Elementi samokritike

Citation preview

BIBLIOTEKA MARKSIZMA Urednik PETAR 2IV ADINOVIC

Naslov originala Louis Althusser ELEMENTS D'AUTOCRITIQUE © Librairie Hachette 1974.

Luj Altiser

ELEMENTI SAMOKRITIKE

Predgovor Zdravko Munišć Prevod Mladen Kozomara

BEOGRADSKI

IZDAVACKO-GRAFICKI BEOGRAD 1975.

ZAVOD

Recenzent

Zdravko Munišć

LUJ ALTISER I NJEGOVE AUTOKRITIKE 1.

Luj Altiser (Louis Althusser) je sve do 1960. godine bio nepoznat. Tada je poče da objavljuje prve teorijski zapaženije eseje po časopim. Međutim, tek 1965, _publikovanjem knjige Za Marksa i kolektivnog rada Citati Kapitazt, čije je teorijski najzčie delove napisao Luj Altiser, on veoma brzo osvaja publiku i postaje najugledniji francuski filozof marksist i jedan od danas najč1tanijh živih marksitčh filozofa u svetu. Ovom naglom usponu Luja Altisera doprinela je, svakako, relativno povoljna situacija nastala prvim uspešnim politčkm i filozofskim marksitč kritikama staljinizma posle XX kongresa KP SSSR-a 1956. godine, ali i nesumnjiva autorova inventivnost i suptilnost u raspravljanju filozofske problematike. Altiser je tada, u stvari, pokušao da sistematski izgradi relativno celovitu koncepciju marksizma i markLouis Althusser, Pour Marx, Paris, Maspero, 1965, 260 str. L. Althusser, J. Raniciere, P. Macherey, Lire le Capital, tome I, Paris, Maspero, 1965, 260 str. L. Althusser, E. Balibar, R. Establet, Lire le Capital, tome II, Paris, Maspero, 1965, 404 str. Luj Altiser je rođen 1918. god. U toku II svetskog rata (1940-1944) bio je zarobljenik u nemački koncentracionim logorima, gde je prvi put neposredno upoznao život proletera i boraca-komunista, što je bilo odlučjće u njegovom prihvatanju marksizma. Od 1945. do 1948. studirao je filozofiju u Parizu, kada je na Sorboni stekao agregaciju. Od tada predaje filozofiju na Ecole Normale Superieure u Parizu. Komunistčkj partiji Francuske pristupio je 1948. godine, a i danas je njen član. 1

V

filozofije, koja je mnogim svojim tezama oostupala od postjećih glavnih interpretacija, a stavovima o tome da Marks teorijski uglavnom ništa bitno ne duguje Hegelu, da je marksitč filooofija u suštini samo jedna antiideološka epistemologija, da ne samo »mladi« Marks da čak ni »stari« uopšte ne spada u marksizam već 1\/Iarks Kapitala nije uvek bio teorijsko-filozofski svestan onoga što je praktično, kao naučik i revolucionar, či­ nio, OdI].OSnoda je marksizam na kraju u biti jedan teogj_~ki anti:huma_oizam - fascinirao je širu intelektualnu publiku u Francuskoj. Partijska javnost bila je zbunjena istupom ovoga do tada neobič disciplinovanog komuniste koji je sada u suštini stručno argumentovano javno odbacivao mnoge bitne oficijelne, poluzvaniče i druge utvrđen istine ili predrasude važećih marksitčh i građnskih interpretacija marksizma, a mnogi ugledni naučic i filozofi bili su inspirisani da pišu ozbiljne studije i kritike, ponekad i žučne .polemike, pa čak i cele knjige o Altiseru. Tako, na primer, sem mnogobrojnih prikaza, osvrta i kritika manje poznatih autora koje ob2 javljuju francuske novine i časopi , Zan Lakroa (Jean Lacroix), Rože Garod.i (Roger Garaudy), Anri Lefevr (Henri Lefebvre) i drugi pisali su u više navrata eseje i stud.ije 3 , a uvaženi profesor Sorbone i College de France, sitčke

J. Goldberg, ,.Anthropologie et ideologie«, La Nouvelle Critique, mai 1966, br. 176, str. 76-97; N. Poulantzas, ,,Vers une theorie marxiste«, Les Temps Modernes, mai 1966, br. 240, str. 1952-1982; R. Paris, »En de~a du marxisme«, isti časopi, str. 1983-2002; J. Pouillon, »Du cote de chez Marx«, isti časopi, str. 2003-2012; A. Badiou, »Le (re)commencement du materialisme dialectique«, Critique, mai 1967, br. 240, str. 438--467; E. Bottigelli, ,.En lisant Althusser«, u časopiu Raison present, 1967, br. 2; J. Depnm, »Y' a-t-il une ,pratique theorique'«, isti časopi. Ova dva poslednja rada objavljena su zatim u knjizi-zborniku Structuralisme et marxisme, Paris, Union generale d'editions, 1970, sir. 39-82; J. Conilh, »Lecture de Marx«, Esprit, mai 1967, br. 5, i;tr. 882-901; C. Luporini, »Reflexions sur Louis Althusser«, L'Homme et ta Societe, avril-juin 1967, br. 4. - I dr. s J. Lacroix, »Marx et le marxisme«, Le Monde, le 25 janvier 1966, str. 16; J. Lacroix, »La voie royale de la philosopie«, Le Monde, 6-7 novembre 1966, str. 17; J. Lacroix, »Lenine et la philosophie«, Le Monde, 23-24 mars 1969, str. 11; R. Garaudy, „A propos de ,l'antihumanisme theorique' d'Althusser«, u knjizi 2

VI

Na primer:

ugledni akademik Rejmon Aron (Raymond Aron) objavio stuje i celu knjigu o Altiseru 4 ; Centar za socijaltčke dije u Parizu održao je »za okruglim stolom« seriju diskusija o Altiseru koje su trajale više sedmica 5 , a komunistčk časopi »borbenog marksizma« La Nouvelle Critique organizovao je debatu koja je trajala punih dvanaest meseci neprekidno 6 ; čak je i sam Politčk biro Centralnog komiteta KP Francuske najpre u januaru 1966. god.ine sazvao proširenu »zatvorenu sednicu« o Altiseru, a u martu iste godine održao je i ceo Centralni komitet ove organizacije prošireni plenarni ,sastanak u Ari intelekžanteju (Argenteuil), na kome je učestvoal tualna i politčka elita Partije, i cela tri dana raspravljala uglavnom o Luju Altiseru i povodom njega 7 ! Od tada Altiserovi radovi postaju pravi filozofski bestseleri: doživljavaju zaredom više izdanja u Francuskoj i počinju intenzivno da se prevode na nemački, engleski, italijanski, španski, švedski, mađrski, srpskohrvatski i druge jezike. Tako Luj Altiser ne samo da dospeva u centar svih značjih teorijsko-filozofskih postaje kontroverzi o marksizmu u Francuskoj danas već autora Peut-on etre communiste aujourd'hui?, Paris, Grasset, 1968, str. 266-314. (Sa neznatnim izmenama ovaj rad je ponovo objavljen u autorovoj knjizi Perspectives de l'homme, Paris, l'.U.F., 1969, IV izdanje, str. 326-372); H. Lefebvre, »Sur une 1967, br. 4; interpretation du marxisme«, L'Homme et la Socićte, \ H. Lefebvre, »Forme, fonction, structure dans ,Le Capital'«. L'Homme et la Societe, 1968, br. 7; H. Lefebvre, »Les paradoxes d'Althusser«, L'Homme et ia Societe, 1969, br. 13. (Navedeni Lefevrovi radovi ponovo su objavljeni u knjizi autora Au-deld du structuralisme, Paris, Editions anthropos, 1971, str. 313--417). 4 R. Aron, D'une sainte famille d l'autre, Paris, Gallimard, 1969, Les essais CXLVI, 310 str. 5 Ove diskusije trajale su od 18. januara do 26. aprila 1967. godine. Autorizovan materijal ovih debata objavljen je u Les Cahiers du Centre d'Etudes Socialistes (Paris, fevrier a mai 1968, br. 76-81) pod naslovom Dialectique marxiste et pensee structuraie.

Vidi: »Debat sur l'humanisme«, u časopiu La Nouvelle Paris, od br. 164 (mart 1965) do br. 172 (februar 1966). 7 Vidi: časopi Cahiers du communisme, Paris, maj-juni 1966, br. 5--6. Celih 326 strana teksta ovog časopi su materijali sa ovog Plenuma. 5

Critique,

VII

i jedan

najpopularnijih francuskih filozofa uopšte: 1966. godine Altiser je, zajedno sa Mišelom Fukoom (Michel Foucault), po broju referenci na francuskim agregacijama na prvom mestu, dakle ispred bastiona francuske i svetske kulture Dekarta (Descartes) i Sartra (Sartre)8; u Parizu se nezvaičo oformila filozofska »Altiserova škola«, a na francuskim univerzitetima stihijski se javio i ceo neformalni filozsk-ptč pokret »altiserovaca«! Otkuda ova velika popularnost u Francuskoj i nesumnjivo znatan internacionalni interes za filozofa marksistu-komunistu Luja Altisera danas? Koja su njegova bitna filozofska stanovišta i kakva je njihova teorijska vrednost? - Na sva ova i mnoga druga pitanja o Altiseru su pokušale da odgovore mnoge i povodom njega već studije, kritike ... i polemike. Međutim, argumentovani odgovori na ova pitanja 1 autoritativni vrednosni sudovi Od ekstremo Altiserovim gledištima veoma su različt. nih gledišta personaliste Zana Lakroa, koji smatra »nepobitnom interpretaciju Marksa koju je upravo dao 9 Altiser« , preko uglednog kritča dnevnika Le Monde Alena Dijamela (Alain Duhamel), koji istče Altisera kao danas »bez sumnje najdubljeg i najoriginalnijeg fran10 cuskog teoriča marksizma« , i marksiste Nikos Pulancasa (Nicos Poulantzas), koji Altiserov rad naziva jer »obeležava »poduhvatom koji ima kapitalan :zmačj« datum u istoriji marksitče teorije«, pošto je već »neophodni radni instrument za svakog marksitčog istraživač«1, - do marksologa i antimarksiste Rejmona Arona, koji tvrdi da Altiserova interpretacija Marksa »ne donosi ništa što je u isti mah istinito, originalno i važno« 12 , marksiste Rože Garodija, koji smatra da je Altiser u svojim radovima potpuno odbacio dve trećin Marksovog dela a iiz poslednje trećin koju je koristio, ođ

Vidi: J. Lacroix, »La vole royale de la philosophle«, op cit. J. Lacroix, op. cit. 10 A. Duhamel, ",D'une sainte famille a l'autre', de Raymond Aron«, Le Monde, 23-24 mars, 1969, str. 11. 11 N. Poulantzas, »Vers une theorie marxiste«, op. cit., str. 8

9

1982.

12

VIII

R. Aron, D'une sainte famille

d l'autre,

op. cit., str. 8.

svaki trag života« 13, i Anrija »izbacio... Lefevra, koji ceo Altiserov napor besprizivno radikalno osuđje kao novu »marksitču sholastiku« 14 : kontroverze o Altiseru su praktično nepregledne, sa mnogim bitnim i protivečnm vrednosnim ocenama. Bez obzira na zasnovanost, tačnos i istinitost svih ovih i drugih sudova o Altiseru, činjeca je, dakle, da je on danas u Francuskoj u žiži raspravljanja o filozofiji marksizma i da sve više izaziva i nesumnjiv internacionalni interes, što je u najmanju ruku sigurno značj istoriografski problem koji traži svoje objašnjenje. Ma i kulturno-istorijske okolkoliko da društveno-pličk nosti čine širi okvir mogućnsti postavljanja ovoga pitanja, u njemu su neposredno ipak bitni stavovi samog je on i jedan eminentno kompleksan Altisera, zbog čega teorijski problem. U ov,om predgovoru ne možemo ulaziti1 5, u celinu te istoriografsko-teorijske problematike, zato ćemo istać samo neke karakteristike Altiserovih shvatanja s obzirom na mesto i značj autorove Autokritike (Elements d'autocritique, Paris, Hachette, 1974, 128 str.), koja se ovde čitaocm daje u prevodu. iz Kapitala,

2. Altiserovi prvi teorijski značji radovi nastali su, dakle, 1960. godine i kasnije, a široj publici postali su dostupni tek 1965, objavljivanjem u zbirci Za Marksa. Od tada je on napisao i publikovao više drugih studija, od kojih su najvažnije one objavljene u kolektivnom delu Citati Kapital. - Ta dva rada su do danas teorijski najzči Altiserova dela. Oni čine prvu grupu njegovih filozofskih tekstova i obeležavaju prvi period nje" R. Garaudy, str. 365. 14

H. Lefebvre,

413. i dr.

Perspectives Au-deld

de l'homme,

du structuratisme,

Paris,

P.U.F.,

1969,

op. cit., str. 403,

Za celinu Altiserovih shvatanja vidi moj rad: Strukturalno-epistemološki marksizam Luja Altisera, Beograd, 1972, 326 str. (rukopis doktorske teze deponovan u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu). 15

IX

govog filozofskog razvoja, c1Ja je osnovna karakteristika rigidni teoricizam u kome daje jednu strukturalno-epifilozofije kao »Teosiemološku koncepciju marksitče rije teorijske prakse«. Pod uticajem mnogih kritika izazvanih njegovim onih stavovima iz Za Marksa i Citati Kapital, naročit sa debata u Aržanteju, i pod pritiskom žestokih klasnih sukoba u Francuskoj i u svetu uoči, u toku i posle burne 1968. godine, Altiser je znatno ublažio teorijsku »čistou« i strogost svoje prvobitne koncepcije marksitče filozofije, neposredno je povezao sa klasnom borbom proletarijata i suštinski odredio kao, u poslednjoj instanci, borbu klasa u teoriji. Prvi značj nagoveštaj tih prornena nalazimo već u Altiserovoj studiji O teorijskom ra.du . .. (april 1967), dalje izgrađvnje novih stavova u delima Lenjin i filozofija (februar 1968), predgovoru za Garnijeovo izdanje prve knjige Kapitala (mart 1969), u Ideologiji i ideološkim aparatima države (april 1969), zatim u polemičk i samokritč radu Odgovor Džomi Luisu, a naročit u knjizi Filozofija i spontana filozofija naučik, koncipiranoj oktobra-novembra 1967. i preredigovanoj u prvoj polovini 1974. god. 16 Sve te parcijalne samokritike svojih prvobitnih shvatanja, razasutih po raznim delima od aprila 1967. godine do danas, Altiser je najbolje i najpotpunije dao se dalje uglavnom u svojoj Autokritici, ,na kojoj ćemo i zadržati.

3. Osnovna, glavna tendencija dela Za Marksa i Citati Kapital bila je pravilna, kaže Altiser u Autokritici. »Ubeđen sam da su ona na svojevrstan nači branila pozicije korisne za marksitču teoriju i za proletersku klasnu »Sur le travail theorique ... «, La Pcnsć, avril 1967, br. 132, 3-22 str; Lenine et ia philosophie, Paris, Maspero, 1969, 60 str.; »Avertissement aux lecteurs du livre I du Capitai«. U knjizi: K. Marx, Le Capitai, livre 1, Paris, Garnier-Flammarion, 1969, 7-26 str.; »Ideologie et appareils ideologiques d'Etat«, La Pensee, juin 1970, br. 151, 3-38 str.; Reponse d Joh.n Lewis, Paris, Maset philosophie spontanee des pero, 1973, 100 str.; Philosophie savants, Paris, Maspero, 1974, 156 str. 16

X

borbu: protiv najopasnijih formi buržoaske ideolonjihova sekundarna tendencija bila· gije ... «17 Međutim, je nepravilna - racionlstč~-pekuv, tj. teorici.stfčka,istče• autor. Taj teoricizam znači »primat teorije md praksom-; jednostrano insistiranje na teoriji; ali još preciznije: spekulativni racionalizam«. 18 , On je isticao mnoge druge jednostranosti, od kojih autor dalje razmatra samo najzčie. Bitni metodološki stav moje ranije pozicije, kaže Altiser, jeste teza o1 epistemološkom prelomu: do 1845. godine, kao napredni građnski intelektualac, Marks je suštinski bio na pozicijama ideologije; od 1845. godine, sa Tezama o Fojerbahu i Nemačko ideologijom, Marks izgrađv­ u biti napušta ideologiju i postaje naučik, njem prve nauke o Istoriji (istorijskog materijalizma) i, istovremeno, prve i jedine nauče filozofije (dijalektičkog materijalizma). Tim Marks, po Altiseru, naučo prevazilazi sve ideološke spekulacije o !storiji i filozofiji. Suštinski, Altiser i u Autokritici zastupa metodološku tezu o prelomu marksizma sa buržoaskom ideologijom i njen stvarni početak, kao i pre, situira u 1845. godine. Međutim, on sada istče da je u Za Marksa i Citati Kapital ovu tezu dao isključvo u racionlstčkj formi, »u granicama suprotstavljanja između Nauke i Ideologije« 19 • »Time sam stvarno sveo raskid marksizma sa buržoaskom ideologijom na ,prelom', a antagonizam marksizma i buržoaske ideologije na antagonizam nauke i_,..spekulativna inter..:i ideologije«. 20 _To j_e racionlstčk pretacija preloma, kaže sada autor;- jer se on ne ograilčav samo na saznanje već se proteže na celokupni 1narksfzam - na društvenom, politčkm i ideološkom planu. Zato je, tvrdi autor, u njegovoj prvobitnoj interpretaciji --;;preloma« praKtično izostala za markšizam nezaobilazna i bitna borba klasa. Mnoge suštinske posledice autorovog teoricizma proizlaze, smatra Altiser, iz) 17

Elementi

samokritike,

s Ibid., str. 24. 19 Ibid., str. 19. 20 Ibid., str. 23.

BIGZ,

1975, str. 47.

1

..l r ,~

XI

ove racionlstčk-peuv loma«.21

interpretacije

»pre-

Pre sv~g~, t? je njegov raniji pojam »teorijske :prakse«,. kop Je bio »opasan svojom višemslnoću«, jer Je, .~ao Jedinstvo nauke i filozofije, dopuštao ideju filo~ofiJe kao na~ke, što ona nije, jer se tim zapostavlja izuzetan značJ borbe klasa u filozofiji.22 Najt_eža _posledic~ ovog teoricizma jeste, tvrdi Altise_r, sus~msk1. _celo nJegovo prvobitno određnj marksističkE.; filozofiJc. Tako, na primer, u delu Za Marksa definicijuv marksitče filozofije: »Nan~l~imo sledć.~ z1vacemo :eonJ~m :-: . op~!u teoriju, to jest Teoriju pr~~~e uops~~• ~oJa Je razviJena polazeći pd Teorije post0Jec1~ ~eor1Jskih praksa (nauka), koje _u ,saznanja' (naučne. 1?~m~),transformiraju ideološki produkt postjećih, ,emp!~iJs~ih praksa (konkretne aktivnosti ljudi). Ova '.feonJa Je materijlsčk dijalektika, koja je jedno i isto št? ~ dijal~ktč materijalizam.« 23 - Ovo određnj m~rks?tiče_ ~ilozofi_Je dato je u studiji O materijlsč­ koJ. ~i~~-lektici,_napisanoj u aprilu-maju 1963. U ovoj ~efmiciJi termm Teorija, pisan velikim slovom, Altiser J~ dale!: predl~~io_ k~o sin?_nim ~a dijalektč materijalizam ih materiJhsčku diJalektiku, kako je sve nazivao fiiozofija hteo je potpuno da ~arksovu filozofiju; reč izbeg~e zbog toga što. je, po njegovom ubeđnj, kom-, prom_itovana dotadašnJom upotrebom, pa je njom nazivao 1deološke filozofije, za razliku od do danas jedine nauč~e Marksove filozofije. Međutim, »protiv jedne dugotraJne upotrebe izgleda da je teško da se nametne te~mi~ Teorija da bi se njim označil nauč filozofija koJu Je Marks zasnovao,« kaže Altiser. »Zbog toga mi se, J?Osle teksta O materijlsčko dijalektici, učinlo nuzmm d~ se 1:7ratim na običaje tekuć terminologije«.2' - Na ovaJ načm se autor, u martu 1965, izrčto ogradio od zna~ajnih terminoloških novina koje je pokušao da uvede i u samu opštu definiciju marksitče filozofije, V

Ibid., str. 5----6. Ibid., str. 23, 27, 48, 50. 23 L. Althusser, Pour Marx, " Ibid., str. 33. t1 22

XII

Paris,

Maspero,

1965, str.

169.

...

...

pa se u kasnije redigovanim napisima i dela Za Marksa i Citati Kapital, od polovine 1963, vratio na tradicionalnu terminologiju, ali je u njima i dalje zadržava osnovni i bitni smisao ove definicije marksitče filozofije po kojoj je ona suštinski,_precizira Altiser, »teorija teorijske saznanja. Kroz razrade i prakse«, uglavnom naučog eksplikacije ovog određnja autor je postavio teze da su i filozofska antropologija i sav humanizam »ranoga« Marksa u stvari ideologija, zbog čega ne spadaju u dijald{tičk materijalizam, odnosno da je Marksov marksizam u biti teorijski a- ili anti-humanizam. 25 Ove stavove su odmah žestoko kritikovali i marksitčk i nemarksitč autori; a kritikovani su naročit i na čuvenoj sednici Centralnog komiteta Komunistčke partije Francuske marta meseca 1966. godine u Aržanu obzir najvažnije teorijske i politčke teju. Uzimajuć primedbe sa ove debate i kritike mnogih ozbiljnih nemarksitčh autora, već u predgovoru italijanskom izdanju dela Citati Kapital 1967. god. Altiser je samokritč konstatovao da su ovi stavovi opterćni »teo26 ricstčkom tendencijom« ; a u predgovoru »novom, potpuno preađnom izdanju« dela Citati Kapital od 1968. godine, Altiser se ograđuje ne samo od terminolosuštinski i od sadržaja same ove definicije, pošto gije već je »definicija . .. filozofije kao teorijske prakse jednostrana pa dakle i netač. U ovom slučaj nije reč samo o prostoj terminološkoj- dvosmislenosti već o pogrešci same koncepcije. Definisati filozofiju jednostrano kao Teoriju teorijskih praksi ... je jedna formula koja mora izazvati ili ,spekulativne' ili ,pozitvsčke' teorijske i 7 politčke efekte i odjeke«t • Produbljći samokritiku, Altiser u Autokritici ove i neke druge aspekte svojih teoricsčkm ili racioprvobitnih gledišta naziva čak 4:1.alistčko-peuvnm devijacijom, u čemu je glavni nedostatak njegovih tadašnjih shvatanja. Ova devijacija se u prvobitnoj autorovoj koncepciji manifestovala u Ibid., str. 225-258. Elementi samokritike, BIGZ, str. 1. 27 L. Althusser et E. Balibar, Lire le Capital, Paris, Maspero, 1968, I tom. str. 6. 25

26

XIII

teorijskom precenjivanju i politčkm potcenjivanju filozofije. U kasnijim radovima, i u Autokritici, autor je korigov~o termin?_logiju i promenio navedenu definiciju SVOJ~ koncepciJe marksitče filozofije, na čijm ćemo __ se bitnim aspektima ovde zadržati. Bilo da to priznaje ili ne, u posledpjoj instanci fi~a je uvek borba klasa u teoriji, kaže sada Altiser. 28 l toj borbi ona ima istovremeno i teorijsku i praktičnu funkciju. Odlučjće za marksizam »nije samo isprepletenost' teorijske i praktične funkcije filozofije riego prin:,~t praktične funkcije nad teorijskom u samoj filozofiJi«.29 Zato filozofija suštinski nije data kao sistem naučih sudova koji su istiniti ili lažni, već pre svega kao sistem stavova (propositions) ili teza (theses), koje su tač:7-e (justes) ili netač. Tačne u odnosu na šta, pita intervenciju koja je se Altiser? U odnosu na »praktičnu saglasna sa smislom borbe klasa«, »zbog toga što su usaglašene sa pravcem klasne borbe«. 30 Ova tačnos ne postoji kao pregzistajuć Norma ili Princip, već je rezultat usaglašavanja-udešavanja (l'ajustement) filozofskih teza prema konstitutivnim eleme~t~ma postjeć politčke (borba klasa), ideološke (supraktičnh ideologija) i teorijske konjunkture. kobi između Budći da je teorija celina svih nauka, filozofija i teorijskih ideologija, sama filozofija čin integralni deo 31 konjunkture u kojoj intervenira. Zbog toga filozofija nema spoljašnji, spekulativan ili saznajni odnos prema ovoj celini, već je u njoj »angažovana st-i:ana«. Zato filozofija nema predmet (l'objet) proučavnj, kao ,nauke, Elementi samokritike, BIGZ, str. 43. Ibid., str. 44. 30 L. Althusser, Philosophie et la philosophie spontanee des ;,;avants, Paris, Maspero, 1972, str. 57-58. •'. Alti~e~. razlikuje praktične i teortjske tdeologtje. U prve spadaJu rehg1Ja, moral, politika, pravo, estetika i dr. Druge su, ~pr., racional~a kosmologija, teologija, !logistčka hemija, politička ekonom1Ja, racionalna psihologija i dr. Sve teorijske ideologije pretenduju, po autoru, da budu nauke ali to u biti nisu već su sistematizovane ideologije svojih pred~eta. »Epistemološkl prel4:>m«, podiže ove teorije sa nivoa ideologije na stepen nauke što Je suštinska, kvalitativna teorijska promena... ' 28 29

XIV

vec ima ulog (l'enjeu) u toj celini, pa ni njen odnos prema svome ulogu ne može biti saznajni, tj. prosta jedan praktičn odnos, jedan praktičn ;::,tinitost, »već 32 odnos usaglašavanja«. Ovaj praktičn odnos znači: 1) ne posledice već pre svega samo da on izaziva praktične »odnos snaga unutar jednog polja koje je dominirana protivečnsma i sukobima«; 2) da je ovaj odnos »usaglašavanje u borbi ... između postjećih ideja«; i 3) »tek onda interveniraju praktičn rezultati: novi zauzeti i utvrđeni stav Tezom ... menja druge stavove i deluje na stvarnosti koje su ulog celog ovoga procesa usagla§avanja u borbi, koje dovodi do utvrđianj ,tačnih' ili 3 ,netačih' Teza«. 3 Iako je, u poslednjoj instanci, uvek suštinski borba klasa u teoriji, filozofija ipak nije- prosto politika već filozofija! Zato je važno precizirati kako ona filozofski deluje. Filozofija postavlja teorijske stavove i njima intervenira u teoriji, tj. u naukama, filozofiji i u teorijskim ideologijama. »Već to je razlikuje od svih ostalih praki politiku«. 34 sa, ukljčći Ovi filozofski stavovi proizvode najpre 'teorijske efekte: razlikovanja, unutar teorijskog domena, između nauke, filožofije, ideologije i sl.; zatim dovode do postavljanja novih teza, pitanja i novih distinkcija, itd. Ali ovi stavovi dovode i do »praktičnh posledica na odnos snaga između ,ideja' u igri«. 35 Međutim, sva razlikovanja koja filo~ofija čin unutar teorijskog domena u osnovi se svode na distinkciju između naučog i ideološkog Tajna filozofije, tvrdi Altiser, i jeste »u razlici između stvarnosti u kojoj intervenira ... i rezultata njene intervencije (razlikovanje između naučog 'Odnos filozofije prema naukama čin specifčno određenj filozofije«, »van svoga odnosa prema naukama, u Ibid., 33 Ibid., 34 Ibid., 35 Ibid., 56 Ibid.,

str. str. str. str. str.

59. 59. 61. 62. 63.

XV

filozofija vero_vatno i ne postoji« .37 Zato je ova »privile~ovana v:za iz_n:eđu nauka i . . . filozofije«, »odlučjća cvorna tacka« ih »Cvorna tačk broj 1 « Altiserovog novog shvatanja filozofije. U odnosu na politčk-dešu revoluciju koju izu njenoj razav~ i . »nauk~ _k?ja. inicira njeno rađnje P!-':vobitno~ fo~, ~h nJenu renesansu u njenim revoluClJ~m~, f1lo_zofiJa Je uvek u zadocnjenju ... , koje može traJa~1 godinama, dvadeset godina, pola veka ili celo stolece. Treba verovati da se šok epistemoloških preloma (na1;1ka, Z. M.) ne oseća odmah, da treba vremena da bi on izazvao promenu filozofije«. 38 I stvarno do Marksa su otkrić~ ljudske istos~. desila samo dva »velika nauč nJe«: prvo od njih je Matematika sa starim Grcima d 7~ Fizika,. koju su os~ovali Galiiej i njegovi sledbe.'. nlCl. . Posled1ca ~rvog Je nastanak filozofije (Platon), posledica drugog Je moderno revolucionisanje filozofije (Dekart). »1'.'1arks ~e naučom saznanju otkrio jedan novi, treći navu~m kontment, kontinent !storiju, jednim epistemoloskim prelomom (kvalitativnom preradom ideoloških je prvi rez, još teo~ja o IstoI?-ji u nauku, Z. M.), čij nes1gurvan, zap1san u N emačkoj ideologiji, pošto je bio nagovesten u Tezama o Fojerbahu. Ovaj epistemološki prelom nije očevidn trenutan događj ... U svakom slučaj\!, ovaj _prelom . (ov?e, Z. M.) postaje vidljiv svojim prvi~ znacima,. s tim sto oni znače samo početak jedne 40 istonJe bez kraJa ... « tvrdi Altiser. Dok _j_e~ako istorijski materijalizam Marks uglavnom teori3ski zasnovao, a Engels, Lenjin i drugi najtamarksisti i dalje razvijali, Marksova filozofija lentov~iji ostala Je do danas u biti »u praktičnom stanju«, »na delu« u njegovim teorijskim i drugim radovima kao i u delima-p 7aksi dr~~ih ma_rksista. Međutim, od c~lokupnog marksizma, koJ1 se m u kom slučaj ne svodi na teoriju niti samo na istoriju, upravo stavovi istorijs!cog V

Ibid., str. 65, 66. Ibid., str. 67. 39 L. Althusser, Lenine 1972, str. 20. 40 Ibid., str. 21. 37

38

XVI

et la philosophie,

Paris,

Maspero,

materijalizma, razumevanjem eksplikacijom socijalnog procesa i strukture društva, impliciraju i samosveštavanje »stare« filozofije, što sa naslajanjem nove Marksove filozofije čin jedinstven proces koji je u toku. U ogromnoj većin slučajev glavni smerovi dosadašnje filozofije eksploatisali su nauke u korist praktičnh ideologija: teološke filozofije za račun religije, spirtualčke u korist Duha, Slobode, Moralnih vrednosti i sl.; građnske filozofije za buržoasku pravnu ideologiju, itd. Ovakav odnos prema naukama uopšte je »jedna od suštinskih karakteristika idealizma«. 41 U ovom se i __ zloupotrebljava Jdnosu zapostavlja specifčna kasaznanje, rakteristika nauke da je ona suštinski određn pa ona služi bilo svojim doprinosima, bilo svojim nedostacima, ograničejm, »krizama« i sl. - za van-nauče ciljeve praktičnh ideologija, koje su integralni deo borbe klasa. Sasvim je verovatno da ova bitna karakteristika velikih filozofija suštinski obeležava svu fi]ozofiju. Postoji, dakle, zakon »organskog odnosa« između filozofije i ideologije: filo:rofija je podređna »vrednostima« praktičnh ideologija date konjunkture, tačnije vrednostima dominrajuće ideologije, a preko nje 42 i subordiniranim ideologijama. Ovom zakonu potčinje su i sav materijalizam i marksitč filozofija. Praknajčešć je politi.cna ideologija kojoj su oni podređni tika, za marksizam to je, naravno, politika radničkog pokreta. Altiser smatra da je istorijski nacm postojanja nauke i filozofije suštinski različt. Dok nova savršenija naučzj definitivno i zauvek -eliminišu stara manje precizna znanja ili zablude, novi veliki filozofski smerovi nalaze se u neprestanoj manje ili više otvorenoj borbi sa starim. Ova borba ne dovodi do uništavanja ili potpunog uklanjanja starih filozofija, već samo do zamene njihovih mesta u celini društvene strukture: prettodno dominrajuć fil,ozofija postaje subordinirana noL. Althusser, Philosophie savants, Paris, Maspero, 1974, 83. 4 2 Ibid., str. 96. 41

et

philosophie

spontanee

des

XVII

'voj, ali nastavlja i dalje tako svoj istorijski život, spremna uvek; zavisno od povoljne konjunkture, da vaskrsne. Zbog toga su, u ovom određnm smislu sve velike filozofije _savremene, dakle večn, tj. uvek 'postoje bilo 43 U tom smislu kao dominantne bilo kao podređn. , fiio~ofija ~e suštinski slična ideologiji. Staviše, izgleda da. Je d~mm8:ntna filozofija jedne epohe »teorijska forma ~OJU uzima ideologija vladjuće klase«. Ovom ideologinajpre kontrolu naučog saznanja, J0!1: ~la~a obez:đuj ah 1 Jedmstvo svih aspekata svoje ideologije. 44 Naučnim saznanjgm struktura ljudskoga društva Marks nije samo omgući (samo) saznanje suštine »stamare«. _fil?zofije i tim konstituisanje nove, dijalektčog t~n~_?-hzma v~ je učino i više od toga: sjedinio je markmaterijalizam) sisticku. }~ori3u (istorijski i dijalektč sa r~dm~~im _pokr~t?!"'• što je »najveći događj ... ljud~ke 1st?nJe« _1 »na_J_visareal~ost jedinstva teorije i prakse«. Tim _»f1lozo!~Ja pres~aJe.. . da ,interpretira svet', ona postaJe oruzJe za nJegovu transformaciju': revolucija«. 45 ' Zbog toga marksitču filozofiju mogu adekvatno razumeti'. prihva~iti, širiti i razvijati samo oni koji imaju bogat? lJudsk? ISkustvo obe ove realnosti: i teorijskog rada 1 revoluc10narne društveno-pličk delatnosti. Zato filozofiji »ništa ne može učint van :::e u marksitčoj klasne pozicij: proletarijata. Bez revolucionarne teorije nema revoluc10~arne p~akse. Ali bez revolucionarnog pokreta nema m revoluc10narne teorije - naročit ne u filozofiji«, s pravom istče autor. 48 . Imajući sve to u vidu, Altiser zaključe da marks1_z~m,u s!vari, niti ukida - prevazilazi staru filozof;ju, mt1 donosi neku novu filozofiju, već suštinski znači sam~?svešt8:vanje »s~are« filozofije. Zbog toga~i nećmo reci da Je marksizam jedna nova filozofija: filozofija pfaKSe ... Ono novo što marksizam unosi u filozofiju, to Ibid., str. 85-86. . •~ L. Alt~~sser, »Q~atre textes inedits«; u knjizi: S. Karsz, Theo~e et pohtique: Louis Althusser, Paris, Fayard, 1974, str. 323. . L. Althusser, »La philosophie comme arme de Ia revoluhon«,,8 La . Pensee, Paris, avril 1968, n. 138., str. 32. Ibid., str. 34. 0

XVIII

l

l

je nova praksa filozofije. Marksizam ni3e jedna (nova) jedna (nova) praksa filozofije.« 47 filozofija prakse, već - Autokritika donosi i neke važ:r;i.e'korekcije Altiserovog shvatanja dijalektike. frvobitno, autor je dijalektiku oqr~io _kao nači postoianja s_ve_!p.kao celine složene pre svega iz integralnih, primar.nih delova. Ti delovi (instance ili prakse) svake celine su specifčno hijerarhizirani samo jednim od njih, koji je dominanta . . . Svi primarni i sekundarni delovi, tj. sve determinante i same su determinirane, tačnije naddeterminirane (surdeterminees) strukturom svoje celine, u tome je bit strukturalnog kauzaliteta i/ili naddeterminacije i specifčnot marksitče dijalektike. Sve društvene prakse imaju, u širokim granicama kauzaliteta strukture, veoma autonoman istorijski temporalitet, koji u poslednjem ishodu deje ona uvek determinanta terminira ekonomija, po čemu svake društvene celine . . . Osnovne faze razvoja svake celine jesu neantagonizam, antagonizam i eksplozija .. .48 U ovim i drugim stavovima Altiser u Autokritici otkriva ne samo plodne podsticaje strukturalizma i Spinoze već i njihov štetan uticaj. Pre svega, »naš ,flert' sa strukaličom terminologijom jamčno je prevršio 49 meru« , kaže autor. Zato i osnovni pojam svoje dijalektike - strukturalni kauzalitet - naziva sada jednostavno 50 ~dijalektčo-mrs uzročnšć«. A Spinozin inspirativan uticaj u koncipiranfu dijalektike bio je ograniče nedostatkom pojma protivečns kod ovog autora, što je dovelo do apstraktnog i delom neistorijskog razmatranja nekih instanci društvene strukture, npr. ideologije i njenog odnosa prema nauci, iz koga je i~la borba 51 klasa ... Ističuć i delimčno prevazilć ove i druge nedostatke svojih ranijih radova, Altiser Autokritiku zaključe 0

L. Althusser,

1972, str. 44-45 . 128.

Lentne

' 8

L. Althusser,

0

Elementi samokritike, Ibid., str. 27. Ibid., str. 41--42.

60

51

Pour

et Za phtlosophte,

Marx,

Paris,

Maspero,

Paris,

Maspero,

1965, str. 85-

BIGZ, 1975, str. 28.

XIX

stavom: »Više nego ikada, da bismo ,razvijali' marksističku teoriju ... (danas, Z. M.) moramo biti na teorijskim (filozofskim) pozicijama proletarijata ... Bez proleterske teorije (filozofske) pozicije nema ,razvoja' marksitče teorije i nema ispravnog Jedinstva radničkog Pokreta i marksitče Teorije«.s2

4. Ovde ne možemo dati ni sistematsku kritiku ovih i drugih Altiserovih gledišta, ni razvijati naša pozitivna stanovišta prema njima; zato ćemo samo istać neke značj­ nije karakteristike autorovih shvatanja i tim nazčit jedan od mogućih puteva njihovog razvoja ili prevazilaženja. Opšta evolucija Altiserovih filozofskih stavova koja P:oizilazi iz njegovih najnovijih samokritika, ide ~d rigidnog pozitvsčkg teoricizma iz dela Za Marksa i Cifilozofija »Teorija tati ~apital, po kojima je (marksitč) teonJske prakse«, pre svega naučog saznanja, do najnovijih naglašeno pragmtičko-delšh određnja (marksitčke) filozofije kao, u poslednjoj instanci, borbe klasa u teoriji. - Dakle, u svim osnovnim varijantama, Altise: filozofija je u biti, ma koliko danas rova marksitč ideološki orijentisana, ipak pre svega gnoseologija-epistemologija iz koje su suštinski potpuno izostali Marksovi fundamentalni ontološko-antropološki stavovi. Da bi lakše i definitivno raskrstio sa njima, Altiser je pragmtičk isforsirao celu teoriju o (epistemološkom) prelomu kod Marksa i situirao ga u 1845. god., sa Tezama o Fojerbahu i N emačko ideologijom, kao i posebni metodski postupak simptomskog čitanj (la lecture symptomale) 53 Marksovih •• Ibid., str. 65.

čitanjem Altiser naziva svoju metodu »filozofskog« čitanj tekstova klasika marksizma i sve kulturne. tradicije. Ono teorijski najrazvijenije eksplicitne l\;'larks?_ve . poJmove, zatim najizgrđe kategorije savremene f!loz~f1J_e 1 . nauke _(psih?a_nalizE:, strukturali:Zma, epistemologije, lmgv1stike 1 dr.) pnmenJuJe na3pre na Kapital, zatim na ostala Marksova i druga dela marksizma, traži tako u njima implicitni filozofski smisao i gradi »autenič« marksitču filozofiju ... 53

»kritčog«,

xx

Simptomatskim

likvidirao iz »ranih« i »kastekstova, da bi na taj nači nih« Marksovih radova sve ono što mu ne odgovara. Zbog toga s ovom metodološkom teorijom ostaje ili pada celina se zato malo na njoj zaAltiserove koncepcije, pa ćemo držati. Na pitanje zašto baš Teze o Fojerbahu uzima kao nagoveštaj (epistemološkog) preloma, Altiser odgovara: zbog toga što je Marks u njima dao neke osnovne filozofske stavove i prethodni plan svoje »(nove) prakse filozofije«. - Teze o Fojerbahu su zacelo jedan filozofsko-teorijski izuzetno kondenzovan tekst koji za Marksovu filozofiju ima principijelan značj, ali taj načelo programski dokument ima svoje sadržajno nesumnjivo adekvatne i autentične pretč i u mnogim ranijim Marksovim tekstovima. Između ostaloga, podsećam na čuveno Marksovo pismo R_ugeu od septembra 1843. god., u kome Marks drugačije i šire kaže svoj__uslavnu jedanaestu tezu o Fojerbahu, upravo onu od koje Altiser i datira Marksovu filozofiju. 54 Sem toga, Marksov princip jedinstva teorije i prakse, koji autor istče, konkretno-istorijski marksitče teorije i filozofije i radničkog pokreta, sigurno je fundamentalno načelo marksizma, o čemu i sam Marks često govori, npr. takođe 1843: »Kao što filozofija u proletarijatu nalazi svoje materijalno oružje, tako proletarijat nalazi u filozofiji svoje duhovno oružje ... « Glava ljudske emancipacije čo­ veka »jest filozofija, a njeno srce proletarijat. Filozofija se fl.e može ostvariti bez ukidanja proletarijata, proletarijat se ne može ukinuti bez ostvarenja filozofije«. 55 Ali sa mnogim drugim, on i ove teorijski jezgrovite Marksove stavove, koji u celosti suštinski sadržajno ulaze u temelje i najnovije interpretacije-koncepcije marksitče filozofije Luja Altisera, mora međuti, a limine da odbaci kao nemarksitč samo zbog toga što su napisani pre navodnog Marksovog (epistemološkog preloma od 1845. godine, koga je Altiser zbog potrebe svoje isključvo gnoseološke filozofije morao da situira posle koncepcije marksitče i za njega veoma »nezgodnih« Marksovih Ekonomsko-filozofskih rukopisa iz 1844. godine. 54

43-47.

55

Marx-Engels,

Rani

radovi,

Zagreb,

»Naprijed«,

1961, str.

Ibid., str. 95.

XXI

Protiv autorove teze o (epistemološkom) prelomu može se, u kontekstu drugih analiza koje ovde ne dajemo, navesti još nekoliko bitnih sadržajnih argumenata, ali i iz iznetog je, mislimo, već jasno da sa stanovišta same najnovije Altiserove koncepcije ni teorijski ni istorijski nije održiva ni njegova teza o (epistemološkom) prelomu uopšte u delu Karla Marksa, ni njeno situiranje u 1845. godinu! Sa tezom o (epistemološkom) prelomu ubeđni smo da se suštinski razara celina ovde iznete autorove interpretacije kao Marksove filozofije. Ako nije održiva celina ove Altiserove koncepcije, dolaze u pitanje ili se ruše najpre svi stavovi koji su, uopšte uzev, isključvo rezultat autorovog ideološkog »čitanj u predbućm vremenu« ili »teleološke lektire« celokupne istorije filozofije, tj. oni kojima on sa stanovišta već oformljene vlastite koncepcije ovu retrospektivno opravdava, kao i stavovi kojima Altiser kao bit i funkciju marksitče filozofije prospektivno utvrđje samo ono što jeste ili bi trebalo da bude ako se prihvati ta njegova koncepcija. To je, najpre, onako radikalno postavljena hegelovska teza o »kašnjenju« filozofije za revolucijama i naukama i o situiranju nastanka filozofije tek sa Platonom; zatim, utvrđianje kao »poslednje suštine« filozofije ili njenog zadatka broj 1 da interveniše u naukama, »da ,zacrtava demarkacionu liniju', unutar teorijskog domena, između istinitih i pogrešnih ideja, između naučog i ideološkog«. 56 Naravno, sve su filozofije, ali njima u ovo važni problemi i marksitče Marksovoj koncepciji zacelo nikako ne pripada mesto koje im daje Altiser. Osnovna autorova teza o veoma kompleksnom odnosu između istorijskog i dijalektčog materijalizma, tj. između Marksove opšte koncepcije istorije i njegove filozofije, stav o izvesnoj »nerazdvjućo razlici« između njih, o suštinskom uzajamnom impliciranju njihovih fundamentalnih stavova, zacelo je u biti teorijski plodna teza o odnosu između Marksove opšte koncepcije istorije i (celine) njegove filozofije, teza koja prevazilazi dosadašnja tradicionalna ortodoksna rešavanja ovog složenog prob6

L. Althusser, str. 22-23. 5

XXII

Lenine

et Za philosophie,

Paris,

Maspero,

lema

Altiserovo razmatranje o odnosu između dijalektčog i istorijskog ma_terijal!zma i teorijski i _istorijski nije sasvim saglasno m ~a nJegovm gnoseolosko:11 strukturalnom koncepcijom, koJa saznanJe uglavnom sustinski metafizčk izdvaja iz celine ontološko-antropološke problematike, ni sa Marksov~m filozofij?~· ~arkso:7 istorijski materijalizam, kao opsta konce~c1~a _d1Jalektike torije, nije nikakva posebna nauč_ disc1plma l:'ored _nJegove filozofije, makar ovoj i veoma, 1zuz~tno ... itd._b~iska, već je istorijski materijalizam integralm antropoloski deo Marksove opšte celovite dijalektčo-sr~ mater~jalistčke teorije čoveka-prst, upravo nJegove filozofije. · . . Sem toga Altiserovi stavovi o odnosu između istorijskog i dijal~ktčog materijalizma impliciraju i izrčto brane tezu o uglavnom potpunoj teorijskoj neizgrađost marksitče filozofije do danas uopšte i u ~arks_~vo~ delu posebno, to jest nepostojanja u adekv~tnoJ teonJsk?J formi kod Marksa i u dosadašnjem marksizmu osnovmh stavova o bitnim gnoseološko-epistemološkim problemima koji, po autoru, u biti i čine marksitču filozo~iju. ~-aravno ta Altiserova koncepcija i nije Marksova filozof1Ja, koja je mnogo šire i dublje o~tološ~?-antro:p?lški zasnovana. Međutim, Marksova filozofIJa sadrz1 1 mnoga bitna gnoseološka pitanja koja kao fu_ndan:i,ent~lno filzofska razmatra i Altiser. Marks o ovim pitanJ1ma daJe takve i eksplicitne teorijske stavove i r~še~ja koje ne može zaobić nijedno marksitčo ~as~ra':lJanJe ove p~_ob: lematike, a postojanje tih stavova 1 resenJa, kao »teo:1Jsk1 neadekvatnih«, upravo poriče Altiser! Tako, na pnmer, »stvaranje pet (ljudskih, Z. M.) osetila jest posao. celokupne dosadašnje ~v:ets~e istorij_e«, 58 i~~o.tako kao! nastajanje svih saznaJmh i duhovmh rr:oci covek~,, kaze ~d: lučno Marks. !storija je ontogeneza lJudskoga b1ca u ko~oJ svojom vlastitom delatnošću - praksom - čovek pro1z57

•

Međutim,

!s-

i isto_rijsk~,:n :nate;ifilozofi3a i sociosocijaltčkm zemljama, »Nauka«, Moskva, 1965 (na ruskom), 550 str.; W. Rochet, Qu'est:ce que ,za philosophie marxiste?, Paris, Ed. Sociales 1962, 80 ~~r.; 1 dr. 56 Marx-Engels, Rani radovi, Zagreb, »NapnJed«, 1961, str. 247. 51

Vidi: Staljinov

rad O

jalizmu iz 1938; zatim Marksitčo-len3m logija u SSSR-u i u evropskim

dijalektč_~o:n.

XXIII

vodi sebe i svoj svet, istče dalje Marks. U biti o istim filozofskim i drugim pitanjima, posebno o ulozi prakse u saznanju, Marks između ostaloga piše i u Tezama o Fojerbahu, Nemačkoj ideologiji, Bedi filozofije, Svetoj porodici, Kapitalu i drugim delima. u Marksovom delu Iz navedenog možemo zaključit: nalazimo i eksplicite formulisane mnoge stavove o gnoseološkim aspektima njegove filozofije ne samo u teorijski r.eadekvatnim formama - »u praktičnom stanju« ili »na delu« - već i u veoma sadržajnim teorijskim oblicima koje Altiser, međuti, nije korektno, u duhu celine Marksovog dela, koristio u svojoj koncepciji filozofije. S obzirom na intencije i mogućnsti, teorijski i praktično je najvrednije u iznetim Altiserovim stavovima spajanje teorijskog marksizma i marksitče filozofije sa revolucionarnom borbom proletarijata. To je svakako· fundamentalni metodološki stav marksizma na koji uporno treba ponovo podsećati, naročit danas kada su i praktičn i teorijski marksizam u jednoj već dugoj krizi, čij je suš,tinski uzrok kriza revolucionarnog proleterskog pokreta uopšte. Iz ove krize teorijski marksizam može izć samo okretanjem stvarnim problemima savremenog sveta. Preduslov za uspešno rešavanje ovog teškog zadatka je, svaklasičnog maksizma. kako, i temeljito poznavanje nasleđ Ali taj bitni i nužni preduslov nije i njegovo rešenje! Poput mnogih kabinetskih teoriča, i Altiser se doskora uglavnom zadržavao samo na ovom preduslovu (Za Marksa, Citati Kapital i dr.). Pod uticajem najozbiljnijih kritika, on danas prevazilazi svoje egzegeze klasika marksizma i u najnovijim studijama i člancim razmatra i aktuelne filozofske i druge probleme savremenog sveta. Iako su ta razmatranja suštinski nesistematska i esjitčk fragmentarna, ponekada i hegelovski shematičn (npr. o trijadčnos dijalektike), ili naglašeno pragmtičk-deo­ loška (npr. opšti odnos između filozofije, politike i nauke), ona su teorijski i polemičk provokativna i inspirativna, i u tome je njihova nesumnjiva vrednost .

• XXIV

Altiserovim filozofskim radovima Autokritici, dakle, pripada posebno mesto. Autor njom, pre svega, ukazuje na neke bitne jednostranosti svojih ranijih gledišta. Po tome je ona, najpre, spona između dve generacije Altiserovih tekstova - Za Marksa i Citati Kapital, s jedne, i kasnijih radova, s druge strane. Zbog toga će Autokritika - među do sada objavljenim Altiserovim radovima na srpskohrvatskom jeziku dostupnim široj publici (Za Marksa, »Nolit«, Bgd., 1971; Citati Kapital izlazi uskoro u Zagrebu) - popuniti veliku prazninu i sprečit neke moguće nesporazume oko autorovih sadašnjih shvatanja. Međutim, pošto u njoj Altiser ne otkriva samo nedostatke svojih prethodnih dela već ove i ispravlja i dalje razvija svoja stanovišta, Autokritika je rad koji ima i vlastitu teorijsku autonomiju, pa će i sama inspirativno uticati na »unutrašnje izgrađvnje« marksitče teorije i time doprineti razvoju marksizma. Među

Dr Zdravka Munišć

Elementi samokritike (juni 1972)

NAPOMENA

Ova mala knjiga sadrži dva neobjavljena ogleda. Prvi datira od juna 1972. Trebalo je da se on javi u Odgovoru Džonu Luisu (John Lewis), široko razvijuć elemente samokritike koji se tu javljaju, i koji se, možda ograničvju na ispravljanje određnja se toga sećamo, filozofije. Ali, morao sam odustati od toga da ga ukljčim u taj tekst, s jedne strane, da ne bih prekoači granice običng časoping člank i, s druge, da bih sačuvo jedinstvo teksta koji sam objavio na francuskom. . U ovom ogledu će se po prvi put naći kritčo ispitivanje stanovišta knjiga Za Marksa i Čita Kapital, za koja sam, dve godine nakon pojavljivanja ovih dela, u predgovoru italijanskog izdanja knjige Čita Kapital, izjavio da su zahvćen »teoricsčkm tendencijom« (»tendance theoriciste«). Smatrao sam da mogu ovim Elementima samokritike pridodati jedan raniji ogled (juli 1970), koji, raspravljajući o evoluciji mladog Marksa, pokazuje u kom smeru sam se tada orijentisao.

*

*

*

Razume se, samokritika, -čiju »logiku« i unutrašnje razloge ovde razvijam, kako su oni zatekli moje razmišljanje, nije neka čisto unutarnja pojava. Ona može da bude shvaćen samo kao posledica jedne sasvim druge, spoljašnje »logike«, logike politčkh događj o kojima sam raspravljao u Odgovoru Džonu Luisu. Citalac će sam utvrditi nužni odnos te dve »logike«, ne gubeći iz vida prvenstvo prakse u odnosu na teoriju, to jest prvenstvo borbe klasa u ekonomiji i politici u odnosu na borbu klasa u teoriji. 20. maj 1974.

Valdek Rošeu (Waldeck Rochet) koji se divio Spinozi i o njemu mi dugo pričao jednog junskog dana 1966.

.1

.1 Smatram da je ipak potrebno da nakon Džona Luisa (John Lewis), koji ima svoje gledište, i tolikih kritča koji opet imaju svoje, i ja izložim vlastito gledište o svojim ogledima, koji su danas stari sedam do dvanaest godina, jer prvi člank iz zbirke »Za Marksa« potiče od 1960. godine. Nikada nisam oporekao svoje oglede, i nema razloga da to učinm. Ali, 1967. godine, dakle dve godine po njihovom objavljivanju, u ifalijanskom izdanju (kao i u drugim inostranim izdanjima) knjige »Citati Kapital« priznao sam da je u njima prisutna jedna pogrešna tendencija. Ukazao sam na postojanje te zablude i nazvao je imenom i dalje: da 'teoricizma. Danas verujem da mogu da pođem bliže odredim prvenstveni »predmet« ove zablude, njene bitne oblike, i njene posledice. Dodajem da radije treba govoriti o zastranjivanju nego o zabludi. I to o teoricsčkm zastranjivanju. Vide-ćemo zašto predlažem da se izmeni termin, to jest, u ovom slučaj, kategorija, i kakav je filozofski i politčk motiv ove nijanse. Cela stvar može da se sažme u nekoliko reči. Hteo sam da branim marksizam od stvarnih opasnosti buržoaske ideologije: trebalo je pokazati njegovu revolucionarnu novost; trebalo je, dakle, »dokazati« da je marksizam u nepomirljivoj suprotnosti sa buržoaskom ideologijom, i da su Marks i Radničk pokret mogli da ga razviju samo pod uslovom korenitog i trajnog raskida sa buržoaskom ideologijom, i neprestane borbe protiv nap_ada te ideologije. Ova teza je bila i ostaje ispravna. Međutim, umesto da toj istorijskoj činjec dam odgovarjući društveni, politčk, ideološki i teorijski značj, ja sam je sveo na razmere jedne ograniče teorijske či­ njenice: epistemološkog »preloma«, vidljivog u Marksovim delima počev od 1845. godine. Na taj nači bio sam navetumačenj »preloma«, suprotstavden na racionlstčk 5

istinu zabludi u vidu spekulativnog suprotstavljanja »nauke« i »ideologije« uopšte, pri čemu je antagonizam marksizma i buržoaske ideologije bivao jedan njegov poSvođenj + tumačenj: na toj racionalisseban slučaj. tičko-speulavnj pozornici borba klasa praktično nije ,bila prisutna. Sve posledice mog teoricizma proistču iz tog racionalistčko-peuvg svođenja i tumačenj. Zato, da bih tu stvar raspravio, moram uzeti puno kritčo odstojanje: ne da bih govorio o nečm drugom (što bi nas odvlači od stvari}, već da bih se vratio na tu __,. polaznu tačku, na taj prevashodni »predmet« povodom koga se moja tericsčka tendencija učvrstila, ukratko na oprobavanje »prelom«, kao ono izuzetno politčk-erjs koje se, počev od 1845. godine, ocrtava i odigrava u Marksovom delu, i da bih pokazao kako sam ga svođenjm protumači.

ljaući

l

l

I »PRELOM«

»Prelom« nije ni privid ni »obična i čista izmišljotina«, kako to veli Džon Luis. Zalim, ali u toj tački neću praviti ustupke. Da »prelom« treba tumači bez svođenja, to sam upravo maločs rekao. Ali, pogledajte šta se događ: ja sam »prelom« svodio na puku racionlstčk-pe­ kulativnu suprotnost; a većina mojih kritča svode ga na nulu, brišu ga, poništavaju, poriču. I koliko je samo žestine u tim pokušajima proskribovanja i µništavanja! Budimo jasni: u istoriji Marksove teorijske misli očigledn postoji nešto kao »prelom« koji nije malenkost, nego je od značj za istoriju radničkog pokreta u celini. Između onih da koji priznaju postojanje »preloma«, i onih koji hoće ga poreknu, postoji suprotnost koja je, treba otvoreno priznati, u krajnjoj liniji politčka suprotnost. Razmotrimo to malo pobliže. u teorijske radove što Za svakog ko je iole upćen Lenjina možemo svrstati prethode Marksu, a koje sledći u područje nemačk filozofije (filozofije prava i istorije}; engleske politčke ekonomije; francuskog socijalizma (utopijskog i proleterskog), očigledn je i neosporno - pošto se empirijski i komparativno može proveriti (pod uslovom da se analizira ne ova ili ona izolovana formula, nego struktura i nači funkcionisanja tekstova) - da se počev od N emačk ideologije događ nešto dotad nepoznato i otad nepovratno. Istorijski događj u pravom smislu reči, ali događj koji se odnosi na teoriju i ono u njoj što sam, služ~ći se metaforom, nazvao »otkrivanje Kontinenta-Istorije«. U skladu sa metaforama koje ćemo zadržati (a treba ih zadržati obe i koristiti se njihovom razlikom 1), govoValja potom iskovati još »tačnije« metafore, ne prestajući da igramo na njihovu razliku i da se igramo sa njihovom razli1

7

.J rićemo o tom događju kao o »otkrivanju Kontinenta-Istorije naučom saznanju«, ili o prodoru, nagloj pojavi Kontinenta-Istorije u oblasti nautne teorije. U stvari, često vrlo neodluč i nevešto u traženju svog novog predmeta i svoje terminologije 2, još uvek duboko obeleženo starim filozofskim kategorijama 3 , i skoro strepći da dođe na svet, nešto sasvim novo naglo se poj av lj uje u oblasti teorije: po prvi put, dotad nepoznato, i, otad nepovratna. sa vremenske udaljenosti može se reći, Ostajem pri ovoj tezi koju kritča nisu pu~ledeli. Razume se, takva kakvu sam je bio izneo i kakvu je prei zahtevala bi dugouzimam, ona je veoma shematičn trajna istraživanja i analize, za koje je ona samo hipoteza. No, čin mi se da je nijedna od iole ozbiljnijih zamerki upćenih na njen račun u načelu ne pogađ. Jer, u biti, ona je na kraju samo utvrđial jednu činjecu. Već sam kazao: može se čak i u dvosmislenostima i kolebanjima Nemačk ideologije utvrditi postojanje jednog poretka osnovnih teorijskih pojmova, koje bismo uzalud tražili u prethodnim Marksovim tekstovima, i koji imaju tu osobenost da mogu da funkcionišu na jedan sasvim drugi nači nego u svojoj predistoriji. Neću ovde ulaziti u ispitivanje tih novih pojmova, kojima njihov originalni sklop podaje jedan dotad nepoznati smisao i funkciju: nači proizvodnje, proizvodni odnosi, društvene klase smeštene unutar jedinstva proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, vladjuć klasa (potlačen klasa, vladjuć ideologija), podređna ideologija, klasna borba, itd. I da ponovo uzmem samo sledći primer, koji dozvoljava neos-

kom. Jer u filozofiji se samo pomću metafora mogu misliti, to jest podešavati pozajmljene postjeć kategorije i proizvoditi nove u sklopu koga zahteva položaj unutar teorije. 2 Cf. termin Verkehrsverhiiitnisse, koji je u Nemačkoj ideologiji teorijske središte oko koga gravitiraju svi novi pojmovi, dok se on sam »vrti« oko jednog još uvek odsutnog pojma, koji nije bio dobio svoj konači oblik: pojma proizvodnih odnosa. 3 Cf. kategoriju ideologiji »podele rada«, koja u Nemačkoj funkcioniše zapravo takođe kao zamena za pojam otuđenja. Otud i teorija individue, »ličnost« i komunizma, koju nalazimo u tom spisu.

8

\

')

.(

.J \

')

.(

i podsetim da je teorijski sistem Rukopisa porno poređnj, iz 44 počiva na tri osnovna pojma: Ljudska Suština (Otuđenj) Otuđeni rad 4 • Dodajem i to da se »nači funkcionisanja« tog novog pojmovnog sistema ili sklopa pokazao kao prosto naprosto može i te kako da Džon Luis, kao i toliki drugi kritča, mi prigovori da se u Rukopisima iz 44 nalazi većina pojmova Klasične politčke ekonomije, kao što su pojmovi: kapital, akumulacija, konkurencija, podela rada, najamnina, profit itd. Up1avo tako: to su pojmovi Klasične politčke ekonomije, koje Marks pozajmljuje iz Politčke ekonomije onakve kakve ih tu zatiče, ne menjaući ih ni za dlaku, ne doajući im nijedan novi pojam, i ništa ne preinačujć u njihovom teorijskom sklopu. U rukopisima iz 44. Marks zapravo citira ekonomiste kao poslednju reč Ekonomije. On ne dira u njihove pojmove, a ako ih kritikuje, onda to čin »filozofski«, to jest spolja, u ime filozofa čije ime nije tajna: »Pozitivna kritika politčke ekonomije duguje svoj istinski temelj Fojerbahovim otkrićma«, otkrićma tvorca jedne »stvarne teorijske revolucije«, koju Marks tada smatra odlučjćm (cf. Rukopise iz 44., Ed. Sociales, str. 2-3). (Prevod je načije prema Altiseovom navodu ovog mesta iz francuskog izdanja Marksovih Ekonomsko-filozofskih rukopisa iz 1884 prim. prev.). Da bi se, recimo, odmerila razlika, dovoljno je da se pomisli na raskid sa Fojerbahom, nekoliko meseci docnije, u Tezama, i prihvati sledća činjeca: u Rukopisima nema ni traga o&- potpuno nove pojmovne trijade, koja čin osnovu dotad nepoznatog teorijskog sklopa što se pomalja u Nemačkoj ideologiji - Način proizvodnje / Proizvodni odnosi / Proizvodne snage. Pojavljivanje tog novog sklopa izavće, počev od N emačk ideologije, nov raspored pqjmova Klasične politčke ekonomije. Oni će promeniti mesta, .smisao i uloge. Uskoro će »otkriće« (Engels) viška vrednosti, stavljene u središte teorije kapitlsč­ kog nači proizvodnje (višak vrednosti ==kapitlsč eksploatacija ==klasna borba), naglo ubrzati njihov preobražaj. Tada se javlja jedan sasvim drugačij oblik kritike Politčke ekonomije, bez ikakvog odnosa sa (fojerbahovskom) »filozofskom kritikom« iz Rukopisa, kritike utemeljene ne više na »velikim Fojerbahovim otkrićma«, nego sada na stvarnosti protivečng procesa kapitlsčog nači proizvodnje, i borbe antgoisčkh klasa, koja se odvija usred tog procesa i u njemu ima svoj uzrok i posledicu. Kritika Politčke ekonomije (podnaslov Kapitala) tako postaje razotkrivanje ekonomizma Klasične politčke ekonomije, politčke ekonomije kao takve (uzete izvan odnosa eksploatacije i klasne borbe) - i postaje istovremeno unutrašnje rasvetljavanje protivečns kapitlsčog nači proizvodnje, kritika kapitlsčog nači proizvodnje njim samim, njegovim vlastitim tendencijskim zakonima, koji najavljuju njegovu propast pod udarcima klasne borbe proletarijata. Sve ovo može da se potkrepi tekstovima. 4

9

\

nego »nači funkcionisanja« prethodnih sistema (bez srodnosti po »prirodi«, kontinuitetu ili pak »preokretanju«). Jer ovde prisustvujemo jednoj »promeni tla« (vrlo rano sam predložio ovu važnu metaforu), dakle pojavi jednog »novog tla« na kojem će novi pojmovi posle dugotrajne obrade utemeljiti jednu nauč teoriju - ili (prema jednoj drugoj metafori) »otvoriti put« razvoju onoga što će neizbežno postati nauka, izuzetna nauka, revolu.cionarn(!__nauka..- ali takvu teoriju koja se drži onoga sto priznajemo u naukama, pošto ona pruža objektivna saznanja. Zaista, na ovom novom tlu po prvi put je moguće, postepeno, u novim pojmovima postaviti stvarne probleme konkretne istorije u obliku naučih problema i dbspeti (kao Marks u Kapitalu) do dokazanih teorijskih rezultata, to jest rezultata proverljivih u naučoj i političkoj ._ pi:aksi5, i otvorenih za metodičn ispravljanje. No, istorijska pojava 6 ovog novog naučog Kontinenta, ovog novog sklopa osnovnih teorijskih pojmova, išla je, kao što se i pored vidljivih protivečns može utvrditi kod Marksa, naporedo sa teorijskim odbacivanjem starih osnovnih pojmova i (ili) njihovog sklopa kao pogrešnih. drugačij

Pažnja: o~ivu tačku.

ovde dodirujemo

prvu

teorijski

i politčk

Ovo maleno »i« (nauč i politčka praksa) postavlja naravno ozbiljne probleme, u koje se ovde ne možemo upuštati. Njihovo postavljanje i rešavanje tiču se takozvanog »jedinstva« ili »spajanja« radničkog pokreta i marksitče teorije: Lenjin, Gramši i Mao napisali su o ovim pitanjima tekstqve od presudne važnosti. 5

Da bih jasno predoči »svođenj« koje sam bio izvršio, sam puku »teorijsku činjecu« »preloma« suprotstavljao »istorijskoj činjec• raskida između marksizma i buržoaske ~deologije. Međutim, sama po sebi »teorijska činjeca« preloma Jeste takođe istorijska činjeca. Istorijska tako što se s pravom može govoriti o teorijskim istorijskim događjim. Istorijska zato što je reč o događju od istorijskog značj, i to takvog da bi se o Marksovom otkriću moglo govoriti, pod pretpostavkom da takva vrsta poređnja uopšte ima nekog smisla, kao o najvećm događju istorije saznanja od »pojave« matematike, negde u Grč­ koj, valjda u vreme Talesa. I još smo daleko od uviđanj razmera tog teorijskog događj i njegovih politčkh posledica. 6

maločs

10

\

Od 1845. godine u Nemačkoj ideologiji počinje proces otvorenog odbacivanja, ali zaodeven u vrlo opšti i apstraktni oblik koji »pozitivnu nauku«, o empirijskim stvarnostima suprotstavlja zabludama, opsenama, i bunilu ideologije, a poglavito filozofije, koja je tada shvaćen kao kao ·ideologija u pravom smislu. puka ideologija: tačnije, Ali, od 1847. godine, u Bedi filozofije, »razčunvje« se obavlja neposredno na novom »tlu«, a ceh plaćju pseudo-nači pojmovi onog istog Prudona koji je tri godine ranije u Svetoj porodici bio slavljen kao nauči teoriča francuskog proletarijata. No, ono što je odlučjće jeste nači ovog razču­ navanja. To više nije filozofska »kritika« koja se služi, bar delimčno, ili može zgodnom prilikom da se posluži postupkom »preokretanja« 7 , nego je to naučo razotkrivanje zabluda, kao zabluda, i njihovo isključvane, jednostavno sa vladavinom pojnjihovo odbacivanje: Marks oknčav movnih zabluda, koje on može da nazove zabludama pošto uvodi »istine«, nauče pojmove. Ovaj sasvim posebni način »razču!vnj« ~jaće_!lprstno. On se nastavlja tokom celokupnog Marksovog rada, u Kapitalu, i posle njega (setimo se masnih batina koje su dobili socijaldemokratski rukovodioci zbog teorijskih zablud~ u Gotskom_ programu, i Vagner (Wagner) za svoje hegelpvske gluposti:_ o pojmu »vrednosti« i njenog »cepanja« na prometnu i upotrebnu vrednost). Potom ga nastavljaju ·Lenjin (polemika sa narodnjacima i »romantič«, sa Rozom Luksemburg oko Kapitala, sa Kauckim oko Države i ImperiSamokritika o pitanju »preokretanja«. Ja sam u svojim prvim ogledima sveo filozofiju na nauku, i sledstveno tome, odbio da priznam da je figura »preokretanja« imala svoje mesto u istoriji filozofskih odnosa. Poče sam da ispravljam svoj stav u jednom izlaganju februara 1968: »O Marksovom odnosu prema Hegelu«. Treba prihvatiti gledište da filozofija nije (jedna) nauka, i da odnos između filozofskih stanovišta u »istoriji« filozofije ne ponavlja odnos između naučih stavova i njihove (prenauč) predistorije. »Preokretanje« je jedan od nužnih oblika unutrašnje dijalektike filozofskih stanovišta: ali samo pod izvesnim dobro definisanim uslovima. Jer, pod drugim uslovima postoje mnogi drugi oblici istog odnosa. Priznavanje samo jednog oblika (»preokretanje«) odvlači u spekulativni idealizam. Materijalizam ozbiljno uzima mnogostrukost oblika odnosa, pod njihovim određenim uslovima. 7

11

jalizma, itd.), Gramši (u polemici sa Buharinom o istorijskom materijalizmu, itd.), i Mao. On nikada neć prestati. Nauka (kako to Lenjin neprestano podseća u vezi sa samim istorijskim materijalizmom) se nikada ne zaustavlja. Međutim, svaka nauka 8 započinje. Naravno, ona uvek ima predistoriju, iz koje nastaje. Ali, ona iz nje nastaje u dva smisla: u običnm smislu, i u jednom drugom smislu, koji joj je suštinski svojstven i po kome se ona razlikuje pre svega od filozofije koja joj je pridružena u oblasti teorije, no takođe i od drugih stvarnosti, kao što su praktične i teorijske ideologije. Kada se kaže da ona iz svoje predistorije nastaje u običnm smislu, onda to znači da se ona ne rađ ni iz čega, nego iz čitavog jednog tvoračkg rada, složenog, mnogostrukog, katkad obasjanog bleskom ali tamnog i nerazgovetnog, jer »on« ne zna gde teži i gde će se poja•• viti, ako se dovrši. Ona se rađ iz nepredvidljivog, neverovatno složenog i paradoksalnog, ali nužnog u svojoj kontingenciji, sticaja ideoloških, politčkh, naučih (svojstvenih drugim naukama), filozofskih i drugih »elemenata«, koji u jednom trenutku 9 naknadno »otkrivaju« da su se tražili, pošto se sureć ne preoznajući se u teorijskom obličju nauke koja se rađ. Tako u tom prvom smislu nauka nastaje iz svoje predistorije, kao i sve što i ljudi, zajedno sa dolazi na svet, od atoma do živih bića kodom svoje genetske reprodukcije. Međutim, nauka i na poseban nači nastaje iz svoje predistorije: na jedan sasvim drugačij nači, koji joj je bar u teoriji svojstven, jer se ona po njemu razlikuje izNeka se ovo što sledi ne shvati kao ponovni pad u kakvu spekulativnu »teoriju nauke«, već kao minimum opštosti neophodne za promišljanje nekog konkretnog predmeta. »Nauka« ne kao takva ne postoji. Ali, ni »proizvodnja uopšte« takođe postoji: pa ipak Marks govori o »proizvodnji uopšte«, i to namer110, svesno, da bi mogao da analizira konkretne načie proizvodnje. 9 Iako nije neki tačno određni dan - mada konač u izuzetnim okolnostima on to može biti: što izvesni naučic nakon Paskala nazivaju svojom »noći«, to jest svojim »danom« »uviđanj« - ovaj »trenutak« nije zbog toga ništa iznenadnog manje približno odrediv u istorijskom vremenu i njegovim periodima. 8

12

ostalog od nacma na koji filozofija »nastaje« iz svoje istorije. U ovom drugom smislu može se skoro reći da nauka nastaje iz svoje predistorije isto kao što je Marks izašao iz sobe komuniste Vajtlinga (Weitling) zalupivši vratima uz poznati uzvik: »Nikada neznanje neć biti artako u potpunosti ili delom svoju gument!« - odbacujći predistoriju, označivš je zabludom. I bar u prvom trenutku on nije vodio račun o »sitnicama«. I malo je važno što je njegov sud možda u krajnjoj liniji »nepravedan«, jer nije ovde reč o moralu. I malo je v_~žno - naJ?:otiv! - što ideolozi naknadno, mnogo kasmJe, kada vise ne mogu da uklone to dete bez roditelja, nastoje da mu izmešetare zvaničo rodoslovlje, koje, da bi zabašurilo dete 10 , Oca koga je to dete bira u ajegovoj predistoriji i nameć moralo da ima (da bi se malo smirilo). Malo je važno naprotiv, veoma je važno! - što istinski i naravno prilčno jertičk istražvč mnogo kasnije nastoje da utvrde postojanje srodnosti tako složenih i tako slučajnih u svojoj nužnosti da one nameću zaključ o rođenju jednog deteta bez oca (jedinog-utvrdivog): bilo kako, treba priznati očiglednst i pokušati shvatiti tu činjecu. · Priznata nauka uvek je iz svoje predis.torije nastajala i neprestano iz nje nastaje (jer joj njena predistorija njenog uvek ostaje savremena kao njena Drugost) na nači odbacivanja kao zablude, na nači onoga što je Bašlar (Bachelard) zvao »epistemološkim raskidom« (»La rupture epistemologique«). Njemu dugujem tu ideju, a da bih joj u igri reči dao svu njenu britkost, nazvao ~am je,y»~pistemolo~~im p~~lomom«. I načio sam od nJe sred1snJu kategonJu svoJ1h prvih ogleda. među

Tako recimo, buržoaski ideolozi otkrivaju da Marks nije ništa drugo 'doli Rikardo (Ricardo), da Kapital nije ništa drugo do poglavlje Hegelove Filozofije prava o Sittlichkeit (porodica na stranu): Građnsko društvo + Država, preokrenuta (razume se). »Tražite ženu«, veli Mudrost policijskih romana. Kada se tako traži »Otac« to očigledn .znači da se želi dobro detetu, tj. da se ono ukloni. Lenjin, bar, koji nije morao da ulazi u ove pojedinosti, govorio je kao uzgred da marksiza~ ima ~e manje od tri »izvora«, što je bio ne baš mnogo shvacen nacm da se pitanje Oca pošalje k vragu. 10

13

Ali, kako sam bio propustio da kažem! Ovaj izraz je naprosto izazvao protiv mene jedan istinski Sveti savez: od buržuja koji toliko drže do Kontinenta-Istorije kojom gospodare, i »Kulture« što odražava lik koji im je potreban da bi verovali u svoje trajno gospodstvo i budćnost; do komunisti, koji kao i Lenjin znaju da su potrebni svi izvori čovekg saznanja da bi se nakon izvedene revolucije izgradio socijalizam, ali poput marksista, pristalica izgubiti svoje politčke Gotskog programa, strahuju da će saveznike zbog nekoliko naučih pojmova »premeštenih« u zajedničku platformu - i do anarhista, koji su mi, služeći se ne istim politčkm argumentima, ali zato često istim filozofskim argumentima, pripisivali nedelo da sam u marksizam uneo »buržoaske« pojmove, pošto sam u.vezi s njim govorio o »nauci«, a u vezi s njegovim nastankom o »prelomu«. Pa dobro, uz otklanjanje svojih zabluda, zadržću svoje teze sve dok ne budu predložene ne samo drugačije nego približnije i tačnije od njih. Velim sledć: zadržću ih u isti mah iz politčkh razloga koji se nameću, i teorij~kih razloga koji obavezuju. Ne smemo se zavaravati: u pitanju je zapravo politička raspra i sukob. I to ne samo sa mojim pošteno deklarisanim buržoaskim kritčam, nego i s drugima. Ko spor oko reči, bio bi, naime, da je bio u pitanju običan toliko naivan da poveruje da bi izrazi: marksitč teorija, i marksitč nauka, iako hiljadama puta potvrđeni istorijom radničkog pokreta i Marksovim, Engelsovim, Lenjinovim, i Maovim formulacijama, izazvali toliko bure, osude i strasti koje smo iskusili 11• Ovo nije rasprava jezikoslovaca! Zadržavanje ili odbacivanje ovih reči, njihova odbrana ili njihovo ništenje .zalog su istinskih borbi čij je ideološki i politčk karakter očigledan. Nije preterano reći da je tu, iza spora oko reči, danas u pitanju naprosto Treba li podsećati da se one ne javljaju od juče ... da je mnogo pre Arona (Aron) B. Kroče (Croce), koji ni sam nije bio među prvima, poricao Kapitalu svaku nauč vrednost? Ili da ~leva« kritika ideje jedne marksitče nauke, a da pri tom i ne idemo do Štirnerovih (Stirner) »antiteorijskih« reakcija, seže unatrag od mladog Lukač (Lukacs), Korša (Korsch), Panekuka (Pannekoek) itd.? 11

14

Ne samo priznavanje postojanja i uloge marksitčke teorije i nauke, nego i konkretnih oblika spajanja Radničkog pokreta i marksitče teorije, i shvatanje materijalizma i dijalektike. Znam da nije uvek lako biti odmeren. Slažem se da ideološka borba često biva konfuzna, tabori delimčno izmešani, i da se argumenti ukrštaju preko glava njenih učesnika. Priznajem da od onih koji se izjasne za neku partiju nisu svi uvek zaista na njenim pozicijama, ili da oni namervjući jedno postižu drugo; da napadi na ideju jedne marksitče nauke mogu nekim svojim argumentima posredno da pogode izvesne neosporne zablude. Slažemo se da deklarisane stavove uvek treba prosuđivat na osnovu stvarnih stavova i njihovih posledica. Primera: radi, može se neko deklarisati za marksitču teoriju, ali je zastupati sa spekulativnih dakle nemar_ksitčh pozicija; isto tako se neko može deklarisati za marksitču nauku, ali je zastupati sa pozitvsčkh i stoga nemarksitčkh pozicija, uz sve što odatle proizilazi. Međutim, marksitč teorija i nauka mogu se zastupati samo sa dijalektčo-mrs:h - dakle nespekulativnih i nepozitvsčkh - pozicija, pokušavjći promišljanje ove doista nečuv i besprimerne stvarnosti: marksitče teorije kao revolucionarne teorije, marksitče nauke kao revolucionarne nauke. Ono što je doista nečuvo u ovim izrazima jeste povezivanje teorije i revolucionarnosti [»bez (objektivno) revolucionarne teorije nema ni (objektivno) revolucionarnog Pokreta«, Lenjin], i, pošto je nauka pokazatelj objektivnosti teorije, povezivanje nauke i revolucionarnosti. Ali, u ovim parovima, koji, kada se uzmu ozbiljno, preobražavaju ustaljeno shvatanje teorije i nauke, figuriraju još i termini: teorija, nauka. To nije ni »fetišizam«, ni buržoaska »reifikacija«, ni slučajno napisana reč. Ni politčk ni teorijski ne možemo bez ovih reči: jer, dok se ne dokaže suprotno, u obzorju postjećih praksi nemamo drugih i boljih. I ako Marks, Engels i Lenjin tokom svoje politčke borbe i u celom svom teorijskom delu nisu prestali da ih koriste kao oslonac i oružje, to je stoga što su i teorijsku ih smatrali neophodnim za svoju politčku borbu: za revolucionarno oslbđenj proletarijata. lenjinizam.

15

Mi dakle imamo pravo i dužnost da poput Klasika govorimo o marksitčoj teoriji i, u okviru marksitče teorije, o nauci i filozofiji: pod_ uslovom da pri tom ne padnemo u teoricizam, u spekulaciju, ili pozitivizam. I da odmah pređmo na najosetljiviju tačku: da mi teorijski imamo pravo, a politčk imamo dužnost da u vezi sa marksizmom-lenjinizmom preuzmemo i na belegu reči zastupamo filozofsku kategoriju »nauke«, i da govorimo o Marksovom zasnivanju jedne revolucionarne nauke, uz apsolutnu obavezu da razjasnimo uslove, razlog i smisao ovog nečuvog para, koji odlučjće »menja« našu ideju nauke. Preuzeti i u tom kontekstu i u okviru tog programa braniti reč »nauka«, to je naša dužnost nasuprot svim buržoaskim subjektivnim idealistima i malogrđnski marksistima, koji na samo njeno pominjanje složno galame zbog »pozitivizma«, bez sumnje zbog toga što jedina predstava koju mogu ili žele sebi da stvore o praksi i istoriji neke nauke, te a fortiori i marksitče nauke, jeste klasična ili vulgarna pozitvsčka, buržoaska predstava; ideolozima, bili oni dužni smo to nasuprot malogrđnski marksisti ili ne, koji galame zbog »reifikacije« i »otuđenja« objektivnosti (kao negda Štirner zbog »Svetog«), bez sumnje stoga što sasvim olako prihvataju suprotstav(Sloboda-Volja-Pravo) i Stvari 12 , koje predljanje Ličnost Dovoljno je otvoriti obične pravne priučnke pa da bude kao dan jasno da je Pravo, koje je izuzetno jedinstveno sa svojom ideologijom, pošto je ona neophodna za njegovo »funkcionisanje«, da je dakle pravna ideologija u krajnjoj liniji i najčešć u izneađujć providnim oblicima osnova celokupne buržoaske ideologije. Dovoljan je samo jedan pravnik marksista da to dokaže, i filozof da to shvati. što se filozofa tiče, oni još nisu razagnali maglu kojom se okružuju i nimalo ne slute prisutnost prava i pravne ideologije u svojim meditacijama, u samom srcu filozofije. Pa ipak jednostavna očiglednst moraće da bude priznata; buržoaska vladjuć klasičn filozofija (i njeni nusproizvodi, čak i oni moderni) izgrađen je na pravnoj ideologiji, a njeni »filozofski predmeti« (filozofija nema predmet, ona ima svoje predmete) su pravne kategorije ili entiteti: Subjekt, Objekt, Sloboda, Volja, Svojstvo, Predstavljanje, Osoba, Stvar, itd. Ali za one - marksiste koji su osetili buržoaski pravni karakter ovih kategorija, i kritikuju ih, ostaje još da izbegnu zamku nad zamkama: ideju i program jedne »teorije saznanja«. To je ključna tačk još uvek vladjuće klasične buržoaske filozofije. Dakle - osim ako ovaj 12

16

stavlja temelj buržoaske pravne i filozofske ideologije. Da, mi imamo prava da govorimo o neporecivom i nezaobilaznom nau-čom jezgru marksizma - Istorijskom materijalizmu - da bismo povukli suštinsku, jasnu, nedvosmislenu graniču liniju (čak i ako treba - a treba na tome neprestano »raditi«, da bi se izbegao pad u pozitivizam i u spekulaciju) između: s jedne strane proletera kojima su potrebna objektivna, proverena i proverljiva, nauč saznanja da bi ne na rečima već na jednom reči delu nadvladali svoje klasne neprijatelje, i, s druge strane, ne samo buržuja koji, razume se, osporavaju marksizmu svaku naučost, nego isto tako i onih koji se zadovoljavaju nekom ličnom ili nasumičo »teorijom«, koju izmešetari njihova uobrazilja ili njihova malogrđnsk »želja«, ili pak odbacuju svaku ideju nauče teorije, čak i samu reč nauka ili pak teorija, pod izgovorom da navodno svaka nauka, ili čak svaka teorija, suštinski vodi »reifikaciji«, otuđenj, te je prema tome buržoaska. 13 i ovo: mi imamo prava da govorimo i o »epistemološkom prelomu« i da tu filozofsku kategoriju koristimo za označvje istorijsko-teorijske činjec rađanj jedne nauke - računjći tu, uprkos njenoj osobitosti, i rađnje revolucionarne marksitče nauke vidljivim simptomom njenog izlaska iz svoje prediDodaću

izraz upotrebljavamo u kontekstu koji ukazuje na iziaz odatie, i to na filozofski a ne nauči »izlaz« (kao što to čine Lenjin i Mao) - prihvatimo li ovu ideju kao konstitutivnu za filozofiju, računjći tu i »marksitču filozofiju«, onda ostajemo uhvaćeni u filozofsku zamku nad zamkama buržoaske ideologije. Jer samo pitanje na koje odgovara »teorija saznanja« jeste još pitanje Prava, pitanje o pravovaljanosti saznanja. 13 Jednog dana ćemo raspraviti to sa teorijom koja služi kao filozofski alibi celokupnoj toj literaturi o »reifikaciji«: sa teorijom fetišizma robe u 1. Odeljku Knjige I Kapitaia. U međuvremn, bilo bi poželjno da se svi oni koji, uprkos svojoj nauke ili čak teorije, odbojnosti prema ideji jedne marksitče nastoje da se ipak deklarišu kao marksisti, umesto što se zadovoljavaju slabim mestima iz Rajha (Reich) (koji je imao i dobrih) i Markuzea (koji nema dobrih), ili drugih, potrude da pročitaju štirnera, čoveka osobite (pariske) aktuelnosti, i repliku koju mu- je Marks uputio u Nemačkoj ideoiogiji. Kad je reč o »teoriji«, to su tekstovi kojima ne manjka izvesna pikantnost.

17

stor~~e, kakav je njeno odbacivanje zabluda svoje predistoriJe. Razume se, pod uslovom da se obične posledice ne uzmu za uzrok, već da se znaci i posledice »preloma« misle kao. ~eorij~~i fe~o1:1en nastanka jedne nauke u istoriji teoriJe, koJ1 upucuJe na društvene, politčke ideološke i fqozofske uslove tog nastanka. '

I

II »NAUKA I IDEOLOGIJA«

Evo sada baš pravog mesta gde moram, kada mi već niko drugi nije učino tu uslugu 14 , da prokažem svoju teoricsčku zabludu: i to u vezi sa »prelomom«. Dakle, ja sam uprkos svim svojim predostrožnostima ovaj »prelom« na kraju krajeva zamislio i odredio u racionalstčkm granicama nauke i nenauke. I to ne otvoreno u »klasičnm« granicama suprotstavljanja istine i zablude (koje pripada kartezijanizmu i preuzima suprotnost »utvrđen« od iskona, još od Platonizma). Ne ni u granicama suprotstavljanja saznanja i neznanja (koje pripada Prosvetiteljskoj Filozofiji). Nego, ako srnem da kažem, još gore: u granicama suprotstavljanja nauke i ideologije. Zašto je to još gore? Zato što je to značilo staviti nasuprot nauci jedan veoma važan ali i veoma dvosmislen marksitč pojam, i to baš u njegovoj varljivoj dvosmilenosti iz Nemačk ideologije, gde on pod jednim jedinim neizdiferenciranim nazivom igra dve različte uloge - s jedne strane ulogu flozofske kategorije (privida, zablude), i s druge ulogu naučog pojma (tvorevina nadgradnje): pojam ideologije. Malo je važno što Nemačk ideologija dopušta ovu zbrku: jer je Marks iz nje izišao i omgućav nam da je izbegnemo. U stvari, to je značilo uvođenj ovog dvosmislenog pojma ideologije na racionlstčku pozornicu suprotnosti Moguće je da je neko to uradio, a da ja to ne znam. Neka mi zbog toga oprosti. U onome što sam mogao da pročitam vrlo često sam zapažao konače osude, glasna prećutkivanj, a i stroge ali opravdane zamerke: pa ipak ne i istinske temeljite, koherentne kritike, koje zaista razjašnjavaju i ubeđj. No, možda sam i ja isto tako bio zaslepljen i gluv ... 14

19

,

zablude i istine. A to je, takvim svođenjm ideologije na zabludu i povratnim krštenjem zablude u ideologiju, značilo dati tom racionlstčkm pozorištu tobožnji marksitč izgled. Nije potrebno da kažem u koje svrhe nam je to ideološki i praktično služilo. 15 I, zbilja, ovo prerušavanje, koje je ipak skrivalo nešto, poslužilo je. Ali, ako marksizam jeste racionalan, on nije Racionalizam, pa ni »moderni« Racionalizam (o kojem su snevali neki naši prethodnici, pre rata, u žaru borbe protiv nacistčkog iracionalizma). I uprkos svemu onome što sam inače govorio o prevashodno praktičnoj, društvenoj i politčkj funkciji ideoloideologiju) kogije, pošto sam se (o.:;lonjen na Nemačku ristio jednim te istim terminom, važnost koju sam pridavao njegovoj prvoj upotrebi, filozofskoj i neosporno racionalistčkoj (raskrinkavanje obmana i zabluda), objektivno odvlači moje tumačenj u teoricizam. je u toj tački Pa ipak, čak i uz dvosmislenosti Nemačk ideologije, ovo pretvaranje zablude u ideologiju moglo je imati, a zbilja je i imalo, i drugi smisao. Ideologija je bila samo marksitčo »ime« za zabludu. Ali, već od Nemačk ideologije, koja je i sama vršila ovo svođenj, jasno se osećal da se iza suprotstavljanja »pozitivne istine« i ideološke jedan veoma različt, ne obmane najavljuje i uobličav samo teorijski nego i politčk i ideološki, raskid posve drugačije dometa. To je bio Marksov raskid ne sa ideoideološkim shvatalogijom uopšte, ne samo sa postjećim njima istorije, nego sa buržoaskom ideologijom, sa vladajućim buržoaskim pogledom na svet, koji gospodari ne samo u društvenim delatnostima nego isto tako u praktič­ nim i teorijskim ideologijama, u filozofiji, te i u delima između

Pomenuć, kao primer, ali uzoran, samo jedno ime: ime Lisenkovo. I izmišljotinu »buržoaske nauke/proleterske nauke«. 'Vkratko, dve uspomene iz izvesnog doba, da se ne upuštamo dalje. Izvestan broj mojih kritča, komunista ili drugih, tada (J960-1965) je vrlo dobro shvatio, na skromnom nivou mojih »ogleda«, da je takođe bila reč i o politici. Neki od njih se bar trenutno nisu prevarili u tome. Jer, zaboravlja se da su se »prilike« u nekim svojim bar pojavnim aspektima za poslednjih deset front ideološke borbe se godina izmenile, a u tim događjim borbe. Pozadina je ipak ostala pomera baš kao i front politčke očigledn ista. 15

20

/

ekonomije i utopijskog socijalizma. Isto tako je za razumevanje Marksovog stanovišta od odlučjće važnosti činjeca što ta vladavina nije bila jedinstvena, već je bila rezultat borbe protiv ostataka feudalnog pogleda na svet, i protiv (slabašnih) osnova jednog novog, proleterskog pogleda na svet. Jer on je mogao da rai;kine sa buržoaskom ideologijom u celini samo pod uslovom da se nadahne pretpostavkama proleterske ideologije i prvim klasnim borbama proletarijata u kojima se ta ideologija ovaplći i učvršćial. Eto »događj« koji je, iza kulisa racionlstčke scene suprotstavljanja »pozitivne istine« i ideološke obmane, đavo ovom suprotstavljanju njegovu istinsku istorijsku dimenziju. Dobro sam »osetio« da je razlog spora bio raskid sa buržoaskom ideologijom, pošto sam se trudio da identifikujem i karakterizujem tu ideologiju (u humanizmu, istoricizmu, evolucionizmu, ekonomizmu, idealizmu itd.). Ali, kako tada nisam shvatio mehanizme ideologije, njene oblike, njene funkcije, njene klasne tendencije, i njene nužne odnose sa filozofijom i naukama, to nisam mogao da stvarno razjasnim vezu koja postoji između Marksovog raskida sa buržoaskom ideologijom, s jedne, i »preloma« s druge strane. Naime, »prelom« nije privid. Iza tog pretvaranja zablude u ideologiju stajala je jedna činjeca: objavljivanje suprotnosti istine i zablude kao jedan od nagoveštaja rađanj, pojave jedne nauke (kada je to doista slučaj). Bez sumnje, i pored toga što su neki smatrali, ja se nisam držao »nedijalktčog« suprotstavljanja nauke i ideologije: pošto sam pokazivao da je ta suprotnost bila povratna, i prema tome istorijska i dijalektč, jer samo pod uslovom da »otkrije« i »zadobije« »istinu«, i samo tada, može naučik da se osvrne na predistoriju svoje nauke, i da je u celini ili delimčno oceni kao zabludu, kao »splet zabluda« (Bašlar), čak i ako priznaje u njoj neke delimčn istine koje preuzima, ili anticipacije koje prikuplja (primer: klasična ekonomija, utopijski socijalizam): ali i samo to preuzimanje moguće je tek po tome što su delimčn istine i anticipacije njene predistorije prepoznate i utvrđen kao takve na osnovu najzad otkrivene istine. »Habemus enim ideam veram ... « (Spinoza). Naime, pošto (enim) raspolažemo (habemus) istinitom idejom, otud . . . Otud možemo Politčke

21

index sui et falsi«, istinito pokazuje sebe samo i pokazuje lažno; otud je prepoznavanje zablude (kao i delimčnh istina) povratnost (recurrence) istinitog. Pa ipak sam, svođenjm »preloma« samo na ovu suprotnost, makar ona bila i povratna, »kontinuirana«, »bez kraja« - nauke i ideologije, nekritč prihvatio gledište »nauke« o sebi samoj (i očigledn ne samo o sebi!); ili, bolje rečno - jer ta je formula još uvek idealstčk gledište »nosilaca« nauče prakse o svojoj sopstvenoj praksi i istoriji njenih rezultata; ili tačnije - jer i ta formula 16 je još uvek idealstčk gledište »spontane filozofije naučik« (Lenjin), koji u počecima jedne nauke vide samo odsečan kontrast između pre i posle, između otkrivene istine (ili čak otkrivenih istina) i odbačenih zabluda. No, ja sam otada, (1967. u jednom tečaju filozofije za nauče radnike) upravo nastojao da pokažem kako ta »spontana filozofija naučik« nije spontana, i nimalo ne potiče iz filozofske uobrazilje naučik kao takvih: jer ona je samo preuzimanje, od strane naučik i >;naučih radnika«, Teza protivečnh tendencija koje naveliko razvija filozofija, zapravo, u krajnjoj liniji, »filozofija filozofa«. Ja sam, dakle, dobro opazio postojanje »preloma«, ali pretvaranja kako sam ga shvatio u smislu marksitčog zablude u ideologiju, i uprkos svoj istoriji i dijalektici koje sam nastojao da u njega »unesem« 17, shvatjući ga takođe

reći:

» Verum

Obratimo s tim u vezi pažnju na sve dvosmislice koje se kao jarebice na korak lovca javljaju već kod Bašlarove formule: »trudbenici dokazivanja«, pogotovo kada su oni okupljeni u »gradu naučik«. »Grad naučik« postoji samo unutar buržoaske podele fizčkog i umnog rada, i buržoaske ideologije »nauke i tehnike« koja pospešuje funkcionisanje te podele sankcionišuć je i opravdjući je sa buržoaske tačke gledišta. Proletersko gledište o tom pitanju posve je drugačije: ukidanje »grada naučik«, njihovo »ujedinjenje« sa trudbenicima i aktivistima, u smislu komunistčh oblika podele rada, potpuno novih i nezamislivih sa buržoaske tačke gledišta. 17 U vezi sa neizbežnim i neizbežno negativnim rezultatima u neko stanovište ili kakvu teosvakog »unošenja« dijalektike riju treba videti presudno iskustvo Marksa sa Prudonom: »Ja sam pokušao da u njega unesem hegelovske dijalektike ... « Bez uspeha. Ako je verovati Bedi filozofije, sudeći po Filozofiji bede, valja možda govoriti o katastrofi! Dijalektika se ne »unosi«, niti metafori, »primenjuje«. Već Hegel je to se, prema tehničkoj jasno i glasno rekao. U ovom pogledu moramo biti u najmanju 11

22

I

u kategorijama koje su u krajnjoj liniji bile racionalističke, nisam mogao da objasnim ono što je određival taj prelom, a ako sam u osnovi to i naslutio, bio sam nesposoban da to mislim 18 i izrazim. Time sam stvarno sveo raskid. marksizma sa buržoaskom ideologijom na »prelom«, a antagonizam marksizma i buržoaske ideologije na antagonizam nauke i ideologije. I, naravno, to pogrešno stanovište nije bilo bez po~ledica. Ono je to moglo da bude da sam se zadovoljio ,time da od njega napravim samo jednu frazu, ili fraze. Ali, bio sam toliko naivan (ili dosledan) da od njega načim teorijski argument, i da ga izrazim u okviru rasuđivnj dovoljno strogog da bih snosio odgovornost. Ja sam, i pored svih nužno uzaludnih ograda, ovo ,,pogrešno« suprotstavljanje nauke (istina) i ideologije (zabluda) teorizovao u tri oblika koji su ovaplotili i rezimirali moju teoricsčku (to jest racionlstčk-peu­ tivnu) tendenciju: 1. Jedan (spekulativni) nacrt teorije razlike između nauke i ideologije uopšte. 2. Kategorija »teorijske prakse« (ukoliko je ona u postjećm kontekstu svodila filozofsku praksu na nauč praksu). ruku hegelovci. U ovom pogledu - koji ne isključe druge Marks i Lenjin su hegelovci. Ne može se govoriti o unošenju i primenjivanju dijalektike. Ovde dotičem jednu filozofski veoma osetljivu tačku (nazčeu dvema jednostavnim rečima). U filozofiji se »linije razgničej« presecaju u tačkm, koje tada postaju čvorne tačke, tačke dodira u razilaženju. 18 Kažem: nesposoban da to mislim. Jer, ako je reč o ozbiljnom radu, onda se ne možemo zadovoljiti opštim i uobičaje­ nim formulama koje, oslonjene na druge, ostavljaju utisak da povezane i razložno govore o stvari. Tu ne treba da bude zabune: oni koji kao rukom ili besedom uklanjaju probleme, koje smatraju da su rešili stoga što ih nikada nisu ni postavili, nimalo ne služe radničkom pokretu, čak i ako su mu privrženi. Doćie dan kada će drugi biti u stanju da misle probleme koje smo mi samo pokušali da postavimo. Malo je verovatno da se oni mogu naći među autorima buržoaskih, socijaldemokratskih ili drugih Velikih Zgražavanja koja su izazvali nai';i ogledi.

23

3. Spekulativna postavka filozofije kao »Teorije teorijske prakse« - što je predstavljalo vrhunac te teoricističke tendencije. 19 Naravno, ova poslednja postavka o filozofiji nije ostala bez uzgrednih posledica po shvatanje marksitče 19

Dovoljno je samo razmotriti ova tri stava da bi se razusvoje zastranjivanje: teoricizam. meo termin kojim sam označi 'I'eoricizam u ovom slučaj znači: primat teorije nad praksom; jednostrano insistiranje na teoriji; ali, još preciznije - spekulativni racionilizam. Jednostavno je objasniti njegov čist oblik. Misliti u opreci istine (zablude, to je zapravo bio racionalizam. Ali je zato bila spekulacija namera da se opreka stečnih istina) odbačenih zabluda misli u okviru jedne opšte Teorije Nauke i Ideologije, i njihove razlike. Razume se, rasuđjći u smislu »graničh slučajev«, ja uprošćavm i natežem stvar do krajnosti: jer, daleko od toga da su moje analize uvek sledile takav tok, pogotovu ne do kraja. Ali, kretanje u tom pravcu je neosporno. ·· Ono se fiksiralo, kao što to inače biva, u pojavnom obliku jedne reči, čija je valjanost izgledala van svake sumnje: Epistemologija. Ona nas je upćival na Bašlara, koji je stalno koristi, i na Kangijema (Canguilhem), koga nismo pomenuli i koji se njome koristi. Mi smo je upotrebljavali i zloupotrebljavali (a naročit ja), a nismo umeli da je kontrolišemo. Naglašavam ovo jer se upravo nje uhvatio dobar deo naših čitalc, pojačvući svojim vlastitim filozofskim sklonostima teoricsčku tendenciju naših ogleda. šta smo podrazumevali pod Epistemologijom? Doslovce sledeć: teoriju uslova i oblika nauče prakse i njene istorije u okviru raznih konkretnih nauka. Ali, ova definicija je mogla da bude shvaćen u dva smisla. U materijlsčko smislu, ona je mogla da nas odvede proučavnj materijalnih, društvenih, političkh, ideoloških i filozofskih uslova teorijskih »nači proizvodnje« i »procesa proizvodnje« postjećih saznanja: ali u tom slučaj njen domen je pripadao Istorijskom materijalizmu! Naprotiv, u spekulativnom smislu, Epistemologija je mogla da nas odvede oblikovanju i razvijanju teorije nauče prakse u njenoj razlici spram drugih praksi: ali kakva je tu razlika u odnosu na filozofiju koja je takođe određna kao »Teorija teorijske prakse«? Tada smo se našli na tlu »Dijalektčog materijalizma«, pošto je filozofija bila, i bila samo, Epistemologija. To je bilo raskšće puteva. Ako je Epistemologija filozofija sama, njihovo spekulativno jedinstvo može samo da učvrsti teoricizam. Ali, ako Epistemologija pripada (uz minimum vlastitih koncepata koji specifikuju njen predmet) Istorijskom materijalizmu, onda je treba tu i staviti i, u isti mah, prozreti privide i obmane njenog odbaciti i projekta. Treba je (kao što smo mi to otad nazčil) kritikovati idealizam ili idealstčku ustajalost svake Epistemologije.

24

I

/

nauke, istorijskog materijalizma, ne toliko zbog uloge koju sam dodelio razlici (načelo ispravno) između nauke i marksitče »filozofije«, koliko zbog nači na koji sam da je filozofija, u krajnjoj shvatio taj odnos (uzimajć liniji, teorija poput nauke, skrojena od istog tkač, sa velikim slovom priđe: Teorija). Odatle su proizišle prolazne posledice po ispostavljanje modaliteta marksitče nauke, u knjizi Citati Kapital. lstorijskog materijalizma: naročit Nema sumnje da nam se tom prilikom promigoljio između nogu uzgredni proizvod teoricsčk tendencije, štene strukturalizma ...

I

I

III STRUKTURALIZAM?

Treba reći da je tada bilo primamljivo poigravati se (Kokettieren) ne sa strukturom i elementima, itd. (jer svi ti koncepti se nalaze već kod Marksa), nego recimo sa »dejstvom odsutnog uzroka«, koje je uostalom neuporedivo više spinoztčk nego strukaličo, kako bi se obuhvatili istovremeno »previdi« Klasične ekonomije, Proizvodni odnosi, pa čak i fetišizam (što mi se nije sviđalo: teorija o fetišizmu uvek mi se činla ideološka) - i nagovestilo terminom strukturalne uzročnsti (cf. Spinoza) nešto što doista jeste »ogromno Marksovo teorijsko otkriće«, no što se takođe može nazvati, u marksitčoj trauzročnšć. Pod diciji, dijalektčo-mrs uslovom da se imaju na umu kritč momenti, nije baš sve isprazno u tim pojmovima, recimo u pojmu »odsutnog uzroka«. 20 Ali, mi nismo uvek znali, na nekim stranicama to

U tri smisla:

1. u politčkm.

Na primer, teškoća da se »pokaže prstom« »uzrok« onoga što su jedni nazivali »staljinizmom«, a drugi »kultom ličnost«. Posledice su bile doista prisutne: uzrok, odsutan; 2. u naučom. Pretpostavivši da se naučom analizom odredi »uzrok«, i čak ako se on označi kao »staljinčko zastranjivanje« (uz dodatno određnj), sam taj »uzrok« je tek jedna karika u lancu dijalektike klasne borbe Radničkog pokreta uslovljenog izgradnjom socijalizma u jednoj zemlji, koja je i sama jedan momenat u istoriji Međunarodg Radničkog Pokreta, u svetskim klasnim borbama imperjalstčkog stadija kapitalizma, s tim što je celina određna »u krajnjoj instanciji« protiveč­ nošću između Proizvodnih odnosa i Proizvodnih snaga. Ali, isto tako se ne može »pokazati prstom« na tu protiveč­ nost »u krajnjoj instanciji«, kao na uzrok. Ona se može zahvatiti samo unutar oblika klasne borbe, koja je u pravom smislu njena istorijska egzistencija. Reći da je »uzrok odsutan«, znači dakle u istorijskom materijalizmu da »protivečns u krajnjoj instanciji« nije nikada neposredno prisutna na istorijskoj pozorodređnja u krajnjoj instanciji«) i da nici (»nikada ne kuca čas

27

knJige Citati Kapital, u proleć 1965, da se uzdržimo, a ~as »fle:r:,~»sa strukaličom terminologijom jamčno Je prevrsio meru, pošto naši kritča, osim nekoliko izuzetaka, n~su tu oset~li ironijuv!~i parodiju. Jer, bila nam je na umu Jedna sasvim drugaciJa Osoba od anonimnog autema i njihove mode! Odmah će se tora strukaličh videti ko. .. U našim. ogledima je ipak bilo izvesnih nagoveštaja k?Ji su mo~h da navedu na razmišljanje. Uvek sam se pitao _kako Je,. !ecimo, strukturalizam mogao da proguta i -~~an kategonJe kao što su: »određnj u krajnjoj instanciJi«, »nadređost/p«, »nadoređst« - da navedem samo ove. Ali, šta mari: proizveli su nas oči­ gledno stoga što im je to odgovaralo u »strukturaliste« a u ~rtvačk?1 kovčegu »strukturaliz~a« velika nas je porodica sociJaldemokrata svih stranaka i sa svih strana svečano predala zemlji i sahranila u ime marksizma što će reći nji~~vog _marksizma. Lopate zemlje »istorije«, »,erakske«, ~diHJalektike«, »konkretnog«, »života«, i naravno ~Cove a« i » umanizma« nisu izostale. Kao sahrana, bila Je to krasna sahrana. Uz jednu prilčno čudnovat okolnost: prošle su_godine, ali ceremonija još uvek traje. ZanemaruJem ove epizode koje nisu bez značj {tres_am~ znat~ ka~vog), ~li 1:1-oguda nas odvrate od onog sto Je bit~o, i to i~ _sasvm~ Jednostavnog razloga. Naime, izvrtale zbog toga sto ~u kritike koJe su tada bile upćen poredak stvan: smatrale su nas strukturalistima a u senci zaista su ostavljale teoricizam. One su na izvestan n~či n~što ~okopavale: osnovno zastranjivanje, tj. teoricizam, ali u vidu Jednog sporednog {i problematičng) zastranji-

?a

se ona nika~a ne može dohvatiti neposredno, poput »prisutne os~be«. Ona ~este »uzrok«, ali u dijalektčom smislu, određujći ko3'!'-. »odlučJć kariku« na pozornici klasne borbe treba dohvatih; 3. u filozofskom. Istina je da je dijalektika postavka »odsutnog« uzroka, ali shvaćenog sasvim drugačije nego u takozvan_om stru~aličkom smislu termina. Dijalektika čin odsutnim_ ~ladJuć1 uzrok, jer ona uklanja, ukida i »prevazilazi« ~e_amsbčku, prehegelovsku kategoriju uzroka, shvaćenog kao sa b1l!Jarsk~. kugla, koja se može dohvatiti, uzroka poistvećng s~p~tanci3om, subjektom, itd. Dijalektika čin odsutnom mehamshčku uzročnst, ispotavljuć jednu sasvim drugu »uzročnst«.

28

zbog .,.,vanja, tj. strukturalizma. A jasno je i zbog čega: toga što se marksitč postavka teorijskog antihumanizma, čija je formulacija mogla da »susretne« izvesne dobre »strukaliče« reflekse {antipsholgčke, antisorcčke) nekolicine značjih istražvč {Sosir i njegova škola), inače stranih marksizmu, direktno sukobljatala sa njihovom humanistčko ideologijom. Da izvesne linije razgničej mogu ovako da se ukrste, da se preseku na izvesnim čvornim tačkm, da u filozofskoj borbi često treba osvojiti neko uporište koje pripada drugima (koji isto tako mogu biti protivnici) kako bismo ga priključ pozicijama koje branimo (i tako mu možda izmeniti smisao premeštanjem u jedan posve drugačij sklop), da za takav poduhvat niko unapred ne jamči, da on nosi rizike, iste one na koje Marks ukazuje kada priznaje da je u Prvom odeljku Kapitala »flertovao« sa Hegelom i njegovom terminologijom - sve to naši kritča, zasenjeni pseudoantagonizmom strukturalizma i humanizma i ukrćeni u protivstavu koji ih zadovoljava, nisu ni videli ni uvideli. Zato treba uspostaviti pravi poredak stvari. Sa vremenskog odstojanja, posle iskustva prihvaćenih kritika (nisam ih zanemario: neke ;;u bile vrlo umesne) i neprestanog razmišljanja, verujem da mogu nakon šest godina da zadržim termine svoje kratke ali precizne samokritike iz 1967, i da u svojim prvim ogledima (Za Marksa, Citati Kapital) ustanovim osnovno teoricsčk (tj. racionlstčk-peuv) zastranjivanje, i njegov uzgredni proizvod, veoma dvosmisleni »flert« sa strukturalistčkom terminologijom, u knjizi Citati Kapital. Ali, kako je u pitanju strukturalizam, hteo bih da o njemu kažem koju reč. Ovaj sasvim francuski specijalitet nije neka »filozofija filozofa«: nijedan filozof mu nije dao svoje ime, ni svoj potpis, nijedan filozof nije prihvatio te lebdć i rasplinute teme, da bi im dao jedinstvo sistematske misli. To nije slučajno tako. Strukturalizam, nastao iz teorijskih problema sa kojima su se suočil naučic u svojoj praksi (u lingvistici od Sosira, u etnologiji od Boasa i Levi-Strosa, u psihoanalizi, itd.), nije »filozofija filozofa«, već jedna To što su »filozofija« ili »filozofska ideologija naučik«. njegove teme lebdć i rasplinute, i što je njihov okvir

29

vrlo slabo određn, ipak ne onemgućav da se nazči njegova opšta tendencija: koja je racionlstčk mehanistčka, ali nadasve formalistčk. U krajnjoj liniji (a to može da se pročita u izvesnim Levi-Strosovim tekstovima logičar), struktu~ kod lingvista i nekih filozvstujšćh ralizam (a bolje bi bilo reći: izvesni strukturalisti) teži ka idealu proizvodnje realnog kombinatorikom bilo kakvih elemenata. Ali, naravno, kako »on« barata čitavom skupidisciplina, ne nom pojmova pozajmljenih od postjećih može se mirne savesti optužiti za strukturalizam svaki onaj koji se služi pojmom strukture! Ovde treba imati na umu da strukturalizam nije neka završena filozofija: već skup rasplinutih tema, koji svoju graniču tendenciju ostvaruje samo pod izvesnim uslovima. Već prema tome šta »vidi« od strukturalizma (recimo, antipsihologizam), prema tome šta od njega preuzima kada se naprosto susr,..etnu pojmovi koje je i on sam preuzeo, ili prema tome što prihvata najdublju logiku njegovog nadhuć, neko nije strukturalista, jeste to manje ili više, ili to istinski jeste. A niko ne može tvrditi da smo mi ikada podlegli mahnitom formalistčk idealizmu proizvodnje realnog kombinatorikom kakvih elemenata. Marks doista govori o »kombinaciji« elemenata proizvodnje. Ali, ta kombinacija u strukturi jednog nači (Verbindung) nije neka formalna »kombinatorika«, mi smo to izrčto nazčil. I to hotimice. Zapravo, baš ovuda prolazi najvažnija linija razgničej. Na primer, nema govora o dedukciji (dakle, o predviđanju) raznih »mogućih« nači proizvodnje formalnom igrom raznih mogućih kombinacija elemenata, a pogotovu nije moguće konstruisati tako, a priori . . . komunistč nači proizvodnje! Marks doista stalno koristi pojmove mesta i funkcije, i pojam Tragera (»nosilaca«) kao uporišta odnosa: ali to ne čin da bi ispraznio konkretne realnosti, sveo stvarne ljude na puke funkcije uporišta - nego da bi učino razumljivim mehanizme, zahvtjući ih u njihovom pojmu, i da bi, polazeći od njih (jer to je jedini razumljivim konkretne realnosti koje mogu put), učino da budu zahvćen samo tim posredstvom apstrakcije. Ali, Marks nije strukturalista samim tim što koristi poj-

30

I

I

I

move strukture, elemenata, mesta, funkcije, Tragera, ododnosima, oblika i preoblikovanih oblika, nosa, određnja premeštanja, itd., jer on nije formalista. Ovuda prolazi druga linija razgničej. Naime, Marksovi pojmovi se koriste i smeštaju unutar jasnd određnih granica; i podređni su drugim pojmovima koji određuj njihove granice važenja: pojmovima procesa, protivečns, tendencije, granice, nadređenosti, podređnsti, itd. Ovuda prolazi treća linija razgničej.

Jer neki su mogli reći, ili će reći jednog dana, da se marksizam razlikuje od strukturalizma prvenstvom procesa nad strukturom. To formalno nije netačo, ali je to tačno i u slučaj Hegela! Ako se hoće srž problema, onda treba ić mnogo dublje. Jer može se zamisliti takođe i jedan formalizam procesa (čiju nam karikaturu svakog dana nude buržoaski ekonomisti), dakle jedan strukturalizam ... procesa! Doista, treba postaviti pitanje čudnova­ tog statusa tog presudnog pojma marksitče teorije kakav je pojam tendencije (tendencijski zakon, zakon tendencijskog procesa, itd.). Sa pojmom tendencije zapravo se pomalja ne samo unutrašnja protivečns procesa prven(marksizam nije strukturalizam ne zato što istče stvo procesa nad strukturom, već zato što istče prvenstvo protivečns nad procesom: a ni to nije dovoljno), nego i nešto drugo, što je politčk i filozofski mnogo značjie, a to je posebni i besprimerni status koji marksitču nauku čin revolucionarnom naukom. Ne samo naukom kojom revolucionari mogu da se služe radi revolucije, nego naukom kojom oni mogu da se služe stoga što je ona teorijskim sklopom svojih pojmova na revolucionarnim klasnim teorijskim pozicijama. Očigledno, 1965. godine nismo znali da se snađemo u ovom poslednjem pitanju. To će reći da tada nism