O ptanji i beznačajnosti postojanja 9788681168257

Citation preview

Artur Šopen hauer O patnji i beznacajnosti postojanja HapUt

Beograd, 2023.

Naslov izvornika: Arthur Schopenhauer Arthur Schopenhauer's sammtliche Werke Funfter Band. F. A. Brockhaus, 1916. Prevod sa nemačkog: 0 patnji i beznačajnosti postojanja Jovan Ivić Izdavač: Hoplit Urednik: Duško Đukanović Lektura i korektura: Katarina Ivanović Grafičko oblikovanje: Aleksandar Vukojević Štampa: Štamparija Topalović Tiraž: 1000

O beznačajnosti postojanja

Ova beznačajnost se ispoljava u svekolikom postojanju, u beskonačnosti vremena i prostora nasuprot konačnosti pojedinačnog; u sadašnjosti koja brzo prolazi kao jedinom načinu postojanja; u međuzavisnosti i relativnosti svih stvari; u postajanju bez istinskog bića; u konstantnoj neutoljivoj žudnji; u neprekidnom sprečavanju pojedinca da životnim naporima dosegne cilj sve dok mu se život ne okonča. Vreme i prolaznost svih stvari je forma u kojoj se izražava neprolazna volja za životom sa svom beznačajnošću svojih stremljenja. Vreme je razlog što svakog narednog trena ono što smo postigli postaje ništavno i gubi svoju vrednost. Sve što je bilo a više ne postoji beznačajno je kao i ono što nikada nije postojalo, sve što jeste već u narednom trenutku je bilo. Stoga ono što pripada sadašnjosti, ma koliko neznatno,

vrednije je od ma čega iz prošlosti; ono pripada stvarnosti i prema ovom drugom se odnosi kao biće spram ništavila. Čovek sa zaprepašćenjem shvata da postoji nakon što ga nije bilo hiljadama godina, ali vrlo brzo se vraća u nepostojanje na podjednako dug rok. To ne može biti istina, govori mu srce. Čak i prizeman um, nakon što promisli o ovom pitanju, naslućuje da je vreme idealitet. Taj idealitet vremena zajedno sa idealitetom prostora, ključ je svakog pravog metafizičkog sistema koji iznosi na videlo potpuno drugačiji poredak stvari od onog koje primećujemo u prirodi. Upravo u tome je Kantova veličina. Za svaki događaj u našem životu postoji samo trenutak kad možemo kazati da jeste; nakon toga moramo reći da je bio. Svaka noć nas čini siromašnijim za jedan dan. Verovatno bismo poludeli dok gledamo kako nam izmiče kratko vreme koje nam je dodeljeno, da nismo u dubini našeg bića potajno svesni da smo uronjeni u zdenac večnosti u kojem možemo obnoviti sopstveni život. Razmišljanje o gore navedenom uverava nas da je uživanje u sadašnjosti najveća čovekova mudrost, i da je to svrha njegovog života. Budući da

je samo sadašnjost stvarna, sve ostalo je samo igra mašte. Međutim, s podjednakim pravom bi se moglo reći da je i to potpuna besmislica jer ono što u sledećem trenutku neće postojati i što će nestati kao san, ne može biti vredno stremljenja. Naše postojanje je utemeljeno isključivo na prolaznoj sadašnjosti. Stoga se njegova suština izražava u formi neprestanog kretanja, i zato ne postoji mogućnost da dosegnemo mir kome neprestano težimo. Ovo podseća na čoveka koji bi trčeći nizbrdo pao kad bi pokušao da se zaustavi, pa stoga nastavlja da trči, zatim na štap kojim balansiramo na dlanu, ili na planetu koja bi se srušila na svoje Sunce kad bi prestala da se kreće svojom putnjom. Nemir je odlika svega što postoji. U svetu kao što je ovaj, u kome nema nikakve postojanosti niti išta može da traje, u kojem je sve u nezaustavljivom kovitlacu promene, gde sve žuri dalje, hita i održava se u ravnoteži stalnim napredovanjem i kretanjem, sreća je nezamisliva. Nje ne može ni biti tamo gde, kako to kaže Platon, sve neprestano nastaje a nikada ne postaje biće. Kao prvo, niko nije srećan jer tokom čitavog života stremi zamišljenoj sreći koju retko dostiže, a ako u tome nakratko i uspe ubrzo se razočara, i po

pravilu na kraju doživljava brodolom pa bez jarbola i jedara uplovljava u luku. Tad mu se život sačinjen od prolazne sadašnjosti već bliži kraju, i više mu nije ni važno da li je bio srećan ili nije. ~ Iznenađeni smo spoznajom da i u Ijudskom i u životinjskom svetu ovo grandiozno, mnogostruko i neprestano kretanje nastaje i nastavlja se na osnovu dva elementarna impulsa, gladi i polnog nagona, uz malu pomoć dosade, i to što su oni dovoljno moćni da budu primum mobile1 složenog mehanizma koji pokreće ovu šaroliku predstavu! Kada malo pažljivije razmotrimo ovo pitanje, primećujemo da je neorganska materija neprekidno izložena dejstvu hemijskih sila koje je preobražavaju u organsku. Pošto je organski život moguć samo uz konstantnu razmenu materije, da bi se ona održavala potrebna joj je pomoć spolja. Stoga je organski život poput balansiranja štapa na dlanu; ruka mora biti u neprestanom pokretu i imati stalni dotok materije za kojom ima kontinuiranu potrebu. Pa ipak, jedino u okviru organskog života može nastati svest. Ovo ograničeno postojanje je suprotnost beskonačnom; beskonačno ništa ne ugrožava niti 1Prvi pokretač

mu je potrebno bilo šta van njega, dakle ono ctet cbaaoTcot; ov2 je u konstantnom miru, outs yiyv6j-tevov, oure ratoMbpsvov3, nepromenljivo i večno, što je jedna od fundamentalnih postavki Platonove filozofije. Poricanje volje za životom put je do takvog stanja. Prizori iz naših života su poput slika na grubom mozaiku; ne deluju na nas kad ih gledamo iz neposredne blizine nego ih moramo posmatrati sa izvese udaljenosti da bi primetili njihovu lepotu. Isto tako shvatamo da je nešto za čim smo žudeli zapravo bezvredno; živimo u očekivanju nečeg boljeg a u isto vreme tugujemo i čeznemo za prošlošću. Nama je sadašnjica privremena i prolazna, i u njoj vidimo samo sredstvo za postizanje naših ciljeva. Zato većina Ijudi, kada se osvrne za sobom na kraju života, pomisle da su ceo život proveli ad interim (u međuvremenu, privremeno), i iznenade se kad shvate da je ono što su dopustili da prođe neprimećeno, ne uživajući u njemu, bio njihov život - odnosno ono što su sve vreme iščekivali. Načelno, za sve ljude se može reći da sluđeni nadom plešu u naručju smrti. 3 Platon - Fedon 3 Platon - Gozba n

Artar Šopeah-auer

Volja svakog pojedinca je neutaživa, pa svaki put kad zadovoljimo neku žudnju nastaje nova, i stoga nema kraja njenim neutoljivim prohtevima. Razlog tome je što volja sama po sebi gospodari ovim svetom; njoj sve pripada i ona se ne zadovoljava delom bilo čega već samo celinom, a pri tom je i beskrajna. Istovremeno, mora nam biti žao kad vidimo kako ovaj gospodar svetova dobija izuzetno malo od svakog pojedinca, najčešće tek da zadovolji elementarne potrebe tela. Zato čovek i jeste tako nesrećan. U današnje intelektualno inferiorno vreme poštuje se samo loše u svim formama - sasvim u skladu sa pretencioznim koliko i nezgrapnim izrazom Jetztzeit - te se panteisti usuđuju da tvrde da je život, kako oni to kažu, „cilj sam po sebi". Ako bi naše postojanje na ovom svetu bio cilj sam po sebi, bio bi to najapsurdniji cilj koji je ikada postavljen i lako bi ga mogao zacrtati svako od nas. Za životni cilj se proglašava goli opstanak, de gagner sa vie4, a kad čovek to i ostvari predstoji mu da odbaci sve što je do tada postigao, i izbori se s dosadom koja se kao ptica grabljivica obrušava na svakog ko je izbegao nemaštinu. 4 Fr. Zaraditi za život. (Prim. prev.)

Tako je prvi zadatak čoveka da nešto postigne, a drugi da nakon što je u tome uspeo zaboravi na svoje postignuće jer će mu ono predstavljati teret. U ljudskom životu postoji nešto duboko pogrešno, što dokazuje činjenica da je čovek skup potreba koje je veoma teško zadovoljiti; štaviše, ako ih je zadovoljio to samo znači da se oslobodio bola i patnje, i jedino što mu preostaje je da se prepusti dosadi. Ovo je jasan dokaz da postojanje samo po sebi nema vrednost pošto je dosada osećanje ispraznosti života. Ako bi na primer život, za kojim žudimo celim svojim bićem, imao bilo kakvu pozitivnu i stvarnu vrednost, dosada ne bi postojala; u tom slučaju bi nam egzistencija bila sasvim dovoljna i njome bismo bili sasvim zadovoljni. Međutim, mi to ipak ne bismo bili bez truda da nešto ostvarimo; mislimo da ćemo postići zadovoljstvo kad prevaziđemo daljinu i prepreke ka svom cilju, premda je iluzija da ćemo to postići kad ga dosegnemo; isti slučaj je i kad stremimo nečemu isldjučivo intelektualne prirode, jer se tad zapravo povlačimo iz sveta i posmatramo ga sa strane kao gledaoci u pozorištu. Čak su i čulna zadovoljstva rezultat neprekidnog truda,

ali i ona nestaju kad je cilj postignut. Čim prestanemo da se bavimo jednim od opisana dva načina bivamo vraćeni nazad u postojanje, i tad smo ubeđeni u njegovu ništavnost; upravo to osećanje nazivamo beznačajnost postojanja. Urođena i neutoljiva žudnja za svim što izlazi iz okvira uobičajenog, ukazuje koliko nam zadovoljstva pričinjava sve što prekida prirodni tok stvari koji nas tako zamara. Stoga raskoš i sjaj velelepnih zamkova bogataša nisu ništa drugo doli zaludni pokušaj bekstva od besmisla postojanja. To što najsavršenija manifestacija voije za životom, koja se ispoljava u izuzetno istančanoj i komplikovanom mehanizmu ljudskog tela, mora da se pretvori u prah i prepusti biće raspadanju, naivni je način na koji nepromenljivo istinita i večna priroda objavljuje da je sav trud volje uzaludan. Jer ako bi život imao ma kakvu vrednost po sebi, nešto bezuslovno, njegov kraj ne bi bilo nepostojanje. Ovo je preovlađujući ton Geteove prelepe pesme. „Hoch auf dem alten Thurme steht Des Helden edler Geist."5 5 „Visoko na drevnoj kuli, stoji junaka plemenitog duh." (Prim. prev.)

Da čovek nije ništa drugo nego pojava i nije stvar-po-sebi, dokazuje činjenica da je smrt nužnost. Koliko se samo razlikuje početak našeg života od njegovog kraja! Na početku zaludne nade i čulni užici, a na kraju raspadanje tela i zadah smrti. Što se, pak, tiče našeg blagostanja i uživanja u životu, put između ove dve faze vodi nizbrdo; od sanjarenja u detinjstvu i mladalačke radosti do problema srednjeg životnog doba, a potom dolazi starost obeležena slabošću, često siromaštvom, patnjama usled bolesti i konačno borbom sa smrću. Zar sve ovo nije dovoljan razlog da čovek misli da je njegovo postojanje greška, i da mu to, kako vreme odmiče, postaje sve očiglednije? Najmudrije bi bilo posmatrati život kao desengaho, opsenu, jer je očito da je on po sebi upravo takav. Naš život je mikroskopskih razmera; on je samo tačka koja se pod jakim sočivima vremena i prostora čini mnogo većim. Vreme trajanjem daje privid stvarnosti beznačajnom postojanju svega pa i nas samih. Zbog toga je glupo kad se neko kaje i žali što nije iskoristio minule mogućnosti, koje bi mu,

navodno, priuštile ovu ili onu sreću i zadovoljstvo! A šta je od svega toga ostalo? Samo sećanje. Isto je i sa ostalim stvarima koje se tiču našeg usuda. Zato je vreme, ukoliko se na njega računa, nesumnjiv dokaz ništavnosti svih ovozemaljskih užitaka! Naše postojanje, kao i postojanje životinja, nije trajno već privremeno, tek existentia fluxa, i ono se po prolaznosti može uporediti sa vodeničkim točkom. Istina je da telo traje neko vreme, ali samo ukoliko postoji razmena materija, odnosno odbacivanje stare i uzimanje nove materije. Osnovni zadatak svih živih stvorenja je da obezbede neprekidni dotok upotrebljive materije, uprkos svesti da im je egzistencija vremenski ograničena. Iz tog razloga, pre nego što im se život okonča, ona nastoje da ga predaju drugom biću koje će doći na njihovo mesto. Ovo stremljenje se kod čoveka ispoljava kao seksualni nagon, a kod životinja kao genitalni. Taj nagon se može uporediti sa nizanjem bisera; jedan sleduje nakon prethodnog kao kad se biseri nižu jedan za drugim. Zamislimo li da se ovo nizanje odvija veoma brzo, videćemo da se materija neprestano menja u čitavom nizu kao i u svakom biseru,

pri čemu oni zadržavaju istu formu, shvatićemo da je reč o lažnom postojanju. Postoje samo ideje, sve ostalo su senke, osnova je Platonovog učenja. Da nismo ništa više od pojave nasuprot stvari po sebi, potvrđuje činjenica da je conditio sine qua non našeg postojanja neprekidni protok materije koja je, poput hrane, naša nasušna potreba. Time podsećamo na dim, vatru ili mlaz vode koji nestaju čim ostanu bez dotoka materije. Zbog toga možemo reći da je život pojava koja okončava u ništavilu. Uprkos tome, i ništavilo i sam život ostaju u granicama volje za životom i zasnovani su na njoj. Priznajem da je ovo pomalo nejasno. Ako pokušamo da letimičnim pogledom steknemo opšti uvid o čovečanstvu, na sve strane ćemo videti neprestanu borbu i ogroman napor da se preživi i opstane, kao i do kraja napregnute psihičke i fizičke snage čoveka kako bi se suprotstavio raznim pretnjama i opasnostima. Razmotrimo li cenu koju čovek plaća da bi opstao, shvatićemo da mu nakon perioda lišenog bola sledi period dosade, a ubrzo nove žudnje. Da nakon osećanja dosade dolaze nove žudnje činjenica je koja važi i za inteligentnije vrste životinja, jer život sam po sebi nema vrednost već se

nastavlja dalje posredstvom žudnji i iluzija. Zbog toga čovek, čim je lišen potreba i iluzija, postaje svestan apsolutne beznačajnosti svog postojanja. Skrenemo li pogled sa sveta u celini na efemerne živote ljudi dok smenjuju jedni druge u munjevitom nizu, shvatićemo koliko je sve to zapravo komično! Utisak koji pri tom imamo je kao kad pod mikroskopom posmatramo kap vode u kojoj vrvi od infusoria, ili komadić sira s mnoštvom bakterija - sva ta aktivnost i međusobna borba na tako malom prostoru neizmerno nam je zabavna. Isti efekat ima i silna aktivnost ljudi u tako malom vremenskom rasponu kao što je životni vek. Nema tog čoveka koji se oseća srećnim u sadašnjosti; da jeste, to bi ga opilo.

O sueopštoj patnji

Sem ukoliko je patnja neposredni cilj života, naše postojanje nema nikakvog smisla. Apsurdno je gledati ogromnu količinu bola od koga vri u celom svetu, a koji potiče iz potreba i nužnosti neodvojivih od samog života, kao da to ne služi nikakvoj svrsi i posledica je slučaja. Svalca pojedinačna nesreća, kada se desi, deluje kao izuzetak, ali sveopšta nesreća je pravilo. Ja ne znam za veći apsurd od onog koji ističe većina filozofskih sistema kad proglašava zlo negativnim po svom karakteru, premda je zlo evidentno i njegovo postojanje se oseća. Naročito se Lajbnic trudi da odbrani taj apsurd, nastojeći da svoj stav brani očigledno bezvrednim sofizmom.*1 Dakle, dobro je negativno određeno, ili drugačije 1 Theod. Lajbnic tvrdi da je zlo negativno određeno, odnosno da je ono odsustvo dobra, te da je njegov aktivan i naizgled pozitivan karakter slučajni a ne suštinski deo njegove prirode. (Prim. prev.)

rečeno sreća i zadovoljstvo ukazuju na ispunjenu žudnju, odnosno da je bol okončan. Ovo objašnjava činjenicu što primećujemo da zadovoljstvo ni izbliza nije toliko prijatno kao što smo očekivali, dok je bol mnogo intenzivniji. Kažu da bol pevazilazi sva zadovoljstva ovog sveta, ili barem da postoji ravnoteža između njih. Ako čitalac želi da proveri da li je to tačno, neka zamisli kako se osećaju dve životinje dok pokušavaju da prožderu jedna drugu. Najbolja uteha u ma kojoj nesreći ili nevolji je pomisao na druge ljude koji su u još većoj neprilici, a to je uteha koju sebi može da priušti svako. Koliko to govori o groznoj sudbini ljudskog roda! Mi smo kao jaganjci što veselo skakuću u polju pred kasapinom dok on bira svoj plen. Tako smo, za svoje dobro, potpuno nesvesni zle sudbine koja nas možda uskoro čeka - bolest, siromaštvo, gubitak vida ili razuma. Nemali deo muke postojanja je to što nam vreme ne dopušta da predahnemo ni na tren, već neprestano navaljuje na nas poput nemilosrdnog gospodara s bičem u ruci, a kad neko vreme i ne izmahuje njim, kinji nas dosada.

Nesreća ima i dobre strane. Kao što bi nam se telo raspalo kad bi najednom nestalo atmosferskog pritiska, isto bi se desilo s Ijudima ukoliko bi bili lišeni potreba, teškoća i nedaća; u tom slučaju bi uspevali u svemu čega bi se latili, pa bi se toliko naduli od uobraženost da bi, ukoliko ne puknu, predstavljali prizor neverovatne gluposti, a mnogi bi izgubili razum. Zbog toga tvrdim da je izvesna mera brige, bola i nevolje nepohodna svakom čoveku, baš kao što je brod bez balasta nestabilan pa ne može ploviti pravo. Rad, briga i nedaće usud su svih ljudi tokom čitavog života. Ali kad bi ljudima sve želje bile ispunjene čim se pojave, čime bi se bavili? Šta bi radili sa svojim vremenom? Ukoliko bi svet bio rajsko mesto prepuno izobilja i lagodnosti, u kojem teku med i mleko i sve se može dobiti bez imalo truda, ljudi bi umirali od dosađe. Neki bi čak presudili sami sebi, ili bi zaratili i ubijali se međusobno, tako da bi na kraju bili nesrećniji nego sada kad trpe nevolje od sila prirode. Dok u ranoj mladosti razmišljamo o predstojećem životu, mi smo kao radosna deca koja sede u pozorištu i jedva čekaju da se zavesa podigne i predstava počne. Blagoslov je što ne znamo šta

ćemo sve doživeti. I