Samoupravljanje - delo radničke klase [2, 1 ed.]

Citation preview

Marksistička

biblioteka

Zoran Vidojević SAMO UPRA VU ANJE - DELO RADNICKE KLASE

Izdavač:

NIRO

~Miadostec

Beograd,

Mar~ala

Tita 2

Za izdavača: direktor Zoran Erak

Recenzenti: Sdpe Suvar Vukalln Pavlović Urednik: Oisa Đuklč Grafička i tehnička oprema: Mila liunovlć

Stampa i korektura: »Glas«, Vlajkovičeva 8, Beograd Tiraž: 2000 primeraka Beograd, 1981. godine

zoran vidojević

SAMOUPRAVLJANJE DELO RADNICKE KLASE

SAMOUPRAYWANJE- JEDINSTVO EKONOMSKE l POLITICKE DEMOKRATUE .............. 221 Dijalektika odnosa baze i nadgradnje .......................... 221 Uloga države ..................................................... 226 Demokratija - su~tinska odlika socijalizma ................... 233 Klasne pretpostavke delegatskog sistema ...................... 241 Radnički klasa u organima vlasti ............................... 25 J Interesi i politički sistem ......................................... 259 Uslovi i činioci usklađivanja, socijalizacije i humanizacije interesa ............................................ 265 Organizovanje političke snage u razvitku samoupravne demokratije ....................................... 273 Problem ostvarivanja jedinstva neposredne i posredne samoupravne demokratije ............................ 283 Komuna i oslobadanje radničke klase ......................... 288 Aktuelnost ostvarivanja novog karaktera posredne demokratije ....................................................... 292 Dijalektika klasnog i nacionalnog u procesu integralnog samoupravljanja .................................................. 295 Fenomen političke pasivnosti, njegovi uzroci i manifestacije .................................................... 299 Neki konkretni vidovi. ~~tič~e. pasi:nosti u nalem savremenom dru§tvu 1 ryihovt azvon ........................... 304 Problem odgovornosti nosilaca političkih funkcija, javnosti i otvorenosti političkog života ......................... 309

Deo l! etvrti •••••••••••••..•.••••••••••....••..••••..•.........•••• ···· J09 SAMODELATNOST RADNIĆKE KLASE l SMISAO PAR TUE... .. 317 Bit odnosa: samostalnost radničke klase - uloga partije . . . . ..... 3 l 7 Preobražaj rada - ishodi§te emancipacije klase i delovanja partije............ . ................. 324 Partija i dijalektika razvoja klase.... . ....... 3J9 Dimenzija potencijalnog u delovanju partije.. . 344 Deo peti .............................................................. J49 SAMOUPRAVUANJE- ISTORUSKI NOV SADRŽAJ I OBLIK DIKTATURE PROLETARUATA .......... 351 Samoupravljanje i dijalektika diktature proletarijata.. . .... 3.57 Diktatura proletarijata - od dominacije ka hegemoniji radničke klase . .. .. . .. . .. .. . .. . .. . .. .......... J60 Deo Icati ............................................................. J73 KA MOGUĆEM ZAKUUĆKU ...

.. .......... 375

SAMOUPRAVU ANJE - JEDINSTVO EKONOMSKE I POLITIĆKE DEMOKRATIJE

Dijalektika odaooo bue J aod.,.dqje Uska su ali često i juno interesno obojena shvatanja samoupravljanja isključivo kao •demokratije u bui«. Ma koliko bilo značajno da proces samoupravljanja ima koren u •bazi«, ono ne mole da opstane l razviJa se ako oe zadržava samo u oblasti materijalne proizvodnje i lokalnim zajednicama, Ito pokazuje i nale, a i svetske iskustvo. Ono nužno postaje neki oblik participativne demokratije ili marginalna drultvena tendencija ukoliko se kao praksa, sistem, drultveni odnos prolireno ne reprodukuje i ne postaje univerzalni sadržaj drultvenog života. Zbog toga ono mora ne samo da se !iri na nadgradnju, nego i da su/t/ns/d preobražava sadrlo,} odnosa baze l nadgrad'lfe, smisao, način organizacije i funkcionisanje ove druge. To je velika pouka, jol nedovoljno sagledana, i kad je reč o vi!edecenijskom iskustvu razvitka naleg drultva u pravcu samoupravljanja, izuzetno aktuelna bal u savremenoj etapi tog razvojL

Nije

reč

o

•neproblematičnosti•

samoupravljanja u •bazi«,

stavu da je aktuelnost preobrataja nadgradnje u tome da se ona ..,dovede u sklad..: sa postojećim procesima i tekovinama samoupravljanja u obluti materijalne proizvodnje. Suvi!e je to pojednostavljeno shvatanje koje polazi od mehaničkog modela /irenja samoupravQa'lfa na nadgradnju. Reč je o nečem mnogo složenijem potrebi da samoupravljanje unutar svoje univerzalne klasne i opite ljudske sadržine, gradi diferencirane sadržaje i oblike i omogućuje kvalitativno novu globalnu organizaciJu druJtva, novo jedinstvo drultva u čijem je temelju udruživanje proizvođača materijalnih i duhovnih vrednosti, •ruke i glave«, politike i rada, prevazilatenje razlika medu njima. Bez sveatranog prodora samoupravljanja u sve oblasti i na sve nivoe drultvenog života, bez njegove sposobnosti da •odozdo• gradi novo jedinstvo drultva i da prodire u strategijske centre političke vluti, da ukida proizvodnju vilka vrednosti i svaku vrstu otuđenja politike i ideologije, samoupravljanje ne prevazilazi horizont građan­ skog drultvL U takvim uslovima ono nužno ostaje pod pla!tom političke sfere (državno-partijskog aparata, pre svega), ona ostvaruje dominaciJu nad njime. 221

Nedvosmisleno oe pokazuje da oolobadanje rada nije moguće bez političke vlasti udruženih proizvođača, bez jedinstva 1\iihove ekonomske, političke i ideololke emancipacije. Zato se mole reći da samoupravljanje ne mole da se razvija bez prevazilafel\ia ovakog oblika dualizma baze i nadgradJ\ie, građanskog drultva i drlave. Međutim, iluzoran je i pogrdan zahtev za atapal\iem baze i nadgradnje, ekonomije i politike, rada i upravljaJ\ia. Relativna odvo· jenos! tih oblasti drultvenog !ivota je objektivno ualovljena, ona proizlazi iz same drultvene podele rada. Nije dakle, reč o 1\iihovom stapanju, nego ukidanju antagonizma medu 1\iima, prevlasti jednih u odnosu na druge. U tom amialu mole ae govoriti o dijalektičkom prollma'lfu baze i nadgradl\ie u okviru jednog diferenciranog dndt· venog totaliteta čija je osnova ekonomsko i političko oslobađanje radničke klase, a ne o 1\iihovom atapal\iu i ukidaJ\iu relativne auto· nomije svake od njih koja izrasta iz 1\iihovog fundamentalnog je· dinstva.'

Samoupravljanje u nalem drultvu jol nije uapelo da bitno transformiAe prirodu rada. Kluna podela rada se izrafava i na glo· balnom društvenom planu kao podela na bazu i nadgradnju - proizvodnu i neproizvodnu sferu drultvenog !ivota Međutim, ono je, gledajući

ne samo teorijski, nego i konkretno-istorijski, onaj činilac bez

kojeg prevazilafenje tog dualizma nije

mZačaranog kruga« (J. Mirić) može biti samo aultinsko menjanje odnosa u radu i stvaranje pretpostavki za intesraciju politike i ekonomije, rada i upravljanja.• To je omisao samoupravljanja kao globalnog drultvenog aiatema i istorijskog oblika celovito socijalne revolucije.

2 D. ]

Lukać,

ltha/111 11Wnrenall tdeolollfa, Savremenik, 1977, 4, su. 187

D. Lukat, isto, str. 188.

4 • U tom ućaranom Uuau robovanja vlastitim tvorevinama. .. javlja se rad kao jed1no sredstvo ltojim me taj trua mofe rutinuti. Ali, slobodni. oslobođeni rad koji preuzun11. ulogu medijatora novih dru.ttvenih, novih ijudakih vrijednolti• (J. MiriC:, lrtlemN grupe i pol/tf& nroć, Centar za attudni; poli~ki ttudij, Zqreb, 1913, str. 64-65).

223

Cinjenica da su dosadalnje aocijalističke revolucije nastajale tako Ito je najpre osvajana politička vlast a tek posle, posredstvom nove države i celokupne političke orsanizacije drultva, stvarana ekonomska osnova novos drultva, vileotruko potvrđuje značaj istinski dijalektičkog shvatanja odnosa •baze« i •nagradnje•. N aćin političkog uredenja, politika kao konkretna drultvens praksa, njen sadržaj, ciljevi, snage koje je projektuju i sprovode, odnosi medu njima, •ideololki aparati države• (Altise), delovanje partije - postali su činioci koji imaju prvorazredan ekonomski l opftl druftvenl znalqf. Zbog tosa svako shematsko, vulgarn-materijalističko shvatanje odnosa baze i nadsradnje ne samo daje duboko pogrdno, nego predstavlja onaj oblik poatvarene svesti koji sprečava uvid u stvarnost socijalističko& razvitka, njegove konkretne istorijske pretpostavke, sadrfaje i oblike. Razume se, primat ekonomske osnove u odnosu na nadgradnju ostaje, ali kao dugorotna tendencija, pooredovana političk-ideololkom sferom. U odredenim etapama drultvenog razvoja ne samo da je moguć, nego se u stvarnosti zbiva primat političkog nad ekonomskim.

Odnos baze i nadgradnje samo je •radna shema« a ne opiti, •gvozdeni• zakon istorijskog razvoja, koji podjednako važi za sva drultva. Načelno gledajući, zavisnost od ekonomskog činioca opada uporedo s izlaskom iz •predistorije« ljudskog drultva. O tome M. Horkhajmer pile: .... Bilo bi to mehanicističko, a ne dijalektičko milljenje kad bi se i o oblicima budućeg drultva prosuđivalo jedino po njihovoj privredi... Ako pri sadalnjem stanju drultva privreda vlada ljudima i stoga čini polusu pomoću koje treba izvrliti prevrat, onda u budućnosti, s obzirom na prirodne nužnosti, ljudi treba sami da odreduju celokupne svoje odno~Je; stoga odvojeni ekonomski podaci neće ni predstavljati meru kojom treba meriti njihovu zajednicu. To se može reći i za period prelaza u kome politika stiče novu samostalnost u odnosu na ekonomiju. Tek na kraju tog perioda politički problemi se razrelavaju u pitanjima čiate samouprave. Pre toga se uvek može sve jo§ obrnuti, čak i kuakter prelaza ostaje neodređen•.'

Ovim inspirativnim Horkhajmerovim stavovima, sa gledišta istorijske retrospektive, stečenih iskustava u ostvarivanju socijalizma, može se dodati jedna važna napomena: osamostaljivanje politike u odnosu na ekonomiju čeato je poprimalo takve sadržaje i razmere da se u političkoj sferi koncentrisala tolika moć da je ekonom-

~

M Hurkhe.,mer. T,"Udidonalna l krititk.a teorija, BIGZ, Beogre.rt. 1976, str. 87.

224

ska bila u polofliju izvrlioca volje političke vlaati i u tom sklopu javljali se novi oblici nlijamnog odnosa proizvođača i zatirala svaka kritička misao. Naravno, politika i ekonomija uvek su činile i čine jedinstvo. Ali, reč je o onoj prak.ai u kojoj sc to jedinstvo ostvaruje na temelju dominacije politlfklh Instanci i njihovog volontarizma u ekonomskoj politici. Bilo bi posve mehanički objall\iavati političku moć i ulogu birokratije isključivo stepenom privrednog razvoja. Politika

kao svesno upravljanje ljudi drultvenim fivotom, kao samoupravljanje, na Ita je mislio Horkhajmer kada je govorio o primatu politike nad ekonomijom, suita je suprotnost toj praksi. Uslovljenost •nadgradl\ie• •bazom« nikad nije neposredna. Ona je posredovano nizom konkretnih istorijskih uslova i činilaca. Karakter vodećih političkih snaga, organizovano&! i nivo svesti radničke klase, !irina socijalizmu okrenutih drultvenih grupa i slojeva spadaju medu najvažnije posredujuće činioce koji u konkretnom drultvu oblikuju stvarni odnoa •baze« i •nadgradnje«. U vezi s tim se valja setiti Bngelsovih reči koje se, dodule, odnose na različite mogućnosti delovanja države, ali se mogu proliriti na sve političke či­ nioce, posebno na vodeću partiju u drultvu prolaznog perioda. On pile da država može neki ekonomski razvitak unaprediti, delovati nasuprot tom razvitku ili preseći odredeni pravac i propisati drugi. Pri tom, naglalava Engels, •jaano je da... u drugom i trećem slučaju politička sila može ekonomskom razvitku nanijeti veliku !tetu i prouzrokovati golemo traćenje snaga i materijala«.' Iskustvo socijalističkog razvoja, naleg i u lirim, svetskoistorijskim okvirima, nedvosmisleno potvrđuje koliko je aktuelna ova Engelsova misao. Revolucionarna država i partija kao sredstva ostvarivanja vitalnih interesa radničke klaae i svih radnih slojeva, doista mogu da za relativno kratko vreme iniciraju krupne promene u ekonomskom i celokupnom drultvenom !ivotu, da značajno ubrzaju istorijski hod. Politička sfera postaje u prvoj etapi razvoja socijalizma koji nastaje u nepovoljnim materijalnim, socijalnim, kulturnim i svetsko-istorijskim uslovima, osnovni činilac drultvenog razvoja. Njen primat u odnosu na ekonomsku tada je istorijski nužan i progresivan. Takav put nije obrazac revolucije. Ali nije samo ni »istorija«. On je čak ,.prirodan« put aocijalističke revolucije u sličnim uslovima. Proglalavanje tog puta kao jedino ispravnog, ne srne da bude zamel\ieno proglalava'1iem •strukturalnih reformi• kao jedinog pra6 F. Engch, Pismo Konradu Schmidtu od 27. JO. 1890. u K. Man.- F. Engels. lnbrana djela, ll, Zagreb, 1950, str. 460.

225

vog odgovora na pitanje kako ostvariti revoluciju u savremenim avetskim uslovimL Dijalektika revolucije je uv~k konkretna. Medutim, kad politička sfera od faktora ubrzanja istorijskog kretanja i revolucionarnog preobrafaja postane sila dominacije nad ekonomskom, kad zavlada ••tatistički način proizvodili•• (A. J..efevr), birokratija se učvrsti kao donosilac svih ključnih druitvenih odluka a ideologija postane apologija postojećes, onda se u društvenom životu ozbiljuju one druge dve mogućnosti o kojima Engels govori. Uloaa drbve Marksistička teorija države neodvojiva je od temeljruh fdozofskih stavova marksizma, onih stavova koji se tiču oslobođenja čo­ veka i nastajanja nove ljudske zajednice. Ta teorija dobija svoje istinsko značenje i postaje putokaz revolucionarnom pokretU ne po tome Ato pledira za odumiranje drl:ave kao takvo, nego upravo po tome !to u centar svoje pa!lije postavlja plta'fle rovekJJ, 'li•sovu slobodu, mogućnosti i puteve borbe za drultvo bez političke prinude i dominacije. Zbog toga je pogrdan redukcionizam te teorije na koncepciju odumiranja države. Jer, odumiranje države stiče svoj stvarni smisao ako se povele sa bitnim ciljem revolucionarne transformacije klasnog u besklasno drultvo- os/olxula'flem rovekJJ. To oslobađanje sadrži u sebi potrebu za dubljom političkom emancipacijom nego !to je poznaje građansko druitvo, te stoga i pottebu za odgovarajućom državom. Ali, socijalističko drultvo postaje stvarnost ukJJ/IkJJ prevazilazl granice političke emancipacije. Ono naataje kao jedinstvo stabiliteta i neprekidne revolucionarne promene, stalnog lzlaskJJ Iz postojećeg koje omogućuje približavanje besklasnom drultvu. U toj dijalektici stabiliteta i promena, država ima svoju značajnu ulogu. Nije reč samo o tome da je to država »posebnog tipa«:, drfava koja to već nije u pravom smislu, drfava koja odumire, nego pre svega, o tome u Ime &ga ona odumire. Zbog toga proces odumiranja drfave dobija svoju svrhu iz horizonta s/o/Jotk rovekJJ. lako poaredovan oslobađanjem radničke klase, taj proces nikako ne znači da ta klasa guta čoveka, da ona postaje mističan kolektivitet čije je oslobađanje završna tačka revolucionarnog kretanja. Oslobađanje radničke klase je uvek i oslobađanje čoveka, i to ne čoveka kao apstrakcije i puke spekulativne kategorije, nego realnog .tivoa čoveka, »danas i ovde«. U tom svetlu mora se saaledsti temelj političkog sistema samoupravnog drultva, i mato i uloaa drfave u njemu. Nerazumevanje biti marksističke koncepcije drfave kulminira u koncepciji da je država subjekt vlastitog odumiranjL Panetati!Jtllka kJJncepclfa so226

clfallzma, iza koje stoji struktura drultva detenninisana podrlavlfe'!fem vilka rada, dolazi do svog logičnog zavrletka u stavu da •komunističko

samoupravljiiJiie niče i razvija se u uslovima socijalidrf.avnosti i to ne... uporedo a njom već u samoj driavnosti uz njeno USIPU!ravqjuće delova'!fe•.' (Podvukao Z. V.) SamoupravljiiJiie je ovde isključivo po drlavl a ne drlava po samoupravUa'IJu. Osim toga. u ovakvim shvataqjim.a samoupravljanje se odvaja od sfere proizvodllie, odnosa u radu, raspolagiiJiia vilkom rada. Ono postaje/orma drlave. Cak i onda kad se ističe značej neposredne demokratije, ona se smelta pre svega u političku sferu i detenninile njome. SamoupravljiiJiie u radnim kolektivima uglavnom se svodi na svojevrsnu participativno-savetodavnu funkciju (•proizvodna savetoviiJiia•). Pri tom •upravljačke funkcije socijalističkog proizvodnog i uoplte radnog kolektiva nejpotpunije i nejneposrednije vrli državna administracija i na bazi tib kolektiva stvorene partijske, sindikalne i komsomolske organizacije«, a •upravljačke funkstičke

cije kolektiva koncentrile njegova partijska organizacija, .. 4C 8

Takva pozicija države i partije u odnosima proizvodllie je ona ishodilna tačka fliihovog političkog srastaflia i objektivno dominantne drultvene uloge. Uoplte, to srastiiJiie uslovljeno je logikom postojećeg načina proizvodili•· Odreden tip političke organizacije drultva sa dominantnom ulogom partije i države u regulisiiJiiu odnosa proizvodili• je i pretpostavka i rezultat tog načina proizvodili•· Nije reč ovde o kritici jednog •modelu savremenih socijalistič­ kih drultava u ime drugog, •samoupravnog«. Samoupravljanje po prirodi svojoj nije •model«, ono je praksa drultvenog života u kojoj, na istorijski različite načine, u različitim drultvenim uslovima, radnička klasa posteje subjekt tog života i vlastitog oslobadiiJiia. Takođe se time ne osporava čiflienica da u danalnjim socijalističkim drultvima postoje objektivno različiti uslovi koji nameću potrebu za različitom jačinom uloge države, niti se polazi od stava da je svako jačiiJiie uloge države a priori nedemokratska i birokratsko. Medutim, jačiiJiie dražave ne mole biti osnova l strategijska orlfentaclfa soclfallstl~kog drultva, ako se ostaje na stanoviltu marksističke koncepcije uloge države u drultvu prolaznog perioda i celokupnog smisla i sadržaja kretiiJiia ka besklasnom drultvu. Treba reći da su ohvatllllia o državi kao tvorcu oamoupravljiiJiia i besklasnog drultva istovremeno netto vile od nerazumeviiJiia marksističke koncepcije države. 7

J. M. Stcpa.kov,

Vlada~fntl

narod/J J samoupravlfatlle, Marksizam u netu 5-6/74, str. 46.

8 A. K. Belyh, Radni kolektiv os11ovna ćeliJa samouprav(Ja"'a, Mukaizam u &vetU. S-6/74, str. 66.

221

Ona ou zapravo jedan nu!an oblik teorlfsko-tdeolollre svesti, njihov koren je samo drultveno biće koje saddi dtfavu kao svoju osnovu. Država je proizalla iz klaonog drultva, ona je njegov oficijelni izraz i sultinska potteba. Njen izvor je u osnovnim protivrečnostima tog drultva, a njena svrha dvostruka: najpre da obezbedi dominaciju vlaoničkih klasa, ali i da omogući da se klaoe ne unilte u meduoobnoj borbi, da obavlja i one funkcije koje drultvo održavaju kao celinu. Ona se realno javlja u protivrečnoj ulozi: primamo kao sredotvo dominacije vlasničkih klasa, ali i kao oblik relativne drultvene kohezije i integracije (uvek na osnovama dominacije), da se drultvo ne bi •raspalo• usled klasnih sudara i sukoba. Svaki način proizvodnje zasnovan na suprotnosti onih koji imaju monopol nad uslovima rada (nije najvažnije da li je to monopol koji naotaje usled privatne svojine sredstava za proizvodnju ili usled dominantne moći, bez te svojine) i onih koji proizvode, a čiji vilak rada eksproprilu socijalne grupe koje imaju taj monopol, traži državu kao ovoju glavnu političku garantiju i zaltitu i kao ključnu snagu drultvene kohezije. Jačanje države u savremenom svetu zapravo je dokaz jačanja načini proizvodnje u čijoj je osnovi nqjamnl rad. I obratno, odumiranje države moguće je samo kao istovremeno nestajanje najamnog rada. S druge strane, iako je nastala mnogo pre robne proizvodnje, država ne može i§čezavati bez prevazilaženja robne proizvodnje. Egzistencija države u građanskom drultvu, ali i savremenom socijalizmu, duboko je uslovljena podelom rada u procesu proizvodnje i rascepom proizvoda ljudskog rada na upotrebnu i razmensku vrednost. Odatle proizlazi njena neophodna posredujuća funkcija u privrednom životu. Robna proizvodnja i država u socijalizmu deo su Istog kompleksa, njihovi izvori su u jol neprevladanom klasnom društvu.' Fetiftzam robe sulttnskt je povezan sa fetlltzmom vlasti. Otuđivanje predmeta ljudskog rada i otuđivanje aparata vlasti od čoveka, dva su temeljna oblika reprodukcije klasnih odnosa. Vlast je već sadržana u robi, a roba kao drultveni odnos - u vlasti. Defetilizacija robe i vlasti moguća je prevazilafenjem potrebe za robnom proizvodnjom i odumiranjem države, kao jedinstvenim procesom. Samoupravljanje mora da koristi i robnu proizvodnju i državu. Po§to je i samo oblik dru§tva prolaznog perioda, ono se čak ne može ostvarivati bez njih. Ali, ono postaje istinski istorijski novum ukoliko je proces prevladavanja i robne proizvodnje i države. 9 K Krahl IStiČe tu bitnu vezu robne proizvodnje i drtave kad kafe da se modema i~eolol· ke pohllčka zgrada uzdiže nad apstraklnim radom (prema F. Fistetti, Urede,Ye i klasna borha, t.larkslzam u svetu, 12/76, str. 3S).

228

Jol jedno pit8Jiie je izuzetno značajno za odumirliJije driave. Roč je o tome da odumirliJije driave nije moauće bez odumlra'l}a partiJe, one partije koja u oebi koncentri/e monopol polltlđke l Ideolo/ke moći. Ekonomski monopol države sultinski je povezan s političkim i ideololkim monopolom partije konstituisan• da •večito• deluje u ime klase i drultva kao oliČOIIje uma i opitih intereoa i te klue i drultva. Ali tek sa otanovilta totaliteta revolucionamos preobra!aja drultva otkriva oo ta sultinska meduaobna uslovljenoot prevladavanja robne proizvodJije, odumirliJija driave i partije. A to stanovilte je uvek i stanovi/te slobode, smiolenijea i punijes individualno-drultvenog !ivota. Veliki je značaj juaoslovenske prakoe samoupravljliJija (i markoiotičke teorije u nalem drultvu), Ito je stavila u prvi plan ta temeljna pitanja koja zadiru u bit revolucije. U situaciji kada drlava i birokratsko-tehnokratske oraanizacije nadnacionalno& tipa, poput savremenos Livijatana svode čoveka na običan dodatak malini i orsanizaciji, okretallie ka tim bitnim pit8Jiiima i praktični koraci (iako poćetni) učinjeni u tom pravcu, znaće borbu za humanu alternativu ljudokos !ivljenja. Kada oo to istiće kao neosporna vrednost, ne znači da se stavlja znak jednakooti izmedu cilja i realiteta, da se zapostavljaju svi oni proceoi koji vuku nazad, ka aradanokom drultvu i birokratsko-tehnokratskim sadr!ajima i obrascima drultvenih odnaoa. Jedna tendencija i istorijska mosućnost koju izra!ava proces samoupravljliJija i borba za njeaovo ozbiljenje, nlfe celokupna dru/t-

vena stvarnost. S druge strane, proces odumiranja drfave nije trever· zlbllan, postoje i tendencije njenoa jačliJija, utoliko sna!nije ukoliko ootaje stari način proizvodnje i odr!ava oo moć birokratsko-tehnokratske srupe. Raat administrativno& aparata sam po oebi nije jačanje funkcija dr!ave. Ali on je element podloae iz koje niču uslovi za to jačanje. Na podlozi razdvajanja rada i upravljliJija javlja se jačliJije izvrlnih i poslovodnih u odnosu na kolektivne samoupravne orsane u proizvodnoj sferi. Sličan proces se zbiva i u institucijama političkog sistema. Jer, organizacija fabrike i drfave čine celinu. Teorijski gledajući, delegatski sistem ohvaćen i ostvarivan kao jedinstvo • baze• i ključnih političkih institucija u kojima prim aran značaj imaju delegati radničke klase, mele da bude radikalan oblik odumirliJija dr!ave, delatnoa potvrđivliJija olobode čoveka kao krea· tivnog političkog bića. Ali, ako oo taj sistem praktično konstituile tako da se međusobno sučeljavaju delegati kao puki predstavnici međusobno razdvojenih proizvodnih organizacija, onda, makar oni brojčano dominirali u oraanirna vlasti i samoupravljliJija, nužno jača operativno-Izvr/nl deo drlave koji stiće stvarnu premoć u odnosu na

?.29

formalno suverene delesate razjedirljene •baze«. Neke tendencije u naloj drultvenoj praksi (o čemu će se jol sovoriti) pokazuju da to nije samo teorijoka mogućnooL U svetlu iznetih teorijoko-metodololkih napomena i opaski kad je reč o naloj drultvenoj praksi, mora se oasledavati i pitanje koliko država mofe da bude anaga uoldadivlJiia intereoa unutar klase i drultvenog !ivota u celini. U uslovima čeoto oltrih protivrečnooti postojećeg načina proizvodnje, brojnih različitih i suprotnih interesa, neophodna je država kao snaga ograničavll\ia tih protivrečnooti i uskladivlJiia interesa. Međutim, ona mofe uspelno da deluje u tom pravcu samo kao organ radntlU klase, Ito pretpostavlja promene odnosa proizvodnje koje oduzimaju drfavi ključnu ekonomsku moć i tu moć •vraćaju« samim proizvođačima. Njena funkcija, sadrfaj rada, struktura i organizacija moraju biti determirtisani interesima te klase kao celine. U njenim organima odiučujuću poziciju i ulogu, pre ovesa u kvalttattvnom poltttlkom smislu, moraju imati sami ujedinjeni proizvođači. Pogotovo u onim organima koji donose nqfrafnl}e po/tillU odluke koje često odreduju stvarne okvire razvoja samoupravljlJiia. Bez toga se drfava pretvara u /alnog ljjedtnttelfa drultva, silu koja je odvojena od samoupravljlJiia i objektivno postaje qjegova kočnica. U tom pogledu veoma aktuelan značaj ima Marksov stav u kojem se podvlači zavt•nost ostvarivlJiia slobodnog i kooperativnog rada od prelaska državne vlasti u ruke samih proizvođača: • ... Da bi se drultvena proizvodnja pretvorila u ogroman i harmoničan sistem slobodnog i kooperativnog rada, neophodne su oplte sociJalne promene, promene osnova drultvenog poretka, takve promene koje se mogu postići jedino prelaskom organizovanih snaga drultva, tj. državne vlasti, iz ruku kapitalista i zernljoposedrtika u ruke samih proizvodača«.1o

Drfava, kako ističe N. Pulancas, poseduje naročitu funkciju time Ato predstavlja •faktor kohezije između nivoa jedne drultvene

formacije, pri čemu je ona istovremeno mesto u kome se zgušnjavaju protivrečnosti instanci«. 11 Medutim, sa stanovišta socijalizma kao revolucionarnog preobrafaja klasnog u besklasno društvo, ona ne može biti najvažniji faktor društvene kohezije. Ona može biti element (svakako, vdan) jedne bitno druga~l}e koMzlone snage tos

lO Vidi lire: K. Marks, Instrukcije delegatima privremenog Centralne!! save1a po poJedinim piiBnJima, Prva intemacionala, Rad, Beograd, 1950, str. 62-65. ll VLdi lire: N. Poulancas, O kon«pttl polltlfkog (polltfktJ l istor(ja - polititko f politika), Marksistička misao br. 1/78.

230

drultva - celovite prakse samoupravljBDja čiji je iatorijaki noailac organizovana radnil!ka klasL Tek, kad je element revolucionarne prakse aamoupravljBDja odreden Jljome i podređen toj praksi - ona je istovremeno element kohezije tog drultva i istovremeno - država

u odumiranju. Ako je drfava slavni faktor te kohezije -onda je neiz bolno da se aocijalizam degenerile u drlavnl aocijalizam, aa avim konsekvencama koje iz tog proizlaze. Drfava i aamoupravljBDje se nalaze u protivrečnom, dijalektič­ kom jedinstvu. Medutim, samoupravljanje je ono osnovno, država ima avoje opravdBDje ukoliko doprinoai jačBDju samoupravljBDja. SamoupravljBDje bez drfave jol ne mole. Ali ono ne mole bez sebi odgovarqjuće drlave, kao organa revolucionarne vlaati, a ne bilo kakve drfave. Samoupravljanje je činilac unutraiJije transformacije drfave a nije drfava ta (ili ne bi smela biti) koja odreduje meru samoupravljBDja. Odnos samoupravljBDja i drlave ne mole se razumeti u okviru jednostavne fonnule da se samoupravljanje i država ne nalaze u nekom međusobnom principijelnom sukobu. Ta formula, na prvi posled jaana, u sultini je prazna. Ona ne obuhvata svu slolenost procesa posredovanja države i samoupravljanja u konkretnim istorijskim uslovima, činjenicu da to nije odnos ravnoteže, niti jednostavnog povlače'lia jednog elementa (države) i naatupanja drugog (samoupravljanja). Stvarni odnoa je mnogo sloleniji. U odredenim uslovima drultvenog razvoja, drfava, objektivno, usled postojećih protivrečnosti drultvenog života, pre svega načina proizvodnje, preuzima i neke funkcije kojih se •odrekla«. Ukoliko to dovodi do jačanja i zaltite interesa političke birokratije i tehnokratije, javlja se, u većoj ili manjoj meri, antagonizam države i samoupravljanja. Iza elemenata i tendencija tog antagonizma uvek je ukupno sta'lfe klasnih odnosa, ograničena politička snaga radničke klase, zaoltrenost socijalnih sukoba u odnosima proizvodnje i raspodele novostvorene vrednosti. U takvom socijalnom ambijentu i takvim uslovima drlava kao takva dolazi u prvi plan, a samoupravlja'lie, iako istorijski nulno kao slobalni integracioni proces, postaje podređeno državi. Rečju, izostaje ona dijalektika drfave i samoupravljBDja u kojoj je akcenat na samoupr~~·:f!ln}u. kao istorijski novom sadržaju zajedniAtva u kojem je samosvojnost i ravnopravnost delova istovremeno proces razvoja i integracije celine. U takvoj dijalektici drfava i drfavnost federalnih jedinica ne ilčezavaju, ne ukidaju se u apstraktno shvaćenom, te stoga i lažnom zajedniAtvu, oni postoje, ali kao unutralnji momenti integralnog samoupravljanja koje omogu231

ćava oslobađanje radničke

klue i emancipaciju nacija i nacionalno-

sti. Medutim, treba naglasiti i sledeće: posrelno je shvatanje prema kojem svaka intervencija države o •poslove samoupravljanja• a priori znači povratak na etatizam i birokratsku praksu. Bitno je ka· kav je sadrlo,j konkretne intervencije države, da li ona doprinosi jačanju samoupravljanja ili Jljegovom gulef\iu i sputavaf\iu. Postoji mogućnost da u konkretnim protivrečnostima drultvenog razvoja, odnosima klasnih snasa i tokovima klaane borbe, odredene mere države radničke klase, kao elementa samoupravljaf\ia, privremeno i jačaju, pa i na području privrede. Na primer, u avim slučajevima eksploatacije i reprodukovaf\ia tendencije kapital-odnosa, raznovrsnih oblika pljačke, srupnog i privatnog prisvajaf\ia đruAtvene irnovine, monopolskog položaja pojedinih privrednih srana i drugim slič­ nim slučajevima, takva država mole i mora jače da deluje da bi suzbijala i iskorenjivala takve pojave i tendencije. Cilj tog jačanja zapravo je jatalfie samouprav(jalfia, revolucionarno mef\iaf\ie dru!tvenog položaja radničke klase i za!tita Jljenih vitalnih interesa. Medu· tim, država to nikad ne može činiti sama, nego samo oslanjajući se na revolucionarni aktivitet radničke klase i naj!iri krug Jljenih saveznika, a to ne mole činiti bilo kakva država, nego samo ona koja je doista izraz istorijskih interesa radničke klase i Jljenih saveznika. Takve mere države, kao organa zaltite interesa radničke klase, nemaju nikakve veze sa staljinističkom koncepcijom i praksom jačanja drfave u socijalizmu. Time drfava deluje kao organ diktature proie· tar(jata, jačaf\ia samoupravljaf\ia kao prirnarnog istorijskog oblika koji odreduje smisao i karakter celokupnef\iene uloge. Bitno je da po svojoj ukupnoj praksi ona odumire. Etatistička koncepcija socijalizma izvire iz strategiJe jatalfia drlave, iz podrlav{jelfia dru!tva. Stoga etatizam uvek znači dominaciju drfave (političke birokratije) u odnosu na radničku klasu i drultvo. Medutim, ako su drfavni or· gani konstituisani kao organi udrufenih proizvođača, ako politička struktura dru!tva proizlazi iz procesa oslobadaf\ia rada i sluti tom procesu, rečju, ako po svojoj osnovnoj poziciji i ulozi drfava odumire, onda njena dominacija nad drultvom nije moguća. Svakako, za to je potreban jol jedan vafan uslov - da se ni sami proizvođači ne pretvore u profesionalne upravlJale, neso da na osnovi razvijanja neposrednosti odnosa u radu i političkom !ivotu, stalno sjediJijuju u maksimalno mogućoj meri svoju proizvodnu i političku fUnkciju." 12 •Profesionalna politika zajedno sa dr:tavom (je) 'posrednik izmedu ćovje.ta i njeaove :r:a Jednice' a samoupravne druttvo i njcaovi samoupravljači. nastoje da potisnu !Ve suvilne pos redrui.e 1 posredovane, indirektne odnose.• (S. Tomić, Pro/tfioMIUtun u politici, Radnička hampa, Beograd. 1915, str. 217).

232

Pri tom treba stalno imati na umu osnovno: drfava ne srne biti iznad samoupravljanja., a privremeno jačanje njenih mera i delovanja ne srne da vodi njenom jačanju kao otuđene političke institucije nad radničkom klasom i drultvom uopite. Zbog toga je za socijalističku praksu pogubno ukoliko oe od oamog početka revolucionarnog procesa ne razvija odumiranje drfave, njeno nestajanje u sklopu autonomne, nepooredno odiučujuče iotorijoke uloge radničke klase. N a vitalnim tačkama drultvene reprodukcije i sistema političke vlasti jača uloga drfave. Specifičnost je u tome Ito se državna moć ~seli« na republike i pokrajine, Ito ne znači da je moć savezne države mala. Tek predstoji ozbiljna analiza uzroka tog jačanja uloge države, konkretno iotorijokih okolnooti koje su dovele do toga. Ali je sigurno da ključ odgovora mofe da se nade samo u odnosu klasnih snaga u sistemu drultvene reprodukcije, pre svega poziciji političke birokratije i njoj pripadajuće tehnokratije na jednoj, i radničke klase, na drugoj strani. Taj novi praktički povratak državi snažno utiče na karakter odnosa proizvodnje i raspodelu nove vrednosti, uslovljava stalno slabljenje materijalne osnove samoupravljanja i ograničavanje njegovog razvoja. Hidra etatizma doista obuhvata drultveno telo i ispija životnu onagu privrede i rada najamni položaj radničke klase u odnosu na državu i institucije koje su pod pokroviteljstvom države, njeno drugo lice. Etatizam se ne zaustavlja na granicama ekonomije, on teži da se prolireno reprodukuje u političkoj, kulturnoj i celokupnoj ideololkoj sferi, da postane drultveni totalitet. Protivrečnost izmedu proizvodnih snaga (ne samo materijalno-tehničkih elemenata tih snaga, nego i radničke klase kao eminentne proizvodne snage) i tendencije najamnih odnosa kao veoma snažne unutar postojećih odnosa proizvodnje, ispoljava se kao zaoltravanje protivrečnosti izmedu samoupravljanja i etatizma. Slamanje moći etatizma u svakom njegovom obliku nije moguće bez revolucionarnog pokreta radničke klase, njene borbe za bitnu izmenu odnosa klasnih snaga u procesu drultvene reprodukcije (a to znači i u strukturi političke vlasti i moći) u svoju korist. Demokratija - auldaaka odlika oocijallzma Za određenje oocijaliotičke demokratije nužno je poći od Marksove teorije revolucije, posebno od dva njegova poznata stava, o ba programokog karaktera, ohvačena u njihovom dijalektičkom jedinstvu: da oolobadanje radničke klaoe mora da bude njeno vlaotito delo i da je olobodan razvoj pojedinca u novom dru!tvu uslov slobodnog razvoja za sve. Reč je o tome da se u tim stavovima, tako shvaće233

isprepliču dijalektika klunog i oplteljudikog oslobodenja, Ito i jeste sultinski sadržaj socijalističke demokratije. Ali, u tom određenju istovremeno mora da bude oadrlano kritičko prornilljanje dooadalnjih iskustava socijalizma i borbe za socijalizam. Ta iskustva se ne mogu svesti na jednu dimenziju. Ona sadrlo veoma značajne momente nove, proleterske demokratije, posebno u praksi revolucionarnih radničkib i drugih saveta. Ali, ona sadrlo i tdke padove upravo u razvoju demokratije koji nisu bili istorijski neizbefni. Socijalistička demokratija je po svojoj biti proces oslobadanja radničke klue i istovremeno atvaranja uslova za slobodu čoveka-po­ jedinca, njegovo potvrđivanje kao subjekta ovog druJtvenog položaja, za njegovo ijudiko dootojanatvo i •uspravan bod• (Bioh)." Socijalne snage koje au životno zainteresovane za održavanje i jačanje otuđenih poredaka i ideolozi lafnib iotorijokib alternativa, u različitim vidovima odbacuju sultinsku povezanost revolucionarno-klasnog i humanističkog sadrlaja demokratije, oslobadanja proletarijata i slobode čoveka kao pojedinca. Jednom se to čini u ime in· teresa radničke klue, pri čemu politička birokratija ima ulogu nepri· kosnovenog tumača Ita je sadržaj tih interesa, a humanizmu se unapred pridaje kvalifikacija burfouke kategorije ili se on tretira kao ~t&pstraktanc, •vladajućoj ulozi i poziciji« radničke klase neprimeren atribut. Drugi put se to čini u ime •logikec razvoja savremenog sveta koja, navodno, trafi vlast kompetentnih, gde čovek postoji samo u funkciji ekonomskog i tebničko-tcbnololkog razvoja i materijalnog prosperiteta. Demokratija ima značaj samo kao instrument u ostvarivanju tih ciljeva, a humanizam se tretira kao intelektualistička zabluda i bivla vrednooL Marksistička koncepcija samoupravne demokratije polazi oo stava da demokratija i socijalizam od po&tklz revolucionarnog me· njanja klasnog u besklasno dru.!tvo čine jedin.srvo, da je oslobađanje čoveka posredstvom emancipacije radničke klue ovrha celokupnog drultvenog razvoja i političkog uredenja, da demokratija nije sektor samoupravljanja, več njegova sultina, Prornilljano kao •princip koji odreduje emancipaciju celog !ivota ljudi•," i oatvarivano polazeči od te temeljne orijentacije, uz punu svest o tcfini, protivrečnoatima,

nim, tesno

lJ • ... ~loboda Je naćin lJuds'tog poadanJ• spram obJcktivno-reai.De moa;uCnO!tl. Samo na liJ rai:m nJcz.ma S\Tha 1ma prostor u trctan.te na putu t.a sadrlaju slobode: neotuJeOl huma· num•. (E. BIIXh. Prlrrxbw prawJ i ljwbko dostojtvUtvo, lzdavatt.i ccnw Komumst, Beograd. 197~. srr. 15~). 14 O Negt, .'itrrlll de1110lcraijje be: socjjallzmtJ- n.enra JOC'(ja/i.lmtJ bu dttmM:rrujje, MarkSJ zam u S\etU Jt77. strana 5.

U4

stranputicama i potrebi stalne kritičke refleksije u odnosu na rezultate tog ostvarivanja, samoupravljanje revalorizuje značaj humanizma i demokratije i dokazuje mogućnost njihovog jedinstva. Postoji stanovilte prema kojem demokratija ne može da jača u uslovima materijalno siromaJnog socijalističkog drultva. Prema tom stanoviltu, da bi se to drultvo izvuklo iz okvira siromdtva. potrebna je gvozdena disciplina, jedinstvo volje i akcije !irokih masa na temelju njihovog pokoravanja odlukama vrhovnih političkih instanci. Jedino na taj način, smatra se, moguće je stvoriti neophodnu ak umu· laciju, razviti proizvodne snage i reliti elementarna pitanja egzisten· cije masa. U tom smislu, demokratija se faktički smatra vredno§ću koja ima sekundarni značaj, iako se u ideologiji govori o njenom procvatu. Važno je re!avanje tih prioritetnih pitanja ekonomskog razvoja drultva. Nepostojanje demokratije eventualno se priznaje post festum, ali se to smatra nužnom cenom jedino mogućeg puta dru§tvenog razvoja. U sultini, time se uzdiže na nivo strategije jedna praksa čiji je obrazac staljinizam. Prividno, argumenti, istorijski i drugi, na strani su takvog pragmatičnrgani neposredne demokratije, organizovane političke snage, pre svega partija radničke klase, grade svestranu, demokratsku komunikaciju, deluju kao neka vrsta stalne

skup!tine pro/zrodata l radnih /Judi (11f}lhovlh socijalnih saveznika) u samom jezgru proizvodnog i političkog života. To podrazumeva da se medu svim tim činiocima demokratskog procesa razvijaju novi, antihijerarhijsk.i odnosi, razmene mi§ljenja, usklađivanje stavova, kritika vlastite prakse i svih izvora i oblika političke samovolje i monopolizacije drultvene moći, predlaganje i uticaj na realizaciju relenja bitnih pitanja sopstvene i lire drultvene sredine, da se ulažu neprekidni napori za povezivanje sa drugim organima samoupravljanja i delegacijama na vertikalnoj i horizontalnoj društvenoj ravni, da bi se sagledala lira druitvena situacija i liri druitveni interesi. To je neophodno i da bi se jasno identiflkovale tačke usklađivanja utih i !irih interesa proizvođača i 1\iihovih klasnih saveznika, ali i da bi se uočili uslovi i činioci koji koče i ograničavaju realno mogući razvoj samoupraVljanja u smislu celovite drultvene prakse, da bi se organizova!& klasna borba protiv socijalnih nosilaca takvih tendencija. Bitna pretopostavka da se u delegacijama začinje taj neophodni proces sinteze svakodnevnih i dugoročnih interesa radničke klase i njoj srodnih socijalnih grupa i slojeva, jeste da u odnosima proiz· vodnje jača neposredni karakter rada, da se prevladava posredo· val\ie trfiita, države i celokupne političke sfere u tim odnosima, da 26 Tu tendenciju upečatljivo potvrđuju podaci prema kojima •92,86% &nkellranih kOJI nemaju itbome funkcije u delegaulum struktur~~ma, 95,24% ankairanih članova delegacija• (lelegata i 92.78% ankairanih članova Saveza komunista, !maue da delegati delegirani u skupione vrk SVOJe funkcije na političko-predstavnički naćin•. Skoro su isti cifarski pokazatelji prema kojima tc kategorije ispitanika ocenjuju da •delegacije ne oatvaruju svoju ulogu nakvalitetan naćin•. (M. Suković, Isto, au. 39-41).

249

se proizvođači međusobno svestrano povezuju u procesu materijalne reprodukcije, da se prevazilazi svaki vid proizvodnog, tržilnog i političkog zatvaranja. Osim toga, delegacije mogu da politički aktivno žive i deluju ukoliko nisu ostavljene same sebi kao relativno sporedan organ, forma bez adekvatne sadržine. One mogu da doista značajno utiču na rad institucija vlasti i samoupravljanja, ali kao jedinstven demokratski lanac koji omogućuje integraciju pojedinih iskustava i kristalisanje zajedničkih stavova na naj§iroj socijalno-političkoj osnovi, a ne samo preko svojih izaslanika-delegata. Cim delegati faktički postanu isključivi politički zastupnici pojedinih delova radničke klase i drugih socijalnih grupa i slojeva, spone izmedu najšire demokratske klasno-socijalne osnove, samih deiegacija, politič­ kih organa i institucija se prekinu ili fonnalizuju, onda se i delegati nužno otuđuju od svog izvora., u svom radu i političkom ponašanju se orijenti§u pre svega prema »vrhovima«. Tek na temelju iznetih (razume se, i svih drugih relevantnih) pretpostavki delegacije i delegatstvo mogu da five punim političkim životom i da postaju delotvorni oblik prevazilažel\ia svakog vida sistema političkog zastupni!tva.l' Za ostvarivanie delegatskog sistema, kao oblika autentične samoupravne demokratije, od velike je važnosti ko ima inicijativu, ko i kako priprema •materijal• odluka, !ta stavlja kao primarni sadržaj u predioge tih odluka. Delegati moraju da drže u svojim rukama ceo taj proces, način i efekte realizacije vlastitih odluka, da bi stvarno odlučivali (razume se, potrebno je da imaju i odgovarajuća znanja i fond informacija o predmetu odlučivania). Medutim, u sadalnjoj praksi inicijativu i celu tu, na prvi pogled proceduralno-tehničku stranu odlučivanja, imaju izvr§no-politički organi, aparatske službe. S tim je povezana relativno velika pasivnost članova delegacija. 11 Razvoj autentične delegatske demokratije neodvojiv je od ostvarivanja principa kolektivnog rada i odlučivanja i izmenljivosti nosilaca svih političkih funkcija. Medutim, ostvarivBllie tih principa, otklanjanje opasnosti da se pojedinačni monopol vlasti i moći zameni grupncrforumskim, mogući su wtutar celine pretpostavki i činilaca de21 Vodeći računa o stvarnom stanJU dclcsat.slr.o& sistema u saddnjim uslovima •... ueba od voj1t1 de!egatst~o kao pnncip, kao su~unu 1element drultveno·političkih odnosa koJe treba ost v~vati, od organizac1onoa i institucionalnos mehanizma kojim ta suJtina treba daR OSI· van ... • (M. Vi!njiC, Dekgatski sistem, Zajednica lr.lubova samoupravljača, Beograd, l97J, str. 247). 28 . Prema nelr.im podacima iz istrativ&nja delesat.slr.oa siltema u Beoaradu, 34% anketiranih u njenom radu (prema M. AJelr.siC,

Jt IZJavilo da samo m&nji broj članova deleaacija učcetvujc

isto, su. 235).

250

mokratskih druJtvenih preobrafaja (i jačanja unutarpartijske demokratije), kao integralni element oslobadanja rada i ukidanja svakog oblika monopolisanja vlasti i političkog otuđenja u celini. Zato su stvarni sadržaj i domet ostvarivanja tih principa u biti klasno determlnisanf.'Z9 Rečju, mogući su na temeljima celovite !!.&moupravljačke demokratije. Jedan od bitnih elemenata te demokratije je negovanje javnosti i otvorenosti političkog života. lo Time se stvaraju osnove za jedinstvo etike i politike, rada i upravljanja, za nastajanje uslova u kojima je politika •svjesno proizvodenje povijesti• (Bloh) a njen stvarni subjekt - udruženi proizvođači. Radlllčka klala u oraalllma vlaod

Vlast nije samo posebno-politički, nego je pre svega totalni fenomen: ekonomski, politički, ideolo!ki, kulturni. Centri vlasti se ne nalaze samo u tradicionalno shvaćenoj državi, nego i glavnim institucijama ekonomske moći, partijskim, i !ire, političkim rukovodstvima povezanim sa najvažnijim državnim organima. Izvan te uzajamne zavisnosti i isprepletenosti raznovrsnih oblika i nosilaca vlasti jedne klase, ili druge faktički vladajuće druJtvene grupe, ne vidi se totalitet njenog iopoljavanja i njena suJtina. Samoupravljanje po svom pojmu, sadrži kao svoje bitne ele· mente, af1m1aciju vlaoti radničke klase (radnih ljudi) i proces ukidanja same vlasti, razvoj slobodnog udruživanja ljudi i realizaciju slobodne individualnosti čoveka. Ali, te dimenzije samoupravljanja, moraju se shvatiti ne samo kao protivrečno jedinstvo, nego uvek i na konkretno-istorijoki način. U danaJnjem jugoslovenskom društvu od temeljne je vafnooti sagledati koliko je radnička klasa subjekt vlasti u njenom totalitctu.

29 ,.Delegatski sistem i dalJi razvoj socijalističke samoupravne demokratije Jmperii!J\no na lažu da se u svim samoupravnim i drultvenim orga.nima, u delegatskim skupltinama, foru mima i orga.nima dru§tveno-politiflr.ih organizacijE. do kraja primjeni i neguJe kolektivni rad ...•. Takav način delovanja ,.bi doprineo daljoj demokratizaciji r11da svih samoupravnih 1 političkih organa i onemogućio ispoljavanJe liderskih i drugih nezdravih amb1cija pDJedmacR. Ukratko, rad bi učinio efikasnijim a odnose medu ljudima boljim 1 humanijim•, (JOSIP Broz T1t0, govor na VIII kongresu Saveza sindikata Jugoslavije, Politika, 22. novembu 1978. god1· ne). 30 •Po samoJ svojoJ sultim delegatsk1 sistem je u nqjotrri}o_j koliziJi sa svakom za!vorenošcu foruma 1organa- i državnih i samoupravnih -koji utvrduju i sprovode politiku u okviru svo jih ustavom i zalr.onom utvrdenih prava i dužnosti. Gde prodre delegatsko odlučivanje zasno vano na smemicama samoupravne organizovanih radnih ljudi, razilazi se tama birokratske mistifllr.acije političkih procesa, njihove skrivenosti i tajnovitosti• (N. Palić, /(lllrwsr rada sprelaWJ pojavu uzurpac/ja, Politika, 3. februu, 1979. god.ule)

251

Razmatranje fenomena vlasti mora da izađe iz kruga •mehanizma« njenog funkcionisanja, da otkrije klasna izvori.Ata i klasne ciljeve vlasti, da sagleda samu bit vlasti· u jednom konkretnom druAtvu. Za tu analizu nije dovoljno da se bavi vtd/ftvom vla!ću i organima koji je nominalno vrAe. Ona mora da otkriva i skrivenu vlast i njene nosioce, odnose izmedu fonnalne i nefonnalne vlasti i društvene moći, stvarnu snagu jedne i druge. Naznačujući potrebu takve analize, ovde će se nastojati da se osvetle neki aspekti problema: koliko je dosadaAnja praksa samoupravlja;-.ja uspela da preobrazi sistem vlasti u ime klase u vlast same klase, ograničavajući tu analizu na razmatranje strukture. pre svega, republičkih skupština i Skupštine SFRJ i tendencija koje se javlj6ju u tom segmentu vlasti i društvenog života. Za razmatranje pozicije radničke klase u organima vlasti (ovde će se analizirati uglavnom, klasno-socijalni sastav skuphina kao organa vlasti i neke njegove determinante) relevantan je sledeći krug pitanja: ko đlnl delegate l de/egac(je, kakva je njihova stvarna politička uloga, koliko oni poti~u iz redova radničke klase; postoji li čvrsta veza između njih i te klase i da li se na svim nivoima odlučivanja kao dominantni pojavljuju, artikuli§u i ostvaruju njeni vitalni interesi; kome delegati stvarno odgovarq}u, radničkoj klasi i njenim socijalnim saveznicima, ili pak uskim rukovodećim političkim grupama na različitim društvenim nivoima; koliko taj sistem uspev a da ostvaruje jedinstvo političke i ekonomske emancipacije te klase? Sva ta pitanja sažimaju se u jednom, najvsinijem: kakva je stvarna pozicija radnlfke klase u ekonomsko-političkom sistemu i društvenim odnosima u celini, koliko je taj sistem izraz i sredstvo ostvarivanja njene društvene hegemonije? Na osnovu dosadašnjih, relativno nedovoljnih iskustava, ne mogu se donositi celovitije ocene o tome koliko postojeći delegatski sistem omogućuje da se iz mnoštva neposrednih interesa radničke klase formira njen interes kao celine, da to bude društveno odluču­ jući interes, da on postaje merilo identifikacije onih interesa koji su usmereni ka razvitku samoupravne zajednice i istovremeno osnova razotkrivanja konzervativno-regresivnih interesa, polazna tačka stvaranja odgovarajuće platfonne klasne borbe protiv njihovih socijalnjh nosilaca. Jer, to je probni kamen, klasni kriterijum karaktera prakse koja se razvija u tom sistemu i njegovim posredstvom. Medutim, mogu se sagledati određene tendenc(je i oceniti njihov karakter, domaAaj i značaj, pre svl!la one koje se odnose na pitanje sastava delegacija i skup!tina kao načelno najvažnijih organa vlasti i samoupravljanja izvan radnih organizacija, koji treba da se konsti252

tuišu kao dijalektičko jedinstvo vlasti i samoupravljanja, odumiranja države i diktature proletarijata. Šta pokazuju podaci o oaatavu delegacija oonovnih samoupravnih organizacija i zajednica i oaatavu delegata u skupltinama drultven-političltih zajednica izabranih 1974. godine? Pre svega, veliki broj proizvođača i gradana obuhvaćen je kroz raznovrsne delegacije. Tune je znatno lira moguća politic':!ka osnova odlučivanja nego Ito je bila ranija. Potencijalno, to mofe da bude snaga brfeg i potpunijeg podruitvljavanja politike. Od ukupnog broja delegacija, 81 odoto čine delegacije iz oblaoti >Udrufenog rada•. JJ Medutim, zaotupljenoot radničke klase u delegacijama i skupitinama veoma je neravnomerna. Njena zastupljenost je najveća na najnižim nivoima. n Kako se ide ka vilim drultvenim nivoima vlaati i odlučivanja, klase opada. Tako u okupltinama republika i autonomnih pokrajina, učelće rudara i induotrijokih radnika medu delegatima iznooi 15 odoto. Ako se izvrli uporedenje sa stanjem u mandatnom periodu 1969-1973. godine, vidljivo je značajno povećavanje učešća nosilaca radničkih zanimanja u saatavu skupitina republika i autonomnih pokrajina, od 4 na 15 odoto. Ali, to povećanje jo! nije zadovoljavajuće. Istovremeno, povećano je učelće stručnjaka i umetnika od 17 na preko 28 odsto. Učešće rukovodećeg osoblja u ovim skupštinama je vidno smanjeno, od 73 na nelto preko 42 odsto, ali je i dalje dominantno. Gotovo iote karakteristike prisutne su i u sastavu Skupštine SFRJ. Učelće induotrijokih i njima orodnih radnika u toj skupštini iznooi 14 od oto i vile od dva puta veće je nego u prethodnom mandatnom periodu. Ali, ne treba zaboraviti da je ono u tom periodu bilo izuzetno nioko. Učeiće rukovodećeg osoblja u saatavu Skupštine SFRJ i dalje je dominantno, premda je smanjeno u odnosu na prt'thodni mandatni period, sa 72 na 60 odsto. što se tiče učešća struč­ njaka raznih proft.la, u tadašnjem sastavu ove skupštine, nešto je smanjeno u odnosu na raniji period. sa 20 na 17 odsto. učeiće radničke

31 Svi podaci koji se odnose na sastav delegacija i delegata na svim nivoima, uzeti su i< ~Ju goslovenskog pregleda•. broj J0-11/74, str. 71-104. 32 U sastavu delegacija osnovnih organizacija udru.tenog rada, neposredni proizvođači čine preko SO odsto a učdće radnika iz industrije, trgovine i usluga u delegacijama mesnih zajednica iznosi 26 odsto. Industrijski i srodni radnici, kao i radnici u trgovini, uslugama 1 zdtiti tine 31 odsto delegata u svim veći'"ita skup!tina opltina.

253

Podaci o delegatima Skupltine SFRJ koji oe odnooe na delegacije iz kojih 111 birani", govore da je u 1978. godini stanje u ovoj Skupltini ostalo isto kao i 1974. (čak je povećano učelće delegata iz delegacija drultveno-političkih organizacija). Tako u ukupnom broju delegata Skupltine SFRJ udeo onih koji su birani u delegacijama osnovnih samoupravnih organizacija i zajednica iznosi 42 odsto (od čega u OOUR - preko 37 odsto). Ovaj udeo je za l odsto manji nego u sastavu Skupltine konstituisan• 1974. godine. Iz delegacija mesnih zajednica u sadalnjem sutavu Skupltine SFRJ ima 13 odsto, a iz delegacija drultveno-političkih organizacija - preko 45 odsto, Ito je 2 odsto vile nego u 1974. godini." Na temelju navedenih podataka može oe

zaključiti

vršene odredene pozitivne promene u sastavu svih

da su iz-

skup~tina

u korist

radničke

klase. Zatim, njen udeo u delegacijama i skupltinama na svim nivoima je veći nego Ito je bio u mandatnom periodu 1969 1973. Prvi put u poslednjoj deceniji trend udela radničke klase u najvažnijim organima vlasti okrenuo se u njenu korist. Ali, taj udeo ni sada nije zadovoljavQjući. On je u skupštinama svih nivoa, pogotovu republičkim i saveznoj, bio izuzetno nizak. Stoga, pozitivne promene ne smeju da zaklone kritički uvid u postojeće stanje, pa da se zanemari činjenica daje zastupljenost radničke klase, izuzev na nivou delegacija osnovnih proizvodnih i sa· moupravnih jedinica, kao i skupltina opltina, i dalje nepovoljna i da ograničavajuće deluje na realizaciju njene, objektivno moguće političke uloge. Udeo rukovodećeg osoblja na nivou skupština republika, pokrajina, i SFRJ znatno je opao, ali je i dalje toliko visok da je dominantan. Zastupljenost Stručnog osoblja slabija je na nivou Skupltine SFRJ, ali zato se povećala na nivou republika Istovremeno, u op!tinskim skupJtinama stručnjaci, zajedno sa umetnicima (kojih inače ima malo u svim skup!tinama), činili su četvrtinu. Relativno visok udeo stručnjaka u organima vlasti i samoupravljanja ne mora da bude nepovoljan sa stanovilta interesa radničke klase kao celine, ukoliko su stručnjaci deo klase koji u svemu dele društveni položaj i imaju iste ciljeve i interese kao i sadašnje njeno osnovno jezgro - oni koji imaju radnička zanimanja. Bio bi anahronizam, proizvodni i politički promalaj, zapostavljati potrebu da takvi stručnjaci budu adekvatno zastupljeni u svim organima via33 U momentu pisanja ovog dela teksta autor nije raJpolagao podacima koji s.c odnose .-.a za rllmanJa delegata ove skup~tme. Analua sc baz1ra pre s•·ega na podac1m&JZ 1974. All. ona 'air' ladana'inJestanje 34 S&op~tcnje Saveznog zavoda za statistiku, broJ 200, 8. VIII 1978, ,tr. l. i 3.

254

sti i samoupravljanja. Medutim, da li su i u kojoj meri oni zaista deo radničke klase, ili pak svojevrsna tehnokratsko kasta, zavisi, kao Ito je već rečeno, od njihove pozicije u odnosima proizvodnje, karaktera njihovog rada, strukture druitvene moći u svakoj konkretnoj sredini, njihovog praktičnog opredeljenja i ideoloikog stava u klasnoj borbi povodom sadrflija i dometa samoupravljanja. Sve to govori da su ranije osnovne strukturalne karakteristike skupština, kao najvažnijih organa vlasti s obzirom na zastupljenost radničke k.Jase u njima, oslabljene, ali ne i bitno promenjene. Zato se može reći da se, ne zanemarujući pozitivne tendencije, ipak u tim organima nije sultlnski promenila struktura političke moći u korist radničke klase, a time nisu bitno prevladane ni one n~ednakostl političkog uticlija i uloge koje postoje izmedu nje i sloja rukovodilaca (političkih i drugih). Ovaj sloj je i dalje politički (i ne samo politički) dominantan. Posebno je vidljiva izrazita nadmoć rukovodilaca u Skupltini SFRJ, republičkim i pokrajinskim skupltinama. Cak i ako se pode od opravdane pretpostavke da deo rukovodilaca i stručnjaka po svom učelću u proizvodenju vilka rada i ukupnom drultvenom položaju objektivno pripada radničkoj klasi, problem političke uloge i zastupljenosti najvećeg dela te klase, nosilaca radničkih zanimanja, shodno istorijskom sadržaju i smislu samoupravljanja, i dalje ostaje otvoren. Izrazito birokratski sistemi imaju često zavodljvu klasno-demokratsku fasadu i brojčano povoljnu zastupljenost proizvođača u nominalno glavnim organima vlasti. Medutim, stvarne odluke se donose daleko od tih organa, oni ih samo mehanički, •jednoglasno• usvajaju. Od odlučujućeg je značaja stvarna struktura političke moći i vlasti. Oligarhijska-birokratska struktura te moći može veoma uspelno da opstaje i u uslovima kvantitativne dominacije proizvođačkih delova drultva u formalno vrhovnim organima vlasti. Teorijsko-metodololka opreznost nužna je i kad je reč o problemu ,.povoljne strukture..: organa samoupravljanja i vlasti u ndem savremenom drultvu. Dominacija uskih rukovodećih grupa moguća je i u uslovima izrazitog većinskog učdća proizvođača u tim organima. Bitno je pitanje karaktera, političkog dosega tog uče!ća, njegove stvarne druAtvene uticajnosti. Sve to ne negira važnost odgovarajuće zastupljenosti radničke klase (i njenih socijalnih saveznika) na svim značajnim tačkama i u svim vafn.im institucijama ekonomsko-političkog sistema. Medutim, od prim arnog je značaja ostvarivanje jedinstva njenog adekvatnog učešća u celokupnoj strukturi tog si'55

stema i njenog

potvrđivanja

kao subjekta drultvenog razvoja i poli-

tičkog odlučivanja.

Drugim rečima, dominantan udeo radničke klase u svim organima vlasti i samoupravljanja je jedan od uslova bez kojeg nije moguće obezbedili da njeni interesi budu u osnovi svih političkih odluka. Medutim, to jol nije dovoljno za stvarno odlučujuću političku poziciju te klase. Osim toga, radnička većina u organima vlasti i samoupravljanja (kao i rukovodstvima političkih organizacija) mora biti po/ltltkl ~kasna većina. S druge strane, stvarno odluču­ jući politički uticaj radničke klase ne obezbeduje se tako §to će radnici-delegati biti samo autentični predstavnici interesa pojedinih delova radničke klase. Najvažnije je da radnici u organima vlasti i političkim rukovodstvima deluju sa stanovilta interesa svoje klase kaa klase. Zbog toga nije dovoljno da radnici dominiraju u kvantitativnom smislu u tim organima i rukovodstvima, a da pri tome budu međusobno uda {jent kao izabranici vlastite klase, da ostanu samo na nivou spoznaje svojih parcijalnih interesa i borbe za realizaciju tih interesa. U takvoj situaciji tumačenje interesa radničke klase i drultva u celini, preuzimaju na sebe politička birokratija i tehnokratija, vlastodrfalke grupe ove ili one vrste. Klasno-socijalni karakter sastava, praktične političke pozicije i uloge skupština (kao i svih drugih organa i institucija političkog sistema) isprepliće se sa načinom i efektima njihovog rada, i u osnovi ih odreduje. Ukoliko unutar federalnih jedinica preovladuje etatizam (osamostaljivanje i otuđivanje državno-političke sfere od proizvodne, ili drugačije rečeno - profesionalnog političko-upravljačkog sloja od radničke klase i njenih saveznika, !to rezultira jačanjem uloge države u procesu dru!tvene reprodukcije i tendencija najamnog položaja proizvođača), onda se on na nivou federacije, u procesu odlučivanja, nužno izražava kao sukob međusobno konkurentnih, etatiziranih posebnih interesa. Nepovezanost radničke klase u ekonomskom životu i njen ograničen politički uticaj na globalne dru§tvene tokove, što je jedna od pretpostavki etatizma, čine da se političko odlučivanje otuđuje od proizvođača, da se gomilaju i zaoštravaju problemi društvenog razvoja, a politika dogovaranja ima usku socijalnu osnovu. To dovodi do velikih teškoća u formulisanju zajedničkih i opštih interesa i njihovom ostvarivanju. Naravno, to ne znači da su svi problemi formulisanja i ostvarivanja zajedničkih i opštih interesa na nivou federacije, samo time uzrokovani, da princip demokratskog dogovaranja međusobno ravnopravnih federalnih jedinica, kao takav, u sebi sadrži neefikasnost, da u njegovom ostvarivanju nema pozitivnih dostignuća 256

i da se jedinstvo dru~tva kao celine može bolje postići nasuprot tom principu, ili mimo njega, sa pozicija »odozgo« nametnutog »op§teg« interesa.

Bila bi to ne samo jednostrana nego i pogre!na obja!njenja. Ra-

protivrečnosti i sukobi interesa izmedu federalnih jedinica imaju višestruke, objektivne i dugotrajne izvore. Etatizam se ne može elimini-

zlike,

sati jednim potezom, on je takođe relativno dugotrajna. objektivno uslovljen• tendencija. Medutim, ukoliko se radnička klasa istorijski neopravdano (s obzirom na dostignuti nivo njenog razvoja i njene latentne mogućnosti) nalazi u položaju koji snažno obeležava njen najamni odnos prema »svojoj« nacionalnoj državi, »svojim« bankama itd. unutar republika i pokrajina (što ne znači da se taj odnos zavrbva na granicama federalnih jedinica), onda to dovodi do prekidanja neophodne veze izmedu interesa sfere rada i političkog odlučivanja u vrhovima, čini jednu od glavnih prepreka formulisanju i ostvarivanju

realno mogućih zajedničkih i opitih interesa globalnog dru!tva. U takvim uslovima najvažniji elementi dogovaranja i faktičkog odlučivanja nalaze se često u užim »koordinacionim« telima, komisijama i grupama, reprezentantima političkih vrhova. Izvršni organi su tada i sami, u biti, produžetak etatističke strukture. Usled toga oni moraju da deluju pretežno etatistički, pri čemu su istovremeno često blokirani konfrontacijom posebnih etatiziranih interesa. Povoljniji klasno-socijalni sastav skupština, u celokupnom njihovom vertikalnom nizu, veći udeo radničke klase u njima, i kad bi bio moguć u takvim uslovima, sam po sebi ne bi doveo do preokreta u strukturi političke moći unutar njih, do toga da njihovom radu daje pečat odlučujuća pozicija i uloga radnika-delegata, da one postaju izraz i oruđe realizacije njihovog političkog i ekonomskog suvereniteta. Etatizam se može prevazilaziti na mnogo širem planu i u mnogo dubljim slojevima društvenog bića, pre svega u samoj sferi rada. Ostaje zadatak buduće, temeljitije analize da objasni zašto je posle četvrt veka razvoja samoupravljanja umesto smanjivanja moći etatizma došlo do njegovog ponovnog jačanja. Ovde se može navesti pretpostavka da je jedan od najvažnijih uzroka tog fenomena u tome što se politička birokratija, zajedno sa svim socijalnim snagama status quo, osetila u svojim bitnim interesima ugroženom mogućim dubljim razvojem samoupravljanja za koji su u društvenom biću nastajali određeni uslovi (u razvoju proizvodnih snaga rada, emancipatorskim težnjama u najširim društvenim razmerama, stvaranju brojnih struč­ nih kadrova koji teže samostalnosti i vrše pritisak da se u svom radu oslobode od patronata političke birokratije, promenama u aspiracijama i svesti radničke klase i uopšte razvoju masovne kritičke svesti

kao odlike svakodnevnog !ivota i političkog reagovanja). Produblje257

niji i dalekosežniji razvoj samoupravljanja. realizacija novih potencija sadržanih u društvenom biću, doveli bi do suštinskog ograničenja političkog posredovanja, sužavanja njegove socijalne osnove i uloge, te stoga i jačanja potrebe za deprofesionalizacijom politike. Sve bi to ugrožavalo status, materijalne i druge interese političke birokratije. Zato je okretanje ka etatizmu i nizu posrednih mehanizama u ekonom· sko-političkom životu, pored ostalog, u velikoj meri bilo uslovljeno težnjom političke birokratije i socijalnih snaga koje se za nju Tepe, da zaštite te svoje interese. Nije reč samo o jačanju etatizma. Njime se prikrivaju i pojave koje su drugačijeg karaktera. Njegovo jačanje samo je aspekt fenomena osamostaljivanja institucija vlasti, pre svega izvršne vlasti, i nosilaca profesionalnih upravljačkih funkcija u državi i izvan nje. U tim okvirima može se objasniti ne samo pojava etatizma nego ipriratizacije vlasti u uskim krugovima nosilaca odgovornih društvenih funkcija. Pokazao se neopravdanim onaj optimizam koji je računao sarastućim, neprekidnim procesom odumiranja države i ~podruštvlja­ vanja« vlasti. Sve navedene tendencije dobijale su na snazi i usled uticaja ekonomskih i političkih kretanja u svetu na naš privredni i opšti društveni razvoj, složenih problema tog razvoja u višenacionalnoj zajednici kakva je naša, razlika u materijalnom položaju, protivrečnosti i sukoba unutar same radničke klase, težnji za relativno kompletnom obnovom građanskog društva u ovom ili onom obliku. Sve su to či­ nioci koji se moraju uzeti u obzir u objašnjenju ekspanzije i jačanja etatizma. Ali se pri tome interesima političke birokratije i socijalnim snagama, koje su združene s njom svojom društvenom pozicijom, mora posvetiti adekvatna pažnja. Organizovanje (samoupravne) radnika kao klase, ujedinjavanje sredstava akumulacije pod kontrolom udruženih proizvođača, integralno samoupravljanje u svim oblastima društva, razvijanje revolucionarne klasne svesti i prevazilaženje objektivno uslovljenih razlika u ekonomskom položaju pojedinih delova te klase - bitni su elementi stretegije preko koje radnička klasa doista postaje subjekt svoje i celokupne dru.!tvene emancipacije. Ta strategija pretpostavlja da struk· tura delegatskih skupština na svim nivoima bude pre svega izraz oslobadanja rada (u Marksovom smislu) da u njima proizvodačka veća i veća komunalne samouprave imaju primarni značaj. Nije slučajno što u sadašnjoj strukturi tih sk u pAtina dominantnu ulogu na opštinskom i republičkom nivou imaju društveno-politička veća, dok su ostala veća 258

u njihovoj senci. Osim toga karakteristično je da na saveznom nivou nema posebnog proizvodačkog veća. To govori da se u druJtvenom životu reprodukuje podela na politii'Sku, ekonomsku i ostale sfere pri čemu politička ima faktički najveću moć. Medutim, delegatski sistem pretpostavlja suverenitet udrulenih radnika, dijalektička jedinstvo i dosledno sprovođenje principa i prakse radničkih saveta i komuna, ne samo u političkoj, nego i u celo kupnoj organizaciji društva, njegovim najvažnijim organima i institucijama. Iako je samoupravijanje u Jugoslaviji otvorilo proces društvenog razvoja u pravcu prevazilaženja vlasti u ime klase i nad njome, to još nije dovoljno da bi se moglo reći da je naša radnička klasa već vladajuća u ekonomskom, političkom i ideološkom smislu. Problem ograničene vlasti radničke klase posebno se zaoštrava na sadašnjem, višem nivou, ndeg društvenog razvoja. Objašnjenje aktuelnih tendencija krize pri vrednog i šireg društvenog razvoja ne može se odvojiti od pitanja: u čijim rukama je glavni deo faktičke vlasti (što je samo drugi vid pitanja: u čijim rukama je višak rada)? Ako se samoupravljanje ne konstituiše kao celovita vlast radničke klase, ono će se svesti na participaciju ovog ili onog oblika. Sfera rada i sfera političke vlasti nisu dva odvojena segmenta društvenog bića. Radnička klasa može postajati vladajuća, sebe ukidati kao klasu i izlaziti iz okvira vlasti kao vlasti, ako osvaja obe te sfere. Za to su neophodna dva bitna uslova shvaćena u njihovom jedinstvu. Prvi, razvoj proizvodnih snaga rada koji omogućuje da se skraćuje potrebno radno vreme, da se proizvođač oslobađa ropske potčinjenosti radu. Drugi, globalna samoupravna organizacija radničke klase koja joj omogućava kontrolu kretanja viika rada, suvereno političko odlučivanje na svim društvenim nivoima, njeno unutrašnje povezivanje i razvijanje njene klasne samosvesti. latereol l

poUd~ld

olotem

Nezaobilazno pitanje kad je reč o interesima •velikih dru!tvenih grupa• (klaoa i slojeva), jeste: koje dru!tvene grupe mogu, kao celina, a koje ne mogu da ostvare svoje bitne materijalne i ostale interese i aspiracije u konkretnom drultvu. Pri tom je veoma važna konkretna klasna struktura, uslovljena na&om proizvodnje celokupnog dru!tvenog života, u čemu odnosi proizvodnje imaju determinantan značaj. Iz konkretne klaone strukture proizlazi i odredeni istorijski lik političkog sistema. U situaciji ograničenog, ali isto tako i relativno zavidnog nivoa razvitka materijalnih proizvodnih snaga. one drultvene grupe koje faktički kontrolilu uslove proizvodnje i strategijske političke položlije, ostvaruju svoje ključne interese na 259

račun drusih drultvenih grupa, ponajpre proizvođačkih delova drultva." U toj svetlooti moraju se sagledati realni izvori premoći interesa birokratije i tehnokratije u socijalističkom drultvu, uslovi koji omogućavaju da upravo njihovi a ne interesi radničke klaae budu faktički dominantni. U sled toga je za samoupravno drultvo u nastajanju i za njegov politički sistem od sultinokog značaja pitanje: llflje Interes stvarno dominantan," birokratsko-tehnokratske grupe ili radničke klase, koliko konkretni politički sistem omogućuje da se u postojećim klasnim borbama konstituile i jača interes radničke klaae kao revolucionarnog pokreta u celini? Tek na temelju tog interesa mofe se stvarati samoupravna zajednica kao konkretno-istorijski momenat kretanja ka asocijaciji proizvođača i graditi takav politički sistem koji ubrzava i produbljuje to kretanje." ;;a toa: stanovilta sagledavan, politički sistem samoupravne zajednice, po svojoj biti ne mofe da bude klasno neutralan." To znači da on mofe da bude oblik celovito samoupravne demokratije, pod uslovom da omogućuje ne samo ispoljavanje postojećih empirijskih interesa koji se javljaju u drultvu, nego i da obezbeduje prioritet IstoriJskih Interesa radnllke klase." A to istovre-

35 Karakteristično je da Parsons zamcra Marhu da •nikada nije juno doveo u pitanJe ono zbrkano i banalno shvatanje, nasledcno od k.lasilr.a, po kome nama upravljaju ndi interesi• (prema: M. Dion, Kriza idealizma u savremenoj sociologiji- Marksizam u svetu, 9/77, str. 2501 Ova primcdba upućena Marksu ima veomaja,nu ideoloU:u, zaprl.vo interesnu podlogu, čiji je cilj obezvređivanje velikogznačajateorijskeidentiflitacije principijelnih razlika u ilueresima 'toji postoje u klasnom drultvu. Priznati postojanje antagonističkih interesa. znači priznati postojanje međusobno oluo suprotstavljenih lr.lua i borbu medu njima. Rečju, to znači priznati postojanje temeljnih drultvenih sukoba. pol&rizovanih pozicija u drultvenim odnosima, pre svega eksploataciju, ~to je sve potpuno suprotno funlr.cionalističlr.oj lr.oncepcijt dru!t· vene ravnotefe, sklada interesa, podele uloga te stoga i slici socijalne suulr.ture. Otuda i naglasak na normativno-vrednosnom elementu i shvatanje daje kategorija interesa •vulgarna•. ba· nalna, i ~edostojna •prave. teorije. 36

Vidt bhfe: 1.. Puhovski, Dtmokrac(ja i samouprav/ja'l)e, Argumenti, 1178.

37 ~Dijalektika odnosa interesa i zajednice ne spotiče se o pitanje kako konstituirati i izrazlU interes. već kako uspostaviti zqjednicull. (J. Mirić, Rad i politika, Centar za kulturnu djelat· nost Saveza socijalističke omladine Zagreba, 1978, su. 129) 38 ~--- Socijalistička samoupravna demokracija ... ne mofe biti puka rezultanta na politički plan tr'lnsponiranih različitih interesa iz socijalne baze, veC oblik konstitucije odlučuJuće dru~t­ vene-lltOĆL radrućke klase ... • (J. Mirić, Pluralizam Interesa ipolllitka korastituc(/a samoupr-ar l.Ja 11Ja, nau."n1 skup Problemi usan~a\anja 1 razvoja pohtičkog SIStema socijalLsltčkog samou pra"ljanja, Beograd, mart 1978. su. 6) 39 *U Marksovim razmi§ljanjLma o političkim uslovima i pretponavkama pobede socija !izma c~ntralno mesto zauzima pitanje kato postići da istorijski interesi radničke klase post!l.nu osnovni sadrfaJ njene ideologije i najvafniji moti\· njene revolucionarne aktivnosti i kako olx:zlx:diti da u političkim borbama baJ taj interes izbije u prvi plan i dobije konačnu prevagu• {N. PĐ!ić, lnleresi,/nslllt4c{je, ideolog(je,Institut za političke studije FPN, Beograd, 1977. su. 21)

260

meno znači da politički sistem samoupravne demokratije nije oblik socijalne ravnotefe, već da mora da izrasta iz klasnih osnova l, razvijajući se na takvim 91novama, da omosućuje ne oamo proces usklađivanja različitih interesa koji postoje unutar radničke klase i njenih socijalnih oaveznika (i izmedu njih), nego i uspe§nu borbu protiv interesa onih grupa i slojeva koji se u odnosima proizvodnje i raspodele vi§ka rada objektivno nalaze nasuprot radničkoj klasi. Ne samo da nisu avi postojeći interesi iotog drultvenog ranga, nego su interesi radničke klase kao celine nezamenljiva osnova iz koje socijaliotička demokratija mora da proizlazi... Ispoljavanje raznovronih interesa i njihovo uokladivanje mora se dovesti u bitnu vezu a diktaturom proletar(jata u nalem savremenom drultvu. U tom amiolu\ delegatoki sistem kao institucionalna osa celokupnog političkog sistema i kao živa praksa, ne mo!e da oe svede na prikupljanje i prezentaciju svih pootojećih intereaa u klaai i drultvu. On mora u sebi da aadrfi klasne •mtere• koji omogućuju usklađivanje različitih, ali bitno iatih ili slič­ nih interesa, na temeiju interesa radničke klase kao c~e", kao i efikasnu borbu protiv intereaa avih oocijalnih grupa i slojeva (odnosno njihovih delova) koji teže privilegovanim pozicijama, reprodukovanju najamnih odnosa u radu, monopolizaciji ekonomake i političke moći. Pri tom i intereai same radničke klase moraju da se transfermilu, da pootupno gube čisto klasna obeležja i dobijaju oplteijudska da bi sama ta klasa doista bila odlučujuća anaaa iatorijakog kretanja.

Na tim l. ~novama graden i razvijan, delegatlki sistem može da bude politički oblik konstituiaanja radničke klase ne samo kao vladaklase, nego i oblik njene hegemonije, stvaranja novog polititkog konsenzusa čija je socijalna osnova maksimalntr Airoka, ali istovremeno jasno klasno odredena''. Time delegataki sistem može da pre-

juće

40 • ... Kao centralno pitanje ponavlja (sc) kB..ko ovaj aiatem (delegatski- prim. Z. V.) ostvaruje svoju klasnu funkciju, kako omogućuje da istorijski interes radničke klase bude stvarno dominantan pri donolenju odluka i kako da ne bude suprotstavljen konkretnim interesima radničke klase i njenih pojedinih delova.• (M. ViJnjić, iato, str. 247) 41 •··· Da bi delegatski sistem mogao na zadovoljavajući naćin dafrmkdon/Ie u njemu mora da K spaja, odnosno inte&Jile, svest o l:ivim i neposrednim svakodnevnim interesima sa svdću o zajedničkim i dugoročnim dru!tveno-istorijskim interesima radničke k.lue i svih radnih ljudi.• (E. Kardclj, itto, suana 160) 42 •Socija.lističlr:i samoupravni sistem pretpostavlja i zahteva postojanje svesll o zaJcdruč~im interesima onih lr:oji odlučuju. Ta svest naćelno prevazilazi parti.lr:ularizam i sebičnost i protzilui iz klasne svesti i svesti o medusobnoj zavi1nosti i solidarnosti pojedinaca u udrul:enom radu, odnosno subjekata samoupravljanja u drultvu i u političkom sistemu. To je poseban vid lr:onlr:retne klasne svesti.• (J. Đorđević, Aktuelni problem/ poflrttkog sistema sodjalfstltkog sa· moupravlja'l}a, Marksistička misao, i/78, str. JO)

261

vazilazi opasnoot funkcionalističke iluzije o mosućnosti sklada svih interesa i da istovremeno uvažava realno postojeću potrebu demo kratskog uskladivaqja i prevazilažeJija sukoba interesa koji se nu.žno javljaju unutar same radničke klase i lireg bloka 1\ienih aktuelnih i potencijalnih socijalnih saveznika. Povlačenje te demarkaclone llntfe izmedu sličnih i srodnih, na jednoj, i suprotnih interesa pojedinih delova drultva u odnosu na interese radničke klase kao celine, na drugoj strani, od bitnog je teortf-

skog l praktllnog polltllkog znalqja. Slobodno izražavanje interesa različitih delova društva, same radničke klase, kao i pojedinaca1 nije nešto što samo po sebi pripada arsenalu »buržoaske demokratije«, niti je samo izraz empirijskog s!BI\ia stvari jednog nu.žno heterogenog drultva kakvo je nale savremeno. To je imanentni element samoupravne demokratije, jedna od bitnih pretpostavki socijalizacije ekonomsko-političke moći i razvoja neprinudne integracije društva. Ali, ako je prepoznatljiva socijalna podloga stanovišta koje apsolutizuje opšte društvene interese, razumevanje njihovog sadržaja rezerviše isključivo za partiju i državu i iz hipostaziranih opštih interesa dedukuje posebne i pojedinačne, ako je vidljiv koncept socijalizma koji stoji iza tog stanovišta, ne znači da se realizacija samoupravne demokratije može zaustaviti pri slobodnom izražavanju emprijskog pluralizma interesa. Problem njihove sinteze i osnove na kojoj se ta sinteza vrši je ona tačka u kojoj se koncentri še aktuelna problematika političkog sistema savremenog jugoslovenskog društva. Opasnost postuliranja op!!ih interesa klase i druitva i fiksiranja političkih reprezentanata u vidu partije, države, stručno-tehničke elite ove ili one vrste, kao jedinih autentičnih i kompetentnih tumača tih opitih interesa, prevazilazi se kroz druitvenu praksu u kojoj se različiti neposredni interesi priznaju kao legitimni (ukoliko ne izlaze iz opite socijalističke platforme druitvenog razvoja) ali se istovremeno međusobno usklađuju, a sukobi unutar radničke klase i društva prevladavaju, ili bar ograničavaju na osnovi interesa te klase kao celine. Potiskivanje, mehaničko •ukidanje« razlika u neposred· nim interesima medu realno postojećim delovima radničke klase i drugih, njoj bliskih grupa i slojeva i izmedu Jljih, nu!no vodi /alnom jedinstvu klase i druitva u čijoj je osnovi polltllka prlnuda. S druge strane, priznavanje legaliteta svih postojećih interesa, opravdanosti razlika i sukoba interesa izmedu pojedinih dru!tvenih grupa i slo· jeva, nezavisno od karaktera tih interesa, a to znači društvene pozi· cije njihovih nosilaca, nužno bi vodilo ukidanju radničke klase kao istorijskog subjekta samoupravljanja. :!h2

Protivrečnosti, razlike i sukobi interesa imanentni su dijalektici drultvenog života. Medutim, sa stanovilta marksističke teorije bitno je Ata je osnova konkretnih protivrečnosti i sukoba interesa, da li klasna borba rezultira vilim nivoom revolucionarnog kreta'lfa, jača radničku klasu kao istorijski subjekt. Ta teorija nije teorija dobroćudnih, efemernih sukoba, ali ni apsolutizacija sukoba kao takvih. Ideololki je proziran stav da su sukobi interesa, prethodno klasno neutralizovani, »normalno stanje« u svakom drultvu. S druge strane, bez sagledaviiJija karaktera i odnosa klasnih snaga koje se sukobljavaju, dolazi se na poziciju stavljiiJija znaka jednakosti iz. medu svih socijalnih grupa i slojeva koji su u sukobu. A to znači da se u okviru jedne, pogrelno shvaćene dijalektičke sheme dru!tvenog razvoja, od sukoba kao takvih oćekuje drultveni napredak. Time se upada u zamke rezonovanja u stilu ~ho gore - to bolje«, očekivanja da će sukobi neminovno dovesti do pozitivne sinteze, kvalitativnog skoka u drultvenom razvoju. Medutim, istorija radničkog pokreta je puna primera da su !estoki drultveni sudari rezultirali i dugotrajnom stagnacijom i nazadovanjem revolucije. Bez jasnog odredenja drultvene pozicije, jačine i odnosa klas· nih snaga koje se sukobljavaju, uvafavajući u punoj meri »domaćifC a1i i svetske-istorijski kontekst klasnih borbi, isticanje socijalnih sukoba kao a priori pozitivnog pokretačkog faktora dru!tvenog raz· voja lafno je dijalektička i u osnovi zavrlava pozicijom apologije sukoba kao takvih. S druge strane, 1\iihovo poricanje i klasna neutrali· zacija znače poziciju konzervacije, racionalizacije i ideološkog reprodukovanja postojećeg. Samoupravljanje, parafrazirajući Marksove stavove o komuni, treba da omogući racionalniju i humaniju klasnu borbu, ali istovremeno i da stvara uslove za i§čezavanje sam!h izvora i tendencija klasnih sukoba. Njegov cilj nije ovekovečenje klasne borbe (premda ne mofe da se ostvaruje bez te borbe), već Uudska zqjednlca u kojoj je slobodan razvoj pojedinaca uslov slobodnog razvoja svih i u kojoj i§čezavaju svi izvori i oblici klasnog dru§tva. Zato bi politički sistem samoupravljanja po svojoj su!tini morao da bude sredstvo klasne i op§tedru§tvene emancipacije, poredaK stvarne vlasti radničke klase i sve punije čovekove slobode. Karakter tog poretka ne izražava se u potpunosti njegovom sposobnošću da realizuje •progresivnef( ili »noseće« interese, makar se radilo o interesima te klase. Vili istorijski status u njemu imaju potrebe sve ;trane emancipacije radničke klase i potvrđivanja čoveka kao slobodnog stvaralačkog bića. One su causa fmalis tog sistema. Realizacija tih potreba je onaj istorijski proces koji omogućuje stvarnu dijalektiku po·

21>3

jedinačnih,

posebnih, zajedničkih i opitih interesa. To je okvir u koji se mora situirali karakter i svrha političkog sistema samoupravljanja. Jednake mogućnosti izražavanja intuesa jo§ ne znače jednake mogućnosti realizovanja suftinskih potreba. Apologija slobodnog izražavanja interesa ostaje u okvirima građanskog društva i ima ~a podlogu nastojanje da se ostave netaknute izrazito različite mogućnosti zadovoljavanja bitnih potreba različitih delova društva. Pokazuje se da stvarni prostor za realizaciju interesa pojedinih socijalnih grupa i slojeva zavisi prvenstveno od njihove pozicije u postojećim odnosima proizvodnje i raspodele nove vrednosti i da se tu radi zapravo o tome koliko je svako od njih u stanju da u konkretnoj klasno-socijalnoj strukturi nametne i ostvari svoje vitalne potrebe. Zato se problem realizacije najvažnijih neposrednih i dugoročnih interesa radnika mora situirati u širi socijalni kontekst, stvarnih uslova i snaga negiranja socijalnih nejednakosti s klasnim predznakom. Mnogi problemi koncipiranja i prakse nakg sada!njeg politič­ kog sistema proizlaze iz njegove neutemeljenosti (ili nedovoljne utemeljenosti) u dijalektici klasne i op!tedru!tvene emancipacije, pojedinačnih, posebnih, zajedničkih i opitih interesa. Umesto stvarne sinteze rnnoltva interesa (uvek je reč o pretpostavci da ti interesi imaju pozitivan, socijalistički predznak) javlja se najčelće privremeni kompromis kao rezultanta zatvaranja u različite posebne interese u procesu političkog odlučivanja. Medutim, ako se ide do socijalnog korena te činjenice dolazi se do premoći političke birokratije u državno-političkoj, a tebnokratije u proizvodnIn'CJnt· nim.plta'lflma, dalje: ovo mofe znaćiti i kompetenciju svih ljudi u viJe met/usobno ~azlitiuh pi· tanja.. .. • (str. 294 - 295). Medutim, ovi autori veoma usto shvataju samoupravljanje. Oni smattaju da •proiiTi\'BnJC moguCnosti odlućivanja u sferi proizvodnje (dakle pitanja -radničke demokratije•, •samou pravljanja•)... od velikog je značaja baJ zbog osamostaljivanja procesa prisvajanJa: ovde m.Js limo na ljudsku kontto\u nad tehntt!kim rozvfrkam • l. (hto, 298). U navedenim stavovima se ne sagledava da je bitna kontrola proizvođača nad vilkom rada L da bez nje nema ni stvarne kontrole tetu\ičko& razvoja.. Jer, takav je tehručki razvitak sasta novi!ta SOCIJalnog polotaja proizvođača., zaVIliL najvi!e od toga u čijim Jf: rukama vilak rada.

302

ekaploatiaanoati, otuđenosti i potćinjenoati u procesu proizvodqje materijalnog i celokupnog drultvenog !ivota. Razdvajanje individualnog i generičkog !ivota čoveka počelo je u radu otudivanjem uslova, procesa i rezultata rada od proizvođača. Stoga ostvarivanje jedinstva individualnog i generičkog !ivota čoveka, a time i stvaranje istinske osnove za slobodnu političku aktivnost u najlirim drultvenim razmerama, politiku kao svesno usmeravanje drultvenog razvoja čiji au subjekt udruženi proizvođači, mora da po~ne u radu, integracijom proizvodnje i upravljanja, dokidanjem suprotnosti proizvodnog i neproizvodnog rada, potrebnog rada i vilka rada. U tom smislu, rad se pojavljuje ne kao podrulje, nego kao onto/o!ka osnova tog jedinstva. I ne samo to, on u uslovima podrultvljavanja sredstava za proizvodnju, ovladavanja udrufenih proizvođača vlastitim proizvodnim životom, tek stiče avoj dignitet, sve vile postaje »prva fivotna potreba•, a politika - delatnost oslobadanja rada (radničke klase). Problem političke pasivnosti mora se sagledavati polazeći i od reprodukcije sadržaja građanskog drultva u biću na§eg savremenog drultva. Covek kao građanski pojedinac (a to mofe da bude i pripadnik radničke klase, nilta manje nego pripadnik drugih grupa i slojeva, ukoliko ostaje u granicama privatnog interesa), politički i liri drultveni aktivizam meri isključivo polazeći od pitanja: da li to njemu donosi neku korist (pre svega, materijalnu). Zato se problem političke •apstinencije• ne svodi na unapred donele odluke u centrima moći, njihovo naturanje i mehaničko izglasavanje. Nimalo ne zapostavljajući veliki značaj tog činioca, istovremeno se mora prevazilaziti ona koncepcija prema kojoj su ljudi »po prirodi« zainteresovani za učelće u političkom !ivotu, ali ih u tome jedino sprečavaju centri otuđene moći, pri čemu se ostavlja po strani ce/okupnl spektar uzroka neučestvovanja u tom životu, interesna i socijalno-psihololka podloga te pojave. Rečju, taj fenomen se ne sagledava u mnogo lirem socijalnom i konkretno-istorijskom okviru. Ukoliko jača tendencija čiji je vrednosni izraz u geslu: tl jesi ono !to posedqje!, ona se nufno reflektuje i na otanje političkog !ivota i političke svesti. Moralistička kritika te tendencije, nametanje novih modela vrednosne svesti, ne ograničavaju njeno dejstvo. Njeno prevazilafenje je moguće u okviru svestranog revolucionarncg preobražaj&, pri čemu, razume se, »nova svest«, novi sistem vrednosti, ima veliki značaj, ali samo unutar celine tog preobražaj& u kojem se i sam revolucionarni su· bjekt, radnička klasa, oslobađa vlastitih ograničenja. S druge otrane, obavljanje drultvenib poolova dobrovoljno i svesno nije samo i nije u svim uslovima samopotvrđivanje, sloboda i 303

stvaralaltvo. Ono je takođe, iako ne mora biti, i teret, složena i odgovorna dužnost,

samoograničel\ie,

otkidallie od čoveku nužnog ličnog

vremena i njemu svojstvenih atlniteta. Zato i pojave političkog pasivizma, u inače veoma politiziranom drultvenom životu, nisu same po sebi nelto drultveno devijantne, nesamoupravno i nesocijalističko. U tom svetlu postaje razumljiva dominantna pozicija profe· sionalnih političkih organa. Oni postaju glavni činioci re!avanja

složenih problema koji s\oakodnevno iskrsavaju u drultvenom životu ukoliko aktivnost samoupravne baze slabi iz mnoltva razloga koji nisu uvek koncentrisani u težnji rukovodećih grupa da zadrže dominantne poluge vlasti i drultvene moći. U tim uslovima logikom društvenih protivurečnosti, pritiskom objektivnih problema, neophodnolću njihovog re!ava'lia, dolazi do odlučujuće političke pozicije i uloge državnih i drugih profesionalno-političkih organa, posebno izvrlnih organa vlasti. Zato njihova moć nije ilegalna i nije samo uzurpacija moći koja načelno treba da pripada proizvodačkoj bazi. Naravno, time objektivno nastaju uslovi za otuđivanje tih organa od klase i najlire socijalne osnovice samoupravljanja, sa svim posJedicama koje iz toga proizlaze. Medutim, važno je videti višestrukost uzroka njihove često politički odlučujuće pozicije i uloge i, u vezi s tim, u !irem svetlu sagledavati tendencije političke pasivnosti. Neki konkretni vidovi poUdčke pa•lvaoad u aalem aavremeaom drultvu l qJlhovl Izvori

Cesto se konstatuje da mnogi oblici samoupravne demokratije nisu dovoljno razvijeni, čak da oni u odredenim slučajevima jedva žive u praksi, da postoji velika disproporcija izmedu nonni i njihovog ostvarenja. Uzroci tih pojava ponekad se traže prvenstveno u političkoj apatiji masa do koje dolazi posle perioda velike politizacije karakteristične za faze oružane revolucije i obnove zemlje. U drugim slučajevima oni se trafe u nedovoljno operacionalizovanim »generalnim idejamu, nepodobnim sistemskim i organizacione-tehničkim relenjima procesa političkog odlučiva'lia. nedostatku demokratske tradicije, relativnoj nerazvijenosti političke svesti i kulture, itd. Sve to, svakako, u razli~toj meri jeste tačno, ali ipak ne predstavlja objalnjenje onih prim.arnih uzroka fenomena političke pasivnosti, onih koji u najvećoj meri dovode do pojave splallliava'lia interesa za političku delatnost i do političke apstinencije u različitim oblicima.

Sultinski kriterijum demokratije, posotQVU samoupravne, jeste da li proizvođači i gradani zaista odlučuju o pitanjima koja se odnose na bitne uslove 'If/hovog radiJ l celokupnog dru/tvenog pololqja. 304

I ne samo da li odlučuju u formalno-demokratskom smislu, nego da li zaista mogu da kroz političko odlučivanje utiču na me'lfa'lfe usslučaj, nužno dolazi do jačanja političke pasivnosti. Zato je od primarne važnosti stvarni efekt procesa političkog odlučivanja, rada organa neposredne demokratije i celokupne rnrefe samoupravnih organa i političkih institucija. Ukoliko osnovni !ivotni problemi radničke klase i njenih socijalnih saveznika ostaju nereleni, ukoliko nije vidljiva relativno bliska perspektiva njihovog relavanja, onda nužno dolazi do političke pasivnosti u dosta §irokim razmerama, ili pak formalnog, ve§tačkog učelća u političkom !ivotu. Tu je sultinski uzrok političke pasivnosti. l obratno, stvarna politička aktivizacija moguća je samo na platformi borbe da relavanje najvažnijih problema materijalnog i celokupnog drultvenog položaja radničke klase i najlireg kruga radnih ljudi bude u njihovim rukama. Za sada je samoupravljanje pretežno ograničeno na nivo primarnih jedinica, proizvodnih i političkih. Izvan njih, posebno na tač­ kama gde se koncen trile najveći deo vilka rada i donolenje strategijskih odluka, ono jol ne postoji kao praksa koja bitno deterrninile celokupnu drultvenu reprodukciju. Prostor dokle dopire samoupravljanje u normativno-institucionalnom i faktičkom smislu više odreduje sloj profesionalnih upravljača nego radnička klasa i njeni socijalni saveznici. 63 S druge strane, u mikrookvirima samoupravljanje može da se svede na puku formu, da zavladaju grupnosopstvenički odnosi, da se privatizuju rukovodeće i upravljačke funkcije u celini, da negativna moć vladajućih grupa bude dominantna. l ne samo da može, u praksi takve pojave nisu ni slučajnost ni retkost. Medutim, ne srne se puti u iluziju da se privatizacija samoupravljanja i njegova grupnoavojinska degeneracija prevazilazi isključivo prolirivanjem socijalne osnovice odlučivanja. To proširivanje nije dovoljan garant da odlučivanje bude doista demokratsko i, Ito je jol važnije, da se najznačajniji problemi relavaju u skladu sa interesima radničke klase i radnih ljudi, njenih socijalnih saveznika. Stavile, masovnost procesa odlučivanja može da ide pod ruku s jačanjem dominantne uloge raznih segmenata političke birokratije i tehnokratije u stvarnom odlučivanju.

lova svoje egzistenciJe. Ukoliko to nije

63 O tome su vite puta do sada navoderu razru poda.a. Navedimo 1 ove. Dominantni uticaJ na donoknje odluka u 66,67% slučajeva imaju proresionalne etrukture u opltinama, u 18,77% presudili\ uticaj imaju delegati, a u 14,59% ottale str\lktun:. Karakteriltićno je de 95,8% delegata u SR Hrvatllkoj sudeluje aamo u izgluavanju odluka. (D. Calić, Samoupnm10 organ/zova1f.ie dndrva, Nautni skup: Problemi uae.vrJavanja i razvoja liatema socijalističko& samcu pravljanja, Beograd, marta, 1978, str. 7).

305

U praksi organa neposredne demokratije prelamaju se i prete tendencije. Ta praksa često na eklatantan način pokazuje je· dinstvo suprotnih tendencija u političkom !ivotu baze: relativno snažne aktivizacije i samodelatnosti !irokog kruga proizvođača i radnih ljudi, ali isto tako i dosta snažne tendencije pasivizacije i političke apstinencije onda kad postoji oitra disproporcija izmedu formalno-demokratskog čina odlučivanja i stvarnih uslova rada i života većeg dela radničke klase i radnih ljudi. To je i razumljivo, jer se upravo u organima i oblicima neposredne demokratije na najkonkretniji način izražava stvarnost samoupravljanja. njegova snaga i slabosti i u raznovrsnim posredovanim oblicima reflektuju op§te tendencije drultvenog razvitka. pliću

U tom pogledu veoma je indikativna uloga zborova radnika odlučivanja same proizvođačke •baze«. Posle perioda zaleta i relativno masovnog učdća u njihovom radu, javila se pojava opadanja interesovanja za taj rad i slabljenje njihove borbene klasne uloge i stvarnog političkog uticeJa. Uzroci te pojave su svakako brojni i raznovrsni. Pre svega, ukoliko proizvođači nisu u mogućnosti da autonomno odlučuju, nikakva nova forma neposredne demokratije neće oživeti. A oni nisu u mogućnosti da stvarno odlučuju kada pritisnuti »aferom nužnosti«, proizvodnje potrebnog rada i vilka rada, faktički u veoma ograničenoj meri mogu da doista praktikuju samoupravljanje. U takvim uslovima oni su objektivno često prinudeni da se opredeljuju za već gotova releJiia za koja se docnije ispostavi da su suprotna njihovim interesima jer nisu bili u mogućnosti da sagledaju posledice odluka koje u formalnom smislu samostalno izglasavaju, nemajući dovoljno informacija i znanja potrebnih za stvarno odlučivanje. Usled toga, u većini slučeJeva, rad· nici dolaze do uverenja da njihovi zborovi ne mogu da ispune veoma značajnu inicijativnu i stvarno odlučujuću ulogu, kakvu bi u relavanju svih važnih pitanja konkretne sredine morali da imeJu. kao organa neposrednog

Postoje i tendencije prepultanja drugome da se •bavi politikom", kao i težnje da se Ito vile zaradi izvan redovnog radnog vremena, bilo zbog egzistencijalne nutde, bilo prodora vrednosti •potrolačkog drultva« u svest same radničke klase. U ovom slučeJu politička apstinencija posteJe element lirih !ivotno-radnih uslova, opredeljenja i aspiracija radnika kao proizvođača i privatnih individuuma. Ali, primamo je da li radnici preko svojih zborova zaista mogu da odlu~u, da se potvrđuju kao osnovni politički subjekt, ili slute kao glasačka malina za usveJanje već donetih odluka na nivou uskih grupa političkih i stručnih rukovodilaca. 306

Medutim, ne smeju se zanemariti ni ona, makar skromna, iskustva koja govore o plodnom radu i stvarnoj klasnoj ulozi zborova radnika, kao ni svojevrsne pojave klasnog otpora formalizaciji i sužavanju takve njihove uloge 64 • Pootojeća podela rada, razlike u uolovima i karakteru rada izmedu onih koji izvrlavaju proizvodne zadatke i onih koji naređuju, onih koji su u •pogonu• i onih koji su u •kancelariji«, činioci su koji bitno utiču na otrukturu političke moći, oadrfaj političkog života i zainteresovanost za učelće u tom !ivotu, kvalitet i Airinu tog uče§ća. Obezbeđivanje dominantne pozicije tehnokratske stručno-ruko­ vodeće grupe moguće je i zbog toga Ito ona pooao upravljanja vrAi profesionalno, a radnici kao članovi organa samoupravljanja moraju najpre da obave ovoje radne obaveze (najčelće telke) u proizvodnji, i tek nakon toga da učeotvuju u radu tih organa.

Veo ma je važno sagledati pun značaj činjenice da je •deo vremena odvojen za slobodnu duhovnu i drultvenu delatnost individua ... • (Marko) jol veoma ograničen, da rad i vreme rada apsorbuju praktično celu ličnost i najveći deo energije i napora proizvođača. Zato nikakva aktivizacija koja ide mimo stvaranja uslova za skraći­ vanje radnog dana, ali na temelju oultinoltih promena celokupnog drultvenog položaja radničke klase, ne može ići u susret stvarnim relenjima i pretpostavkama pune političke uloge proizvođača". To nije jedini, ali je veoma važan uslov takve njihove uloge''. Za razliku od nepoorednih proizvođača, stručno-rukovodeća ekipa raopolaže ovim potrebnim informacijama. Moć koja proizlazi

64 Obe te tendencije su se mogle zapaziti u toku pomenutog studijskog boravka. Tako, na primer, u leljezari u Sisku je nqldavano da razvoj samoupravljanja mora da karakteri!e sve orijentacija na neposredno samoupravljanje i zborove radnika kao njegov autentični oblik pri ~mu sc isticalo: •U svakom momentu krize ili nepovoljnih kretanJa u proizvodnji ide se na najlire konsultacije u radničkoj bazi. Pitanje neposredne demokratije je od ključnog značaja: i.li ćemo biti s radnicima, ili ćemo ih iz&ubiti«. S dru&e strane, u radnoj organizaciji •MTI-Maribor•, radnici au jednom prilikom odbili da &)aeaju o prcdlozima ćija im su§tina nije biJa juna i u ćijem rormulisanju nisu učestvovali. Pri tom su naglasili dase •ne srne igral.i sa zborovima rad.ni.lr.a•.

JBČB

6!i

Vidi lire M.

Korać,

isto str. 357.

66 Veoma je indikativan stav povodom nedovoljnoJ političkog anJaiovanja radnika u delegatskom sistemu koji je izneo jedan učeanik u razJovoru aa radnicima-komumstima za vreme navedenoJ studijskoJ boravka u leijczari u Nikliću. Prihvatajući ideju dele&atskog sistema kao znač11jnu za razvitak. aamoupravljanja on je istovremeno i1ta.kao sledeće: ,. Veliki deo delegats objektivno ne mole da stvarno odlučuje. Mogućnosti manipulacije lU velike, čalr. veCe nego ranije. Ideja de.leJatskoslliltema je značajna, ali IC ne mo!e oček.ivati od neinf"onnisanih, prezaposlenih, umornih i obavezama preoptereCenih ljudi da kvalitetno odlul!uju•.

307

iz monopola infonnacija je zapravo po/ttt&a moć, moć vladanja ljudima. Te ekipe, iako i same unutar sebe često razdirane borbom za vlaot (Ito ima niz nepovoljnih, čak veoma telkih pooledica po stanje •meduljudokih odnooa•, oamoupravljanja, materijalni položaj i produktivno&! rada, itd. u konkretnoj sredini), u zaltiti ovojih privilegija ponalaju oe kao jedinotvena manipulativna grupa. Ona svugde raspoređuje sebi odane ljude, čvroto drži u ovojim rukama konce kadrovske politike i pooebno naotoji da na važne političke položaje dodu oni koji joj se neće suprototavljati." U tom cilju koristi se i otvoreno i skriveno •kupovanjem« ljudi - obećanjem i davanjem boljeg radnog mesta. •plate•, dodelom &tana, itd. To su neki od oblika formiranja •nekonfliktnog jezgra• (nekonfliktnog, u relativnom smislu, zavisno od interesa koje treba obezbedivati) i unutar radnih orgaruzacija. Za odlučujuću političku ulogu radničke klase nisu dovoljne samo progresivne institucije, pravne norme i politička opredeljenja. Potrebno je i niz drugih pretpootavki. Neke od njih su dugoročnog karaktera, a njihovo stvaranje izuzetno je složeno. Može se institucionalno •idealno« rditi pitanje zastupljenosti radničke klase u svim važnim organima drultva, mofe ta klasa u njima stvarno i da kvantitativno dominira, pa da ipak nema odlučujući politički uticaj. Nije reč samo o stvarnim tendencijama birokrauko-tehnokratske monopolizacije političke moći. Niti se problem politički odlučujuće uloge te klase reAava samo time da u •nadJežnosti« njenih delegata i njihovih organa bude odlučivanje o raspodeli vilka rada i drugim važnim drultvenim poslovima. Ona kao klasa mora imati i sve vile razvijati potrebne kvalitete da bi mogla otvamo da odlučuje sa stanovi!ta svojih osnovnih neposrednih i dugoročnih interesa. lako postoji opasnost prosvetiteljskog odnosa prema toj klasi ukoliko se prenaglaAava važnost op§teg i stručnog obrazovanja i lire kulture za proces odlučivanja, ti elementi kao unutralnji činioci samoupravljanja imaju svoj nesumnjivi značaj u tom procesu. Opredeljenje da proizvođači imaju odlučujuću ulogu u raspodeli vilka rada i političkom životu, u razmerama drultva kao celine, ne mofe se ostvariti uJi.oliko se ne relava i čitav niz naoko »Sitnih pitanja«, vezanih za osposobljavanje radničke kJase da stvarno autonomno od1učuje, ukoliko rešavanje tih pitanja ne čini jedinstvo s relavanjem onih koja se tiču njenog globalnog drultvenog polofaja. Reč je zapravo o jedinstvu stra-

67

Y1đi bhtc: D. Sekulić,

str 99

JOB

O Izvorima moli u radnoj organlzat"/ji, Kulturni radnik, 5/77,

teg(fe t t~ktlke razv?ja radničke klaoe kao subjekta vlastitog preo-

bražaJ& 1 preobraf&Ja celokupnos drultva. Inicijativna, svesno-usmeravajuća, borbena uloga i netutoroka pozicija političkih organizacija te klase, pre svega Saveza komunista, njihovo delovanje kao organa njene emancipacije, veoma su vafni za rdavarije tih pitanja. Medutim, i• pored neoumnjivih pojava političke paoivnooti, opadanja snage pokreta za samoupravljanje i relativno snažnih birokrat-

sko-tehnokratskih tendencija, u nalem savremenom drultvu nikada nije nestalo tog pokreta. U tom smislu "nepraktikovanje« samoupravljanja, poyremeno neučelće u radu organa samoupravljanja i ostajanje po strani od aktivnog političkog života, ne znači dugoročnu stvarnu političku pasivizaciju, prepultanje radničke klase i radnih ljudi političkoj letargiji i njihovu depolitizaciju. Ta činjenica je od principijelne vafnosti. lako se ne srne apsolutizovati, ona je ograničenje regresivnih tendencija u drultvenom životu, oslonac i nada (u blohovskom smislu), razvijenije revolucionarne prakse. Problem odaovomood nooOaca vorenood poUdčkoa !Ivota

polld~klb

funkcija, javnosd 1ot-

Jedan od najznačajnijih elemenata razvijenog političkog života u sistemu samoupravne demokratije jeste odgovornost nosilaca polit/lk ih l svlh}avnlhfunkc(fa za svoj rad i ostvarivanje klasne kontrole tog rada od strane udruženih proizvođača. Primamo je pitanje pri tome: kome odgovaraju nosioci politič­ kih i svih javnih funkcija? Da li oni odgovaraju isključivo političkim

instancama po principu hijerarhijske zavisnosti, revnosti i pokornoati ili, pak, doista odgovaraju najlirem krugu radničke klaoe i radnih ljudi 1 Zatim, u čemu oe ta odgovornost izražava - u polaganju računa o radu samo onome ko je po položaju vili i povremenom smenjivanju zbog učinjenih grdaka ili ona znači odgovornost za kvalitet demokratije, za konkretne uslove materijalnog i naj§ireg drultvenog položaja ljudi? Zapravo, u ovim pitanjima je implicirana bitna razlika izmedu birokratske i samoupravne odgovornosti političkih funkcionera i svih drultvenih poslenika. Samo visok stepen odgovornosti za napredak u slobodi čoveka, za razvitak samoupravljanja kao superiornije demokratije u odnosu na već dostignutu u savremenim građanskim drultvima, predanost borbi za bolje uslove života radne većine drultva, omogućuju stvarni ugled nosilaca političkih i ovih javnih funkcija i iotorijoki nove oadrfaje politike. Potvrđuje oe da je jedinstvo etike i politike moguće oamo na toj k/asno-humanlstllkoj osnovi. S druge otrane, klasna kontrola rada političkih i ovih dru!tvenih 309

funkcionera je unutralnji element političkog života u samoupravnoj demokratiji. To nije povremena kontrola građanskog tipa, davanje ili uskraćivanje političkog poverenja ovoj ili onoj elitističkoj grupi. To je kontrola u procesu samodelatnosti radničke klase i radnih ljudi u celini, njihovog potvrđivanja kao subjekata političkog života. Onde gde su takva odgovornost i kontrola nerazvijeni ili flktivni, ne može da bude ni stvarnog demokratskog političkog života niti samopravljanja kao novog sadržaja političke delatnosti. U tim uslovima ono se pretvara u puku demokratsku formu, neefLk.asnu u stvarnim drultvenim procesima, iza koje se krije odlučivanje u rukama moćnih, međusobno usko povezanih grupa i pojedinaca, sa mnogim propratnim pojavama i atributima savremenih vidovajeudallzac(fe polltllke moti. Gde god kroz demokratske oblike, usled faktičke raspodele drultvene moći, proizvođači i gradani mogu da se bave samo perifernim pitanjima, gde god postoji monopol vlasti u krugu rukovodećih vrhova, nastaje nezainteresovanost za politički život, osećaj nemoći, privatizacije, dvostruki politički moral, kao neizbežna posledica takvog stanja. Medutim, ta pasivizacija najče!će ne znači nedostatak svesti o prirodi drultvenih zbivanja, stvarnom sntislu samoupravljanja i Jliegovog prihvatanja kao centralne dru!tvene vrednosti i spremnosti angažovanja za ostvarivanje njegovih bitnih sadržaja. Ona je izraz konkretnih (ne)mogućnosti da se utiče na promenu postojećeg stanja stvari. Pojave političke nedoslednosti u odnosu na usvojene principe, jaz izmedu prok.lamovanih vrednosti, načina života i političkog ponalanja, kad to karakteri!e pripadnike Saveza komunista, posebno pojedince koji se nalaze na dru!tveno značajnijim položajima, takođe snažno utiču na jačanje pojava političke pasivizacije i njihovo reprodukovanje. U takvim uslovima dolazi do krize političkih uzora, moralnih vrednosti i normi, svojevrsne pato/og(fe po/ltilkog !Ivota, zakržljavanja i degeneracije institucionalnih mogućnosti izražavanja slobodnog i odgovornog političkog ntišljenja. Dolazi do razočaranja u praktične sadržaje i oblike samoupravljanja. Cak se javlja pojava da se sistem oceJiiuje preko onih koji ga privatizuju i degeneri§u, mada je to vile oblik revoltantne svesti i reakcije na konkretne pojave nego racionalni stav o temeljnim svojstvima samoupravljačkog projekta. U okolnostima kada znaju da njihova eventualna kritička reč nema veći domet, i da istovremeno nosi veliki rizik po onoga koji je iskazuje, mnogi »Obični« ljudi se ne usuđuju da razotkriju prave probleme koji se odnose na konkretni politički život, zloupotrebe samoupravljanja i vlasti, neodgovornost i postupke moćnih birokratizovanih grupa ili pojedinaca. Tada se umesto kroz institucije i oblike samoupravljanja, politički fiJ lO

vot izražava u privatnom krugu lltoml!/fenlka. Nusprodukt takvog star\ia je •čarlija• kao stih/fski vid tog života sa mnogim elementima malogradanltine i političkog ogovaraf\ia. Ukoliko institucionalni oblici samoupravne demokratije zakdljaju, fivotare i postaju neefikasni, politički život u vrhovima se obavija velom tajnosti, a sami ti vrhovi samoreprodukuju, jol vile se javlja taj fenomen »Čadije« kao posledica takvog stanja. S druge strane, ukoliko ne postoji jasno odreden sistem odgovornosti i klasne kontrole nosilaca javnih, posebno političkih funkcija, ukoliko se u političkom životu reprodukuju stalelki interesi - institucije i oblici samoupravljarlia i politički aktivizam u okviru njih nužno slabe. Integralna samoupravna demokratija je neodvojiva od demistiflkac/fe po/ltltke delatnosti i stalne otvorenosti po/ltltkog rada kritlt-

kom sudu javnosti. Medutim, ta demistifikacija i otvorenost nisu mogući bez ukldal!}a samog po/ltltkog otudel!}a. Medu važne činioce tog procesa spadaju deprofesionalizacija politike i selekcija i provera stvarnih političkih sposobnosti, inicijativa i koncepcija sa stanovi!ta ostvarivanja jedinstva svakodnevnih, etapnih i bitnih istorijskih ciljeva samoupravljanja. Takva politička selekcija i provera se su!tinski razlikuju od konkurencije koja se ostvaruje na •političkom tržiltu• kao slici i manifestaciji tržilta robi građanskog drultva.

One se ne osnivaju na borbi za vlaat medu pojedincima i političkim partijama, već su motivisane težnjom za demokratskim odabiranjem najpogodnijih ljudi za odgovorne drultvene položaje da bi se pronalazili najbolji putevi oplteg drultvenog razvitka i realizovanje samoupravljanja kao •javnog dobra«. Na takvim temeljima politička delatnost je determinisana sultinskim interesima i ciljevima udruženih proizvodača, a ne pohlepom za vlalću i položajima kao sredstvima postizanja egoistička-partikularnih ciljeva. Medutim, ta demokratska selekcija i provera sposobnosti na platformi borbe za napredak samoupravijar\ia, prevazilažef\ie granica f\iegovog razvoja, neodvojive su od demonopolizacije i debirokratizacije političke moći i vlasti na svim tačkama drultvenog života." U tim uslovima poli-

68 •Ima ljudi koji se jako osile kada osll•i":" dufe vreme na rukovodećem polofaju, pa su ćak akloni i da prikrivaju istinu o stanju u svojoj sredini, §to onemogućava da se preduzmu po· trebne mjere ako ndto nije u redu. Praksa kolektivnog rada i rukovodcnja ima mnoge predno sti. Ona Ce doprinijeti da dalje jaća odsovomoat i pojedinaca i rukovodećih org1111a u cjelini. Omogu6.Ce da !to veći broj sposobnih ljudi izbije na povrltnu. da sc brže utkriju 1 udalje nespo aobni, karijeristi i slićno. Takva praksa će obezbedili bolji uvid u kadrove, njihovu selekciju 1 brfe uzdizanje•. (Josip Broz Tito, razgovor 31 rukovodiocima Crne Gore, Politika, IS. apni 1979).

311

tički

život postaje javan i

~tprozračan«,

vrednost i delovanje svakog nosioca

u njemu je vidljiva stvarna

političkih

i svih javnih funkcija.

U njemu nema mesta za ,.birokratski ritual«, za princip tajne kao načela u re§avanju !ivotno značajnih problema koji se mogu stvarno rešavati samo na naj§iroj demokratskoj osnovi. U njemu se neguje praksa samoupravne kontrole izabranih koji se nalaze na svim važnijim dru§tvenim položajima, pri čemu, u novom istorijskom kontekstu ,.klasična sredstva« demokratije: javno mnjenje, drultvena kritika i opoziv, takođe imaju svoju veoma značajnu ulogu. Istovremeno, u njemu su nosioci političkih i svih javnih funkcija samo organi udruženih proizvođača. Oni s njima ne komuniciraju kao hijerarhija i otuđena vlast nego kao istinski delegati, povcrenici radničke klase i njenih socijalnih saveznika. Na tim osnovama politika postaje masovna demokratska praksa gde se prevazilaze sve autoritarne i •liderske• ambicije i tendencije u

životu ne stvaraju birokratizovani

političkom

!ivotu. Time se u tom

~trukovodioci«,

nedostupni stvar-

noj kritičkoj occni, već politički borci koji izrastaju iz najboljih snaga udruženih proizvođača, ostaju po svom drultvenom položaju unutar uslova života proizvođača i obavljaju političku delatnost kao

plemeniti poziv. To su bitne pretpostavke i činioci prevladavanja istorijskih gra-

nica reprezentativno-parlamentarne demokratije kao i jednopartijskog monopola vlasti, način da politika postane Istinska dndtvena delatnost.

Značaj

ograničene),

samoupravljanja, i kao ideje i kao prakse (makar i

jeste u tome §to je usmerene u tom pravcu.

U celokupnom tom procesu veoma

značajnu

ulogu ima razvi-

jeno soc(ja/lstilko javno m'1fe'1fe. Zapravo roč je ne samo o kritič­ kom milljenju •publike koja politički rezonuje• (J. Habennas), nego pre svega o svakodnevnom razvijaqju i praktičnom potvrđivanju

masovne revolucionarne svesti. Takvo javno mnjenje ima svoju eminentno-k/asnu funkciJu. Jer, samoupravljanje kao oblik izražavanja političkog

suvereniteta

radničke

klase mora da ima najčvršće garan-

cije da svi drultveni organi deluju prvenstveno u interesu te klase i da svi funkcioneri u okviru tih organa podlefu javnoj, argumentovanoj, klasnoj kritici. Takvo javno mnjenje nije dilUzni skup slučajnih milljenja ovog ili onog pojedinca, ili statističke grupe, nego oblik samosvesti radnllke klase i radnih ljudi, njihove spoznaje vlastitog po312

ložaja. bitnih problema razvoja drultva i nastajanja celovite samoupravne demokratije." Iako je nale drultvo ostvarilo vidne rezultate na području demokratske javne kritike, joA je veoma aktuelna potreba za razvijenijim i uticajnijim šocijalističkim javnim mnjenjem kao uslovom i či­ niocem realizacije samoupravne demokratije i političke odgovornosti (koja je jedan od njenih najvažnijih sastojaka), na svim drultvenim nivoima. Razvijeno socijalističko javno mnjenje može da nastaje kao elemenat dijalektičke celine koju čine ekonomska, politička i kulturna emancipacija radrtičke klase i potvrđivanje slobode pojedinca kao uslova slobode za sve. S druge strane, tradicionalni elementi demokratije (vile kandidata za izbor na svako politički značajnije mesto, mogućnost smenjivanja dru§tvenih funkcionera i organa od strane nsjŠire izborne socijalne baze) ne samo da imaju svoj veliki mačaj i u samoupravnoj demokratiji. nego ta demokratija podrazwneva njihov mnogo vi!i nivo i mnogo dosledniju i potpuniju primenu, prekid sa svakim vidom birokratskog imenovanja i formalnog izbora u političko-državne forume i organe. Zapravo, ti elementi se jedino u integralnoj samoupravnoj demokratiji, kao istinskom političkom stvaralaltvu udruženih proizvođača, mogu dosledno realizovati. U celovitoj praksi samoupravljanja oni otiču nove istorijske sadržaje i postaju mnogo snažniji jer proizlaze iz temeljne promene odnosa proizvodnje (Ito nije moguće ni u najrazvijenijoj građanskoj parlamentarnoj demokratiji), prevazilaženja svakog oblika najamnog rada i eksploatacije. Takvo samoupravljanje omogućava nadrnalivanje uskog horizonta građanske demokratije, postajući sadr!aj i način celokupnog drultvenog !ivota. Jer, istinska politička aktivizacija, pretvaranje politike u slobodno delo odrutenih proizvođača, mogući su samo na pretpostavkama čijim poaredstvom ••tvllrni čovek« u avom neposrednom životnom položaju i radu vraća sebi •apstraktnog građanina•. Bez togs politička aktivizacija i oloboda čoveka nu!no udaraju o granice polltllke emanclpaclfe u kojima .... država (ili bilo koji drugi sesment političke nadgradnje- prim. Z. V.) mole biti slobodna drlava, a da čovjek ne bude olobodan čovjek ...

«"

69 •··· Socijaliltil!.ka demokratija uhvata i profima totalitd drultn; njoj je ltoga poucbna rtU11orod1J0Jt md~lfla arlfkulfstmt prokttnlu javnolti• (0. Negt, i1to, au. 17). 70 K. Min, Prilog frt'rtjskom pltCUJju u: M~n-Enada, Ra11i radtJvi, Naprijed, Zagreb, Stol» da-Bcoarad, 1973, tU. 61.

313

DEO CETVRTI

SAMODELATNOST RADNICKE KLASE I SMISAO PARTIJE

Bit odnosa: •amodelatnoat

radDI~ke

klaae - uloaa partijel

svetlosti dosadalnjeg iskustva socijalizma nameće se sledeća dilema oko uloge partije proletarijata2 : dali partija ispunjava svoj smisao time Ito kao revolucionarna elita, na osnovi prethodnih saznanja i svojih političkih procena, dolazi do otkrića osnovnih zakonitosti drultvenog razvitka, ciljeva socijalističkog društva i puteva njihove realizacije, pa ta otkrića unosi u klasu i radne mase u celini, stvara od njih oficijelnu ideoloiku svest i •materijalizuje• ih u odreden drultveni poredak, ili tako Ito nastoji da izvodi i utemeljuje svoju teorijsko-idejnu i praktično-političku ulogu polazeći od iskustava klasne borbe, elemenata samodelatnosti radničke klase, protivrečno­ sti i potreba njenog razvoja kao istorijskog subjekta i drultvenog hegemona oko koga oe okuplja većina druitva. Prvi, preovladujući, tip odnosa izmedu klase i partije ima svoje neizbefne posledice u faktič­ koj podvojenosti na vaspitača i vaspitanika, dualizmu njihove objektivne drultvene pozicije. Kad se to kafe, onda to ne znači da takva

u

reAenja nisu imala i da uoplte nemaju svoja opravdanja u onim istorijskim ·uslovima gde je klasa tek u formiranju kao klasa i gde nije proizvodni i drultveni činilac. Ali, relenja na temelju tih uslova ne mogu se univerzalizov'G niti se od njih može stvarati opiti •model• odnosa klase i partije. Mnogo je redi poku!aj da se uloga partije u samoj druitvenoj stvarnosti i teoriji izvodi idući dru· gim naznačenim pravcem, da partija postaje organ sinteze revolucionarnih iskustava i unutralnji činilac razvoja samodelatnosti klase, da njeno teorijsko i političko prednjačenje ne dolazi sa strane, nego da se osniva na analizi tih iskustava i, pre svega, klasnih borbi radnika i njihovih socijalnih saveznika. Sa stanoviita samoupravljanja kao konkretnog, protivrečnog istorijskog procesa samooslobođenja radničke klase i opitedrultvene preovlađujući

J O razhčitim upektima uloge panije radničke klue u socijali•tičkom drultvu i delovanja Sa veza komuniata u procesu aamoupravljanja, bilo je reti u dosaddnjim delovima ovog rada. zavisno od konkretnih pitanja koja su razmatrana. U ovom po&lavlju nutojaće se da se na cc· lovitiji način naznače neka opita pitanja teorije i prakse panije radničke klue u uslovima na· stajfi.JlJa samoupravljanja. 2 Smtaame i termine: •partija proletarijata•, •partija radničke klue•, •partija•. •komuni· stička or11anizacij .. , .avangarda•, upotrebljavam u ietom značenju.

317

emancipacije u kojem se javljaju oscilacije, padovi pa i relativno snažne tendencije povratka u staro, druga orijentacija u reAavanju problema utemeljenja uloge partije i njenih odnosa s klasom, jedino je mogućna. Ali, ovde treba istaći jo! jedan element. Praksa samoupravljanja shvaćena u smislu celovitog revolucionarnog preobrafaja posredstvom drultvene hegemonije radničke klase, bitno modifikuje odnos klase i partije, klasa i njena samodelatnost su u prvom planu, partija služi razvijanju te samodelatnosti. Medutim, kao revolucionarna samodelatnost radničke klase, samoupravlfa'lfe modlflkl4}e odnos klase l partije u jo! jednom pravcu. Naime, tada nisu samo komunisti3 oni koji u •teorijskom pogledu imaju to preimućstvo nad ostalom masom proletarijata što razumeju uslove, tok i opite rezultate proleterskog pokreta«, niti je partija. i kad je na visini principa. jedina snaga spoznaje suštine istorijskog kretanja. Kroz praksu samoupravljanja, ukoliko se ona doista razvija kao celovit revolucionarni proces, tendencijski sve vi§e sama radnička klasa stiče sposobnost samorazumeva'lla vlastitog polo!qja, druitvenfh kreta'lfa f Istorijskih mo/{Ućnostf svog delova'lfa. Nova istorijska uloga partije izražava se u Potrebi da ona radi na

tome da nestaju razlike u nivou znanja i sveSti izmedu nje i •mase proletarijata«, da zapravo ilčezava egzistencija proletarijata u obliku i na nivou ~mase«, a partije kao elite revolucije, da prestaje aktuelnost razloga za •teorijskim preimućstvom« partije nad klasom i njenim političkim prednjačenjem. To je proces prelaza u besklasno drultvo sa svom njegovom složenom dijalektikom, u kojem je od ključne važnosti jedinstvo razvoja radničke klase kao istorijskog subjekta i njeno ci njene partije) nestaJanje kao klase. Zato, i teorijsko i političko prednjačenje partije dobija svoj smisao ukoliko smera ukidanju razloga iz kojih proizlazi. Pri tom se ta nužna generalna orijentacija uvek mora situirati u konkretan istorijski kontekst. Ona nije neposredno f na Isti nalfn prfmen(jfva na sve posebne društvene uslove, niti mači mehaničko ukidanje potreba za avangardnom ulogom revolucionarne partije radničke klase. Uvek je reč o dijalektič­ kom prožimanju sadalnjosti i budućnosti, pokreta i kraJnjeg cilja u kojem je taj cilj posredovan nizom etapnih i neposrednih ciljeva i revolucionarnom praksom u kojoj se oni međusobno uslovljav.Uu i sadržajno odseduju. Dakle, ukoliko razvija samoupravljanje kao svoju samodelatnost, celovito revolucionarnu praksu, klasa post.Ue subjekt vlastite 3 Razwne se, ~ je o pripadnicima stvarno revolucionarne partije a nt bilo ko,Jt empmJSkt i •tftmtrnt• partije, makar sc ona zvala i k.omwtistitkom.

318

klasne svesti i na specifičan neprofesionalan način i revolucionarne teorije. U tom smislu valja se prisetiti čuvene Oramlijeve misli da su svi ljudi intelektualci ali ne vrle svi intelektualnu funkciju. Zato svesnosr. nQe rezentsana za part(Ju, dok bi klasa bila ne· dovoljno svesna masa, nesređeni empirijski materijal koji partija po· litički i ideololki oblikuje i obraduje. Sa stanovilta samoupravljanja, kao doista revolucionarne prakae, makar ono postojalo samo kao tendencija u drultvenom razvitku, klasna svest se ne mole doneti spo/fa l utisnuti u tu praksu. Nikada to nije ni bilo sasvim moguće čak i onda kad se činilo da je to obrazac odnosa gde je partija va· spitač a klasa Vaspitanik. Onda kad se iz revolucionarne prakse i svesti radničke klase razvija i formulile konkretna teorija i adekvatna strategija transformacije drultva u određenoj istorijskoj etapi, stvara se istinska podloga za unutralttJim jedinstvom klase i partije koje je izuzetno važno za revolucionisanje celine drultvenih odnosa. I klasa i partija su revolucionarno aktivne i relativno samostalne u svojim međusobnim odnosima, ali uvek na temeljima one dijalektike čijim posre-politički otvorena. Medutim, ako postojeća praksa samoupravljanja ne može da re§ava sva otvorena pitanja drultvenog razvoja, to ne znači da objektivno moguće, razvijenije samoupravljanje, globalna samoupravna konstitucija drultva, u čijem je temelju interes radničke klase kao celine, to ne može uspeln.ije da čini. Naprotiv, bez zaokreta ka celovitom samoupravljanju koje pcđrazumeva slamanje moći političke birokratije i tehnokratije u odnosima proizvodr\ie i reprodukcije drultvenog života, razvoj proizvodnih snaga rada i udruživanje proizvođača kao jedinstven proces, tendencije krize u drultvenim odnosima i drultvenom razvoju bi nužno jačalo. Osim toga, pokazuje se da su u polju mogućih, najracionalnija i neJhumanija bila ona reler\ia u privrednom i opltem drultvenom razvoju koja su nastajala upravo na temelju stvarnog samoupravljanja, u meri u kojoj je ono postojalo kao delotvorna praksa. Uostalom, to se pokazuje i u svetsko-istorijskim razmerama. Ćinjenica je da postoje raznovrsni "ventili« za socijalne tenzije i krupne teškoće na!eg ekonomskog i !ireg razvoja (zapolljavanjem znatnog dela radne snage u inostranstvu, dodatnim prihodima iz "sive privrede« i sa sela, mehanizmom formiranja cena kojim se bar privremeno i delimično pokriva rast životnih troškova, i sličnim činiocima). U objašnjenju intenziteta i ishoda društvenih sukoba i klasne borbe u savremenom jugoslovenskom društvu, to se mora u punoj meri uvažavati. Ali se u tom objašnjenju moraju uzeti u obzir i konkretno-istorijske tekovine slobode i demokratizacije, ma koliko one bile ograničene, s obzirom na smisao samoupravljanja, narasle potrebe njegovog m·nogo dubljeg i dalekosežnijeg ostvarivanja. I pored svih svojih brojnih slabosti, mogućnosti jačanja etatističkih, grupno-svoj inskih i privatno-svojinskih tendencija, te stoga i pada ispod dostignutog (relativno skromno i) nivoa njegovog razvoja, samoupravljanje u jugoslo388

venskom drultvu nije toliko slabo da bi se kao težnja, interes, borba za svoju emancipaciju i tekovine te borbe, način života i mišljenja, moglo >>izbrisati« i istorijski poništiti. Nije teško osporiti validnost teze daje samoupravljanje uzrok relativno snažnih tendencija krize na!eg sadašnjeg ekonomskog, ali i šireg društvenog razvoja i sagledati socijalne, političke i ideološke osnove i implikacije te teze (uostalom, to se gotovo svakodnevno ističe i u >>oficijelnim« političkim stavovima). Naravno, važno je šta se pod samoupravljanjem doista podrazumeva i dali se vodi računa o činje­ nici da se ispod samoupravne forme, ne retko, nalaze suprotni društveni sadržaji. Mnogo je teže doći do identifikacije klasnih korena protivrečnosti i granica društvenog razvoja i naznačiti strategiju izlaska iz postojećeg stanja. A to je, kao i uvek, pre svega pitanje praktične revolucionarne delatnosti, mogućnosti menjanja postojećeg u okviru stvarne strukture dru!tvene moći, karaktera interesa i odnosa klasnih snaga, što čini socijalni prostor za to menjanje, ili pak, stagnaciju i elemente nazadovanja u društvenom razvoju. Zato, nije dovoljno reći da su nerazvijenost ili nedostatak samoupravljanja, a ne ono samo po sebi uzrok postojećeg stanja. Jer, ta nerazvijenost i nedostatak nisu neuzrokovane datosti. Ostati kod te konstatacije znači kretati se u krugu ideološkog objašnjavanja društvenih procesa. Time se ne dopire do klasne osnove drultvene reprodukcije. proizvođača

Ako je iluzija verovati da postoji neko •čisto.: i »pravo« samoupravljanje, »S one strane« klasnog drultva, sposobno da otkloni sve te!koće i nedaće drultvenog razvoja i brzo ostvari autentičnu zajednicu, pa je stvar samo u tome da se ono »shvati«, dosledno i izvorno primeni, ako je pogrdno ne videti njegove unutralnje granice, a to znači i granice qjesovos sJavnos oubjekta - same radničke klase, tu klasu tretirati na mitski i pseudorevolucionarni način, ako je zabluda očekivati da se proizvođačke ovladavanje materijalnom reprodukcijom drultva ovodi na •opultanje• vilka rada u primarne proizvodne jedinice i da je to dovoljno za iskorenjivanje birokratsko-tehnokratske moći- to ne znači da u postojećim uslovima :samoupravljanje ne može da bude jače i potpunije, da su neizbežne tendencije njegove sadašnje stagnacije i krize, sagledavane u odnosu na objektivno postojeće uslove, potrebe i nerealizovane mogućnosti njegovog raz· voja, da moć političke birokratije i tehnokratije, stanje privrede i razvoj proizvodnih snaga, odnosi unutar radničke klase, njena integrisanost kao klase, moraju da budu kakvi jesu. Naprotiv, mnoge činjenice govore da ne mora da bude tako. Medutim, sagledavanje tih objektivno datih mogućnosti, samo po sebi ne menja ništa u društvenom ži·

389

votu. Te mogućnosti se realizuju samo u spoju a revolucionarnom praksom. Problem se, u suštini, opet vraća na ulogu tog nužno nesav· ršenog, unutrašnjim protivrečnostima i nedostacima sputavanog, istorijskog subjekta te prakse- nale savremene radničke klase - na eko· nomske, političke i ideološke činioce ostvarivanja njenog jedinstva i konstituisanja kao pokreta, hegemoniju njenih interesa kao celine, dijalektiku njene borbe za svoju emancipaciju l i stvaranjatuslova u ko· jima samoupravljanje stiče svoje čvrste objektivne temelje i tendencijski se razvija kao integraJan društveni proces.

2 U promenjeni~ istorij5kim uslovima savremenoJ juaosloven•kor: dru!tv 1 izuzetno ak· tuelno zvuče s!ede.c~ Enaeh;ove reči: ,.f im• ljudi koji 11 viks. nepartijskoa lt&nO\'i~ta pro~vedaJu.rad~JClma n~kakav uzvileni socijalizam koji stoji iznad svih kJ 15 nih suprotnosti i k!asnJh bor Ah, to su .lli noujlije koje imaju jol mnoao da uče ili pak na· · radtllka, v.uc1 u JllllflJCĆOJ koži H (F. Ensel$, PoložaJ radničke klate 'u Englesk~J10p~e:7:C,;::~~

dan••

b:.

~emačko IzdanJe,

1892. u: K. Marx- F. Enatls, Dela, Tom"· lr.•titut za izu;.\'llnJe radmč os pokreta, Prosveta1 Beosrad, 1968, str. J54).

390