134 49 9MB
Serbian Pages 391 [220] Year 1981
Marksistička
biblioteka
Zoran Vidojevlć SAMOUPRAVUANJE - DELO RADNICKE KLASE
NIRO
»Mladost~
Beo~rad.
Za
Marhla Tita 2
izdavača:
direktor
Zoran Erak
Recenzenti· Sdpc Suvar Vuhiln Pavlović Urednik: Olp Đukić Grafička i tehnička oprema:
Mib. llvanoylć Stampa i korektura: •Glas~. Vlajkovićeva 8, Beograd
Ttrat: 2000 primeraka Bec.;;rad, 1981. godine
zoran
vidojević
SAMOUPRAVLJANJE DELO RADNICKE KlASE
Uvod .•.......................................•.•........................ 5
Deo prvi .............................................................. 15 RADNICKA KLASA KAO SUBJEKT REVOLUCUE ....... 17 Radnička klasa u nalem danall\iem drultvu ...•...•........... 34
Poku§aj radničke
Kakva
pojma savremene jugoslovenske klase , .................................................... 40
određenja
radnička
klasa je subjekt samoupravljanja ............. 48
Deo drap •••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••.••••••••••••.•. 65 SA VREMENO JUGOSLOVENSKO DRUSTVO l PROBLEM KLASNOG SAVEZNIKA ........................... 67 Klasni savez i socijalistička revolucija .......................... 67 Samoupravljanje i ostvarivanje klasnog saveza ......•......... 69
Saveznici i protivnici radničke klase ............................ 12 Klasni i neutralistički pristup katesoriji radnih ljudi ......................................................... 88 Skupina zaposlenih u vanprivrednim delatnostima i
ostvarivanje saveza sa radničkom kluom ...................... 90 Inteligencija i radnička klasa .••. : .........••................•.... 97 Seljaštvo kao snaga klasnog saveza ............................ 101 Deo
treći .............................................................
107
SNAGA, GRANICE l ISTORUSKE MOGUĆNOSTI SAMOUPRAVUANJA U NASEM DRUSTVU ............... 109 Pristup ............................................................. 109
Teorijska valorizacija tekovina samoupravljanja u jugoslovenskom drultvu, klice novos i qjihov konkretni drultveni sadrfaj i dom alaj ......................... 117 MOGUĆNOSTI TRANSPORMACUE ODNOSA PROIZVODNJE NA TEMEUU SAMOUPRAVUANJA ...••.••.••••......•..•.................... 126 Samoupravljanje i robna proizvodnja .......................... 126 Robna proizvodnja i mogućnosti organizovanja radničke klase kao udrulenih proizvođača ..•..•....•......... 134 Drultvena svojina - samoupravljanje .......................... 139 Samoupravljanje i razvoj proizvodnih snasa, svrha proizvodnje i determinizam »socijalizma oskudice• .......... 144 Smisao samostalnosti proizvodnih organizacija ............... 1SS Klasni temelj proizvođačkog ovladavanja prolirenom reprodukcijom ...................................... 161 Značiti i mogućnosti rupodele prema rezultatima rada .........••.•..•...••.•.•.••.••••••.••.•.•.•.................... 182 Problem podele rada ..........................•...•••......•..... 189
SAMOUPRAVUANJE U SVETLOSTI ODNOSA RADNICKE KLASE l POUTICKE BIROKRATUE l TEHNOKRATIJE ............................ 197 Način proizvodnje i drultveua pozicija i uloga političke birokratije i telulokratije •.••......••.••..........•.... 206 Neke specifičnosti telulokratije u noJem danalqjem drultvu .•.....•.••.....•••••••.•.....•••.•••.••.....••............. 211
U V O D
TeoriJska misao l radnl~kl pokret u savremenom jugoslovenskom drultvu ponovo se suo~avoju sa egzistenciJalnim plta'lflma razvoja samoupravQa'lfa. Dosadal'lfa praksa samoupravQa'lfa ~IJe su tekovine, svakako, postale Imanentni element/ sadrlqja l na~/na drultvenog l/vota, polltl~ke svesti, vrednosnog sistema l tel'lfl radnl~ke klase l svih radnih slojeva, dol/a je da svojih IstoriJskih granica. RevllallzacQa te prakse zahteva nove IstoriJske korake l inic(jative. Narasle su objektivne mogućnost/l potrebe dub(jeg i ce/ovit(jeg razvoja samouprav(ja'lfa. Medutim, ~u 1(/emu suprotne undenp(je. Pre svega, _g)Qljzam (l uoplte, prevlast JW/Iti~ke nad pro/zvodno-ekonomskom iferom}, alll_I'IJ;ll?ltl oblici grupno-svoj/nskog po~ala'lfa l prlvatl~aclfe. Na povrlin{ dru/tvenog l/vota, u 'lfegovoj svakodnevici, WJQqju na_y_lfll/o _neki krupni strukturalni poremećaji .P!f!'J:.ednog /!Ireg dru/tVenog razvoja M_nqMkpogadqju pretelni deo rađnl~ke /d_qse. l svi radne, neprlvllegovane delove drultva l prele da suze IstoriJske mogućnosti samoupravQa'lfa. Jav(jqju se i znaci nemoć/ da se obuzdqju odredeni stihiJski procesi, pre svega u ekorlomskoj iferl drultva. Z alto je to tako?
ali
Formula, prema kojoj je ref._p nulnim manlfestac(jama proti>relnog raz"9f!! drui!J!t!JLrelfl.~l!o.i peril!.di! ne zadovoljava jer je apstraktna, i to u smislu lole apstrakciJe. Kao takva, ona imafunkc(ju ideolo/ke racionalizaciJe postojećeg. Izvan 'lfenog domalqja ostqju konkretno-istoriJski uslovi i deurminante procesa drultvenog l/vota.
simm
s druge strane, n(je re~ .o.slolelllm ekonomskim problemima pred kojima se nalio samoupravQa'lfe i ce/okupni dru/tveni razvoj. RedukciJa problema drultvenog razvoja l pololqja radni~ke klase na ekonomsku dimenziJu, zna~/ nesag/edava'lfe ili svesno-nesvesno lzbegava'lfe suol!e'lfa s glavnim uzrocima postojećeg sta'lfa. Ekonomsko sta'lfe drultva niJe neka potpuno samostalna, apsolutna determlnanta drultvenog razvoja, nezavisna od pol/tl~klh l ideo/oik/h ~ln/laca. Ekonomski faktor l 'lfegov ut/cqf morqju se smestltl u totalitet drultvenlh odnosa u kome je bilan konkretan odnos klasnih snaga. Zato se nl rele'lfa bitnih problema razvoja samouprav(ja'lfa ne mogu nać/ na usko-ekonomskoj (Icao nl na /deo/o/ko-normativnoj ili politi~ko-organizacionoj} ravni.
Razne pragmatilke mere preduzete radi savladavanja ozbiljnih te/koća
pr/vrednog l dru/tvenog razvoja, po logic/ stvari, dqju ogranl&ne ifekte. Jer, one ne proizlaze Iz dubijih uvida, u glavna lari!ta dru/tvenih protlvrelnostl l sadal'l}lh granica razvoja proizvodnih
snaga i samouprav/jaf1ia. Bii1Ji uzroci zaoltr:enihprotit~relnosti drultvenog razvitka sadrlanl su u nallnu prolzvod'fino se otaJno mora nanovo graditi i osvajati. To znaći da problem •ovladavanja• robnom proizvodnjom u drultvu prolaznog perioda ostaje neprekidno istorijski otvoren. Usled toga se pitanje sadrfaja i uloge robne proizvodnje u samoupravnom socijalizmu ne može razumeti i relavati izvan onog okvira u kojem je od bitnog značaja dijalektička veza izmedu objektivnih i subjektivnih uslova i ćinilaca revolucije, gde delatnost •subjektivnog« elementa, pre svega organizovane radničke klase koja prevazilazi vlastite empirijske granice i izlazi na nivo odlučujuće drultvene snage, postaje i sama svojevrsni objektivni činilac drultvenog kretanja. Bez tog §ireg konkretno-istorijskog, zapravo klasnog konteksta sagledavanja uloge i delovanja robne proizvodnje u na§em savremenom drultvu, pada se ili u apologiju te proizvodnje ili pak u njeno neistorijsko odbaci\"anje i uzaludno negiranje. Kad je reć o prevazilafenju sistema ćija je sultina proizvodnja profita i ostvarivanju socijalizma na tlu nerazvijenog građanskog drultva, nameće se i pitanje: na k..Jji način shvatiti nuf nost »samodokidanja• građanskog drultva i same robne proizvodnje. Ukoliko to samodokidanje nije posredovano revolucionarnom praksom, borbom socijalističkih snaga, pre svega same radničke klase, ne samo da ~tskrate i ublaže porođajne bolove« nastanka novog, nego i da utiču na bitno druga{(jl pravac l sadrlqj istorijskog kretanja u odnosu na onaj koji opredeljuje logika profita, onda bi se moglo doći do paradoksalnog zaključka da je zapravo osnovni zadatak socijalizma da maksimalno razvija pretpostavke građanskog drultva i robnu proizvodnju unutar tih pretpostavki, da bi on, naknadno, u •povoljnijim uslovima• uoplte bio moguć. Na taj naćin nehotice se dolazi do pozicije teorije ~ekarVa čija je suAtina u sledećem: sve dok iznutra, u samorazvitku, građansko druAtvo ne ifivi svoj istorijski smisao, dok maksimalno ne razvije materijalne proizvodne snage i ne udari ogranice odnosa proizvodnje kapitalističke druAtveno-ekonomske formacije, svaka borba za socijalizam je osuđena na neuspeh. Naravno, to nije pledoaje za voluntarizam »svesnog« subjektivnog čina koji hoće da »preskače« i naredt~ama izostavlja nužne faze drultvenog razvitka, ali ni shvatanje d.a će ekspanzija materijalnih proizvodnih snaga i imanentne protivrečnosti građanskog druAtva sami po sebi dovesti do njegovog samodokidanja. \33
Robna prolzvodllla l mo1u~ncotl oraanlzova'IJa kao udrulonlb proizvoda~•
radal~ke
klase
Mogućnosti organizovanja radničke klase kao klase, njenog konstituisanja kao udruženih proizvođača, moraju se sagledavati u svetlu protlvrelnog drultvenog sadrlqja same robe. Naime, od karaktera robe, protivrečnosti koja postoji izmedu razmenske i upotrebne vrednosti, mora se polaziti u objalnjavanju procesa otuđi vanja proizvoda ljudskog rada, konkurencije medu samim proizvođačima i njihovog razjedinjavanja kao klase. s druge strane, rad u uslovima robne proizvodnje nema neposredno drulrveni karakter, §to je jedna od bitnih pretpostavki za udruživanje klase, njeno organizovanje i formiranje kao subjekta društvenog života. U uslovima kapital-odnosa, državnog socijalizma, ali i u okviru zakržljale prakse samoupravljanja koja nije u stanju da negira grupno-svojinske i druge preobražene oblike kapital-odnosa, proizvodi rada u vidu razmenske vrednosti odvajaju se od radnika, njihovo kretanje i realizovanje posredstvom tržišta postl!ie sila otuđena u odnosu na proizvođače i suprotstavljena njima. ~8. temelju rascepa upotrebne i razmenske vrednosti 'i'listaje proces odvajanja proizvodnog života i kretanja viška rada od radničke klase, postvarenja odnosa proizvodnje i njihovog delovanj~ kao objektivnih zakonitosti nezavisnih od volje i svesti proizvođača,\ Na istoj podlozi JaVlja se fetišizam robi-proizvoda ljudskog rada, postvarenje i parcijalizacija svesti proizvođača. Medutim, taj rascep u prirodi proizvoda ljudskog rada na upotrebnu i osamostaljenu razmensku vrednost istovremeno je objektivno tlo za monopo/sku poziciju onih socijalnih grupa koje svoju egzistenciju zasnivaju na posredova1f}u u procesu ekonomskog i političkog života društva. Stoga je upravo u karakteru drultvene proizvodnje, reprodukciji te unutrašnje protivrečnosti proizvoda ljudskog rada koji uzimaju obličje robi, sadržana objektivna pretpostavka vladanja proizvođačima i njihovog dezintegrisanja kao klase, ili mehaničkog integrisanja na temelju državne svojine i centralističkog planiranja, monopolske pozicije političke sfere i birokratsko-tehnokratske grupe u načinu proizvodnje društva prelaznog perioda. Medutim, koliku će stvarnu moć steći ta grupa, da li će ta moć jačati ili slabiti, zavisi umnogome od borbe radničke klase za svoju emancipaciju. N a temelju razdvajanja i međusobnog suprotstavljanja upotrebne i razmenske vrednosti, potrebnog rada i vilka rada, nezavisno od toga da li se i u kojoj meri priznaje egzistencija robne proizvodnje i tržišta kao njenog elementa, izrasta poseban sloj onih koji obavljaju funkcije posredovanja i koordinacije u proizvodnom i političkom životu i povezivanju mnoštva radnih kolektiva proi1vodača roba i različitih •sfera«
134
drultva kao celine. Tu je socijalni koren birokratije i tehnokratije u uslovima kad samoupravljanje ne mole da se ostvaruje bez robne proizvodnje. I obratno, način proizvodnje u kojem ilčezava osamostaljen& razmenska vrednost, jedan je od sultinskih uslova iskorenjivanja svakog oblika monopolskog posredovanja u odnosima proizvodnje i raspodele. Ta unutralnja protivrečnost proizvodi ljudskog rada zapravo je izraz osnovnih protivrečnosti izmedu onih koji stvaraju vilak rada i onih koji odlučujuće utiču na njegovu raspodelu. Naravno, ona je izraz i konkretnog nivoa razvoja materijalnih proizvodnih snaga, ali su od primarnog značaja protivrečnosti odnosa proizvodnje koji nikad nisu puki refleks tog nivoa. I sve dok postoji ta protivrečnost izmedu upotrebne i razmenske vrednosti, kao izraz osnovnih protivrečnosti koje postoje u načinu proizvodnje drultva prelaznog perioda, ostaće otvoreno pitanje ovladavanja proizvođača uslovima, procesom i rezultatima svog rada. Stoga je konstituisll\ie radničke klase kao udruženih proizvođača sultinski povezano sa unutralnjim procesom prevazilafenja same robne proizvodnje, kao i svakog oblika monopola nad uslovima proizvodnje i raspodelom vilka rada. Prevazilafenje robne proizvodnje u sultini znači stvaranje uslova koji omogućuju nestqjaf)/e dru/tvene potrebe za razmenskom vrednolću kao svojstvom proizvoda rada, sve veću nadmoć upotrebne nad razmenskom vredno/ću, njen •ontololki prioritet nad prometnom (razmenskom) vrednolću• (Lukač). Drugim rečima, nove sadržaje odnosa proizvodnje na osnovi samoupravljanja nije moguće ostvarivati bez stvaranja uslova koji omogućuju da rad stiče sve vile neposredno drultveni karakter, a samim tim i da ilčezava istorijska potreba za razmenskom vrednolću.11
Preobrafaj nasleđenog, kapitalističkog, u pravcu komunistič kog načina proizvodnje, »Uocijacije neposrednih proizvodnča•, može da se odvija samo kroz jedinstvo preobražaj& odnosa u radu i
pre>·azlla!ef)/a robnog karaktera proizvoda Uudskog rada. Stvaranje novog načina proizvodnje nije moguće ukoliko se ograniči na izolovana uzete, uskoorganizaciono shvaćene odnose u radu, a da pri tome ne zahvata i drultvenu prirodu prolzvodtz Uudskog radil. Karakter proizvoda ljudskog rada, sultina rada kao 18: O tome A. Lcfevr pik: •Princip samoupravljanja zao!trava suprotnost izmedu upotrebne vrednosti i vrednosti u rumeni. On tefi da vrati prioritet upotrebnoj vrednosti. On •JeSt• upotrebna vrednost ljudskih bića u njihovim pralr.tifnim odnosimL On ih valorizuje nasuprot netu robe. Dovoclt u pitanje svet triilne robe ne ne&irajući pri tom one zalr.one to& sveta kojim trcba ovid u, koje ne treba zanemarivati• (A. Ldevr, TeortJslci proble",; J"aii!O"· pra~f}a'f!G, Antoloaija: .samoupravljanje i radnički pol:ret•,-Komunist•.Beograd. 197~. str. 2l).
135
proizvodne delatnosti i odnosi u radu, međusobno su nerazdvojivi~ Preobražaj odnosa proizvodnje, novi sadržaj i svrha proizvodne delatnosti ne mogu se ostvarivati bez prcvazilaženja robnog karaktera proizvoda rada, uprkos činjenici da će ti proizvodi jo! dugo imati robno obličje. Drultveni odnosi ostvarivani kao odnosi samoupravljanja čiji je subjekt organizovana radnička klasa, uspelan razvoj materijalnih proizvodnih snaga, negiranje svih oblika klasne podele rada - činioci su dokidanja robnog karaktera proizvoda ljudskog rada, suprotnosti upotrebne i razmenske vrednosti i revolucionarnog preobražaja klasnog u besklasno drultvo. Marks je u ,.Qrundrisse ... « najodlučnije izrazio svoje uverenje da udruženi proizvođači ne mogu ovladavati procesom materijalnog života u uslovima robne proizvodnje. On kaže: »... Ne može ... biti nilta pogrelnije nego na temelju raz~nske vrfjednosti, novca, protpostavljati kontrolu udruženih individua nad njihovom cjelokupnom proizvodnjom... «19 Međutim, ono Ito je moguće i sa stanovilta revolucionarne transformacije klasnog u besklasno drultvo neophodno, to je borba za prevazllale'lfe uslova koji rađaju potrebu za dominacijom razmenske nad upotrebnom vrcdnolću, a time i socijalnih sila koje monopolilu, bilo na osnovi svojine, bilo faktičke moći, raspodelu vilka rada u odnosu na proizvođače tog vilka. Sa stanovilta te borbe i njenog jedinstva sa izgradnjom materijalnih pretpostavki novog drultva moguće je shvatiti •kontrolu udruženih individua• nad •celokupnom proizvodnjom• kao dugorolnl lstorfjskl proces u kojem nestaju objektivni uzroci robne proizvodnje i istorijske granice tog oblika proizvodnje. Marks ukazuje na sultinsku vezu izmedu ostvarivanja zajednice udruženih proizvođača, nastajanja drultvene svojine i prcvazilafenja robne proizvodnje već u •prvoj fazi« novog drultva. U sultini, to je za Marksa jedinstven proces prevazilaženja klasnog drultva. On Pile: •U drultvu koje počiva na zadružnim načelima koje se bazira na zajedničkoj svojini sredstava za proizvodnju, proizvođači ne razmenjuju svoje proizvode; ni rad koji je utrolen na proizvode ne pojavljuje se ovde kao vrednost tih proizvoda, kao neko materijalno svojstvo koje oni poseduju, jer sad već suprotno onom Ito imamo u kapitalističkom drultvu, individualni radovi postoje ne okolilno, nego neposredno kao sastavni delovi celokupnog rada.. ,«zo 19
K. Ma·A. Temelji slobode, Naprijed. Zqreb, 1974, str. $$-$6.
20 K. Marks, Kritika goukog programa, u K. Marks- F. Ensels, Izabrana dtla, ll. KuJtura, Beograd, 1950. str. 13.
136
Upravo to da ~~!'vi postoje ne okolilno, nego ~redn.o kao sastavni delovi celokupnog rada, čini bitno svojstvo udružeiioi rada onakvog kako sa Marka shvata" (jer rad je uvek udružen, razlika je u karakteru l svrsi tos udružival\ia), proizvodl\ie unutar •udruženih
zadruga«. O tome
svedoči sledeći
Marksov stav: »Ako zadružna
proizvodqja ne treba da ostane varka i zamka, ako ona treba da potisne kapitalistički sistem, ako udružene zadruge treba da regulirlliu nacionalnu proizvodnju po jednom zlliedničkom planu i da je tako uzmu pod svoju vlastitu kontrolu i učine krili stalnoj anarhiji i periodičnim konvulzijama, koje su neizbefna sudbina kapitalističke proizvodnje - Ita bi to... bilo drugo nego komunizam•." I Engels smatra da je za istinsko usmeravanje procesa proizvodnje, ukidanje vlasti proizvoda nad onima koji ih stvaraju, neophodna drultvena svojina kojom se »Uklal\ia... robna proizvodnj&« a "anarhija u drultvenoj proizvodnji zamenjuje... planskom, svesnom organizacijom«. Tek na tim pretpostavkama •vlastiti drultveni odnosi ljudi, koji su dotle stajali prema ovima kao nelto Ito su oktroisale priroda i istorija, sad postlliu 1\iihovo vlastito delo ... Izvrliti ovo delo koje oslobađa svet - to je istorijski poziv modernog proletari-
značili
stavova~
jata•Va!no je zapaziti aktuelni ovih Engelsovih ostvarivanje drultvene svojineMvesna planska organizacija proizvodnje t ukidanje vladavine proizvoda nad .onima koji ih stvarlliu. neodvojivi su od prevazilafel\ia robne proizvoJinje. Kao snafna kritika tendencija atomizirane proizvodl\ie i drobljenja radničke klase, deluju i sledeće Engelsove reči: »Proizvodite svjesno, kao ljudi, ne kao raaprleni atomi, bez rodne svijesti, i vi ćete biti iznad avih tih umjetnih i neodrživih auprotnosti. Medutim, sve dotle dok vi naatavite da proizvodite na doaadall\ii nesvjestan, nepromilljen način, koji je prepulten vladavini slučaja, sve dotle će ostati i krize; a avaka sljedeća mora poatati jol univerzalnija, dakle, gora nego prethodna.•. •" Engela ovde, dodule, govori o njemu savremenom kapitaliatičkom drultvu. Ali Jliesove poruke, mutatis mu21 GovoreCi o iskustvima zadrulnih rabrika, Marks ističe da su ona pokazala da •1ajamni rad kao i ropski i kmetski, predstavlja samo prelazni i ni!i oblik, odreden, da uslupi mesto udruženor.1 radu koji se obavlja dobre volje. vedra duha 1 radosna srca• (K. Marks,/11augu· ralno. adresa Medunarodnograd11llkog lldt14l~'l}a, u: K. Marks - F. Engels, Izabrana dela, tom/, Kultura. Beograd, 194S:, str. lS4).
22
K. Mlll'X, Adnsa Generalnog v(jeća medunarodnog rGdntlkog udt1llelfia o gradonskom M~n, EnaeJs, Lenjin, Izabrana rQela, /V, Naprijed, Zagreb, 1963. str.
ratu u Francuskoj, u: 162. 23
F. Engels. Nocr1 za kritiku nacionalne ekonomlfe, u: Marki-Enael1, RtJni radovi, Napri·
jed - Zqreb, Sloboda-Beograd, 1973, str. 124-125.
137
tandis, pogađaju sve one tendencije u nalem savremenom drultvu koje vode dezintegraciji radničke klase i proizvodnih snaga, reprodukciji građanskog života i njegovog načina proizvodnje. Prcvazilažcnjc konkurencije koja postoji izmedu samih proizvođača, njihovo ujedinjavanje na platformi zajedničkih i opitih interesa, jedan je od najozbiljnijih, mada ne i nesavladivih, problema ostvarivanja slobodnog i udruženog rada u socijalističkom društvu koje joJ ne može bez robne proizvodnje. Marks i Engels su vile puta isticali od kolikog je značaja činjenica da postoji konkurencija medu samim proleterima koju rada sistem najamnih odnosa i tržilne privrede u kojoj je radna snaga roba. U drugačijim istorijskim uslovima, taj problem se postavlja i u ndcm danalnjem drultvu. Medu ključne uslove prcvazilažcnja robnog oblika proizvodnje spadaju :!i!Q[to_ruyjjcnc_pmizwdnunag~, neste,janje k!a~ne p_odeJe. !lld.~.u svim njenim vidovima, trolenje individualnih radnih snaga »kao jedne drultvene radne snage.-. 14 Medutim, proces •ovladavanja« robnom proizvodnjom i stvaranja pretpostavki za njeno odumiranje nije moguć bez delovanja •subjektivnog.- elementa - razvijenosti i organizovanosti radničke klase kao klase, njene klasne borbe i njene svesti o svom drultvenom položaju, mogućnostima njegovog revolucionarnog menjanja. Bez tog elementa robni oblik proizvodnje mole da se •večito« reprodukuje. Visok nivo razvoja proizvodnih snaga (kako dokazuju savremena materijalno razvijena kapitalistička drultva), sam po sebi ne dovodi do nestajanja robne proizvodnje. Jer, dokidanje robne proizvodnje je suštinski povezano sa realnom mogućnolću jednog vileg oblika proizvodnje, svdću proizvođača o toj mogućnosti i njihovom borbom za njeno realizovanje. Problematika robne proizvodnje u socijalizmu mora se domisliti na konkretno-istorijski način i uspostaviti prava veza izmedu svesnog delovanja organizovanih subjektivnih snaga i načina proizvodnje koji u svojim ncdrima sadrži tu proizvodnju kao nužan clement. Neistorijska su ona shvatanja prema kojima je robna proizvodnja istorijski fatum, sila koja u tolikoj meri razorno deluje i na klasu i na drultvo da tu nikakva borba za jedinstvo interesa u klasi i u tom drultvu kao celini nema smisla. To je u sultini defetistička pozicija. Ona je u teorijskom, i u praktično-političkom smislu pozicija skrltcnih ruku. Ali, pogrelno je i ncistorijsko i ono supcroptirnističko stanovilte, prema kojem je robna proizvodnja u uslovima razvitka samoupravljanja toliko doboroćudna da vile nema nikakvih negativ24 Karl Mar~~:, Kapital,/ tom 11, u: Marx- F. Enaels, Dela, Institut za Lzuča\·anje radnu~ kog pokreta, Prosveta, Beoarad, 1970, su. 79.
138
nih posledica konkurencije unutar radničke klase, i da nije moguće značajnije delovanje odredenih istorijski preobraženih oblika kapital-
-odnosa. Medutim, ta
mogućnost
je latentna
mogućnost
robnog
naćina
privredivanja. S druge strane, koncepcija robne proizvodili• kao nulnog zla u socijalizmu takode je vrlo jednostrana. Ona ne uvala .. a one pozitivne, stimulativne elemente materijalnog i O?lteg dru~tvenog razvoja koji su sadržani u robnoj proizvodnji i neophodni dru~tvu prelaznog perioda. Oni jačajU ukoliko se razvija samoupravljanje kao proces celovitog oslobađanja radničke klase. Međutim, bitno je da je robna proizvodnja u drultvu prolaznog perioda i sama protivrečni totalitet, jedinstvo •pozitivnih« i »negativnih• svojstava i tendencija. Ne mogu ae, kao Ito je nekad Prudon
mislio o druJtvu svog vremena,
aačuvati
pozitivne strane robne
proizvodnje a odbaciti one negativne, nekom teorijskom formulom ili sistemom institucionalno-poUtičkih mera. Kao i socijaUstićko drultvo, ona je pre/azni istor(fski oblik koji mora da se sagledava prvenstveno iz aspekta budućnosti, potrebe za prevladavanjem robnog oblika privredivanja. Dakle, ne njeno •eUminisanje«, ili nepriznavanje ekonomskih zakonitosti, suprotstavljanje logici ovih zakonitosti, nego njeno prevaztlale'lfe. A ono je bitno vezano sa ulogom organizovanih subjektivnih snaga. To prevazila!enje nije samo ekonomski proces, niti samo razvoj novih, jačih materijalnih proizvodnih snaga. Delatnost organizovanih subjektivnih snaga, pre svega radničke klase, elementi revoluciona. :Je svesti, nauke, svesnog usmeravanja proizvodnog života, klasne borbe udruženih proizvođača za svoje oslobađanje - to su izuzetno značajni činioci prevladavanja stihijskog karaktera robne proizvodnje, ovladavanja njome, aU uz puno saznanje da to ne mofe biti bez protivrečnosti i povratka tendencija starog. To je zapravo proces koji ispunjava celokupnu epohu prolaznog perioda. Zbog toga se mole reći da osnovno pitanje razvoja socijalistič kog drultva i nastajanja novog načina proizvodnje nije pitanje •uloget~ robne proizvodnje, njene »prirode« u socijalizmu, nego pitanje
dru/tvene uloge i poziciJe, konkretnih nićke klase.
mogućnosti
emancipac(ie rad-
Drultvena svoJina - samoupravUanJe Integralni eler 1enat razvijanja samoupravljanja je negacija .wojinskih odnosa kao izraza odnosa proizvodnje u kojima postoji neki istorijski oblik monopola nad sredstvima za proizvodnju i proizvodima ljudskog rada. Nastajanje drultvene svojine, dosledno shvaćeno, neodvojivo je od nastajanja neposrednog karaktera rada. 139
Drultvena svojina se mora situirati u teoriju prelaznog perioda i shvatiti kao eminentno dijalektička kategorija, protivrečno jedinstvo svojinskih i nesvojinskih elemenata, pri čemu ovi drugi treba da tendencijski narastaju. Sama sintagma ~tdrultvena svojina« upućuje na to protivrečno jedinstvo. Svojinski elementi nužno prOizlaze iz klasne podloge odnosa proizvodnje i raspodele (u krajnjoj liniji,razlika u položaju odredenih socijalnih grupa i slojeva u odnosima proizvodnje, različitih mogućnosti korilćenja sredstava za proizvodnju kao uslova egzistencije), nesvojinski nastaju u meri u kojoj se ta podloga ukida i razvijaju uslovi za kretanje ka »asocijaciji neposrednih proizvođača«. Negacija svake vrste svojinskog :nonopola nad ključnim sredstvima materijalne proizvodnje i socijalnih nejednakosti u pogledu njihovog faktičkog korilćenja za zadovoljavanje životnih potreba, moguća je na temelju socijalne revolucije u kojoj se ostvaruje jedinstvo odgovarajućih materijalnih pretpostavki, ekonomskog i političkog suvereniteta udruženih proizvođača. Ostvarivanje drultvene svojine. u sultini, znači kretanje ka Ito
svestran ijem i ravnopravnijem zadovoljavanju bitnih !ivotnih potreba svih članova dru§tva, posredstvom ekonomske i opite emancipacije radničke klase. Medutim. ona ne može da nastaje u uslovima materijalnog siromaltva i redukcije revolucije na njenu političku dimenziju. Nije slučajno Ito se u takvim uslovima u takozvanom »ranom socija· lizmu• javlja monopol države nad osnovnim sredstvima proizvodnje. Ali, monopol svojine nad tim sredstvima nastaje ne samo u uslovima nerazvijenih materijalnih proizvodnih snaga, ograničenog vilka rada i prevlasti političke sfere nad drultvom u celini, nego i u uslovima relativnog •materijalnog obilja•, na temelju kapital-odnosa. Prevlada· vanje materijalnog siromaštva i revolucionisanje odnosa proizvodnje (ukidanje najamnih odnosa i eksploatacije) pokazuju se kao ključni, nerazdvojni elementi realizacije drultvene svojine kao onog ekonomskog i lireg drultvenog sadržaja, koji je •s one strane« primitivnog komunizma, njemu svojstvenog egalitarizma u siromaltvu, ali i svakog oblika pretvaranja svojine nad osnovnim sredstvima proizvodnje u oruđe eksploatacije i vladanja proizvođačkim klasama. Nestajanje svojinskih odnosa čija je sultina pretvarallje sredsra,·a za proiZl'Odnju u jednostavnu osnovu proizvodatkog rada, u suštini je moguCe samo kao proces udrulivaltia proi:l'odata i ilčeza vanja proizvodnje kao proizvodnje vilka vrednosti. To podrazumeva istinski drultveni karakter akumulacije i nesmetano realizovanje pojedinačnih i kolektivnih radnih sposobnosti kao jedinstvene dru!t· vene snage. Prisvajanje i preobrazba materije od strane čoveka ostaju uslov egzistencije drultva i pojedinca. Ali, tu nije reč o svojini
140
koja implicira nečiji monopol prisvajanja, već o radu kao onto/olkoJ večitom uslovu razmene materije izmedu čoveka i prirode. Rad oslobođen eksploatacije i sredstva za proizvodnju kao jednostavne pretpostavke rada, jedan su isti proces, proces oslobadanja radničke klase. Jednostavnom pojmu rada kao svrsishodne delatnosti, večite razmene materije izmedu čoveka i prirode, odgovara jednostavni pojam sredstava za proizvodnju kao pukih oruđa i predmeta ljudskog rada. Delatnost (rad), oruđa i predmet delatnosti, na· laze se tako u stvarnom, dijalektičkom jedinstvu,2s To je osnovni princip razvitka drultva slobodnog i udruženog rada. Medutim, to ne znači da je on ostvaren i da su iščezli oblici prisvajanj!l na bazi svojine, u smislu monopolskog raspolaganja sredstvima za proizvodnju, pretvaranja vilka rada u vilak vrednosti. Tri oblika takvog prisvajanje su posebno značajni za nale savremeno druAtvo: grupnosvojinski, driavnosvojinski i privatnosvojinski (u ovom poslednjem slučaju nije reč o svim sredstvima za proizvodnju koja se nalaze u rukama privatnika, več onima koja imaju funkciju stvaranja kapitala, bar u tendenciji). Sva ta tri oblika su izraz odredenih vidova reprodukovanja klasnog druAtva, socijalnih nejednakosti s klasnim obeležjima. Drugim rečima, tendencija nesvojinskih odnosa, pretvaranja sredstava za proizvodnju u prirodne pretpostavke rada, ,.prosto sredstva za sve liri životni proces i za dru§rvo proizvodata (podvlačenja su Marksova prim. Z. V.)•," ne samo da nije jedina, nego jo§ nije ni preovladujuća. Jer, pitanje društvene prirode sredstava za proizvodnju nužno se postavlja i kao pitanje dokidalfia klasne strukwre dru§tva, k/a.tne borbe, organizovanosti i osposobljenosti radničke klase kao snage koja tu borbu može uspe!no da vodi. Medutim, u nas je dominantno shvatanje da se društvena svojina ostvaruje pre svega normativnim promenama svojinskog statusa sredstava za proizvodnju. Pri tom se zapostavlja bitna činjenica da
kategoriji,
.25 Ta ideja jedinstva nesvojinskog karaktera sredstava za proizvodnju i rada oslobodenog eksploatacije. sadrfana je u sledečoj odredbi Ustava SFRJ: •Polazeći od toga da niko nema pu11·o nojine na drultvena sredstva za proizvodnju, niko ni drultveno politička zajednica, ni organizacija udruienog rada, ni grupa gradana, ni pojedinac- ne mofe ni po kom pravno-svo jinskom osnovu prisvajati proizvod drultvenog rada, ni upravljati i raspolagati druttvenim sredstvima za proizvodnju, i radom, niti samovoljno određivati uslove raspodele. Ra::! čoveka je jedini osnov prisvajanja proizvoda dru!tvenog rada i upravljanja dru!tvenim sred~tvima• (Ustav SFRJ, osnovna načela, 111 deo, stav 4. i 5). Razume se, ustavna norma se ne poklapa sa druttVC'nom stvarnolču, izmedu njih mole da bude i veliki ~·•.mak. Sama norma ima značaj orijentira u drultvenoj praksi i vredi onoliko koliko na optimalan naćin izrafava najprogresivniju istonjsku tendenciju i koliko postoje pretpostavke i wesna borba za njeno ostvari vanje. 26 K. Marx. Kapital, Ill, u: K. Marx- f. Engels, Dela, rom 2J.Institut za izučavanJe radnif kog pokreta, Prosveta, Beograd. 1974, str. 211.
141
su svojin ski odnosi samo pravni izraz samih odnosa proizvodnje i da se ne može govoriti o potpunoj ostvarenosti dru~tvene svojine onda kada odnosi proizvodnje jol nisu, niti s obzirom na prirodu dru~tva prelaznog perioda mogu biti, utemeljeni isključivo na samoupravljanju. Ostvarivanje društvene svojine samo je materijalna strana ostvarivanja samoupravljanja. Ona ne može biti odjednom stvorena niti normativno uspostavljena, premda je od nesumnjivo velikog značaja utvrdivanje karaktera svojine sredstava za proizvodnju putem osnovnih pravnih normi. Ona se stvara zqjedno sa samouprav/janjem, kao dugotrajan i u sebi protivrečan proces. Sve dok proazvodači sami ne odlučuju o raspodeli svog vilka rada i sve dok rostoje razdvojenost potrebnog rada i vilka rada, monopolističke, grupnosvojinske i državnosvojinske tendencije, ne može se govoriti o potpunoj realizaciji društvene svojine. Isto tako, o tome se ne može govoriti u uslovima kada jedna značajna socijalna skupina (nezaposleni) faktički nema pristup sredstvima za proizvodnju. Inače, usled formalno-pravnog pristupa, koji vidi samo normativnu promenu statusa svojine sredstava za proizvodnju, ne bi se sagledalo ono Ito je bitno - stvarni karakter i postojeće protivrečnosti unutar odnosa proizvodnje i raspodele vilka rada kao ključnog kriterijume ostvarenosti i razvijanja društvene svojir·e. To ne umanjuje značaj činjenice da je ukinut privatno-svojinski monopol ključnih sredstava 1 'l proizvodnju kao materijalno uporište sisten~atske i trajne eksploatacije i da se kroz samoupravljanje, istorijski sagledavane, otvaraju procesi ukidanja svakog oblika monopolskog raspolaganja tim srt":dstvima. Medutim. nepostojanje prava svojine nad društvenim sredst\ima ne z.nači da ne postoje subjekti (različite stvarne jačine) ekonomskoK prisa•ajanja tih sredstava i, na toj osnovi, prisvajanja dela tuđeg viSka radaP Konkretno-istorijski karakter sredstava, koJa su od temeljnog značaja za proces drultvene reprodukcije, može se otkriti tek ukoliko se dovede u bitnu vezu s raspodelom viška rada. dominantnim odlikama klasno-socijalne strukture, te stoga i strukture drultvene moći. Tek tada se problem sadržaja drultvene svoji.r ... odvaja od fetišizma sredstava za proizvodnju kao »Stvari« i sagledava kroz prizmu dominantnog sadržaja postojećih odnosa proizvodnje i klasne borbe radničke klase za izmenu svog položaja u procesu reprodukcije. Zato je realizacija druJtvene svojine neodvojiva od ekonomskog i celokupnog drultvenog razvoja koji omogućuje negiranje proizvodnje 27) Vidi lire: l. Maksimović, Teorijske osnove drultvene. svojine, Savremena administraciJa. n,·ograd. 1915, str. 109.
147.
vilka vrednosti i socijalnih nejednakosti s klasnim obeležjima, nastajanje celovito&, unutar sebe koherentno& samoupravljanja, i stvaranja materijalnih pretpostavki tog procesa (u tim okvirima mora se sagledavati i problem neza~slenosti, njegovi bitni uzroci, uslovi i činioci njegovog relavlll1ia)l Sudeći Pl' sadalnjem stanju u odnosima proizvodnje i raspodeli viJka rada, posebno raspolasanju sredstvima akumulacije drultvene privrede, Stepenu njihovog »udruživanja« 27"\ u širim društvenim razmerama (o čemu će se u narednim odeljcima podrobnije govoriti), veoma snažnim preprekama (interesima) da samoupravljanje izađe iz postojećih uskih okvira, tendencijama socijalnog raslojavanja i prelivanja dela vilka rada iz društvenog u privatni sektor- može se zaključiti da su drfavno-svojinske (u klaaičnim i novim vidovima), srupno-svojinske i privatno-svojiDske tendencije, u svom zbiru, znatno jače od drultveno-svojinskih. Tendencije u proizvodno-svojinskim odnosima suprotne društvenoj svojini i samoupravljlll1iu nisu Istorijska slu~nost l puka deformacija sistema. Iluzorno je shvat1111ie drultvene svojine kao nekog čistog supstrata i stanja koje je moguće uspostaviti ukoliko se povede »eneri moralna akcija protiv različitih oblika privatizacije drultvenih sredstava i pretvarlll1ia vilka rada u vilak vrednosti. Medutim, reći da drultvena svojina nije »idealnocc stanje i čin, nego proces koji u sebi nosi bitne protivrečnosti postojećeg načina proizvodnje (Ito samo po sebi nije sporno), da se s njom nužno meleju i u nju prodiru drfavno-svojinske i grupno-svojinske tendencije, ne samo da nije dovoljno, nego ukoliko se ne ide dalje ka razotkrivanju korena ekonomske i lire drultvene situacije, onog Ito je dominantno u konkretnim uslovima društvene reprodukcije, ostaje se na nivou prazne konstatacije. Jer, sadalnje stanje u realizaciji drultvene svojine indikator je nečeg dubljeg - postojećeg odnosa klasnih snaga u procesu proizvodnje i raspoclcle, stvarnih tokova u razvoju proizvodnih snaga rada, kao i ekonomskom i političkom· udruživanju proizvođača. U tim, konkretno-istorijskim okvirima, ono je nužno. Ali, takvo st1111ie nije nužno sa stanovilta objektivno sazrelih potreba i latentnih mogućnosti razvoja proizvodnih snaga rada, ujedinjavanja sredstava akumulacije na temelju integralnog samoupravljlll1ia i klasne borbe proizvođača za ovladavlll1ie uslovima drultvene reprodukcije. gična• politička
21a) Prana nekim podacima od dela akumulac:ije kojim raspo! alu radne oraanizac:ije (koji je u poslojei:im odno•i•na proizvodne lf'ere i privredno-politii!ke nadaradnje izrazito nezadovoljavajući) •udrul:uje• H tek jedna petina, a tek deseti deo •udrufenih• aredslava prelazi mede republika i poknjina (vidi: V. ZCI!ević, Nepokreta.D novac:, Politika, 14. decembar 1980).
143
SamoupravUalllt l razvoj proizvodnih onasa, ovrha prolzvodqJe l determinizam •oocUallzma ookudlce• Jedno od bitnih pital\ia samoupravljal\ia i prolirene reprodukcije na njegovim osnovama jeste: sadrll lt ono Imanentnu sposob-
nost razvoja proizvodnih snaga? Ako je ne sadrži, onda nema jednog od osnovnih činilaca izlaska iz okvira političkog drultva i •siromalnog socijalizma«. Medutim, odmah treba istaći d~ se ;>od proizvodnim snagama ne podrazumeva mehaničko jedini(VO .uedsta\o·a za proizvodnju kao •objektivnog• i ljudi-radnika 1.;•o •subjektivnog elementa«, gde razvoj sredstava za proizvodnji: unP. neku vanljudsku egzistenciju i svrhu, a pro~z.vodači su SBDLO »1' funkciji« tako shvaćenog razvoja sredstava za proizvodnju. ' Samoupravljanje sobom nužno nameće novo shvata'lie proizvodnih snaga. Pojam proinodnih snaga sa stanoviJta samoupravljanja kao revolucionarne prakse, uključuje u sebe ne samo »tehniku« i čoveka kao nosioca tekućeg živog r@a, homo-febera, nego i karak. ter drultvenih odnosa, poziciju i ulogu čoveka·proizvodača u radu i celokupnom drultvenom fjvotu, mogućnosti njegovog Ito celovitijeg razvijanja i potvrđivanja. DruJtveni odnosi postaju, pod uslovom napretka samoupravljanja, svojevrsna proizvodna snaga. Reč je za. pravo o revolucionarnoj praksi, svesnoj borbi radničke klase za svoje oslobađanje kao prvorazrednoj proizvodnoj snazi. Medutim, fetilizam tehnike i nauke kao »nove proizvodne snage« ne srne biti zamenjen fetiJizmom revolucionarne prakse. Svom ozbiljnošću se nameće pitanje kako da samoupravna društvo, koje nastaje u nepovoljnim materijalnim uslovima, prevazi· lazi zavisnost u svom materijalnom razvoju u odnosu na ona kapit&· listička koja su u tehničko-tehnološkom smislu danas najrazvijenija. Teško da se to mof:e postizati prvenstveno na terenu neke »alternativne tehnologije4C kada na svetskoj sceni dominiraju transnacionalne kompanije i svetski kapital·odnos. Pravi teren jesu alternativni dru/tveni odnosi, čime se ne eliminile značaj trafenja vlastitih tehničko-tehnoloških i naučnih re!enja i činilaca uspelnog materijalnog razvoja. Cinjenica da tehnika i tehnoloaija nisu neutralne, 2• da je u njima involviran odredeni društveni odnos preko odredenog tipa podele rada, da njihov uvoz nikad nije samo uvoz »maJina« nego i uvoz zavisnosti od svetskog kapital..odnosa, čini krupnu ali ne i nesavladivu granicu razvoja samoupravljanja. Ukoliko dOista napre· duje kao ostvarivanje jedinstva materijalnog i celokupnog drultve28 • ... Ollmilljavanjc i razumijevarije tehnike (Je) klasni,I)Oiiti~ki i ideololki problem par ex e· llenccu (B. Despo1, S1roj i sreds1vo rada, Vidici, 5-6/78, Ill'. 4.)
144
nog preobražaj&, svesno ovladavanje proizvođača uslovima svog rada i celokupne egzistencije, samoupravljanje može da umanjuje dejstvo te granice i sve je vile prevazilazi. Zato se ni problem »socijalilma oskudice.: ne mofe sagledati, a pogotovu ne relavati isključivo na terenu bržeg tehnlčko-tehnololkog razvoja. Uostalom, i osk.udica, kao i beda i obiljt, jeste konkretno-istorijska kate~:Jrija. Oskudica u demokratiji, socijalnoj siJumosti čoveka, mogućnostima njegovog otvaralačkog oamopotvrdivllllja i u tom kontekstu ovladavanja ,.tehnikom« i proizvodima svoga rada, nilta manje nije teška nego oskudica u neophodnim materijalnim dobrima, a pod odredenim uslovima može da bude i tefa. Kao ito tehničko-tehnololki razvoj utiče na sadržaj odnosa proizvodnje, tako i ti odnoli utiču na način korilćenja tehničko-teh nololkih činilac& proizvodnih snaga. Njihova veza je dijalektička. U njoj se zapravo reflektuje dijalektika subjekt-objekt odnosa u proizvodnji drultvenog života, gde je prootor za preobrafavalačku aktivnost subjekta determinisan ali ne na način slepe nužnosti, nego u smislu polja čije se granice u revolucionarnoj praksi mogu razmicati, njihovo dejstvo savladavati, gde subjekt (reč je zapravo o udrufenim proizvođačima) ima ne samo svoju relativnu samostalnost nego i bitni uticaj u određivanju drultvenog karaktera tehničko-tehnololkih činilac&. Izvan tog horizonta istorija oe nužno prikazuje kao večita dominacija tehničko-tehnololkog univerzuma, kao kvantitativni rast, i nemogućnost izlaska iz kruga tehničko-tehnololke nužnosti koja nastaje u okviru kapital-odnosa. Radnička klasa je nooilac novog načina proizvodnje ne samo po tome Ito tefi da bitno unapređuje razvoj materijalnih proizvodnih snaga, već i da revolucionile odnose prolzvodllfe i celokupne drultvene odnose. Revolucionisllllje proizvodno-drultvenih odnosa postaje pretpostavka-činilac ne samo brieg razvoja materijalnih proizvodnih snaga (u krajnjoj liniji, brzina tog razvoja nije neki cilj po sebi), nego i čoveku okrenutog tog razvoja. U tome se radnička klasa, po svojim istorijskim mogućnostima, prlnclplfelno razllkqje od buržoazije. U oultini, reč je o bitnom jedinstvu materijalno-tehnič kih i revolucionarno delujućih subjektivnih elemenata u strukturi proizvodnih snaga, pri čemu sama radnička klasa, njena proizvodna i drultvena praksa, način njenog organizovllllja u antialu udruienih proizvođača, tcndencijski postaju najznačajniji sastojci samih proizvodnih 1111aga. Dijalektički momenat u Marksovom shvatllllju ekonomske strukture drultva nije vezan samo za odnose proizvodnje, nego i za međusobnu ualovljenost proizvodnih •naga u 1fllhavom total/tetu l 145
odnosa prolzvod'1ie,ll a Ako se ta uslovljenost tako sagledava, onda se moi:e izbeći pozicija apsolutizacije uloge proizvodnih snaga u istorijskom razvitku, svedenih na njihove materijalno-tehničke elemente, i mehanicističko predstava o nužnoj korespondenciji nivoa razvoja tako shvaćenih proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje. U dijalektičkoj vezi materijalnih proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje ne pripada primat nivou razvijenosti tih snaga kao takvom i podjednako u svim drultvenim uslovima, niti one, same po sebi, vrle proboj konzervativno-regresivnih odnosa proizvodnje. Primat uticaja na celokupni drultveni razvoj može da pripada i odnosima proizvodnje. U revolucionarnim kretanjima to je veoma vidljivo. Odnosi proizvodnje su tada ono Ito »vuče4C napred i materijalne proizvodne snage. Drugo, kad je reč o Marksovoj koncepciji, prema kojoj su proizvodne snage ipak onaj krajnji, objektivno revolucioniJući faktor koji stvara uslove za lomljenje konzervativnih odnosa proizvodnje i izaziva potrebu za socijalnim revolucijama, onda se mora im~ti u vidu širina njegovog shvatanja proizvodnih snaga, kao i elemenL posredovanja njihovog sukoba s odnosima proizvodnje klasnom borbom i svelću o mogućnos Li novog drultva. U svakom slučaju. if. ko ne postoji koherentna Marksova koncepcija proizvodnih snag~t, sa. svim je sigurno da ona ne operile samo materijalno-tehničkim elementima tih snaga, nego u sebe uklj•Jčuje i •subjektivni• momenat, delatnost ljudi ne samo kao proizvođača, već i kao klasi, njihove sposobnosti, znanja, organizaciju proizvodnje, itd. Samo tako široko shvaćene proizvodne snage mogu da budu onaj faktor koji tera na progresivni razvitak drultva. Ma kako bili razvijeni, materijalno-tehnički elementi proizvodnih snaga nikada sami po sebi ne mogu da bitno menjaju odnose proizvodnje, ukidaju modeme oblike eksploatacije i otuđenja u radu. Da bi se ti odnosi sultinski promenili, neophodna je revolucionarna akcija proizvođačkih klasa, svest o potrebi te akcije, njihova organizovanost da bi se ta akcija ostvarila. Ima drultava koja uspelno razvijaju proizvodne snage svedene na prinudnu kombinaciju sredstava za proizvodnju i ljudske radne snage koja se iskorilćava kroz različite oblike sistema najamnog rada. Sami po sebi, materijalni rezultati razvoja tako shvaćenih proizvodnih snaga, veličina drultvenog proizvoda, stope privrcdnog rasta. itd. mogu da budu impozantni, a da pri tome odnosi proizvodJUe, položili i uloga čoveka - proizvođača ost'liu zasnovani na eks28a Zato se ne moJ:e prihvatiti stav J. Habermasa daje •istorijski materiJalizam linearne na Pretk~ preneo na osu razvoja proiZ\Iodn:b snqa, a dijalelttifke figure mil:jenja upotrebio za ~~;~!iz:o:as:e::z~~e:tt.(Ji ~ abermas, Prilog konstrukciji istorijskog materijalizmo,
91
146
ploataciji, duboko dehumanizovani. Iracionalna racionalnost materinapretka, povezana je sa masovnom proizvodnjom dehumanizovane, prividno neutralne ideolo§ke svesti, prema kojoj se životni uopeh dokazuje u pooedovanju i potroll\ii Ito veće kolićine stvari. Sve to govori da obim i tempo raota materijalno-tehničkih elemenata proizvodnih snaga sa stanovilta samoupravne zajednice ne mogu da budu jedini ni glavni kriterijum uspelnooti privredno-drultvenog razvitka. Osnovni kriterijum uspelnosti razvoja proizvodnih snaga u njihovom naj§irem omiolu je klasni i univerzalno-oslobodi/alki: koliko tili razvoj doprinosi ne samo stvaranju većeg materijalnog bogatstva drultva, nego i sultinskim promenama celokupnog drultvenog položaja radničke klase i oslobađanju čoveka, smislenijem i punijem ljudskom življenju. Rečju, kriterijum je u tome koliko proizvodne snage u svom totalitetu služe čoveku kao proizvođaču, 1\iegovoj ukupnoj emancipaciji i prestaju da 1\iime vladaju kao tuda i slepa sila. jalno-tehničkog
Kada se naglalava taj liri klasni i humanistički kontekst u kojem se mora sagledavati pitanje razvoja i strukture proizvodnih snaga, to ne znači zanemarivanje značaja, složenosti i velike aktuelnosti stvaranja tehničlo-tehnololkih, naučnih i ukupnih materijalnih pretpostavki bržeg razvoja naleg drultva u pravcu samoupravne zajednice. To pitanje u nekim svojim aspektima ima prvorazredni drultveni značl\i. Upravo se ključne protivrečnosti drultvenog položaja proizvođača izražavaju kroz postojeće granice razvoja proizvodnih snaga (shvaćenih u njihovom lirem smislu), reproduktivne sposobnosti privrede, produktivnosti rada, itd. Oonovano se može reći d> .ie na delu speclfilnl sukob Izmedu relativno naraslih proizvodnih snaga drultva u njihovom najlirem znale'lfu, l onih sadrlqja postojdlh odnosa proizvod'lfe koji u raznim vidovima Istorijski vuku natrag." Bez unutrainje, sebi svojstvene logike neprestanog napretka i bogatstva razvoja proizvodnih snaga, jedinstva materijalnog, politič kog i kulturno-duhovnog preobrafl\ia, samoupravljanje ne može da bude stvarni put emancipacije radničke klase, niti alternativa svetsko-istorijokog značaja koju bi usvojila radnička klasa i najliri slojevi radnog stanovniltva u materijalno-razvijenim savremenim građanskim drultvima. Istorijski progresivne snage tih drultava ne bi prihvatile nikakav sistem koji, pored izrazitih demokratsko-humanističkih prednosti, ne bi obezbedivao i stalni napredak u razvoju materijalnih proizvodrih snaga. 29
O tome Cc vile biti go,._rs u slcdcćcm odcljku knjige
147
Usko povezano s pitanjem tako shvaćenos razvoja proizvodnih onasa jeste i pitanje podiza'lfa nivoa !Ivotnog standarda stlll>ovniltvfl.. U svakodnevnom životu sigurno je da osnovni pečat težnjama svih socijalnih grupa i slojeva daje težnja za Ito višim materijalnim životnim standardom. To je ona sila koja bitno odreduje neposredne ciljeve i svakodnevno ponašanje ljudi u masovnim razmerama. Ona je, može se reći, univerzalnog karaktera. Nijedan sistem ne može dugo da izdrži, da stekne veću ukorenjenost u masama ukoliko to ne omogućuje, ili bar ne obećava, u relativno bliskoj buduć nosti. Osuda te težnje u ime •viših principa« i ciljeva nema nikakvog značajnijeg efekta i svodi se na moralističku poziciju. Kako se ta težnja za vilim materijalnim standardom i svakodnevno nastojanje ljudi daje ostvare uklapa u perspektivu komunističko& dru!tva? Je li ona strana revolucionarnom kretanju, ili je ispoljavanje onog hegelovskog •lukavstva uma«, koje iza leda ljudi stvara objektivni oslonac tos kretanja? Jasno je da sa stanoviJta samoupravnog drultva imati vile ne zna~l Iiveti smisleniJe. Ali je isto tako jasno da nemati uslove sve bolje materijalne eszistencije najlirih drultvenih slojeva, znači nemati jednu od objektivnih pretpostavki (fciita'lia ka besklasnom drultvu koje, pored ostalog, mole da nastqje samo na obilJu materijalnih dobara.' To obilje nije dovoljno za nastanak tos dru!tva, ali bez sve veće produkcije materijalnih dobara i njihove raspodele prema potrebama svih i u sklopu celokupne emancipacije čoveka. nema izlaska iz •predistorije« čovečanstva. Zato težnja za boljim materijalnim uslovima fivota nije suprotna tom kretanju ka besklasnom drultvu. Medutim, ukoliko je ona cilj čije ostvarenje postaje opsesija i potiskuje sve druge ciljeve i vrednosti, onda sve veća produkcija materijalnih dobara postaje puki kvantitet i apsorbuje celo čove kovo biće, svodeći ga na dve dimenzije: otuđeni rad i otuđenu potrol'lfu. Sve veća produkcija materijalnih dobara i tefnja za sve vilim materijalnim standardom sa stanoviJta novog drultva imaju smisla samo u okviru totaliteta negacije klasnog druJtva i razvoja čoveka kao bića svestranih potreba. Nije rclenje u odrica'1fu od stvari, nego u odnosu prema njima. Život u iJuzornoj »jednostavnosti• materijalnog siromaJtva je oskudan, težak i u mnogo čemu dehumanizirajući. Ako retiJ materijalnog standarda, rast tehnike, nisu nikakvi ciljevi po sebi koji daju dublji smisao ljudskom !ivljenju i humaniji karakter jednom drultvenom sistemu, to ne znači da je izlaz u nekoj vrsti apologije materijalnog siromaltva. Uostalom, Marksova koncepcija uvek je računala sa bogatstvom razvoja proizvodnih snaga čoveka, njegove emancipacije 14R
od materijalne bede i oskudice, ali i svestranim razvitkom njegovih potreba, situiranjem napretka tehnike u proces nastajanja besklasne zajednice. Drugo, jol važnije, Ito treba naglasiti, jeste činjenica da postoje »stvari« bez kojih se ne može, koje se odnose na zadovolja· vanje osnovnih konkretno·istorijskih životnih potreba. Veliki deo čo· večanstva - preciznije veliki deo proizvođačkih klasa, daleko je od mogućnosti da u savremenim uslovima dominacije kapitala u svet· skim ekonomskim tokovima i klasične neimaJtine i bede koja karak. teriJe životni položaj ogromne većine ljudi, zadovolji te elementarne potrebe. Zato je problem odnosa prema razvoju materijalno·proiz· vodnih snaga i »Stvarimu:, kvalftatlvnog i konkretno·istorijskog ka· raktera. Socijalističko drultvo, nesumnjivo, osim potrebe za razve· jem materijalnih proizvodnih snaga i emancipacijom od oskudice mora da gradi alternativu pukom sticanju stvari na području druJtvenog položaja čoveka. Medutim, odnos tzmedu »imati« i »biti« ipak je znatno dijalektičniji nego Ito proizlazi iz nekih, inače inspirativnih, upozoravajućih i oJtroumnih analiza E. Froma. 30 Za mnoge ljude imati (minimum sredstava egzistencije) pretpostavka je »biti«, i to često u drastičnom obliku. Kritike samoupravljanja često su usmerene u sledećem pravcu: ono svakako vile nego drugi savremeni sistemi omogućuje demokratski dijalog, veću političku aktivizaciju, vile stavlja •običnog čo veka« u poziciju da odlučuje o onom Ito je drultveno važno. Ali, ono se nije potvrdilo na području uspeJnijeg privredivanjd, u odnosu na savremena kapitalistička pa i neka tehnobirokratska. državno-so· cijalistička dru§tva. Nasuprot ovim prigovorima, uočava se i stenoville koje unapred polazi od toga da samoupravljanje, bez obzira kakvo je, samo po sebi obezbeđuje vili nivo privredne efikasnosti, koja u perspektivi može da nadmali onu koju poznaju drultveni si· stemi. od njega različiti i njemu suprotni. Jo! jednom treba istaći da je pitanje privredne efikasnosti . neo· dvojivo od smisla te q!kasnosti. A to znači od ključnih ciljeva razvoja jednog drultva, vrednosnog elementa u ce/okupnom drulrvenom livolu. Istovremeno, to znači da se u privrednoj efikasnosti na poseban način prelamaju osnovna drultvena oprede/jerrja. S druge strane, ona je neodvojiva od realizacije temeljnih konkretno-istorijskih potreba većine ljudi u jednom drultvu. Te potrebe se ne svode na veće zarade nego uključuju ukupne materijalne i druge uslove životnog standarda. U tom svetlu posmatrano, pitanje •optimalne stope rasta• nije pitanje nekog egzaktnog matematičkog proračuna i teh11okratskog uma, nego klasno-soci30
E. Fro1n, Imali ili bili. Naprijed. Zaa:reb. 19"19.
149
jalno pitanje. Jer, sa stanovilta prakse samoupravljanja, interesa proizvođača
vilka rada, optimalna je ona stopa rasta koja omoguzadovoljavanje njihovih najvafnijih konkretno-istorijskih !ivotnih potreba. Zato se efikasnost jednog ekonomskog i političkog sistema ne sme svesti na uspelan privredni rast, nego mora uključivati S'HI bitne komponente standarda i drultvenog polofaja proizvođača. Uporedivanje efikasnosti drultvenih sistema isključivo sa stanovilta stopa privrednog rasta i količine stvari - roba, ne samo da je neodrživo imajući u vidu potrebu celovite emancipacije radničke klase i čoveka kao čoveka, nego ono ima u sultini funkciju ideologije u smislu lafne svesti. Medutim, nilta manje nije ideologizovano ni ono stanovilte koje u ime •neekonomskih• vrednosti standarda (svakako, veoma značajnih i potencijalno sve značajnijih) u tolikoj meri relativizira plćava
tanje privredne fflkasnostl u uslovima postojećeg samouprav/ianja, da to pitanje zapravo ilčezava kao drultveno značajno. Nije reč o tome da bi istina bila u nekoj vrsti •zlatne sredine«. Uostalom, traženje te »zlatne sredine• je iluzija malograđanskog rezonovanja koje nije sposobno da se suoči sa glavnim drultvenim problemima u njihovim pravim dimenzijama. Suočiti se s njima uvek znači tražiti klasno, konkretno-istorijsko stanovilte da bi se dobio odgovor na njih. Vodeći računa o celovitom smislu efikasnosti privređivanja, ne sme se prenebregnuti činjenica da problemi privredne efikasnosti u nalem savremenom drultw spadaju u red prvorazrednih problema njegovog razvoja. Oni upozoravaju na elemente krize u privrednom razvoju, zaoltravanja protivrečnosti u odnosima proizvodnje i stagnacije samoupravljanja,ll Njihovo izolovanje od nepovoljnog glo.-31.:. •Produktivnost rada nale privrede znatno je manja ne1o §to bi mogla da bude s obzirom na korilćena sredstva. Zaostajanje produktivn.lsti iza moguće ogleda se u nekim investicionim učincima ... Rast ukupne produktivnosti. livog i minulos rada.. je... znatno sporiji od onog koji omogućava tehnologija koja se uvodi u procesu. U takvim uslovima. dobar deo in\·esticija u naiOJ prh-redi ne slufe svojoj tehnololkoj funkciji, poveCavanju produktivnosti rada. nego mt'lra da nadoknađuje smanjiv11nje produktivnosti fivoa rada ... Iza impresivnosti hantitati\·. mh rezultata nak privrede koji se ogledaju pre sve11 u brzo rastućem druJt,·enom proizvodu (mada postepeno padamo sve nite i na listi privrede sa najbrfim r&Siom) krije se pogor!avanj, k\·aliteta privređivanja ... • (A. Bajt, diskusija o tetni •Aktuelna pitanja teorije i prakse or...,L \'odno.poslovnos ponalanja samoupravnih robnin proizvodal!a•. Martsisti~ka misao, ~17S str.89-90)
S druge strane, veča privredna efikasnost nije moguća lxr snalnoa razvoja nauke. pronala zdt\'B i inovacija 1 njihovog oplodavanja u procesu proizvodnje. Medutim, na!e drultvo u tome izrazito zaostaje. •Broj prijavljenih pronalazača kod nas treCe se decenijama izmedu 800 i 1000. a broj registrovanih patenata izmedu lOD t ISO sodilnje•. dok je broj resistrovanih patenata domaćih pronalazafa u evropskim zemljama veCi do 100 puta u odnosu na ndu zemlju. Osim toga, •prijavljeni i resistrovani pronalasci kod nas su rezultat individualnOJ rada (80 odsto) a na naučne institucije i organizarije udruienoa rada otpada 20 odsto. Broj no\'1· tora se u vrćini evropskih zemalja stalno povećava i u nekim dostife 25 odsto od ukupnog
150
balnog drultvenog položaja radničke klase u raspodeli novostvorene vrednosti, od strukture drultvene moći koja se involvira u motivisanost za postizanje boljih radnih rezultata i stvarni drultveni tretman proizvodnog rada, u organizaciju rada i celokupan ekonomski sistem - nužno dovodi do teorijske i praktične pozicije s koje se ne mogu sagledati njihovi osnovni socijalni uzroci. U tim uslovima dolazi do devalorizacije proizvodnog rada, narastanja administracije i prevlasti političke i privredne nadgradnje nad oblašću materijalne proizvodnje, jačanja i lirenja raznih posredujućih institucija i službi. Zaoitravaju se problemi materijalno-socijalnog položaja radničke klase kao celine, javljaju se §trajkovi"i raste odsustvovanje s posla, koje u nekim radnim organizacijama obuhvata i vile od 10 odsto zaposlenih,u gubici materijala po raznim osnovama, jača pritisak da se obezbede lični dohoci u povećanom iznosu, dok fondovi za prolirenje materijalne osnove rada slabe, itd. Opominjući su podaci koji govore o tome koliko se stvarno radi u proizvodnji (vrlo je verovatno da bi oni bili jo! drastičniji kad bi se stvarno merio rad van materijalne proizvodnje) i koliko se malo iskorilćava i oploduje znanje i stručnost. Ni ovde se ne srne robovati usko-klasnim Jemama, kad je reć o sagledavanju uzroka tih činjenicL Ali se klasni pristup fenomenu nezadovoljavajuće proizvodnoati rada ne srne zanemariti.l" Povećanje efikasnosti privređivanja i proizvodnosti rada ne udara samo o granice onog stanja koje se mofe na~vati iluzornim samoupravljanjem, samoupravljanjem bez materijalnog oslonca u broja zaposlenih u industriji a u ndim uslovima na novato~e i racionalizatore dolazi oko 0,2 odsto zaposlenih ... (Prema: M. AleksiC, Obrazova'IJe radnlflce klase, te/milki progres { socijalizam, Institut za političke studije F. P. N. Beograd, 1977, strana 46). 32 )d 1958. do 1969. u ndoj zemlji je b1o aotovo 2.000 Jtrajkova, mada je najvik: n)h trajalo po nekoliko časova. Veoma je indikativno daje 71% ltrajkova bilo u industriji, dok ih uop· ile nije bilo u spoljnoj trgovini, bankam!L osiguravajuCim zavodima i njima sFčnim ddatno~tir.~a i institucijama. Takođe je indikativno da je u tom periodu u 85% slućajev1. medu učesni· c1ma ttrajka bilo i radnika, članova organa samoupravljanja (Prema N. Jovanuv, Strajkovi u Jugoslaviji, 1958-1969, Centar za dru!tvena isuaživanja PCKSKJ, interno izdanje, Beograd. 1974. str. 332-334). 33 M. Novak, diskusija o temi •Aktuelna pitanja proizvodno-poslovnog ponalanja samcu pravnih robnih proizvodal!a .. , Marksistička misao, 6/79, str. 77. 34 • ... Od B l!uova rada u redovnom radnom vremenu ereklivno (sc) radi oko S l!asova. S druge strane, 'iskoriiC:avanje' kadrova s vitom i visokom spremom iznosi oko 70 odsto, dok iskoriiC:avanje njihovoa znanja oko 60 odsto (prema anketama)•.
U 1979. zboa bohJvar.ja bilo je odsutno s posla 310.000 zaposlenih. Prosećan aoditnji broj dana bolovanja po radniku povećan je od 12,5 u 1974. na 15,2 dana u 1979. godini, ili za 21%. 95.000 radnika radi prekovremeno svakog dana po 8 erektivnih ćasova (K. KneževiC:. Zboa nepriljdnoa rada izaubljeno 12 milijardi, •Politika•, 12. avgust 1980. godine). Praktično,
151
osnvvnim jedinicama proizvodno-drultvenog fivota, već je uslovljeno pre svega globalnim odnosima u dru!tvenoj reprodukciji. Povećanje te efikasnosti i produktivnosti rada, vili kvalitet j>rivredivanja, nisu mogući samo, ni pretežno, na mikro nivou, nego pre svega na nivou materijalne reprodukcije kao celine. A to pretpostavlja da rad· nička klasa ovladava svim dominantnim centrima političke i ekonomske moći. Drugim rečima, pitanje postizanja vileg nivoa privredne efikasnosti i produktivnosti rada neprlnudnim putem, kao integrainih elemenata samoupravljanja, eminentno je klasno pitanje, uslovljeno stvarnom pozicijom i ulogom radničke klase u proizvodnji i raspodeli novostvorene vrednosti. Mada povećanje nivoa razvoja materijalnih proizvodnih snaga i stope produktivnosti rada nije samo sebi cilj u drultvu nastajućeg samoupravljanja, ako produktivnost pokazuje dugoročnu tendenciju stagnacije, ako je iskoristivost fonda radnog vremena mala i akumulacija koja ostaje na raspolaganju proizvodnim organizacijama u razmerama drultvene privrede kao celine nezadovoljavajuća (time se ne iscrpljuje pitanje stvarne &kumulativne sposobnosti nale privrede i veličine i kretanja onih sred· stava akumulilcije koja se od nje otuđuju, o čemu će jo§ biti govora), onda to vile nije problem samo kvantitativ:je, ne,o pre svega kvalitativne prirode. To nisu zne.ci krize rasta već i razvoja. Nema tog •modela« razvoja pioizvodnih snasa i odnosa proizvodnje koji u drultvu prolaznog perioda može da garantuje sve veću privrednu efikasnost adekvatnu samoupravljanju i da u potpunosti spreči obnavljanje tendencija proizvodnje kao proizvodnje vilka vrednosti, otkidanja razvoja proizvodnih snaga od ciljeva i bitnih potreba proizvođača. Samoupravljanje po svojoj sultini nije nikakav model i mehanizam institucija i sredstava politike koj~ automatski omogućuju privredni i opiti društveni napredak, sprečavaju pojavu jačanja tih tendencija i obezbeđuju vlastitu prolirenu reprodukciju. Veza izmedu potreba intenzivnog razvoja i nove svrhe materijalnih proizvodnih snaga, može se uspostaviti samo posredstvom samoupravljanja kao stalno otvorene, delujuće celovite revolucionarne prakse. A to znaći da su delatnost, organizovanost, nivo svesti *subjektivnog faktora«, pre svega same radničke klase, od prvorazrednog značaja ne samo za kvantitativni, • nego pre svega kvalitativni razvoj proizvodnih snaga, za suzbijanje i ograničavanje svakog oblika otuđivanja tog razvoja od proizvođača i čoveka kao potencijalno slobodnog bića. Ta praksa nije spo(jalnjl ~Int/ac korektivnog dejstva, nego je kao istinski svesna, usmeravajuća i preobrafavalačka delatnost koja je •s one strane« voluntarizma i pragmatistićkc slepe operative, ugradena u taj razvoj. 152
Zbog toga je razvoj proizvodnih snaga neodvojiv od borbe radničke klase za svoju emanicapaciju i rezultata te borbe. Svesnost subjektivnih snaga ne potvrđuje ac u bavljenju nekim organizacione-radnim, političko-institucionalnim i ideololkim pit"''iima kao takvim. Centralna pitanja njihovog delovanja zapravo su pitanja rada, odnosa proizvod'f}e, sistema raspodele Plika rada, uzimajući uvek kao polazno stanovilte interese radničke klase kao celine. U tom smislu, te snage uvek moraju da imaju pred očima temeljne ciljeve revolucionarnog preobražaj& i celinu drultvenih odnosa i procesa. Razume se, one ne mogu samom svojom delatnolću da rele brojna pitanja razvoja proizvodnih snaga i novih odnosa proizvodnje, nego tek u jedinstvu sa svim naućnotehničkim i drugim pretpostavkama i činio cima tog razvoja. Ali, bez te delatnosti niJe moguće relavanje tih pitanja. Time'se ne zanemaruje potreba da samoupravlj"''ie bude objektivno zasnovano unutar samog na~lna protzvod'fle, pre svega u ostvarivanju materijalnih i drugih Interesa proizvođača, u novim sadržajima i oblicima raspolaganja vilkom rada koji proizlaze iz tih interesa, da se na tom temelju pro/treno reprodulal}e. Medutim, to ne znači da samoupravljanje može da se samoreprodukl4}e na osr.ovi nekog •ertkasnog• institucionalnog ekonomsko-političkog modela ili izolovana shvaćenih materijalnih interesa pojedinaca i kolektiviteta. Samoupravljanje je praksa kroz koju se klasno drultvo prevazilazi u pravcu besklasnog, te stoga trall stalnu svesnu borbu za novo, pomeranje akcenata i područja te borbe, neprekidni napor da jačaju uslovi i lire se mogućnosti ljudske slobode, da se Ito uspelnije usmerava proces proizvodnje materijalnog života i racionalno ureduje razmena materije izmedu čoveka i prirode. Bez svesnih subjektivnih snaga, ali ne kao njegovih pokrovitelja, nego kao činilaca koji jačaju njegove unutralnje potencije, pre svega radničke klase, organizovane u smislu udruženih proizvođača, borbe te klase za svoje oslobad"''ie, samoupravljanje nužno zakržljava i gasi se i kao ideja i kao praksa. To nedvosmialeno pokazuje nale (i ne samo nale) iskustvo u razvitku samoupravlj"''ia. Ne postoji i nije moguća nikakva samoreprodukcija samoupravlJanja koja bi se odvijala po principu samoreprodukcije kapitalističkog drultva (mada je i ova druga relativna, pogotovu danas). Razume se, pri tom postoji opamost da se u shvat"''ie samoupravljanja uvuče apsolutizacija revolucionarne prakse i •svesnih subjektivnih snaga., kao i opaanost od apologije političke volje, pripisivanja svemoći toj volji i njenog lutorskog odnooa prema samoupravlj"''iu. Ta pozicija nufno zavrlava voluntarizmom i subjektivizmom, koji ima telke posledice i na području ekonomije, politič153
kog i celokupnog druitvenog života. Ali, sve to ne negira principi-
jelni značaj stava da samoupravljanje nije moguće ako to nije svesna revolucionarna praksa, prvenstveno radničke klase. U tom smislu, nije moguć nikakav model razvoja proizvodnih snaga i privrede u celini koji bi sc samoreprodukovao na temeljima nekih, izolovane shvaćenih, i iz klasnog okvira naJeg drultva istrgnutih, »ekonomskih zakonitosti«. Stoga je teza o samoreprodukciji samoupravljanja, i na toj osnovi očekivanog stalnog napretka u razvoju proizvodnih snaga, nezavisno od borbe raničke klase za svoju odlučujuću poziciju u odnosima proizvodnje i, celokupnom drultvenom životu, duboko pogrdna. Ona se kreće u misaono-praktičnom horizontu građanskog druitva ili tehnokratsko-birokratski shvaćenog socija-
lizma. Samoupravljanje može da sadrži sposobnost stalnog razvoja proizvodnih snaga u njihovom najlirem smislu i da prolireno reprodukuje nove odnose proizvodnje pod uslovom da proizvođači kao klasa raspolažu vlastitim vilkom rada, da osnovna poluga, i činilac njihovog ekonomskog položaja i te reprodukcije budu njihovi materijalni interesi, kao deo njihovih ce/okupnlh dugorolnlh interesa. A to znači da materijalni interes, kao stimulans razvoja proizvodnih snaga, mora biti posrcdovan razvijanjem k/tune svesti i samoorganizovanjem proizvođača (uvek »nesavrlenim« s obzirom na prirodu robne proizvodnje i razlike koje postoje u samoj klasi, ali objektivno nužnim i mogućim, s obzirom na bitno iste temeljne clemente drultvenog položaja i aspiracija radničke klase kao klase) na svim nivoima procesa rada, interesima emancipacije radničke klase kao celine. To je taj bitno novi momenat bez kojeg nije moguća sinteza uspe§nog razvoja materijalnih proizvodnih snaga i potvrdivar.ja radničke klase kao subjekta proizvodnog i celokupnog društvenog života.35 Ukoliko se apstrahuje od celine interesa i emancipatorskih težnji radničke klase, interes za većim dohotkom, svakako legalan i istorijski neophodan, pada na nivo građanske ekonomije. Tako shvaćeni materijalni interes proizvođača mogao bi da bude pokretačka snaga tog razvoja, mnogo jača nego što je profit za kapitalizam, jer su njegova klasna osnova i sadržaj bitno drukčiji. Sveden samo na težnje za pojedinačno večom zaradom, ostvarivan na mikro- nivou i nezavisno od svih komponentni emancipacije radJS ~ ... Kadi radnik sudjeluje u donolenju ekonomskih odluka, njega u pn·om rtdu mora 10 dili globalni inleres radničke klase.l. Poslovna racionalnoSI odluka razumijeva se, i neosporeno JC pra_v_o radnika da o lome vođi faćuna, ali njeJova Jlavna orijenlacija mora da bude global n• ~~~~~11n1eres. (J. :lupanov, Sociologija i samouprav/ja'l}e. ~kolska knjiga, Zagreu, 1977. s1r.
154
ničke klase - taJ interes ne moie postati takva pokretačka snaga Naprotiv, on se tada izvrće u tendenciju reprodukovanja građanskog drultva unutar same te klase. Samoupravlj8J1je tada gubi svoju sul· tinu, sve vile postaje forma građanskog drultva čija je paradigma grupno·svojinoki odnos. Zato n(/e ~o pukom pojedlnalnom l usko-
-materUalnom Interesu proizvođača kao izolovanih individuuma, već o njihovom ukupnom klasnom Interesu u kojem se izra!ava potreba njihove celovite klasne i oplteljudske emancipacije i ootvaruje sin· teza neposrednih i dugoročnih, pojedinačnih, posebnih, zaJedničkih i
opitih interesa. Tek utemeljeno u takvom interesu, samoupravljanje ima, načelno gledajući, u odnosu na druge drultvene sisteme, najviJe mogućnosti za stvaranje stimulansa za razvoj materijalnih proizvodnih snaga i za celoviti drultveni napredak. U tome je J\jegova mosnaga i istorijska prednost u odnosu na one, njemu suprotne i
guća
od njega
različite
druAtvene sisteme koji u svojim okvirima stvaraju
relativno visoku privrednu efikasnost. Smloao oamootalnootl proizvodnih organizacija Jedno od pitanja koja su stalno otvorena u naloj drultvenoj
praksi jeste odnos delova l celine, samostalnosti privrednih subjekata i jedinstva ekonomije, pojedinačnih i posebnih, zajedničkih i opitih interesa radničke klase i drultva u celini. To pitanje je danas ne samo aktuelno, nego se i zaoltrava. Reč je o tome da~Proizvodnom životu postoje jake partlkularlstllke tendenc(/e, zatvaral\ie u okvire uskogrupnih interesa, a da istovremeno jača i intervencionizam države. Medutim, to nisu dve međusobno principijelne nepomirljive tendenCije. Naprotiv, one su međusobno sultinski zavisne i isprepletene. U uslovima jačal\ia partikularističkih interesa, nužno jača državni intervencionizam, uloga države kao činioca koji regulile drultvene tokove i •preseca• međusobno sudaranje mnoštva empirijskih interesa, aJi i kao otelotvorenja apstraktnooplteg interesa.~.To istovremeno znači da se u tom intervencionizmu krije i zaltita posebnih, grupnih interesa političke birokratije i tehnokr'!_tije. :, S druge strane, jačanje državne ili paradržavne regulative, potencira jačanje užih, kratkoročnih, neposrednih interesa na račun mogućih širih i dugoročnih, kao i pojave zatvaranja u proizvodno-druJtvenom životu na različitim nivoima. Jedan od najvažnijih uslova za razvoj samoupravljanja jeste prevladavanje svakog vida partikularističkih interesa i zatvar8J1ja, kao i svakog oblika birokratskog centralističkog dirigovanja ekonomskim i celokupnim drultvenim kretanjima. Samoupravljanje je nespojivo s dezintegracijom privrede i drultva kao i sa njihovom in155
tegracijom na oanovama etatiatičke moći i bilo kog drugog oblika dominacije političke sfere. Po svojoj sultini ono je slobodno udrulivanje proizvodača, neprlnudna lntegraclfa privrede i dru!tva. Postoji jaka tendencija zatvaranja pojedinih delova proizvodnih radnih organizacija (osnovnih organizacija udruženog rada), njihovog faktič kog pretvaranja u zasebna preduzeća, sa strukturom moći kao i onom koja je postojala u ranijim prcduzećima, pri čemu dolazi do ugrožavanja razvoja !irih proizvodnih, tehničko-tehnolo~kih i samoupravnih celina (radnih i složenih organizacija udruženog rada), rasta administracije, opadanja sredstava za prolirenu materijalnu reprodukciju. " Medutim, ta tendencija ne karaktcrile samostanJ~ :::a
mikro-nivou privrede, niti se odnosi
isključivo
na oblast privrede.
Ona se prostire i na odnose izmedu teritorijalno-političkih zajednica, radnih organizacija, §irih proizvodnih celina, grana i oblasti, dovodi
do jačanja ~tihijnosti u privrednim tokovima, kriza u proizvodno-poslovnoj saradnji i odnosima medu učesnicima u proizvodnji, ucena i pritisaka da bi se postigla povoljnija cena svog proizvoda ili usluge., Uporedo sa ovom, postoji nilta manje anafna i tendencija rukovodećim krugovima, na vrhu radnih ili složenih organizacija udruženog rada, moćnih ekonomsko-finansijskih institucija i proizvodno-prometnih sistema, snažni OtPori pripadnika tih krugova bilo kakvim značajnijim promenama koje bi mogle da. ugroze njihovu privilegovanu materijalnu, radnu i političku poziciju. Obe te tendencije su izraz bića birokratsko-tehnokratske grupe, njenih težnji da bilo u formi decentralizovanog bilo centralizovanog monopola vlasti obezbedi svoje interese. Svakako, one nisu jedine. Postoje i začeci novog jedinstva delova i celine koje se zasniva *Odozdotc, uspelnog proizvodnog i ekonomskog razvoja, i koncentracije sredstava za prolirenje materijalne osnove rada na temeljima udruživanja proizvođača. Medutim, proces udruživanja najčdće ne prevazilazi granice složenih radnih organizacija. U §irim društvenim okvirima, tek ako je otpočeo. Tu je njegov materijalni oslonac
monopo/lsanja vlasti u
16
• ... Osno,·na organizacija udruženog rada izmedu oatalo& stvarajuCi vlastiti administra·
ti~no·upr.~\'lli aparat i uvcCavajuči broj radnika u režiji na ltetu broja onih radnika i struč·
nJaka ~OJI r a bilo koji nKin doprinose stvaranju dohotka. polako ali sasvim sigurno razara rad~u. 1 slolenu oraanizaciju kao jedinstven tehničko--ekonomski i samoupravni organizam. 1 pt)ČIRJt postepcno, ali siaumo dobijati obele:l:je bivkl samostalnog preduzeCa. Zbog taK,·e t~ndencije radne organizacije i složene organizacije udruženog rada bore se da opstanu kao Je· dmsn·en tehnololko·ekonomski samoupravni orJanizam jer počinju postepcno ali sigurno P'>' stojali prosti i fizički zbir osnovnih oraanizacija udruženog rada ... • (N. Jovanov, diskusija oJ tem.i: Aktuelna pitanja teorije i prakse proizvodno·poslovnoa ponalanja samoupravnih robnih pro1zvodača•. Marksistička misao, 6/78, str. 61).
156
veoma slab, n a njegovo jačanje bitno otefano proizvodno-tr!ilnim i zatvaranjem. Samostalnost proizvodnih organizacija u određivanju svog razvoja, poslovanja i uređivanju unutralnjih odnosa, uslov je bez kojega samoupravljanje ne može da se ostvaruje. Ali, ono isto tako ne može da se ostvaruje i onda kada samostalnost postaje sredstvo za ostvarivanje isključivo užih i neposrednijih interesa, ili pak maska pod kojom se skriva težnja za privatizacijom samoupravljanja i drultvene svojine, monopolisanjem ekonomsko-političke moći, izolacijom da bi se sačuvale privilegije. Do prave samostalnosti proizvodnih organizacija i radničke klase kao drultvene snage dolazi tek onda kad ta klasa počinje da se konstituile u smislu udruženih proizvođača koji ovladavaju uslovima i procesom proizvodnog života, odlučujuće utiču na raspodelu vilka rada i prevazilaze protivrečnosti i sukobe vlastitih interesa. Na tim osnovama nastaje optimalna samostalnost primamih proizvodnih i samoupravnih jedinica i radnih organizacija koja nije apsolutizovana, te stoga i lažna, ali ni oktroisana "odozgo«, putem volje najvilih političkih i državnih instanci koje odreduju meru i sadržaj te samostalnosti. Nije autonomija kao takva jedan od uzroka •lokalizma• i parcijalnosti samoupravljanja. Naprotiv, ta autonomija je u svom sultinskom značenju jol krnja. Do fragmentarnosti i partikularizma samoupravljanja, težnje za zatvaranjem u odnosu na druge radne organizacije, grane pa čak i delove svog istog radnog kolektiva, dolazi onda kad nema stvarne autonomije koja je uvek relativna, odredena opltim interesima proizvođača u procesu materijalne reprodukcije i celokupnim drultvenim odnosima. A to istovremeno znači da te pojave rastu onda kad nema uslova i činilaca koji omogućuju jačanje celovitog samoupravljanja, na horizontalnoj i vertikalnoj ravni drultvenog života. U uslovima integralnog samoupravljanja, autonomija proizvodnih radnih organizacija i njihovih primamih jedinica (danas osnovnih organizacija udruženog rada), uvek mora da se ostvaruje kao dijalektički odnos delova i celine. Medutim, nema te autonomije ukoliko ona nema svoju materijalnu osnovu i ne izrasta iz neposrednog samoupravljanja. U tome je potencijalni značaj osnovnih organizacija udruženog rada, ali ne kao proizvodno-samoupravnih •monada«, već kao ćelija celovitog samoupravljanja i ujedinjavanja sredstava proAirene teritorijalno-političkim
37 Ilustracije 11di, mogu se navesti sledeći podaci koji o to~~ go_vo!e: •··· Ud~uživa~e~, privreda je zaključno sa 1977. godinom obezbedi la svega 1,1 m!luard• d.nar~, ~~Je kred1t~1m putem dobijeno 504,6 milijardi dinara. odnosno udru~ena. u uku~no. plas11an1m sredstvima uče~tvuju ~a jedva nellO vile od 1%, Ito znači da udruživanJe tete.1~UV1!e !l~ro, odnosno ~rc· Jitni odnos duminira• (Sta ometa udruživanje, Ekonomska pollt1ka, 17. JU! 1918. godme, 157 st•. 24).
rej)rodukcije na temeljima takvog samoupravljanja. " A to znači da autonomija podrazumeva usklađivanje pojedinačnih i ufih interesa sa §irim interesima jedne iste radne organizacije, grane, privrede i društva kao celine.•r To usklađivanje je uvek i ogranioova'l}e pretenzije za apsolutnom' samostalno§ću, Medutim, bitno je ko, na kakvoj osnovi l na koji na~ln vrli to uskladiva'l}e-radni~ka klasa u procesu,
svakako tegobnog, ali jedino mogućeg, trale'l}a vlastitog identiteta ili neko drugi u njeno ime. Samostalnost dovedena do apsolutizacije i fetiša pretvara se u svoju suprotnost - nesamostalnost. Jedino se menjaju centri i snage prema kojima su proizvođači, formalno samostalni, u suJtini duboko zavisni. Takva samostalnost nije u interesu ogromne većine proizvođača. Ona odgovara samo odredenim »klanovima« unutar užih i Jirih proizvodnih i organizacionih celina. Koristeći se takvom samostalnolću oni svim silama nastoje da zadrže pozicije vlasti i onemoguće da ih iko ugrozi »sa strane«. Pri tom se ne ustručavaju ni od grube samovolje, zloupotrebe polofaja, Ali, češće koriste metode skrivene manipulacije proizvođačima, rafiniranija sredstva samoodržanja i jačanja svoje vlasti. Medutim, i odredeni delovi same radničke klase, pojedine proizvodne organizacije, kao i grane kao celine, ukoliko sticajem različitih okolnosti imaju privilegovan ekonomski položaj, teže toj i takvoj samostalnosti. U takvoj situaciji dru/tvena svojina se nulna rastače i degeneri!e u grupnu svojinu. U oblasti privrednog života, razvoja i poslovanja, takvo stanje mora da se ispolji kao neracionalna, razjedinjena, nedovoljno efikasna proizvodnja u §irim dru§tvenim razmerama, iako, pojedinačno uzeto, određene ~roizvodne organizacije i grane mogu uspe!no da posluju i razvijaju svoju materijalnu osnovu. Mada unutar pojedinih proizvodnih organizacija (bilo da je roč o »običnim« radnim, bilo složenim) i njihovih delova može da zadovolji sve formalne kriterije samoupravljanja, čak i da ostvaruje internu raspodelu prema rezultatima rada, saglasnost u relavanju osnovnih pitanja rada i života jedne ufe sredine, međusobnu solidarJ8 Đ!.. samoupravni socijalizam nije zajednitki egoizam svakog preduzeCa. snkc kom.!!.!!!'._ To nije sistem u kojem Cc prcduzeC:a pod upravom radnika i dalje konkurisati jedno drugom kao kad su njima upravljali kapitalisti. Jer, kada bi to bio slutaj. nilta, u stvari ne bi bilo iz· mcnjcno. Postojala bi ozbiljna opasnost da se novi kapitalisti (po duhu i temperamentu alto ne po kapitalu) odjednom pojave na mesto starih.• (E. Mer. Samorqm~vljaii}Nutralll}iN, Rad· nička §tampa: Beograd 1977, su. 58-59), J9 •Formiranje osnovnih organizacija udrufenog rada ... nije samo sebi cilj veC uslov za OČU· vanje vitalnih drultveno·ckonomskih prava radnih ljudi bez obzira 11,dc sc nJ.Ia.zc, s jedne strane, i pretpostavka za njihovo lire drultvcno povezivanje, s druge• (A. VaciC. Zqjednilko planirat/je raz L-oja - bitan uslov udru!IWJII}a rada lsr«btai!D proizi!Odnih i prometnih organi· zadja, SaretoL'tlfl}e: •Razvoj sistema samoupro~.vnog planiranja•. Beograd, aprila 1979. god. str.6).
158
nost i dobro poslovanje - praksa koja
počiva
na grupno-svojinskoj
osnovi i prisvajanju vilka rada jednih od drugih delova radničke klase - n(/e samouprav/Ja'fle. Jer, samoupravlj&l1ie u njegovom sul-
tinskom
značenju
uvek je usmerene ka realizovanju interesa rad-
ničke klase kao celine. Ono postoji samo ako je revolucionarni proces, doista sociJa/lstllko samouprav/Ja'fle. Stoga, sagledavani u jed-
nom iirem drultveno-istorijskom kontekstu, navedeni oblici prakse su degenerlsano samoupravUa'1/e. To »samoupravljanje« počiva na zatvaranju, grupnom egoizmu, privilegijama. Ukoliko se kao takvo reprodukuje, ono deluje protiv Interesa ogromne većine prolzvodača, potpuno je indiferentno prema činjenici da se osniva na svojevrsnoj eksploataciji drugih i izopačava se u antlsamouprav/Ja'fle. S druge strane, formula o maksima/Izae/ll dohotka pojedinač nih privrednih subjekata, sa stanovilta moguće i drultveno neophodne prakse slobodnog i udruženog rada, pokazuje se uska da izrazi potrebu maksimalno mogućeg dohotka u dru/tvenim razmerama. Ukoliko nije zasnovana na dugoročnim interesima svih privrednih subjekata, a to znači i odJ!)varajućem udruživanju u celokupnom reprodukcionom ciklusu, /koncepcija maksimalizacije dohotka svedena na pojedinačne osnovne organizacije udruženog rada, radne i složene organizacije, vodi ka jednoj varijanti gradansko-liberalističke iluzije da se povećanje drultvenog bogatstva i »opite dobro« postižu time Ito svako sledi svoj izolovani materijalni intere~. · Naravno, ltOrie znači zapostavljanje ekonomsko& značaja materijalnih interesa proizvodača - pojedinca i njegovih ufih i lirih radnih kolektiva, niti je to pledoaje za nivelisanje materijalnog položaja svih osnovnih privrednih subjekata, i njihovih ufih i lirih oblika udruživanja. To bi bilo krajnje vulgarno shvat"'1ie interesa radničke klase kao celine, negir"'1ie značaja ekonomskih stimulansa za ra>voj proizvodnih snaga, Ito bi imalo por~_e efekte na taj razvoj i opite jačanje materijalne oonove drultva. Realizacija interesa radničke klase kao celine podrazumeva postojanje materijalnih i drugih stimulansa za kvalitetniji i produktivniji rad.; Medutim, taj interes .J!enastaje kao prosta_ rezultanta Interesa svih pojedinačno uzetih ~~!!?je kata privrediv"'1ia da makoimalno povećavaju svoj dohodak. Taj interes se mofe konotituisati oamo u uslovima udrufiv"'1ia proizvođača, ostvariv"'1ia 'jiihovih zajedničkih i opitih materijalnih i svih drugih klasnih intereoa, njihove sveane i organizovano borbe za svoju emancipaciju. On .~označava celovitoat te emancipacije, prevazilaienje drultvenog položaja radničke klase u svakom pogledu proizvodno-ekonomskom, političkom, ideololkom, rečju, njen razvoj kao iatorijskog subjekta. Zaustavlj"'1ie isključivo na maksimali159
zaciji dohotka, i to sa stanovišta pojedinačnih privrednih subjekata, bez sagledavllllia celine odnosa i veza učesnika u procesu reprodukcije, svih bitnih uslova i činilac& realno mogućeg oslobadanja radničke klase i nastajanja novog načina proizvodnje, znači poziciju ekonomlstllkog determinizma. S druge strane, zapostavljanje konkretno-istorijskog značaja materijalnog interesa proizvođača vodi raznim varijantama »primitivnog komunizma«, oprobanih i uvek poraženih u društvenoj praksi. Logika koncepcije i prakse samoupravljanja koja
počiva
na apsolu-
tizovanoj samostalnosti osnovnih proizvodnih i samoupravnih jedinica pokazuje svoje suštinske granice. One se ogledaju najpre u tome da nije-inoguće da delovi postoje kao ekonomski i političi subjekti
nezavisno od interesa celine, a da to ne dovede do stagnacije i tendencija krize privrednog razvoja i jačanja sukoba unutar same radničke
klase. •Spuštanje dohotka• na nivo osnovnih proizvodnih i sa-
moupravnih jedinica svakako je jedan od bitnih uslova za stvarnu praksu samoupravljanja. Ali, to još nije dovoljan uslov stimulacije bržeg razvoja proizvodnih snaga, boljeg poslovanja i napredovanja samoupravljanja u l/rinu, dubinu l visinu, ukoliko ne postoji proces
udruživanja
proizvođača,
nove, istinski samoupravne integracije
privrede, efikasnog planiranja privrednog i celokupnog društvenog
razvoja, rasta produktivnosti rada i sredstava akumulacije u razmerama globalnog društva. Drugo, pokazuje se da apsolutizovana samostalnost delova nužno dovodi do favorizovanja kratkoročnih i grupnih na račun dugoročnih i širih interesa, da nije moguće stvarno prevazilaženje sukoba interesa izmedu samih privrednih subjekata i izgradnja jedinstva radničke klase kao celine. Treće, u tim uslovima pojačava se stihijnost dejstva tr!išta i nemogućnost predviđanja tokova i rezultata privređivanja ni za neposredno blisku budućnost, Ito dovodi do kriza u procesu proizvodnje i u odnosima izmedu proiz-
vodnih organizacija, kidanja veza u procesu reprodukcije i opšte pojave nestabilnosti privredivllllia i posloviU\ia. Cetvrto, i inače mala
sredstva samofinansiranja privrede, budući da su rascepkana i teritorijalno vezana, ne daju moguće rezultate. Zato se još vile pojačava zavisnost proizvodnih radnih organizacija od države i banaka. Sve se to uvlači u proces samoupravljllllia i odražava na njegov kvalitet i mogućnosti
stvarnog razvoja. Pokazuje se da kretanje ka zajednici
slobodnog i udru!enog rada nije mosuće bez stvarnog, samoupravljanju primerenog jedinstva delova i celine. To jedinstvo polazi od samostalnosti osnovnih proizvodnih i političkih jedinica, ali se istov-
remeno razvija proces nove, slobodne intearacije na svim nivoima privrede i drultva. 160
Klaonl temeU prolzvoddko1 ovladavaqJa prollrenom reprodukciJom
Centralna tačka svakog načina proizvodnje je prolirena reprodukcija. Po sposobnosti prolirene reprodukcije vidi se vitalnost i snaga jednog sistema. Medutim, to je uvek reprodukcija ce/okupnlh drultvenlh odnosa, a ne samo materijalnih dobara. Marksovo shvatanje prolirene reprodukcije potpuno je suprotno njenoj ekonomističkoj redukciji. Kad govori o prolirenoj reprodukciji u besklasnom drultvu, on polazi od radnika, punog razvoja radnikove individualnosti, a •uvećanje reprodukcije« dovodi u bitnu vezu s konkretno-istorijskom »drultvenom potrebom«. Marks pri tom ističe da .... bude fi se i nlliamnini i vilku vrednosti, potrebnom radu, kao i vilku rada, skinuo specifični kapitafistički karakter onda bal ovi oblici ne
ostaju,
već
samo njihove osnovice koje su zajedničke svim načinima
proizvodnje«,.., U tom kontekstu pokazuje se da teza: •akumulacija pre svega• ne prelazi horizont buržoaskog drultva, mada je veoma aktuelna u
uslovima »socijalizma oskudicetc i konkretnim uslovima·naJeg savremenog drultva. U sultini, teorija prolirene reprodukcije u samoupravnom drultvu mora da ćini jedinstvo s teorijom klasne borbe, ekonomskog i celokupnog oslobadanja radničke klase i opite -ljudske emancipacije. Da bude revolucionarna teorija. U njoj je krucijalni problem sudbina vilka rada, istorijske pretpostavke i snage ukidanja odvojenosti i suprotnosti vilka rada i potrebnog rada. Van razvijanja celovite prakse samoupravljanja nije moguće pretvaranje vilka rada u potreban rad, odnosno vilka radnog vremena u potrebno radno vrcme.• 1 Iako su otvorene odredene moguć nosti za prevazilaženje odvojenosti vilka rada od potrebnog rada i ilćezavanja proizvodnje kao proizvodnje vilka vrednosti i u tome postignuti početni rezultati, taj proces je Ispod nivoa istorijske potrebe za kvafitativnim prolomom u razvoju samoupravljanja, razvijenosti materijalnih proizvodnih snaga naleg drultva i posebno nale danal'lfe radnllke klase, njenih mogućnosti da se potvrđuje kao subjekt proizvodnog i celokupnoa drultvenoa iivotL Razume se, proces nj enoa ovladavanja proizvodl\iom materijalnog života je eminentno istorijski. Medutim, uvažavanje bitno& značaja teorijsko-meMu~~:.
40
K.
41
Vidi podrobnije: M.
Kapital, ll/,
str. 728.
Korać, SGJNJuprawrl :rOC'(jtJ/Utllkl ulln proizWHl'lfe, lzdavaćki
ccn-
w Komunist, Bcoarad, 1977, str. 357.
161
todolo§kog stanoviita sa kojeg se taj proces sagledava kao dnista
istorijski, istovremeno podrazumeva potrebu za identifikacijom konkretnih sada§njih granica tog procesa, otkrivanje njihovog karaktera i jačine. Nije cilj nastajućeg samoupravnog drultva uvećavanje akumu· Jacije kao takve. Porast akumulacije bitno je povezan s njenom drultvenom svrhom, temeQnlm ciQevlma kojima ona s/uli. Za samoupravnu zajednicu u nastajanju najvažnije je da uvećavanje akumulacije bude pretpostavka - činilac emancipacije klase. Zbog toga je primarno pitanje: radi lega veća akumulacija, koji je njen klasno-istorijski smisao.4 2 lako se veliki deo dru§tvenog proizvoda izdvaja za prostu i prolirenu reprodukciju (prema nekim procenama samo u periodu 1971-1976. godine, vile od 40 odsto tog proizvoda kori§ćenoje za te svrhe), reproduktivna sposobnost privrede se smanjuje a uložena sredstva, kao Ito je već navedeno, ne daju očekivane ekonomske efekte. Veza Izmedu tih {l'lfenlca nije s/uđqjna. Izdvajanje značaj nog dela dru§tvenog proizvoda za prostu i pro§irenu reprodukciju pri čemu je slaba efektivnost uloženih sredstava, ne može se objasniti nezavisno od činjenice da je najveći deo tih sredstava odvojen od proizvoda~a i da ne postoji stvarna klasna kontrola raspolaganja tim sredstvima. Raspolaganje tim sredstvima je pod preovladujućim uticajem institucija (dominantnih socijalnih grupa u tim institucijarn•), otuđenih od radničke klase. Pri tom je odlučujući uticaj državno-bankarskog kompleksa na tu raspodelu." Dakle, postoji sultinska unutrašnja veza izmedu načina formira'lfa akumulaciJe, njenog koncentrisanja u institucijama na koje radnička klasa nema zna{qjn(/1 utlcqj, stvarnih subjekata raspolaganja tim sredstvima i 'liihove ~kasnostl. Ta veza se najčešće ne vidi u njenoj biti, iako je stav o potrebi da radnička klasa suvereno odlučuje o svom vilku rada, postao element svakodnevne ideoloJke svesti i političkog rečnika. To neposredno i posredno govori o faktič koj moći političke birokratije i tehnokratije u procesu reprodukcije materijalnog života drultva. Ali, to istovremeno svedoči o Jljihovoj nemoći da doista relavaju najvatnije probleme razvoja proizvodnih 42 ~--· Osnovni problem nije veličina ukupne drultvene akumulacije (naravno, .>na moie bill n:Ca), veC je ... u tome ko su nosioci akumulacije, ko su subjekti prolirene reprodukcije•. (:l. PapiC. Za\on vrednosu i svesno delovanje - neki problemi i:r:sradnje sistema samoupravnog plan.iranj.a. savetovanje •Razvoj sistenta samc.upravnoa planiranja•. Marksistički cent11.r C"K SK SrbiJe. april 1979. str. 27). 4) •Za otplatu kredita 1974. godine korilćeno je JO odsto, u 1975. godini )4 odsto, a 1976. godine 39 odsto sredstava izdvojenih za reprodukciju osnovnih rondova•. (Samoupravni drullveno-ekonomski razYOj Jusoslavije, 1974-1977, str. 66}
162
snaga i celokupnog sistema prolirene reprodukcije. Njihova pozicija u na~inu proizvodnje, sultinski se kosi sa bitnom konkretno-istorijskom potrebom celokupnog drultvenog razvitka na osnovama integralnog samoupravljllflia. Na nekim drugim istorijskim osnovama, (na primer, državno-avojinakim) one to donekle mogu da čine. U ograničenoj meri one mosu da stimulilu razvoj proizvodnih snaga i relavaju neka pitllflia drultvenog položaja radničke klase i u počet· noj etapi samoupravljanja, kad radnička klasa tek postaje industrijsko radniltvo, kad pravi prve korake u samoupravljanju. Medutim,
u savremenim uslovima naleg drultvenos razvitka politička birokratija i tehnokratija su prvenstveno konzervativno-regresivna snaga. Jer, danas je stanje u pogledu nivoa razvoja proizvodnih snaga, radničke klase kao klase, tekovina i mogućnosti koje izrastaju iz prakse samoupravljanja - znatno drugačije. To stanje i te mosućnosti nameću potrebu kvalitativnog prelaza od delim ilnog l razjedi'f}enog ka integralnom l koherentnom samoupravQa'f}u, dokidanja pozicije političke birokratije i tehnokratije u načinu proizvodnje i strukturi moći naleg savremenog drultva. Medutim, njihova pozicija i egzistencija bitno !lU povezani sa ograničavanjem realno mogućeg razvitka samoupravljanja i radničke klase kao istorijskog subjekta. Bitan uslov i sredstvo tog ograničavanja je odvajanje ekonomsko-političke moći
od proizvođača, odlučivanje o raspodeli sredstava vilka rada nezavisno od njihovog uticaja. Pozicija političke birokratije i tehnokratije u načinu proizvodnje
naleg savremenog drultva, ima svoj Izraz i svoje objektivno uporiite u tendencijama etatlstllklh i grupnosvojtnsklh odnosa u njihovom jedinstvu. lako je samoupravljllflie podseklo korene moći
države, ta
moć
političke
ekonomske
je jol veoma značajna. Posredno i neposredno
država (drultveno-političke zajednice i uoplte politička i privredna nadgradnja) imaju veoma jak uticaj na materijalni položaj privrede. U relativno dugom razdoblju dominantan deo vilka rada sliva se u institucije, faktički otuđene od proizvođača (banke, interesne zajed-
nice, osiguravajuće zavode, različite fondove u drultveno-političkim zajednicama, reeksportne organizacije, itd.). Ta sredstva se u stvarnosti često pretvaraju u državni ili neki drugi oblik linansijskog kapitala. Pri tom su i monopolističke proizvodne organizacije nosioci tih tendencija. U sultini, etatističke i grupnosopstveničke tendencije u načinu proizvodnje naleg savremenog drultva čvrato su međusobno povezane i jedne druge uolovljavaju. OM nisu dve međusobno suprotne tendencije nego dva oblika reprodukovanja specifičnih istorijskih vi163
dova najamnih odnosa. Jer, svaki grupno-avojinaki monopol sredstava za proizvodnju i dohotka nufno proizvodi neki oblik najamnog odnosa, kao Ito ga proizvodi i svako monopoUsanje sredstava vilka rada u aparatu drfave i s J1jom povezanih institucija. U tom avetlu sagledavan&, postl\ie razumljiva činjenica da se i pored relativno značajnog izdvajanja sredstava za prostu i prolirenu reprodukciju smanjuje udeo sredstava osnovnih organizacija udruženog rada, namenjenih za prolirenje materijalne osnove samoupravljanja, da slabi reproduktivna sposobnost privrede, a kreditni odnos postaje forma najamnog odnosa.4• Medutim, problem-je vilestruko slofen. Način izdvajanja sredstava akumulacije i dominantan uticl\i drfavno-bankarskog kompleksa na raspolaganje njenim najvećim delom, nisu samo izraz tellffl birokrauko-tehnokraukih grupa za zadrlavalffem paziclja monopolskog arbitra u odlučivanju o drultvenoj upotrebi tih sredstava, nego su i izraz objektivne nerazvljenosti ill nepostojalffa neposrednih veza medu samim prolzvodallma u •reprodukcionom lancu~~: u §irim okvirima privrede, preovladavanja sukoba interesa nad sporazumevanjem, kratkotrajnih i dnevnih nad dugoročnim in-
teresima. U
postojećem načinu
proizvodnje, u sadalnjim uslovima.
mnogo vile deluju sile zatvaranja i parcijalnih interesa, nego povezivanja, efikasnog usmeraval\ia privrednih tokova sa stanovilta zajedničkih i opitih interesa radničke klase i drultva kao celine. Razume se, •centri" ekonomsko-političke moći zunivl\iu svoju egzistenciju na takvom stanju i potenciraju ga. Ali, ono nije uzrokovano iskljullvo pozicijom tih centara, nego i drugim činiocima postojećeg načina proizvodnje, unutralnjim granicama sadalnje prakse samoupravljanja i same radničke klase. Kad to ne bi bilo tako, onda bi se relativno lako, političko-ora:anizacionim sredstvima, izvrJila »transformacija• banaka i njima srodnih institucija i bitno smanjila ekonomska moć drfave. Praksa pokazuje da dugoročna kretanja u raspolaganju vilkom rada iml\iu drugačiju logiku i smer i da postoje duboki, objektivni uzroci takvim kretanjima. 44 •UčdCc sredstava koja organi~:acije udrufeno1 rada izdvajaju ~:a prostu i prolirenu reprodukciju (akumulacija i amortizacija) sm&r\iilo se u periodu 1975-1977. Jodine od 25,6 odst~ na 2~.~ odsto. Takva tendencija se nastavlja i 1978. sodine•. V. Ba.kariC, i~:IBJBI\ie na DrugoJ sedme• CK SKJ, •Politika• 20. decembar 1978. sodine). •U... 1978-&odinije na svaki dinar poalovnoa fonda privrede dolazilo 0,75 dinara kredita. A~o okvir promatranja oaraničimo samo na indu1triju, onda sc ovi odnosi jo! vile poaorlavaJu. Naime, na svaki dinar poslovnos fonda organizacija uclndenoa rada u sektoru industrije, dolazi &otovo jedan dinar kredita. Ovije 1odinc ranije, tj. u 1976. aodini, ovi su odnosi ~:natno povoljniji, i to u privredu u cjelini, l :0.51, a za sektor industrije l :0,68% (0. VojniC, Somoup~av(/o'Tf~ f ~korwmslc~ ~~auk~. referat. Juaoslovenski centar za teoriju i praksu samouprav· ljanja •Edvard Kardelj•, Ljubljana. januar 1980, str. 24),
164
Veličina
sredstava akumulacije koja ostaju na raspolaganju bitno je uslovJjena ne samo postojećim nivoom razvoja materijalnih proizvodnih snasa (avakako, relativno značajnim, s obzirom na stannu tačku celokupnog naleg drultvenog razvitka), nego i stvarnom pozicijom radničke klase, odnosima izmedu nje i političke birokratije i tehnokratije u oistemu i procesu prolirene reprodukcije. Ti odnosi nisu tiksirani i nepromcnljivi. Ali, oni nisu ni toliko nepostojani i fluidni da bi se isključivo drugačijim institucionalno-sistemskim merama menjali u korist radničke klase. Od borbe te klase da ovlada procesom i sredstvima prolirene reprodukcije, njene orsanizovanosti, političke i ideololke (u smislu samospoznaje vlastitog položaja i bitnih interesa) osposobljenosti za tu borbu umnogome zavisi stvarni »odnos klasnih snagu, te stoga i konkretna raspodela vilka rada. Razume se, to ne znaći da se u borbi radničke klase za promenu postojećih odnosa proizvodnje i raspodele vilka rada vidi ona »Čarobna formula« koja sve relava. To bi bila mistifikacija i same klase i njene borbe. Ali je bitno da se duboke promene tih odnosa neće dogoditi nezavisno od te borbe. Ukoliko nje nema, ti odnosi se nužno konzerviraju i kao takvi prolireno reprodukuju. Time se ne zapostavlja važnost svih drugih značajnih činilaca od kojih zavisi veličina ukupne akumulacije i razvoj modernih materijalnih i duhovnih proizvodnih snaga. S druge strane, traženje relenja značajnih problema razvoja prolirene reprodukcije samo preraspodelom postojećeg vilka rada bilo bi, u najmanju ruku, jednostrano i značilo bi zapostavljanje činjenice da način proizvodnje uslovljava način raspodele. Odnosi proizvodnje i raspodele organski su povezani. Ovde se naglalava klasni aspekat raspodele, inače ukupno skromnog vilka rada (vilka dr11ltvenog proizvoda). proizvođačima
Medutim, postojeće stanje prolirene reprodukcije ne mole se objasniti samo tim klasnim ospektom raspolaganja sredstvima vilka rada. Nije samo pozicija političke birokratije i tehnokratije (ili bolje rečeno, privredne birokratije kao dominirajućeg dela tehnokratije) ono Ito čini granice tog stanja. Ako bi se ono samo time objalnjavalo, onda bi se time na pooredan način birokratiji i tehnokratiji pridavala uloga svemogućnog (negativnog) drultvenog činioca. Naime, ne ome se zapootaviti ce/olcupon spektar faktora koji to stanje uslovljavaju: •n88lede• zaootalog gradanokoa drultva, jol nedovoljna materijalna razvijenoot koja kao dugotrajna detenninanta deluje u negativnom smislu na ukupnu iotorijsku situaciju nalog drultva, kretanja u svetokoj privredi, dominacija najrazvijenijih kapitaliotičkih zemalja na svetokom trfiltu, kapital kao svetski odno• (Ito se nužno reflektuje i na 81anje nale privrede i interiorizuje u 165
konkretnim mogućnostima prolirene reprodukcije), slaba produktivnost i nedovoljno zalaganje za kvalitetniji rad čiji se uzroci ne mogu svesti na jedan - globalni klasni polofaj proizvođača, makar on bio dominantan, već uključuju i stvarni nerad, nastojanje da se i nerad uključi i u cenu proizvoda i usluga itd. Postoji jo! jedan činilac, prisutan u naloj drultvenoj praksi koji bi se mogao izraziti faktičkim pona§anjem u stilu: »svako za sebe«. Solidarnost u tim uslovima samo je naknadno priznanje izvorne činjenice - nejedinstva interesa i izolovanosti proizvodnih organizacija jednih od drugih (time se ne osporava značaj solidarnosti za prevladavanje razlika u materijalnom položaju delova radničke klase i razlika u razvijenosti koje postoje izmedu pojedinih delova nale zemlje). Praksa •svako za sebe• (tendencija takve prakse) ne samo da objektivno koristi održavanju pozicije I'Oiitičke birokratije i tehnokratije, nego postaje jedan orl elemenata svakodnevnog •nonnalnogc pona§anja(i svesti)odredenih delova same radničke klase. Njegov izraz je uverenje da je najvažnije neposredno odlučivanje o raspodeli •svog« dohotka, pri čemu se taj dohodak ne sagledava u sklopu celokupne reprodukcije a neposredno samoupravljanje ne dovodi u bitnu vezu sa potrebom da udruženi proizvođači ovladaju glavnim •spoljr\iim• institucijama i tačkama političke vlasti i ekonomske moći. Faktički, to stanje grupno-svojinskog zatvaranja, partikularističkog samoupravljanja i njemu imanentne svesti mnogo je bli!e odnosima u kojim su radnici »svoj sopstveni kapitalista« (Marks);" nego »Udrufenom« načinu proizvodnje. U tim uslovima javlja se nužno premoć kratkoročnih, pojedinačnih i posebnih nad dugoročnim, zajedničkim i opltim interesima u redovima samih proizvođača. Zato bi bilo u sultini elitističko gledilte ako bi se problem razvoja materijalnih proizvodnih snaga i prolirene reprodukcije sagledavao lskljullvo polazeći od pozicije birokratsko-tehnokratske grupe u raspolaganju vilkom rada. Drugo, iako radnička klasa ne utiče odlučujuće na sudbinu svog vilka rada u okvirima globalnog toka prolirene reprodukcije (premda ona po svojoj zrelosti i razvijenosti mofe da bude subjekt tog odlučivanja), to ne znači da je celokupna raspodela tog vilka u znaku birokratsko·tehnokratske dominacije i zaltite pozicije i inte· resa njenih pripadnika. Državno-politički organi i ekonomsko-rmansijske institucije ne bi mogli da opstanu bez odredene sposobnosti relav&r\ia nekih problema materijalnog i oplteg razvoja drultva i relativnog ostvarivanja 4~
K. Marx, Kapital, Ill, u K. Marx - F. Eng~ls, Dela, tom 11. Institut za izučavanje rad·
n1čkog pokreta, Prosveta, Beograd, 1972, str. 373.
t66
lirih drultvenih interesa. Uostalom, sag!edavani u celi"li rezultati razvitka naJeg drultva su pozitivni. a u nekim elementim~ ulaze u krug tekovina socijalističkog preobražaja koje imaju liri svetske-istorijski značaj. S druge strane, uticaj radničke klase i njenih samoupravnih organa postoji i onda kad nije neposredan i kad nije odluču jući. On se izražava i u posredovanom obliku, Jwo svojevrsni demokratski pritisak proizvođačke »baze« da se iniciraju i traže odredena retenja koja uvažavaju bitni materijalni i drugi interes, čuvaju i jačaju osnovne tekovine radničke klase u njenoj borbi za svoju emancipaciju. Ukoliko se ne bi vodilo računa o tim revandikacijama proizvođača, dollo bi do ozbiljnih socijalnih suprotnosti i sukoba, Ito ne znači da do toga ne može doći. Sve su to činioci koji utiču i na politiku privrednog i oplteg društvenog razvoja, raspolaganje vilkom rada, na njegovu druJtvenu upotrebu koja mora u odredeno} meri da vodi računa o primarnim životnim interesima i potrebama proizvođača i onda kad o njoj ne odlučuju prvenstveno oni sami. Medutim, aultina je u tome Ito ae na aadalnjem nivou opšteg razvoja materijalnih proizvodnih snaga, radničke klase i drultva kao celine, ne može učiniti kvalllallvan korak napred u materijalnom i celokupnom drultvenom razvoju bez bitnih promena u praksi i si· stem u raspolaganja vilkom rada. Problem subjekta tog raspolaganja je od primarnog ekonomakog i oplteg drultvenog značaja. Zbog toga je bitan klasni aspekt tog raspolaganja. Kla•ne sranice raspe.dele viJka rada vezuju se sa granicama procesa demokratizacij.: i fenomenom nedovoljno razvijene materijalne osnove drultva. Sagledavanje njihove prirode i njihovih uzroka pokazuje da ae one ne mogu prevazilaziti bez organizovano borbe proizvođača, da je to prevazilaženje bitan element izluka radničke klase na globalnu drultvenu scenu i njenog samopotvrđivanja kao subjekta svog oslobadanja, ali i da sama ta klua mora prevazilaziti svoja ograničenja, boriti se u aebi samoj za vlutito konstituisanje kao revolucionarnog pokreta u celini, da bi doista postajala odlučujuća istorijska snaga. To su glavni uslovi ograničavanja snažnih izvora krize ekonomskog i šireg društvenog razvoja i regeneracije samoupravljanja. Veliki deo vilka rada, sadrfan u sredstvima investicija, potpuno nezavisno od uticaja proizvođača ulagan je i ulaže se u ekonomski neopravdane kapacitete. Pozicija i interesi političke birokratije, otuđenih P"llovodnih •vrhulki• i o njima povezanih stručnjaka, ali i lot~ika par,(/altzovanog samoupravlfa11fa, izražavliju oe, pored ootalog, u nametanju poaebnih i kratkoročnih intereoa pojedinih proiz· vodnih organizacija, grana privrede, regiona i teritorijalno-političkih zajednica, Ito mažno dolazi do izražlija na području inveoticijL Um167
nogostručenje istih kapaciteta, nezavisno od proizvodnih tokova u globalnim drultvenim razmerama, potreba trfilta i dugoročnih interesa radničke klase, jedan je od bitnih činilaca nepovoljnih kretanja u celokupnom privrednom razvoju. To sc unosi i u odnose unutar same radničke klase, pojačavaju se razlike izmedu pojedinih njenih delova, kao i tendencije izolacije, unutar-klasnih sukoba i konkurencije. Nepostojanje klasne kontrole raspolaganja sredstvima investicija dovodi do stvarne neodgovornosti za ekonomski neopravdana ulaganja tih sredstava. Posledice promalaja u investicionim poduhvatima snose sami proizvođači, iako je iza svakog od tih poduhvata stajala odgovarajuća politička podrlka i •stručno« obrazloženje o njihovoj celishodnosti. Docnije se teret stalnih gubitaka prevaljuje na druge delove radničke klase i liru drultvenu zajednicu, Ito nufno ugrožava opštu produktivnost rada i smanjuje nacionalni dohodak, sa svim ostalim negativnim učincima koji iz toga proizlaze u pogledu mogućnosti pro§irivanja materijalne osnove rada i razvoja proizvodnih snaga. Posledice prirodnog spoja birokratsko·tehnokratskog posredo· vanja u načinu proizvodnje i apsolutizacije kratkoročnih i parcijalnih interesa su dugotrajne i viJestrQke: Ograničene mogućnosti realizacije istih proizvoda na relativno uskom trfiltu,ikakvo je nale, velike telkoće plasmana i često nekoordinirane, čak stihijska nastupanje na inostranom trfiltu, nerazvijenost poslovno-tehničke saradnje, veoma nizak stepen proizvodne integracije i ujedinjavanja akumu· tacije,~' bitno utiču na stanje i uslove razvitka samoupravljanja, pojačavajući sukobe interesa izmedu radnih organizacija, proizvođača istih roba. Medutim, taj veoma nizak stepen integracije i koncentracije sredstava akumulacije pod suverenitetom samoupravljače n{je pos/ed/ea neke tehnt~ko·tehno/olke nulnolll koja bi vladala na •sa· dalnjem• stupnju razvoja materijalnih proizvodnih snaga, nego prvenstveno uticaja teritorijalno-poHtičke vlasti na tokove reproduk· cije, 1činjenice da proizvodne radne organizacije praktl~no nemqju sredstva za udrultva'fie u lirim okvirima prolirene reprodukcije, nepostojanja efikasnog, integralnog, samoupravljanju odgovarajućeg planiranjL Veoma je jaka tendencija da se drultveno·političke zajed· nice uiPo'stavljaju kao zasebne, samodovoljne ekonomske-proiz-
46 ,.lzraJ:ena je tendencija teritorijalizacije finansijakih tokova, koja takođe, omela proces udruživanja rada i sredstava. U 1976. aodini od 197 intepacija, 26] su izvr!cne u komuni. SO izmedu susednih komuna, 75 u okviru republike, a 9 u okviru vile republika. A osnovna inlen· cija sis1ema je suprotna; da razvoj ide sve viJe preko udrufivanja rada i sredstava• (M. Spi· ljak, rererat na Desetom susretu samoupravljača, 15-16. rebrulll" 1978, Politika, 16. rebruar 1978).
168
vodne i trfilne celine;" Ito nužno dovodi do umnogostručenja istih kapaciteta, favorizovanja i odbrane »Svojih« u odnosu na »tude« grane i radne organizacije. Postoji sultinska veza izmedu etatizacije odnosa proizvodnje, državnog zatvarlll\ia u republička-pokrajinske okvire, i stalnog rasta investicija, Republike i pokrajine neprekidno teže da r.zaokrufe« i »kompletiraju« nacionalnu privredu. Konku· rencija etatiziranih nacionalnih ekonomija snažno utiče na pove· ćanje nestabilnosti privrednog razvoja i jača iluziju da se sve većim investicijama u »svojoj« privredi mogu reliti bitni problemi razvoja. Posledice takvih odnosa su veoma ltetne za razvoj celine, a vremenom se pokaže- i· za razvoj svake teritorijalizovane privrede ponaosob. U sveUosti takvih činjenica posebno se može sagledati koliko je važno da samoupravljanju primereno planiranje, a to znači i uskladi· vanje interesa, oblikovlll\ie zajedničkih i opitih interesa radničke klase kao celine, bude samodelatnost udruženih proizvodača. Takvo planiranje nije isključivo plod znlll\ia, iako bez naučne spoznaje drultvenih tokova ono nije moguće, nego jedinstvo klasne borbe udruženih proizvodača za svoje vitalne neposredne i istorijske interese i nauke koja je »pristrasna«, stavlja se na pozicije tih interesa. Potvrđuje se da samoupravljlll\ie zaista može da se realizuje samo na osnovi istorijski novog tipa ujedinjavllllia sredstava vilka rada čiji je subjekt sama radnička klasa. Tu se ne polazi od iluzije da če radnici-robni proizvođači, kao takvi, ukoliko se neposredno nadu za •zajedničkim stolom• putem nekog svog •klasnog instinkta• i prirođene klasne svesti, odjednom reliti sva pitanja koja se odnose na razlike i sukobe interesa izmedu njih kao robnih proizvođača. Takođe, ne osporava se potreba za ddavom (naravno, državnom - orga· nom radničke klase) kao jednim od važnih činilac& regulislll\ia privrednih i opitih drultvenih tokova. Rel! je o tome gde mora da bude konkretno-lstortfskl akcenat, ko je od/u~ućl lini/ac celokupnog procesa planirlll\ia i usmeravlll\ia privrednog i opleg drultvenog razvoja - udruženi proizvođači, koji prema svojim bitnim interesima preobražavaju drfavu i druge institucije političko-ekonomske moči i koriste ih kao sredstva realizacije tih interesa, ili su to rukovodeći deo profesionalno-političkog sloja i tehnokratske elite koji kao 47 ~ ... Oko dve trećine (u 1976) ukupne proizvodnje roba i usluaajuaoslovcnskih privrednih orgllllizac:ija realizuje (ac) na teritoriji aopatvenih republika i pokr~ina. odnosno u~ljiva je pri· sutnost veoma velike teritorijalizac:ije robnoa prometa u naloj zemlji.• Pri tom, ~u naioj zemlji nikak ... nije prisutna teritorijalizacija i TCiionlllna uemercno1t robnog prometa samo izmedu rcpublika i pokrajina već i unutar 1vake od njih• (M. KoraC. Teze o teritorijalizaciji robnoa prometa i samoupravnom planirllllju•, 1avetovanje: ~Razvoj 1i1tcma 1amoupravnoa pllllliranja•, Beograd, april 1979. 1odinc, atr. S,IO).
vrhovna instanca sude o tome Ita su interesi proizvođača, koji su glavni ciljevi privrednog i oplteg drultvenog razvoja i kako ih ostvariti.---·Cinjenica da se globalni odnosi u raspodeli novostvorene vrednosti nisu bitno izmenili u korist radničke klase, da proizvodne radne organizacije raspolažu pre svega sredstvima za prostu reprodukciju, čini su!tinsku prepreku razvoja samoupravljanja i celokupnog dru!tvenog razv~ Po svojoj biti, ta prepreka je klasnog karaktera. Na neposredan i posredan način potvrđuje se daje osnovno pitanje socijalističke revolucije nakon osvl\ianja političke vlasti: ko stvarno raspo/ale nqjvećim delom vilka rada. Medutim, ta glavna, spoljalnja prepreka postojećeg sistema prolirene reprodukcije i razvoja samoupravljanja istovremeno snažno utiče na jačanje klasne svesti i borbe proizvođača za svoj odlučujući uticaj na raspodelu vlastitog vilka rada na svim nivoima drultva. Stoga se može reći da borba radničke klase za ovladavanje svojim vilkom rada, eliminisanje različitih promenljivih, ali u biti istih, monopolističkih centara ekonomske i političke moći (a to je u sultini moć političke birokratije i tehnokratije), čini i činiće u relativno dugom periodu osnovni sadržaj njene klasne borbe.
l
Svaki oblik otuđivanja vilka rada od onih koji ga stvaraju u sultini je podloga za neki istorijski oblik (ili njegovu tendenciju) proizvodnje vilka vrednosti, najamnog položaja proizvođača i elemente njihove eksploatacije koju vrle socijalne grupe u čijim se rukama koncentrile monopol ekonomsko-političke moći. Logikom koncentracije sredstava vilka rada nezavisno od uticaja proizvođača na upotrebu tih sredstava, u poslednjoj deceniji naleg razvitka pojavile su se banke, osiguravajući zavodi i krupne spoljnotrgovinske i slične organizacije kao institucionalni oblik tendencije kapital-odnosa.•• Medutim, ta tendencija se ne mora ispoljavati samo kroz tc institucije. Uostalom, pojedine institucije postaju njeni nosioci samo u odredenim drultvenim uslovima. Sredstva koja se koncentrilu na isti 48 \Veoma indiltath·na je sJedcCa izjava vicquvemera Narodne ban..lr.e SR Srbije: •Spreman
::~k!~.t~::~: :;~: ~te~=~il:•~:::
::n::.t:np~~f.:i~n~~~rin:~~~o::::
kama, naročito onima koje se bave prikupljanjem ltednje. kamatna marta. iznosi od S-7%. S tim u vezijejoljedan podatak. Za poslednjih 25 aocfina, nd druJtnrU proizvod je porastao za pet puta, a novčana masa za 17 puta. Medutim, od vremena privredne refonne, kamata je porasla za I.S puta a kamatna tnarfa za 5,5 puta... Za poslednjih pe11odina zaposlenost u Jugoslaviji je porasJa za 17% a z•poslenost u juaoalovenskom b&n.karatu za S 1%, Ito znaći J ~:: ~i!;;t opite zaposle~ti•\(S. Stanojević, TMrrologlftJ kapital othw.la, Politika. 18. ja-
PO
na~ln i u nekim drugim institucijama vremenom se pretvaraju u kapitaJizirana sredstva. tim su odvojena od svojih stvaralaca i čim oni nemaju mogućnost uticaja na njihovu upotrebu, ona se reprodukuju kao kapital, državni, bankarski i sl. U svemu tome je bitan konkretni domalaj političkog i ukupnog drultvenog uticaja radničke klase na položaj, sadržaj rada i ulogu institucija. Osim toga, koncentracija sredstava u nekoj instituciji ne pretvara se u njihovo otuđivanje ukoliko je taj uticaj zaista odlučujući. U tom smislu, treba se osloboditi jedne naivno-anahronične predstave o tome da neposredni proizvođači vladaju svojim sredstvima ukoliko eliminilu sve institucije, pre svega banke, koje su se do sada bavile skupljanjem i plasiranjem finansijskih sredstava. Bitno je da li one služe njihovim interesima. Ideologija razbijanja otuđenih institucija, pri čemu ostaju osnovni socijalni uzroci fliihovog otudeflia, podseća na ideologiju ludistićkog pokreta, s tom razlikom Ito se umesto malina tefi razbijanju institucija. Time se na posredan način izražava postvarena i fetilistička svest unutar same radničke klase: institucijama kao takvim pridaje se primaran značaj, one se otkidaju od svog izvora - konkretnih odnosa proizvodnje koji ih ispunjavaju sadržajem i određuju način i svrhu funkcionisanja. Medutim, to ne znaći da sve postojeće institucije odgovaraju ili podjednako odgova:aju realizaciji ciljeva samoupravljanja i daje nevažno pitanje kako stvarati nove, integralnom Sl'moupravljanju odgovarajuće institucije. To opet ne znaći da novi oblik institucije daje stvarno n.>vi sadržaj i da je za napredak samoupravljanja glavna institucionalna reorganizacija. S druge strane, pretvaraflie aredstava vilka rada u sredstva vilka vrednosti ne treba poistovećivati sa svakim izdvajanjem sredstava za zaiednićke i opite drultvene potrebe. Kao !to je već rečeno, bitan je druitveni (klasni) karakter tog lzdvqjalfia, da li o tome stvarno odlučuju oni koji stvaraju ta sredstva (sa stanovi!ta svojih dugoročnih interesa), ili neko drugi u njihovo ime, u okviru t ak vih odnosa proizvodnje i raspodele se zbiva to izdvajanje. U toj svetlosti mora se sagleds.vati i konkretna veltflna sredstava koja se za te svrhe izdvajaju i s obzirom na snagu nale privrede, potrebe prolirene reprodukcije i materijalni polofaj samih proizvođača." Kad se
49 Indeks rasta nomina• 1og drultvenog proizvoda u 1971. godini bio je 130, a u 1975. go· dini ilnosio je 122.3 dok Je opita i zajednička potrolnja porasla od 120,4 u 1971. godini na 129,ti u 1974. godini. Pri tome je porast produktivnosti rada u 1976.aodini u odnosu na 1975. godinu iznosio samo 0,2'\, (J. Mijatović, isto str. 64). Ućelče sredstava koja sr u ukupnom ~o: hotku izdvajaJU za zak.,nske obaveze poraslo je od 22,3% u 1973. na 26,9% u 1976. ~od1~1. Ugovorne obaveze jot od 1972. godine apsorbuju 10-11,5% ukupnog dohoo:ka orJamzaCIJa udruicnog rada (Sar oupnvni drultveno·ckonomski razvoj Jugoslavije 1974·1977. sir.
17 1
sredstva vilka rada izdvajaju nasuprot ovim kriterijumima, na delu je svojevrsna pojava 1\iihove eksproprijacije, iako se deo tih sredstava •vraća« proizvođačima kroz zl\iedničku i opAtu potrolnju. Bitno menjanje odnosa u radu nije moguće bez suitinske promene odnosa izmedu proizvodne i neproizvodne (pre svega poUtičke) sfere, i negiranja klasnog obeletja proizvodnog rada. Drultveni polofaj proizvođača vilka rada i vrednovanje proizvodnog rada mogu se sagledati i na osnovi globalnih tendencija u kretanju zaposlenosti. Očigledno je da su odredene materijalno privilegovane vanprivredne delatnosti i institucije privredne nadgradJ1je daleko privlačnije od dominantne većine privrednih grana, a radna mesta udaljena od neposredne proizvodl\ie (koja omogućuju ne samo Iskli rad, i često veće zarade, nego i veću socijalnu sigurnost) od radnih mesta vezanih za većinom težak neposredni proizvodni rad i sudbinu sticanja dohotka. Tendencija sve većeg pritiska na neproizvodna radna mesta i fluktuacije, pre svega, stručnih kadrova iz proizvodnih delatnosti privrede u privilegovane delove kako privrede tako i vanprivrede, ima dugorotnl karakter. Posebno je indikativan porast zaposlenosti u dru§tvenim delatnostima i državnim organima, koji je daleko veći nego u privredi.so Sve to govori da se tendencija klasne diferencijacije drultva
ispoljava na liniji podele na proizvodni i privilegovano-neproizvodni rad i da na toj osnovi dolazi do potčiJ1javaJ1ja proizvodne sfere, sferi posredovaJ1ja. U sled tih klasnih granica načina proizvodnje i raspodele, samoupravljanje nailazi na ozbiljne prepreke da se proiireno reprodukuje kao celovita drultvena praksa. U uslovima koje karakterile sve veće opterećenje proizvodnih radnih organizacija, nepostojanje samoupravne integracije privrede u §irim drultvenim razmerama i stihijska favorizovanje dnevnih, neposrednih i parcijalnih na račun dugoročnih, zl\iedničkih i opitih interesa, nužno se javlja- smanjivanje sredstava za prolirenje materiekonomsko-političkog
21-22). S druge snanc, nije slučajno Ito je najvili lični dohodak po radniku. klko u 197J.tako L četiri godine kasnije ostvaren u delatnosti finansijskih i drugih usluga, i Ito je stopa rasta tog dohotka u industriji i rudarstvu u istom periodu iznosila 20,5 dok je u drult\·eno-polit•čkim za jednicama i organizacijama iznosila 2J,6 (isto. str. 158, 159). SO To sc može posredno sagledati iz slcdcCih podataka: •Porast zapolljavanja u ncprivrcd nim dclatnostima u odnosu na privredu, bio je sa prosetnom stopom od 4. 7% u proteklom pc togodi~njem planskom periodu, brf:i od zapolljavanja u privredi (-4,3%), naročito ... u druAt\·e mm L državnim organima (5,1%). Ovakav trend je nastavljen i u 1976. godini kada je dollo do nello usporenijeg otvaranja novih radnih mesta. Medutim, gotovo celokupna usporavanJe za· polljavanja pada na teret privrede... Zapolljavanjc u delatnostima vanprivrcde se nasta\·lja nesmanjenim intenzitetom (porast S,4'1b). Takođe, treba imati u vidu da u okviru prh·rede znatno brže raste zapolljavanje na radnim mestima van neposredne proizvodnje... • (J. MiJato· viC, isto, str. 68).
172
jaJne osnove rada u internoj raspodeli. Namenska raspodela dohotka •pod velikim je pritiskom osećanja nemoći radnika da odlučuje o !irim pitanjima drultvene reprodukcije.•" Ovde treba naglasiti da je, globalno gledajući, to smanjivanje prvenstveno uzrokovano prethodnom redukciJom dohotka, otuđi vanjem sredstava vilka rada po raznim osnovama i različitim putevima. n Klasni koren ove tendencije se mofe sagledati polazeći samo od celokupnosti odnosa proizvodnje i raspodele. To nije prvenstveno pitanje nedostatka radnog eiana i nove moralne svesti, nego pre svega uslova koji determinilu sam način proizvodnje i dovode do njegovih protivrečnoati i takvih tendencija. Zatvaranje u uskogrupne interese mofe da bude, a u realnim odnosima u velikom broju sluča jeva i jeste, izraz svojevrsne borbe za opstanak radnih organizacija kao robnih proizvođača, za puku egzistenciju na trfi!tu i reprodukovanje velikih delova radničke klase kao radne snage. U takvim uslovima, u prvi plan dolazi raspodela stvorenog, borba za »spasavanje« postojećih zarada i nivoa životnog standarda. ZbOg toga često i nastaje rast •ličnih dohodak&« uprkos padu interne akumulacije, pojave ravnodulnosti radnika prema ..,.-oblemima proizvodnog razvoja i rezultatima poslovanja i tefnje da se putem povilenja cena rdavaju ti problemi, Ito jača inOatoma kretanja. Medutim, nisu lični dohoci, sami po sebi uzrok poremećaja u prh,.redi, smanjivanja dela akumulacije koji ostaje proizvodnim radnim organizacijama.n Kao Ito su jednostrana ona shvatanja koJa a priori polaze od •domaćinskog• ponalanja proizvodača u intemo1 S l A. VaciC. Proizvodno-posloa•no ponala'lfe sot'ijalistitkih samoupro1·nih robnih proiz l"odata - nannatb•11o, alctuel"o i pnte11rijal11o; Marksistička misao. 6178. str. l l.
.n
Autor se ovom prilikom oslanja i na neka vlastita zapafanja prilikom bora~·ka u veCem broju proizvodnih or1anizacija u ndoj zemlji, u 1976. Jodini. U najvetem delu tih organiu c1ja radnici-komunisti su isticali da slabi za.interesovanost za produktivniji rad. da opadaju radni učinci i to dovodili u vezu sa &!obalnom raspodelom dohotka i sistemom interne ra\po dele. Ilustracije radi, navodim sl&\' jedno& učesnika u raz&ovorima sa radnicima-komunistima. koj1 su obavljeni za vreme toJ boravka: •Bavili m10 se pretdno raspodelom ličnih dohodaka, jer je radnik bio u najamnom odnosu. Dru&i rondovi bili su izvan nje&ove kontrole. !;to _i e vi k pri su tan najamni odnos, sve vite se javlja Jrabdljivost u odnosu na rondove. l obratno. kada je sa moupravljanje jate.. i l"onclovi jačaju. Velika sredstva od6~u se izvan nate radne orpniz&cijr Radnici o tome ne odlučuju. Drugi centri o tome odlufuju. Zato K javlja psihoiOJljl u sm1slu: 'Dftjte i mi ndto da uzmemo, inače uzeće dru&i'. Sada postoji najamni odnos prema driavi koja ta sredstva oduzima. Nije OJtVIU"ena koncepcija razmene rad.. (sekretar konrerencije SK leljelara- Niklič). SJ ..... Broj ora:anizacija udruleno& rada koje depresiraju akumulaciju i zato imaju viM>ke lične dohotke i druga primanja ... nije prelazio, prema dOJadatnjim kretanjima, sedn1inu zapo~ Jenih•. (M. Korolič, Prece'l}uje se utlt'qj zorarJo 11G povdo'lfe i'lflor(jr. Politika, JO. mart, 1980, str. 9).
173
raspodeli, apstrahujući stvarne tendencije •zidanja• ličnih dohodaka na račun akumulacije, tako su jednostrana i ona koja u kretanjima ličnih dohodaka vide nezavisni faktor koji negativno utiče na izdva-
janja za prolirenu reprodukciju i generira inflaciju kao
hronično
stanje. Prva se kreću u okviru jednog, perfekcionistički shvaćenog modela »samoupravne privrede«, druga objektivno traže žrtvovanje proizvođača za ciljeve ekonomske stabilizacije. Inflacija ima i jednu važnu neekonomsku ulogu - ona je faktor relativnog, privremenog, sma'lflva'lfa soc(jalnlh sukoba. Stalnim po· većavanjem cena proizvoda i usluga teži se, pored ostalog, održavanju zarada na postojećem nivou ili povilenju tog nivoa. To je čak jedan od glavnih instrumenata ublažavanja socijalnih sukoba. Ali to je, istovremeno, gledajući dugoročnije, iluzorno sredstvo smanjivanja socijalnih napetosti i sukoba. Jer, ostaju svi oni bitni objektivni uzroci koji te napetosti i sukobe proizvode. S druge strane, inflacija takođe ima klasna obelelja, ona najvile pogađa one koji imaju najnepovoljniji položaj, pre svega u primarnoj raspodeli,i one s najmanjim ukupnim materijalnim primanjima. Moralistička kritika radnih organizacija zbog •egoističkog• ponašanja ne samo da ne pruža izlaz iz takvog stanja i ne uvažava glavne uzroke koji do njega dovode, nego je upućuju najčelće oni čiji je materijalni i opiti drultveni polofaj •s one strane• polofaja radničke klase. Medutim, ono Ito vati kao objalnjenje te pojave za najveći broj proizvodnih radnih organizacija u kojima dolazi do takvih kretanja u internoj raspodeli, ne važi za svaki, posebno uzeti deo tih organizacija i svaki pojedini slučaj. U osnovi reakcionarna teza da radnici stihijski tefe da »jedu akumulaciju«, da nisu sposobni da sagledaju svoje dugoročne interese, da vode brigu o prolirenju materijalne osnove rada, ne može biti negirana sa pozicije dogme da nema i ne može da dođe do jačanja pojave da se u uslovima parcijalizovanog samoupravljanja, i to pod firmom legalnih odluka, akumulacija svesno preliva u »lične dohotke«, da se odredene radne organizacije po.-.nšaju kao grupni vlasnici u odnosu na sredstva koja im stoje n~ raspolaganju, da se enormno povećavaju zarade nezavisno od potrebe prolirene reprodukcije i ostvarenih rezultata rada.' 4 Sve st- to ~4 ~Pojedine OOUR su dclile i preko tri do pet puta veće lične dohotke nego Ito Je iznos on ,·areno!! dohotka r"'O radniku ... U raspodeli se ne uvafavaju u dovoljnoj meri osu·areni pos ltwni rezultati, već se nezavisno od njih daje prednost zaltiti dostignutog nivoa ličnih doho d1.1ka. pa i po cenu - smanjenja, ili čak i potpunog izostajanja izdvajanja za akumulaciju.• (J. Petro,·iC. Neka novija ~aznsnja i pogledi na probleme dohodovnosti i raspodele dohotka u OOUR-a prinede Jugn.lavije u 1976. godini. saop!tenje na osnovi istraživanja u Saveznom ta\·odu la drultveno planiranje, Deseti susret samoupravijača, Kragujevac, 15·16. rebruar 1978,str.8·9l
174
mora imati u vidu prilikom analize te druAtveno veoma nepovoljne tendencije - smanjivanja sredstava za proJirenu reprodukciju ko· jima raspolaže proizvodni deo privrede." Izlaz iz takvog stanja nije u nekom normativno·pravnom preokretu, a pogotovu ne u nekim •sistemskim merama« kojima bi se akumulacija !titila od radnika. Odredena vrsta zaltite akumula· cije svakako je neophodna, ali reč je pre avega o zaltiti te akumulacije u odnosu na sve veće apetite i ekonomsko-političku dominaciju držav~.:, banaka i drugih institucija u kojima se koncentrilu sredstva vilka rada.'' S druge strane, postoji stvarna potreba da proizvođači auronomnim regulisanjem namenske raspodele, putem vlastitih sporazuma, utvrde kriteriJume kojih će ae priddavati u toj raspodeli i koji će biti obavezni za sve. Međutim, to nije moguće ostvarivati nezavisno od prethodnog uslova: doista vladqjuće ekonomske 1 političke poziciJe radničke klase, sultlnsklh promena u dru/tvenom pololqju proizvodnog rada l u odnosima proizvodne osnove l JX)Iitilko-pril'redne nadgradnje. Tek tada obaveznost proizvođačkih spora-
zuma u kojima se, sa stanovilta interesa radničke klaae kao celine, regulile drultveno neophodno izdvajanje sređatava za prolirenje materijalne oanove rada i utvrđuju proporcije između tih aredstava i sredstava namenjenih zajedničkoj i ličnoj potrolnji, mofe da ima svoj smisao, opravdanje i stvarnu podlogu. Sve to nedvosmisleno upućuje na zaključak da smanjivanje drultveno moguće akumulacije nema svoj glavni uzrok u ponalanju proizvodnih organizacija, poamatranih u celini(u sultini,reč je o ponalanju radničke klaae) u internoj raspodeli. On je sadržan pre svega u poziciji i ponalanju onih delatnoati i institucija u kojima je koncentrisana glavnina sređatava vilka rada. U atvari, to su sredstva vilka vrednosti. Jer, njihovi stvaraoci nemaju atvami uticaj na namenu i upotrebu tih aredatava. Ta po~cija ualovljava da ae kao relativno dugotrajna konatanta provlači tendencija da ae deo aređatava drultvene akumulacije preliva u ličnu potrolnju zapoalenih u delatnos1ma i institucijama k~je monopolaki poareduju u ekonomsko-ftnansijskim SS Na sliean naein se mora sqiedavati tendencija opadanja produktivnosti rada. izoslajanja s posla i JUbitaka radno& vremena po raznim osnovamL Prema nekim podacima iz 1974. JO· dine. svakOJ dana je izostajala s posla 2!10 hiljada ljudi, a proceDjuje se da je laj broj u 1976. g. bio dvosuuko veC:i. Pri 10me, korilčenje radno& vremena u mno&im radnim orJanizacijama iznosi 4-6 l!uova (J. Mijatović, isto su. 67)
56
• Tema o akumulaciji ne mole (Je) inlerpretirati u smislu potrebe za zallilom. a.t.umul1cije
od udruir.lih radnika.
već
kao za!lita udru.f:enih radnika od prevdikih izdvajanja akumulacije VJalkalić, rereral na sednici CK SKS, Politika, 27. de-
za namene o kojima ne odlueuju.• (T. cembar 1978.Jodine)
175
tokovima, i uopite tokovima drultvene reprodukcije. Međutim, pravi karakter te pozicije ne sagledava oe toliko na terenu ličnih dohodaka i veličine fondova zajedničke potroinje koji aloje na raspolaganju za· poolenim u toj oferi. On se može sagledati prvenotveno preko ispolja· vanja negativnih llfekata odluka o upotrebi tih sredstava, posebno kad je reč o investicijama. Tada se, naknadno, razotkrije nerazvijenost ili nepostojanje klaone kontrole troletija oredsta• a al umulacije. U krajnjoj instanci, pokafe se da u promalenim ir.•,estlrionim odlukama nije sadrlano samo nezna'l}e, ne&trulnost i nr.odgovornost, nego t drultvenapozlcf}a tskrlvenllnteresl blrokr3tsh·tehnokratske grupe, rifenth delova l frakciJa razme/tenth na ·a;:/tUim talkama sl· stema drultvene reprodukctJe. Nisu ti interesi ~arn" materijalne prirode, nego su motivisani i težnjom za uaJtitničkom« ulogom u odnosu na razvoj •svoje• fabrike, kraja, odredene drultveno-političke zajednice, za vlalću, prestifom, moći, itd. (Joi za dugo će se snositi posledice investicija u fabrike-spomenike kao i druge njima slične objekte u privredi i vanprivredi.) Traćenje sredstava akumulacije putem neopravdanih investicija, izgradnje kapaciteta koji od početka stvaraju gubitke, zatva-
ranja u odnosu na druge proizvodne organizacije, promalaji u uvezu opreme i tehnulogije itd. - to su dru/tveno nqjznalqjnlfl oblici smalfilva,Ya objektivno moguće akumulacf}e. Oni imaju i svoja klasna obeležja. Područje donoienja odluka o investicijama pokazuje se kao nužno područje klasne borbe proizvodača za realizaciju svojih bitnih interesa, ekonomsku racionalnost i drultveno moguću akumulaciju. Time se uopite ne zapostavlja tendencija prelivanja sredstava akumulacije u lične dohotke i u delu samih proizvodnih organizacija. Ali, ta tendencija je u odnosu na prvu sekundarna, mada one jedna drugu uslovljavaju. Problemu &kumulativne sposobnosti nale privrede mora se prilaziti iz jo! jednog aspekta. Ako se sagledava samo izdvajanje sredstava za prolirenje materijalne osnove rada u internim okvirima proizvodnih organizacija, ono Ito njima ostaje posle svih •odbitaka« i obezbedenja fondova ličnih dohodaka i vlastite zajedničke potrolnje, onda su ta sredstva kao Ito je rečeno, u celini gledano, maJa ili ih čak i nema. Medutim, akumulaciju ne čine samo sredstva •čistog dohotka« za prolirenu reprodukciju. Nju realno čine i sredstva anuiteta i kamata na kredite koji ae upotrebljavaju za te svrhe. Sa tog !ireg stanovišta posmatrana, akumulativnost nale privrede nije niska nego, naprotiv, relativno visoka, u nqjmarifu ruku zadovo/javqjuća. To je važno sagledati kao kontraargument kritici da je privredi u uslovima 176
samoupravljanja imanentna slabost da, navodno, ne može da obezbeđuje druitveno neophodnu akumulaciju. (Uostalom, to indirektno
dokazuje i ekspanzija investicija mada se ona znatnim delom rmansira iz inostranih kredita.) Drugo je pitanje Ito je samofmansiranje proizvodne privrede iz-
razito
nezadovoljavajuće,
Ito je njena zavisnost od bankar-
sko-državnog kompleksa veoma velika. Osnovno uporilte tendencija
najamnih odnosa je na relaciji: država i banke na jednoj, proizvodna privreda na drugoj strani. Sve to ponovo stavlja u centar aktuelnosti pitanje u čijim se rukama, pod čijim dominantnim uticajem nalazi najveći deo sredstava akumulacije drultvene privrede, posmatranih u njihovom totalitetu. Sire sagledavana, ta činjenica upućuje na bitnu unutralnjQ Proti vreć nost samog načina proizvodnje naleg savremenog drultva: droitvena privreda ostvaruje značajnu akumulaciju, ali, ..~~spolaganje njome najvećim delom nije u rukama proizvođači; OstVaren je brz napredak u razvoju proizvodnih snaga, ali nije ostvaren i odgovarajući
stepen preobrataja odnosa proizvodnje i raspodele u kojima bi se namesto posrednička-monopolističke uloge drfavno-bankarskog kompleksa razvijale neposredne proizvodne, ekonomske!. političke i .
sve druge neophodne veze medu samim proizvodačima.~A to, nasuprot uvreženom stereotipu," govori da preobražaj tih odnosa na temelju samoupravljanja zaostaje za objektivnim mogućnostima i potrebama razvoja proizvodnih snaga, ukupnim potencijalima nale privrede i pre svega nale savremene
radničke
klase. Pokazuje se da
kvalitativni skok u drultvenom razvoju u pravcu ostvarivanja integracije privrede i drultva na osnovama slobodnog i udruienog rada
nije moguć kao jednokratni nonnativni i organizacioni čin, nego kao duboka soclfa/na revo/uclfa, kao borba radničke klase za svoju emancipaciju. Razume se, i ovde je stvarnost mnogo slofenija nego Ito bi se moglo zaključiti na osnovu apsolutizacije •klasnog pristupa«. Ta apsolutizacija vodi uvek svojevrsnom dogmatizmu i shematskom odnosu naspram druitvenog realiteta. Zato je neophodno videti osnovnu •boju«, glavnu karakterllllku postojećih odnosa u raspolaganju akumulacijom - globalni poloiaj radničke klase, njen veoma ograničeni uticaj na raspodelu sredstava svog vilka rada. Ali, uporedo a tim mora se videti da upotreba druitvenih sredstava vilka rada ima i druau stranu. Naime, pored toaa Ito se najveći deo tih sredstava vraćao u proizvodnju (razume se, zaobilaznim putem državno-bankarskim poaredovanjem i ne uvek na racionalan način) i omogućio relativno brz privredni rast, one radne organizacije koje 117
putem kredita dobijaju zama.lna sredstva za prolirenu reprodukciju imaju, u uslovima inflacije, neposredne i poaredne koristi od takvog fmansiranja svog razvoja. Medutim, sa gledilta razvoja ukupne privrede, zajedničkih i opitih interesa radničke klase i drultva kao celine, takav način fmansiranja razvoja proizvodnih organizacija obnavlja njihovu stalnu zavisnost od centara ekonomsko-političke moći. Kreditni odnos, kako je već rečeno, logikom odnosa u proizvodnji i raspodeli, postaje fonna nqjamnog odnosa. S druge strane, kon