čvrsto gorivo koji su usporili taj stepen, dok su drugi slični motori na krajevima drugog stepena S-II radili taman toliko da omoguće komponentama goriva da krenu kroz cevovode ka pet J-2 kriogenih motora kako bi mogli da ispravno funkcionišu.

Jednu sekundu nakon prestanka rada motora I stepena, on je odbačen. Osam malih motora na čvrsto gorivo je odnelo S-IC od ostatka rakete na visini od oko 67 km, i on je pao u okean na oko 560 km od rampe.

Profil ubrzanja rakete tokom lansiranja 'Apola 11'.

48

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Sistemi za odvajanje stepeni 'Saturna V'. Fizičko odvajanje prva dva stepena dešavalo se na visini od ~65,5 km. Prvi stepen je po inerciji nastavio da leti bez motora do visine od 105 km pre nego što je počeo da balistički pada.

Sekvencu odvajanja prvog stepena su u prethodnim 'Apolo' misijama snimale male brodske kamere, a kasete sa filmom su se padobranom spuštale na oko 1000 kilometara od Floride. Ali 'Apolo 11' nije nosio nijednu od ovih kamera (poslednja misija koja ih je posedovala bio je 'Apolo 8', iako nijedna od njih nije radila) zbog ograničenja težine usled lunarnog modula. Sve slike razdvajanja stepeni 'Apola 11' koje se obično postavljaju na sajtovima, zapravo su neke sa prethodnih misija. U svakom slučaju, stepen S-II je bio mnogo mirniji i tiši od svog prethodnika, nešto što je astronautima više prijalo. Spasilački toranj se ubrzo nakon toga odvojio, oslobodivši četiri prozora kapsule koja su do tada bila pokrivena (tokom lansiranja astronauti su mogli da vide spoljašnost samo kroz središnji prozor, smešten iza Oldrinovog sedišta).

49

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Prvi stepen S-CI 'Saturna V'. Bio je visok 42 metra i imao prečnik od 10 metara. Centralni motor je bio fiksiran a ostali su mogli da se uz pomoć hidraulike pomeraju radi upravljanja raketom. Za 6 godina, ukupno je letelo 13 ovakvih stepeni.

Prvi stepen 'Saturna V'. Za proizvodnju tankova trebalo je 9 meseci a za čitav stepen 14 meseci.

50

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

U decembru 1961. ugovor za proizvodnju I stepena je dobio 'Boeing Co.'. Proizvodne fabrije su se nalazile u Nju Orleansu.

Jena od kaseta sa filmom koji je zabeležio odvajanje stepeni 'Saturna V' (ne sa 'Apolom 11').

Središnji od pet J-2 motora drugog stepena je takođe, kao i kod prvog stepena, bio prvi isključen radi ograničavanja ubrzanja i smanjenja učinka uzdužnih oscilacija30. Stepen se takođe prebacio na siromašniju mešavinu goriva da bi još više smanjio potisak Iako se to nama možda čini glupo, raketa ne ubrzava neprestano već povremeno planski smanjuje gas. To se radi prilikom odvajanja i prvog i drugog stepena i to iz 3 razloga. 1) Povećavanjem ubrzanja povećava se i pritisak goriva u motorima, što ponekad može da dovede do neželjenih pogo oscilacija. 2) Kako se raketa penje u ređe slojeve atmosfere, efikasnost motora se značajno povećava. Zajednički potisak 5 motora pri uzletanju je iznosio oko 34.000 kN a na visini se podizao na preko 40.000 kN. Ali svakako najveći razlog je svakako ubrzano smanjivanje težine. 30

51

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

pre isključivanja motora, što se dogodilo u T+548,22 sekunde. Prva dva stepena su opisala balističke putanje i pala u Atlantik oko 660 odn. 4300 km od Floride. Treći stepen je pokrenuo svoj jedini J-2 motor kada je prošlo 552,2 sekundi (9,2 minuta) od lansiranja i konačno ga ugasio u T+709,3 sekunde (11,8 minuta). 'Apolo 11' se već nalazio u niskoj orbiti. Početna parkirna orbita je imala dimenzije 183,2×186 km, s nagibom od 32,52° i periodom od 88,18 minuta. Tokom uspona, komunikacija s Hjustonom je išla preko posebnog broda za praćenje vojnih projektila USNS 'Vanguard', a kasnije, preko stanice Maspalomas, na ostrvu Gran Kanarija. Kontrolor koji je održavao vezu sa brodom, poznati KAPKOM, Brjus Mekendls, pozvao je astronaute čim su se našli u orbiti: 'Apollo 11, ovde Hjuston preko stanice [Gran] Kanarija'.

Drugi stepen S-II. Na dnu se vide retro-motori ('ullage') koji su pomagali odvajanju stepeni. Radio je oko 6 minuta, dajući raketi brzinu od 6,995 km/s, blizu orbitne brzine.

52

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Drugi stepen S-II. Tank sa tečnim kiseonikom je bio triput manji od vodonikovog.

Treći stepen S-IVB. Prvobitni planovi su bili da ovaj stepen predstavlja četvrti stepen buduće rakete 'Saturn C-4', pa mu je ostala oznaka S-IV. Iako je bilo čak 11 ponuđača, prvi direktor Nase K.T. Glenan je odlučio da ove stepene pravi kalifornijska kompanija 'Douglas Aircraft Co.' Jedan neiskorišćeni tank ovog stepena je bio iskorišćen kao kućište za 'Skajlab', prvi američku orbitnu stanicu.

53

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Treći stepen S-IVB. On je uveo kompoziciju u parkirnu orbitu pa je, posle jednog ipo kruga, istu postavio u translunarnu orbitu (TLI) i ubrzao brod sa 7,79 km/s na 11,2 km/s radi oslobađanja od gravitacionog privlačenja Zemlje. Sve vreme u niskoj orbiti, motor je nastavio da stvara mali potisak jer je izbacivao nakupljeni gasoviti vodonik, čuvajući tako tečno gorivo a usput se oslobađajući gasa čiji mehurići su mogli da zapuše dovode goriva ka motor.

Ovo je ostalo od moćnog 'Saturna V' kada je stigao u orbitu: treći stepen, komandno-servisni modul i lunarni mosul.

PARKIRNA ORBITA Svrha ulaska u parkirnu orbitu je bila da se dobije na vremenu da bi se proverilo jesu li brodski sistemi spremni, a Hjustonu omogućilo da izračuna preciznu trajektoriju 54

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

leta prema Mesecu, i tako eliminiše pogreške napravljene pri lunarnom paljenju, odn TLI (TransLunar Injection). Trojica muškaraca već su ušla u bestežinsko stanje i atmosferu čistog kiseonika. Kolins primećuje neugodan bol u levom koljenu zbog pada pritiska, neprijatnost koju je osetio još u svojoj prvoj misiji 'Džeminija'. Kompozicija koju su formirali 'Kolumbija', 'Igl' i treći stepen ušla je u noć kada je presekla terminator iznad Indijskog okeana i nakon prekida komunikacije sa stanicom na Madagskaru. Kolins je napustio svoje sedište da bi odlebdeo u zadnji deo kapsule kako bi obavio navigacione zadatke koristeći brodski sekstant i program P52 brodskog računara AGC (Apollo Guidance Computer), manevar koji je iskorišćen za kalibraciju inercione platforme (IMU) sistema za navođenja prema podacima radara i telemetrije primljene sa zemaljskih stanica. Tokom boravka u parkirnoj orbiti, tečni vodonik i kiseonik u tankovima III stepena koji su neprestano isparavali, povećavali su pritisak u njima. Gasovi su kroz mlaznice izbacivani napolje na kontrolisani način stvarajući stalni potisak, tako da je tečno gorivo održavano na dnu rezervoara. Ubrzo nakon toga, posada je prvi put u ovoj misiji uživala u bojama zore iz orbite.

Zemlja viđena sa 'Apola 11'.

55

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Parkirna orbita 'Apola 11'.

Mesto i vreme paljenja motora radi TLI manevra nisu bili prepušteni slučajnosti. Treći stepen je imao zadatak da smesti brod na Hohmanovu transfernu orbitu ka Mesecu, koja će uz minimalan utrošak goriva omogućiti randevu s našim satelitom. To je bilo moguće samo ako se ravan 'Apolove' orbite podudari sa ravni Mesečeve orbite, nešto što se događalo između širina +28,5° i -28,5°. Tačka u kojoj se to događalo nazivala se 'antipodna tačka', jer se nalazila na antipodu Meseca. Uz to, treba imati na umu da konačna trajektorija nije trebala da vodi pravo do Meseca, već je morala da cilja oko 20° ispred kako bi se omogućilo da Mesečeva gravitacija skrene brod i olakša ulazak u orbitu. Za lansirni azimut od 72° i parkirnu orbitu nagiba od oko 32°, što je bilo normalno za sve 'Apole', pozicija uključivanja motora se nalazila iznad Indijskog okeana ili iznad Tihog okeana. 'Pobedila' je druga opcija jer je omogućavala put ka Mesecu po trajektoriji koja je prelazila iznad Mesečeve ravni. To je garantovalo pristup regionima na Mesecu koje su se nalazili severno od ekvatora našeg satelita. Naravno, lansirni prozor je uzeo u obzir i osvetljenost na mestu sletanja, budući da je ugao površine prema Suncu mogao biti samo između 7º i 20º.

Da bi stigla u blizinu Meseca, letilica je 'nanišanjena' u mesto gde će se Mesec nalaziti u vreme njenog dolaska.

56

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Antipodna tačka putuje sa istoka na zapad brzinom od 15° na sat.

Moguće orbite sa Kanaverala i regioni kroz koje prolazi lunarna ravan (isprekidane linije). Gde se te linije seku, tu je moguće izvesti TLI.

Moguće orbite sa Kanaverala i tačke uključivanja na translunarnu trajektoriju (isprekidane linije prikazuju lunarnu ravan). (Veća slika).

Nakon jedne ipo orbite, Hjuston je proverio jesu li svi sistemi u redu i odobrio TLI paljenje. 'Pristupite izvršenju TLI', naredio je KAPKOM Brjus Mekendls. Raketni motor je još jednom uključen 2 sata i 44 minuta nakon uzletanja da bi radio 346,83 sekunde (5,78 minuta), povećavajući brzinu broda za 3,05 km/s (10.980 km/h). Astronauti su osetili ubrzanje od 1,2 G, što je bilo ništa u poređenju s onim što su istrpeli tokom lansiranja, ali 57

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

im se ipak činilo vrlo intenzivnim nakon što su se već donekle adaptirali na bestežinsko stanje. Stepen se ponašao dobro, ali su se na kraju pojavile jake vibracije koje su alarmirale posadu, iako one nisu dosegle intenzitet koji je zabeležen tokom misija 'Apola 8' ili 'Apola 10'. Za kontrolu položaja III stepena tokom paljenja motora korišćen je pomoćni hipergolički pogonski sistem APS (Auxiliary Propulsion System), smešten u repu S-IVB. TLI paljenje 'Apola 11', poput onog kod 'Apola 10', proračunato je tako da brod postavi po trajektoriji koja bi prošla na 1300 km od skrivene strane Meseca.

Manevarski sistem APS trećeg stepena je bio smešten u dva naspramna kućišta. Svaki APS je imao 4 motora; jedan 'Rocketdynov' SE 7-1 (iz 'Džemini' programa) snage 310 N za 'ullage' funkciju, i tri TR-204 proizvođača 'TRW' snage 670 N za kontrolu položaja.

APS sistem je imao sopstveni nezavisni sistem za gorivo i presurizaciju.

58

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Manevar je izveden iznad Tihog okeana između Australije i Havaja, gde ga je nadziralo nekoliko vojnih aviona 'Boing Stratotanker' KC-135, posebno modifikovanih za potrebe programa 'Apolo'. Na kraju manevra, 'Apolo 11' je gotovo dostigao Zemljinu brzinu bega, iako zapravo nije pratio hiperboličku trajektoriju, već pre ekscentričnu eliptičnu orbitu. Trajektorija broda je bila takva da je bio u stanju da se okrene oko Mesec i vrati na Zemlju čak i bez intervencije glavnog motora CSM-a; sigurnosna mera poznata kao 'trajektorija slobodnog povratka'. Brzina postignuta nakon paljenja motora – oko 10,9 km/s – predstavljala je kompromis između putanje minimalne energije – koja bi trajala oko 5 dana do Meseca – i one brže koja bi smanjila dužinu trajanje misije.

Brzina u odnosu na vreme leta do Meseca.

Putanja za let 'Apola 11' do Meseca.

Astronauti su mogli da kroz prozore prate kako Zemlja postaje sve manja i manja. 3 sata i 24 minute nakon lansiranja, Kolins je odvojio modul CSM 'Kolumbija' od III stepena aktiviranjem 28 pirotehničkih mehanizama smeštenih u kružni detonirajući kabl kojima su presečeni spojevi četiri latice adaptera SLA (Spacecraft-Lunar module Adapter). Zaštitne latice, izrađene od aluminijumskog saća debljine 43 mm i prekrivene slojem plute kao izolatorom – pluta je korištena na nekoliko mesta na 'Saturnu V', poput spoljnje strane stepena S-II – otvorile su se u stranu uz pomoć specijalnih klipova. Kolins, koji je za ovu priliku sedeo na levom sedištu komandnog modula, koristio je zadnje RCS (Reaction Control System) trastere kako bi 'Kolumbiju' odmaknuo pre rotiranja za 180°. Sada su putnici konačno mogli da vide lunarni modul 'Igl', koji je do tada bio skriven unutar S-IVBa pričvršćen za treći stepen pomoću četiri držača smeštena na vrhu nogara stajnog trapa.

59

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

TLI i manevar transpozicije.

'Latice' 'North Americenovog' adaptera SLA. Svaka latica je imala visinu d 6,4 m i otvarala se slično laticama cveta. Unutrašnjost je bila izolovana plutom debljine 0,76-5,08 mm.

Veza LM sa SLA.

60

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Mehanizam za razdvajanje SLA. Latice su se otvajale pod uglom od 45°. Pošto je od njihovog otvaranja zaviisila čitava misija, bilo je nekoliko nezavisnih sistema koji bi to omogućili.

Kolins je još jednom iskoristio RCS trastere kako bi se približio 'Iglovom' ulazu, koristeći vizuelnu oznaku u obliku slova 'T' postavljenu van lunarnog modula kao referencu. Kolins je gledao u levi prozor za spajanje, pomažući se optičkim uređajem COAS (Crewman Optical Aligment Sight). Uprkos svim sofisticiranostima i automatizaciji programa 'Apolo', manevar transpozicije je bio potpuno manuelan. Sonda spojnog sistema na vrhu 'Kolumbije' je umetnuta u 'Iglov' konus i tri brave koje su učvršćivale spoj su zaključane. Zatim je sonda uvučena, a dva broda su spojena sve dok spoljni prstenovi nisu došli u kontakt a 12 brava je zaključano, osiguravajući spoj. Ovaj 'muško-ženski' sistem je zadavao dovoljno glavobolje u nekim od narednih misija 'Apola', ali je kod 'Apola 11' delovao poput švajcarskog sata. Ubrzo su tunel za spajanje i lunarni modul bili pod pritiskom kiseonika iz CSM-a.

61

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Grafički prikaz metode za nišanjenje tokom spajanja komandno-servisnog i lunarnog modula.

COAS montiran iznad Armstrongovog sedišta.

62

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Lunarni modul 'Igl' spojen sa III stepenom snimljen iz CSM-a.

CSM izvlači LM iz trećeg stepena nakon spajanja.

Spojni sistem 'Apola'.

63

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Konačno, Kolins koristi prednje trastere sistema RCS servisnog modula za izvlačenja čitave kompozicije iz obloge trećeg stepena. Sa svoje strane, stepen S-IVB je počeo da izbacuje preostale gasove stvarajući mali potisak koji ga je odmaknuo od 'Apola 11' na takav način da će proleteti iznad Meseca na udaljenosti od 3379 km 78,7 sati nakon lansiranja. Zbog delovanja Mesečeve gravitacije, treći stepen je ušao u solarnu orbitu, gde se nalazi i danas. Prvi deo putovanja na Mesec je uspeo. Sada je preostao najsloženiji dio: sletanje na njegovu površinu.

Zemlja viđena iz CSM-a sa LM-om ispred nakon manevra TLI.

64

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

22. septembar 2019.

'Apolo 11': prvo sletanje na drugi svet – pola veka 'Apola 11', deo V Sletanje na Mesec. Kroz istoriju čovečanstva ideja o putovanja na Mesec bila je samo maštarija, nemoguća avantura tipična za lude ljude. Ali sada je san bio pred ostvarenjem. Dan izabran za ovaj istorijski podvig bio je 20. jul 1969, peti dan trajanja misije 'Apolo 11'. Datum je bio jednostavno nametnut. Ako je NASA želela da ima idealne uslove osvetljenja na odabranom mestu sletanja, nije postojala druga opcija. Putovanje na Mesec 'Apola 11' bilo je vrlo mirno. Astronauti su izveli samo dva uključivanja snažnog SPS motora servisnog modula: jednom da bi se udaljio od trećeg stepena i drugi put da bi korigovao putanju do Meseca i omogući brodu da uđe u perilun od 116 km iznad površine. Jedan od dva planirana manevra korekcije trajektorije je otkazan zbog velike preciznosti koju je postigao treći stepen S-IVB prilikom translunarnog paljenja TLI. Uključivanje motora radi ulaska u orbitu oko Meseca, ili LOI (Lunar Orbit Insertion), obavljeno je bez incidenta u misijskom vremenu 75 sati i 49 minuta (T+75:49) i trajalo je gotovo šest minuta. Početna orbita je bila eliptična, dimenzija 314,3×111 kilometara.

Lunarni modul LM-5 'Igl' se odvaja od CSM-107 'Kolumbija' u Mesečevoj orbiti.

1

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Bio je to drugi put da su se sprovodili ovakvi manevri, budući da je samo 59 dana pre toga 'Apolo 10' ispratio praktično istu proceduru. Orbita je bila gotovo ekvatorijalna, ali retrogradna, tj. od istoka ka zapadu, mada s obzirom na sporu rotaciju Meseca to nije predstavljalo nikakav problem prilikom sletanja. U svom prvom nadletanju vidljive strane Meseca, astronauti su iskoristili priliku da provere kako izgleda mesto sletanja i, pre svega, različite repere na terenu koje će koristili tokom spuštanja kako bi odredili da li je njihova putanja ispravna. Među ove markere su spadali poznati krateri, poput Maskelina ili Moltkea, ali i mnogi drugi koji su dobili nadimke koje su im dali sami astronauti (But Hil, Maunt Marilin ili Djuk Ajlend, između ostalih). Tokom ovog preliminarnog pregleda, odabrano mesto sletanja u Moru tišine je bilo praktično u mraku. Ostao je još jedan dan do silaska na površinu i Sunce se polako dizalo na Mesečevom nebu, 12. put za svaki zemaljski dan.

Slika budućeg mesta sletanja u Moru tišine. Dole desno se vidi udarni krater Maskelin prečnika 22 km i dubine 2,5 km. Lender će se pustiti na jedno 250 km zapadno odatle.

2

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Prethodna slika sa obeleženim karakteristikama na tlu.

Nakon dve orbite oko Meseca, motor SPS1 je ponovno oživeo kako bi orbitu ansambla CSM-LM učinio kružnom. Paljenje LOI-2 je trajalo svega 16,88 sekundi i izvršeno je u 80 sati i 11 minuta po misijskom vremenu. Konačna orbita, međutim, nije bila u potpunosti kružna (122,4×101 km) ne bi li se tako koliko-toliko neutralisali remetilački učinci lunarnih MASKON-a koji su uticali i na orbitu 'Apola 10'. Posle toga, 'Apolo 11' je orbitirao oko Meseca s periodom od oko dva sata. Kako ništa drugo više nisu imali da rade, astronauti su otišli da spavaju.

To je skraćenica od 'Service Propulsion System' koji je imao zadatak da uvede i izvede brod iz lunarne orbite, kao i da vrši korekcije trajektorije između Zemlje i Meseca. Sam motor je bio AJ10-137 (sagorevao 'Aerozin 50' i azotni tetroksid) i stvarao je potisak od 91 kN (oko 10 tona). Motor je bio duplo jači od potrebnog jer kompanija 'Aerojet-General' prvobitno (1962.) dobila zadatak da smisli motor koji će da podigne komandno-servisni modul s površine Meseca jer se u to vreme lobiralo za plan sletanja na Mesec bez ulaska u orbitu, i uzletanje s površine i pravac ka Zemlji. Kada je ideja napuštena bilo je kasno za menjanje motora. 1

3

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Pet ALS za sletanje prve misije na Mesec.

U Nasi, buduće mesto sletanja (koordinate 0,67° severno i 23,47° istočno) bilo je označeno kao ALS-2 (Apollo Landing Site 2), ili II P-6. U oktobru 1967. godine, izbor je napravio tim na osnovu snimaka koje su napravile bespilotne sonde programa 'Lunar Orbiter', zajedno s još četiri potencijalne lokacije smještene vrlo blizu lunarnog ekvatora. Svih pet je bilo vrlo ravno a međusobno ih je razdvajalo po 12° geografske dužine. Budući da je u vreme sletanja na Meseca ugao između Sunca i horizonta morao da bude dovoljno mali (između 5° i 14°) da bi krateri i druge karakteristike terena bacale uočljive senke, NASA je odabrala ova alternativna mesta sletanja za svaku misiju koja bi bila pokrenuta u slučaju da je prvo lansiranje bilo odgođeno za nekoliko dana. Lokacije na istoku su bile prioritetne, jer ako misija ne bi mogla da startuje predviđenog datuma, ostale lokacije bi imale odgovarajuće osvetljenje nakon nekoliko dana. Geografski raspored lunarnih mora nametao je da primarne lokacije za 'Apolo 11' mogu biti samo u Moru spokoja ili u Moru plodnosti, jer lokacije koja su bile dalje na istoku imala su nedostatak u tome što posada ne bi imala puno vremena između izlaza sa skrivene strane Meseca i početka faze spuštanja. Nakon misije 'Apola 8' u decembru 1968, ALS-1 – u blizini kratera Maskelin – bio je potvrđen kao broj jedan, ali nakon detaljnih analiza stručnjaci su smatrali bi teren mogao biti neravniji od očekivanog. Nakon misije 'Apolo 10', samo dva meseca pred poletanje 'Apola 11', ALS-2 je službeno odabran kao definitivno mesto budućeg sletanja 'Apola 11'.

Sletna elipsa 'Apola 11' na lokaciji ALS-2 i, unutar nje, finalno mesto spuštanja. U pozadini je CSM 'Kolumbija' snimljen sa lendera 'I

4

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Delovi lunarnog modula. Izgovaralo se LEM, pa su ga tada tako zvali i na našoj TV. Imao je visinu od 7,04 m i prečnik od 4,22 m. Napravljeno je ukupno 15 komada a lansirano je 10.

I konačno je stigao veliki dan. U T+95:41 direktor leta Džin Kranc je zauzeo svoje mesto u kontrolnom centru MOCR u Hjustonu. Kranc je znao da je imao sreće: dobio je zadatak da vodi prvo sletanje čoveka na drugi svet, iako tokom misije on nije bio glavni kontrolor leta (flight director) (ta čast je pripala Klifu Čarlsvortu2). Ubrzo nakon toga im se pridružio i Čarls Djuk kao glavni KAPKOM u Krancovoj smeni. Postepeno je MOCR počeo da se puni ljudima koji su bili vezani za program 'Apolo' a koji nisu želeli da propuste taj istorijski trenutak, vrhunac inicijative predsjednika Kenedija pre osam godina.

Preciznije, Kranc je bio zadužen za sletanje na Mesec, dok je Čarlsvort direktno vodio lansiranje i vanbrodske aktivnosti (EVA). Kontrolor G. Luni će kasnij pratiti uzletanje s Meseca. 2

5

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Aeronautički inženjer i bivši pilot lovca Džin Kranc je bio glavni kontrolor leta tokom prvog sletanja na Mesec. Svima je ostao u sećanju kao čovek koji je spasio posadu 'Apola 13'. Danas je deda od 86 godina.

Armstrong i Oldrin su obukli svoje skafandere. Nisu planirali da ih skinu sve dok se, ako sve pođe kako valja, ne vrate sa Meseca. Time su astronauti zamenili svoje četvorodelne teflonske kombinezone ICG (InFlight Coverall Garment), koje su nosili do tada otkako su skinuli skafandere, sa novim odelima prekrivenim mnoštvom malih cevčica kroz koje će cirkulisati voda koja će kontrolisati njihovu temperaturu tokom šetnji po Mesečevoj površini. Kolins je učinio to isto i obukao svoj skafander za unutrašnje aktivnosti, iako bez onog dela ispod skafandera, koji je skinuo čim je 'Igl' krenuo na Mesec3. Armstrong i Oldrin su započeli zamorni proces buđenja 'Orla' iz njegove letargije i, usput, aktivirali pirotehničke mehanizme za otvaranje sklopljenih nogara stajnog trapa. Takođe su uključili računar LGC (Lunar Guidance Computer) i sinhronizirali ga s navigacijskim podacima iz njegovog blizanca, računara CGC modula 'Kolumbija'. Nakon što su zatvorili poklopac tunela koji ih je povezivao, u T+100:12 'Igl' i 'Kolumbija' su se razdvojili. U trenutku razdvajanja 'Kolumbija' je bila okrenuta prema Mesečevoj površini.

'Kolumbija' viđena sa 'Igla'.

Od tog trenutka 'Igl' je leteo nezavisno, zaviseći sledećih dan ipo jedino od svoja četiri akumulatora (do tada je bio napajan električnom energijom koju su proizvodile

3

Danas su ti skafanderi i oprema u jako lošem stanju jer se loše čuvaju a procesi degradacije napreduju.

6

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

'Kolumbijine' gorive ćelije4). Dva broda su kružila jedan oko drugog i međusobno se pregledavala, a Kolins je obavestio Armstronga da su nogari stalnog trapa pravilno otvoreni, dok je zapovednik uz pomoć RCS motora proveravao sposobnost manevrisanja 'Igla'. Ali Armstrong je bio oprezan. Znao sam da će sledeći put kad bude ručno pilotirao lunarnim modulom ovaj biti znatno lakši i da će se njegove karakteristike leta znatno promeniti. Nepravilan, ćoškasti i fasetni oblik 'Igla' bio je u kontrastu sa zaobljenim linijama 'Kolumbije'. Asimetrija uzletnog stepena, sa jednom izbočinom većom od druge sa obe strane vrata za izlazak napolje, doprinosila je ukupnom neobičnom obliku (razlog ove asimetrije bila je veća gustina oksidanta, što je prisililo konstruktore da tank za gorivo smeste dalje od težišta radi održavanja stabilnosti uzletnog stepena).

Četiri nogara stajnog trapa modula su se nalazila u sklopljenom položaju prilikom lansiranja i otvorena su kada su se LM i CSM spojili. Odmah zatim, zapovednik lunarnog modula Kolins je aktivirao detonatorske kertridže (po dva po nogaru) koja su otvorila stajni trap.

To je uređaj koji kombinuje vodonik i kiseonik radi proizvodnje struje i vode za piće. Svaki uređaj se sastojao od 31 odvojene elektrohemijske ćelije serijski povezane. Svaki uređaj je bio težak ~111 kg, imao je dimenzije 111,8×55,9 cm, i davao 563-1420 W struje (max 2300 W). 4

7

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

'The Eagle has wing', poslao je Armstrong poruku kada je u nedelju 20. jula prvi put počeo da upravlja lunarnim modulom. Kolins im je odgovorio da mu se sa njegove strane sve čini u redu sem što su okrenuti naopačke, na šta mu je Armstrong odgovorio da se i njemu čini da je neko okrenut naopačke.

Otprilike 28 sekundi nakon razdvajanja, modul 'Kolumbija' je započeo osmosekundni manevar svojim RCS motorom kako bi se odmakao od 'Igla'. Ubrzo nakon toga provereno je ispravno funkcionisanje radara, osnovnog alata za spajanje 'Igla' sa 'Kolumbijom' nakon što njegova misija završi, posebno za slučaj neke opasnosti. Dve letilice su potom zašle sa 'one strane Meseca'. Van dometa zemaljskih komunikacionih stanica, 'Igl' je morao izvršiti manevar DOI (Descent Orbit Insertion) da bi ušao u eliptičnu orbitu s periastrom od samo 15,7 km udaljenosti od mesta sletanja. Kroz ovaj novi periastro će započeti i sam silazak. Visina periastra je odabrana tako da omogući Kolinsu eventualno sigurno spašavanje Armstronga i Oldrina. DOI je izveden, kako je i planirano, u T+101:36 i trajao je 30 sekundi (prvih 10 sekundi sa 10% snage, a ostatak sa 40%). 'Iglov' motor DPS (Descent Propulsion System), izgovara se kao 'dips', ponašao se u svom debiju u ovoj misiji izvrsno.

8

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Unutrašnjost prvog Mesečevog lunarnog modula. Kasniji modeli su bili složeniji – nosili su više naučne opreme pa čak i lunarni rover.

'Iglov' pogonski sistem.

Iza skrivenog lica Meseca prvo je izašla 'Kolumbija', a dva minuta kasnije i 'Igl'. To kašnjenje je bio pokazatelj da je DOI paljenje uspelo. Pošto se mesto sletanja nalazilo

9

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

toliko istočno, preostajalo je samo 17 minuta da astronauti započnu lagano spuštanje prema površini5 ... i prema istoriji. Svi su znali da postoje samo dve mogućnosti: ili da uspeju da slete ili da ne uspeju. U drugom slučaju to je moglo da bude samo zbog nekog otkaza ili zbog toga što se 'Igl' srušio na površinu. Nažalost, što je kontrolu misije činilo još nervoznijom, komunikacija s 'Iglom' je bila vrlo loša i puna smetnji i statičkih šumova. Uzrok smetnji su bile četiri nova metalna štita ('deflektora') postavljena ispod donjih RCS trastera kako bi se spriječilo da izduvni gasovi oštete sletni stepen. Očito je uvođenje tako velike promene u konstrukciju, nakon što se 'Apolo 10' pokazao dobrim, bila loša ideja.

Novoinstalirani 'deflektori' gasova 'Iglovih' trastera izazivali su smetnje u komunikaciji tokom spuštanja na površinu. Inače ovde može da se vidi o kakvoj se konstrukciji radi. Meni lično najpre liči na neku sklepotinu od štanda na sajmu a ne na vrhunac ljudske domišljatosti...

Položajna geometrija obe letilice prilikom sletanja. Sunce se nalazili sa desne strane.

Tokom 'Apolo' programa slanja ljudi na Mesec, pojavio se termin 'Powered Descent Initiation' (PDI), koji je opisivao fazu sletanja sa lunarne orbite do površine uz pomoć motora. Kako da prevedem ovo: pogonsko spuštanje? OK. 5

10

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Kritični trenutak se približavao: pogonsko spuštanje. Do ove faze, 'Apolo 10' je već uvežbao sve faze misije. Spuštanjem ka površini, 'Apolo 11' je zašao u terru incognitu. Manevriranje do tačdauna je trebalo da traje oko 12,5 minuta, tokom kojih bi 'Iglov' DPS motor trebao da reguliše potisak kako bi postigao optimalnu sletnu putanju. Da bi se to postiglo, glavni sistem za navođenje i navigaciju, ili PGN&CS (Primary Guidance, Navigation and Control System) ili PG&NS – 'pings' – morao je da radi savršeno. PGN&CS se sastojao od IMU (inertial measurement unit) inercione merne jedinice, digitalnog računara6 LGC (Lunar-module Guidance Computer), radara za pristajanje i sletanje, i optičkog navigacionog sistema, mada je takođe koristio podatke o trajektoriji LM-a koje je Hjuston ažurirao putem svojih zemaljskih stanica. No NASA nije mnogo verovala PGNCS-u7, pa je LM imao takođe i sekundarni sistem za navođenje pod nazivom AGS (Abort Guidance System) – ili 'aggs' – koji se sastojao od jednostavnijeg računara i IMU-a. AGS je bio zadužen za spašavanje posade u slučaju prekida misije u bilo kojoj fazi, pa čak i ako bi 'pings' zbog nečega zakazao (zapravo, prekid bi i bio uzrokovan potpunim otkazom PGN&CS-a).

Glavne komponente podsistema za navođenje i navigaciju PGN&CS.

Ovo sam objasnio na početku feljtona: računar i navigacioni sistem razvijen za program 'Apolo' je upotrebljen i u komandnom (i servisnom) modulu CSM, i u lunarnom modulu LM. Da bi ih razlikovali, prvi je imao oznaku CMC (Command Module Computer), a drugi LGC (Lunar-module Guidance Computer). Razlikovali su se samo softveri i neki senzori. 7 Proizvodila ih je kompanija 'Delco', odelenje 'General Motorsa'. 6

11

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Glavni navigacioni sistem PGN&CS lunarnog modula.

Delovi PGN&CS-a: IMU - Inertial Measurement Unit, LGC- LM Guidance Computer, ECDU - Electronics Coupling Data Unit, G&N - Guidance & Navigation, PSA - Power Servo Assembly.

12

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Levo: Mehanički žiroskopi IMU za 'Apolo' CSM i LM (u to vreme nisu postojali digitalni). Desno: Navigaciona baza se nalazila iznad astronauta u LM-u iza glavne antene.

Tastatura (DEDA) rezervnog sistema za navođenje AGS u lunarnom modulu 'Apola 11' na putu ka Mesecu. Računar je primao samo 27 instrukcija.

Sistem vezivanja astronauta u LM-u.

13

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Pogonsko spuštanje je započeto na visini od 15,7 km, i oko 407 km horizontalno udaljeno od lokacije sletanja. Astronauti, obučeni u skafandere s kacigama i rukavicama – ali ne pod pritiskom – pričvrstili su đonove svojih cipela na 'čičak' na podu i pregledali sigurnosne pojaseve koji će ih čvrsto držati dok budu stajali tokom spuštanja. Spuštanje je bilo podeljeno u tri faze, a svakom je upravljao program računara LGC. Tokom prve, ili kočione faze, motor DPS je ostvarivao 100% snage i bio kontrolisan programom 63 (P63). U drugoj, ili prilaznoj fazi, program P64 je davao zapovedniku mogućnost promene zone aluniranja, iako bi svim ostalim parametrima i dalje upravljao LGC. U posljednjoj fazi bi stupao na snagu program P66, kada je zapovednik mogao da upravlja LM-om kao da je helikopter sve dok ga ne spusti na najprikladniju lokaciju (tj. najmanje loše).

Faze spuštanja u zavisnosti od LGC programa.

Detalji različitih sletnih faza.

14

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Pravac spuštanja LM-a. U daljini se nazire lokacija. Lender je u tom trenutku bio na visini od oko 70 milja. Lokacija je odabrana tako da prilikom sletanja Sunce bude iza leđa i nisko. Većinu ovih imena izmislili su sami astronauti. Ovo krajnje levo je senka jednog od trastera.

Devet minuta pre uključivanja DPS motora bio je aktiviran program P63. Kada je ostalo 2 minuta i 35 sekundi do starta, pritisak u rezervoarima za gorivo sletnog stepena podignut je do maksimuma. Da bi se to postiglo, odvrnuta su dva ventila u dva helijumova tanka: jednom na sobnoj temperaturi i drugom sa superkritičnim helijumom na –271°C. Za to vreme, 'Igl' je preleteo grupu lunarnih kanala nazvanu Rimae Secchi. 30 sekundi pre uključivanja, Kranc je zatražio mišljenje od svojih kontrolora da li daju 'Go' ili 'No Go' za početak pogonskog spuštanja, skraćeno nazvanog PDI (Powered Descent Initiation). Uprkos problemima s komunikacijom, Hjuston je hrabro objavio 'Go'! Preostalo je 5 sekundi, a DSKY – diski – tastatura LGC-a je počela da trepće s instrukcijom 'verb 99, noun 62', što je bio način na koji je računar pitao astronaute jesu li sigurni u ono što rade. Posada je pritisnula tipku 'pro' (proceed – nastavi) na DSKY-u kako bi odobrila paljenje motora8.

Pre paljenja, tankovi su bili samo delimično pod pritiskom, pa je prostor iznad nivoa goriva u tankovima trebalo dodatno presurizovati. To se postizalo tzv. ambijentnim helijumom. Superkritični helijum nije mogao da se koristi, jer kad helijum prolazi kroz gorivo/helijumski toplotni izmenjivač gorivo može da se zaledi pre nego što počne da teče. 8

15

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Sletni motor lunarnog modula. Raspon 'gasa' je iznosio između 10% i 92,5%. Svaki potisak iznad 65% automatski je povećavan na 'full' gas. Motor je mogao da se naginje ±6° radi upravljanja.

DPS motor sletnog stepena lunarnog modula.

16

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Za manevrisanje modulom i stabilizaciju korišćeno je 16 trastera sistema RCS (Reaction Control Subsystem).

Jedan od četiri klastera trastera. Polovina motora su rezervni. Na crtežu je uklonjena termo-zaštita. Motori su mogli da rade u najkraćim impulsima od po 13 milisekunde

U T+102:33 uključen je DPS motor kako bi inicirao pogonski silazak, ili PDI. Pre toga, nakratko su uključeni trasteri sistema RCS (Reaction Control Subsystem) kako bi osigurali da se gorivo nađe na dnu tanka – manevar poznat kao 'ullage'. Tokom prvih 26 sekundi DPS-ov motor je delovao sa svega 10% potiska kako bi računaru bilo omogućeno da proveri da li je sila koju motor stvara usmerena na težište letilice i da, ako ne, usmeri mlaznicu dok se to ne postigne. Komunikacione smetnje su se povećavale i Hjuston je zatražio od Kolinsa da obavesti Armstronga i Oldrina da koriste stražnju neusmerenu antenu. Tokom spuštanja, Kolins na brodu 'Kolumbija', služio je kao hitna veza sa Zemljom.

17

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Najosnovnija komunikaciona oprema lendera.

Lender je posedovao nekoliko različitih tipova antena. Neke su bile za vezu sa Zemljom, neke za vezu sa orbiterom, a neke za internu vezu dok su bili na Mesecu. Jedina pokretna je bila glavna S-band antena na vrhu lendera, koja je mogla da se okreće po azimutu za 174° i po elevaciji za 330°.

Komunikacija sa 'Orlom'.

18

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Prošlo je 26 sekundi, a DPS motor je povećao snagu na (skoro) 100% potiska. Do tada Armstrong i Oldrin nisu ništa osećali niti čuli, ali sada im se činilo kao da je motor oživeo. Komunikacija je i dalje bila loša, nekoliko puta se čak izgubila i telemetrija broda, ali Hjuston je znao da je prilika jedinstvena i nastavljao je dalje. Oldrin se prebacio na glavnu usmerenu antenu, ali bez većeg poboljšanja u komunikaciji. Kao pilot lunarnog modula njegov zadata nije bio, paradoksalno, pilotiranje lunarnim modulom, već je Armstrongu služio kao inženjer leta i proveravao ispravnost rada sistema za navođenje PGN&CS i računara AGS. Oldrin je proveravao da se 'pings' i 'aggs' ne razlikuju značajnije u pretpostavljenom položaju modula, što bi takođe bilo uzrok prekida misije. Nakon 3 minuta spuštanja, prešli su iznad niske planine But_Hil. Do tog trenutka leteli su s prozorima okrenutim ka Mesečevoj površini i nogarima 'napred' kako bi proverili svoju trajektoriju koristeći kao referencu trenutke preleta iznad odabranih karakteristika na terenu. Nakon 3 minuta i 15 sekundi spuštanja, preleteli su iznad malog kratera Maskelin W, nazvanog 'lavabo'. Prelet iznad njega se dogodio nešto kasnije nego što se očekivalo, što je bio nedvosmislen signal da 'Igl' ne sledi planiranu putanju i da će sleteti dalje nego što se očekivalo.

Ovako je izgledalo prvo motorno sletanje lunarnog modula.

19

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Kabina LM-a. Imala je zaprenimu od 6,7 m3.

Nakon 3 minuta i 50 sekundi trajanja POI, Armstrong je počeo da okreće 'Igl' kako bi prozori bili okrenuti naviše a noge nadole. Na taj način je antena sletnog radara konačno bila usmerena ka tlu. To je bila do tada jedina intervencija u upravljanju koju je izveo Armstrong, budući da je do tada LGC bio taj koji je stvarno pilotirao 'Iglom'. Manevr okretanja je trajao malo duže jer se 'Igl' kretao vrlo sporo pošto je Armstrong odabrao najsporiji režim, ali je potom to ispravio. U međuvremenu, Hjuston odobrava nastavak spuštanja, ali zbog moguće pogreške u trajektoriji bili su im potrebni podaci radara pre nego što se stigne do visine od 5,5 km ili će, u suprotnom, misija morati da bude prekinuta.

20

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Antena Doplerovog radara se nalazila ispod lunarnog modula. Radar je imao posla prilikom spuštanja na Mesec i porilikom randevua sa komandnim modulom.

Sletni radar lunarnog modula.

Režimi rada radara. Bio je samo jedan od navigacionih senzora koji je sakupljao podatke o visini i brzini u odnosu na površinu. Imao je 4 zraka – 1 za merenje visine (zrak A) i 3 za brzinu. Računaru je za ažuriranje svakog novog podatka o brzini trebalo 6 sekundi.

21

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Detalj radara. Proizvodili su ga u 'Teledyne Corp.'

U 4 minuta i 50 sekundi od početka TOI, 'Orao' se već nalazio u položaju sa prozorima okrenutim prema gore. Astronauti su mogli da vide samo tamno nebo, a njihova visina u odnosu na površinu iznosila je oko 12,2 km. Gotovo 5 minuta nakon početka spuštanja astronauti prelaze oznaku 11,3 km a radar registruje Mesečevo tlo (dvojica putnika potvrđuju aktiviranje radara isključivanjem – da, isključivanjem – dva osvetljena dugmeta na tastaturu DSKY). Radar je počeo da radi ranije nego što se očekivalo, što je bio vrlo dobar signal. Sada su se svi nadali da odstupanje između njihovih podataka i podataka koje šalje PGN&CS neće biti preveliko. To neslaganje – ili 'Delta-H' – trebalo je smanjiti nakon što računar prihvati radarske podatke. U kasnijim misijama 'Apola' Hjuston je slao ekipi dodatne podatke kako bi nadoknadili odstupanja od trajektorije, tako da su astronauti morali da 'nateraju' računar da poveruje da se lokacija sletanja 'pomerila' (zapravo, u odnosu na planiranu trajektoriju pomerio se, logično, LM). Akumulirane navigacione greške su vodile 'Igla' da sleti oko 6 kilometara dalje od izračunatog mesta, ali greška je bila u granici sletne elipse i mogla je da se toleriše9.

Dok su kontrolori nadzirali položaj i brzinu lunarnog modula našli su se vrlo blizu da obustave misiju kada su uočili da postoji navigaciona greška. Modul se kretao 6 m/s brže nego što je trebalo i bio na oko polovine granice za stopiranje misije. Međutim, kontrolori na čelu sa GUIDO-m Stivom Bejlsom nastavili su da pažljivo prate podatke, konstatujući uskoro da je situacija stabilna. 9

22

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Sletne sekvence misije.

Da bi otkrio koliki su 'Delta-H' i ostali parametri leta, Oldrin je uneo u računar naredbu 'verb 16, noun 68'. U normalnim uslovima ništa se ne bi dogodilo, ali je Oldrin prevideo da je ostavio radar da radi u drugačijem režimu rada nego što je očekivano, pa je računar LGC bio preopterećen svaki put kada se od njega tražila informacija o 'DeltaH'. U 5. minutu i 21. sekundi spuštanja računar se napokon toliko naprezao da je počeo da emituje programski alarm '1202' – 'Igl' se tada nalazio na visini od oko 11 km. Ni Armstrong ni Aldrin nisu znali što predstavlja taj neočekivani signal, ali, ostavivši po strani alarm, računar za navođenje LGC je nastavio da upravlja modulom na prividno ispravan način, te su dvojica astronauta čekala, bojeći se najgoreg: da Hjuston naredi prekid misije.

Radar LM za spajanje sa CSM (ovo je na 'Apolu 9'), smešten na uzletnom stepeni lendera.

Ali takođe ni u Hjustonu nisu znali šta znači '1202'. Kontrolor za navođenje – Guidance – Stiv Bejls, hitno se savetovao se sa svojim pomoćnicima smeštenim u drugoj 23

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

sobi, koji su brzo prelistali popis mogućih LGC alarma i njihovih posledica. Za dvočlanu posad u Mesečevom modulu vreme se oteglo u beskraj. Nisu mogli da shvate kako je moguće da im Houston ne šalje odgovor o alarmu koji bi mogao da označava kraj njihove misije! Armstrong traži od Hjustona da im hitno odgovore što se događa s alarmom – 'Dajte nam podatke o programskom alarmu 1202' – izgovara s nestrpljenjem u glasu, što je nešto krajnje neobično od astronauta s više čeličnih živaca od bilo koga u Nasi. Napokon, Bejlsova ekipa ga je uverila da se ništa neće dogoditi sve dok se alarm ne ponovi više puta. Ako bi se problem preopterećenja memorije ponavio, računar bi mogao da se restartuje ali uz gubitak podataka, a to bi značilo gubitak PGN&CS-a i, zbog toga, automatski prekid misije. Bejls javlja Krancu da je sve u redu: 'We're go on that, Flight'. KAPKOM Djuk brzo javlja Armstrongu i Oldrinu da mogu da nastave sa spuštanjem, ali preko interne telefonske veze u kontrolnom centru Kranc, neuveren baš do kraja, traži od Bejlsa dodatnu potvrdu.

27-godišnji Nasin inženjer Stiv Bejls. Postao je poznat u svetu kao oficir za navođenje misije prvog sletanja ljudi na Mesec. Na tom poslu je bio već 4 godine, radeći najpre na 'Džeminiju X'.

Čarls Djuk, KAPKOM 'Apola 11' i budući astronaut 'Apola 16', tokom sletanja. Pored njega su sedeli Džim Lovel i Fred Heiz, članovi rezervne posade 'Apola 11'.

Nakon 6 minuta i 10 sekundi spuštanja, alarm '1202' se ponovo uključio. Oldrin je shvatio da se alarm, kao i pre, oglasio nakon što je računar ponovio izračunavanje 'DeltaH' i komunicirao sa Hjustonom. Dvadeset sekundi kasnije, DPS motor je smanjio svoj 24

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

potisak na 57%, a 7 minuta nakom početka silaska 'Igl' se već nalazio na visini od 5,8 km. Pola minuta kasnije Hjuston je obavestio Armstronga i Oldrina da moraju da odaberu drugi sistem za procenu količine goriva, ili 'Descent 2'. LM je imao dva sistema za merenje preostale količine komponenti goriva u četiri rezervoara sletnog stepena i, nakon telemetrijske verifikacije, Hjuston je odabrao onu najnepovoljniju, odnosno onu procenu koja je označavala najmanje goriva.

Tzv. 'Panel 1' na zapovednikovoj strani modula, na kome su se u gornjem delu nalazili displeji za gorivo.

Oldrin unutar lunarnog modula tokom prve inspekcije trećeg dana misije.

8 minuta i 30 sekundi nakon početka spuštanja, kada se 'Igl' nalazio na visini od 2,1 kilometar – u položaju nazvanom 'High Gate' – računar je pokrenuo program P64. Gotovo 25

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

istog trenutka, lunarni modul se nagnuo napred – sa 30° od vertikale na 70° – kako bi astronauti mogli da vide površinu kroz svoja dva mala trouglasta prozora (manevar zvan 'pitchover'). U međuvremenu, radar je zauzeo drugi položaj kako bi nastavio da proračunava visinu i brzinu pri novim nagibom. U ovoj fazi računar je i dalje kontrolisao silazak, ali je sada Armstrong mogao da vidi kuda se kreće lunarni modul i da, ako to smatra prikladnim, promeniti lokaciju sletanja. Da bi se to postiglo, koristi se genijalni sistem zvan LPD (Designer Landing Point Designer) koji se sastojao od niza mernih oznaka ugraviranih na unutrašnjosti njegovog prozora. Računar je prikazivao ugao pod kojim treba videti mesto sletanja gledajući kroz LPD a zapovednik, ako nije zadovoljan, mogao je da ga promeniti pomoću upravljačke palice sa desne strane – nazvane RHA (Rotational Hand Controller), ili ACA (Attitude Controller Asembly). Svaki pokret ACA prema napred ili nazad pomerao bi mesto sletanja za 1°, dok ga bočni pokreti pomeraju za 2°. Iz tog razloga, dok je P64 aktivan, Oldrin je bio posvećen 'pevanju' Armstrongu informacije o LPD-ovom uglu koji je slao računar, kao i o vertikalnoj brzini spuštanja u stopama u sekundi. Prava jedinstvenost faze P64 ogledala se u tome što je NASA bila spremna da žrtvuje automatsko navođenje naprednog računara LGC kako bi posada mogla direktno da interveniše prilikom sletanja na Mesec.

LPD (Landing Point Designator) kako ga je video zapovednik LM-a.

Zapovednik ispred LPD-a. Zapovednik je CDR (Armstrong), a pilot lendera je LMP (Oldrin).

26

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

ACA uređaj za kontrolu položaja je bio isti i u LM i u CSM. ACA funkcije (desno). Ansambl sa kablovima i konektorima je bio težak 2,15 kg.

20 sekundi nakon početka faze P64, Armstrong je nekoliko sekundi manevrisao 'Orlom' da bi video kako se ponaša 'u letu' prilikom davanja pojedinih komandi. U 9 minuta i 5 sekundi leta Hjuston je odobrio sletanje – 'Go for landing!' – dok je 'Orao' bio na visini od 1 kilometra. Osam sekundi kasnije uključio se treći alarm, sada tipa '1201'. Ovog puta Bejlsov tim je bio brži i poslao poruku da je i ovaj alarm isti kao i prethodni. Djuk obavještava posadu da može slobodno da nastavi – 'We're go. Same type, we're go!' Kao da nije bio već dovoljno opterećen, Oldrin je takođe morao da redovno ažurira AGS sistem navođenja kako bi upotrebio nove radarske podatke koje je koristio PGN&CS. U 9 minuta i 38 sekundi alarm 1202 se ponovo oglasio, nakon čega je usledio sličan 15 sekundi kasnije. Ukupno je 'Iglov' računar LGC bio pet puta preopterećen tokom najkritične faze misije koja su uzrokovala restarte bez gubitka podataka – srećom, ne smemo da zaboravimo da su CGC i LGC za restartovanje imali manje od dve sekunde.

Faze sletanja 'Apola 11' na Mesec.

10 minuta i 8 sekundi od početka spuštanja, 'Igl' je gotovo u potpunosti eliminisao svoju horizontalnu brzinu, da bi odmah potom započela poslednja faza startovanjem programa P66. Često se kaže da je u ovoj fazi zapovednik imao 'ručnu' kontrolu nad LMom, ali, iako je u teoriji mogao da kontroliše i potisak motora i orijentaciju broda, u svim 27

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

misijama 'Apola', uključujući i 'Apolo 11', zapovednik je vrlo malo upravljao brodom upravljačem sa desne strane, dok je istovremeno mogao da levom rukom pritiska mali prekidač nazvan ROD ('Rate of Descent') na gore ili dole. Ako se ROD klikne jednom nagore, brzina spuštanja se smanjivala za jednu stopu u sekundi; ako to uradi nadole, povećavala bi se za isti iznos. U međuvremenu, potiskom DPS-ovog motora i dalje je upravljao računar. Stoga bi bilo ispravnije reći da je faza P66 bila 'poluautomatska'. Često se takođe kaže da je Armstrong ručno upravljao letilicom kao da je reč o vanrednoj situaciji, no istina je da su, iako je njegovo sletanje bilo najuzbudljivije od svih, i ostale misije takođe koristile program P66 u finalnoj fazi.

ROD prekidač za rukovanje vertikalnom brzinom LM-a. Desno: ROD gledan s prednje strane. Sa desne strane je dugme za uključivanje-isključivanje motora, a sa leve ručica TTCA za translatorno manevrisanje, koja je takođe služila za promenu potriska motora DPS.

TTCA (Thrust and Translation Controller Assembly)

28

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Tastatura DSKY lunarnog modula. Sa njene leve strane se vidi palica ACA kojom je zapovednik mogao da manevriše brodom desnom rukom.

Čitavo motorno spuštanje LM-a je trajalo oko 12 minuta i za sve vreme motor je radio. Trajektorija je bila podeljena u 3 faze

Bez obzira na to, u tom trenutku Armstrong je shvatio da 'Igl' leti prema ivici jedinog velikog kratera u tom području, kratera Vest. Loša sreća je takođe značila da je ivica kratera bila prepuna stena značajnih dimenzija. Armstrong je bio svestan da ako ne bude intervenisao, 'Orao' može da bude uništen pri pokušaju da sleti u to područje. Ne rekavši ništa Hjustonu ili Oldrinu, postavio je 'Igl' u gotovo vertikalni položaj, te je lunarni modul nastavio spuštanje, ali sporije, s ciljem da leti iznad kratera. Kao astronaut koji je poznavao sve detalje o sletanju na Mesec Djuk je shvatio ozbiljnost situacije iako nije znao ništa u vezi s kraterom i sugerisao MOCR-u da izbegavaju komunikaciju s posadom (sem ako nije nešto bitno) kako ih ne bi ometali.

29

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Delovi LM-a koje je koristio Armstrong tokom spuštanja na površinu.

Tastatura DSKY je korišćena za unošenje komandi u računar LM-a (AGC).

10 minuta i 40 sekundi nakon početka sletanja, preletevši krater Vest, Armstrong je usporio brod lagano ga nagnuvši unazad tražeći pogodno područje malo iza sledećeg, još manjeg kratera – nazvanog Litl Vest. Nakon 11 minuta i 2 sekunde, na snimcima koje je pravila 16-mm 'Maurerova' kamera DAC (Maurer Data Acquisition Camera) koja je snimala kroz Oldrinov prozor pojavila se senka lendera, kao i velika količina prašine koju je podizao motor, do te mere da je Armstrong imao problem da razaznaje kamenje koje mu je služilo kao vizuelna referenca. Posle 11 minuta i 50 sekundi upalio se 'indikator količine' – eufemizam koji je označavao da je u sletnom stepenu preostalo malo goriva – koji se aktivirao kada ostane manje od 5,6% goriva. Ovaj signal je pokretao odbrojavanje u trajanju od jednog minuta do tzv. 'Bingo Fuela', odn. kada će DPS-ov motor ostati bez goriva.

30

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Sletni stepen lunarnog modula (LM). Visina – 3,2 m; širina – 4,22 m; težina (sa gorivom) – 10.334 kg; zapremina četiri tanka – 1,906 m3;

Izgled sletnog stepena. U rupi u sredini se nalazio DPS motor. Na kraju misije je služio kao lansirna rampa za uzletni stepen sa astronautima i lunarnim kamenjem.

31

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Na originalnim slikama LM-a sa Meseca se vidi da je pokriven karakterističnom 'zlatnom' folijom. Izgledalo je kao da je to običan jednoslojni pokrivač, a tada se govorilo da je njen zadatak da reflektuje Sunčeve zrake. Danas se zna da je folija imala 26 slojeva!

Ako Armstrong ne bude sleteo pre toga, moraće da prekine misiju. U Hjustonu je počela nervoza. Oglasio se signal koji je označavao da je do 'Binga' ostalo još 30 sekundi. Napokon, 12 minuta i 35 sekundi nakon početka spuštanja (T+102:45 po misijskom vremenu, u 19:17 po našen vremenu), jedna od tri sonde dužine 1,73 metra, smeštena na levoj stopi stajnog trapa je javila da je dodirnula lunarnu površinu, aktivirajući dva plava svetla, zvana 'Lunar Contact', na instrumentnoj tabli (zapovednikova lampica se nalazila na višem nivou od pilotove, u nivou očiju svakog astronauta). U tom trenutku Armstrong je trebalo da isključi DPS-ov motor i dopusti da lunarni modul padne tih posljednjih par metara kako bi sprečio da udarni talas motora izazove neku eksploziju ili da brod poskoči. Ali Armstrong, fokusiran na upravljanje 'Igla', nije čuo glas Oldrina i potpuno je zaboravio da ugasi motor. Lunarni modul lagano sleće dok motor radi, pomičući se ulevo prema dva mala kratera. Za to vreme Houston se nalazio na samo 17 sekundi od naredbe za prekid misije zbog nedostatka goriva. Tokom finalne faze Armstrong je premestio lender na oko 335 metara od mesta na rubu kratera Vest na koje je računar ukazivao.

Poslednja faza i aluniranje LM-a. Kočiona faza je završena je okončana na visini od oko 2,1 km i na oko 8,3 km od mesta sletanja. Od početka spuštanja prošlo je 8:26 minuta. Računar je odmah prešao sa programa P63 na P64 – prilaznu fazu.

32

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Uglovi LM-a (pitch) tokom motornog sletanja.

Otprilike ovo je video Armstrong kroz prozor tokom faze sletanja.

Lampica 'Lunar Contact' na kontrolnoj tabli lunarnog lendera.

33

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Uglovi sletne faze LM-a i pogled kroz LPD. Pošto je lender bio nagnut za 16° tokom 'Low Gatea' a klizio je pod uglom od ~16° u odnosu na površinu, lokaciji sletanja je bila vidljiva kroz LPD pod uglom od 33°.

A koje su bile prve reči koje je ljudsko biće izgovorilo sa površine drugog sveta? Pa, skup fraza u stilu 'Apolovog' mračnog tehničkog žargona: — Armstrong: 'OK, engine stop. ACA out of detent. Mode control, both auto. Descent engine command override off. Engine arm off'. — Oldrin: '413 is in'. Armstrong je javio da je motor ugašen i deaktivirana kontrola nad LM-om. 'ACA out of detent' značila je da je Armstrong malo pomaknuo upravljačku polugu sa desne strane kako bi ukazao računaru da je on taj koji upravlja brodom i neće da pokuša da promeni orijentaciju. To je učinjeno jer računar nije shvatio da je lunarni modul sleteo (!), a našavši se na površini, težilo je aktiviranju RCS trastera kako bi zadržali modil u istom položaju kao pre, nešto što je očito bilo nemoguće i pretpostavljalo bi pražnjenje trastera manevarskog sistema, osuđujući astronaute na sigurnu smrt. Oldrinova fraza '413 is in' služila je da ukaže na to da je taj broj upisao u računar AGC za hitne slučajeve kako bi mu 'rekao' da je LM već na Mesečevoj površini.

Levo je Mesec sa visine oko 30 m. Poslednji mali krater je promakao ispod lendera. Ostalo je goriva za manje od 2 min. leta, a alarm je zvonio... Desno je visina ispod 3 m. Sonda na jednom od nogara baca senku na tlo. Vide se oblaci prašine koju je dizao motor...

34

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Pogled na lunarnu površinu kroz Oldrinov desni prozor 'Igla'.

Tek tada je Armstrong izgovorio svoju čuvenu rečenicu 'Houston, Tranquility Base here. The Eagle has landed', koja se obično smatra prvim rečima sa Mesečeve površine. I da, 'Orao' je sleteo, ali učinio je to gotovo 5,6 kilometara dalje nego što je očekivano, greška koja je dovela u pitanje sposobnost LM-a da izvrši precizno sletanje na Mesec u kasnijim misijama. Ipak, deo spuštanja koji je izazvao najviše straha kod Nase bio je onaj koji se ticao margina 'Iglovog' goriva. Kasnije su provere i računi pokazali da je lunarni modul imao više goriva u svojim tankovima nego što se verovalo – dovoljno za dodatnih 40 do 50 sekundi – jer je kretanje goriva u rezervoarima zbunilo senzore. Ali to nije bilo važno. Jedino što se računalo bila je količina goriva u koju je Houston verovao da postoji, jer je to diktiralo potrebu za prekidom misije ili ne. I ovom je prilikom proces protekao vrlo glatko. Možda i previše...

35

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Zona sletanja 'Igla' i krater Vest i Litl Vest na kasnijim snimcima orbitera LRO.

Ali brige su nešto što je ostavljeno za budućnost. Armstrong i Oldrin su konačno mogli da nakratko osete svoj uspeh nakon što su iza sebe ostavili najtežu fazu misije. Dvojica muškaraca su se pogledala sa smeškom i stisnula snažno ruku jedan drugom, svesni da su ispisali Istoriju, velikim slovima. San se ostvario. Čovek je stigao na drugi svijet... Tada na svetu nije postojao nijedan čovek koji je mogao i da sanja da će 2019. Mesec biti pustinja bez ljudi, a prvo sletanje biti samo daleka uspomena u čiju verodostojnost pola čovečanstva čak i ne veruje...

https://youtu.be/YPXitv2CRJs

36

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

https://youtu.be/YKXw_3Pblh8

https://youtu.be/xc1SzgGhMKc

37

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

30. septembar 2019.

'Apolo 11': prva šetnja po Mesecu – pola veka 'Apola 11', deo VI Armstrong i Oldrin su završili najsloženiju i najrizičniju fazu misije i konačno su se obreli na Mesečevoj površini. 'Orao' je sleteo 20. jula 1969. u 20:17 UTC. Ali sada su morali da izađu napolje. U poređenju sa samim spuštanje na Mesec, vanbrodske aktivnosti, ili EVA, bile su sa tehničkog stanovišta sekundarni cilj, ali niko nije propuštao ogromnu simboliku ovog dela plana leta. Za 99,9% čovečanstva, 'Apolo 11' je trebao da bude sveden na ono što će astronauti, tačnije Nil, učiniti i reći prilikom pravljenja prvog iskoraka na lunarnu površinu.

Prvi beleg čoveka zapravo je jedna od retkih pravih foliraža vezanih za ovu misiju, jer ovo je trag čizme koji je ostavio Oldrin a ne Armstrong. Njega nije imao ko da slika jer se Oldrin tada nalazio u LEM-u.

Ali prvo je trebalo osigurati da svi sistemi lunarnog modula rade ispravno sledećih približno 22 sata, koliko je trebalo da astronauti borave na Mesecu. Zbog toga se trenutak 1

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

sletanja na Mesec nije u samom Hjustonu pretvorio u eksploziju ekstaze i aplauza. Trebalo je još puno toga učiniti i mnoge stvari su mogle da se otrgnu kontroli. Paradoksalno, prvo što je posada učinila kada su sleteli bilo je da pripremi lunarni modul za hitno uzletanje. Oldrin je uneo program P12 u računar LGC radi eventualog hitnog poletanja. Uvrnuti umovi menadžera odgovornih za misiju na Zemlji zamislili su hiljadu i jedan scenario po kojem bi Armstrong i Oldrin trebali da se vrate u lunarnu orbitu u slučaju nekih tehničkih problema. U Hjustonu su kontrolori morali da odluče hoće li 'Igl' ostati na površini u dva konkretna momenta, odmah nakon sletanja na Mesec, nazvana 'T-1' i 'T-2'. Vreme odlučivanja je zavisilo od položaja komandnog modula 'Kolumbija' koji se vrteo oko Meseca iznad glava Armstronga i Oldrina po orbiti sa periodom od otprilike dva sata. U Hjustonu je glasanje 'T-1' održani dva minuta nakon sletanja na Mesec. Kad je Kranc pitao svoje kontrolore, oni su odgovorili sa 'Stay!' umesto tradicionalnog 'Go!' da bi izbeli zabunu. Elem, u ovom kontekstu 'Go!' bi moglo da se bukvalno protumači kao poziv za napuštanje površine. Glasanje je moralo da bude ponovljeno četvrt sata kasnije u 'T-2' događaju (do tog trenutka uzletni stepen je mogao da krene u susret sa 'Kolumbijom' bez potrebe za previše dodatnih manevara).

Unutrašnjost lunarnog modula. Astronauti su sve vreme sletanja stajali.

2

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Kabina LM-a.

Nakon glasanja 'T-2', CSM 'Kolumbija' je već zamakao ispod horizonta plavog Mora tišine1, koje se od 1651. naziva Mare Tranquillitatis. U oba slučaja Hjustonova odluka je glasila 'Stay!' a KAPKOM Čarli Djuk je obavestio astronaute o Hjustonovoj povoljnoj odluci 'T-1' jedan minut i 26 sekundi nakon sletanja na Mesec, a o 'T-2' šest minuta i 5 sekundi. Tek tada su Armstrong i Oldrin mogli da odahnu sledeća dva sata, sve dok se Kolins ne bi vratio ponovo. Čitavo vreme tokom boravka dvojice putnika na površini, na Zemlji je redovno obavljano glasanje.

Karakteristike lunarnog modula 'Igl'.

Stvarno je to bazaltno 'more' malo plavlje od okoline, što je verovatno posledica veće količine metala u stenama. 1

3

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

U međuvremenu, posada je pomno nadgledala ispravno deaktiviranje sletnog stepena LM-a nakon što je ovaj ispunio svoju misiju. Poput zveri koja se odupirala umiranju, stepen je tiho izdisao i polako se hladio. Armstrong i Oldrin su 'do daske' otvorili ventile kako bi omogućili ispuštanje helijuma iz tankova sistema za presurizaciju i tako uklonili bilo kakav rizik od eksplozije. DPS motor više nije bio od koristi, ali sletni stepen nije ostao bez funkcije. Tokom boravka na Mesecu, Armstrong i Oldrin su zavisili od električne energije, vode i kiseonika koji su bili smešteni u ovom stepenu. Nakon 'decision points' 'T-1' i 'T-2', Armstrong i Oldrin su konačno mogli da se malo opuste. Prvo su počeli da isključuju sve nebitne sisteme lunarnog modula radi uštede struje. Za razliku od CSM-a, koji je koristio moćne gorive ćelije, LM je zavisio od električne energije akumulirane u šest konvencionalnih hemijskih srebro-cinkovih akumulatora (mada su se dva nalazila u uzletnom stepenu2 i upotrebljavana su samo tokom poletanja i pristajanja). Astronauti su konačno skinuli one providne kacige i rukavice za rad u unutrašnjosti broda. Zatim su nastavili sa poravnavanjem inercione merne jedinice (IMU) pomoću teleskopa. 'Orao' nije imao napredni sistem za navođenje i optičku navigaciju poput onog u 'Kolumbiji', tako da astronauti nisu mogli da koriste sekstant za izračunavanje trajektorije, već su za određivanje orijentacije mogli da koriste jedino teleskop. Za to im je bilo potrebo da vide makar jednu od 37 zvezda zabeleženih u računarskoj memoriji (umesto dve). Dodatne informacije pružao je gravitacioni vektor na Mesečevoj površini u skladu sa programom računara P57.

2

Ti akumulatori su u prvim misijama 'Apolo' imali 28-32 volti, 296 A-h, i bili teški 57 kg svaki.

4

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Redak rendgenski snimak modula: 1 – spojni poklopac LM/CM; 2 – spojni mehanizam: 3 – kabina; 4 – središnji otsek za opremu; 5 – motorni otsek; 6 – otsek za opremu; 7 – ram za montažu izolacije; 8 – prednji prozor; 9 – prozor prilikom slajanja sa CM; 10 – prednji otvor; 11 – niz eksplozivnih veza uzlaznog i silaznog stepena; 12 – spoj LM i III stepena rakete; 13 – površinska kontaktna sonda (3); 14 – glavni amortizer; 15 – sekundarni amortizer; 16 – osigurač za otvaranje trapa; 17 – akumulator; 18 – konektori el. veze LM/CSM; 19 – uređaj za el. kontrolu; 20 – sletni akumulatori (4); 21 – sistem za el. kontrolu (elektronika radara, sistem za kontrolu položaja i translatorno kretanje, S-band elektronika, itd.); 22 – sistem za kontrolu životnih uslova; 23 – spojni kablovi; 24 – kontrola kiseonika; 25 – ventilator za recilkuraciju vazduha u kabini; 26 – kontrola vode i temperature odela; 27 – ventil za izjednačavanje pritiska u kabiini; 28 – tank vode; 29 – primarni i sekundarni isparivač vode; 30 – hladne ploče; 31 – gasoviti kiseonik; 32 – sletni motor (odnos gasa 10:1); 33 – sletni tank goriva ('Aerozin-50') levi i desni; 34 – sletni tank oksidatora (azotni tetroksid) prednji i zadnji.

5

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Sletni stepen LM-a.

Međutim, u to vreme, ni sami astronauti nisu imali pojma gde se nalaze. Primarni i sekundarni navigacioni sistemi PGN&CS i AGS smestili su ih u središte sletne elipse. Preliminarni podaci iz Hjustona, utemeljeni na telemetriji, takođe. Ali Armstrong je znao da mu je, tokom spuštanja, vremensko kašnjenje preletanja iznad karakterističnih repera na površini ukazivalo da je 'Orao' sleteo blizu same zapadne ivice elipse. Kolinsu se također nije posrećilo kad je pokušao da locira 'Igl' na površini uz pomoć 'Kolumbijinog' sektanta (koristio je pogrešne koordinate koje mu je slao Hjuston). Međutim, geološki tim na čelu sa Judžinom Šumejkerom pronašao je na osnovu Armstrongovih opisa mesto sletanja sa pogreškom od samo nekoliko stotina metara. Precizno određivanje zone spuštanja bilo bi moguće tek nakon povratka astronauta na Zemlju i razvijanja filma koji je snimala 16-mm 'Maurerova' kamera DAC (Maurer Data Acquisition Camera) lunarnog modula koji je snimio trajektoriju spuštanja.

6

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Armstrong u ulozi Flojda u simulatoru lunarnog modula.

Oldrin je među svojim ličnim stvarima nosio malu flašu s vinom i hostiju, koje mu je dao sveštenik Vebsterove presbiterijanske crkve, čiji je bio sledbenik. Pilot lunarnog modula se pričestio na Mesecu, dok ga je Armstrong ćutke posmatrao. Oldrin je pre leta saopštio svoju nameru Diku Slejtonu3, ali je ovaj prilično oklevao. Napokon, ipak je dao zeleno svetlo ali uz ogradu da ne učini to javno. Treba znati da je u tom trenutku rasprava oko čitanja 'Knjige Postanka' u lunarnoj orbiti od strane posade 'Apola 8' još uvek trajala4. Pre pričesti, Oldrin je preko Hjustona apelovao da ljudi koji su svedoci misije provedu jedan pobožni trenutak razmišljajući o važnosti onoga što se događa. Niko – osim Oldrinove supruge, Armstronga i Slejtona – nije znao da je u to vreme Oldrin već bio usred verske ceremonije. Pilot lunarnog modula je iskoristio tastaturu DSKY kao stočić za pogaču i prelio je vinom. Bila je to jedinstvena prilika u kojoj su astronauti mogli da posmatraju ponašanje tečnosti u otvorenoj posudi podvrgnutoj slaboj Mesečevoj gravitaciji. Ceremonija bi možda ostala zauvek tajna da nije bilo Vebsterovog pastora, koji je svoje odnose s Oldrinom javno objavio ubrzo nakon misije. Prema originalnom planu leta, Armstrong i Oldrin su imali na raspolaganju 2 sata da provere stanje 'Orla', pola sata da nešto pojedu, i onda 4 sata da odspavaju. Tek potom su mogle da započnu pripreme za izlazak na površinu, što je uključivalo još jedan jednosatni obrok i dvosatni period pripreme za EVA. Nakon šetnje astronauti su trebali da ručaju, a zatim spavaju dodatna 4 sata. Ovo neobično planiranje nastalo je zbog nametanja izvođenja vanbrodskih aktivnosti u dužini od 2 sata i 40 minuta u vremenskoj sredini boravka na Mesecu koji je trebalo da traje svega 22 sata5. Nasini menadžeri su zaključili da bi bilo logično da se posada odmori pre izlaska napolje nakon ogromnog napora sletanja, ali 'logika' nema isto značenje za nekoga ko sedi za stolom i za astronaute koji su se nalazili gotovo četiri stotine hiljada kilometara od Zemlje na površini drugog sveta.

Bio je '24. godište (umro '93.), pilot-veteran II sv. rata i jedan od Nasinih slavnih 'Mercury Seven' astronauta. Leteo u kosmos u projektu 'Apolo-Sojuz'. U Nasi je radio kao major sve do prvih letova šatlova. Bio je prvi direktor astronautskog ofisa, glavni savetnik direktorima Nase za treninge i operacije astronauta. 4 Ne samo da je trajala već je ateistička aktivistkinja Mejdelin Mari Oher pokrenula i sudski postupak protiv Nase, zamerajući im što su slali religiozne poruke dok su bili u kosmosu i tako narušili Prvi amandman. 5 Vreme je bilo uslovljeno nebeskom mehanikom, tj. uzejamnim položajem Meseca i Zemlje. 3

7

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Originalni plan leta 'Apolo 11'. (Veća slika).

Ali Armstrong je, kao dobar probni pilot, želeo da što pre ispuni glavne ciljeve misije. Provesti 10 sati unutar lunarnog modula pre izlaska činilo mu se preteranim. Za to vreme je moglo da se pojavi hiljadu problema koji su mogli da spreči putnike da obave EVA. Još pre poletanja Armstrong je pričao sa Oldrinom o mogućnosti ranijeg silaska na površinu i pilot lunarnog modula se saglasio. Nasini rukovodioci su po tom pitanju davali Armstrongu odrešene ruke, mada je njima, očito, najvažnije bilo da bude ispunjen plan leta, što je za Hjuston bila gotovo sveta knjiga. Kosmička šetnja je za Armstronga i Oldrina bila daleko od rutine. I to ne samo zbog njenog istorijskog značaja. Svi su bili svesni da je to bila tek druga misija programa 'Apolo' nakon 'Apola 9'. Bila je to jedina prilika kada se pilot lunarnog modula Rasti Švejkart našao izvan lunarnog modula sa ruksakom za održavanje života PLSS (Personal Life Support Subsystem). Sada su obojica astronauta morala da istovremeno rade na površini Meseca, kontekst koji je bio vrlo različit od onog koji je okusio 'Apolo 9'. Takođe, za zapovednika – ili kako smo mi tada govorili 'komandira' – Armstronga, ovo je trebalo da bude prvi izlazak van kosmičkog broda u karijeri. Godinama se pričalo da li je trebalo da Oldrin izađe prvi iz 'Igla' i postane tako prvo ljudsko biće koje je hodalo Mesecom. Međutim, u stvarnosti ova opcija nikada nije ozbiljno razmatrana. Redosled izlaska je određivao položaj vrata na lunarnom modulu, koji se nalazio na desnoj strani, favorizirajući Armstrong da bude prvi koji će napustiti LM. Prema Oldrinovim rečima, njegova primarna dužnost je bila da obavi zadatak pilota lunarnog modula, a dokazano je da je bilo nemoguće da dvojica astronauta s ruksacima PLSS zamene svoja mesta bez oštećenja unutrašnjosti LM-a. Ovaj test je uvek postavljan kao krajnji povod da se ova rasprava razreši, ali zanimljivo je da je malo ljudi razmišljalo da je postojala i druga opcija koja je omogućavala da Oldrin prvi izađe: da dvojica putnika razmene svoja mesta unutar LM pre oblačenja ruksaka PLSS i depresurizacije broda.

8

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Sistem za održavanje života 'Apolo' putnika. Na Mesecu, ranac je bio težak manje od 7 kg. U prvim misijama je obezbeđivao autonomiju rada oko 4 sata, da bi kasnije to bilo duplirano.

Na kraju, i NASA i Slejton su smatrali da bi zapovednik misije trebalo prvi da izađe. Tačno je da su u misijama 'Džemini' piloti bili ti koji su izlazili u kosmos dok su zapovednici ostajali u brodu, međutim kod 'Apola' je bilo planirano da obojica astronauta LM-a izađe napolje, te je bilo logično da to prvi učini zapovednik. Priča je mogla da bude potpuno drugačija da je samo jedan astronaut mogao da izađe napolje. Ustvari, to je bio plan sve do sredine 1967. ali je ubrzo postalo jasno da će trebati četiri ruke na površini za postavljanje naučnih instrumenata planiranih za LM (bilo je potrebno prekontrolisati i komunikacioni sistem astronauta koji omogućava komunikaciju dve osobe istovremeno sa Zemljom). Konačno, Armstrong i Oldrin su odlučili da svojim izlaskom poremete planirane programske šeme hiljadama medija širom sveta. Između sletanja na Mesec i izlaska na površinu proteklo je oko šest sati. Osim konfigurisanja lunarnog modula za boravak na površini, molitve i obedovanje, astronauti su većinu vremena proveli pripremajući svoje skafandere. 'Apolova' odela su imala osobinu da su mogla da budu korišćena i kao intravehikulasni i kao ekstravehikularni skafanderi6 – sa izuzetkom skafandera pilota komandnih modula 'Apolo 7' do 'Apolo 14', koji su mogli da se koriste jedino u zatvorenom brodu – zahvaljujući upotrebi atmosfere od čistog kiseonika u CSM-u i LM-u. Ova karakteristika, koju su takođe imali skafanderi programa 'Džemini', bila je osobenost

Elem, prema nameni, kosmička odela je moguće podeliti na tri tipa: IVA (intravehicular activity), EVA (extravehicular activity) i IEVA (intra/extravehicular activity). IVA odela se nose unutar presurizovanih letilica, te su lakša i komotnija. IEVA se koriste i u i van letilica, kao što su bili 'Džeminijevi' G4C skafanderi. EVA odela, poput dvodelnog EMU (danas se na ISS koriste samo dva tipa EVA skafandera: američki EMU i ruski 'Orlan'), koriste se van brodova, ili za planetna istraživanja ili za šetnje po kosmosu. Pružaju zaštitu od svih uslova u kosmosu, ali obezbeđuju i pokretljivost i funkcionalnost. Teškog srca sam odlučio da ono američko 'intra-' i extra-' 'vehicular' ne prevodim. 6

9

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

'Apola'. Američki kosmički šatlovi, kineski brodovi 'Šenžou' ili ruski ISS sisitemi koriste intravehikularna odela koja nisu istovremeno i ekstravehikularna.

Neki od delova Armstrongovog odela.

Sistem za održavanje života u 'Apolovom' skafanderu EMU.

Da bi skafander mogao da se koristi kao ekstravehikularno odelo, astronauti su morali da nose ranac za održavanje životnih funkcija na leđima, ili PLSS (Personal Life Support Subsystem). PLSS je praktično pretvorio skafander A7-L7 u istinski nezavisnu kosmičku letilicu. Ruksak težak 36 kg sadržvao je bocu dugu 43 cm sa 0,57 kg kiseonika i pripadajućim ventilatorom, dovoljno za oko 4 sata kosmičkih aktivnosti (tačno trajanje je

Model EMU (Extravehicular Mobility Unit) skafandera delaverske kompanije 'ILC Dover' koji je korišćen u ukupno 14 misija. Sastojao se od 'odela' PSA (Pressure Suit Assembly) i 'ranca', tj. sistema PLSS (Portable Life Support System). Na Zemlji je skafander imao ukupno 91 kg. 7

10

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

zavisilo od metaboličkih aktivnosti astronauta). Uključivao je i 16,8-voltnu srebro-cinkovu bateriju i litijum-hidroksidni (LiOH) filter za uklanjanje ugljen-dioksida iz vazhuha za disanje, kao i rezervoar s četiri litre vode za hlađenje i sublimator za održavanje unutrašnje temperature skafandera, iako se temperatura na lunarnoj površini kretala između -100°C u hladu i +120°C na Suncu. PLSS je takođe posedovao ugrađen komunikacioni i telemetrijski sistem za komunikaciju sa Hjustonom preko lunarnog modula. Ranci su mogli da se napune kiseonikom i vodom iz LM sistema za održavanje života.

Portabl sistem za održavanje sistema sa 'Apolovog' skafandera A7-L (bez spoljnje zaštite). Na vrhu se nalazi sistem OPS (Oxygen Purge System)koji je služio za slučaj kvara i mogao da obezbedi hlađenje i disanje još pola sata.

11

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Ranac PLSS.

Detalj kačenja ranca PLSS na grudi odela nakon uklanjanja kontrolne jedinice RCU (Remote Control Unit).

Mali kontejner zvan OPS (Oxygen Purge System), težine na Zemlji od 18,2 kg (samo 3 kg na Mesecu), bio je postavljen na vrh PLSS-a. Cilj OPS-a je bio da osigura barem pola sata kiseonika (smeštenog u dva sferna rezervoara) za slučaj ozbiljne nužde – kvara PLSS-a ili depresurizacije skafandera. Iako se OPS često navodi kao sastavni deo PLSS ruksaka, to je bio potpuno nezavistan sistem. Pogotovo što je u teoriji mogao da se koristi i bez PLSS-a u vanbrodskim aktivnostima u orbiti ili u dubokom kosmosu – kao što je to učinjeno tokom misija 'Apolo 15, 16 i 17'. U OPS-u se takođe nalazila ugrađena komunikaciona antena skafandera. Astronautsko odelo A7-L je preko 4 prednja konektora bilo spojeno sa PLSS ruksakom: jedan za unošenje kiseonika, drugi za uklanjanje ugljen-dioksida, sledeći za 12

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

rashladnu vodu sistema LCG (Liquid Cooling and Ventilation Garment) i posljednji za električno napajanje. Korišten je i jedan vod za povezivanje OPS-a sa skafanderom.

Elementi PLSS-a i OPS-a. (J-Serija PLSS-a su bili namenjeni naprednijim skafanderima za duge misije).

Ventili za prikopčavanje creva različitih namena na lunarnom skafanderu. 'Diverter valve' su ventili pomoću kojih su astronauti regulisali protok vazduha ili u kacigu ili u torzo.

Za vreme lansiranja ili spuštanja na Mesec astronauti su koristili ista creva da bi se povezali sa sistemima za održavanje života i CSM-a i LM-a, s izuzetkom creva za cirkulaciju vode i kiseonika OPS, budući da nisu bila potrebna u intravehkularnim aktivnostima. Na prednjoj strani odela astronauti su takođe nosili kontrolnu jedinicu RCU (Remote Control Unit), koja je uključivala neke kontrole i indikatorske lampice sistema za održavanje života, i formalno je bila dio PLSS ranca. Jedinica RCU se takođe koristila za pričvršćivanje glomazne kamere 'Hazelblad' na prsa i tako oslobađala ruke astronauta tokom šetnje Mesecom. 13

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Pokazatelji i glavne komande jedinice RCU za kontrolu PLSS ranca.

70-mm kamera' Hazelblad', danas u muzeju u Vašingtonu.

Međutim, pre upotrebe skafandera A7-L kao ekstravehikularnih odela, trebalo je izvršiti određene dodatne izmene. Najpre je trebalo ispod njega obući jednodelni fit kombinezon s fleksibilnim cevčicama za cirkulaciju vode koje su služile za regulisanje telesne temperature astronauta tokom svemirskog putovanja. Armstrong i Oldrin su već nosili ovaj triko, nazvan LCG (Liquid Cooling Garment), kada su se otkačili od 'Kolumbije'. Sledeći korak je bila je zamena mekanih crnih gumenih intravehikularnih rukavica grubljim ekstravehikularnim rukavicama, otpornijim i opremljenim dodatnim zaštitnim slojevima kako bi sprečili da ih oštre Mesečeve stene ne probiju. Te su rukavice takođe imale produžetak od pamučne tkanine iza spojnog prstena kako bi zaštitile podlaktice, i spisak – čeklistu – na rukavu sa najvažnijim zadacima tokom EVA-e (u sledećim misijama su imali pravu sveščicu sa čeklistom).

14

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

EMU konekcije.

Skafander EMU. Pored misija 'Apolo', isti su korišćeni i u misijala 'Skajlab' i 'Apolo-Sojuz'.

15

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Presek kroz lunarni skafander.

Nikad objavljena slika sa Meseca...

16

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Posle toga, morali su da navuku i ekstravehikularne čizme. Za razliku od ekstravehikularnih rukavica, koje su činile deo segmenta pod pritiskom, ekstravehikularne čizme su navlačene preko obuće skafandera. Ove kaljače su imale debele gumene đonove sa šarama na njima kako bi se osiguralo prianjanje po finom lunarnom regolitu. Takođe je trebalo dodati zaštitni vizir koji je bio postavljen na kacigu kako bi se sprečilo da astronauti budu zaslepljeni Sunčevom svetlošću. Ovaj vizir, nazvan LEVA (Lunar Extravehicular Visor Assembly), štitio je providnu polikarbonatnu kacigu pod pritiskom ('Bubble Helmet'), a takođe je sadržavao i prozirni pokretni vizir koji služio kao dodatna zaštita, a činio ga je pozlaćeni vizir koji je reflektovao svetlosti i bio smešten iznad prvog, kao i dva sklopiva bočna suncobrana kako bi se putnik zaštitio od bočnog blještavila. Pre nego što su ponovno stavili svoje mehuraste prozirne kacige, astronauti su njihovu unutrašnjost očistili posebnom tečnošću kako se ne bi maglile. Zanimljivo je da su Armstrong i Oldrin odlučili da ponesu LEVA vizir s Meseca a ne recimo ekstravehikularne čizme, koje su na kraju šetnje bile ostavljene na Mesečevoj površini, zajedno sa ruksacima PLSS-a i drugim predmetima kako bi uštedeli na težini.

Rukavice za unutrašnje (levo) i spoljnje delatnosti kakve su korišćene u prvim 'Apolo' misijala.

17

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Lunarne čizme koje su se kao neke kaljače navlačile preko skafanderske obuće. Nigde nisam našao kako su to izvodili...

Komplet lunarnih ekstravehikularnih vizira. Ovaj dodatak na čelu je dodat u kasnijim misijama jer su se putnici žalili da im je Sunce smetalo. Ostalo je identično...

18

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Armstrong prilikom treninga sa podignutim svim vizirima. Jasno se vide 'tabovi' pomoću kojih su viziri mogli da budu spuštani i dizani. Na desnoj slici se vidi model LEVA kod koga je zaštitni vizir potpuno spušten, 'zlatni' zaštitni vizir protiv Sunca spušten skoro do kraja, a bočni samo do pola.

Kombinacija skafandera A7-L sa ruksakom za održavanje života PLSS i OPS-om službeno se nazivala EMU (Extravehicular Mobility Unit), skraćenica koji je preživela sve do danas i koristi se za odela u američkom segmentu ISS. Unutrašnjost lunarnog modula je bila toliko skučena da je PLSS ruksak pilota lunarnog modula stigao na Mesec u podu između dva astronauta, dok se zapovednikov nalazio iza njegove pilotske stolice, zajedno sa dva OPS-a. Čim su obukli skafandere i pokačili sav pomoćni pribor na njih, astronauti su postali svesni klaustrofobičnog unutarnjeg prostora lunarnog modula. S rancima na leđima, dva putnika nisu više mogla da sede na oplati motora uzletnog stepena – stražnjoj strani otseka pod pritiskom LM-a – i mogli su samo da stoje bez mnogo mrdanja. Pošto je LM još uvek bio pod pritiskom, skafanderi još nisu bili naduvani. Nedostatak prostora je predstavljao smetnju jer su astronauti morali da pomažu jedan drugom da pravilno podese skafandere i opreme. Zauzvrat, niska Mesečeva gravitacija značajno je smanjivala težinu ranaca na šestinu, nešto što je spašavalo dvojici astronauta. Armstrong je nositi odelo A7-L-056, PLSS00015 i OPS-013, dok je Oldrin nosio A7L-077, PLSS-00014 i OPS-008.

19

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Smeštaj Oldrinovog PLSS-a u podu 'Igla' pre stavljanja poklopca pre lansiranja. Sa obe strane se nalaze LEVA viziri, takođe smešteni u podu.

Armstrongov ruksak PLSS na mestu zapovednika LM.

20

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Armstrongov i Oldrinom OPS u 'Iglu'.

Smeštaj delova skafandera u lunarnom modulu, kao i ležaljke za odmor ('hammock').

Poslednji dodatak opremi bili su 'Omegini' hronometri, iako je u 'Apolu 11' svoj stavio samo Oldrin, dok je Armstrong svoj ostavio unutar 'Igla' kako bi lakše kontrolisao vremena tokom priprema za EVA. Fokusiranje na skafandere je trajalo duže nego što se 21

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

očekivalo, uglavnom zato što Armstrong i Oldrin nisu previše vežbali ovu fazu misije; većina treninga je bila posvećena simulaciji spuštanja lunarnog modula i za taj zadatak su bili su u majcama ili u skafanderila A7-L ali bez dodataka. U međuvremenu, u MOCR-u u Hjustonu, Klif Čarlsvort je zamenio Džina Kranca na mestu direktora leta u kontroli misije, dok je Brjus Mekendls zauzeo mesto KAPKOM-a umesto Čarlika Djuka.

Mornarički pilot i instruktor (preko 5200 sati leta), kasnije astronaut (leteo dvaput u šatlovima) i elektroinženjer Brjus Mekendls II je bio odabran za KAPKOM-a, 'komunikatora', čoveka koji će u ime kontrole leta razgovarati sa astronautima tokom prve šetnji po Mesecu. Pored toga, postao je poznat po tome što je bio u posadi šatla koji je lansirao slavni Hablov teleskop. Umro je pre dve godine.

Nakon što su otkačili vitalne funkcije od lunarnog modula i prikačili se na PLSS rance odgovarajućim crevima, Armstrong i Oldrin su prešli na fazu depresurizacije 'Orla'. Naravno, tek nakon što je dobijeno odgovarajuće odobrenje iz Hjustona. Proverili su i UKT dvosmernu komunikaciju (ultrakratkim talasima) u svojim odelima, i otkrili da se javljaju značajne smetnje jer su se nalazili u letilici. Pre toga, dvojica ljudi su morali ručno da podignu 'Iglovu' komunikacionu antenu za EVA koja se nalazila na vrhu uzletnog stepena. Da bi uštedeli na težini, antena – u obliku malog kišobrana – nije imala sistem za automatsko otvaranje, već su je astronauti morali da usprave ručnom dizalicom koja se nalazila na stražnjoj strani kabine, u blizini otvora za spajanje sa CSM, u vrlo teškom manevru za izvođenje u skafanderima.

22

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Detalji EVA neusmerene antene. Služila je za komunikaciju između posade na površini i LM-a.

Komunikacija na Mesecu je obavljana na različitim UKT frekvencijama. Ovde je prikazana šema za sve kasnije misije, sa radio-antenom postavljenom na površinu Meseca.

Depresurizacija modula je trebala da se odvija prilično brzo zahvaljujući atmosferi čistog kiseonika. Međutim, protokol je diktirao da se u kabini prvo spusti pritisak na 0,24 atmosfere kako bi se proverila hermetičnost skafandera, te su astronauti pažljivo proveravali manometre smešten na desnom rukavu odela. Oni su takođe pratili da li PLSS ruksaci ispravno rade preko indikatora na kontrolnim pločama RCU-a. Da bi ispraznio vazduh iz kabine, Oldrin je morao da okrene ručicu koja se nalazila na desnoj strani prednjeg poklopca, te je bio prisiljen da se sagne kako bi ga dosegao. 'Igl' je posedovao antibakterijski filter postavljen preko ventila za smanjivanje pritiska sa namerom da spreči moguću kontamnicaciju okoline zemaljskim bakterijama (najverovatnije zemaljski mikroorganizmi nisu preživeli vakuum i ekstremne temperature, 23

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

ali NASA nije želela da reskira). Filter je uzrokovao da vazduh izlazi sporije nego što se očekivalo i 'Orlu' je trebao dvadesetak minuta za depresurizaciju (za poređenje, kod 'Apola 12' isti postupak je trajao 8 minuta). Nakon postizanja vakuuma, sublimatori PLSS su mogli da počnu da rade na hlađenju astronauta.

Ventil za izjednačavanje pritiska u kabini. Iznad se vidi jedna od ručica za upravljanje koju je koristio Armstrong prilikom aluniranja, a desno su sajle sistema LEC i jedan od sklopljenih kreveta za odmor putnika.

Detalj prednjeg poklopca lunarnog modula 'Igl'.

Istorijski trenutak se približavao. Oldrin se pažljivo sagnuo ispod tastature DSKY kako bi otvorio prednja vrata, radi čega je morao da okrene ručicu koja mu se našla sa leve strane. Poklopac je izgledao masivno u poređenju sa CSM-ovim, jer su 'Apolovi' astronauti imali prilike da u nekoliko misija vide kako su bili vidno deformisani usled pritiska. Zbog toga se otvarao prema unutrašnjosti modula, kako bi ga unutrašnji pritisak sprečavao da se otvori zbog pritiska u 24

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

lunarnom modulu. Zapravo, zaostali pritisak unutar lunarnog modula značio je da je Oldrin morao da jako povuče vrata kako bi ih otvorio (zapamtite da je pritisak bio vrlo slab). Preostali vazduh je iznenada napustio 'Orla', a Armstrong i Oldrin su uočili nastanak malog oblaka ledenih kristala. Poklopac se konačno otvorio 21. jula 1969. godine u 02:39:33 UTC, 109 sati i 7 minuta nakon poletanja sa lansirne rampe na dalekoj Floridi.

Ručica za otvaranje prednjeg poklopca LEM-a.

Armstrong je započeo težak manevar kako bi iz 'Igla' izašao sa nogama napred. Ali prvo je morao da se okrene, sagne i izbaci noge. Ako je to ikako moguće a da pritom nigde ne zapne... Oldrin ga je navodio malo po malo, iako je slobodnog prostora između naduvanog skafandera – ili 'hardsuita' kako su ga zvali astronauti – sa ruksakom iza njega i ivica otvora bilo minimalno. Armstrongu je trebalo 12 minuta da izađe kroz otvor – izgledalo je kao da LM porađa astronauta. 'Na podestu sam', objavio je Hjustonu. 'Podest' je bila gotovo vodoravna platforma ispred otvora, gde je astronaut mogao da odmori pre nego što je krenuo niz merdevine na nogaru stajnog trapa. Armstrongov silazak je snimljen – iako samo delimično – 16-milimetarskom kamerom sa Oldrinovog prozora, ali, očito, trebalo je pričekati da se film razvije da bismo videli silazak.

25

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Oldrin napušta lunarni modul. Vidi se da je imao vrlo malo manevarskog prostora...

Pre nego što je nastavio niz merdevine, Armstrong je dohvatio iz 'Igla' belu vreću punu smeća – ambalaže od hrane, filtere itd. – i izbacio je na površinu. Ironijom sudbine, prvo što je ljudsko biće učinilo prilikom dolaska na Mesec bilo je bacanje – đubreta. Čim je stupio na tlo, Armstrong je šutnuo torbu ispod lunarnog modula (upravo se torba vidi na prvoj fotografiji s površine koju je snimio Armstrong). I danas se nalazi tamo...

Baza lunarnog modula sa mlaznicom mootora DPS i torba sa đubretom koju je Armstrong izbacio pre nego što se uhvatio merdevina. Šta je bilo s njom kada je uključen motor za povratak kući?

NASA je bila potpuno svesna značaja Armstrongove akcije i znala je da je od ključne važnosti emitovati je na televiziji. Ali kako to postići? NASA je imala plan da 26

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

postavi TV kameru na Mesečevu površinu, ali očito je to moglo biti učinjeno tek kad astronauti izađu na Mesečevu površinu. Kako bi ugušili znatiželju miliona ljudi, kosmička agencija je zamislila genijalno rešenje. Ćošak lunarnog modula levo od nogara sa merdevinama (Quad IV) imao je sklopivi sto koji je, prigodno, nazvan MESA (Modular Equipment Stowage Assembly). MESA je sadržavao različitu opremu za astronaute, uključujući alate koje će koristiti tokom boravka na Mesecu. Tu se nalazila i 'Vestinghausova' crno-bela TV kamera koja je bila usmerena direktno prema merdevinama. Armstrong je povukao polugu u obliku slova 'D' na merdevinama kako bi se omogućilo otvaranje MESA-e. Zamagljenoj slici Armstrongove kamere je trebalo nekoliko sekundi da stigne do Hjustona i čitave planete – čovek će uskoro stupiti na Mesec.

TV kamera na MESA platformi 'Apola 11'. Kamera je pravila samo 10 kadrova u sekundi.

Šematski prikaz otvaranja MESA stola sa TV kamerom. Bila je teška 3,29 kg i trošila je 6,5 W.

27

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Detalj MESA platforme tokom treninga.

Slika je prenošena u Hjuston preko mreže 'Apolovih' komunikacionih stanica, poznatih kao MSFN (Manned SpaceFlight Network, što su izgovarali kao 'misfin'), formiranih od objekata razdvojenih pod uglom od oko 120° kako bi se osigurala stalna veza s Mesecom. MSFN mreža je u to vreme često izazivala zabunu jer je uključivala antene razvijene posebno za 'Apolo' – poput 26-metarske Fresnediljas kraj Madrida – zajedno sa deep-space stanicama izvorno izgrađenim za Nasine međuplanetarne misije – poput Robleda de Čavela, takođe pokraj Madrida. Da stvar bude komplikovanija, mreža MSFN je bila dopunjavana drugim objektima – naprimer radioteleskopima – u kritičnim fazama misije. Istorijsku šetnju Nila Armstronga pratile su tri zemaljske stanice. Nasina stanica u Goldstonu u Kaliforniji bila je glavna, ali su računali na pomoć stanice Hanisakl Krik koja se nalazila u blizini Kanbere u Australiji i radioteleskopa Parks, takođe u Australiji. A, budući da govorimo o Parksu, zbog bioskopskog filma 'The Dish' (davao se i kod nas), proširilo se uverenje da je ovaj radioteleskop bio jedini koji se koristio tokom Armstrongove šetnje, ali to nije bilo tačno (tačno je da je zbog svoje veličine Parksov radioteleskop bio odabran kao glavna stanica koja će primati TV signal, iako nije mogao da 'Iglu' šalje glasovne poruke ili instrukcije).

28

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Geometrika zemaljskih stanica tokom šetnje po Mesecu.

Zemaljske stanice odgovorne za TV emitovanje tokom svake faze misije 'Apola 11'.

Spuštajući se, Armstrong je prikačio najlonsku gurtnu koja mu je visila s prednje strane skafandera za specijalni nosač na plafonu kabine LM-a. Gledajući EVA slike snimljene 'Maurerovom' kamerom, mnogi ljudi su pogrešno zaključili da je gurtna pripadala nekoj vrsti sistema za spašavanje u slučaju opasnosti, kako bi Armstrong mogao da se vrati u 'Igl'. Iako je u ekstremnoj situaciji mogla da bude upotrebljena i u tu svrhu, gurtna je zapravo bila deo LEC-a (Lunar Equipment Conveyor), koji je u osnovi bila žičara koja se koristila za spuštanje i podizanje opreme iz kabine 'Igla' do površine i obrnuto. LEC sistem je bio posebno dizajniran za prenos teških kofera sa Mesečevim kamenjem. Nakon što je Armstrong stupio na tlo, ostavio je LEC okačen za merdevine za kasnije korišćenje.

29

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Armstrong prilikom treninga. U desnoj ruci drži LEC gurtnu, zakačenu karabinjerom za njegov skafander.

Armstrong na treningu pomoću LEC-a šalje kameru u lender. Tokom same misije, Oldrin je uvek bio u kabini tokom rada sa LEC-om.

Konačno je Armstrong stigao do stope prednjeg nogara broda koji ga je doneo na Mesec8. Poslednji korak je morao da bude vrlo dugačak da bi se spustio na stopu stajnog

Početkom 60-ih, kanadska kompanija 'Héroux' (danas 'Héroux-Devtek') iz Kvebeka je pobedila 16 američkih kompanija i preuzela za sebe obavezu da će za $2 (tadašnja) miliona napraviti kogare stajnog trapa za lunarni modul. Treba znati da su Kanađani prihvatili izazov godinama pre nego što je prva robotska sonda sletela na Mesec 1966. 8

30

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

trapa, budući da su se amortizeri trapa jedva nešto malo sabili tokom sletanja na Mesec. Zbog slabe gravitacije, Armstrong je otkrio da lako može da sa merdevina skoči dole. Kružna stopa na koju je Armstrong stupio bila je jedina od četiri nogara za sletanje koja nije imala dugačku kontaktnu sondu koja je trebala da signalizira da je modul dotakao površinu. Taj metalni deo je uklonjen malo pre lansiranja jer se Armstrong plašio da bi savijena sonda lako mogla da ošteti njegov skafander (i, obzirom na to kako su se ostale sonde ponašale, bila je to mudra odluka).

Stopa stajnog trapa je imala prečnik od 91,4 cm. Bila je dodatno izolovana jer je postojao strah da će biti izložena većim temperaturnim opterećenjima (od motora) od očekivanih. Nogari su bili jako bitni jer su morali da izdrže lansiranje uzletnog stepena posle završetka misije.

Ideja je bila da stajni trap amortizuje udarac o površinu deformacijom aluminijumskog uloška.

Vredno je napomenuti da su kružne stope lunarnog modula bile veće od potrebnog, jer su konstruisane u vreme kada prava konzistencija regolita nije bila dovoljno poznata, kako bi se sprečilo tonjenje LM-a u prašinu. Nakon toga, Nasine misije 'Surveyor' su pokazale da tlo jeste dovoljno čvrsto, ali je bilo prekasno za promenu dizajna. A, budući da govorimo o dizajnu, nemojmo zaboraviti da je LM bio izgrađen kako bi podržao svoju težinu na Mesecu ali ne i na Zemlji. 31

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Bilo kako bilo, važno je da je Armstrong stajao na prilično velikoj površini pre nego što je zakoračio na tlo. 'Nalazim se na dnu stepenica. Stope LM-a su utonule u površinu jedva jedan ili dva inča, iako izgleda da je površina vrlo fina kada se zagledate u nju. Gotovo je poput prašine. Tlo je vrlo tanko. Sada ću da siđem sa LM-a'.

Armstrong na TV.

Milioni ljudi širom sveta gledali su u svoje televizore kao opčinjeni9. Nakon duge pauze, Armstrong je levom nogom zakoračio na Mesečevo tlo. 'To je mali korak za čoveka, i ogroman skok za čovečanstvo'10. I to je bilo to. Čarobni trenutak je prošao. Čovek je prvi put zakoračio na drugi svet. Bilo je 02:56 po Griniču 21. jula 1969. (vreme misije T+109:24:15). Na planeti Zemlji, fantazmagorična figura Armstronga koju je prenosila 'Vestinghausova' kamera činila se nestvarnim, ali to je, doslovno, bila slika sa drugog sveta. Godinama je postojala apsurdna polemika oko toga šta je Armstrong rekao, tj. da li je izgovorio 'man' ili 'a man', što je na engleskom suštinski različito. Nil je uvek govorio da mu je namera bila da kaže 'a man', fraza koja ima više smisla, i tako je ostalo zabeleženo u knjigama istorije. Ali samoglasnik se nije čuo na snimku. Nedavne analize tadašnjih audio-signala potvrdile su da je Armstrong doista izgovorio i ono 'a'.

Jedna od slika snimljenih TV kamerom dok astronauti čitaju plaketu.

BBC kaže da je prenos gledalo 530 mil. ljudi širom sveta (tada je na svetu živelo 3,6 mld. ljudi). 10 "That's one small step for [a] man, one giant leap for mankind". 9

32

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Još uvek u senci lunarnog modula, Armstrong je pregledao mesto sletanja i uočio da 'Orao' nije napravio krater svojim DPS motorom tokom sletanja kako su to predviđali neki stručnjaci. Ovo je bilo samo prvo od iznenađenja koja su pružala čudna svojstva lunarnog regolita. Samo 3 minuta nakon čuvene fraze, Oldrin je poslao Armstrongu 70mm 'Hazelblad' kameru preko LEC-a i ovaj ju je pričvrstio na RCU nosač. U 'Iglu' su se nalazile dve 'Hazelblad' kamere, jedna za kosmičku šetnju, opremljena zaštitnim poklopcem, a druga crne boje za unutarnju upotrebu. Lako je znati koja je kamera snimila koji fotografiju, jer samo na slikama ekstravehikularne kamere imamo one kalibracione krstiće – résau plate – toliko karakteristične za misije 'Apolo'.

'Apolova' 'Hazelblad' kamera.

Armstrong je tada prvi put napustio senku 'Igla' i pošao da sakuplja uzorke za 'svaki slučaj', male količine regolita koji je stavljao u ad hoc džep pričvršćen 'čičkom' na levoj nozi. Za prikupljanje uzorka koristio je alat koji se sastojao od štapa s malom mrežicom u obliku cediljke na kraju. Da su dvojica ljudi morali žurno da napust Mesec, ovi uzorci bi im poslužili kao uteha. Armstrong je trebalo da prikuplja ove uzorke pre nego što je stavio kameru, ali je odlučio da još jednom promeniti svoj plan leta. Hjuston je zaključila da je bolje da zapovedniku ne govore ništa kako ga ne bi ometali, ali u MOCR-u su odahnuli s olakšanjem kad je Armstrong nastavio sa prikupljanjem uzoraka prema planu. Zapovednik je mogao da uoči koliko je bilo teško kopanje po Mesečevom tlu, uprkos prašnjavom izgledu regolita. Takođe je potvrdio da Sunčeva svetlost na Mesečevoj površini, iako vrlo intenzivna, ipak nije zaslepljujuća i da se mogla izdržati bez zlatnog vizira spuštenog u određenim uslovima (što je bilo suprotno pravilu Hjustona, koje je nalagalo uporabu pozlaćenog vizura i suncobrana uvek kada se boravilo van senke LM).

33

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Armstrong sakuplja uzorke za slučaj nepredviđenih okolnosti. Snimljen 16-mm kamerom kroz Oldrinov prozor.

Dok se Armstrong još nalazio na površini, Hjuston je odobrio Oldrinov izlazak. Pilot lunarnog modula je počeo da silazi kroz uski otvor, što je Armstrong fotografisao kako bi dokumentovao manevar. Nakon što se našalio da ne sme da zaboravi da ostavi vrata otvorena, Oldrin je izašao na površinu u 03:15:16 po Griniču (T+109:43:16) i uzviknuo 'Ovo je veličanstvena pustoš', gledajući Mesečev pejzaž u Moru tišine. Nakon uklanjanja poklopca sa platforme MESA kako bi pristupili alatima i promenili žižinu daljinu televizijske kamere, Armstrong i Oldrin su se ponovo našli ispred merdevina kako bi uklonili metalnu zaštitu sa spomen-ploče koja je bila postavljena na 'Orlovu' prednju nogu. Plaketa dimenzija 22,9×19,4 cm bila je izrađena od nerđajućeg čelika. Na njoj se moglo pročitati: 'Ovde su ljudi s planete Zemlje prvi put zakoračili na Mesec. Juli 1969. A.D. Došli smo u miru u ime celog čovečanstva'. Ispod su bili potpisi trojice članova posade 'Apola 11' i predsednika Ričarda Niksona. Armstrong i Oldrin su pročitali plaketu za gledaoce širom sveta u 03:24 UTC. Paradoks je što je predsednički potpis na plaketama u svih šest misija 'Apola' ostao Niksonov, Kenedijevog i Džonsonovog političkog suparnika, čoveka koji uz to nije mnogo mario za američki kosmički program. Ustvari, upravo tada, Nikson je nameravao da spreči kosmičku agenciju svoje zemlje da razvije napredni program kao nastavak 'Apola'.

34

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Komemorativna plaketa 'Apola 11'.

Otprilike 6 minuta kasnije, Armstrong je premestio crno-belu TV kameru s platforme MESA na udaljenost od 18 metara i postavio je na stativ. U kasnijim misijama astronauti su ručno otvarali S-band antenu u obliku obrnutog kišobrana koji je omogućavala emitovanje televizije uživo u boji na Zemlju, ali u misiji 'Apolo 11' je odlučeno da se ta antena izbaci kako bi se smanjilo opterećenje na ionako prezauzete astronaute. U međuvremenu, Oldrin je pokrenuo eksperiment za merenje i analizu solarnog vetra, ili SWCE (Solar Wind Composition Experiment). Bila je to aluminijumska folija dimenzija 1,4×0,3 metra koja je gledala ka Suncu s ciljem skupljanja jona solarnog vetra, a eksperiment je trajao ukupno 77 minuta11. Sve misije 'Apola' koje su zakoračile na Mesec bile su uvedene u ovaj švajcarski eksperiment, osim 'Apola 17'.

Posle izlaganja Suncu folija je skidana i stavljana u teflonsku kesu da bi bila na Zemlji analizirana. Kasnije misije su izlagale foliju Suncu još duže, pa je 'Apolo 16' dogurao čak do 45 sati! Utvrđeno je sa u solarnom vetru ima izotopa He, Ne i Ar. 11

35

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Oldrin sa eksperimentom SWCE za solarni vetar.

Sledeće čemu su se Armstrong i Oldrin posvetili bilo je postavljanju zastave Sjedinjenih Država. Odluka o postavljanju ovog znamenja na lunarno tlo donešena je prilično kasno, pomalo paradoksalno ako uzmemo u obzir da je poreklo programa 'Apolo' bilo u takmičenju sa Sovjetskim Savezom. Ali istina je da inženjeri i naučnici Nase, a posebno Slejton, nisu želeli da opterećuju astronaute bilo kakvim dodatnim zadacima koji nisu bili od vitalne važnosti (na kraju krajeva, 'Orao' je već nosio američku zastavu zalepljenu na boku sletnog stepen). Čak se razgovaralo i o tome bi li bilo prikladno zabosti zastavu Ujedinjenih nacija, što bi danas bilo nešto nezamislivo. Napokon, donešena je odluka da se ponese zastava izrađena od prilično velikog najlona, 1,52×0,91 m, i zapakuje u mali kontejner12 uz levu stranu merdevina. Komplet je imao težinu od 4,3 kg. Naravno, kao i sve u 'Apolu', pa je i zastava imala svoju skraćenicu i bila je poznata kao LFA (Lunar Flag Assembly). Kako ne bi spala, odlučeno je da je obese o aluminijsku prečku koja će činiti 90° s glavnim nosačem. Zastava 'Apola 11' izabrana je nasumično među nekoliko primeraka različitih proizvođača zaposlenih pri vladi, tako da nijedna kompanija nije mogla da kaže da je zastava Sjedinjenih Država na Mesecu njihova. Lunarna zastava je bila najobičnija i u radnji je koštala 5,50 dolara.

12

Cev je bila izolovana da bi izdržala vrelinu izduvnih gasova motora koja je iznosila preko 1000°C.

36

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Oldrin pozira sa zastavom. Pošto je mornarički oficir, salutira ali se to jedva nazire na slici. Moguće je videti njegovo lice kroz pozlaćeni vizir. Tupsoni često koriste ovu zastavu kao dokaz da je Oldrin snimio ovu sliku u studiju na Zemlji.

Detalji kontejnera sa zastavom.

Astronauti su spojili aluminijske cevi zastave uz znatne poteškoće i jedva uspeli da zakopaju nosač nekih 18 santimetara u tlo. Armstrong i Oldrin su postavili zastavu na oko 8 metara od 'Igla', nasuprot televizijskoj kameri. Kao primer da se radilo o neplaniranom zadatku, nikome nije palo na pamet da će na toj udaljenosti gasovi uzletnog stepena srušiti zastavu tokom poletanja, kao što se zapravo i dogodilo. Napokon, zastava je postavljena u 03:41 UTC. Postavljanje zastave na lunarni modul, poput one na spomen-

37

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

ploči, nadgledao je ing Džek Kincel, poznat kao 'Mr. Fix It'13, iz hjustonskog tehničkog servisa MSC-a (Manned Spacecraft Center). Nakon što je postigao po mnogima glavni cilj misije 'Apola 11', Oldrin je započeo šetnju po površini kako bi proučio performanse skafandera po pitanju pokretljivosti.

Položaj zastave u odnosu na merdevine.

Tehničari sa Zemlje su promatrali Oldrinove skokove i trčanje sa blagim užasom, u strahu da će svakog trenutka pasti. Pilot lunarnog modula je otkrio da je lakše kretati se kratkim skokovima nego hodanjem kao na Zemlji, ali uvek uzimajući u obzir inerciju PLSS ruksaka, koji je, iako puno lakši na Mesecu imao istu masu kao i na našoj planeti. Uprkos svemu, Oldrin i Armstrong su bili iznenađeni dobrom pokretljivošću skafandera, iako je bio naduvan poput balona u vakuumu. Istina je da nisu obavljali nikakav složeniji zadatak, poput naginjanja, nešto što su posade 'Apolo 12 i 14' izvršavale sa poteškoćama (od 'Apola 15' astronauti su nosili poboljšane skafandere tipa A7-LB, što im je omogućavalo savijanje u struku i uopšteno bolju pokretljivost).

Ideju o tome kako okačiti zastavu na Mesecu, Kincel se setio kako je njegova mama kačila zvese pa je i on upotrebio taj 'patent'. 13

38

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Zemlja viđena sa 'Igla'. Još jednom skrećem pažnju na spojeve ploča na korpusu lendera – liče na neki ovdašnji kiosk.

U 03:48 po Griniču (T+110:16) astronauti su prekinuli svoje aktivnosti kako bi odgovorili na telefonski poziv predsednika Niksona, koji se u tom trenutku nalazio u Ovalnom kabinetu Bele kuće. Nadrealni razgovor vodio se s dvojicom astronauta koji su gledali u kameru, a završio se kratkom pozdravom Armstronga i vojničkim salutiranjem. Potom je Oldrin nastavio sa eksperimentima svoje pokretljivosti. Ovog puta je proučavao ponašanje regolita šutirajući ga, snimajući nekoliko fotografija svojih otisaka na tlu koje će postati svetski poznate. U vakuumu, Oldrinovi šutevi nisu stvarali oblake prašine već su čestice regolita sledile parabolične putanje pre pada, stvarajući neobične efekte. Proverio je i ponašanje sistema za održavanje života u odelu dok je bio pod Sunčevim zracima. Na svoje iznenađenje, jedva je primetio porast temperature unutar skafandera, iako je bio direktno izložen Suncu. U međuvremenu, Armstrong je predao Oldrinu kameru 'Hazelblad' i počeo da sakuplja kamenje i stavlja ga u dva kontejnera. Dokumentovani uzorci su stavljani u kontejner, pa ih je Armstrong fotografisao s posebnom kamerom. S druge strane, kamenje i regolit su išli zajedno, bez dokumentovanja. A kad je reč o fotografijama, većinu slika snimio je Oldrin, jer je najveći deo vremena on nosio kameru. Nikad nikome nije palo na pamet da bi bilo dobro da postoje fotografije prvog čovjeka koji je zakoračio na Mesec za vreme dok je on koračao po Mesecu.

39

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Jedina fotografija Armstronga sa Meseca koja ga je snimila u punoj veličini.

Oldrinov trag na Mesecu.

Za dvojici astronauta, mesto sletanja je bilo valovitije i grublje nego što to sugerišu fotografije. Iako je bila reč o izuzetno ravnom području, otkrili su da je lako postati dezorijentisan zbog nedostatka referenci na tlu, što je onemogućavalo adekvatno procenjivanje udaljenosti, kao i promenu uslova vidljivosti na temelju ugla prema Suncu. Izuzetna blizina lokalnog horizonta skretala im je pažnju, i ne retko im stvarala utisak da hodaju po sferi (to je logično, ali na Zemlji nemamo takav osećaj). 40

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Nakon toga, Oldrin je izvadio dva naučna instrumenta koje je 'Igl' nosio unutar sletnog stepena: seizmometar PSEP (Passive Seismic Experiment Package) i laserski retroreflektor LRRR (Laser Ranging Retroreflector). Dva eksperimenta su dobila službeno ime EASEP (Early Apollo Scientific Experiments Package) – eksperiment sa solarnim vetrom nije bio dio EASEP-a – pojednostavljena verzija ALSEP-a (Apollo Lunar Surface Experiment Package) koja su nosile ostale misije 'Apola'14.

Oldrin vadi EASLEP.

NASA je tražila od geologa da za prvu misiju smisle eksperimente koji mogu da se postave ili da traju maksimalno 10 minuta. Zato su u ovoj misiji nošena samo dva eksperimenta, jer je boravak na površini trebalo da traje samo 2 sata i 40 minuta, pa nije bilo vremena za postavljanje punog paketa ASLEP. 14

41

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Najpoznatija fotografija: Oldrin na površini. U viziru se vidi Nilova senka i deo LEM-a. U prašini se nazire podvijena kontaktna sonda jedne od stopa stajnog trapa.

Uključivanje EASEP-a u misiju je bila last-minute odluka, jer je u načelu odlučeno da se neće nositi instrumenti da bi se olakšalo prvo putovanja. EASEP je bio smešten u stražnjem uglu 'Orla', zvanom Quad II, u SEQ otseku (Scientific Equipment Bay). Seizmometar je služio za rasvetljavanje unutrašnje strukture Meseca i posedovao je dva RHU nuklearna grejača bazirana na plutonijumu-238 koja su mu omogućila da preživi hladnu Mesečevu noć. Pošto je struju dobijao od solarnih panela, najpre je bilo potrebno izravnati seizmometar i ispravno orijentisati panele. Suprotno tome, retroreflektor nije trebao nikakvu struju, a korišćen je za precizno merenje udaljenosti od Zemlje do Meseca. U 04:40 UTC seizmometar je poslao svoje prve podatke na Zemlju, koji su uključivali i signale prouzrokovane koracima astronauta15.

Instrument je bio tako osetljiv da je registrovao i pokrete Armstronga tokom sna. Prestao je da radi posle 21 dan. Registrovano je više od 1700 udara meteoroida mase između 0,5 i 5000 kg. Najviše mesecotresa je registrovano na dubini 800-1000 km. 15

42

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Položaj EASEP-a na 'Iglu'.

Razmeštaj opreme i EASAP-a na LM-u. U 'krstu' su se nalazili tankovi sa gorivom a u sredini raketni motor.

EASEP je bio položen na tlo levo od prednjeg dela 'Orla', na suprotnoj strani od televizijske kamere. Nešto kasnije je Armstrong još jednom preskočio plan misije i odšetao do udarnog kratera Little West, prečnika oko 30 metara, smeštenog 61 metar od

43

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

'Igla'16. U filmu 'First Man' iz 2018. prikazana nam je scena u kojoj zapovednik ostavlja uspomenu na svoju pokojnu ćerku na dnu kratera, ali nema zapisa da je išta slično učinio i Armstrong (a on sam o tome nikad ništa nije govorio17). Bila je to najveća daljina na koju je neko od njih dvojice odlutao od 'Orla' tokom misije. Mali izlet u krater trajao je oko 3 minuta tamo i nazad. Dok je Armstrong odlazio do kratera ne govoreći nikom ništa, Oldrin je pokušavao da uzme uzorke regolita sa veće dubine, ali uspeo je da zabije alat samo 2 cm u dubinu (najdublji uzorak je uzet sa dubine od svega 13 cm). Tokom kosmičke šetnje, Oldrinova brzina otkucaja srca nije prelazila 105 otkucaja u minuti, ali je Armstrongov dostizao 160, broj koji je naterao Hjuston na diskretan poziv – 'Tražimo proveru EMU odela' – kako bi malo opustili zapovednika.

Seizmometar PSEP bio je postavljen 16,8 m južno od modula. Ključno je bilo precizno postaviti uređaj, u čemu su pomagala 3 motora (po jedan za svaku osu), pa je sa Zemlje bilo poslato 15 komandi za kalibraciju.

Radioizotopski grejač RHU seizmometra. Instrument ih je imao 2 komada jačine po 15 W. Sonde 'Vojadžer', lansirane 1977, imale su po 9 grejača, a Saturnov orbiter 'Kasini', lansiran 1997, nosio je 82 RHU-a. (Crveno je komadić plutonijuma.)

Ime krateru su dali sami astronauti da bi označili pravac kojim su trebali da slete. Ime je ozvaničeno tek 2017. Tragovi koje je Nil tom prilikom ostavio uočeni su 2009. na fotografijama LRO-a (Lunar Reconnaissance Orbiter). 17 Fakat je da su Armstrongovi imali troje dece i da mu je 1962. umrla ćerka od tumora na mozgu. Imala je samo 2 fodine. 16

44

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Oldrin lako nosi instrumente držeći ih za drške. U kasnijim misijama to je bilo rešeno drugačije. Seizmometar PSEP (u levoj ruci) bio je na Zemlji težak 48 kg, a reflektor 77 kg.

Reflektor je vraćao laserski zrak ispaljen sa Zemlje. Zrak je imao 7 km u prečniku kada je pogađao Mesec i oko 20 km kada se vraćao na Zemlju. Preciznost merenja je iznosila 3 cm. Kasnije je utvrđeno da se Mesec udaljava za oko 3,8 cm godišnje.

45

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Pejzaž koji je snimio Armstrong u blizini kratera Little West.

Došlo je konačno vreme za odmor. Bila je to intenzivna kosmička šetnja, ali je stigla do kraja. Kasnije misije će dobiti priliku da duže istražuju Mesec. Oldrin je skinuo i poneo sa sobom eksperiment vezan za Sunčev vetra i lako se popeo na merdevine pri slaboj gravitaciji nakon što se oprostio od Meseca rečima 'Adios amigo' (da, na španskom). Dok se on penjao, Armstrong ga je podsetio da on na površini još mora da ostavi mali paket s nekoliko komemorativnih predmeta na površini, uključujući amblem 'Apola 1', komad aviona braće Rajt, poruke pape i političkih vođa iz čitavog sveta, kao i dve medalje u čast Vladimira Komarova, koji je poginuo u nesreći 'Sojuza 1', i Jurija Gagarina, prvog čoveka u svemiru. Oldrin je ušao u 'Orla' u 04:52 UTC (T+111:20). Armstrong je završio prikupljanje kamenja i napunio jedan od kontejnera regolitom. Zatim je Oldrinu poslao kontejnere sa uzorcima preko LEC gurtni. Dva kofera sa uzorcima, nazvana ALSRC (Apollo Lunar Sample Return Container), sadržavala su ukupno 21,55 kg uzoraka, uključujući 50 komada kamenja, regolit i dve epruvete. Konačno se Armstrong popeo na merdevine ne govoreći ništa. Skočio je toliko snažno da se podigao do treće prečke, gotovo metar od tla. 'Iglov' kapak je zatvoren u 05:11 po Griniču (T+111:39). Dvojica astronauta su bili prekriveni regolitom od pojasa nadole. Niko nije mogao da predvidi da se sitna Mesečeva prašina lako može da zalepi na bilo koju površinu.

46

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Putanje astronauta tokom EVA – plavo je Oldrin. Ispod LEM-a su seizmometar i laserski reflektor (Veća slika.)

LES je primarno služio za unošenje stvari u LEM. Kao deo opreme pridodat je misiji kada su pripreme već poprilično poodmakle. Vidi se faza utovara kofera sa kamenjem.

47

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

ALSRC kontejner za lunarne uzorke. Njegov transport u modul je dat na prethodnoj slici. Malo ljudi se danas seća da je Nikson poklonio Titu čak 5 kamenčića sa Meseca.

Tačno trajanje šetnje po Mesecu varira u zavisnosti od izvora i odabrane referentne tačke (depresurizacija u LM-u, otvaranje poklopca i sl.), ali ono što je sigurno jeste da je između trenutka u kojem je otvoren poklopac 'Igla' pa do onog u kojem se zatvoren proteklo 2 sata 31 minut i 40 sekundi. Odnosno, dva ipo sata hodanja drugim svetom. Dvojica putnika su ukupno prevalila samo kilometar po Mesecu. Kada se u kabini uspostavio normalan pritisak, ranci, kacige i rukavice su skinuti a momci su osetili jak miris sličan onom od baruta: bio je lunarni regolit (da, Mesec je mirisao na barut). Astronauti su iskoristili priliku da fotografišu jedan drugoga i površinu koja se videla kroz prozore.

Nil Armstrong, 39-godišnji mornarički poručnik u rezervi, nakon što je skinuo kacigu i ušao u LEM.

48

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Nakon povezivanja sa 'Iglovim' sistemom za održavanje života, dvojica astronauta je ponovo oborila pritisak u kabini kako bi otvorili poklopac u 07:37 UTC (T+114: 05) i izbacili napolje PLSS-ove ruksake, nešto alata i razne opreme, poput lunarnih čizama i intravehikularnu kameru 'Hazelblad' (ekstravehikularna je ostala na platformi MESA), kao i smeća uopšteno, uključujući kese sa mokraćom posade18 (kleli su se da 'gore' nisu kakili, mada sam čitao i drugačije tvrdnje). Sve to u pokušaju olakšavanja lunarnog modula nakon što su ukrcali dragoceno i teško kamenje sa Meseca. Ovog puta je depresurizacija jedva trajala 90 sekundi zahvaljujući istovremenoj upotrebi gornjeg i prednjeg ventila na poklopcu.

Još jedna Nilova slika.

18

Retko se pominje da su u 6 misija 'Apola' astronauti ostavili za sobom 96 kesa sa mokraćom i kakom.

49

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Oldrinov selfi u lunarnom modulu posle skoro tri sata šetnje po Mesecu.

Armstrong je potrošio 49,25% baterije i 42,8% kiseonika, dok je Oldrin potrošio 50% električne energije i 47,6% kiseonika. Što se tiče vode iz otvorenog sistema za hlađenja, Armstrong je potrošio samo 33,7%, dok je Oldrin potrošio 51,1%. Skafander EMU se pokazao efikasnijim nego što se očekivalo, nešto što je ulivalo optimizam onima koji su bili odgovorni za planiranje budućih misija. Prva svemirska šetnja po Mesecu postigla je sjajan uspeh, ali putnici su se ipak morali vratiti u lunarnu orbitu. A to bi bilo moguće samo ako APS motor uzletnog stepena bude radio savršeno. U Nasi su bili svesni da ne mogu da slave pobedu i da još uvek mnogo stvari može da se preokrene. Samo jedan jedini kvar je bio dovoljan da osudi dvojicu astronauta na sigurnu smrt.

50

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Lunarna površina viđena kroz prozor LEM-a nakon posete, sa zastavom, TV kamerom i otiscima stopala Armstronga i Oldrina.

51

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Kakva smo zemlja nekad bili svedoči i ova slika...

[Ovaj nastavak storije posvećujem mom prijatelju iz Virovitice Danijelu Reponju (Danijel.info) u znak zahvalnosti na toploj i iskrenoj podršci koju mi je pružio tokom pisanja.]

52

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

10 oktobar 2019.

'Apolo 11': povratak kući – pola veka 'Apola 11', deo VII Sudbina je htela da ljudi koji su otišli na Mesec da istražuju u ime mira ostanu na Mesecu da bi počivali u miru. Ovi hrabri momci, Nil Armstrong i Edvin Oldrin, znaju da ne mogu da se nadaju da će biti izbavljeni. Ali oni takođe znaju da postoji nada za čovečanstvo zahvaljujući njihovoj žrtvi. Ta dva čoveka će dati svoje živote za najplemenitije ciljeve čovečanstva: traženje istine i razumevanje. Oplakivaće ih njihove porodice i prijatelji; oplakivaće ih njihova nacija; oplakivaće ih stanovnici ovoga sveta; tugovaće Majka Zemlja koja se usudila da pošalje dvoje svoje dece u nepoznato. […] Drugi će ih slediti i, zasigurno, pronaći svoj put kući. [...] Ali ovi ljudi su bili prvi i zauvek će ostati u našim srcima. Jer svako ljudsko biće koje pogleda gore i ugleda Mesec u narednim noćima znaće da postoji kutak drugog sveta koji će zauvek pripadati čovečanstvu.

Sletni stepen lunarnog modula 'Apola 16' na Mesečevoj površini nakon odlaska uzletnog stepena. Isto tako je ostao i 'Igl'.

Navedene reči nisu pasus neke naučnofantastične priče koja opisuje alternativnu stvarnost, već su deo stvarnog govora koji je Bela kuća pripremila za slučaj da Armstrong i Oldrin ostanu nasukani na Mesečevoj površini, osuđeni na sigurnu smrt. 1

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Spuštanje i kosmička šetnja su se smatrali za dva najvažnija elementa misije, ali je sada došlo vreme da se krene kući. Povratak je uvek antiklimaktičan, ali ne manje rizičan. Ustvari, dvojica putnika su sada morala da se suoče sa najrizičnijom fazom čitave misije: uzletanjem sa površine u pravcu lunarne orbite.

Lunarni modul se sastojao od dva dela. Ko je čitao moje ranije textove seća se da su i Sovjeti imali istu ideju, mada je postojala i verzija sa brodom koji je 'ucelo' i sletao i uzletao sa Meseca.

Delovi uzletnog stepena LEM-a.

Nakon svemirske šetnje, Armstrong i Oldrin su imali još desetak sati do poletanja, od čega je sedam bilo namenjeno spavanju. Oldrin je prekinuo prenos preko TV kamere rečima 'OK, isključujemo smo; vidimo se sutra'. U Hjustonu, KAPKOM Oven K. Geriot, koji je u tom trenutku zamenio kolegu Brjusa Mekendelsa, poželio im je lakunoć. Dok su se pripremali za odmor, njih dvojica nisu komunicirali s kontrolom na Zemlji, ali je telemetrija i dalje neumoljivo praćena u Hjustonu. Bilo je to prvi put da su dva ljudska bića pokušala da spavaju na Mesecu, iako to nije bilo lako. Zbog sigurnosti, Hjuston je 2

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

preporučio astronautima da navuku kacige i rukavice i povežu se sa sistemom za održavanje životnih funkcija u lunarnom modulu 'Igl'.

Unutrašnjost modula. Okruglo su veštački horizonti za zapovednika i pilota, a levo i desno se vide trouglasti prozori. Dole se vide izlazna vrata.

S navučenim skafanderima, u 'Orlu' je ostajalo vrlo malo prostora za sve što se nije događalo ispred dva prozora. Oldrin se sklupčao na podu ispred prednjih vrata, a Armstrong je to isto učinio na kućištu motora naslonivši se leđima. Noge je stavio iznad Oldrina koristeći improviziranu omču koju je napravio od LEC-ove gurtne. U kasnijim misijama 'Apola' astronauti su koristili viseće ležaljke za odmor, ali ne i u 'Apolu 11' usled straha od mogućeg gubitka pritiska u kabini. Hjuston je ostavio astronautima mogućnost da odluče da li će se odmarati bez kaciga i rukavica, ali dvojica musketara radije nisu reskirala.

Položaji za odmor Oldrina i Armstronga u LEM-u.

3

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Period odmora je započeo 114 sati i 50 minuta od lansiranja (T+114:50). Armstrongovi medicinski podaci – Oldrinovi nisu mogli da budu primljeni – pokazivali su da zapovednik za sve vreme nije uspevao da duboko zaspi, iako je sigurno mogao da se odmori i opusti. Pošto su tokom odmora prozori bili prekriveni suncobranima, temperatura unutar 'Igla' je znatno opala (dostigla je svega oko 17°C). Otprilike 3 sata nakon početka odmora, obojica putnika su maksimalno smanjila cirkulaciju rashladne vode u skafanderima, ali im je i dalje bilo vrlo hladno (u 'Apolu 12' Konrad i Bin su spavali u visećim ležaljkama bez kaciga i rukavica). Svetlost koja je prodirala kroz suncobrane i teleskop, signalne lampice koje trepću, i stalna buka svih brodskih sistema (vodena pumpa sa glikogenom je glasno pumpala čitavo vreme i smetala im čak i kroz kacige), sprečavala je adekvatan odmor1. U međuvremenu, spavao je i Kolins, ali u Mesečevoj orbiti u brodu 'Kolumbija'. Trojica ljudi su morala da se odmore za ono što je bio najvažniji dan u njihovim životima.

Uzletni stepen modula je imao vrlo složene sisteme komunikacije i sa orbiterom i direktno sa Zemljom.

Hjuston je probudio Armstronga i Aldrina u T+120:38. Astronauti su odmah započeli s pripremama za poletanje, što je uključivalo aktiviranje 'Iglovih' podsistema, poravnavanje IMU platforme i unošenje potrebnih podataka u sekundarni brodski računar AGS. Na brodu 'Kolumbija', Kolins, koji se probudio pre svojih drugova, učinio je isto s CGC računarom komandnog modula i poravnao platformu putem programa P52 (primarni sistem navođenja PGN&CS isključen je nakon sletanja na Mesec). 'Kolumbija' je preletela iznad glava Armstronga i Oldrina u T+122:22:51, otprilike dva sata pre nego što su dvojica astronauta krenula iz Mora tišine. Dva sata pre uzletanja Oldrin je ubacio olovku u jedan od mnogih prekidača na desnom zidu LM-a kako bi ga osposobio. Prekidač se slomio jer ga je Oldrin slučajno zakačio rancem PLSS pri izlasku na Mesec, a to je bio jedan od prekidača koji je omogućavao aktiviranje uzletnog stepena (međutim, izgleda da je Hjustonu mogao da aktivira sekundarno kolo koje bi rešilo taj problem, ali Oldrin nije želeo da reskira.)

Čitav tajming odmora se upravljao prema vremenu sletanja na Zemlju. Zato je vreme spavanja astronautima padao u 3 popodne na Floridi, u vreme kada su astronauti navikli da budu najaktivniji. Po povratku, Nil je pričao su imali 'minimalni nivo uslova za spavanje', i da je ta bitka bila izgubljena. 'Period odmora je bio praktično izgubljen.' 1

4

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

I ovaj deo lunarnog modula je za kompaniju 'Gruman' konstruisao ing Tomas Keli, samo 10 godina nakon što je završio faks. Tokom rada na dvostepenom lenderu, u timu je preko 7000 ljudi. Umro je 2002. godine.

Delovi uzletnog stepena. Putnička kabina je imala zapreminu od 6,7 m 3. Čitav stepen je imao masu od 4,7 tona, od čega je na gorivo otpadalo 2,35 tona

Taman dok su se astronauti 'Apola 11' odmarali, sovjetska automatska bespilotna sonda 'Луна 15' se srušila na Mesec2. Sonda je pripadala modelu E-8-5 koji je dizajnirao Lavočkinov konstruktorski biro pod rukovodstvom Georgi Babakin3 sa zadatkom da

Jedno 7 sati nakon što su završili šetnju po Mesecu i zatvorili vrata. Sonda je uredno ušla u orbitu oko Meseca i posle 86 komunikacionih sesija i 52 orbite započela spuštanje. Četiri minuta kasnije, na visiini od samo 2,53 km, veza je prekinuta, a sonda je tresnula. To je bilo realno finale 'Trke za osvajanje Meseca': Ameri su prošetali a Rusi su tresnuli i – kraj. 3 Veliki konstruktor, koji je u početku radio na protivavinskim projektilima i interkontinentalnom krstarećem projektili 'Буря'. O 'Burji' sam već pisao – fantastičan projekat i fenomenalan dizajn! Pošto je Koroljev bio pretrpan projektima i sve manje imao uspeha sa misijama na Mesec, Veneru i Mars, Babakinu je dat međuplanetni program i on je tu procvetao. Umro je u 57. tokom svoje misije 'Лунохода-1'. Danas ima kratere i na Mesecu i na Marsu. 2

5

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

donese uzorke s Meseca4. Cilj misije je očito bio da minimizuje medijski uticaj 'Apola 11', ali nije mnogo uspeo. Iako misija nije predstavljala nikakav rizik za astronaute, tajnovitost sovjetskih vlasti, zajedno s klimom hladnoratovske psihoze, proizvela je malu histeričnu epizodu u nekoliko američkih medija koji su se uplašili nekakvog uplitanja ili sabotaže (nešto što bi, s druge strane, predstavljalo ratni čin). NASA je tražila garancije od SSSR-a na najvišem nivou preko Bele kuće i sovjetskih kontakata Frenka Bormana – koji je nedavno posetio Moskvu – da misija neće predstavljati opasnost za 'Apolo 11'. Danas još uvek postoje glasine o smetnjama ili viđenju sonde od strane posade 'Apola 11' koje se nikada nisu dogodile u stvarnosti (Mesec vrlo veliko mesto).

Delovi propulzivnog sistema uzletnog stepena: 1 – tank A za oksidator za trastere; 2 – tank A za gorivo za trastere; 3 – tank A za helijum za trastere; 4 – tank B za gorivo za trastere; 5 – regulator helijumskog pritiska za trastere; 6 – tank B za oksidator za trastere; 7 – tank B za helijum za trastere; 8 – tank za oksidator stepena; 9 – uzletni motor; 10 – tank za gorivo stepena; 11 – helijumski tankovi (2); 12 – regulator helijumskog pritiska (2); 13 – klaster trastera (4). Pošto je stepen bio prostili i manji od sletnog stepena, pa je nosio triput manje goriva.

Uzletni stepen prilikom gradnje. Prikazan je bez izolacionih slojeva. Niko ko se ne razume ne bi mogao da kaže da se ovde radi o kosmičkom brodu koji će poneti ljude na Mesec. Ipak, u 'Grumanu' su ga tretirali kao najlakši elemenat za konstuisanje, pored LEM-a i sletnog stepena.

U očajanju, Sovjeti su se nadali da će doneti uzorke Meseca na Zemlju pre Amera. Njihova sonda bi donela oko 100 grama prašine, a 'Apolovci' su doneli 22 kg kamenja. Bio je to još jedan težak udarac za sovjetski kosmički program. 4

6

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Ako je u misiji 'Apolo' bilo kritičnih manevara, to je svakako bio uspon s Mesečeve površine. Za razliku od drugih delova misije, u ovoj fazi nije postojao plan B ili neki sistem za hitnu pomoć. Sve je zavisilo od pravilnog rada jednog motora: hipergoličnog raketnog APS-a (Ascent Propulsion System). Tačno je da je odlazak iz lunarne orbite takođe predstavljao ključni trenutak u misiji koja je zahtevala rad jednog motora, ali SPS servisnog modula, osim što je bio mnogo napredniji motor, bio je već nekoliko puta ranije testiran. Naprotiv, APS je trebao da iz prve proradi savršeno i bez greške. Nije bilo mesta za drugu šansu. Motor, koji su u saradnji izradili 'Bel Aerosistems' i 'Roketdajn',5 imao je potisak od 16 kN. Sagorevao je hipergolične komponente (N2O4/'Aerozin 50') kao i DPS motor sletnog stepena i imao je krajnje jednostavan dizajn gotovo bez ikakvih pokretnih delova. No, za razliku od DPS motora sletnog stepena, APS nije mogao da reguliše svoj potisak i nije bio u mogućnosti da orijentiše mlaznicu da bi se poravnao sa težištem letilice. To je značilo da su Armstrong i Oldrin morali pažljivo da rasporede sve predmete unutar kabine – uključujući dva kofera sa 21,55 kg lunarnog kamenja kako ne bi značajno promenili težište stepena.

Lunarni motor APS. Desno je presek. S leva na desno se vidi metalno kućište na prednjem kraju motora, koje predstavlja granicu između komore za sagorevanje i kućišta; sledi fiberglasno zvono motora, i na kraju ablativni spoljni sloj. Presek je kroz grlo, gde su pritisak i temperature diktirali deblji ablativni sloj. Ovaj motor je uključivan nekoliko puta pa su boje promenjene.

Delovi DPS-a. Motor je ostvarivao brzinu uzletanja od 7200 km/h sa Meseca. Bio je težak 81,6 kg, imao dužinu od 119,4 cm i prečnik 86,4 cm. Izgleda da su ovi motori pre 'Apola' korišćeni za neke špijunske satelite i sisteme.

su uleteli u igru kada je NASA shvatila da 'Bel' nije u stanju da napravi odgovarajući sistem brizgaljki za gorivo i tako reši problem stabilnog sagorevanja. 5Ovi

7

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Armstrong i Oldrin su morali da se jako koncentrišu na bezbroj koraka iz ček-liste za uzletanje tokom unošenja podataka u primarni i sekundarni AGS sistem za navigaciju i navođenje PGN&CS. U ovoj fazi nije postojala mogućnost ručnog upravljanja, tako da su bekap računar AGS i pripadajući navigacioni sistem bili od vitalne važnosti. Vreme uzletanja se približavalo, a rezervoari komponenti goriva APS motora pravilno su reagovali pod pritiskom nakon aktiviranja pirotehničkih ventila dva tanka helijuma. Testirani su RCS6 trasteri čiji su ispusni gasovi vidljivo pomicali zastavu. Manje od šest sekundi pre poletanja, Oldrin je aktivirao 16-mm 'Maurerovu' kameru koja je takođe snimala i spuštanje na Mesec. Kad je ostalo pet sekundi, događaji su se ubrzali. Armstrong pritiska dugme 'Abort Stage' koje se nalazilo na upravljačkoj tabli. U tom trenutku je aktivirano nekoliko pirotehničkih mehanizama za presecanje četiri šrafanosača kojim je uzletni stepen bio spojen sa sletnim, kao i veze električne energije, vode i kiseonika (tada je uzletni stepen već zavisio isključivo od vlastitih akumulatora i svojih rezervi vode i kiseonika). Za kidanje debljih spojeva koristile su se posebne pirotehničke giljotine. Armstrong i Oldrin su osetili kako je uzletni stepen počeo da se trese i kako je malo 'kleknuo' kada se odvojio od donjeg stepena.

Pirotehnički mehanizmi lunarnog modula. U svih 6 'Apolo' misija nije zabeležen nijedan provlem sa ovim sistemom.

Sistem RCS (Reaction Control System) služio je za kontrolu položaja i translaciju, sa sastojao se od 16 hipergolična trastera od po 440 N slična onima koje je imao i servisni modul, grupisana u 4 klastera, od kojih je svaki imao sopstveno napajanje gorivom. Sistem je ukupno raspolagao sa 287 kg 'aerozina' kao goriva i azotnog tetroksida kao oksidatora. 6

8

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Primer pirotehničke giljotine kojom su kidane veze sa sletnim stepenom LEM-a.

Ali paljenje motora nije usledilo odmah. Nakon pritiska na dugme za odvajanje stepeni, Armstrong je otvorio ventile APS-a, istovremeno kad je i Oldrin pritisnuo dugme 'Proceed' na tastaturi DSKY kako bi potvrdio brodskom LGC računaru da žele da nastave s paljenjem, sledeći računarski program P12 za poletanje. Konačno, nakon nekoliko sekundi koje su izgledale kao večnost, APS oživljava i mali stepen počinje brzo da se uzdiže, koristeći sletni stepen kao nekakvu lansirnu rampu. Astronauti, ušuškani u svoje skafandere, ne čuju motor ali jasno osećaju njegov potisak. Oldrin viče 'We're off!' i promatra kako gasovi iz motora podiže oblak fragmenata izolacionog materijala – posebno 'Kaptona' – sa sletnog stepena, iako ne primećuje oblak lunarne prašine. U isto vreme Oldrin posmatra kako su gasovi iz motora udaraju u zastavu Sjedinjenih Država koju su oni nedavno poboli (nešto što će se događati i u drugim misijama 'Apola'). Za sobom ostavljaju 'Bazu spokoja', prvi kutak Meseca koji su istražila ljudska bića. Sletni stepen i tragovi astronauta ostaće milionima godina, možda čak i dugo nakon što čovečanstvo i njegove kreacije na Zemlji zauvek nestanu. 'Orao' je uzleteo sa Meseca u 18:01:15 po Griniču 21. jula 1969. (T+124:29:15). Ukupno, Armstrong i Oldrin su proveli 2 sata i 36 minuta na površini našeg satelita7.

Snimak našeg saradnika odvajanja uzletnog stepena. Očekivao ih je kratak let do Mesečeve orbite.

7

Tokom poslednje ekspedicije, 'Apola 17', Dž. Sernan i H. Šmit su proveli ukupno 22 sata na površini.

9

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Trenutak paljenja raketnog motora i odvajanja dva stepena u misiji 'Apola 16'. Ovo što leti na sve strane su delovi izolacije sa postolja donjeg stepena.

Televizijska kamera nije mogla da snima poletanje jer je isključena nakon šetnje po Mesecu, ali da je mogla, snimila bi kako se gornji deo modula uspinje u crno Mesečevo nebo gotovo kao u čaroliji, ne ostavljajući ikakav vidljivi trag. Za razliku od onoga što nas uče filmovi, trag hemijskih motora u vakuumu obično je gotovo nevidljiv. Diskretno poletanje malog uzletnog stepena, teškog svega 4,7 tona, bilo je u oštrom kontrastu sa uzletanjem ogromnog 'Saturna V' sa Zemlje nekoliko dana ranije, ali to je bilo neophodno da bi se ušlo u orbitu sveta sa samo 16,5% Zemljine gravitacije: na Mesecu su jednostepena orbitna lansiranja su, to bi rekli Piroćanci, 'piece of cake'.

Faza vertikalnog leta. Uzletanje sa Mesečeve površine.

Zahvaljujući odsustvui atmosfere, profil uspona je bio vrlo različit od onog koje slede rakete na Zemlji. Nakon vertikalnog uspona od samo 14 sekundi, dosegnuvši visinu od oko 146 metara, 'Igl' je započeo da skreće tako da mu je trajektorija sve više postajala paralelna sa tlom (u stvarnosti, 'Igl' je mogao da skrene i odmah nakon uzletanja, ali 10

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

početnih deset sekundi su predstavljali meru opreza kako bi se uklonili problemi koji bi mogli da se pojave u APS motoru ili RCS sistemu). Amstrong i Oldrin su pratili dobar rad motora i sistema za navođenje dok su stajali u kabini 'pričvršćeni' za pod uz pomoć 'čička' i sistema bočnih kajševa. Međutim, početno ubrzanje APS motora iznosilo je samo trećinu onog na Zemlji, što je, opet, samo dvostruko više nego što su dvojica putnika osećala na Mesečevoj površini. Na Mesecu, izvođenje orbitnog lansiranja stojeći nije nikakav problem.

Putanja uspona 'Igla' radi ulaska u orbitu.

Pošto je APS-ova mlaznica bila fiksirana, 'Igl' se u potpunosti oslanjao na svoje RCS trastere za manevrisanje tokom uspona u orbitu. Kako bi se iskoristila svaka kap goriva, četiri gornja RCS-a su prethodno deaktivirana, jer bi njihova upotreba malo usporavala brod tokom poletanja. Dakle, za skretanje modula tokom uspona korišćena su samo ona dva para RCS motora koji su bili usmereni prema 'na dole'. Prvo su bila aktivirana dva donja stražnja trastera i potom, kako bi se sprečilo nekontrolisano okretanje stepena, aktivirana su donja dva prednja trastera... i tako ponovo. Ovaj sistem je doveo do snažnog ljuljanja 'Igla' koje je isprva zbunilo astronaute i to se jasno videlo na slikama 'Maurerove' kamere. U međuvremenu, Armstrong i Oldrin su bili posvećeni kontrolisanju parametara uspona i posmatranju pejzaža. Ne toliko iz radoznalosti – Oldrin je i tokom spuštanja jedva gledao kroz prozor – već kao potvrdu da slede pravu trajektoriju koristeći pojedine upečatljive kratere kao referentne. Prilikom sletanja, lunarna površina je mogla jasno da se vidi tek u završnoj fazi, kada je bio pokrenut program P64. Međutim sada, tokom uzletanja, dvojica ljudi su mogla da uživaju u pejzažu koji se video kroz njihove prozore dok je 'Orao' hitao 'sa nogama na gore'.

11

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Sistem trastera – RCS – lunarnog modula. Postojala su 4 klastera po 4 motora, ali polovina je bila za rezervu. Desno: detalj jednog 'kvada' RCS-a lunarnog modula. Svaki motor je imao potisak od 440 N.

Podsistem za kontrolu položaja LEM-a – položaj komponenti.

Zanimljiv grafik jer prikazuje Nilov rad srca tokom 12 minuta uzletanja sa Meseca. Kakva je faca i vojni pilot bio najbolje se vidi po tome što mu, kao ni prilikom poletanja sa Zemlje, broj otkucaja nije prelazio 120. Ovde se čak nalaze i zvučni zapisi.

Vreme potrebno 'Iglu' za postizanje Mesečeve orbite je bilo oko sedam ipo minuta (zanimljivo, vrlo slično onome koliko je za to potrebno i na Zemlji). Tokom poslednje faze motornog uzletanja, pogon APS preusmeren je na četiri donja RCS trastera. Na ovaj način je bilo moguće efikasno iskoristiti rezerve tankova. Da iz bilo kojeg razloga APS 12

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

motor nije uspeo u ovim zadnjim sekundama, RCS trasteri su mogli da kompenzuju gubitak jer sada 'visoki' potisak APS-a više nije bio presudan za postizanje orbite. APS motor je isključen u 18:51:35 UTC (T+125:19:35) nakon što je uspešno završio svoj posao u trajanju od 7 minuta i 14 sekundi. Tokom uspona, 'Orao' je horizontalno prevalio 308 kilometara i stekao brzinu od 1,69 kilometara u sekundi.

Početna orbita 'Igla' u odnosu na 'Kolumbiju'.

'Igl' se našao u eliptičnoj lunarnoj orbiti s perilunom od samo 18,3 kilometra i apolunom od 81,4 kilometra. Visina periluna – ili 'periselena' – nije odabrana slučajno. Bila je to najniža orbita koju je u hitnim slučajevima mogao da dosegne CSM 'Kolumbija'. Konačno su Armstrong i Oldrin mogli da odahnu sa olakšanjem. Ako bi 'Orao' sada pretrpeo bilo kakav kvar koji bi ga sprečavao da se sretne sa komandnim modulom, Kolins bi mogao da im krene u pomoć. U Beloj kući su već imali u fioci pripremljen govor za slučaj da su se Armstrong i Oldrin srušili ili da nisu uspeli da uzlete. No, iako su se već nalazili sigurni u orbiti, dvojica astronauta nisu gubila ni sekundu. 'Igl' je morao da izvrši niz složenih propulzivnih manevara u roku od samo tri ipo sata kako bi stupio u kontakt s 'Kolumbijom' prema zacrtanom planu. Nije iznenađujuće da je LOR (Lunar Orbit Rendezvous, 'Randevu u Mesečevoj orbiti') nazvan metodom, odabranom od strane 'Apolovog' programa, za osvajanje Meseca. U slučaju problema, 'Orao' je imao rezerve kiseonika dovoljne za dodatnih 24 sata ('Kolumbija' je imala rezerve za još dva dana, pa je ograničavajući faktor bio lunarni modul). Jasno je bilo da se nije moglo spavati na lovorikama.

Da li je ovako Kolins leteo iznad Meseca čekajući drugove?

13

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Prilikom spajanja dva modula trebalo je izvesti seriju vrlo složenih manevara, potpuno nemogućih bez radara i signalnih svetala na obe letilice. Ovde se vide svetla na LEM-u.

U fazi planiranja programa 'Apolo' odlučeno je da će lunarni modul biti odgovoran za sve manevre prilikom spajanja s komandnim modulom, uprkos ozbiljnim težinskim ograničenjima LM-a. Zato je lunarni modul morao da bude opremljen radarom za spajanje, čija će antena biti na istaknutom mestu na gornjem delu LM-a (druga satelitska antena koju je nosio lunarni modul bila je komunikaciona sa velikim pojačanjem). Radar za spajanje 'Igla' aktiviran je u skladu sa programom P20 i ostao je fiksiran na 'Kolumbiju' tokom čitave faze randevua radi vođenja navigacionog sistema (u kasnijim misijama 'Apola' radar je mogao da otkrije CSM čak i sa Mesečeve površine). Sa svoje strane, 'Kolumbija' je uključila svoj transponder kako bi pružio 'Iglu' relativne podatke o položaju i brzini.

Sistem za navođenje sa radarom za spajanje sa LM-om.

14

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Četiri manevra koje je 'Igl' morao da izvede dobila su na jeziku koji se temelji na Nasinim akronimima zbunjujuće nazive: CSI (Coelliptic Sequence Initiation), CDH (Constant Delta Height), TPI (Terminal Phase Initiation) i TPF (Terminal Phase Initiation). Svi su se izvodili RCS motorima. Zapravo, oni su vrlo jednostavni za razumevanje ako si ikad ranije igrao bilo koji simulator orbitne mehanike poput 'Kerbala'. Ako to nije slučaj, sve što treba da znaš jeste da se, prema Keplerovim zakonima, brod koji se nalazi u orbiti bliže površini kreće brže od onog koji se nalazi dalje. I da ako brod uključi motor u perilunu u smeru leta po orbiti, podići će svoj apolun. I obrnuto. Cilj manevra CSI je 'cirkularizacija' orbite LM-a. Da bi to učinio, 'Igl' je morao da pokrene svoje motore u tački smeštenoj na drugoj strani Meseca, gotovo u tački nasuprot Mora tišine, sve dok konačna orbita nije dostigla visinu oko 83 kilometra. Na taj način je postignuto da se 'Igl' kretao brže od 'Kolumbije' oko Meseca fiksnom brzinom sve dok ugao između dve letilice nije postao odgovarajući.

Manevri CDH, TPI i TPF.

Šematski prikaz randevua 'Igla' i 'Kolumbije'.

Sledeći korak je bio izvršiti paljenje motora koje će staviti LEM u Hohmanovu transfernu orbitu sa CSM-om. Ali, budući da je Mesečeva gravitacija nepravilna a da ni CSM-ova orbita nije savršeno kružna, paljenje CDH je izvedeno kada je 'Orao' leteo iznad mesta sletanja, tako da je razlika u brzini i visini između dva broda bila konstantna (27,8 km). Konačno, kad se LM našao u ispravnom položaju u odnosu na CSM, izvršeno je TPI 15

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

paljenje, računarski kontrolisano programom P34, što nije bilo ništa drugo nego paljenje za postavljanje 'Orla' na klasičnu Hohmanovu trajektoriju8. Nakon što je izveo nekoliko potrebnih ispravki putanje na osnovu radarskih podataka, 'Igl' je izvršio posljednji manevar, TPF, kako bi podigao svoj perilun sve dok se orbite oba broda nisu poklopile. TPF manevar se često pogrešno opisuje kao 'kočenje', ali u stvarnosti LM je ubrzavao kako bi podigao svoj perilun i pretvorio svoju orbitu u kružnu. Posljednja faza pristajanja i spajanja morala je da se obavi kada su dva broda izašla sa skrivene strane Meseca postala pokrivena zemaljskim stanicama. U slučaju da 'Igl' nije uspeo da izvršio neki od ovih manevara, bio je predviđen čitav niz scenarija u kojima je 'Kolumbija' morala da preuzme aktivnu ulogu kako bi se spasio lunarni modul. CSI manevar je započeo u T+125:19 i trajao 45 sekundi, dok se CDH manevar odvijao u T+126:17:49, trajući 17,8 sekundi. Zatim je TPI paljenje sprovedeno u T+127:03:52 u trajanju od 22,7 sekundi. Nakon dve korekcije trajektorije došlo je do paljenja TPF u T+127:46:10, u trajanju od 28,4 sekunde. Sve je teklo po planu – Kolins neće morati da spašava svoja dva drugara. Tokom manevra, 'Orao' je uvek pokazivao svoje 'lice' prema 'Kolumbiji', tako da radar za spajanje nije mogao da bude blokiran trupom LM-a. Aktiviran je i prednji strob kako bi Kolins mogao da koriguje svoj relativni položaj koristeći 'Kolumbijin' sekstant kao dodatak radarskim podacima.

'Igl' hita ka randevuu sa komandnim modulom.

Jeste malo komplikovano i za shvatanje i za objašnjavanje, ali šta ću kad je to i inaše jako složen manevar. Dakle, prostim rečima, dva broda lete kružno oko Meseca na visinskoj razlici od ~28 km, a treba da se nađu na onoj višoj, na kojoj ih čeka Kolins. Putanja po kojoj će se LEM popeti jeste Hohmanova transferna orbita, proračunata da se potroši najmanje moguće goriva za to. (Hohman je teoriju za svoju orbiti smislio još pre 100 godina...) 8

16

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Gledano iz 'Kolumbije', 'Igl' se približavao 'odpozadi' ('napred' je bio u smeru leta u orbitu) i okrenut 'na dole'. Astronauti, koji su već ušli u bestežinsko stanje, bili su iznenađeni jer su čestice regolita ostajale zalepljene po površinama kabine a nisu slobodno lebdele. Nakon konačnog paljenja, 'Orao' se postavio malo iznad 'Kolumbije'. Kada su se brodovi našli na udaljenosti manjoj od 2 km, 'Orao', s Armstrongom za 'volanom', morao je da uz pomoć dva prednja RCS trastera malo uspori kako bi izbegao sudar s 'Kolumbijom'. Dva broda su sada bila okrenuta jedan prema drugome. Armstrong je počeo da manevriše 'Iglom' prvi put otkako su započeti orbitni manevri, dok je isto činio i Kolins sa 'Kolumbijom'. Na taj način su astronauti osigurali da su spojni sistemi letilica i mlaznica SPS motora u idealnom položaju. Za sve to vreme, Zemlja se pomaljala iznad lokalnog horizonta.

'Stizali su odozdo kao da stižu nekim vozom', rekao je kasnije Kolins.

Majkl Kolins posmatra prilazak kolega. Dok su oni boravili dole, on je napravio 30 krugova oko Meseca. U svakom krugu, tokom 48 minuta, nije bio u kontaktu sa Zemljom. govorio je da je tada, posle Adama on bio najusamljeniji čovek na svetu.

17

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Nakon uzejamne inspekcije, Armstrong je spustio 'Igl' niže kako bi pokazao Kolinsu svoj deo spojnog mehanizma, gotovo kao da je to bio deo neobičnog obreda parenja između mašina. Iako je Armstrong imao mali prozor iznad glave radi konačnog spajanja, ovu fazu je sprovodio Kolins, koji je imao bolju vidljivost kroz levi prednji prozor komandnog modula, koristeći optičku spravicu COAS (Crewman Optical Alignment Sight) bez okretanja glave unazad za gotovo 90° kao što bi to trebao da učini Armstrong. Zapovednik je pomerio 'Orla' pokušavajući da spreči da Sunčeva svetlost ulazi kroz prozor i zaslepljuje ga, ali u tom postupku nije primetio da je blokirao inercijalnu platformu ('gimbal lock'9). Ovo je bio sitan problem u ovom trenutku misije, ali je samo spajanje moralo da bude odloženo na nekoliko minuta dok se platforma nije osposobila. Kolins prevaljuje poslednjih 50 metara koja su razdvajala dva broda i ostvaruje spoj. Dva broda su odmah isključilasvoje autopilote kako bi sprečili brodske računare da svojim trasterima pokušaju da isprave orijentaciju. Sada su 'Kolumbija' i 'Igl' konačno postali ponoovo ujedinjeni i u komunikaciji s Hjustonom ponovno predstavljeni kao 'Apolo 11'.

Komunikacioni sistemi tokom spajanja dva broda.

Ovo sam pokušao da objasnim u II nastavku ovog serijala. Taj pasus je glasio: '...Glavni računar AGC (Apollo Guidance Computer) bio je odgovoran za kontrolu letilice i njenih motora a, u zadacima navođenja i navigacije, koristio je podatke IMU platforme i zvezdani navigacioni sistem (kao što smo videli, skup ovih elemenata tvorio je primarni navigacioni sistem, ili PGN&CS). IMU je imao samo tri žiroskopa – jedan po svakoj osi – i, zbog ovog ograničenja, astronauti su morali da budu oprezni tokom svojih manevara kako ne bi blokirali platformu, situaciju koja je poznata i kao 'gimbal lock', što sam ja nazvao 'zaključavanje kardana'.' 9

18

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Pogled iz blizine mete ('docking target') na LEM-u snimljen iz jednog od kasnijih komandnih modula prilikom pajanja u Mesečevoj orbiti. Pogledaj filmić.

Nakon presurizacije spojnog tunela, Kolins osigurava da pritisak u 'Kolumbiji' bude neznatno viši nego u 'Iglu' da bi vazduh potekao ka lunarnom modulu, izbegavajući na taj način moguću kontaminaciju Mesečevom prašinom. Ali istina je da je regolit tako čvrsto prionuo za površine da se ta mera opreza pokazala nepotrebnom. Poklopac se otvorio i trojica muškaraca su se rukovala. 'Drago mi je što vas vidim', rekao je Kolins. 'A nama što smo se vratili', odgovorili su ovi. Fraze koje su trojica astronauta razmenili nakon epske misije nisu možda bile za neki holivudski scenario, ali život je retko takav. Kasnije se Oldrin vratiti u 'Igl' da pokupi deo Mesečeve opreme i dva hermetička kofera sa kamenjem. Usput, Kolins je mogao da pregleda plastičnu kesicu sa uzorcima kamenja uzetim 'za svaki slučaj' koje je Armstrong pokupio na početku kosmičke šetnje. Bilo je to skoro jednako kao da je dodirnuo površinu Meseca tokom putovanja.

Prikaz spajanja dva broda.

19

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Kada su konačno kritične i uzbudljive faze misije bile za njima, bilo je logično opustiti se, ali su ipak morali da se vrate na Zemlju živi. Uzletni stepen 'Igla' i 'Kolumbija' razdvojili su se poslednji put u T+109:31 i, dvadesetak minuta kasnije, 'Igl' je automatski pokrenuo svoje RCS trastere na 7 sekundi kako bi se odmakao i izbegao mogući sudar s 'Kolumbijom'. Za razliku od ostalih uzletnih stepena lunarnih modula narednih misija, 'Igl' je napušten u lunarnoj orbiti i nije mu naređeno da udara o površinu. Njegov telemetrijski sistem je prestao da radi u T+136:54, a LGC računar je to učinio četiri sata kasnije. Gornji stepen se srušilo mesecima kasnije negde u blizini lunarnog ekvatora10. Zbog malog ugla udara i njegove relativno male brzine, stepen nije stvorio krater već se razleteo raspršujući svoje komade u elipsi od nekoliko kilometara, koji se tu nalaze i danas11.

Armstrongov jelovnik tokom misije. Ne bih ga odbio ni ja...

Levo: Oldrin u TV prenosu pokušava da sastavi sendvič ali 'otkriva' da sve beži... Desno: Kolins se brije ali je zadržao 'moon moustache'. Njih je obrijao tek kada je otišao kod predsednika na ručak u Los Anđeles.

U narednim misijama posade su provele sate pa čak i dane proučavajući Mesec iz orbite, ali sa 'Apolom 11' NASA je želela da se astronauti što pre vrate kući. Samo 5 sati nakon odvajanja od 'Igla', SPS motor servisnog modula uspešno je pokrenut sa druge

Ne piše koliko je LEM koštao po komadu, ali se zna da su ukupni troškovi razvoja i proizvodnje desetak lunarnih modula iznosili oko $21,3 milijarde po senama od 2016. 11 Na internetu kaže da se tačna lokacija pada ipak ne zna. 10

20

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

strane Meseca u trajanju od 151,41 sekundi u vremenu T+135:23:42 (04:55:42 UTC 22. jula) da bi izveo 'transzemaljski ulazak', odn. TEI (Trans Earth Injection). 'Apolo 11' se već nalazio na putu prema Zemlji. Motor je ponovo uključen 15 sati kasnije i to na samo 10 sekundi kako bi postavio brod na trajektoriju koja će ga odvesti na samo 37,8 km od površine naše planete i tako osigurati adekvatan ulazak u atmosferu. Astronauti su sledeća dva dana proveli prateći rutine u održavanju kosmičkog broda i napravili tri televizijska prenosa uživo.

Mlaznica SPS motora je imala dužinu od 3,882 m i prečnik od 2,501 m. Imala je hidraulične kardane radi upravljanja. Sam motor je nosio oznaku AJ10-137. Bio je mnogo jači nego što je trebalo, jer je prvobitno bio projektovan da podigne čitav komandno-servisni modul sa Mesečeve površine, jer je takav bio tadašnji plan misije. Lunarni modul je dodat tek kasnije...

Zemlja viđena sa 'Apola 11'.

21

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Konačno, CM se odvojio od SM u T+194:49:12 (16:21:12 po Griniču 24. jula) nakon što je izvedena poslednja korekcija trajektorije. Zemlja je postajala sve veća i veća u prozorima kako se brzina kapsule povećavala na gotovo 11 km/s. Reentry je zvanično započeo je oko 14 minuta posle razdvajanja modula. Zbog pogreške u sekvenci odvajanja, servisni modul se nije se previše izmaknuo i ušao je u atmosferu prateći gotovo istu putanju kao i komandni modul, što je bila potencijalno vrlo opasna situacija koja se dogodila nehotice i u misijama 'Apolo 8 i 10', a što je ispravljeno kod 'Apola 12'. Komandni modul je napravio tzv. dvostruki ulazak u atmosferu – skip reentry12 – kako bi se ograničilo opterećenje kočenja kojem su bili izloženi astronauti, a koje je doseglo maksimalnu vrednost od 6,35 G.

'Apolova' faza ulaska u atmosferu.

Profil povratka u atmosferu. U dva pika, opterećenje na astronaute je iznosilo 6,3 ond. 5,9 G.

Vrsta ulazne trajektorije koja predviđa nekoliko ulazaka u našu atmosferu (kao kad se baci 'žabica' po površini vode) kako bi se usporio ulazak (slučaj 'Apola') ili produžio domet (slučaj balističkih projektila). Modul 'Apola 11' je zapravo izveo samo jedan poskok ('partial skip'), što su pre toga izvodili sovjetski brodovi tipa 'Зонд'. Ove godine su Ruske raketne snage testirale su svoje super-oružje 'Aвангард' koje je koristilo ovaj fenomen. [Kosmo-manijacima predlažem da makar prelistaju ovo i vide ko ovde voli da krade.] 12

22

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Povratak kući. Ovo je bilo sve što je ostalo od rakete kojom su poleteli 8 dana ranije.

Koridor povratka je bio širok svega ~2°. Ako bi ugao bio premali, kapsula bi se jednostavno odbila nazad u orbitu, a ako bi bio prevelik, putnici bi izgoreli. Računari u Hjustonu su se pušili proračunavajući sve parametre trajektorije.

'Kolumbijini' RCS trasteri su u svakom trenutku kontrolisali položaj težišta kapsule radi izmene putanje i usmeravanja ka području gde ih je čekala mornarica u Tihom okeanu. Posle najnovijeg meteo-izveštaja o dramatičnom pogoršanju vremena, odlučeno je da se u poslednjem trenutku promeni zona sletanja. Kao i u svim drugim misijama 'Apola', s izuzetkom 'Apola 7', astronauti nisu obukli skafandere, odluka koja je u to vreme smatrana kontroverznom, ali je objašnjena Nasinom željom da omogući hitru evakuaciju kapsule kada padne u vodu.

23

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Profil ulaska u atmosferu.

Finalna trajektorija ulaska i pada u Pacifik. Sivo je označena zona u kojoj zbog jonizacije nije mogla da se održava veza sa brodom.

Brod je izdržavao trenje sa atmosferom, iako je temperatura ablacionog termičkog štita dosezala gotovo 2700°C. Kapsula je sada bukvalno parala nebo. Ubrzo je radar aviona koji je uzleteo sa nosača aviona USS 'Hornet' locirao kapsulu. U T+195:12:6 (16:44:06 UTC 24. jula) otvorio se 'pilot' padobran, a sledila su dva kočiona padobrana i na kraju tri glavna padobrana (kapsula je mogla da sleti i sa samo dva padobrana). Dva minuta nakon otvaranja padobrana, Armstrong je uspostavio radio-vezu 'Hornetom'. 'Zdravo, Hornet. Govori Apolo 11 glasno i jasno. Naš je položaj 13, 30; 169, 15'. Kapsula je uronila u more bez problema u T+195:18:35 (16:50:35 UTC). Najpre se našla okrenuta naopako, sa astronautima koji su visili okačeni o pojaseve, ali nakon naduvavanja vazdušnih jastuka okrenula se u ispravni položaj ('Stable I'). Ugledavši plavetnilo vode kroz prozore, Kolins je ushićeno pomislio 'ovde na planeti Zemlji imate prekrasan okean'. Ronioci spasilačke ekipe su prišli helikopterom i postavili nekoliko spasilačkih čamaca na naduvavanje oko baze broda. 24

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

U Hjustonu je misija službeno okončana. MOCR je bio pun ljudi koji su pušili 'cigare pobede' i mahali američkim zastavama. Kenedijev amanet je bio ispunjen.

Sekvenca otvaranja padobrana CM-a.

25

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

'Kolumbija' u vodi.

Gestikulacija kojim su mornaričke 'foke' komunicirale sa posadom.

Međutim, povratak Armstronga, Oldrina i Kolinsa nije bio tako glamurozan sa pozicija televizije. Trojica muškaraca su morala da nose biološka odela koja su se nazivala BIG (Biological Isolation Garment) kako bi izbegli kontaminaciju naše planete eventualnim Mesečevim mikroorganizmima. BIG odela su putnicima ubacili ronioci spasilačke ekipe kroz otvor (razbijajući čitav postupak biološke zaštite). Astronauti su ponovno zatvorili otvor i obukli BIG-ove. Napokon su četvoronoške ispuzali jedan po jedan uz pomoć ronilaca, da se popeli u korpu helikoptera a odatle odleteli do 'Horneta', gde ih je čekao predsednik Nikson. Za tu operaciju je bio zadužen 'helikopter №66', isti onaj koji je evakuisao i posade 'Apola 8 i 10'. Nije bilo trijumfalne parade. Helikopter je liftom spušten do brodskog hangara, gde su astronauti ušli u pokretnu prikolicu pod nazivom MQF (Mobile Qarantine Facility) u kojoj će započeti dosadni karantin (karantin je bio napušten sa 'Apolom 15', nakon što nije otkrivena nijedna Mesečeva živuljka). 26

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Jedna od najsmešnijih slika iz čitave misije. Astronauti zaštićeni kao da se vraćaju iz Černobila a ovi momci okolo u malčicama aplaudiraju i štite se od opasnosti nosačem aviona (valjda). Vidi filmić.

Izolaciono odelo BIG. Desno je Oldrinov kombinezon koji se danas nalazi u Nacionalnom muzeju kosmosa i vazduhoplovstva.

Kada je 'Hornet' 27. juna pristao u luku Honolulu (Havaji), MQF je prevezen putem do aerodroma, gde je bio ukrcan na teretni avion 'C-141' koji je odleteo u vojnu bazu Elington kraj Hjustona. Odatle je prikolica prevežena u centar LRL (Lunar Receiving 27

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Laboratory), gde su astronauti mogli da provedu ostatak karantina u znatno ugodnijim uslovima. Konačno, 10. avgusta astronauti su mogli da napuste medicinske prostorije i započnu obilazak zemlje, a zatim i sveta13. Komandni modul je bio jedini element ogromne rakete 'Saturn V', lansirane 16. jula, koji se vratio na Zemlju netaknut. Danas možete da se vidi u Muzeju kosmosa u vazduhoplovstva u Vašingtonu.

Ne, nisu astronauti u telefonskoj govornici već u 'Hornetu' gde ih je čekao Nikson.

CM 'Kolumbija' na 'Hornetu'.

Tokom 37-dnevne turneje, tokom koje su posetili od Meksika do Jugoslavije i Zaira, astronaute je pozdravilo preko 100 miliona ljudi. Međutim, kuriozitet je da ih nisu primili u Mađarskoj, jer su politički odnosi dve zemlje bili loši. Naime, krunu njihovog kralja i zlato Amerikanci su posle rata odneli u SAD i pravili se ludi. Krunu je vratio Karter tek 1978. pa su se diplomatski odnosi malo stabilizovali... 13

28

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Carinska deklaracija koja je izdata astronautima nakon dolaska s Meseca na Havaje. Curkusu nikad kraja...

Paradoksalno je da je program 'Apolo' prestao da bude interesantan političarima (a i javnosti) čim su Armstrong, Oldrin i Kolins sleteli u vode Tihog okeana. Postignut je cilj – pobediti Sovjetski Savez u trci za Mesec. Od tog trenutka, svaka nova 'Apolova' misija je bila samo prilika da nešto pođe naopako. S političkog stanovišta, ništa se nije moglo dobiti, a moglo se puno izgubiti. Malo je značilo to što su sledeće misije s naučnog gledišta bile mnogo zanimljivije. Program 'Apola' je bio osuđen na propast.

Prikolica MQF prilikom ukrcavanja u 'Kornet'.

29

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Astronauti u MQF-u.

Zapravo, kada se 'Apolo 11' vratio sa Meseca, plima koju je izazvao program 'Apolo' već je splasnula. Montažne hale za sklapanje 'Saturna V' bile su zatvorene već u avgustu 1968, gotovo godinu dana pre nego što je Armstrong stupio na Mesec. NASA je imala delova za još 9 'Saturna V'. I to je bilo sve (očito je da je izgradnja 'Saturna V' još uvek mogla da vaskrsne pravom investicijom, investicijom koja nikada nije stigla). 'Apolo 20' je otkazan u januaru 1970. da bi se taj 'Saturn V' upotrebio za lansiranje orbitne laboratorije 'Skajlab' (izvorno je 'Skajlab' trebalo da bude lansiran zajedno sa gorivom kao drugi stepen 'Saturn IB' i gore sastavljen iz nekoliko segmenata posebno lansiranih). U septembru 1970, pet meseci nakon nesreće 'Apola 13', NASA je otkazala misije 'Apolla 18 i 19' iz budžetskih razloga14.

Već su počela opasna lobiranja vojske i njenih kontraktora da se započne rad na budućim šatlovima i $ je bilo sve manje za već 'ispričanu priču', tj. 'Apolo'. 14

30

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Slavlje u MOCR-u nakon sletanja 'Apola 11'.

Tadašnji direktor Nase Tomas Pejn je ovako zamišljao razvoj svoje kuće. Nažalost, Nikson više nije želeo da se bavi kosmosom i drastično je srezao šta se dalo srezati. Ništa od ovoga nije realizovano.

Gledajući unatrag, otkazivanje ove poslednje dve 'Apolove' misije bilo je skandalozno. Dve rakete 'Saturn V' preostale iz ovih misija ostaće neiskorištene na zemlji (danas su muzejski ekspšonati), baš kao i lunarni modul LM-9, prvobitno bio namenjen poslednjoj misiji Tipa H... I sve to da bi se uštedelo oko 42 miliona dolara. Čak i uzimajući u obzir inflaciju, jasno je da je besmisleno otkazivati misije nakon što je do tada potrošeno više od $25 milijardi15 na 'Apolo' i baš u vreme kada je NASA planirala sve

To bi u današnjim parama bilo preko $160 mld. Nasu je svaka misija u proseku koštala današnjih $2,24 mld. a uz to je počela da razvija i šatlove. Poslednje pare za 'Apolo' NASA je dobila 1973. Tada je astronom sa Kornela Tomas Gold rekao da je to kao da kupiš Rols-Rojsa a onda ne daješ za benzin. Podsećao je da je to bilo samo ½% američkog nacionalnog proizvoda ali ... jok 15

31

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

uzbudljivije posete Mesecu. Ali, zapamti, bila je to odluka utemeljena na politici a ne na nauci ili ekonomiji. Nije iznenađujuće da su tokom meseci nakon uspeha 'Apola 11', određeni osećaj poraza koegzistirao sa euforijom koju je donelo prvo spuštanja čoveka na Mesec u istoriji16. Napokon, znali su da najzanimljivije Mesečeve misije tek treba da dođu, ali i da će ih pre zatvaranja programa biti još sedam, a ne još jedna.

Lunarna posada tokom jedne od svojih poseta gradovima SAD.

Zvanično, u 'Apolo' programu je učestvovalo i 7 Amerikanaca iz Srbije. Milojko Vučelić, Danilo Bojić, Pavle Duić, Milisav Šurbatović, Petar Galović, Slavoljub Vujić i David Vuić.

Ovo je jezivo i tužno: Kada su 2009. za proslavi 40-godišnjice uspeha ljudi iz Nase potražili originalne videotrake TV prenosa istorijske kosmičke šetnje otkrili su da ih više nema i da su sve prebrisane. Danas postoje samo neke digitalno remasterovane verzije snimljene amaterski na trakama Super 8 mm i – to je to! Nema pravih snimaka! Telemetrija takođe nije sačuvana. Čitaj ako ne veruješ. 16

32

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Na poziv američke ambasade (!) poslednji živi od navedenih, David Vuić posetio je Srbiju povodom 50godišnjice misije 'Apola 11' i održao predavanje na Mašincu u Beogradu. Ovo je redak film o poseti astronauta samo 3 meseca pošto su se vratili sa Meseca. Ovaj je još bolji.

Mesečevo kamenje stiže u Hjuston.

Kada je Armstrong umro u avgustu 2012, u njegovom ormaru je pronađena platnena kesa sa nekim sitnicama koje je poneo sa sobom nakon misije na Mesec. Najzanimljivija je bila 10-mm DAC kamera iz lunarnog modula koja je kroz prozor snimala aktivnosti na površini. Danas je sve ovo u muzeju.

33

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

34

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

16. oktobar 2019.

'Apolo 11': epilog – pola veka 'Apola 11', deo VIII Pre pola stoleća čovek je prvi put prošetao površinom drugog sveta. Tada smo svi mi bili ubeđeni da je to početak nove ere za čovečanstvo i za Nasu. Ali lunarna avantura je trajala samo 4 godine. Četiri godine tokom kojih je putovanje na drugi svet postalo – gotovo – rutinsko. Po Mesecu je hodalo samo desetak ljudi, ali od 1972. godine više niko nije napustio nisku Zemljinu orbitu. Po odluci koja se obično upoređuje s raspuštanjem Zlatne flote admirala Žen Hea od strane vladara dinastije Ming, Sjedinjene Države su odustale od Meseca. Letilice stvorene za 'Apolo' program – raketa 'Saturn V' i moduli CSM i LM – otkazane su i zaboravljene zarad manje skupih i ambicioznih avantura u niskoj orbiti.

'Apolo'.

Dok se u Rusiji i drugim zemljama letovi Gagarina ili 'Sputnjika' smatraju najvažnijim prekretnicama u istraživanju kosmosa, u SAD se oduvek na program 'Apolo' gledalo kao na najvišu tačku svemirskog istraživanja. Sve što se događalo pre 'Apola 11' bio je prelidijum, samo preliminarni, blagi uvod pre nego što će se dogoditi zbilja važna stvar. Takav stav, razumljiv pre nekoliko decenija, danas je paradoksalan jer znači priznanje poraza: 'Nismo u stanju da ponovimo nešto što smo napravili pre pola veka'. 1

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

NASA je postala žrtva vlastite mitologije o 'osvajanju' kosmosa. Ako je 'Apolo' bio vrhunac ljudskog napretka u kosmosu, onda bi značilo da od 1972. idemo samo nizbrdo.

Nasini planovi 1969. su bili stvarno ambiciozni: misije na Mars, na Mesec i kosmičke stanice za stotine ljudi.

Naravno, svi znamo da nije baš tačno. Sjedinjene Države – a u manjoj meri i druge zemlje – predvodile su zlatno doba istraživanja Sunčevog sistema od 90-ih, zahvaljujući brojnim bespilotnim automatskim misijama. Nikada pre toga nije bilo toliko robota koji su istraživali ili se spremali da posete sve vrste tela koja se okreću oko Sunca. Ljudski artefakti, većinom Nasini, proučavali su sve vrste svetova, od onih unutar Merkurove orbite do Kajperovog pojasa i šire. Dakle, nije istina da se čovečanstvo, a kamoli SAD, odreklo istraživanja kosmosa. Ono što se dogodilo jeste da nismo pronašli razloge za nastavak ljudskog istraživanja kosmosa van niske orbite. Ali zašto? Je li to bilo neizbežno? Da li je bila moguća alternativna stvarnost sa rutinskim misijama na Mesec i šire?

Da li je spejs šatl baziran na raketi 'Saturn V' je mogao da održi tu tehnologuju u životu?

2

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Izbeglice sa Zemlje. Možda je to bilo rešenje?

Očito je da je 'Apolo' bio produkt Hladnog rata. U pitanju je bila 'Trka za Mesec' sa Sovjetskim Savezom. U trenutku kada je Armstrong spustio nogu u More tišine, jedini cilj programa 'Apolo' je bio ostvaren. Više nije bilo potrebe nastavljati ga. Nije se išlo na Mesec iz naučnih razloga ili da bi se kontrolisali prirodni resursi, ili da bi se 'istraživalo'. Išlo se jedino da bi se pokazalo svetu da je Sovjetski Savez moguće poraziti u kosmosu u vreme kada bi direktan vojni sukob dveju supersila značio kraj civilizacije. Iako je bio ikona svog doba, istina je da o kraju 'Apola' postoje brojni mitovi. Mnogi još uvek misle da su lunarne misije otkazane jer su postale 'dosadne za javnost' ili zato što je 'Vijetnamski rat sprečavao nastavak izdvajanja za ogromni Nasin budžet'. Nije da su ti argumenti pogrešni, ne, nisu, ali su to samo dva razloga koja sami po sebi ne objašnjavaju mnogo složeniji fenomen.

Stepen S-IC 'Saturna V' u 'Boingovoj' fabrici u Mišou.

Zanimljivo je da se gotovo nikad ne pominje da je 'Apolo' bio mrtav i pre nego što se rodio. Doista, program 'Apolo' je de facto bio otkazan već u avgustu 1968, gotovo godinu 3

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

dana pre nego što je 'Igl' sleteo, kada je Nasin direktor Džejms Veb odbio zahtev ing Džordža Melera za izgradnjom dodatnih raketa 'Saturn V' (odluka je bila posebno paradoksalna, jer je upravo Veb bio pravi otac 'Apola' i zahvaljujući njegovim političkim manevrima uspeo je da održi program u vazduhu uprkos pretnjama o otkazivanju tokom 60-ih). NASA je zahtevala petnaest 'Saturna V' za program 'Apola', a nijedan nije bio izgrađen. A bez džinovske rakete Maršalovog kosmičkog centra iz Alabame bilo je nemoguće otputovati na Mesec sa arhitekturom odabranom za program 'Apolo'. Proizvodna linija 'Saturna V' bila je zatvorena 1968, nedugo nakon vrhunca izdvajanja za 'Apolo', koji su dostigli 4% federalnog budžeta, što je danas nezamisliva brojka.

Projekat nuklearnog remorkera sa termalnim motorom tipa NERVA (Nuclear Engine for Rocket Vehicle Application) za misije na Mesec i Mars.

A možda najmanje poznata činjenica jeste da je 'Apolo' program imao rok trajanja. Dok je javnost mislila da će lunarne misije moći da traju godinama ili čak decenijama, NASA je znala da raspolaže sa samo 15 'Saturna V'. Petnaest, i ni jednu više. Jedina sumnja se odnosila na to koliko će misija na Mesec biti moguće izvesti sa tim brojem lansera. Nakon nesreće 'Apola 1', NASA nije mogla da ni u svojim najlepšim snovima zamisli da će sve misije 'Apola' pre 'Apola 11' proteći bez značajnijih problema – sa izuzetkom bespilotnog 'Apola 6', koji se gotovo okončao uništenjem rakete – nešto što je omogućilo da se 10 raketa 'Saturn V' koriste za Mesečeve letove. Nažalost, jedna od tih misija – 'Apolo 13' – nije stigla do Meseca, a NASA je otkazala poslednje tri misije ('Apolo 18, 19 i 20'). 'Apolo 20' je otkazan u januaru 1970, u punom jeku popularnosti 'Apola', da bi se njegova raketa 'Saturn V' iskoristila za lansiranje laboratorije 'Skajlab'. 'Apolo 18 i 19' su otkazani u septembru 1970. zbog loših poteza tadašnjeg direktora Nase Tomasa Pejna, koji je smatrao da će ušteda od $42 miliona dodeljenih tim misijama – prava beda u poređenju sa ukupnim troškovima programa – 'omekšati' neprijateljski stav Niksonove administracije prema Nasi. Nepotrebno je reći da je to bila ogromna pogreška. Nikson se nije pomaknuo ni milimetar u svom stavu prema svemirskom programu sa ljudskom posadom, već suprotno.

4

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Projekat spašavanja prvog stepena S-IC 'Saturna V' padobranima.

Pa kako je onda 'Apolo' uopšte mogao da opstane? Jedina mogućnost je bila da je Sovjetski Savez napredovao kao i 'Apolo', ali, kao što sam već nebrojeno puta komentarisao na našem sajtu1, SSSR nikada nije imao stvarne šanse za pobedu nad Nasom kada je trebalo poslati ljudsko biće na površinu našeg satelita. Ipak, uz samo malo više sreće i truda mogao je da pošalje posadu oko Meseca pre 'Apola 8'. U tom slučaju je moguće da bi proizvodna linija za 'Saturna V' ostala otvorena 'za svaki slučaj', a poslednje lunarne misije ne bi bile otkazane. Ko zna...

1

Recimo, samo ove godine Zašto su Sovjeti izgubili Moon Race? i ZOND - Ruski cirkumlunarni program.

5

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Elementi prvih stepeni S-IC 'Saturna V' u fabrici u Mišuu kraj Nju Orleansa u Luizijani. To je bila a i sad je jedna od najvećih fabrika na svetu pod jednim krovom – 174.000 m2. Nešto kasnije tu su pravljeni i spoljnji tankovi (ET) za šatlove.

Inače, drugi razlog za okončanje 'Apola' bio je nedostatak društvene podrške. Iako nam se sada može činiti iznenađujućim, 'Apolo' nikada nije uživao neku veliku podršku američke javnosti. Program je prema svim istraživanjima jedva premašivao 50% odobravanja. I to u punoj euforiji oko 'Apola 11'. Kada je 'Apolo 17' poletio u decembru 1972. godine, podrška je dodatno smanjena i američki masovni mediji su otvoreno isticali dosadu koju je javnost ispoljavala naspram lunarnih misija. Vijetnamski rat i probleme u društvu – ekonomske nejednakosti i borbu za građanska prava2, uključujući feminizam i politiku protiv pseudo-aparthejdskog režima nekih južnih država – većina javnosti je shvatila kao veće probleme od odlaska na Mesec3. I bili su u pravu, naravno, ali očito su

Amerika je čudo! Tek su 1967. dozvolili mešovite brakove, a 1968. su počeli da kažnjavaju ljude oki su odbijali da prodaju ili iznajmljuju kuće/stanove/zemlju crncima i indijancima, a iste godine su indijanci konačno dobili civilna prava... A ovamo lete na Mesec! 3 Ni danas nije mnogo bolje. Kad sam bio tamo lično sam se uveriko da se niko živi niti bavi niti interesuje za spoljnju politiku zemlje, a bogami ih ne interesuju ni njihove susedne države. Bio sam na Floridi i u 2

6

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

to bila pitanja koja nisu bila međusobno povezana. Borba za prava manjina ili ishod rata u Vijetnamu bili su nezavisni od onoga što se događalo sa programom 'Apolo' (u stvari, vrhunac troškova u Vijetnamskom ratu dogodio se, kao i kod 'Apola', pre 1970.). Taj nedostatak društvene potpore, zajedno sa odsustvom sovjetskog podsticaja, rezultirao je nedostatkom političke podrške, kako među demokratima tako i republikancima (mit da je Nikson, republikanac, želeo da okonča 'Apolo' jer je bio deo ostavštine Kenedija, demokrate, bio je samo to, mit).

Treći direktor u istoriji Nase, Tomas O. Pejn, nasledio je Džejmsa Veba. Za njegovo vreme, poletelo je prvih sedam misija sa posadom programa 'Apolo'. Mislim da niko nije za života bio direktor u više firmi ('Northrop Corp.', RCA, NBC, 'Eastern Air Lines', 'Nike', 'Arthur D. Little, Inc.', 'Orbital Sciences', 'Quotron Systems', 'Planetary Society', 'National Space Institute', 'International Academy of Astronautics', 'Pacific Forum CSIS Honolulu Hawaii' itd.).

Naravno, neuspeli pregovori direktora Tomasa Pejna sa predsednikom Niksonom nisu pomogli budućnosti ovog programa. Godine 1969, kada je već postalo jasno da 'Apolo' nema dovoljnu podršku javnosti i Bele kuće, Pejn je pokušao da Niksonu 'proda' niz projekata potpuno odvojenih od realnosti. Iako je Nikson želeo da otkaže lunarne misije zbog njihove visoke cene i niske popularnosti, Pejnova alternativa Nasine budućnosti bila je ... putovanje ljudi na Mars! To je bio još skuplji, rizični i ambiciozni projekt. I, ne zadovoljavajući se time, Pejn je istovremeno želeo da Nikson odobri projekt kosmičkog šatla, orbitnu stanicu u niskoj orbiti za stotinjak ljudi i flotu nuklearnih trajekata koji bi koristili tehnologiju Marsovih misija za putovanje iz niske orbite na Mesec. Niksonov odgovor je bio najgori mogući i pretio je da u potpunosti otkaže kosmički program sa posadama. U martu 1970. Pejn je od Bele kuće dobio jedino odobrenje da počne da napreduje sa stanicom 'Skajlab' i obavezu da nastavi razvoj kosmičkog šatla, zvezde Nasinih projekata za post-Apolo eru.

lokalnim vestima danima i danima nema šta se dešava recimo u Njujorku a kamoli u Kuvajtu, Holandiji ili Čileu.

7

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

MEM, Martian Excursion Module za misiju na Marsu, koja je razmatrana tokom 80-ih. Dvojica ljudi su trebali da ostanu tamo oko 40 dana.

Na svačije iznenađenje, verojatno i samog Niksona, Pejn nije posustajao nego je nastavio da predlaže fantastične projekte – iako sa sve manje žara – za Nasinu budućnost, sve dok nije smenjen u septembru 1970. Njegov nasljednik Džejms Flečer – koji je bio sličan Niksonu i, uz to, realniji – znao je da je jedina opcija odabrati manje zlo. Odnosno, trebalo je zaboraviti na misije na Mars i boriti se za napredovanje sa spejs šatlom, skromni projekat – u poređenju sa 'Apolom' – koji bi barem garantovao američku prisutnost u kosmosu i omogućio održavanje dela 'Apolove' tehnologije i radnih mesta. Ipak, 1970. i 1971. NASA je ponovno predložila putničke misije na Mars sa očekivanim rezultatom.

Džejms Flečer i Ričard Nikson sa modelom gotovo potpuno dovršenog dizajna spejs šatla u januaru 1972.

Kosmički šatl je imao za cilj da smanji troškove pristupu kosmosu i revolucionarno unapredi kosmonautiku. Administracija se nadala da će novim projektom uspeti da ostavi 8

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

iza sebe ogromne troškove programa 'Apolo'4. A činjenica je da je još jedan od faktora pada 'Apola' bila snažna unutrašnja opozicija. Koliko god se nama danas možda čini neverovatnim, velika većina inženjera i tehničara koji su radili na 'Apolu' smatrala je da je tehnologija lunarnih misija – zastarela. Da, 'Saturn V' su videli kao veliko tehničko dostignuće, što jeste tačno, ali istovremeno su verovali da je to džinovski metalni dinosaur, vrlo skup i nespretan. Ogromne raketne sa više stepeni koje je konstruisao stari inženjer iz nacističke Nemačke bili su nešto što je trebalo prevazići. Budućnost će se odvijati u lepim i stiliziranim krilatim letilicama koje će se u potpunosti moći ponovo upotrebljavati. Rakete za jednokratnu upotrebu smatrane su staromodnim. Jedina alternativa je bila ponovna upotreba koju je obećavao spejs šatl. A kad bi jednom pristupilo kosmosu na jeftin način, čovečanstvo bi se proširilo po Sunčevom sistemu. Sve je to više ličilo na čin vere tipičniji za religiozni kult nego za kosmičku agenciju. Ali ne možemo da krivimo protagoniste koji su omogućili nastanak 'Apola'. Bilo je to vreme u kojem se sanjalo o velikim stvarima i u kojem ništa nije bilo nemoguće uz dovoljno domišljatosti, truda i novca. Podrazumeva se da ova 'peta kolona' koja je kritikovala 'zastarelu i skupu' 'Apolovu' tehnologiju, zagovarajući rušenje programa iznutra, nije želela da pomogne u nastavku sa lunarnim misijama.

Predlog potpuno obnovljivog spejs šatla koji nije video svetlost zarad konačnog dizajna, koji nije bio potpuno obnovljiv ali jeftiniji.

Istoričar David Portre je zamislio alternativnu stvarnost u kojoj program 'Apolo' nikada nije otkazan i u kojem je čovečanstvo i dalje napredovalo van niske Zemljine orbite. U ovoj stvarnosti troškovi lunarnih misija su se smanjivali jer su letovi postajali rutinirani i česti. A između lunarnih misija i ostalih misija NASA bi obavljala letove do kosmičkih stanica u niskoj orbiti.

Tada niko nije znao da se spremala jedna od najvećih prevara u Nasi, koja je zasigurno ozbiljno usporila američki put u kosmos. Šatlovi su bio vojni program, a generali su obećavali desetine jeftinih latova godišnje – na kraju ih je bilo u vrh glave samonekoliko godišnje uz astronomske cene. U proseku, svaki drugi let je bio vojni, top secret, a privilegiju da lete, bar u prvim godinama projekta, imali su samo mornarički oficiri. 4

9

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

Na taj način je 'Apolova' infrastruktura mogla da preživ do danas – ili barem do 80-ih ili 90-ih godina – slično onome što se dogodilo sa brodom 'Sojuz' i istoimenom raketom. Ovo je još uvek zanimljiva vežba mašte, ali, kao što smo videli, sve se bilo urotilo protiv 'Apola'. Možda da je neko poput Flečera zauzeo Pejnovo mesto i predložio nastavak 'Apolove' tehnologije skromnijim i jeftinim projektima, priča bi bila drugačija. Može, ali nikad nećemo saznati...

Američki i sovjetski piloti kreću u istorijsku misiju. Zašto to nije zaživelo, postoji puno razloga...

Bog Rata je dobio po dupetu...

Pola stoleća kasnije, nakon stanke tokom tri decenije ere šatlova, NASA namerava da se vrati na Mesec s programom 'Artemis' koristeći raketu slabiju od 'Saturna V' – 'SLS' 10

D. Dragović: Pola veka Apola 11

astronomski magazin

– i jednu kapsulu još veću od 'Apolovog' CSM-a– 'Oriona MPCV'. Kina je takođe predstavila nekoliko planova za slanje tajkonauta na Mesec, iako za sada nema zvaničnog projekta. Paradoksalno je da se sve ove arhitekture baziraju na raketama za jednokratnu upotrebu. Jedino 'SpejsX' predlaže putovanje na Mesec i Mars koristeći kombinaciju 'Staršip'/'SuperHevi', kompletan sistem za višekratnu upotrebu. Hoće li se snovi 'Apolovih' inženjera ostvariti više od pedeset godina kasnije?

'Staršip' kompanije 'SpejsX' na Mesecu.

I to bi bilo to. Više misije koje mogu da stanu rame uz rame sa 'Apolom 11' ne postoje niti će ih biti u doglednoj budućnosti. Tek kad čovek sleti lično na Mars ti ljudi će biti pravi istorijski takmaci Armstrongu, Oldrinu i Kolinsu. Treba još da dodam da je pisanje ovog serijala bilo vrlo naporno za mene (oko 300 strana) i da je trajalo mesecima, što ne bi bilo moguće bez pomoći neke od knjiga (enciklopedija) koje imam u biblioteci i interneta, a naročito blogova E. Lakdawale i D. Martina.

11

D. Dragović: Pola veka Apola11.

astronomski magazin

DIPL INŽ. DRAGO (DRAŠKO) I. DRAGOVIĆ, napisao je više naučno popularnih knjiga, te oko dve hiljade članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Sem toga napisao je i u Astronomskom magazinu objavio preko sto elektronskih knjiga. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Ove elektronska knjiga je objavljena u Astronomskom magazinu 25. novembra 2019. Ona je zbir više tematski povezanih tekstova koje je autor objavio u AM povodom 50 godina od kako je čovek stupio na površinu Meseca. Korice: Aleksandar Zorkić