Raditi uz doktora Švajcera

Citation preview

Raditi uz doktora Švajcera i deliti njegovo poštovanje prema životu

Louise Jilek-Aall, M.D. Copyright © 1990 Louise Jilek-Aall Prevod sa originala: Ivan K. Lektura: Saša Tomašević

Onlajn izdanje © 2010 Ivan K

1

PREDGOVOR.............................................4 UVOD.......................................................7 1. Susret sa dr Švajcerom......................12 2. Izazov.................................................21 3. Svakodnevni život u Lambareneu......25 4. Posetioci Lambarenea.......................31 5. Roñendanska proslava......................36 6. Glamurozni posetilac........................40 7. Dete bolnice......................................45 8. Dečja klinika.....................................50 9. Tajni ritual.........................................54 10. Saučešće...........................................62 11. Autopsija..........................................69 12. Najbedniji meñu bednima...............72 13. Lepra...............................................80 14. Poštovanje prema Životu................86 EPILOG ..................................................92 DODATAK: Deca Ngombea...................96

2

3

PREDGOVOR

Albert Švajcer je podigao svoju Afričku bolnicu 1913. i u njoj je radio do smrti 1965. godine. Oko bolnice je s vremenom rasla i razvijala se upečatljiva i po mnogo čemu izuzetna zajednica. Pod njenim okriljem, usred prastare tropske šume, živeli su i radili ljudi različitog porekla, obrazovanja i opredeljenja. Tamo su bolesni ljudi lečeni, trudnice dobijale medicinsku pomoć pri porañanju, siročad je podizana s ljubavlju. Zapadni lekari su bili posvećeni dugotrajnom radu, dok su ostali obavljali razne pomoćne poslove. Bilo je turista koji su se vrzmali meñu ljudima i grañevinama, jedni puni entuzijazma za Švajcerovu misiju, drugi voñeni radoznalošću ili željom za avanturama. Očekivalo bi se da suprotstavljenosti i podele u takvoj sredini mogu da nañu svoje mesto. Ipak, Švajcerova zajednica je složno obavljala svoju misiju – brigu o bolesnima i bespomoćnima. Kako je to bilo moguće? Potekla od dr Švajcera, ideja o životu posvećenom pomaganju postala je vodeći princip u Lambareneu. On je sadržajnim razgovorom i izvoñenjem muzike inspirisao i učvršćivao osećaj zajedništva. Luiza Žilek-Ol je prilično upućena da opiše ovu zajednicu. Otac joj je bio profesor filozofije na Univerzitetu u Oslu, specijalizovan za klasičnu grčku misao i njen uticaj na hrišćanstvo. Njena majka, koju sam lično poznavao i divio joj se, autor je važnih etnoloških studija. Tako je Luiza još od rane mladosti bila usmeravana prema filozofiji i radu dr Švajcera. Studirala je medicinu u Cirihu i završila studije tropske medicine u Bazelu. Sa ovim obrazovanjem otputovala je na istraživanje u oblasti Ulaga u Tanjganjiki, sadašnjoj Tanzaniji, gde je nastavila karijeru radeći u bolnicama katoličke misije i malim ambulantama u divljini. Tih godina razvila se prepiska izmeñu dr Žilek-Ol i naše Psihijatrijske univerzitetske klinike Ciriha. Nama, potpuno predanima svakodnevnoj brizi o pacijentima i rutinskim akademskim obavezama, komunikacija sa mladom koleginicom u dalekoj Africi značila je mnogo. Ova prepiska proširivala je raspon naših aktivnosti i misli. Prepisci je prethodio njen rad kod nas, kada je postala doktor medicine uradivši disertaciju „Epilepsija u plemenu Vapogoro u Tanjganjiki”. Pre dolaska u Švajcerovu bolnicu u Gabonu, Luiza Ol je neko vreme služila kao medicinski oficir snaga Ujedinjenih nacija u Kongu. Ova izuzetna prošlost Luizu čine uistinu kvalifikovanom da proceni Švajcerov rad i dostignuće. Predstavljen na ovim stranicama, njen fascinantan život u Lambareneu na upečatljiv način svedoči o duhu zajednice koju je Albert Švajcer sazdao u srcu Afrike. Profesor M. Bleuler, M.D., Zurich, Switzerland

4

5

UVOD

Zašto još jedna knjiga o Albertu Švajceru? Pitanje je zaista osnovano, uzimajući u obzir mnoštvo knjiga i članaka posvećenih ovom čoveku. Ali, vreme prolazi, a živo sećanje na dr Švajcera – koji je svojim pisanjem i humanitarnim radom decenijama uticao na milione ljudi – počinje da bledi. Kao profesionalni psihijatar posebno sam zainteresovana za ljude koji mogu da posluže kao uzor i ego-ideal. Ipak, veoma je malo onih čije celokupne ličnosti zaslužuju takav odnos. Zato često nemam veliki izbor poznatih osoba sa dovoljno ličnog integriteta da posluže kao uzor u psihoterapiji. Albert Švajcer je jedan od njih. Čovek izuzetnog kova. Prisećajući se vremena kada sam kao mlad lekar radila sa dr Albertom Švajcerom, u misli mi navire reka ljudi sa svih strana sveta koji su dolazili u Lambarene – da bi došli do njega. Veliki broj njih je bio bolestan u srcu, to jest, patio je od boljke koju je poznati bečki psihijatar Viktor Frankl nazvao „egzistencijalna frustracija”. Ovo delikatno stanje, bez posvećivanja pažnje, može dovesti do gubitka volje za život i samodestrukcije. Pošto se poigravanje životom i njegovo falsifikovanje zloupotrebom droga i alkohola, i pokušajima samoubistva danas svrstavaju u domen psihijatrije, veliki broj takvih osoba upućuje se na psihijatrijsku terapiju. Konvencionalno psihijatrijsko lečenje, meñutim, ne može da odgovori na ovu egzistencijalnu frustraciju. Statistike o porastu stopa pokušaja samoubistava, posebno meñu mlañima, jasno ukazuju na nemoć modernog zapadnog društva, a posebno psihijatrijske profesije, da se suprotstave ovoj vrsti problema. S druge strane, često se setim kako je dr Švajcer, pri susretima sa duboko potištenim pacijentima, uspevao da za veoma kratko vreme povrati njihovu samouverenost i želju za život. Nadajući se da ću rasvetliti tajne vanrednih «lekovitih moći" Alberta Švajcera, pronašla sam svoj stari dnevnik iz Lambarenea i proučavala druge biografske beleške o njemu i njegovom radu. Na moje veliko iznenañenje otkrila sam da, sem nekolicine autora (jedan od njih je Džejms Brabazon sa knjigom Albert Švajcer – Biografija), većina pisaca nije kadra da pruži živ i podsticajan opis Švajcera, to jest da ga predstavi kao ljudsko biće. Poduhvatajući se zadatka da upravo to uradim, srela sam se sa brojnim sumnjama. U kojoj je meri opisivanje druge osobe portretisanje samog sebe? U onoj meri u kojoj je

6

to tačno, možemo samo da pravimo selekciju onoga što vidimo, čujemo i osećamo iz našeg ugla. Intrigirajuće, ali i uznemirujuće pitanje progonilo me je do kraja pisanja ove knjige: zašto je je toliko teško prevazići svoju malenkost i stvoriti sudove trajnih vrednosti o drugoj osobi – posebno kada je dotična osoba tako uticajna i neobična kao što je to bio Albert Švajcer? Dok sam pisala dnevnik u Lambareneu bila sam samo mladi doktor. Pišući ovu knjigu punih 28 godina kasnije, želim da vratim čitaoca unazad, u šezdesete godine, da bih objasnila kako je to stvarno bilo živeti i raditi sa dr Švajcerom u njegovom okruženju. Pokušala sam takoñe da pokažem kako je svojom ličnošću uticao na svakoga oko sebe i davao temeljno osećanje poverenja i nade, izvanredno važno u procesu lečenja. Takoñe ću pokušati da opišem izuzetne vrednosti života u Lambareneu, uobličenih ljubavlju i osećajem zajedništva – koje smo imali jedni za druge i za dr Švajcera – u našim svakodnevnim borbama. Možda je ključ dr Švajcerove "lekovite moći" i sreće koja je vladala Lambareneom, usred toliko bolesničkih patnji, bilo upravo saosećanje, prevedeno u samodisciplinu i rad u kojem se "Ja" gubi. U nadi da će moja knjiga zainteresovati čitaoca da sazna više o delima koje je sam Švajcer napisao, navela sam i listu njegovih glavnih ostvarenja. Samo kratak pogled na taj spisak čitaocu će pružiti sliku zaprepašćujućeg opsega dr Švajcerovih intelektualnih doprinosa na poljima teologije, filozofije, medicine i muzike. Dodajući tome i njegova dostignuća kao lekara, organizatora, konstruktora i voñe bolničkog kompleksa u nerazvijenom regionu, sa jednim od najnegostoljubivijih klimatskih uslova na ovoj planeti, dobićete utisak izuzetnih fizičkih i mentalnih kapaciteta ove osobe. Jednom je, primera radi, prijatelj našao starog doktora i dalje aktivnog u četiri časa ujutru, nakon 16 sati rada; rekao mu je: "Ne možeš imati upaljen plamen na oba kraja sveće". Švajcer je odgovorio: "O, da, možeš: ako je sveća dovoljno duga". Plamen Alberta Švajcera zračio je sjajem i toplinom devet decenija. Dr Švajceru, lično, nisu bile strane dileme moderne civilizacije i duhovna nesigurnost i zebnja koje oseća većina nas. To jasno govori sledeći citat iz njegove knjige o svom radu, Moj život i misao: Dve činjenice bacaju senku na moj život. Jedna je otkriće da je svet neobjašnjivo tajanstven i pun patnje. Druga je činjenica da je ceo moj život vremenski smešten u period kada čovečanstvo tavori u duhovnoj dekadenciji. Kada me pitaju jesam li pesimista ili optimista, odgovaram da je moje znanje pesimističko, ali i da sam optimista zbog moje volje i nadanja. Ja sam zaista pesimista, jer procesi i dogañaji u svetu u meni ostavljaju snažan utisak besmisla. Retki su trenuci u mom životu kada se osećam srećnim što živim. Nikada nisam mogao a da ne saosećam (uz osećaj kajanja) sa nesrećama koje opažam – oko sebe, kod ljudi i u celoj Tvorevini. I pored ovakvog naizgled sumornog pogleda, doktor Švajcer se nije predavao očaju ili utupljivanju u prozaičan, isprazan život. Sukobio se sa problemima, oslonivši se samo na svoju "volju i nadanje":

7

Od kada sam našao svoje mesto u afričkoj bolnici, nikada nisam pokušao da pobegnem iz ove sredine, u kojoj je patnja svakodnevna stvar. Uvek mi se činilo neminovnim da i ja uzmem sopstveni udeo u bremenu bolova koje naleže i pritiska svet živih bića. Onaj ko pokušava da dâ smisao svom postojanju, to jest da prihvati aktivnu ulogu, dolazi u duhovnu vezu sa svetom ne samoživljem, već doživljavanjem sebe kao dela tkanja života. Takva će ličnost pružiti svu pomoć koju može. Ona će zatim celu obnovu i unapreñenje života, kojima je bila kadra da doprinese, smatrati za najbolju stvar koja je se ikad desila u životu. Dozvolite čoveku da se aktivno interesuje za zagonetke svog sopstvenog života i karike koje ga vezuju sa životima ljudi iz njegove okoline – i on neće moći a da ne počne da usvaja i u svoje okruženje unosi princip poštovanja za aktivan život. Njegova egzistencija će zbog toga postati teža od života koji bi inače živeo. To je neminovno. Ali, ona će istovremeno biti bogatija, srećnija i ispunjenija lepotom. Njegova egzistencija neće više biti obično provlačenje zaobilaženjem životnih problema, već realno i sadržajno doživljavanje života. Albert Švajcer je nudio čovečanstvu konkretnu i ubedljivu poruku o mogućnostima koje čovek može da dosegne. Blagost njegovog srca, koja je izvirala iz njegovog Poštovanja prema Životu, davala je harizmu njegovoj dominirajućoj ličnosti. Njegova sposobnosti isceljivanja i veština usmeravanja ljudi ka smislenom životu poticale su upravo iz te energije. Louise Jilek - Aall, M. D.

8

9

Posveta Doktoru Walteru Munzu, prijatelju i kolegi, koji je imao hrabrosti i istrajnosti da održi zadužbinu Poštovanja za Život i nastavi da radi u Afričkoj bolnici Alberta Švajcera nakon njegove smrti 4. septembra 1965. godine.

10

poglavlje 1

SUSRET SA DR ŠVAJCEROM Albert Švajcer je poverljivi savetnik u vremenu nesigurnosti i čvrsti vodič u ovom svetu, potresenom iz korena. To je razlog naše zahvalnosti njemu. Imajući ga u vidu, mi u sebi kažemo: ako je ovo humanizam, onda želimo da budemo humanisti. Ako je ovo hrišćanstvo, mi želimo da budemo Hrišćani. Profesor Hygen, ceremonija dodele Nobelove nagrade, Oslo, Norveška, 1953

Kada je Albert Švajcer, čuveni "doktor iz džungle", pristigao u Oslo decembra 1953. da primi Nobelovu nagradu za mir, tamo sam učila u srednjoj medicinskoj školi. Dodela Nobelove nagrade je retko kada bila dočekivana sa takvim entuzijazmom. Kursevi i seminari o dr Švajcerovom životu i njegovoj filozofiji održavali su se u školama i univerzitetima širom zemlje, pripremajući mlade ljude za njegovu posetu. Ljudi svih struka su organizovali spontana sakupljanja priloga za dr Švajcerovu bolnicu u Lambareneu. Kao rezultat svega toga, pre nego što je završio svoj boravak i vratio se u Afriku, Švajcer je od nas Norvežana dobio donaciju koja se po iznosu ravnala sa samom Nobelovom nagradom. Već solidno etabliran kao filozof, teolog i muzičar, Švajcer je u tridesetoj godini života završio studije medicine i uputio se u najtopliju džunglu Afrike, da radi kao lekar. Žrtvujući već osigurane karijere u drugim delatnostima, postavio je primer koji je u svetu postigao ogroman efekat – posebno kod posleratne omladine lišene iluzija. Pojedini mlañi ljudi su čak sa zavišću gledali mene i ostale studente medicine samo zbog činjenice što ćemo, kao kolege, biti bliži Švajceru i njegovim idealima. Onog popodneva kada je Albert Švajcer postao počasni član naše studentske organizacije, studenti su priredili bakljadu od stare univerzitetske zgrade do gradske skupštine, mesta glavne proslave. Povorci su se pridružile hiljade entuzijastičnih mladih ljudi. Kada su Albert Švajcer i njegova supruga izašli na skupštinski balkon, iznenañenog doktora je dočekalo dvadesetak hiljada ljudi sakupljenih na trgu. Grupa bliža balkonu počela je da peva staru norvešku himnu; ostali su im se pridružili. Uskoro je okean glasova zapljusnuo starog doktora, vraćajući kao eho topla osećanja ka osobi koja ih

11

je začela. To je bio naš način da se zahvalimo Albertu Švajceru za davanje novog smisla vrednostima i osećanjima prema kojima smo usmerili živote. Zahvaljivali smo mu se zbog poruke koju nam je dao – poruke tako jednostavne da ju je svako, i mlad i star, mogao razumeti; a ipak tako duboke i višeznačne da je mogla opstajati u nama u godinama koje su dolazile: "Prepoznajte volju da živite u sebi i u drugima! Ne praznoglavu, egocentričnu i hedonističku želju da se život uživa za sebe, već duboki poriv da budete deo Života, u svim njegovim aspektima. Kada u svom srcu otkrijete saosećanje za druga živa bića zbog toga što i ona žele da žive, i kada osetite želju da pomognete onima koji pate, doživećete mistično Poštovanje prema Životu. Svako od nas kao pojedinac funkcionira na mnogim nivoima. Život možemo produbiti razmišljanjem, ulepšati radom, oslobañati ga bola i gladi i dalje ga unapreñivati preko napretka u nauci i tehnologiji." Saučešće, ili poštovanje za Život, etičko je jezgro oko kojeg je Albert Švajcer izgradio filozofiju za koju je smatrao da će pomoći opstanku moderne civilizacije. Ovaj optimistički pogled na život i mogućnosti za naše nalaženje smisla u njemu svakako ne bi bio tako spremno dočekan da ga Švajcer nije živo ostvarivao u praksi. Dr Švajcer je, za nas, bio živi simbol onoga što je zastupao. Taj čovek je osvajao svačije srce toplinom ličnosti i skromnom neposrednošću – taj utisak su sticali svi koji su se susretali s njim, ali i milioni ljudi u svetu putem knjiga i elektronskih medija. Prolazile su godine. Po završetku medicinskih studija i kursa iz tropske medicine otputovala sam u istočnu Afriku, sa srcem punim idealizma i dozvolom za istraživanja – malom knjigom – u džepu. Naredne tri godine sam izučila tešku školu razbijanja iluzija i bila gorko razočarana nemogućnošću da živim u skladu sa visokim očekivanjima koje sam ponela sa sobom. Boraveći kao samotni šumski doktor u unutrašnjosti Tanjganjike (današnje Tanzanije), doživela sam bespomoćnost usamljenog lekara u susretu sa prirodnim katastrofama tipičnim za Afriku: poplave i suše, epidemije, glad i gladovanje. Fizički iscrpljena, često usamljena i puna strahova, borila bih se tokom beskrajnih časova rada samo da bih na kraju iznova shvatala koliko je slabašan rezultat mojih napora da pomognem drugim ljudima. To je sudbina koja zadesi sve koji se usude da prkose bolesti i smrti na tom kontinentu. Naučila sam da pravim kompromise izmeñu primitivnih mogućnosti s kojima sam raspolagala u afričkoj divljini i medicinskih standarda za koje sam bila školovana na evropskim univerzitetima. Tako sam počela da se divim upornosti i snalažljivosti

12

evropskih misionara koje sam susretala. Oni su vodili svoje misije nepokolebljivo, uprkos lišavanjima i neizrecivim mukama koje su morali da podnose. Kada je 1960. kriza u Kongu eskalirala, prekinula sam rad u Tanjganjici da bih se odazvala na zahtev Meñunarodnog crvenog krsta za lekarski rad u snagama Ujedinjenih nacija u toj zemlji rastrgnutoj ratom. Februara 1961. završila se moja služba medicinskog oficira pri UN u Kongu. Iscrpljena teškim danima kojima se služba završila, odlučila sam da se umesto direktnog povratka u Tanjganjiku odmorim nekoliko nedelja – i poñem na krstarenje brodom oko Afrike. Utvrñujući predstojeći put na mapi u putničkom birou u Poant Noaru (Francuski Kongo), otkrila sam da se Švajcerovo mesto Lambarene u Gabonu nalazi neobično blizu. Pošto sam na brod za krstarenje ionako morala da čekam oko nedelju dana, odlučila sam da posetim Alberta Švajcera, koji je i dalje živeo i radio u svojoj bolnici.

Radoznalo sam posmatrala putnike koji su na aerodromu čekali avion za Lambarene. Bilo je veoma lako prepoznati američke turiste sa njihovim kamerama i sportskom odećom. Njihova mladolika lica nisu bila obeležena teškim radom u tropima, za razliku od Francuza, koji su stajali u uglu u svojoj kaki-odeći. Afričke žene, sa decom i mnogobrojnim naramcima, očigledno su se osećale nelagodno u ulozi pratilja svojih ozbiljnih supruga u tamnim poslovnim odelima. I ja sam bila nervozna. Kao što je to za mene u Africi postalo uobičajeno, bila sam jedina bela žena meñu brojnim putnicima i nisam pripadala nijednoj grupi. Sada, kada sam krenula na put za Lambarene, osetila sam se nelagodno. Da li bih mogla jednostavno da odem Albertu Švajceru kao nezvani gost? Posmatrala sam mondenski obučene turiste. Mnogi od njih su očigledno upravo to nameravali. Kroz zvuk motora sam čula kako pominju njegovo ime. Ne želeći da postanem beznačajna figura meñu ovim nametljivim ljudima, odlučila sam da noć provedem u selu Lambarene i ne pojavim se u Švajcerovoj bolnici pre sledećeg dana.

13

Bilo je već kasno popodne kada je avion počeo da se spušta kroz oblake. Duboko dole su se videli smeñi rukavci reke Ogove. Tropska šuma je izgledala kao debeli, plavkastozeleni tepih, a grañevine pored rečne obale kao nevažne mrvice. Američki turisti su se gomilali na elegantnom brzom brodu koji će ih odvesti nizvodno do dr Švajcerove bolnice, dok sam ja zauzela mesto meñu ostalim putnicima u brodskom feriju, koji nas je odneo uzvodno do živopisnog sela Lambarene. Našla sam mali hotel. Prijateljski raspoloženi domaćin Francuz uverio me je da dr Švajcer prima svakog gosta sa najvećom ljubaznošću. Znači, mogla sam da očekujem sutrašnji sastanak sa izvesnom dozom sigurnosti. Obuzeta noćnim morama o ratu u Kongu, probudila sam se kasno ujutru, zbunjena i oznojena. Vrućina je bila nesnosna, te sam nestrpljivo ustala. Verna svom pravilu da važnim mestima prilazim peške, krenula sam živopisnim putem po obali reke. Vrućina je bila tako teška da umalo nisam zažalila zbog svoje odluke. Sve što sam mogla da uradim je da se držim senki okolnog drveća koliko je to bilo moguće. Počinjala je kišna sezona: reka je nabujala vodom, vazduh je bio težak od vlage, tako da sam uskoro bila sasvim mokra. Put se produžavao u beskraj, a ja sam polako otkrivala da je dr Švajcerova bolnica udaljena nekoliko časova hoda od sela Lambarene. Na kraju sam stigla do bujne livade na obali reke, gde se preda mnom otkrila scena koju sam znala iz iskustva: katolički sveštenik, u svojoj dugoj beloj mantiji, posmatra grupu nasmejane školske dece, dok se ona igraju u vodi. Sunčeva svetlost je sijala na njihovim tamnim telima. Mogla sam videti zgradu katoličke misije izmeñu drveća. Školski dan je bio završen i dečaci su uživali u slobodnom vremenu pre popodnevne mise. Upravo u tom trenutku oglasila su se crkvena zvona, te je sveštenik pozvao dečake da izañu i požure. Približila sam se i nehotice ga iznenadila. Pitala sam ga za bolnicu Alberta Švajcera. On mi je pokazao na drugu stranu reke. Tamo, ispod palminog drveća koje se mešalo sa tropskom šumom, prostiralo se nekoliko niskih grañevina. Sveštenik je pozvao starca koji je sedeo u čamcu pored obale i zamolio ga da me preveze na drugu stranu. Zatim se okrenuo i požurio uz brdo ka deci. Na slici: Gabon, laguna Ndogo @ Carlton Ward

14

Stari Afrikanac je veslao rekom posmatrajući me u tišini. Sedela sam na prednjem delu čamca, nestrpljivo gledajući preko uzburkane vode ka suprotnoj obali. Ovo je, znači, slavna Švajcerova bolnica. To nisu bile velike grañevine od belog kamena, kakve sam navikla da srećem u drugim delovima Afrike. Niske barake su bile sve što se moglo videti. Neke od njih su se nizale obalom, dok su druge bile skoro sakrivene ispod visokog palminog drveća. Gusta priobalna tropska šuma, sa lišćem zelenim preko cele godine, kao da je jedva ustuknula da bi dala mesto grañevinama. Takoñe je izgledala kao da je spremna da već sledećeg časa ponovo proguta ceo kompleks. "Grañevine su preblizu reci", pomislila sam. "Ako ona nadoñe i poraste i za stepen više, stanari bi morali biti evakuisani. " S druge strane, mogla sam da primetim da je ovaj položaj veoma praktičan za ozbiljno bolesne pacijente, jer mogu da budu dovezeni čamcima direktno do bolničkih vrata. Dok mi je starac pomagao da prenesem stvari čamcem preko reke, uz odbijanje bilo kakve naknade za svoju uslugu, upitao je: "Koliko dugo nameravate da ostanete? " "Oko tri dana - mislim. " "Samo tri dana? Ne verujem", promrmljao je. Pogledala sam ga iznenañeno. Nisam bila svesna da se nalazim u oblasti u kojoj je harala epidemija boginja, pa je u bolnicu dovoñen veliki broj dece. Stoga je moja medicinska pomoć bila apsolutno neophodna. Boravak na tlu bolnice, na koje sam upravo zakoračila, završio se tek nekoliko meseci kasnije. Mesece sam provela kao saradnik, umesto da provedem tri dana kao gost. U tom trenutku, meñutim, bila sam pomalo zaprepašćena, okrećući se od starca i gledajući unaokolo. Videvši da oklevam, starac mi je osmehom naboranog lica pokazao na tesni puteljak ka brdu. Imala sam vremena da, sporo koračajući putem ka dr Švajcerovoj kući, bolje razgledam bolnički kompleks koji sam prvo ugledala sa reke. Je li moguće da je ovo čuvena bolnica Lambarenea? Dugi drveni objekti, koji su ličili na barikade, pružajući se pored središnjeg popločanog puta, ostavljali su utisak nečeg starog i beznačajnog. Gledala sam i mislila: ploče od zarñale gvozdene mreže, koje su predstavljale krovove, svakako dovoljno štite od kiše, ali unutrašnjost kuća čine i nepodnošljivo vrelom tokom dnevnih sati. Meñutim, zidovi su bili tanki, a bilo je i širokih otvora koji su omogućavali da vazduh slobodno struji izmeñu soba. Prostor je bio tako dizajniran da bi se olakšala najgora tegoba u ovom kraju sveta. Iza prvih redova kuća nalazile su se grañevine sličnog tipa. Lonci i tepsije, potrepštine za jelo, obuća, grozdovi banana i druga hrana ležali su svuda unaokolo – pokazujući da su to stambeni objekti Afrikanaca. Sve su grañevine bile povezane

15

kamenim stepenicima i uskim putevima. U celini, kompleks je više ličio na veliko afričko selo, manje na bolnicu. Prostorije za život i smeštaj osoblja su takoñe bile drvene barake, rasporeñene u krugu oko dvorišta, sa žičanim mrežama na prozorima. Na dugim stolovima, postavljenim u senci velikog drveća, vedre Afrikanke su peglale nagomilani bolnički veš, dok su se afrička deca igrala oko njihovih nogu. U jednom uglu dvorišta nekoliko ljudi je popravljalo alatke. Životinje su bile svuda unaokolo: kokoške, patke, paunovi, goveda, psi i mačke su se slobodno vrzmali, ispunjavajući mesto svojim oglašavanjem. Dve mlade šimpanze su se okretale na drvetu i pravile grimase, oglašavajući moj dolazak kričanjem. Žene su podizale poglede i pozdravljale me prijateljskim osmesima; deca su dotrčala do mene i htela da se igraju. Posmatrala sam ovu scenu. Prošlo je mnogo vremena od kada sam zadnji put videla tako spokojno mesto! Neuredno, prljavo, možda prenakrčeno – ali i veoma ugodno, toplo i uspokojavajuće. Čovek nije morao sve vreme da bude napet i oprezan, za razliku od Konga iz kojeg sam dolazila. Ovo je mesto bilo naprosto dobro. Debela šuma je stajala kao stražar, zadržavajući izvan grozničavi duh promena koji je potresao i nanosio bol ostatku Afrike. Visoka, vitka žena pojavila se na vratima. Prilično je ličila na duha, a blede usne su joj se smešile dok me je pozdravljala. To je bila gospoña Matilda Kotman, verni stari sekretar, saradnik dr Švajcera i njegov saputnik tokom svih godina teškoća u Lambareneu. Kasnije sam saznala da ona ima odlučujući uticaj na svakoga u Lambareneu i da niko ne može da doñe do dr Švajcera pre nego što se upozna sa njom i dobije njenu dozvolu. Postiñeno, kao da sam se odjednom našla u nekom zabranjenom raju, promucala sam nešto. Ona me je prijateljski potapšala po ramenu. Rekla je: dr Švajcer će doći za koji trenutak. Bilo je vreme ručku i on će uskoro poći na svoj popodnevni obed. Radni časovi su bili završeni i ljudi su iz bolnice i objekata u kojima su bili smešteni pristizali u dvorište. Ona me je upoznala sa svima njima. Bila sam iznenañena što vidim toliko doktora i pomoćnika iz Evrope. Meñu njima je bila i nekolicina turista iz aviona. Svi smo čekali na Alberta Švajcera. Konačno, vrata su se otvorila i Švajcer je iskoračio napred. Njegova nekad tako moćna figura blago se pognula, a naborana koža na njegovim golim rukama i vratu je ukazivala na gubitak telesne težine. Kaki-košulja i izbledeli tregeri visili su opušteno na njegovom starom telu. Stari doktor se radosno osmehnuo kad je video pelikana. Lice mu je jasno izražavalo ponos što ima tako moćnu pticu iz divljine na svom stepeništu. Dao je Parsivalu malo hrane iz specijalne torbe. "Guten tag, Doktor Schweitzer", rekla sam i pružila ruku. On je bacio pogled na mene ispod debelih, namrštenih obrva.

16

"Ko ste vi, mlada damo?" To nije zvučalo neprijateljski, nego pre ravnodušno – beskonačna reka žena, mladih i starih, prošla je kroz Lambarene! Pogledao me je malo bolje dok me je gospoña Matilda upoznavala sa njim. "I šta bi vi hteli da naučite od mene?" pitao me je, za nijansu više zainteresovano. Kakvo pitanje! Bujica sećanja mi je prošla kroz um. Idealizovana slika koju sam imala čitajući i sanjajući o Albertu Švajceru kao mlada devojka – zatim sećanje na taj dan u Oslu, kada je primio Nobelovu nagradu i kada smo mi studenti došli sa bakljama i pevali mu – takoñe i misli podstaknute njegovim filozofskim tekstovima dok sam bila na univerzitetu – i inspiracija koju mi je njegov rad pružao tokom moje sopstvene borbe u Africi! Šta bi neko mogao da odgovori u takvom trenutku? Pešačenje duž reke tog jutra, prelazak sa starcem u čamcu i harmonija mesta koju sam opažala – sve to je na mene ostavilo snažan utisak. Očajnički sam tragala za rečima. Nisam htela da budem ženski sentimentalna, ali su mi usne počele da drhte. Najednom sam se setila osećaja bespomoćnosti i izgubljenosti koji me je držao dok sam se sama borila za teške bolesnike u afričkoj divljini. "Veoma bih želela da naučim kako se vade zubi", čula sam sebe kako izgovaram. To je bio impuls, misao koja je pobegla sa mojih usana kao odgovor na teško pitanje. Slavni čovek me je pogledao začuñeno, onda je u njegovim starim očima zaiskrilo i počeo je da se smeje. Doktori i medicinske sestre, gospoña Matilda i gosti, svi su bili preneraženi; pelikan je poleteo, kokoške i patke su se uzrujale, zalajali su dotad mirni psi. Dr Švajcer se očigledno dugo nije smejao na takav način. "Ovo se zove devojka", uzviknuo je. "Pravi doktor iz divljine! Poznajem agoniju vañenja zuba dok si usamljen u žbunju. Došli ste na pravo mesto. Imam odličnog stomatologa u bolnici. Sa njim ćete moći da vadite zube po ceo dan. Ha, ha, ha!" Albert Švajcer se smejao celim putem kroz dvorište i kada je ušao u prostoriju za obed. Uspela sam da probijem led. Uprkos neuglednoj spoljašnosti grañevine, trpezarija je izgledala veoma impresivno. Duga trpeza, za koju je moglo da sedne do pedeset ljudi, bila je ukusno dekorisana i toplo osvetljena nizom upaljenih kerozinskih lampi, postavljenih po sredini. Dr Švajcer je seo na središnje mesto s jedne strane stola. Pored njega, s desne strane, seo je njegov omiljeni kolega, a zatim su posedali ostali doktori; sleva, gospoña Matilda i sestre. Nasuprot dr Švajceru, sa druge strane stola, sedali su gosti. Novi posetioci su bili postavljeni bliže njemu, pri čemu je najznačajniji sedeo okrenut pravo prema njemu, tako da su njih dvojica mogla lako da razgovaraju. Mnogo kasnije rečeno mi je sledeće: jedini način na koji može da se sazna koliko se dr Švajcer interesuje za pojedinog gosta je da se prati koliko dana treba pre nego što on počne da seda sve dalje i dalje od doktora. Pa, tog popodneva sam privilegovano mesto dobila ja. Moj nekonvencionalni pristup ga je očigledno obradovao i sledećih dana i nedelja ulagao sam priličan napor da održim živim njegovo interesovanje. Na sreću, nikada nisam morala da se premeštam za više od jednog mesta od centra stola, možda zato što je doktor nastavio da se zabavlja mojim neposrednim manirima. Pre nego što je počeo obed, Albert Švajcer je izrekao kratku molitvu na nemačkom. "Wir danken Dir Herr, denn Du bist gütig und Deine Güte währet ewigtich." (Zahvaljujemo ti, Gospode, na ljubaznosti i tvoja milost traje večno.)

17

Dok su prijateljski raspoloženi pomoćnici Afrikanci služili meso, krupni i stari psi su ušli u prostoriju i prišli stolu. Bili su dovoljno veliki da mogu da osmotre čitavu trpezu sedeći na zemlji, očima koje su podsećale na ljudske. Psi su dobro znali pravila dr Švajcera. Znali su takoñe i kako da ih zaobiñu, zavodeći svojim ponašanjem nove, nevine goste. Zaudarali su, ali sam ih ljubazno pomilovala i dala im zalogaje koje su očekivali. Zaintrigirani mojom reakcijom, doktori i sestre su iščekivali komentar dr Švajcera: "Nikada u tropima ne dodirujte pse dok jedete. A ako hoćete da dotaknete psa za vreme jela, upotrebite isključivo lakat" obavestio me je. "I, naravno, nikad ne dodirujte njegova usta." Onda, ka psima: "Allez donc!" Nevoljno, veliki psi su se povukli u pozadinu, na mesta koja su im bila namenjena. Osećala sam se pomalo postiñeno. Kada se okrenuo ka ostalim gostima, dobila sam bolju priliku da ga osmotrim. Te prve večeri, kao i u Oslu pre mnogo godina, najveći utisak na mene je ostavila njegova velika toplina, koja je zračila iz takoreći stidljive skromnosti. Može se reći da je ljubaznost treptala u njegovim očima. Imala sam utisak da se oseća dužnim da svakom gostu pojedinačno ponudi nešto vredno. Sa puno takta i osećajnosti pronalazio je dopadljiv i smislen komentar i za najarogantnijeg i najkritičkiji raspoloženog posetioca. Sva su se lica oko stola uskoro ozarila zadovoljstvom. Nakon obeda, dr Švajcer je sklonio posude u stranu da bi napravio mesta za gomilu knjiga, donetih ispred njega. Pokretom znalca otvorio je veliku staru Bibliju i iz nje pročitao odlomak. Citirajući i iz ostalih knjiga i dodajući sopstvene komentare, razvio je filozofsku raspravu na biblijsku temu. Svi su slušali u tišini. Neki su zapisivali šta je rekao; najodvažniji su počeli da nadovezuju svoje sopstvene misli. Osetila sam se kao privilegovani student, uzimajući udeo u visokoumnom filozofskom seminaru. Biblijski odlomak za to popodne bio je iz stradanja Hristovih. Tema je bila reakcija apostola na smrt mučenika Isusa. Dr Švajcer je komentarisao da su, u svojoj dubokoj žalosti i egzaltiranom očekivanju, neki apostoli doživeli viziju, videći svog voljenog Isusa kako nakon smrti lebdi u vazduhu. Da se Isus u stvari uzdigao do neba kao telo i duh i čak učestvovao u obedu sa apostolima, bila je mnogo kasnija verzija, rekao je Albert Švajcer. Onda je nastavio da razrañuje osnovne razlike izmeñu katoličkih i protestantskih verovanja. Katolici traže čuda. Čak i u današnje vreme Crkva neprestano traga za čudima kao dokazu za postojanje i slavu Boga. Svetom Pavlu nisu bila potrebna čuda. Za njega i protestante, Reč je dovoljna: "'Blagosloveni su oni koji tuguju, jer će biti utešeni; blagosloveni bili mirotvorci, jer će biti nazvani decom gospodovom.' Ove su Isusove reči istinska čuda za mene", rekao je i zatvorio knjige, tako završavajući uobičajeni večernji govor za goste i osoblje. Ustao je i napravio nekoliko koraka do klavira, na kom je odsvirao dobro poznatu melodiju. Ljudi su zajedno pevali. Nakon nekog vremena naš mentor je ostavljao utisak da zaboravlja ljude oko sebe. Pustio je da muzika preñe u neke veoma lične sfere. Utišali smo se i slušali, duboko dirnuti neverovatno mekanim, blagim i harmoničnim melodijama, koje su tekle tako lako pod njegovim prstima. U jednom trenutku Švajcer je prekinuo samog sebe: "Bilo je dovoljno za danas. Laku noć." Bez ijedne dodatne reči, brzim koracima napustio je prostoriju, kao da se stidi. Iza njega su se odmah našla dva verna saputnika, gospoña Matilda i sestra Ali-Silver, 18

druga dugogodišnja pomoćnica, koja je praktično bila sastavni deo bolnice. Mi, ostali, produžili smo razgovor o onome što smo upravo čuli i o drugim dogañajima dana. Odeljenje za sestre, u kom sam bila smeštena, bio je jednostavan kao i ostatak bolnice: bez električne struje i tekuće vode. Prenosiva kerozinska lampa i mali krčag sa vodom, sa malim sudom za umivanje; uski krevet; sto; stolica i ormarić – bio je to sav dostupan komfor. Svaka soba bila je odvojena od drugih tankim zidom od iverice, kroz koji je lako moglo da se razgovara. Na prednjoj i zadnjoj strani nije bilo zidova, samo zavese od žice koje su bile dovoljno guste da zadrže komarce napolju. One su dozvoljavale da osećamo i najmanje daške vetra, nešto veoma važno u vreme toplog i kišnog perioda. Bez najmanje smetnje, slatki mirisi i mnogi zvuci afričke džungle prolazili su kroz zavesu. Ležanje na krevetu u noći crnoj kao mastilo čini vas je svesnim tanke i krhke barijere prema neukroćenoj prirodi spolja. To je izuzetan doživljaj i za osobe koje prvi put dolaze u susret sa tropima verovatno prilično zastrašuje. Meñutim, simfonija ovih mirisa i zvukova umirujuće deluje čak i na najnapetije osobe, opušta vas i navodi da slušate. U tim trenucima, kroz mrak, mešajući se sa šuškanjem lišća i zujanjem komaraca, pojavila se najčudesnija, kristalno čista melodija – zaustavljala je dah u strahopoštovanju. Švajcer, poznati organista, svirao je Baha! Svake večeri, posle povratka u svoju sobu, Švajcer bi seo pred svoje orgulje, specijalno konstruisane za tropske uslove, i satima svirao Baha. Nije svirao samo zbog raspoloženja. Ako bi pogrešio notu, zastao bi i marljivo ponavljao deo iznova i iznova, sve dok ga ne bi savladao. Onda bi počeo komad ispočetka i svirao bez greške. Radosna poruka melodije plovila je preko drveća i nalazila put do umornih slušaoca iz okolnih kuća. Dopirala je do svih nas, dublje i sadržajnije nego na ijednom drugom mestu na svetu, noseći obećanje da će negde, nekad, lepota i dobro trijumfovati, da će ljubav i harmonija nadvladati na Zemlji... Obećanoj Zemlji na kojoj svi čeznemo da živimo.

19

poglavlje 2

IZAZOV Podeli koliko možeš svog duhovnog života sa onima koji koračaju istim putem kao ti, i poštuj ono što se od njih vraća tebi. Albert Schweitzer, Kein Sonnenstrahl gebt verloren (autorov prevod)

Petog dana moje posete Lambareneu, upravo nakon što sam spakovala stvari za odlazak, Albert Švajcer mi je poslao poruku. U njoj me je obaveštavao da želi da se vidimo u četiri oka. Ostali posetioci su me zavidljivo pogledali, jer je veoma malo njih bilo u mogućnosti da razgovara sa njim nasamo. Sve nespokojniji meñu zaposlenim ljudima u bolnici, lutali su besciljno unaokolo sa uvek pripremljenim kamerama, ne primećujući da je upravo to drsko fotografisanje bilo ono što ih je sprečavalo na dobiju pristup dr Švajceru. Da bi izbegao neprijatnosti i ponavljanje scene u kojoj potpuni stranac skače pred njega da bi ga fotografisao, čak i bez prethodnog predstavljanja, on bi žurno prolazio kroz dvorište na putu ka bolnici ili trpezariji. Bilo je, stoga, skoro nemoguće čak i sresti ga opuštenog, a kamoli početi s njime intiman razgovor. Epidemija boginja je ulivala reku bolesne dece u Lambarene, pridodajući nove obaveze ionako preopterećenom bolničkom osoblju. Radeći u istočnoj Africi susrela sam se sa epidemijama boginja u nekoliko navrata i bila sam upoznata sa bolešću i njenim teškim posledicama po decu tropskih krajeva. Bilo je zato prirodno da pomognem od trenutka kada sam stupila u bolnicu. Boginje, kao što je u Evropi poznato, više nisu naročito ozbiljna bolest. Ako je dete u krevetu i ako mu se dâ dovoljno tečnosti da pije sve dok traje groznica, ono će se brzo povratiti. Boginje se lako prepoznaju po karakterističnom crvenkastom osipu na koži lica, ruku i tela. U Africi, meñutim, priča je sasvim drugačija. Zbog tamne kože afričkog deteta osip boginja je teško otkriti, a medicinski tretman često počinje kada dete postane ozbiljno bolesno. Ugrožena malarijom i parazitima, deca džungle, anemična i pothranjena kakva jesu, brzo podležu upali pluća ili dehidraciji, komplikacijama koje su u tropskim uslovima ozbiljne. Kada sam pogledala skupinu dece tog prvog dana u dr Švajcerovoj bolnici, kod mnogih sam opazila loše stanje: površno disanje, hrapavi kašalj, nozdrve koje se pomeraju i krvava pena na ustima, svi znaci početka infekcije pluća. Ana-Liza, sestra koja se sa svojim afričkim pomoćnicima i sa mnom brinula o deci, uskoro je formirala tim koji je dobro funkcionisao. Zajedno smo posmatrali prve znake boginja kod dece koja su punila bolnicu. Čim bi neko od mojih pomoćnika

20

otkrio decu sa osetljivim očima, nosom koji curi, groznicom i karakterističnom hrapavom kožom, doveli bi dete meni u konsultacionu sobu. Ponekad nije bilo neophodno ni upotrebiti stetoskop. Postavljene na dečje grudi, ruke bi mi osetile hrapavo disanje. Iako je ponekad i jedna injekcija penicilina činila čuda, shvatali smo da neka deca neće moći da budu izlečena. Konstantno smo bili okruženi kašljanjem, ječanjem i čak decom koja umiru, zato što su ih mnoge porodice dovele prekasno. Pokazivali smo uplakanim majkama kako da hlade telo u groznici uz pomoć vlažnih krpa, i da daju deci piće čim dobiju injekciju. Dugo nakon što bi ostali članovi osoblja napustili bolnicu, trčali bismo pokušavajući da nañemo naše male pacijente, raštrkane okolo, kako bismo mogli da pratimo napredak njihovog lečenja i ohrabrujemo rastužene roñake da produže sa bdenjem. Nije bilo mnogo odmora tih pet dana, tako da sam, kada me je pozvao tog jutra, kod dr Švajcera otišla teška srca. Slutila sam da će me pozvati da ostanem, a ja sam se naprosto osećala previše iscrpljeno da bih prihvatila novi posao. Pomisao na dugo relaksirajuće krstarenje brodom snažilo me je poslednjih mesec dana u Kongu. A sada, intenzivna tropska vrućina i vlaga posebno su otežavali boravak u Lambareneu; činilo mi se da cede svu snagu iz mene. U takvom trenutku, sa pomešanim osećanjima, ušla sam u sobu u kojoj je Albert Švajcer radio i spavao. Istog časa sam, zapanjena, odstupila korak unazad. Kakav nered! Neverovatno malo i prenatrpano mesto. Pisaći sto je zahvatao skoro ceo prostor pored prozora i bio toliko pretrpan knjigama i papirima da je jedva bilo ikakvog mesta za pisanje. Gomile pisama, pohabane knjige i rukopisi bili su nagomilani u svežnjevima na podu pored stola, lični predmeti su bili uglavljeni negde meñu knjigama, obuća je visila sa žice koja je prolazila kroz sobu; nekoliko ubledelih fotografija i afrički rogozi od slame ukrašavali su ono malo prostora koji je preostao iznad kreveta i slavnih orgulja. Pre nego što sam se pribrala, bilo mi je ponuñeno da sednem na jedinoj dostupnoj stolici u sobi. "Ovo je prvi put da me neko iz Norveške posećuje u Lambareneu" - rekao je dr Švajcer sa pobedničkim osmehom. "Oduvek sam želeo da ukažem dobrodošlicu Norvežaninu, jer me za tu zemlju vezuju veoma drage uspomene." Njegovo se lice ozarilo kada sam mu rekla da sam onog znamenitog dana bila meñu studentima koji su ga pozdravili ispred gradske skupštine u Oslu. "E pa, sada možete i sami videti kako sam upotrebio sredstva koja je norveški narod tako širokogrudo pridodao Nobelovoj nagradi" rekao je veselo dr Švajcer. Onda je napravio pauzu, dodajući sa uzdahom: "Ironija je što prvi put kada dočekujem Norvežanina u Lambareneu moram ponovo da se uzdam u norvešku velikodušnost." Nisam reagovala. Stoga je on produžio. "Čujem da imate iskustva u tropskoj medicini. Ako biste bili voljni da ostanete još neko vreme i radite sa nama dok ne doñe lekar iz Evrope, mnogo biste me zadužili." Nesposobna da odgovorim istog trenutka, gledala sam u pod. Meseci bi mogli proći pre nego što bi drugi lekar stigao! Gledajući kako osvežavajuće morsko krstarenje iščezava u dalekoj budućnosti i razmišljajući o napornom bolničkom radu – za mene je to bilo previše. Osećaj inercije me je paralizovao. Nisam planirala da ostanem u Lambareneu. Navikla sam da radim nezavisno u Africi i nije mi se sviñala pomisao da radim pod upravom autoritarne osobe kao što je, očigledno, bio ovaj stari doktor. Bila sam i ljuta, jer sam znala da ću udovoljiti njegovom zahtevu. Ako tako ne uradim ne bih mogla da se opustim i uživam u laganom krstarenju, moj mir bi bio narušen uverenjem da sam izneverila Alberta Švajcera.

21

"Vi ste mladi. Neki članovi moje grupe imaju veliko iskustvo u tropima i mnogo toga biste mogli da naučite od njih... A usuñujem se i da kažem da postoji dobra atmosfera saradnje u mojoj bolnici" – čula sam kako nastavlja. Njegov glas je postao molećiv. Susrela sam njegov upitan pogled i zaprepastila se. Šta se, u stvari, dešava? Zar nisam obožavala Alberta Švajcera zbog njegove upornosti, predanosti i sposobnosti da se uzdigne iznad fizičke istrošenosti i stvara dela umetnosti, literature i filozofije, čak i pred najvećim iskušenjima i u najmučnijim uslovima? I sada, kada mi se pružila prilika da živim u skladu sa tim izazovom, zar bi trebalo da on otkrije da sam previše slaba? Bujica energije je počela da izvire iz mene. Uhvatila sam njegovu ruku i rekla da bih veoma volela da ostanem. Već sam osetila prijateljsku atmosferu u njegovoj bolnici i rekla sam da želim da ostanem u njoj. Obuzelo me je osećanje posramljenosti zbog kolebanja kada sam ugledala olakšanje na licu starog doktora. On se iskrivio napred i uperio koncentrisan pogled u mene. "I sada, kada je stvar ureñena, da li biste, molim vas, mogli da mi odgovorite kako se desilo da vi, od svih ljudi, specijalista tropske medicine, na ovoj obali izañete iz malog čamca pravo pred moju bolnicu, upravo u vreme strahovite potrebe?" Nisam bila sposobna ni za kakvu reakciju. Da li je to bilo zbog očiju koje su me posmatrale sa takvim prijateljstvom, ili želje da se iskupim zbog preñašnjeg kolebanja? Ne znam. Činjenica je da je rezervisanost odjednom iščezla i počela sam da govorim. Morala sam da ispričam o strahovima koje sam doživela rvajući se sa smrtonosnim bolestima istočnoafričkih divljina, lišena mogućnosti da se konsultujem sa kolegama, o šokantnom iskustvu suočavanja sa neprijateljskim i sumnjičavim afričkim osobljem u bolnicama i prodavnicama ratnog Konga, kada je nasilje pretilo i pomoćnom osoblju i pacijentima. Priznala sam da je moj dolazak u posetu bio momentalni hir i da me je u istočnoj Africi čekalo mnogo neobavljenog posla. Neodoljivo je otvoriti se pred naklonjenim saosećajnim slušaocem! Misli su preticale jedna drugu u traženju puta kroz usta. Samo taktičan slušalac može pomoći osobi da preñe preko neprijatnosti takve provale. Dr Švajcer je ćutao još neko vreme pošto sam završila sa pričom. Izgledalo je da njegove oči gledaju u prošlost. "Znam kako je biti mladi lekar sasvim usamljen u čudnom svetu" - rekao je konačno. "Ljudi koji nisu živeli u tropskoj Africi ne znaju šta govore kada nas kritikuju i sude o našem radu. Osim toga, oni ne znaju šta Afrika pruža svetu." Albert Švajcer, slavni Pomagač i Stožer, izgledao je izgubljen u svojim sopstvenim mislima; lice mu je dobilo blag, skoro melanholičan izraz. "Nigde, ni na jednom drugom mestu u svetu, nisam video da se drama života i smrti izvodi sa takvom lepotom, a borba za opstanak sa više hrabrosti, niti sam tako intenzivno osetio sile prirode. To nas, moderne ljude, čini malim i pognutim pred Stvaraocem." Njegove reči su mi pomogle da se povratim. Neko vreme nismo govorili i u tišini sobe mogli smo da čujemo žamor i živost u bolnici ispod nas. Onda je dr Švajcer ustao i počeo da korača po sobi, dodirujući moj obraz nežno u prolazu. Na moje iznenañenje spustio se na kolena i izvukao stari, prašnjavi kovčeg ispod svog kreveta. Pretražujući meñu raznim neobičnim stvarima, izvadio je svežanj umotan u staru tkaninu. Stavio ga je ispod ruke i, vraćajući kovčeg nazad na njegovo mesto, s naporom je ustao. Zatim je, odgurnuvši papire sa stola, odmotao zavežljaj. "U znak sećanja na naš današnji razgovor," rekao je, "želim da vam poklonim ovo. To su zubarski instrumenti koje sam koristio prvih godina u Lambareneu. Kada smo 22

se prvog puta sreli, pitali ste me da li možete da učite stomatologiju u mojoj bolnici. Pa dobro, uzmite ovaj moj instrumentarijum kao znak poštovanja za rad koji obavljate u Africi." Gledala sam zarñale stare alate i u srcu se nadala da nikad neću morati da upotrebim nijedan od njih. Istovremeno, bila sam veoma dirnuta ovim ličnim gestom. "Molim vas da ih ne pokazujete nikome ovde," rekao je, a humor mu je iskrio u očima. "Ne želim nikakvu zavist meñu svojim osobljem." Govoreći to predao mi je zavežljaj i ispratio me do dvorišta. Ponovo mi je zahvalio srdačnim rukovanjem. "Mislim da ćete uživati u boravku sa nama. Vi ćete učiti od nas – a mi ćemo vas dobro iskoristiti" – smejao se i stegao mi je ruku. Pozvaću vas ponovo, rekao je uz širok osmeh i, bez ikakve najave, okrenuo se i zakoračio nazad ka svojoj sobi. Žurila sam do svojih prostorija i sakrila dragoceni poklon u torbu. Tada sam sela na krevet, kako bih sredila brojne utiske o susretu sa Albertom Švajcerom. Kao prvo, ta soba! Gomile pisama bez odgovora, otvorene knjige i knjige sa oznakama meñu stranicama, papiri iškrabani beleškama, nedovršeni rukopisi. Sve je to svedočilo o tragalačkom umu potpuno zaokupljenom aktivnostima. Albert Švajcer je tada imao 86 godina; njegov um je bio i dalje bistar, a zdravlje iznenañujuće dobro. Pale su mi na pamet reči koje je napisao u svojoj autobiografiji nekih trideset godina ranije. Još tada se on pitao koliko će još od onoga što je planirao uspeti da završi. Uzela sam svoj primerak knjige i pretraživala dok nisam našla stranu: "Moja kosa počinje da gubi boju. Moje telo počinje da pokazuje tragove naprezanja koje sam zahtevao od njega, kao i tragove prolaska godina." Ako se tako osećao pre trideset godina, koliko je to još više osećao pod sadašnjim bremenom vremena! Razlog napetosti i nestrpljivosti koja se mogla primetiti kod njega verovatno je bila žurba sa kojom je hteo da postigne sve svoje ciljeve. Primetila sam to kada je ponekad, van svoje sobe, delovao nespokojno i odsutno. Možda je razmišljao o svom radu: koje bi tekstove trebalo da pročita, koje ideje da prenese na papir. Mogla sam da razumem zašto je tako žudeo da ostanem. Tražio je brzo rešenje za bolničku krizu, koje bi mu omogućilo da oslobodi svoju pažnju i usredsredi je na važnije aktivnosti. Da, to je ono što je na mene intuitivno ostavilo utisak kada sam videla njegovu nesreñenu sobu. Ona je svedočila o starcu koji je ozbiljno i iskreno vodio bitku da ishode svog dugog i napornog života dovede do smislene sinteze. Ustala sam sa kreveta i sa novim interesovanjem pogledala oko sebe. Sada, kada sam rešila da ostanem, osećala sam se zaista uzbuñeno. I pored svih neprilika zbog promene plana, osećala sam da sam donela pravu odluku. Pošto sam i sama godinama radila u Africi i videla uslove u kojima rade druge bolnice i medicinski servisi u tropskom području, umela sam da procenim da li je ova bolnica, kako su neki novinari tvrdili, ispod dopustivih standarda. A pre svega sam imala priliku da upoznam jednog legendarnog čoveka, koga su neki smatrali Svecem, a drugi žigosali kao samovoljnog i staromodnog tiranina. Ova je kritika uznemiravala one koji su crpeli snagu iz neokaljane slike Alberta Švajcera. Već tada, posle prvih nekoliko dana u Lambareneu, osećala sam da odgovor na enigmu "Albert Švajcer" nije jednostavan. Biće mi potrebno mnogo više od kratkotrajnog preleta pogledom i jednog površnog susreta da saznam u čemu je šta znači i kako izgleda raditi sa dr Švajcerom u njegovoj kontroverznoj klinici.

23

poglavlje 3

SVAKODNEVNI ŽIVOT U LAMBARENEU Na nesreću, pripadam onim lekarima kojima nedostaje robustan temperament, toliko poželjan u medicinskom pozivu. Iz tog razloga ja sam uvek obuzet brigom o stanju mojih teških pacijenata. Albert Schweitzer, Moj život i misao (autorov prevod)

U svim domenima ljudske delatnosti, kada uzbuñenje zbog novog posla počne da bledi i stiša se entuzijazam, doñe vreme da se sagledaju prozaične i manje-više negativne strane posla. To sagledavanje može dovesti i do potištenosti, i ako se to desi, postaje veoma teško odupreti se želji da se posao napusti. Dobar pretpostavljeni će budno paziti na pojavu takve krize kod novozaposlenog i tražiće načine da mu pomogne u prevazilaženju teškog perioda prilagoñavanja. Ako je atmosfera meñu osobljem istinski zdrava, saradnici će pomoći početniku da zauzme realističan stav prema poslu. Da li će novi radnik ostati ili ne u krajnjoj liniji zavisi od meñuljudskih odnosa koje je uspeo da ostvari za vreme ključnih prvih sedmica na novom poslu. Dok sam i sama vodila borbu sa zamorom i sumnjama da li bi trebalo da ostanem ili odem, pokušavala sam da razumem šta je to kod Alberta Švajcera i Lambarenea što je uticalo na toliko muškaraca i žena da tu ostaju i rade godinama. Spoljašni uslovi su nesumnjivo obeshrabrivali; imajući njih u vidu bilo je nemoguće uživati u radu. Nedostajali su čak i najosnovniji uslovi modernog života. Sam je vazduh za vreme kišne sezone bio toliko vlažan da je i samo telesno prebivanje bilo nepodnošljivo. Mi, zaposleni, koristili smo relativno sveže jutarnje časove za posete ozbiljno bolesnim pacijentima. Ali čim bi se sunce više uzdiglo, sestre i doktori su bili primorani da nañu utočište u senci prostorije za konsultacije. Tamo bismo proveli najtoplije časove dana, ograničeni okolnošću da napolju naprosto nismo mogli da se krećemo. Svaki lekar je sedeo za svojim stolom. Pacijente su do lekara dovodili roñaci i bolnički pomoćnici, koji su ih i vraćali do kreveta posle pregleda i tretmana. Za nas, otupele i sa osećanjem mučnine, sa znojem koji je tekao po našim telima, svaki je pokret bio mučenje. Ustajanje sa stolice i pravljenje nekoliko koraka potrebnih da se obavi pregled iziskivali su celokupnu snagu volje. Francuski je bio drugi jezik za većinu ljudi evropskog osoblja. Pošto su ga lokalni prevodioci, koji su govorili po nekoliko afričkih jezika, oskudno znali, komunikacija je bila teška i spora. Ljudi su morali da čekaju satima. Stajali su u redovima koji su počinjali kod stolova, ukrštali se u prostoriji i produžavali stepenicama, čak i na suncu izmeñu bolničkih

24

objekata. Pacijenti koji su bili previše bolesni da bi stajali napolju smeštani su unutra i soba za konsultacije je brzo postajala krcata. Vrući, zagušljivi vazduh bio je ispunjavan kašljanjem, plakanjem, jekom, smehom i razgovorom. Kretanje ljudi kroz prostoriju je bilo neprestano. Usred sveg ovog meteža i vreve, za najvećim stolom je sedeo stari Švajcer. Tokom mog boravka on nije direktno pomagao pacijentima, ali je svakog jutra dolazio u ambulantu. Sto mu je bio postavljen na strateškom mestu, koje je omogućavalo da pogledom prati rad lekara i sestara dok je pisao pisma ili pripremao redovno večernje predavanje. Ako bi primetio tešku situaciju ili video zabrinuti izraz na licu, došao bi do prijemnog mesta, pogledao pacijenta, prodiskutovao sa lekarom o problemu i dao sugestiju – ili bi jednostavno uputio neku prijateljsku reč ohrabrenja. Tolika je bila snaga njegove ličnosti da bi čak i najkraći susret ohrabrio i obnovio samouverenost osoblja, pacijenata i roñaka. Poneko bi nastojao da zadrži dr Švajcerovu pažnju što duže. Tada bi svud unaokolo budne oči počele da motre i emocije bi se uzburkale ako bi se sa tim preteralo. Izvesne osobe meñu nama su imale prećutnu privilegiju da uzimaju više Švajcerovog vremena od ostalih. Bilo je očekivano da te privilegije skromno koriste početnici i oni koji nisu pripadali stalnoj ekipi. Specijalni posetioci su ponekad voñeni kod dr Švajcera i pozivani da sede za njegovim stolom ili ga prate kroz prostoriju za konsultacije. Posetilac je morao da bude osoba velikog razumevanja da bi zadobio naše simpatije. Naše neodobravanje bi posebno izazvao posetilac za koga smo osećali da je došao samo radi senzacije, ili ako bi nas poremetio neosetljivim zapitkivanjem, koje je otkrivalo pre neprikladnu radoznalost nego iskreno interesovanje ili saosećanje. U ovakvim situacijama smo bili mnogo kritičniji od dr Švajcera. Ne verujem da je on uopšte gubio vreme na čitanje kritika, lako poteklih iz pisaljki posetioca koji su tek nakratko provirili u Lambarene. Švajcer se osećao dužnim da pruži sve od sebe u svakoj situaciji i nije ga zanimalo kako će se pojedini posetilac odnositi prema tome. Upravo zbog toga je bio drag onima koji su sa njim bili dovoljno dugo da upoznaju njegovu ličnost iza zida stidljivosti. Zavoleli smo ga zbog toga i zbog njegovog plemenitog uma i intelektualne velikodušnosti. Za vreme mog boravka u Lambareneu su bila samo trojica stalnih lekara: dr Fridman, dr Takahaši i dr Miler, koga je kasnije zamenio dr Munc, čovek koga je kasnije dr Švajcer izabrao za svog naslednika. Dr Takahaši je vreme uglavnom provodio u selu leproznih. Zbog nedostatka ljudi morala sam da asistiram pri svakoj važnijoj operaciji. Operaciona sala bila je podignuta na stubove, visoko iznad tla. Sobu je hladio jedino povremeni povetarac, koji je dolazio kroz zastor protiv komaraca sa strana okrenutih ka reci. Višesatno stajanje na vlažnom, vrućem vazduhu, pokrivene

25

kose, sa teškim ogrtačem, gumenim rukavicama i ostalom opremom bilo je mučenje koje gotovo nisam mogla da izdržim. Pokušavali bismo da obavimo hirurške intervencije u ranim jutarnjim satima, ali su nas nepredviñene komplikacije ili hitni slučajevi često prisiljavali da radimo tokom dana. Hernija, odsecanje kile, i odstranjenje velikih količina tkiva kod elefantijaze (na slici) su neke od operacija koje smo morali često da obavljamo, a uzimale su nam mnogo vremena. Trenutno zadužena sestra morala je neprekidno da nam briše lica, jer bi inače kapljice znoja padale tamo gde smo operisali. Ponekad bi žurno dodavala hladno piće, primećujući kada da je neko od nas blizu onesvešćivanja. Pritom smo, ne ispuštajući hirurške instrumente iz ruku, morali da zabacujemo glave unazad da bismo gutali piće iz šolje koju bi ona nakrivila pored naših usta. Jedna od izuzetno iznurujućih operacija, koja je često predstavljala i vanrednu situaciju, bio je zahvat na izvrnutom crevu, tzv. zatvorenoj herniji, kili. Ovo se stanje, iz još nepoznatih razloga, češće javlja kod Afrikanaca nego kod ostalih ljudi. Kao posledica slabosti abdomenskog zida, mladi Afrikanci mogu lako da dobiju kilu pri podizanju teškog tereta. U većini slučajeva izbočeni delovi iznutrice mogu da budu vraćeni nazad u abdomen, ali ponekad se oni izokrenu i ubrzo se pojavi gangrena, pa nesrećni čovek umre u agoniji ako ne bude hitno prenesen u bolnicu. Oštećeno tkivo mora biti hirurški odstranjeno, a otvor kile zatvoren. Meñutim, hirurški zahvat kog sam se najviše užasavala bio je odstranjenje suvišnog tkiva noge kod pacijenta bolesnog od elefantijayisa. Ovaj je zahvat dr Miler doveo do savršenstva. Ovu bolest prouzrokuje parazit Filania, sićušni crv koji se može smestiti u limfnim kanalima nižih ekstremiteta, tamo ubačen ujedom muve. Elefantijaza može da zapreči protok limfne tečnost. Kao rezultat toga tkivo ispod kože počinje da raste sve dok cela noga ne postane groteskno debela i teška, odakle potiče i ime bolesti. Da bi odstranio suvišno tkivo hirurg mora prvo da podigne kožu koja pokriva zahvaćenu oblast, zatim odseče vlaknastu materiju, ponovo mukotrpno poveže krvne sudove i konačno vrati kožu preko tkiva koje je, praktično, velika otvorena rana. Operacija može trajati satima, ali je uz dobru postoperativnu negu stepen uspeha iznenañujuće visok, pa operisani pacijent može da se vrati kući sa nogom praktično normalne veličine. Moj je zadatak uglavnom bio da držim veoma tešku nogu – užasan posao za vreme vrućine. Stisla bih zube i držala, ponekad primorana da upotrebim svu snagu svoju volje da se ne onesvestim. Posle dugih časova agonije u operacionoj sali često sam se osećala potpuno iscrpljeno i sasvim blizu odustajanja od svega. Nisam mogla da zamislim sebe kako se iznova suočavam sa ovim teškim zadatkom. Ali, pošto se niko drugi nije žalio na fizičke tegobe, ni ja nisam htela. Bilo je jednostavno neprihvatljivo govoriti o takvim stvarima kao što su klimatski uslovi. Kada su došljaci komentarisali užasnu vrućinu – što su po pravilu radili – bili su dočekivani hladnom ravnodušnošću Alberta Švajcera

26

i tek slabim razumevanjem nas ostalih. Dalja razrada ove teme bila je snažno obeshrabrivana sve dok posetilac ne bi odustao od uzaludnih protesta. Kao i ostali, i on se morao pomiriti sa tim da jeste veoma, veoma vruće i da će tako uvek biti. Kada se taj nivo razumevanja dosegne, manje je mentalne agonije. To je činjenica koja je prilagoñavanje tropskoj klimi činila lakšim, za razliku od klimatizovanih soba koje vas konstantno podsećaju na temperaturne razlike. Rad na staroj operacionoj sceni Lambarenea nije bio bez svojih herojskih i komičnih trenutaka. Meñutim, i to je davalo pokoju čar teškom poslu. Jednom smo operisali mladu ženu sa vanmateričnom trudnoćom. U trenutku kada smo otvorili trbuh krv je šiknula napolje i shvatili smo da je pacijentkinji hitno potrebna transfuzija. Krvi nismo imali, a nijedan roñak mlade žene nije bio u blizini. Meñutim, litre njene sopstvene krvi bile su u sterilnom spremištu abdominalne šupljine. Zašto je ne otpremiti nazad u ženu? Ubrzo smo našli cediljku i, uz pomoć nekih antikoagulanata, organizovali improvizovanu autotransfuziju, isisavajući krv iz njenog abdomena i ulivajući je u venu njene ruke. Hirurg je potom mogao da nastavi operaciju i žena se na kraju oporavila bez ikakvih komplikacija. U drugoj prilici isparenja etra su ošamutila guštera sa plafona i on je pao pravo u otvoreni trbuh. Hirurg je bez reči uzeo pincetu, podigao obamrlu životinju i bacio je preko ramena, posuo antibiotički prah u otvoreno tkivo i produžio operaciju kao da se ništa neuobičajeno nije desilo. Neočekivani upad nije imao nikakve negativne posledice po pacijenta. Osim susreta sa posetiocima, bili smo sasvim izolovani u Lambareneu. Nije bilo ni televizije ni radija. Odlazak do Lambarenea nakon posla nije bilo uzbudljiv doživljaj; dremljivo zabačeno malo mesto nije pružalo nikakvu razonodu zapadne kulture. Zbog toga smo bili prinuñeni da se sami dovijamo. Svako je imao svoje periode umora i depresije, zbog čega smo brinuli jedni o drugima, pazeći na znake nadolazeće krize. Ako bi sestra postajala neuobičajeno plačljiva, ili ako bi kolega počeo da izostaje sa naših popodnevnih sastanaka, okružili bismo tu osobu sa puno pažnje, provocirali je da se otvori i pronalazili nešto čime bismo je obradovali. Sledeći put, kada bi neko od nas posrnuo, ona bi učinila isto. Pošto su žene bile daleko brojnije od muškaraca, one su morale da se uče umerenosti u takmičenju za mušku pažnju. Kada bi postalo jasno da je romansa na pomolu, grupa je diskretno dozvoljavala paru malo privatnosti, iako je izražavanje osećanja uglavnom bilo uzdržano. Možda je razlog tome bilo prisustvo starog čoveka Švajcera čija je samodisciplina bila legendarna, ili je možda u pitanju bilo intuitivno razumevanje da pravo prijateljstvo u okviru grupe zavisi od emotivnog uzdržavanja i suptilne ravnoteže davanja i primanja. Iskreno smo uživali u meñusobnim odnosima i niko od stalnih članova ekipe nije se osećao zanemarenim ili nepoželjnim. Imali smo običaj da se popodne meñusobno pozivamo i takmičimo u organizovanju dobre zabave: gurmanska jela, pesme sa stare gramofonske ploče, pesma čitana naglas ili jednostavno interesantna tema za diskusiju – sve je bilo dočekivano sa zahvalnošću i uz dobro raspoloženje. Bilo je prilika kada bismo ostajali u prostoriji za obedovanje, gde su pojedini meñu nama vežbali sviranje neke kompozicije kamerne muzike, dok su drugi čitali ili sedeli zajedno, slušajući i pričajući. Bili smo veoma uzbuñeni kada bismo pripremili izvoñenje muzičkog komada. Tada bismo pozvali doktora Švajcera. Nervozni, kao da smo u koncertnoj sali, čekali smo da se on i njegove dve pratilje smeste. Ako bismo dobro izveli kompoziciju, u očima smo mu videli toplo svetlucanje koje je izražavalo

27

poštovanje i zahvalnost. Tada bi sve nas ispunio osećaj ponosa. Albert Švajcer bi ostao neko vreme sa nama i svirao na klaviru, ili bi se jednostavno prijateljski umešao meñu nas; ubrzo bi uspeo da zasmeje svakoga dosetljivim primedbama. Jednom mi je palo na pamet da napravim šahovske figure od voska belih i crvenih sveća. Erik, naš stolar iz Danske, napravio je predivnu šahovsku tablu od crnog i žutog drveta. Za kratko vreme Lambarene je proključao, šahovski ratovi su besneli sa jedne na drugu stranu naselja. Pre nego što smo shvatili šta se dešava, dobili smo fanatične muško-ženske mečeve. Jednom, kada sam proglasila šah-mat doktoru Mileru, trijumfalno oduševljenje sestara ga je toliko izbacilo iz ravnoteže da smo morali da prestanemo da igramo. Posle tog incidenta privlačnost igre je nestala. Nikada nisam saznala da li je bilo slomljenih srca kada je postalo očigledno da se Erik udvara temperamentnoj nadzornici Katarini. Činilo mi se da je svako bio srećan zbog toga što je Erik, stidljiv i prilično povučen mladić, našao sebi tako živahno društvo i smeškali smo se kada smo čuli njeno kikotanje kroz tanke zidove Erikove sobe. Kada se Katarina ozbiljno razbolela i, prema Švajcerovoj odluci, vratila u Evropu, Erik je ubrzo pošao za njom. Katarina se brzo oporavila i oni su se venčali u njenom rodnom gradu u južnoj Nemačkoj. Koliko mi je poznato, oboje su se vratili da bi nastavili rad sa dr Švajcerom nakon mog odlaska iz Lambarenea. Ponekad je sestra Ana-Liza provodila veći deo svog popodneva u bolnici, starajući se za bolesnu decu. Dopadalo mi se da joj pravim društvo prilikom obilaska. Nosili smo kerozinske lampe, pošto u Lambareneu nije bilo struje osim one proizvedene malim generatorom za operacionu salu i bolničke aparature. Dr Švajcer nije želeo da mu lepota tropske noći bude remećena bukom koju proizvode veliki generatori. Afrikanci su palili vatrice ispred svojih malih bolničkih odeljenja. Na njima su spremali svoja specifična popodnevna jela. Porodice su sedele ili ležale oko vatre u razgovoru i jelu, često i sa svojim bolesnim roñacima. Bolnica je pripremala banane, manioke i drugo voće i povrće da ga pridoda namirnicama koje su ljudi imali, tako da je bilo dovoljno hrane za svakoga. Psi, koze i kokoške koje su pripadale ljudima neprekidno su ulazile i izlazile iz prostorija. Dim je pekao moje i Ana-Lizine oči dok smo pažljivo koračale izmeñu raznoraznih posuda i tela dece koja su spavala u uskim prolazima izmeñu kuća. Dok smo usred gomile tragale za našim malim pacijentima, miris hrane i spokojni glasovi ljudi su nas opuštali. Ljudi su ležali svuda unaokolo i izgledalo je da im je svejedno jesu li u krevetima ili ispod njih, ili jednostavno na tablama koje su prekrivali rogozinom. U prostorijama obitavališta bilo je mračno. Divila sam se ovoj sestri, koja je mogla prepoznati pacijente meñu usnulom decom pri zagasitom svetlu kerozinske lampe. Šalila se sa ljudima i davala im uputstva za noć. Ljudi su reagovali prijateljski i sa zahvalnošću. Radovali smo se sa njima kada je njihovoj deci bivalo bolje i delili njihovu zabrinutost kada im se stanje pogoršavalo.

28

Pošto bismo završile obilazak zajedno smo pešačile do brda na kom su bile naše sobe. Dok smo slušale mnogobrojne zvuke u tropskoj noći i gledale sjajne zvezde kroz grane palminog lišća, mir je ispunjavao naše misli, a meñu nama se ispredalo osećanje pravog prijateljstva. Kada su prve nedelje prošle, počela sam da se svakog jutra budim osvežena i puna radosti, zainteresovana za otkrića novog dana, misleći o satima druženja sa novim prijateljima posle završetka posla. Postajalo mi je jasno da su ljubaznost dr Švajcera i prijateljska atmosfera meñu osobljem mnogima pomogli da prevaziñu sve teškoće i bili ključni razlog što su mnogi odlučili da ostanu na duže vreme. Izgledalo je da sam se dobro slagala sa svima u Lambareneu, sa izuzetkom jednog šetača u dvorištu – velikog, debelog ćurana. On je iz nekog razloga u meni video Neprijatelja Broj Jedan. Pošto je jedini put do bolnice vodio kroz dvorište i uskim putem ka reci, nisam mogla da izbegnem svakodnevno suočavanje sa tom ptičurinom. Istog trenutka kad bi me uočio, počeo bi da trči za mnom sa svojom crvenom, naizgled oteklom glavom. Onda bi počeo da se razmeće, ispuštajući upozoravajuće zvuke nalik malim eksplozijama. Isturajući kljun napred, pokušavao bi da me dokači s leña dok sam u žurbi prelazila preko dvorišta, da što pre stignem do uskog puta pre nego što dobije šansu da me zagradi u uglu. Ostali su se smejali mojoj nevolji, ali ja sam se zaista plašila i nije mi bilo ugodno da odlažem povratak do sumraka, kada ćuran više ne bi bio napolju. Jednog dana, dok sam se branila od njegovih ljutih napada, dvorištem je prolazio i Albert Švajcer. "Zašto me ova ćurka teroriše?" – uzviknula sam u besu. "Pretpostavljam da uživa u kljucanju vaših nogu, mlada damo" – rekao je kikotajući se. Stari Afrikanac, koji je zapazio moju nezgodu, uzeo je štap i počeo da progoni pticu. "Que fais-tu!" povikao je gromkim glasom dr Švajcer. Čovek se bacio na tlo kao gromom pokošen, ispružen ka stopalima starog doktora. "Eh, bien, ustani", rekao je Švajcer i produžio svojim putem. Čitava scena je trajala samo nekoliko sekundi i izgleda da niko drugi nije obratio pažnju na dogañaj. Ali, ja nisam bila ništa manje potresena od jadnog čoveka. Kasnije, kada sam opisivala ovaj dogañaj jednoj od sestara, ona mi je objasnila da mnogi meñu starim Afrikancima veruju da je Albert Švajcer natprirodno biće i da se njegovog gneva boje kao i gneva duhova predaka. Narodi tropske šume osećaju veliko poštovanje i divljenje prema starim ljudima. Oni smatraju da morate biti izuzetno inteligentni i veoma snažnog karaktera da biste do starosti opstali u negostoljubivoj džungli. Što dublju starost osoba doživi, to je veće poštovanje. Nakon smrti stari čovek postaje nešto kao božanstvo. Ljudima sa priobalja reke Ogove, sa njihovim kratkim životnim vekom, Albert Švajcer se činio besmrtnim. On je bio tamo kada su bili roñeni, prvi put su čuli o njegovim delima kada su njihovi roditelji bili mladi; i on je bio još snažan dok su oni starili i onemoćavali. Moć njegove ličnosti ih je nadvisivala i zastrašivala. Upravo su ova ambivalentna osećanja karakteristična za odnos prema moćnim plemenskim lekarima u njihovoj kulturi. Pouzdanje ljudi iz džungle u lekovite moći starog doktora bilo je neograničeno. To je ostavljalo pečat na sve u Lambareneu i uticalo na svakog Afrikanca koji je živeo i radio tamo.

29

poglavlje 4

POSETIOCI LAMBARENEA Stavljajući sebe u službu živima postižem značajnu i svrsishodnu aktivnost u svetu. Albert Švajcer, Moj život i misao

Ko su bili oni, te stotine ljudi koje su prolazile kroz Lambarene i posećivale Alberta Švajcera? Nikad nisam prestajala to da se pitam dok sam ih posmatrala kako dolaze i odlaze tokom mog boravka u bolnici. Izgledalo je da dr Švajcera ovo nije zanimalo. On je uvek ostajao tolerantni filozof koji je dočekivao svakoga, ne praveći razlike meñu ljudima. Nalazio je vreme da sluša i govori sa svakim od njih. Ali, ja sam nastavljala da se pitam ko su oni i šta očekuju od tih poseta? Medu njima je bilo neumornih svetskih putnika, večitih studenata koji često nisu znali šta zapravo traže. Bilo je Amerikanaca srednje klase koji su pokušavali da unesu malo uzbuñenja u živote za koje su i sami osećali da su dosadni; žrtava rata i holokausta u potrazi za smislom života, koje su žudele da postanu deo humanitarnog bratstva Lambarenea; usamljenih duša koje se nadaju da će naći sreću u pomaganju onima koji pate; učenjaka koji su očekivali inspirativne razgovore sa Albertom Švajcerom; lekara i medicinskih sestara željnih da nauče više o tropskoj medicini; zahvalnih studenata i kolega koji odaju poštovanje svom učitelju; prijatelja i roñaka koji su ponovo želeli da vide starog čoveka. Konačno, bilo je skeptika, uskogrudih i zavidljivih ljudi koji nisu mogli podneti niti čovekovu slavu, niti idiličnu priču o Lambareneu. Oni su izgleda dolazili samo da omalovaže i potcene, ostajući nezadovoljni sve dok ne bi iskopali neku priču koja bi dokazivala da je slavni dobitnik Nobelove nagrade "samo obična osoba kao vi i ja". Posetioci su dolazili sami i u grupama, prema okolnostima ili ličnim sklonostima. Neki su dolazili samo na dan, drugi na par nedelja ili meseci. Mali broj bi na kraju ostajao godinama. Ponekad bi se pojavila prava gomila turista, koja bi na nekoliko sati praktično unela haos u mestu. Njima je bila ponuñena "blic poseta" le grand doktoru kao specijalna atrakcija medu ostalim safarijima njihove instant afričke ture. Takve horde nenajavljenih turista bile su posebno neprijatne nama, zaposlenima u bolnici. Turisti bi preplavili mesto raširenih očiju, glasno govoreći i gurajući se pored pacijenata koji su čekali, blokirajući uske prolaze, ispunjavajući već prepunu sobu za konsultacije. Zaposleni su mrzeli pitanja ovih putnika koji su uvek izgledali užurbano i nikad nisu imali vremena da slušaju naše odgovore. Opremljeni kamerama, oni bi tragali za nečim što mogu da snime i bez ikakvog takta fotografisali ljude u bolovima, čak i pacijente na samrti. 30

Uhvaćeni u klopku veštačke atmosfere modernog turizma, sa svojim ekskurzijama i stereotipnim smeštajima, oni su zbunjeno posmatrali neobični mali svet Lambarenea u kojem su bolest i lečenje, muke i radost, suze i osmesi – celi raspon suprotnih ljudskih osećanja – davali životu intenzitet koji nikad pre toga nisu iskusili. Možda su se nadali da će uhvatiti neki trenutak ove realnosti na svojim fotografijama tako da bi kasnije mogli da vide šta su to propuštali za vreme boravka. Ali mi smo često bili ostavljeni sa izluñujućim utiskom da su oni slikali ljudsku patnju samo da bi svojim gostima kod kuće mogli da pokažu nešto senzacionalno. Meñutim, jednom se pojavila grupa posetilaca koja nam je ostala u lepom sećanju dugo nakon svog boravka. Čarter let iz Skandinavije je doneo grupu Finlanñanki u Lambarene. Bile su to medicinske sestre, službenice i jednostavne domaćice koje su pripadale klubu "Albert Švajcer" u Finskoj i godinama štedele novac za ovo putovanje. Sada je san postao stvarnost i one su radosno milile bolnicom, ošamućene vrućinom i mnogim novim utiscima. Dolazeći sa severa Evrope, mnoge od ovih žena nikada pre nisu doživele takvo bogatstvo mirisa i boja, pa su opijeno posmatrale raskošnu tropsku vegetaciju novog okruženja. Meñu njima se nalazila i paralizovana dama. Nju su u invalidskim kolicima gurale su je da bi mogla videti, taknuti i pomirisati sve predivne cvetove i drveće pored puta. U živahnom govoru one su komentarisale sve viñeno. Gospoña u invalidskim kolicima bila je bivša medicinska sestra obolela od poliomielitisa dok je negovala pacijente koji su patili od iste bolesti. Njena pratnja je o tome obavestila dr Švajcera i vrhunac tog dana bio je kada je stari doktor galantno poljubio njenu ruku, iskreno izražavajući svoje poštovanje. Spontanost sa kojom su ove dame pokazivale svoje divljenje za doktora Švajcera i njegov rad je razoružavala. Sestra u kolicima i neke od hrabrijih dama prihvatile su poziv da ostanu za večeru, dok su se ostale vratile u hotel u selu preko reke. Dr Švajcera su primetno oživele ove prijateljske gošće sa severa. Za trpezom, meñutim, one su postale sasvim stidljive, nervozno pokušavajući da održe zanimljivu konverzaciju sa junakom svojih snova. Kada su se komentari konačno iscrpli, dr Švajcer je gostoljubivo upitao: "Da li možda ima pitanja koja biste želele da mi postavite?" Jedna od dama, vrteći se nemirno na stolici, pitala je: "Šta će se desiti sa Lambareneom kada vi... kada vas više ne bude bilo?" Ovo su pitanje nesumnjivo sebi postavili mnogi. Ali, sručiti mu ga direktno u lice! Usledila je kratka pauza: svima je postalo neprijatno. Jadna žena, shvatajući dejstvo svojih reči, sve više je crvenela. Dr Švajcer se nasmešio. "Nameravam da živim dok ne napunim jedno sto godina", duhovito je uzvratio, "tako da ima još dosta vremena pre nego što se zbog toga zabrinemo". Svako se smejao, a gospoña, kojoj su se pojavile i suze u očima, dobila je priliku da se povrati. To je bio tipični Švajcerov način da preokrene neprijatnu situaciju. Finlanñanke, koje su u meñuvremenu saznale da sam i ja iz Skandinavije, posle obeda su se okupile oko mene i pitale me ima li čega čime bi ugodile doktoru Švajceru pre nego što se od njega oproste. "Šta ako otpevamo pesmu za njega?" predložila je sestra u invalidskim kolicima. Setila sam se da je Albert Švajcer jednom pomenuo da se seća stare norveške himne koju je čuo od ljudi okupljenih na trgu u Oslu povodom dodele Nobelove nagrade.

31

Ispostavilo se da finske dame znaju ovu himnu, koja se uobičajeno peva po celoj Skandinaviji. Sa sestrom invalidom u sredini, tiho smo se okupile u mraku oko Švajcerove kuće. Tamo, pod njegovim prozorom, pevale smo tu pesmu, sa istim entuzijazmom sa kojim su je pevali studenti u Oslu godinama ranije. Albert Švajcer je izašao na verandu da bi slušao. "Hvala vam, učinile ste me veoma srećnim", rekao je i mogle smo primetiti da je bio dirnut. Finlanñanke su se zadovoljno pozdravile sa njim i prenele sestru u invalidskim kolicima putem do reke. Tamo su sklopili kolica, podigli svoju krhku prijateljicu u brod i udobno je smestili. Dok je njihov brod plovio nizvodno, one su ponovo zapevale himnu "Izvanredno je na Zemlji". Zvučala je divno u tropskoj noći. Dr Švajcer me je uhvatio za ruku. "Drago mi je što si još ovde", rekao je jednostavno. Stajali smo dugo, slušajući zvuke pesme koji su rekom još dopirali do nas. Dok je brod iščezavao na zavoju reke, melodija se gubila. Albert Švajcer se sa uzdahom okrenuo i otpešačio nazad ka kući i poslu koji ga je čekao za stolom. * * *

Meri-Lu je dugo boravila u Lambareneu. Živela je nedaleko od mene i stambenih prostorija medicinskih sestara. Mlada Amerikanka, Meri-Lu je noću često uzimala bolesnu decu kod sebe, iako dr Švajcer nije odobravao takvu praksu. Meri-Lu je došla kao posmatrač otprilike godinu dana pre mene i ostala je u Lambareneu. Svi su je podjednako voleli zbog njenih nežnih manira i prijateljskog ponašanja. Niko nije znao mnogo o njoj i o tome zašto je ostala sa nama tako dugo. Bila je supruga poznatog biznismena sa juga Sjedinjenih Država, ali nikada nije govorila o svom životu u Americi. Jedino što smo znali je da je bila duboko nesrećna zbog toga što nema svoju decu. Strastveno je volela bebe i malu decu i našla je svoje radno mesto u dečijoj klinici, gde nam je bila od velike pomoći. Jedini problemi sa Meri-Lu bili su njeno nepredvidljivo raspoloženje i česti izlivi emocija. Imala je običaj da nekom detetu bude više naklonjena, pa ga je izdašno zasipala ljubavlju i nežnošću, istovremeno ravnodušno prolazeći pored ostale, za nju manje privlačne dece. Kada je jedan od njenih ljubimaca umro, njenoj žalosti nije bilo kraja. Očajna i sa bolom u lepim očima dodatno nas je opteretila dok smo se i sami borili sa tugom. Meñutim, Meri-Lu je bila posvećena svom radu i, budući da se nikada nije žalila na fizičke tegobe posla, spremno smo joj opraštali ovakve reakcije. Njeno najomiljenije dete bio je trogodišnji dečak koga je odnegovala od doslovno smrtne opasnosti do konačnog ozdravljenja. Kada je dečak prebrodio krizu i počeo da se oporavlja, bila je veoma ponosna na svoj uspeh i počela da ga gleda kao svoje dete. Izgledalo je da roditelji, koji su već izgubili nadu da će im dete ostati živo, misle da Meri-Lu poseduje odreñeno pravo na dete. Kada je ona objavila da bi želela da usvoji dečaka, oni nisu bili u stanju da je odbiju. A kada su zatim čuli da je Meri-Lu imućna gospoña, nisu krili svoja osećanja i dozvolili su joj da započne pravnu proceduru za usvajanje. Naizgled naklonjen MeriLu, dr Švajcer se nije mešao, osim time što je davao savete oko neophodnih formalnosti. Dečak je u meñuvremenu napredovao. Postao je napredno i zdravo dete kakvo je svako mogao poželeti. Meri-Lu bi ga uzela u ruke, osetila njegovo toplo telo i

32

radosno ga ljubila. Dečak se smeškao Meri-Lu svojim sjajnim očima, ali je ipak više voleo društvo svoje majke, koja je okretala glavu i krila suze. Kako se bližio dan konačnog usvajanja, oba roditelja su postajala sve uznemirenija, ali, u istinskoj roditeljskoj ljubavi, oni su bili spremni da žrtvuju svoja osećanja za ono što su mislili da je najbolje za budućnost njihovog sina. Sve se odigralo nekoliko dana pre konačnog potpisivanja dokumenata. Meri-Lu je pripremila sve tako da može da napusti Lambarene čim dete postane njeno u pravnom pogledu. Dr Švajcer je bio u dečjoj klinici sa Ana-Lizom i sa mnom. Ometen glasnim smehom Meri-Lu, koja je držala malog dečaka u svom naručju, dr Švajcer se okrenuo ka njoj. "Da li ste pisali suprugu da uredi sobu za vašeg sina, tako da ona bude spremna kada se vratite kući s njim?" pitao je prijateljski. Meri-Lu ga najednom mrko pogleda. "O, ne", uzviknula je, "On ne može ostati sa nama! Na Jugu ne bismo mogli da imamo dete tamne kože u porodici. Moraću da ga smestim u dečji dom, gde bih mogla da ga posećujem u svako doba." Ledena tišina. Švajcer je uputio mladoj ženi dug i razočaran pogled. Bez reči, pošao je prema pocrveneloj mladoj Amerikanki i nežno uzeo malog dečaka iz njenog zagrljaja. Onda je sa njim otišao do drugog kraja prostorije, gde su nesrećni roditelji vodili uzbuñen razgovor sa prijateljima. Stavio je ruku malog dečaka u ruku njegove majke i zatvorio svoju čvrsto oko njih. "Uzmite svog sina, vratite se u svoje selo i ne vraćajte se skoro. Zbogom!" Govorio je tihim, ubedljivim glasom. Roditelji su skočili na noge, zgrabili dete, pokupili svoje stvari i žurno krenuli prema reci. U tišini smo gledali kako porodica ulazi u čamac i udaljava se preko mutne vode. Zbog dubokog stida nismo mogli da nañemo reč utehe za Meri-Lu. Ona je nemo plakala nad praznim rukama. Nekoliko dana kasnije, posle dugog razgovora u četiri oka sa Albertom Švajcerom, Meri-Lu je diskretno napustila Lambarene. * * *

Dok smo obavljali dnevne poslove u bolnici mi lekari jedva smo nalazili vremena da razgovaramo o ma čemu van profesije, tako da nismo imali prilike da se meñusobno istinski upoznamo. Kada smo se sastajali u popodnevnim časovima često smo bili veoma umorni, tako da smo naprosto sedeli, ćutljivi i dremljivi, uživajući u prijateljskoj i opuštenoj atmosferi. Dr Fridman, naš sredovečni kolega, poreklom Jevrejin, jedva da je ikad prisustvovao našim okupljanjima; živeo je veoma povučeno. Njegovo ozbiljno lice i osorni maniri činili su da se ljudi iz njegove okoline osećaju neudobno i često su ga ostavljali samog. Sa dr Švajcerom je, meñutim, mnogo više komunicirao nego s bilo kime od nas. Niko nije prigovarao kada je sa dr Švajcerom provodio sate u njegovim ličnim prostorijama. Nismo znali koliko je dugo u Lambareneu; on je preuzeo tretman mentalnih bolesnika pošto se dr Švajcer povukao sa medicinskog rada u bolnici. U sobi za konsultacije, sto dr Fridmana bio je blizu mog. Na početku sam se veoma bojala njegovog prisustva. Tako je ostalo sve dok nisam otkrila, pomalo iznenañena, da on nekako zna kada mi je pomoć najpotrebnija. Nenametljivo, sa intrigirajućim, nežnim pogledom svojih tužnih očiju, on bi diskutovao o teškom slučaju i ostajao pored mene sve dok se ne bi uverio da sam povratila samopouzdanje. Ponekad bih uspela da ga navedem da razgovaramo nakon posla, jer sam mogla da osetim duboku usamljenost u njemu, koja me je navodila da mu budem naklonjena. Uskoro sam otkrila da je on izvanredna, veoma obrazovana osoba. Brzo smo našli 33

zajedničke teme za razgovor, jer je on bio iz Nemačke, a ja sam studirala medicinu u mestima koja je on poznavao. U tonu njegovog glasa i strasti sa kojom je govorio o mladosti u Nemačkoj mogla sam da osetim nostalgiju za tim prohujalim danima. Dok bi Albert Švajcer o ručku držao svoje uobičajene govore, dr Fridman bi pravio opširne beleške. On je bio jedini koji se usuñivao da izazove Švajcerove poglede i argumentuje svoje stavove. Primetila sam da dr Švajcer obraća veliku pažnju na ono što dr Fridman kaže i da se prema svom impulsivnom prijatelju odnosi neobično nežno. Dr Fridman je umeo da bude toliko emotivan da bi mu se čelo orosilo kapljicama znoja. Izraz lica mu je ponekad postajao gotovo fanatičan. Jednog izuzetno toplog dana, kada je za svojim stolom pregledao pacijenta uz dosta vike, dr Fridman je bio loše raspoložen. Njegov nezgodno ponašanje nastavilo se i kada se smena završila, a pacijenti razišli. Kada smo seli da se odmorimo, mogla sam da osetim njegov bes. Dobacila sam sa dozom ironije: "Vi niste previše srećni, primećujem." Dr Fridman se trgnuo kao da je fizički napadnut. Snažnim pokretom je strgao rukav košulje do ramena. "Vidite li ovo?" povikao je sa takvom eksplozijom emocija da mi je sve krv sa lica nestala. Dok mi je srce dobovalo posmatrala sam plavičaste brojeve na njegovoj mišici. Njihovo značenje mi je bljesnulo kroz svest. Zatvorenički broj iz nacističkog logora smrti! Trajala je duga, napeta tišina. Gorko sam se pokajala zbog svojih reči. Nisam se usuñivala da ga pogledam. Kada je ponovo počeo da govori, glas mu se pretvorio u šapat. Sećam se da mi je ispričao kako je svako iz njegove porodice ubijen u gasnim komorama; svako osim njega. Nakon osloboñenja bio je bez ičega: svojih bližnjih, Boga, i svake radosti. U gorčini i nemiru lutao je bez ikakvog cilja, ne znajući šta da učini sa životom, da umre ili živi. Možda je pomisao da poseti Alberta Švajcera u Africi bila poslednja nit koju je mogao izvući iz sebe. Možda je imao krhku nadu da bi mogao dobiti pomoć od njega. I zaista je uspeo da nañe neku vrstu mira u Lambareneu, jedinom mestu na zemlji gde bi se osećao kao kod kuće. Nastavio je da živi ovde, nikada ne napuštajući mesto. Dr Fridman je širio svoju ispovest. Njegov je glas postajao topliji. Supružnici Švajcer su se odnosili prema njemu kao prema sinu. Oni su učinili da oseti kako oni stvarno brinu o njemu. Slušali su pažljivo njegove gorke provale emocija i svojim odnosom sugerisali da pored brutalnosti i nemilosrdnog nasilja u ljudskom srcu postoje i dostojanstvo i dobrota. Dr Švajcer mu je povratio osećaj sopstvene vrednosti dodeljujući mu posao sa najgorim pacijentima u bolnici – duševnim bolesnicima. Pomaganje njima je postao svakodnevni zadatak njegovog života. Kada bi se stanje pacijenta poboljšalo, osetio bi vrednost življenja; kada bi posrnuo u zadacima, vratio bi se nazad tami i sopstvenim razmišljanjima, ali znajući da je Albert Švajcer uvek pored njega, spreman da mu pomogne da ponovo ustane. Zazvonilo je popodnevno zvono. Skočila sam na noge, sa olakšanjem primetivši da se bolna ispovest na taj način sama od sebe završila. Posramljena, uhvatila sam sebe kako se povlačim iz njegovog društva, odnoseći se nimalo drugačije od ostalih. Nisam znala kako da se suočim, niti kako da se postavim prema beskonačnoj jami tuge u mom starijem kolegi. Osećala sam se previše mladom i neiskusnom da bih mogla da ponudim ikakvu značajniju pomoć. Primećujući ozarenost na njegovom licu kada bi se našao u prisustvu Alberta Švajcera, osećala sam se ponizno i zahvalno što je stari doktor bio kadar da iznova leči duševne rane ovog izmučenog čoveka.

34

poglavlje 5

ROĐENDANSKA PROSLAVA Velika je tajna koračati životom kao ljudsko biće koje nikad ne izgubi sposobnost da bude fascinirano. Velika je mudrost ne dozvoliti razočaranje bilo koje vrste, ili ga uvek prevazilaziti. Albert Schweitzer, Kein Sonnenstrahl Geht Verloren autorov prevod Provela sam već nekoliko meseci u Lambareneu kada sam se tog jutra probudila u prazničnom raspoloženju. Bio mi je roñendan, a roñendanske proslave su u Švajcerovoj bolnici bile posebni dogañaji. Ležeći u tim ranim jutarnjim satima, razmišljala sam o životu koji sam dotad provela u Africi. U godinama u kojima sam kao lokalni doktor radila u istočnoj Africi imala sam malo ličnih trenutaka poput obeležavanja roñendana. Meseci bi prolazili, a niko ne bi izgovorio ni moje ime. Bila sam samo mama mganga, doktor koji je na raspolaganju bolesnicima u svako doba dana i noći. Tek sada, kada sam živela zajednički život Lambarenea i osetila olakšanje koje donosi prisustvo ekipe kolega i medicinskih sestara, shvatila sam koliko je teško u Africi biti usamljeni lekar. Medicinski problemi i smrtonosne bolesti u novom okruženju nisu izgledali ni približno tako zastrašujući kao pre. Prisećala sam se ranijeg osećanja usamljenosti koje bi me ophrvalo kad god bih ugledala afričke porodice okupljene pred svojim kolibama. Prizor bi mi kidao srce: ljudi oko vatre obeduju i dobro se provode, dok se ja na kraju teškog dana usamljeno vraćam praznoj sobi. Poželela bih da zastanem i približim se treperavoj vatri koja je odsjajivala na licima ljudi. Sigurnost i toplina vatre, usred noćnog mraka punog opasnosti, poticali su osećaj bliskosti. I moji preci su, takoñe, nekada davno, otkrivali lepotu zajedništva oko vatre, ispod neba pokrivenog treperavim zvezdama. Taj bi osećaj ponekad prevladao i ja bih se približila. Ali, čim bih se pridružila krugu oko vatre, mir ovih ljudi bi se poremetio. Oni bi napravili prostor za mene, omogućili mi da sednem i prijateljskim gestovima nudili hranu, ali su ih uznemiravali strahopoštovanje koje je pobuñivala moja profesija i moj neobičan izgled. Slobodan razgovor bi prekinuo tok, neusiljena zabava bi zamrla. Bilo je uzaludno čak i obraćanje na njihovom jeziku; nešto neizrecivo bi se prekinulo i shvatila bih da ne pripadam tamo gde jesam. Za razliku od miroljubivih krajeva seoske istočne Afrike, u ratom rastrgnutom Belgijskom Kongu doživela sam mnogo bolniji vid usamljenosti. Radeći za Crveni krst u bolnici u Matadiju videla sam pred sobom redove očajnih pacijenata u velikim bolničkim prostorijama, ljude ostavljene bez ikakve medicinske nege nakon 35

povlačenja belgijskog medicinskog osoblja. Sećam se da sam teško pridobijala poverenje osoblja – Afrikanaca sa sumnjičavim i zlovoljnim pogledima. Zajednički, malo-pomalo, uspevali smo tek da unesemo nešto reda usred velikog haosa koji nas je okruživao. Tada sam, i pored veoma teške situacije, počela da se osećam sve samouverenije. A zatim sam jednog dana po prvi put obratila pažnju na jedna vrata i otvorila ih. Iza njih sam, preneražena, otkrila teško bolesnog mladog čoveka u krevetu. Uniforma koja je visila preko stolice pokazivala je da je on kongoanski oficir. "Pa, konačno ste našli vreme da me posetite", rekao je glasom koji je vibrirao od bola i gneva. Shvatila sam da ne bi promenio mišljenje bez obzira šta bih rekla. Bila sam potpuno šokirana. Zašto mi nisu skrenuli pažnju na ovog pacijenta? Afričko osoblje je moralo znati da bi on posle oporavka bio opasan i osvetoljubiv. Nisam mogla da mu odgovorim i okrenula sam se ka kongoanskom dežurnom lekaru, koji me je pratio do sobe. Njegov je pogled bio neprijateljski, a nadasve pun prezira. Zar moj rad nije ništa značio ovim ljudima? Zar me nisu želeli ovde? Shvatila sam da me oni nikad neće prihvatili, bez obzira koliko teško radim. Previše je zla u toj zemlji bilo učinjeno meñu belim i crnim ljudima. Otišla sam za poslom, usamljeno koračajući hodnicima; shvatala sam da se medicinske zalihe smanjuju zbog čega moje lečenje postaje sve neefikasnije, i gledala sam u budućnost u kojoj će se nepoverenje i neprijateljstvo izmeñu pacijenata i pomagača sve više povećavati. I nakon nekoliko nedelja u Lambareneu premrla bih od straha dok bih prolazila pored grupe afričkih muškaraca. Osećala bih potrebu da se okrenem i proverim da li mi se neko od njih prikrada iza leña. Lambarene je, meñutim, bio daleko od rata i rasne mržnje. Ja, koja sam navikla da ispitujem afrička lica tražeći najmanje znake neprijateljstva, ovde nisam videla ništa drugo do opuštenih i prijateljskih izraza lica ljudi koje sam sretala. U skladnoj atmosferi Lambarenea povratila sam samouverenost i spokoj. Skoro da sam imala utisak da su pacijenti ulagali svu snagu volje da im bude bolje, samo da usreće osetljivog doktora Švajcera. Nekako su osećali da je njihov oporavak voljenog doktora ispunjavao osećajem svrhe i zadovoljstva koji mu je bio neophodan da bi ostao sa njima. Oštri, metalni udari u gong vratili su me u sadašnjost. Bilo je 7.30 ujutru i moj slavljenički dan je počeo. Samo par minuta kasnije čula sam slabe korake i prigušene glasove ljudi, koji su se okupljali na prilazu da pevaju pesme pripremljene za ove prilike. Protegla sam se na krevetu i nasmešila kad je dr Švajcer zapevao prvu pesmu. Ubacio se lepi hor sestara, pomešan sa grubljim glasovima muškog dela osoblja. Iznad svih njih mogao se raspoznati glas Alberta Švajcera, sa visokim tonom i posebnim ritmom: "Harre meine Seele..." To je bio poslednji stih! Skočila sam iz kreveta, na brzinu se obukla, pospremila postelju i bila spremna da otvorim vrata tačno u trenutku kada se pesma završi. Švajcer je prvi ušao. Zatekli su me način na koji je njegova pojava ispunila moju malu sobu i njegova fizička blizina. Ruka mi je nestala meñu njegovim mekim dlanovima; podsmešljiv izraz u njegovim očima zbunio me je. Hladni poljubac u obraz gospoñe Matilde pomogao mi je da se priberem. Ostali su neprestano ulazili i čestitali mi.

36

Sestre su mi uputile prijateljske osmehe i srdačno se rukovale. Ostali su usiljeno hvatali moju ruku prolazeći kroz sobu. Dobro sam ih razumela! I sama sam uvidela da je ritual previše svečan, jer smo se svi dobro poznavali. Ali, Albert Švajcer je insistirao na formalnoj ceremoniji. Svi smo se nagurali u sobu za doručak. Sada je bio red na mene da se osećam neugodno. Oko mog poslužavnika je bio nagomilan veliki broj poklona. Dok sam gledala u njih, pokušavala sam da nañem reči zahvalnosti za svakog od darodavaca. Bile su tu knjige Alberta Švajcera sa ličnom posvetom, predivno izgravirana šahovska tabla od Erika stolara, novi stetoskop, afričke drvene rezbarije od medicinskog osoblja i pažljivo izabrani lični pokloni sestara. Ali obojenog parčeta tkanine, tradicionalnog roñendanskog poklona u lambarenskoj bolnici, nije bilo. Nedavno sam isti takav i sama obojila. Pomislila sam, možda su zaboravili da ga postave na stolu. Rad u bolnici je tekao uobičajeno. Afrikanci, koji su uvek znali kada je nekom od nas roñendan, izražavali su srdačnost na svoj način. Majke su donosile svoju bolesnu decu nasmejanu i poželele "la doctoresse" une bonne fete, stežući mi ruku ili tapšući prijateljski po ramenu. Neki su čak doneli male poklone: činiju pirinča, jaje ili kuvanu bananu. U jednom trenutku zatišja Gistav, moj afrički pomagač, stavio mi je mali predmet u šaku. Stežući je čvrsto, prošaputao mi je u uho nešto kao afričku bajalicu i poželeo mi sreću u budućnosti. Otvarajući dlan otkrila sam sićušnu sliku, veoma finu rezbariju trudne žene. Crveneći, zahvalila sam Gistavu za dragoceni poklon i brzo spustila mali fetiš u veliki prazan džep. Okrenula sam se ka sledećem pacijentu, srećna što ne moram ništa više da komentarišem. Uobičajeni roñendanski govor dr Švajcer je održao za trpezom u vreme ručka. Nazvao me je "starim doktorom" i zabavio osoblje ponavljajući priču o mom dolasku u Lambarene "upravo u vreme velike potrebe", zahvalivši mi što sam pristala da ostanem sa njima. "Svi smo naučili da cenimo damu sa Severa", rekao je, "na poslu kao i za vreme odmora, kada su njen šarm i društvenost posebno dobrodošli." Nisam znala gde da gledam, zbunjena što sam tako otvoreno hvaljena pred kolegama i medicinskim sestrama. Nervozno sam čekala kraj hvalospeva. Prema programu je trebalo da usledi druga roñendanska pesma, uz pratnju Alberta Švajcera na klaviru. Ona, na moje iznenañenje, nije bila izvedena. Osvrtala sam se dok smo privodili ručak kraju i pitala: šta se dogaña? Odlazeći na podnevni odmor, na putu ka sobama medicinskih sestara, pitala sam Ana-Lizu zašto nije pevana druga pesma. "Vi ne pripadate redovnom osoblju i nemate prava na kompletnu ceremoniju", objasnila je. "Zbog toga nisam dobila ni obojenu tkaninu?" pitala sam ozlojeñeno. Klimnula je glavom. "Pa, pretpostavljam da ovde niste dovoljno dugo. Sestra Ali i gospoña Matilda vode računa o ovim stvarima", s tugom je dodala. Ove ceremonije su se ponavljale svaki put kada bi nekom od nas bio roñendan, pa sam prilično dobro znala program. Ana-Liza je bila u pravu. Sestra Ali i g-ña Matilda su imale vrhovnu kontrolu nad aktivnostima i vodile su računa da se svako drži procedure. Čak se i dr Švajcer povinovao njihovim pravilima, jer je veoma dobro znao kako se lako ljubomora može rasplamsati u malom i izolovanom krugu ljudi.

37

Rezon je bio: držeći se pravila i propisa, nije mogao lako da se zaboravi i pokaže naklonost prema ovom ili onom članu svoje ekipe, a proslava roñendana je bila prilika u kojoj je to moglo lako da se desi. Ipak sam se sa gorčinom u srcu vratila na posao. Nisam li radila naporno kao i svi drugi? Zar se nisam znojila pored ostalih i delila sve radosti i patnje članova zajednice? I ipak me nisu smatrali za punopravnog člana? Osećala sam kako klizim sve dublje i dublje u mračno raspoloženje dok sam obavljala popodnevni posao. Uzaludno sam se borila da povratim vedrinu. Kako lako čovek gubi emocionalnu ravnotežu u vrućini i zamoru tropske klime! Iznova sam ponavljala sebi da je cela stvar beznačajna. Ali nije pomoglo. Osećala sam se odbačenom i to me je činilo i gnevnom i tužnom. Morala sam da okrećem glavu da bih sakrila suze. Ni svečano dekorisani sto, ni posebna jela, ni dobro vino izvañeno specijalno za priliku nisu mogli da ublaže moju potištenost. Osećala sam stid zbog negativnih osećanja. Jedino čemu sam mogla da se nadam bilo je da niko neće primetiti sumorni izraz na mom licu. Tada, sedeći za stolom i jedući roñendanski ručak, čula sam kako spolja dolaze zvuci pesme. Svi su se umirili i slušali. Hor žena i dece je davao sve od sebe da peva upravo roñendansku pesmu koja mi nije pevana. Pacijenti bolnice i svi moji prijatelji u njoj – mora da su primetili moje tužno lice. Mora da su pogodili uzrok mog neraspoloženja, pošto su obično bili dobro upoznati sa onim što se dogaña meñu osobljem. Mogli smo da čujemo bolesnu decu kako kašlju, plač ispod prozora, smeh i šaputanje prekinuto pevanjem, ali je poruka stigla, slatka i jasna: Afrikanci su osećali da "la doctoresse" treba da dobije svoju roñendansku pesmu kao i svako drugi. Preplavljena ponosom, podigla sam glavu i pogledala unaokolo. Ljudi za stolom su se smeškali, slušajući ovaj dirljiv izraz naklonosti. Pratilje dr Švajcera su se očigledno osećale neugodno, ali mi je stari doktor klimnuo glavom. "Ovo je najbolji kompliment koji ste danas dobili" naglasio je. Uzbuñen, poručio je kolačiće i čokolade i pozvao me da izañem sa njim da podelimo slatkiše deci. Srećna, sledila sam ga, samo ja. Zapljusnuo nas je talas razdraganosti. Nestrpljive ručice protezale su se da pomiluju i prime. Žene, ogrnute živo obojenom nedeljnom odećom, sa bebama u naručjima, iskoračile su napred, ispuštajući uzvike zadovoljstva kada su videle da su učinile "la doctoresse" ponovo srećnom. Onda su se vratile u bolnicu zadovoljno i mogli smo da čujemo njihov smeh dok su ponosno prepričavale svoj uspeh. "Afrikanci imaju izuzetnu sposobnost da postave stvari na svoje mesto", rekao je Albert Švajcer zamišljeno. "Nema ih mnogo meñu nama koji su kadri da dostignu njihovu veštinu i prefinjenost u meñuljudskim odnosima. Veoma sam srećan što se tvoj roñendan završio ovako srećno." Sa toplim osmehom na licu, Albert Švajcer se vratio u sobu za ručavanje gde su ga čekali. Ja sam ostala napolju još neko vreme, da bih umirila osećanja. Dan je bio zaista dramatičan, pun emotivnih promena, bolnih kao i srećnih. Pomislila sam: to je cena za stvarno učestvovanje u životnim dogañajima. Sećajući se hladne praznine u duši zbog usamljenosti koju sam tako dobro upoznala radeći u istočnoafričkoj divljini i strahova koje sam osećala u bolnici u Kongu, shvatala sam da je cenu bilo vredno platiti. Dok sam stajala tamo u mraku, ponovo sam čula srećan smeh iz obitavališta Afrikanaca. Morala sam se da se osmehnem: potpuno sam se povratila. Možda sam, uprkos svemu, ipak pripadala ovde.

38

poglavlje 6

GLAMUROZNI POSETILAC

Mnogo je hladnoće meñu ljudima, zato što se ne usuñujemo da pokažemo koliko smo stvarno osećajni. Albert Schweitzer, Kein Sonnenstrahl geht verloren

Od svih posetilaca Lambarenea za vreme mog tamošnjeg boravka, Albertu Švajceru je verovatno najomiljenija bila Marija-Ana. Ova izuzetna dama je pripadala onoj vrsti žena koje se muškarcima dopadaju samo kada svoj šarm i ćud rezervišu isključivo za njih, a druge žene – pogotovu one koje vredno rade – teško podnose. Marija-Ana je sa sobom donela dah evropskog visokog društva, sveta koji sam ja skoro sasvim zaboravila; dašak svežine i dovitljivost mogućih samo na mestima gde poznavanje bolesti i patnje nije deo života, gde radost jutarnjeg ustajanja ne opterećuju nedovršeni poslovi prethodnog dana, gde fizička i mentalna snaga nisu napete do krajnjih granica i ništa ih ne sprečava u izražavanju jednostavne radosti života. Mislim da znam zašto je stari Švajcer voleo ovu posetiteljku. S obzirom na to da je njegova supruga umrla nekoliko godina ranije, osećao je nedostatak one osobene nege koju može da pruži samo žena koja je dosta proživela. Niko u bolnici nije znao mnogo o Švajcerovim osećanjima, ali je njegova pogurena figura u sumracima često viñana pored usamljenog groba njegove žene. Marija-Ana je poznavala bračni par Švajcer iz mlañih dana. Ona je Švajceru pružala pribežište od ozbiljnog rada i usamljenog filozofiranja, kao i prisećanja na srećna vremena, mladost i bezazlenost. Dolazila je u svoje godišnje posete redovna kao sezona kiša. Nikada nije ostajala duže od par nedelja, verovatno zbog bojazni šta bi strašna klima mogla da uradi njenom mladalačkom izgledu. Pred njen dolazak dr Švajcer se danima šetao unaokolo u prazničnom raspoloženju. Intenzitet njegovog uzbuñenja je svakodnevno rastao kako se vreme njenog dolaska približavalo. Veče pre njenog dolaska on bi postajao potpuno razdragan – njegovi stari saradnici su krili koliko im to smeta. Stari doktor bi poslao svog umornog sekretara da nadzire rad devojaka koje su čistile i pripremale gostinsku sobu. Konačno bi, kao i uvek, lično obavio inspekciju sobe, sugerišući da 39

se malo poboljšanja ovde i tamo, dajući lični pečat ureñenju. Ništa nije moglo biti dovoljno dobro za Mariju-Anu. Kada bi se zazorilo jutro na dan njenog dolaska, dr Švajcer bi se uzbuñeno šetao, blaženo ignorišući pokislo raspoloženje svog osoblja. Sa mladalačkim žarom bi uskočio u čamac u kom ga je čekala najbolja moguća posada. Dok su osmorica spuštala brodić nizvodno do Lambarenea, u kome bi Marija-Ana provela noć, on bi se srećan smestio pozadi, smeškajući se u razdraganom očekivanju predstojećih dana. Niko nije imao privilegiju da ga prati na njegovom specijalnom putovanju do sela Lambarene. Radoznalo sam iščekivala osobu koja je očigledno bila kadra da toliko usreći dr Švajcera. Veče se već spustilo kada se brod ponovo pojavio na vidiku. Stari doktor je sebi dao slobodan dan sa svojom gošćom. Iz bolnice sam mogla videti kada je iskoračio iz broda i galantno ponudio ruku dami da bi izašla na obalu. Ali, nismo mogli da je sretnemo pre okupljanja za obed. Ona je, naravno, sedela odmah do dr Švajcera; i to je mesto ostajalo njeno sve dok je boravila kod nas. Ja sam još čuvala mesto odmah sa druge strane stola i konačno sam bila u prilici da dobro pogledam ovu nesvakidašnju damu. Marija-Ana je sigurno prošla sredovečno doba, ali je njena kovrdžava kosa imala zlatan odsjaj, oči su joj bile divne smeñe boje i imala je nasmejana usta sa crvenim našminkanim usnama i savršeno belim zubima. Bila je našminkana sa umetničkom veštinom, a koža joj je bila ružičasta i mladalačka. Meñu poslom preopterećenim, umornim i bledim ženama Švajcerovog okruženja, ona je izgledala kao svež cvet maločas ubran iz bašte. Marija-Ana je bila svetska dama koja tečno govori engleski, nemački i francuski jezik. Sa dr Švajcerom je govorila na nemačkom, obraćajući mu se sa "professor" i upotrebljavajući blisko "Du". Teško da je bilo trenutka u kome nije bila zauzeta oko njega, opkoljavajući ga svojim šarmom, služeći najboljim komadima jela, zabavljajući svojom duhovitom pričom. Kada su im se oči susretale, govorile su o srećnim uspomenama i smejale se ignorišući sve ostalo oko njih. Ljudi su sedeli u tišini i bacali ljubomorne poglede na glamuroznog gosta. Morala sam da se nasmejem u sebi slušajući toplinu i bodrost dr Švajcerovog sviranja na klaviru tog popodneva; zato što ga je činila toliko srećnim, Marija-Ana je morala da mi se dopada. Kad smo svi posle ručka izašli u dvorište, dr Švajcer je spustio ruku na moje rame i šaljivo rekao svojoj gošći: "Vidi kakav smo dobar ulov imali od tvog prošlog boravka". Bacila je brz pogled na mene: "O, da, lepo dete", odgovorila je ravnodušno, a onda se nasmešila i ispružila ruku gledajući preko mene ka majmunčetu na drvetu. "Kakvo slatko malo stvorenje", uzviknula je, "Zar nije božanstveno!". Pomerila sam se u stranu, a Švajcerova stara sekretarica je zategla usne u tanki osmejak. Marija-Ana je prasnula u histeričan smeh kada se mali majmun spustio na tle i počeo da odvezuje njenu cipelu. Sa dečjom je nevinošću uživala u tome. Ko bi se uzdržao da se tome ne osmehne?

40

Sledećeg dana dr Švajcer je Mariju-Anu pratio do kolonije leproznih, koja je bila na oko dvadeset minuta hoda od bolnice. Poseta leproznim pacijentima i njihovim porodicama, kojima je donosila poklone, bila je deo njene posete Lambareneu. Iz nekog nama neznanog razloga, ona je za leprozne imala posebno saosećanje. Iz godine u godinu bi sakupljala novac, organizovala prodaje u dobrotvorne svrhe, ubeñivala klubove da doniraju, gnjavila prijatelje, i davala svoj novac, sve samo da bi razvedrila duše ovih izgnanika. Za oko dve stotine stanovnika naselja leproznih, Marija-Ana je bila poput Deda Mraza. Donosila bi sa sobom knjige i časopise, obuću i tkanine, igračke i oruña kakve ovi neuki ljudi iz džungle nisu nikad videli niti su znali da postoje. Možda su zato toliko voleli njene posete. Njima je Marija-Ana, sa svojim rozikastim obrazima i plavom kosom, doterana i sa finim parfemom, dok je sedela meñu svim tim magičnim poklonima, delovala kao čudesna princeza iz bajke. Nekoliko dana kasnije dr Švajcer me je upitao da li bih pratila Mariju-Anu do Lambarenea, gde je htela da poseti prijateljicu. Uredio je da nas odvedu njegovi najbolji veslači i rano ujutru nas otpratio do čamac. Veslači koji su bili spremni da služe Švajceru u svako vreme bili su pacijenti iz sela leproznih. To su bili stariji ljudi, koje je u mladosti lečio dr Švajcer, dovoljno oporavljeni da bi mogli da obavljaju kakav posao. Bili su ponosni na svoju snagu i sposobnost da veslaju i pored svojih izobličenih ruku. Sa onim što je ostalo od prstiju i šaka, oni su dohvatali vesla i vodili brodić ništa manje uspešno od zdravih osoba, često usput pevajući – posebno ako bi i stari doktor bio sa njima. Kada su ovog jutra ugledali dr Švajcera, koji je došao sa svojom omiljenom gošćom, veselo su ga pozdravili. "Dobro čuvajte ove dame", otpozdravio im je i čekao sve dok nisu smestili MarijuAnu na srednjem delu širokog čamca i odveli nas nasred reke. Marija-Ana je bila odlično raspoložena. Sipala je šale i najsmešnije moguće dosetke na engleskom, francuskom i nemačkom sve dok svi nisu počeli da se smeju, dugo pre nego što smo došli do sela. Kako bi neko mogao reći da Marija-Ana nije šarmantna? U selu Lambarene nalazila se mala vladina bolnica sa desetak medicinskih sestara, voñenih lekarom Francuzom. Marija-Ana je išla u posetu njegovoj supruzi. Dok su se dve dame takmičile u pokazivanju radosti zbog ponovnog susreta, doktor me je pozvao da poñem sa njim u bolnicu, želeći da porazgovara sa mnom o nekoliko složenih slučajeva. On i dr Švajcer su bili dugogodišnji prijatelji. Bilo je uobičajeno da neko od lekara Švajcerove bolnice poseti doktora otprilike jednom nedeljno da bi se s njim konsultovao ili da bi asistirao u operacijama. Tog dana on se zabrinuo za jednu trudnicu. Nekoliko dana ranije ljudi su je doneli u bolnicu i potom užurbano otišli – siguran znak kakvog prljavog posla, slutio je on. Žena je imala konstantne bolove. Bilo je izvesno da je dobila domaće lekarije koje su uzrokovale nepravilne i izuzetno bolne kontrakcije. Ispitali smo je zajedno i došli do zaključka da su trudnički bolovi bili previše nepravilni da bismo dozvolili poroñaj i da bi samo carski rez spasio živote majke i deteta. Ponudila sam da prenesemo pacijenta do Švajcerove bolnice, gde smo imali bolje uslove i ovu operaciju često obavljali. Pacijentkinja je bila više nego voljna da poñe sa nama. Jedna sestra mi je pomogla da je prenesem do obale reke, gde smo je udobno smestili, koliko je to brodić sa ravnim dnom dozvoljavao. Žena je imala bolove, obilno se znojila i, da bi se rashladila, skinula je svu odeću i sedela na njoj gola, pored sve svoje muke. Ipak, znajući da će uskoro biti u dr Švajcerovoj bolnici,

41

izgledala je veoma ohrabrena i na momente se čak i smeškala i šalila sa ljudima koji su čekali sa veslima u rukama. Bilo je već kasno popodne kada se Marija-Ana užurbano vratila do čamca. Videvši novog putnika usporila je, šireći oči u čudu. Oklevala je pre nego što je stupila u čamac. Pretpostavljajući da joj smeta prizor gole žene, lagano sam prebacila peškir preko ženinih ramena. Dok su ljudi udaljavali čamac od obale i počeli da veslaju uzvodno, objasnila sam Mariji-Ani zašto smo morali da primimo trudnicu na brodić. Ona nije odgovorila, ali je izgledalo da je njeno dobro raspoloženje iščezlo. Samo je tiho sedela na kraju čamca. Mučnog izraza lica, bacala je s vremena na vreme kratke poglede na ženu. Odjednom, serija trudničkih bolova natera ženu da bolno zaječi. Sklopivši oči i njišući telom, uplela je ruke, a znoj joj je tekao po zgrčenom licu. Marija-Ana je prebledela i polako se podigla na noge. "C'est bien, c'est bien", mucala je, dok je u užasu posmatrala ženu. "Otići ćete da spavate i sutra će sve biti gotovo, dete će biti roñeno, veliki, veliki dečak – sve je u redu, sve je u redu." Marija-Ana je nežno pomilovala ženu po kosi. Dok su joj suze tekle niz lice, iz svoje torbice je drhtavim rukama napipala i izvukla divnu svilenu maramicu. "Evo, uzmi ovo, upotrebi ja – dajem ti je". Žena je otvorila oči i buljila u pruženu ruku sa finom tkaninom. Prizor ju je toliko zaprepastio da je skoro zaboravila na svoj bol. Pomalo uplašena, pogledala je ka lepoj dami koja je plakala, čudeći se šta se to dešava sa njom i šta ova strankinja hoće od nje. Ali istog trenutka ona ponovo oseti bolove i opet se pognu, stenjući i drhteći. "Uradi nešto, pobogu!" vikala je Marija-Ana na mene. "Zar ne možeš da joj pomogneš?" vrisnula je. "I mene boli, ne mogu da izdržim!" stisla je pesnice i truptala nogama. "Kako možeš da sediš mirno?" Marija-Anin glas je vibrirao ozlojeñenošću. "Zar ništa ne osećaš? Zar ne vidiš kako ova žena pati? O, Bože, ona umire. Pomoć, pomoć!" Najednom je skočila na noge i stala da gleda oko sebe divljim pogledom. "Ne mogu više da izdržim!" - počela je neobuzdano da plače, stiskajući pesnice. Ljudi su ostavili vesla i požurili ka njoj, pokušavajući da je umire. Postalo je kao u ludnici. Marija-Ana je plakala i borila se sa ljudima, a trudnica se držala za mene, tresući se od straha. Čamac se njihao i prepustio se rečnoj struji. Postalo je jasno da se brodić može prevrnuti i da ćemo se svi naći u reci – punoj krokodila. Ko bi mogao znati šta da se radi sa Marija-Anom? Bliska opasnost me je učinila očajnom. Bez razmišljanja sam ustala i udarila je šakom iza uha. "Prestani ili ćemo svi poginuti!", povikala sam iz sveg glasa. Ona me je pogledala ošamućeno; pogled joj se smračio, ali je došla k sebi. "Ja patim", procmizdrila je. "Povreñena sam, molim te nemoj me više udarati", i spustila se dole, pored trudne žene. Budno sam motrila na obe. Ljudi su se vratili veslanju i čamac je ubrzo povratio pravi kurs. Stisla sam zube i nadala se da će se putovanje uskoro završiti. Ljudi su veslali i vodili čamac što su brže mogli. Dok su obe žene plakale, pokušavala sam da ih umirim, ne znajući da li da se u sebi smejem ili plačem. Kada smo konačno pristali kod bolnice, nisam se usudila da bacim pogled na MarijuAnu. Bilo mi je žao što sam je udarila i hladna drhtavica mi je prostrujala kičmom pri pomisli šta će ona reći dr Švajceru. Ali, bila sam previše zaokupljena pacijentkinjom i nisam imala priliku da se izvinim. Dok smo prenosili trudnicu ka bolnici, bacila sam

42

jedan pogled unazad i videla Marija-Anu kako pritiska onu istu maramicu preko očiju. Još jecajući, spoticala se na putu prema Švajcerovoj kući, očigledno očajnički tražeći utehu. Sve je bilo spremno za operaciju, žena je bila pripremljena i preneta u operacionu salu. Nekoliko sati kasnije, posle uspešno obavljenog carskog reza, stajala sam pored nje. Kada je otvorila oči i uz široki osmeh pružila ruke da bi dohvatila svoju zdravu bebu, potpuno sam zaboravila na Mariju-Anu. Ali za trpezom, kada je dr Švajcer, praćen odmorenom i sasvim oporavljenom damom, zauzeo svoje mesto ispred mene, dramatično putovanje čamcem mi jasno izañe pred oči. Nisam se usuñivala da podignem pogled sa svog tanjira. Kako sam se mogla drznuti da udarim njegovu omiljenu prijateljicu? U stomaku mi se komešalo; grlo mi se sušilo. Praktično nisam bila u stanju da jedem. "Pa dobro, kako je bilo na putovanju?" Dr Švajcer se obraćao meni. Krv mi je jurnula u lice i dok sam uzbuñeno tragala za rečima, bacila sam bojažljiv pogled na njegovo lice. Namigivao mi je onim okom koje Marija-Ana nije mogla da vidi i smešak je lepršao u uglu njegovih usta. Pre nego što sam odgovorila, Marija-Ana me je ozareno pogledala. "Oh, draga Luiza je bila heroj!" uzviknula je sa velikodušnim osmehom. "Bila je tako mirna, sve nas je spasila." Uzdah olakšanja oteo mi se iz grudi, a srce mi se topilo. Ko bi mogao da odoli i ne preda se Marija-Ani? Bolničko osoblje je, meñutim, prema njoj ostalo uzdržano tokom čitavog njenog boravka u Lambareneu. Nisam mogla a da ne osetim žaljenje zbog toga. Kad god bi se udaljila od Alberta Švajcera i pokušala da uspostavi kontakt, osoba kojoj bi pristupila je najednom postajala veoma zauzeta i okrenula joj leña. Na nesreću, izbegavala je svaki dalji kontakt sa mnom, iako nikada ne bi propustila da kaže nešto laskavo o meni kada bi Albert Švajcer bio u blizini. Verovatno iz bojazni od neke zarazne bolesti, nije se nikada uključila u rad bolnice, pa je stoga delovala izgubljeno i sasvim otuñeno. Stoga nije čudno što se povlačila u svoju sobi kad ne bi bila u Švajcerovoj blizini. Ali nikada se nije žalila i mislim da on nije primećivao kako se prema Marija-Ani odnosilo njegovo osoblje – toliko je bio srećan u njenom društvu. Konačno je došao i poslednji dan njene posete. Marija-Ana je dala svakom od nas mali poklon. Obilazila je sva mesta sa suzama u očima i svakome govorila kako je tužna što odlazi i kako nas sve voli. Njena je jedina uteha, rekla je, što će ponovo doći sledeće godine i što zna da je dr Švajcer u dobrim rukama. "Molim vas, čuvajte ga dobro zbog mene" rekla je drhtavim glasom dok se rukovala s nama. Dr Švajcer je već bio u čamcu kada se brzo okrenula ka meni i izvukla malu kesu iz svoje torbice. "Ovo je nešto za tebe, draga moja!" rekla je sa neobičnim osmehom i požurila ka čamcu koji je čekao. Kao kraljica, zauzela je pozu u njemu i elegantno mahala sve dok nije nestala sa vidika. Tog popodneva, dok sam bila sama u sobi, setila sam se oproštajnog poklona MarijaAne. Radoznalo sam otvorila kesicu i našla... i videla... Ne! Nikada neću reći kakav je to, manje-više nepristojan, suvenir ona odabrala za mene, u svom osvetoljubivom raspoloženju. Ko bi drugi do Alberta Švajcera mogao da uistinu ceni Marija-Anu?

43

poglavlje 7

DETE BOLNICE Kada sam tog prvog popodneva obilazio novu bolnicu, iza svake mreže protiv komaraca i sa svakog ognjišta odjekivao je doček: "Ovo je dobro sklonište, doktore, veoma dobro sklonište!". U tim trenucima, po prvi put nakon što sam počeo da radim u Africi, moji pacijenti su bili smešteni na način dostojan ljudskih bića! Albert Švajcer, Moj život i misao

Dugo sam godina, pre pristizanja u Lambarene, slušala kritike o Albertu Švajceru. Novinari i posetioci, posebno iz bogatih zemalja, osuñivali su ga zbog voñenja prenapučene, staromodne i nehigijenski ureñene bolnice. U prvo vreme ove su tvrdnje o bolnici uistinu delovale tačno. Ali, nije mi trebalo dugo da shvatim zašto Afrikanci, i pored svih mana bolnice, prepunjuju Švajcerove grañevine – kombinacije naseobina i bolničkih prostorija – a zaobilaze polupraznu državnu bolnicu odmah pored Lambarenea. Kao i većina takozvanih modernih bolnica koje sam videla u Africi, državna bolnica je imala čvrste, sterilno bele zidove sagrañene od cigle, čvrste cementne podove i prostrane bolničke sobe sa po dva reda kreveta, dvadesetak ili više u jednoj sobi. Afrikanci su, sa svojim ruralnim načinom života, bili uplašeni pustom, otužnom atmosferom koja je bila previše hladna za podršku i utehu čak i zdravom ljudskom biću. Navikli na mračne, male kolibe, gde im je porodica bila fizički blizu, osećali su se obeshrabreni, usamljeni i napušteni u sjajnim i širokim bolničkim prostorijama. Koliko sam često viñala jadnog, usamljenog pacijenta Afrikanca, čvrsto obavijenog bolničkim ćebetom koje mu je bilo dodeljeno, sa glavom pokrivenom samo da bi se osećao zaštićenije. Kada bi se uznemirio, pacijent bi virio uplašenim očima, bacajući zastrašene poglede na osoblje, bolničku opremu i pacijente u okolnim krevetima. Mislim da je malo stranih lekara koji mogu razumeti duševne patnje koje ovaj čovek doživljava. U verovanju njegovog naroda svaka bolest je uzrokovana duhovima. Ljudi u susednim krevetima su naseljeni duhovima koji mogu preskočiti u njega i tako ga zaraziti. Sasvim je moguće da susedni bolesnici dolaze iz neprijateljskog plemena, što znači da su spremni da ga noću napadnu. Pacijent, u nemogućnosti da razume jezik ljudi oko sebe, često je zastrašen kada mu sestre uzimaju krv ili mokraću na ispitivanje, bez objašnjenja kuda ih odnose i šta se sa njima radi. U svetu Afrikanaca telesne supstance se obično koriste u magijama i vradžbinama usmerenim protiv njihovih preñašnjih vlasnika. Ležeći bespomoćno u bolnici, usamljen i daleko od svog sela, pacijent postaje veoma zabrinut za porodicu kod kuće. Usamljenost, brige, i strahovi ometaju ozdravljenje. Uznemirenost i depresija često čine da pacijent ne spava noću; strahovi od trovanja čine da se plaši i kloni bolničke hrane. 44

Albert Švajcer je, kao i svi koji su godinama živeli u tropskoj Africi, znao da se posle dužeg odsustva od kuće čovek može vratiti i naći svoju kolibu u ruševinama. Zloupotrebljavajući njegovo odsustvo i nejakost porodice, stari neprijatelji ili pljačkaši iz susednih plemena mogu da opljačkaju mesto, oteraju stoku ili mu otmu ženu i decu. Da bi izbegao takve tragedije i postigao da se bolesna osoba oseća spokojno tokom oporavka u bolnici, dr Švajcer je dozvoljavao pacijentu da dovede porodicu sa sobom – sa sve dedovima, suprugama, decom, kozama, psima, kokoškama i tako redom. Dr Švajcerova bolnica nije imala široke bolničke prostorije. Svi pacijenti i njihove porodice bili su smešteni u prostrane sobe, gde je svako mogao živeti i spavati sa ono malo privatnosti koja je bila potrebna; napolju, ispred soba, imali su kuhinjski prostor i mesto za životinje, hranu ili druge potrepštine koje su doneli sa sobom. Svestan efekata nesigurnosti, straha i zabrinutosti, koji mogu i da ubiju, Albert Švajcer obično nije dozvoljavao lečenje pre nego što se pacijent i roñaci udobno smeste. Svako je, uključujući i susede, morao biti smešten tako udobno da bi mogao da se opusti – čak i ako bi to zahtevalo mnogo vremena i promena rasporeda i preseljavanje. Pacijentu je bila obezbeñena odvojena soba, gde je preovladavala moderna higijena samo za vreme intenzivnog lečenja i u roku od nekoliko dana pre i posle operacije. On bi bio vraćen u prostorije svoje porodice čim bi to medicinski bilo mogućno. Tamo su mu roñaci pripremali hranu i podmirivali njegove ostale potrebe, a bolničko osoblje ga je samo nadziralo. Zdravi članovi porodice su, kao kompenzaciju za smeštaj, obavljali usluge za bolnicu. Neki su pomagali u održavanju grañevina, drugi radili u bašti koja je obezbeñivala voće i povrće za bolničko stanovništvo; treći su se posvećivali deci ili prali bolničko rublje. Sa ovakvom organizacijom, pacijenti i porodice su osećali da pripadaju zajednici bolnice, a pri tom su živeli manje-više isto kao u svom selu. Na taj način je bio veoma umanjen šok koji donose bolest i hospitalizacija. Okruženost porodicom davala je pacijentu spokoj i hrabrost neophodne da se tegobe podnesu. Čak je i smrt u bolnici gubila nešto do svojih zastrašujućih aspekata, jer je porodica bila tu da obavi shodne rituale. U operacionoj sobi i prostorijama za oporavak dr Švajcerova bolnica je bila opremljena najmodernije što je na takvom mestu bilo moguće. Tu je osoblje moralo da održava moderne standarde higijene. Pacijenti su bili kompletno pripremani i procedure sterilizacije svih instrumenata su bile prema pravilima svake moderne bolnice. Tokom postoperativne faze oporavka pacijenti su bili smešteni u posebnoj zgradi, gde su bili negovani prema najsavremenijim medicinskim standardima. Ali čim pacijent više ne bi bio u opasnosti, bio bi vraćen na negu u krugu porodice. Švajcerova bolnica je tako pružala osećaj bezbednosti, toliko važan za održavanje pacijentovog otpora prema bolesti i volje za život. Zapažajući iznenañujuću stopu oporavka, kao i izvanrednu otpornost afričkih stanovnika na infekcije od rana, postala sam uverena da više Afrikanaca pada kao žrtva stresa i zabrinutosti u modernim "sanitarnim" bolnicama nego u bilo kakvim nehigijenskim uslovima koji su mogli postojali u ugodnoj dr Švajcerovoj ustanovi. Iako su porodice pacijenata često dolazile čamcima natovarenim kozama, kokoškama i ostalim potrepštinama, uvek je bilo potrebe za više hrane nego što su to mogli da obezbede ljudi i bašte bolničkog kompleksa. Dr Švajcer je, stoga, kupovao velike količine banana, pirinča i ostale hrane iz sela oko Lambarenea. Za tu namenu bili su izgrañeni putevi koji su povezivali razbacana sela sa bolnicom. Zigfrid, nemačkoamerički dobrovoljac koji je vozio bolnički kamion, išao je jednom nedeljno na 45

kružno putovanje selima sa nekolicinom lokalnih ljudi da bi kupio sve što se u tom trenutku moglo kupiti. On i njegovi saradnici su uzimali na sebe zadatak i da održavaju puteve, koji su se lako oštećivali tokom kišne sezone. Kada bi Zigfrid poveo nekog od članova osoblja na jedno od tih putovanja, to se smatralo odmorom i praznikom. Pošto smo pomagali jedni drugima pri radu u bolnici, svako kome je bio potreban odmor mogao je da poñe na taj put. Zbog velikog posla u dečijoj bolnici sam jednom samo bila u prilici da pratim Zigfrida u šopingu. Pošli smo rano ujutru. Dok je kamion gmizao prljavim putem, pažljivo izbegavajući najveće rupe, zavalila sam se na naslon sedišta i uživala u svežini jutarnjih sati. Kao i obično, kiša je preko noći obilno napadala. Sada, kad je sunce izašlo, obasjavajući se u mnoštvu kapljica, miris raspadanja biljne materije se mešao sa mirisima tropskog cveća i ulazio kroz otvorene prozore kabine. Ljudi su nas, sa naramcima banana i vrećama pirinča, već čekali pored puta. Bilo je uživanje samo sedeti, opuštati se, posmatrati kretanje ljudi i slušati žamor okoline. Prodavci su se šalili sa Zigfridom i upustili u cenkanje, više zbog zabave nego da bi povećali cene. Znali su da je hrana bila njihov doprinos održavanju "njihove" bolnice, pa se na kraju svako zadovoljio razumnim merama. Verovatno nije bilo porodice pored puta koja nije imala bar jednog člana uposlenog u izvesnoj prilici kao pomoćnika u bolnici. Ljudi su takoñe znali da bi lekar ili medicinska sestra u kamionu mogli da pregledaju bolesne u selima. Bila sam oduševljena što su me neke žene prepoznale kao "la doctoresse" koja je lečila njihovu decu. Majke su dolazile do kamiona da bi se rukovale sa mnom, pokazivale svoju decu ili mi davale mali poklon u vidu voća ili jaja. Jedna žena je otrčala nazad čim me je prepoznala i uskoro se vratila sa živom kokoškom. Za uzbuñenu pticu su se umesto mene pobrinuli momci. Bilo je prošlo podne kada je kamion bio ispunjen tovarom i pošli smo nazad ka bolnici. Dremala sam na podnevnom suncu, kada je Zigfrid iznenada zaustavio kamion. Stari čovek je blokirao put. Približio se i zabrinuto pitao Zigfrida vozi li lekara sa sobom, pošto je njegova žena veoma bolesna. Zigfrid je imao neki posao koji je mogao da obaviti dok čeka, a ja sam pratila starog čoveka do njegove kolibe. Dolazeći spolja, sa jakog sunca, trebalo mi je vremena pre nego što sam uspela da u dubokoj senci kolibe razaberem figuru žene. Ležala je na prostirci pored prigušene, dimljive vatre, ali se podigla i nasmešila kad sam joj prišla. Počela sam pregled. Osim uvećanog trbuha, delovala je prilično iznureno, a koža oko ruku joj je bila sva u naborima. Procenila sam da je već prilično prešla sredovečno doba. Njen muž, koji je govorio nešto francuskog, objasnio mi je da je grumen u njenom stomaku kontinuirano rastao tokom nekoliko meseci, stvarajući veliku neudobnost i bolove. Ispitala sam je pažljivo. Na moje iznenañenje, otkrila sam da je trudna! Pogledala sam njeno naborano lice i istrošene dojke. Da nisam ipak pogrešila? Pregledala sam je još jednom i uverila se da se dečja glava nalazi ispod abdomenalnog zida. Priljubivši stetoskop uz njega, jasno sam čula brze fetalne otkucaje srca. Nije bilo sumnje. Obznanila sam paru uzbuñujuću vest. Suprug se nasmešio i zavrteo glavom. "Zašto se šališ sa nama?" pitao je. "Spremni smo na loše vesti." Ponovila sam da nema bolesti, ali je vreme kada će dete biti roñeno veoma blizu. Starac je još jednom zavrteo glavom. Okrenuvši se svojoj ženi, rekao je nešto na njihovom jeziku što nisam razumela. Ona se nasmejala i sakrila lice rukama.

46

"Zar ne vidiš da je moja žena starica?" rekao je čovek ozlojeñeno. " Zar ona, koja je već rodila jedanaestoro dece, ne bi sama znala da nosi još jedno? Ovo je stvarno loša šala. Bolje bi bilo da nam kažeš istinu ili jednostavno priznaš da ne znaš šta nije u redu." Povisio je glas toliko da su susedi, privirujući radoznalo, mogli čuti njegove reči. Bila je to čudna situacija. Oni su već postali vidno uzbuñeni. Bili su u poznim godinama i sama pomisao na trudnoću stavljala ih je u neprijatnu situaciju pred sunarodnicima. Uplašili su se da bi mogli postati predmet ismevanja celog sela. Ali, priroda je – ne ja – priredila šalu. Žena verovatno i nije bila tako stara kao što je izgledala. U svakom slučaju, morala je da rodi. Videla sam da je trudnoća iscrpela njenu snagu i da bi u svom sadašnjem stanju mogla da podlegne teškoćama tokom rañanja. Ćutke sam konstatovala da je njeno stanje uistinu ozbiljno. Rekla sam da bi najbolje bilo da je muž prenese do bolnice i prepusti dr Švajceru da odluči šta da se radi. Bračni par se spremno saglasio i muž je obećao da će je dovesti. *** Kada sam ispričala o starom paru, dr Švajcer se isprva zabavio, ali je zatim zabrinuto progovorio. "Šta sudbina nosi ovom detetu? Za Afrikance, to je dogañaj izvan prirode – nositi dete u životno doba u kom je ova majka. Susedi će to objasniti veštičarenjem. Čak će se i roditelji uplašiti deteta i verovatno će ga ostaviti da umre nedugo posle poroñaja. Možda možemo ubediti roditelje da ostave dete u porodilištu." U bolnici je uvek bilo ostavljene dece i siročadi, o kojoj su se starale pažljive Afrikanke i medicinske sestre. Jedno dete više ne bi predstavljalo nikakav problem. Bračni par je čamcem stigao u Lambarene nekoliko dana kasnije Majka je sada bila u toliko osetljivom stanju da je morala biti prenesena na nosilima. Bio je to zaista jadan prizor: stara žena i njen zabrinut i tužan suprug, pripremljeni da čuju da će ona umreti od strašne bolesti. Nisu bili srećni kad su me ugledali i okrenuli su mi leña. Dr Švajcer je pregledao ženu, zagovarajući muža pričom o starim danima. Kada je osetio da se par opustio, okrenuo se ka trudnici. Raspitao se putem prevodioca o njenoj deci, koliko ih je rodila, da li su još živa i šta sada rade. Nastavio je sa veoma pažljivim pregledom dok joj se nežno obraćao. Zatim je otpustio tumača i sve druge posmatrače. Kada smo ostali sami, rekao je suprugu na francuskom: "Moj prijatelju, nema sumnje, tvoja supruga će roditi dete." Stari čovek je potreseno klimnuo glavom. Dr Švajcer je nastavio: "Znam da to za tebe zvuči nemoguće i da u tvojim godinama ne bi želeo da imaš još jedno dete, ali za nas, u bolnici, ovo će biti posebna beba. Hoćemo da je učinimo detetom bolnice. Ostavi dete nama – ako je muško, daćemo mu moje ime; ako je žensko, nazvaćemo ga po la doctoresse. Ne moraš ovo da kažeš nikom. Ostani u bolnici i staraj se o svojoj supruzi dok ne ozdravi. Kada se dete rodi, zadržaćemo ga na našem dečjem odeljenju. Ako jednog dana ipak poželiš da se vratiš da bi video svoje dete, znaćeš koje je prema njegovom imenu. Našu bolničku decu može da usvoji svako ko ih hoće. Ako odlučiš da uzmeš dete nazad, možeš da ga usvojiš jednostavno kao svaka druga porodica".

47

Stari čovek je, nemoćan da nañe reči, stisnuo doktorovu šaku. Muž i žena su otišli sa sestrom koja je, osim nas, bila jedina osoba koja je saznala njihovu tajnu. Odvela ih je do stambenih prostorija koje nisu bile na udaru pogleda ostalih pacijenata. Iskoristili smo kratko vreme pre poroñaja da utvrdimo pravilnu ishranu trudnice. Onda me je jedne noći probudio njen muž, zadihano dotrčavši do našeg smeštaja na uzvisini. Na sreću, dete se rodilo bez mnogo muka. Lako je pratilo put jedanaestoro prethodnih beba. Majka je jedva bila svesna da je poroñaj počeo pre nego što je beba bila već donesena... Medicinska sestra i ja smo, srećom, mogle da sprečimo previše krvarenja. Gubitak krvi je bilo nešto što ova krhka majka verovatno ne bi preživela. Kada se posle perioda iscrpljenosti probudila, rekla sam joj da se Luiza, novoroñena beba, spokojno odmara u porodilištu. Stara majka se jedva osmehnula. Njen suprug je bio vidno potresen. Oni nam, u stvari, nisu poverovali pre nego što se beba našla izmeñu majčinih nogu. Bilo je dirljivo posmatrati kako je valjano i nežno stari čovek brinuo o svojoj ženi za vreme njenog oporavka. Prošle su nedelje pre nego što se ona sasvim opravila. Da su ostali u selu, ni ona ni beba svakako ne bi preživele. Par se zadržao u bolnici mnogo duže nego što smo predviñali da je potrebno. Nikada ih nismo videli da su posetili dečje odeljenje ili pokazali interesovanje za dete. Jednog dana su iznenada otišli čamcem i vratili se u selo bez ijedne reči. Beba Luiza je postala veoma voljeno bolničko dete. Jesu li se njeni roditelji ikada vratili po svoju ćerku, nije mi poznato. Ali ona je, za sve vreme dok sam bila tamo, živela i napredovala.

48

poglavlje 8

DEČJA KLINIKA

Uzalud sam pokušavao da istreniram sebe onoj staloženosti koja doktoru omogućava da, pored svih simpatija za muke svojih pacijenata, kontroliše svoj duhovni i nervni sistem. Albert Švajcer, Moj život i misao

Jednog dana, dok sam radila u dečjoj klinici, Ana-Liza je došla i prošaputala mi u uho, "Molim te doñi i pomozi mi sa detetom". Govorila je o pacijentu koga je "lečio" profesor pedijatrije, koji je već nekoliko nedelja boravio u Lambareneu. On je mirno sedeo usred bolničke strke i buke i satima diskutovao sa dr Švajcerom. Kada bi dr Švajcer bio zauzet, profesor bi došao do mesta gde su bila smeštena deca i posmatrao Ana-Lizu i mene u poslu. Kada je prvi put ponudio svoju pomoć, rado smo je prihvatili. Uskoro smo, meñutim, počele da se bojimo njegovog prisustva. Profesor, omanji i nervozan stariji čovek, izgleda da je oskudevao i u humoru i u srdačnosti. Ubrzo je počeo da nam drži predavanja – kao što je, očigledno, bio navikao da čini. Zbog preopterećenosti poslovima nismo bile u stanju da mu posvetimo pažnju koju je očekivao, a na naše veliko razočaranje pokazao se potpuno nesposobnim da nam bude od bilo kakve pomoći. Uprkos njegovoj rastućoj ljutnji morale smo da se nosimo sa dnevnim poslovima ne obraćajući pažnju na njegovo prisustvo. Kada sam morala da slušam njegove ozlojeñene komentare o "nedostatku higijene", koji je otkrio u našoj klinici, i o brzim odlukama koje smo donosili u tretmanu naših malih pacijenata, počela sam da otkrivam jaz koji je postojao izmeñu onoga što se predavalo u modernim medicinskim školama i onoga što se moralo praktikovati u udaljenim tropskim oblastima. Sa uzdahom sam se setila prostranih prostorija dečjih bolnica u Evropi; daha čistoće i spokoja kroz koji se nasmejane negovateljice slobodno kreću vodeći računa o relativno malim grupama dece. Svakako je i tu bilo ozbiljno bolesne dece, ali je veći deo njih bio pre preuhranjen nego neuhranjen, i pre emotivno uznemiren nego fizički oboleo. Videla sam pred sobom svetlo obojene sobe za igru i razonodu ispunjene igračkama i knjigama i veselo dekorisane prostorije za obedovanje, gde su ukusna jela bila servirana nekoliko puta dnevno. U takvom okruženju lekari mogu da sasvim lagodno zadrže pacijente na višednevnom posmatranju. Oni mogu da odlože specifične zahvate sve dok složena mašinerija moderne dijagnostike ne pruži sve informacije koje su im potrebne.

49

A mi smo bili ovde, u primitivnim, krcatim barakama tankih krovova, kroz čiji su zagušljivi vazduh odjekivali prodorni krici dece u bolovima, brujeći zvuci i komešanje ljudi koji su dolazili i odlazili celog dana, od jutra do sutra. Nestrpljive majke u znojavoj odeći, u očajnom koprcanju da dopru do doktora sa svojim bolesnim mališanima, guraju se napred, jedva ostavljajući prostor da lekar obavi pregled. Samo jedan lekar, jedna sestra i prevodilac rade na klinici, ponekad dnevno primajući i do pedesetoro male dece. Poznavala sam osnovne principe koji su se učili u evropskim medicinskim školama: nikada ne postavljajte dijagnozu više od jedne bolesti kod jednog pacijenta pri jednom pregledu i uvek upotrebljavajte lekove uzdržano, da biste dali prirodnom odbrambenom sistemu vreme da doñe do izražaja. Meñutim, ono što naš učeni gost uopšte nije razumeo jeste to da deca tropskih oblasti, ugrožena malarijom i parazitima, pothranjena i anemična kakva jesu, često ne poseduju fizičke resurse da se bore protiv akutnih bolesti. Deca koja boluju od visoke groznice ili dijareje brzo podlegnu toplotnom kolapsu, dehidraciji, upali pluća i otkazivanju srca. Nikada neću zaboraviti zaprepašćenost sa kojom je ovaj stari univerzitetski profesor posmatrao neke od naših hitnih intervencija. Bio je šokiran kada smo ubrizgavali tečnosti u peritoneumu zato što nismo imali vremena da hirurški ubacimo igle u kolabiranu venu, ili kada sam obavila transfuziju svoje krvi (kao univerzalni davalac) direktno u vratnu žilu onesvešćenog deteta u komi, umesto da čekam na pogodnu krv nekog od roñaka. Profesor je jednostavno odbio da prihvati da smo primenom takvih drastičnih metoda više no jednom pomogli deci da se izvuku iz smrtonosne krize. Prema njegovom mišljenju, stvari naprosto nije trebalo obavljati na takav način. Istini za volju, u pitanju je bio očajnički pokušaj da se spasi život anemičnog deteta, već u kandžama smrti, zadihanog od nedostatka kiseonika koji njegova razreñena krv nije mogla da obezbedi u dovoljnoj meri. Svaki put smo se iznova čudili kako takvo dete odjednom upadne u miran san, nakon dobijanja čak i male doze sveže krvi. Iskušenje ponavljanja ove procedure je, na moju štetu, bilo prekinuto tek kada je dr Švajcer konačno saznao za ovu praksu i izričito zabranio ovaj način doniranja krvi. Tako bi profesor, usred grozničavog rada u našoj klinici, ustao krut i ozlojeñen, neprestano deleći svoje nepraktične savete i zbunjujući roñake naših pacijenata, koji bi konačno dolazili u nedoumicu kome da veruju. Ako bi iz nekog razloga detetu poklonio posebnu pažnju, jednostavno bi zaboravio ili ignorisao dugi red majki koje su čekale i zahtevao podrobne pretrage, čak i kod dece koja su očigledno bila pri kraju snaga. Ana-Liza je s vremenom naučila da ga drži okupiranog manje hitnim slučajevima i diskretno bi tražila od mene da preispitam ozbiljno bolesnu decu koju je on pregledao. Kada je tog jutra ona došla kod mene, istog trenutka sam shvatila da je još jedno dete bilo u opasnosti. Trudeći se da izbegnem profesora – koji je upravo razgovarao sa dr Švajcerom – pratila sam Ana-Lizu do apoteke, gde je čuvala bolesno dete. Bila je to predivna mala devojčica od otprilike četiri godine, sa pametnim tamnim očima i najslañim osmehom na licu. Sedela je u očevom krilu. Profesor joj je dao aspirin da bi se izborila sa žestokom groznicom, iako je njeno teško disanje ukazivalo na upalu pluća. Kada sam joj postavila stetoskop na grudi i čula tipično prštanje, nisam mogla da se ne naljutim na profesora. Ovo dražesno malo dete bi jedva imalo šanse da preživi ako odmah ne počnemo sa intenzivnim lečenjem. Dali smo joj penicilin i kardiovaskularnu podršku i detaljno objasnili roditeljima kako da je drže na svežem mestu za vreme najtoplijeg perioda dana. 50

Zatim je sve išlo dobro – sve do trećeg dana, kada je profesor ugledao Ana-Lizu kako maloj devojčici daje injekciju penicilina. Bio je besan i zahtevao da se tretman odmah prekine. Ta upotreba penicilina je neodgovorna, rekao je. Taj obrazovani čovek je odbacio naše ljubazne pokušaje da mu objasnimo o čemu je reč. On se uvek držao naučnih principa, rekao nam je, a mi smo bile samo mlade devojke koje se olako prepuštaju osećanjima. Dugo je posmatrao našu liberalnu primenu antibiotika, koja je mogla da se objasni samo neiskustvom i prekomernim uzbuñenjem prilikom rada sa decom. Mi smo bile u stanju samo da vidimo pacijenta pred sobom, dok je on gledao u budućnost. Prečestom upotrebom antibiotika sada bismo dovele u pitanje njihovu efikasnost u budućnosti, jer bi bakterije postajale sve otpornije, objasnio je. U čitavom tom teoretisanju zaboravio je da se nalazi u najdubljoj Africi. Ova deca, ako prežive, verovatno više nikada ne bi došla u kontakt sa modernom medicinom, ili bar ne dovoljno često da bi se razvila ikakva otpornost prema bakteriji. Mala devojčica i njeni roditelji su živeli u udaljenom selu, na obalama jedne od pritoka reke Ogove. Samo zato što su izuzetno brinuli za dete preduzeli su dugo i naporno putovanje da ovde potraže pomoć. Veslali su danima i noćima, bez odmora, da bi na vreme dospeli do bolnice. Oštre reči ovog starijeg lekara i prijatelja dr Švajcera zaplašile su nas i uticale u toj meri da smo mu ponovo potpuno prepustile lečenje male devojčice. Izgledalo je da je van opasnosti i naizgled dobro se oporavljala od akutne krize. Prošlo je nekoliko dana. Onda su se roditelji jedne noći pojavili sa svojom ćerkom i pokucali na Ana-Lizina vrata. Bili su previše zabrinuti da bi spavali, rekli su, ćerkici uopšte nije bilo dobro. Profesor nije bio dostupan, pa su stoga ponovo došli kod nas za pomoć. Zajedno smo ispitali pacijenta. Gorela je i disala veoma teško, nemirno i mučno. Odmah smo ponovo uspostavili tretman antibioticima. Satima smo pokušavali da joj olakšamo stanje svim medicinskim sredstvima, tražeći znak poboljšanja. Ali takav znak se nije pojavio. Ana-Liza je ujutru inhalirala devojčicu, što joj je pružilo malo olakšanje. Ubrzo, meñutim, postalo je jasno da se dete nalazi pred gušenjem. Žurno sam se konsultovala sa dr Milerom – da li bi razmotrio otvaranje njenih disajnih puteva traheotomijom? Hirurg je oklevao; a ni američki profesor nije mogao da objasni šta se dešavalo. Detetova temperatura je bila izuzetno visoka. Čak su se i sveprisutni crvi, askaridi, osećali neudobno u njenoj utrobi. Počeli su da napuštaju njeno telo ispuzavajući iz usta i nozdrva, što predstavlja zloslutan znak. Roditelji su nas svesrdno molili da spasemo život njihove ćerke. Devojčica je počela da mlatara rukama u naporu da doñe do vazduha. Oči su joj bile široko otvorene i zastakljene. Najednom je smrtna grimasa izobličila njeno lice. Nije bilo vremena za gubljenje. Zgrabili smo dete iz ruku uplakane majke i jurnuli u operacionu salu. Stomačni i vratni mišići malog pacijenta su se uvukli unutra zbog njenih neverovatnih napora da diše. Oči su joj dobile molećiv izraz dok nas je gledala, a mi smo uzimali hirurške instrumente. Izgledala je kao žrtveno jagnje čak i kad je krv počela da teče, dok je dr Miler u detetovom grlu gurao u stranu krvne sudove da bi postavio cev za protok vazduha. Dok je sekao hrskavične prstene dušnika, dete je nekoliko puta uspelo duboko da udahne. Veliko je bilo olakšanje na njenom licu dok su joj se pluća punila vazduhom. Hirurg je postavio metalnu cevčicu u novi otvor i spremio zavoje oko vrata. "Da li se osećaš bolje?" pitao je.

51

Mala devojčica je klimnula pažljivo. Zgrabila je naše šake i njene su usne uobličile reči zahvalnosti koje se nisu mogle čuti. Ovaj gest i izraz njenog lica su nas duboko dirnuli i, krijući suze, požurili smo da pozovemo njene roditelje. Dete je pružilo ruke ka majci i njene su usne rekle "Mama", ali pošto je sav vazduh sada išao preko traheotomskog otvora, nikakav zvuk nije mogao da se otme iz njenih usta. Ovo je bilo novo i iznenañujuće otkriće, kako za nju, tako i za njene roditelje. Sa nerazumevanjem su gledali komad metala koji je virio iz njenog vrata i zastrašeno bi ustuknuli od zvuka koji je dolazio iz njega svaki put kada bi se dete nakašljalo. Pokušale smo najbolje što smo umele da objasnimo šta smo uradili, ali je njihova odvratnost prema tome učinila da se osećamo krivim isto kao da smo osakatili njihovo dete. Izmeñu roditelja i nas dvoje je počela da raste nelagodna napetos dok su dani prolazili, a detetu nije postajalo bolje. Devojčica, meñutim, nije imala odbojna negativna osećanja prema nama. Izgledalo je da ona bolje od roditelja razume da je sve što smo učinili bilo sa namerom da joj se pomogne. Sa strastvenom željom da živi, prihvatala svaki bolni tretman uz hrabre osmehe. Još prvog dana naučila je da pije kroz otvor za dušnik. Kada ne bi bila previše iscrpljena, sedela bi i igrala se zadovoljno igračkama koje smo joj dali. AnaLiza i ja smo za nju i njene roditelje uredile sobu u blizini našeg smeštaja, kako bismo mogli bolje da je nadgledamo tokom noći. Tamo je vazduh bio svežiji, a popodneva su bila nešto hladnija. Ljudi u prolazu su bacali poglede simpatije ka devojčici koja je sedela na svom krevetu, smeškajući se i mašući svakom. Jedini koji je izgleda izgubio interes za nju bio je profesor. On nikad nije zatražio da je ponovo vidi, niti ju je ikada više pomenuo. Trebalo je da se uskoro vrati kući i izgledao je srećan što će pobeći od velikog broja problema naše dečje klinike. Šta je sudbina jednog od tih mališana značila njemu? Ono što je njemu bilo važno jeste to da su principi moderne školske medicine bili podržavani i u najudaljenijoj džungli. Ana-Liza i ja smo, meñutim, bile bespomoćne. Jednostavno smo volele malu devojčicu koja je tako strpljivo istrajavala u svojim patnjama. Roditelji je nikada nisu ostavljali samu. Otac bi sakupljao drva i nabavljao hranu, a majka bi zapalila malu vatru i kuvala pored svoje sobe, tako da su ćerka i roditelji mogli zajedno da provode svakodnevni život. Kada bi jedan od roditelja spavao, drugi bi ostao pored deteta. Meñutim, oni su mrzeli veštačku cev za vazduh i bili su duboko uznemireni što njihova ćerka nije mogla da govori sa njima. "To više nije glava našeg deteta" govorili su prekorno i svakog dana nas molili da izvadimo napolje "tu stvar koja izlazi iz njenog vrata". Njihov stalno optužujući odnos, napetost neophodnih bolnih tretmana i posmatranje deteta sa otvorenim ustima u nemom kriku postali su skoro nepodnošljivi za nas. Štaviše, postepeno smo shvatali da dete neće uspeti da pobedi bolest. Pred našim zapanjenim očima odvijala se duboka promena koja je prožela odnos izmeñu roditelja i deteta. Prvobitno su roditelji bili ti koji su pružali detetu utehu i novu snagu. Sada, dok se njena smrt približavala, oni su sami postali kao bespomoćna deca, dok je umiruća devojčica izgledala kao da dostiže duhovnu zrelost daleko iznad svog uzrasta. Širom otvorene oči bile su ispunjene ljubavlju i saosećanjem za roditelje i, sve dok je bila u stanju da izražava osećanja i misli, ona je bila ta koja je njima davala snagu i hrabrost. Dugo nakon što je ona preminula, sedeli smo nepokretno pored njenog kreveta. Samo su strašni zvuci majčine tuge kidali naše osećanje mira, blaženstva i uzdržane vedrine, koji su nas držali začaranima dok je mala devojčica umirala. Iznenada, njen

52

otac se bacio na telo svog mrtvog deteta i, drhtavim rukama, iščupao omraženi predmet iz ćerkinog grla. Umotao je njeno mrtvo telo u ćebe i branio ga od nas kao divlja životinja kada smo pokušali da zadržimo zavoje koji su bolnici bili očajnički potrebni. Sada je napetost eruptirala u mržnju prema nama. Nismo mogli to da podnesemo i ostavili smo ih same sa mrtvim detetom. Danima smo Ana-Liza i ja bile fizički i psihički iscrpljene. Jedva da smo mogle da jedemo ili nañemo dovoljno snage za svakodnevni rad. Čim bi to postajalo moguće, povlačile smo se od ostalih i sedele zajedno, satima proživljavajući tragične dogañaje sa malom devojčicom. Iznova i iznova smo se pitale šta je trebalo drugačije uraditi i ne bi li bilo bolje da smo poštedele devojčicu i njene roditelje mučenja traheotomijom. Pokušavale smo da sakrijemo depresivno raspoloženje od ostalih. Ali dr Švajcer je primetio u kakvom smo stanju. Mora da se raspitao i saznao šta nas je mučilo, jer je on bio taj koji nas je izbavio iz lavirinta mračnih premišljanja. Nedelju dana nakon smrti devojčice dr Švajcer je pozvao Ana-Lizu i mene do svog mesta u bolnici da ispitamo dečaka sa akutnim disajnim problemima. Njegovi roditelji su bili iz Fulanija, plemena trgovaca, koji su prevozili stoku uz i niz reku. Njihov jedini sin, dečak od oko osam godina, putovao je sa njima. Nekoliko dana je imao groznicu i, kada mu se stanje pogoršalo, oni su se odmah uputili za Lambarene. Tog jutra, kada je dečak počeo da se bori za vazduh, požurili su da zatraže od samog dr Švajcera da spase dečaka. Uzbuñeno smo prepoznale iste simptome davljenja kakve smo videle kod devojčice. Dr Švajcer nas je upitao za mišljenje o optimalnom tretmanu. Strpljivo je pratio naše izlaganje o pokojnoj devojčici i naša opažanja o upotrebljivosti traheotomije. Stoga nam je prepustio da isprobamo svaku drugu meru za spas dečaka sem nje. Ali, kada do poboljšanja nije došlo, a stanje dečaka je postalo kritično, dozvolio je da traheotomija bude izvedena. "Naša je lekarska dužnost da upotrebimo svaku metodu moderne medicine koju imamo na raspolaganju da bismo umanjili patnju i bol", rekao je. "Kada budemo uradili sve što možemo, nije u našim rukama da li će pacijent preživeti ili podleći." Još jednom smo obavili bolni zadatak izvoñenja ovog zahvata na detetu. Ali, ovog puta pacijent se oporavio. Kada je cevčica bila konačno odstranjena i kada je dr Miler konačno zatvorio traheotomski otvor, dečak se još dugo nije usuñivao da bilo šta kaže. Dr Švajcer, roditelji, Ana-Liza i ja smo stajali oko kreveta i uveravali dečaka da on zaista može ponovo da govori. On nas je gledao i najednom zaplakao. Eto glasa! Sporo je ustao iz kreveta i slušao zvuk koji je dolazio iz njegovih usta, a onda je pružio ruke i rekao promuklim glasom: "Mama, dobro sam!". Smejući se glasno, roditelji su ga zagrlili. Ana-Liza i ja smo se pogledale, misleći na drugo dete. Nad glavama srećne porodice susrele smo prijateljski pogled starog Švajcera. Nasmejao nam se i klimnuo glavom. Tada smo osetile kako nas zapljuskuje talas dobrote i ljubavi. Kao magijom, osećaj težine nam je spao sa srca. Albert Švajcer je poznavao iskušenja kroz koja smo prolazile. Shvatale smo da on odobrava i podržava naš rad u svim njegovim teškim iskušenjima.

53

poglavlje 9

TAJNI RITUAL

Odnosili smo se prema plemenskom vraču kao prema kolegi, zato što je naš stav bio da održavamo dobre odnose sa svima njima. Tako bi oni mogli da, u skladu sa svojim shvatanjima, šalju bolesnike kojima njihova veština nije mogla da pomogne. Albert Švajcer, Još priča iz praiskonske šume

Albert Švajcer je u svojim kasnim osamdesetim uistinu bio autoritarna i patrijarhalna ličnost, zbog čega su ga neprestano kritikovali. Ali, kako bi drugačije moglo biti? Doktori i sestre, zaposleni i dobrovoljci, da ne pominjemo pacijente i njihove porodice, dolazili su i odlazili, a on je ostajao. Osim njegovih prinudnih odsustava tokom Prvog svetskog rata, u vreme putovanja zbog prikupljanja donacija, i vraćanja u Nemačku radi odmora i oporavka, Albert Švajcer je živeo u Lambareneu više od 50 godina. Od 1913. godine, kada je osnovao svoju bolnicu praveći najobičniju skupinu koliba, on ju je unapredio u nezavisni bolnički kompleks od oko sedamdeset grañevina koje su pružale smeštaj za više od hiljadu ljudi. Dr Švajcer se uvek osećao lično odgovornim i za zaposlene i za posetioce. Nije bilo potrebno ostati dugo u Lambareneu da bi se shvatilo zašto je njegova briga za sve veću zajednicu s godinama postajala sve veća. Mnogi od zaposlenih, kao i posetioci, dolazili su u Lambarene nepripremljeni, znajući malo ili nimalo o mnogim opasnostima koje su vrebale u tropskoj džungli. Bez čvrstih pravila života, česte nesreće i teške bolesti bi konstantno napadale ovu raznoliku zajednicu. Albert Švajcer je realnost afričkog sveta poznavao mnogo bolje nego što su ljudi mislili. Nikada neću zaboraviti incident kojem sam bila svedok u Lambareneu. Sa rancem na leñima, mladi američki student je posetio dr Švajcera tokom svog putovanja preko kontinenta. Pokazao je pritom prilično naivnu veru u dobrotu Afrikanaca i svoju sposobnost da komunicira sa njima. Ipak, to ga nije sprečilo da ne nosi pištolj. U to vreme, i pored blizine Konga i grañanskog rata, nošenje vatrenog oružja je bilo nečuveno u Lambareneu. Dr Švajcer je upozorio mladog čoveka da ne nosi to oružje sa sobom na svoj put kroz džunglu, jer bi ljudi lako postajali sumnjičavi i zaplašeni. Čak mu je ponudio da ga ostavi kod njega, do svog povratka iz avanture.

Na slici: maska naroda Tsogo iz Ogove basena, kasni XIX - rani XX vek

54

Ali, mladi čovek nije obraćao pažnju na Švajcerove reči. Nekoliko nedelja kasnije do nas je dopro glas da su ga uroñenici ubili u udaljenom kraju džungle. Svako je mogao da vidi koliko se dr Švajcer kaje i osuñuje sebe zato što nije uspeo da spreči ovu tragediju, i to je trajalo još dugo nakon nesreće. Zahvaljujući redu koji je on uspostavio, u Lambareneu je sve funkcionisalo dobro. Svaki pojedinac je znao šta mu je posao i, izvan svojih jasno utvrñenih zadataka, niko nije morao da se brine za svakodnevne, osnovne potrebe koje su u ostalim krajevima ruralne Afrike oduzimale dosta vremena. Osećanje bezbednosti i harmonije u Lambareneu, rezultatu dobro organizovane saradnje, bilo je nešto po čemu je ovo selo bilo sasvim izuzetno. Istina, svako od nas je morao da prihvata ograničenja lične slobode. Neki od članova osoblja su bili ozlojeñeni dr Švajcerom zbog njegovog nedodirljivog autoriteta. Ipak, činjenica je da je svako bio slobodan da napusti mesto u svako vreme. Doktor nikada nije uzimao za zlo ako bi neko odlučio da ode. Plaćao je veoma velikodušno za obavljeni posao, kao i za put kući i potrebe potonjeg oporavka. Ali ako je dr Švajcer ličio na strogog roditelja, mi smo se često ponašali kao nestašna deca. Pravilo da članovi osoblja koji nisu na dužnosti moraju noću da ostanu u svojim prostorijama provociralo nas je da se iskradamo u mrak, samo da bismo se zabavili. Ali, tek je nekolicina odlazila daleko. Kada bi se smrklo stara šuma oko Lambarenea kao da se zlokobno zatvarala oko nas, te smo se brzo vraćali u bezbednost naših prostorija.

Jednom, meñutim, prekršila sam skoro sva bezbednosna pravila koja je Albert Švajcer postavio. Otputovala sam u udaljeno selo posle mraka. Nekoliko dana ranije, Afrikanci u bolnici bili su primetno uzbuñeni. Pitala sam Gistava, svog afričkog pomoćnika, šta je tome razlog. On je prvo ignorisao moja pitanja, ali kada sam ostala uporna, konačno me je obavestio da se priprema velika seoska gozba i da svako govori o slavnom vraču čiji se dolazak očekuje. Nastavila sam da zapitkujem Gistava o ovom dogañaju sve dok nije predložio da i ja odem tamo. "Doñi i vidi sama", rekao je osmehujući se. "Mogla bi da posmatraš vrača na poslu." Navikla sam da nesputano putujem do udaljenih sela u istočnoj Africi, bez obzira na doba dana. Zato se nisam ustručavala da prihvatim Gistavovu ponudu. Ali kako bih došla do njegovog sela? Odlučila sam da pitam Erika, stolara. On je bio avanturistički tip i, pošto nije pripadao medicinskom osoblju, smatrao je da pravila dr Švajcera za njega nisu toliko obavezujuća. Znala sam da je sebi napravio kanu i

55

videla ga da u slobodno vreme vesla na reci. Zato sam mu se obratila i obavestila ga o slavlju i gozbi. Zainteresovao se i takoñe poželeo da poñe. "Mogli bismo da uzmemo moj kanu", predložio je. Zajedno smo proučavali mapu koju mi je Gistav nacrtao sve dok se nismo uverili da možemo naći put do sela, koje se nalazilo na jednoj pritoci reke Ogove. Spremili smo se za put u velikoj tajnosti, jer smo znali da dr Švajcer nikad ne bi dozvolio da prisustvujemo afričkim ceremonijama, pogotovo ne noću. Bilo je već dobrano posle ponoći kada smo napustili sobe, ušunjavajući se u mrak. Morali smo da proñemo ispod dr Švajcerovog prozora i pri tom smo ga videli za radnim stolom, pogurenog nad knjigama. Uistinu smo se osećali kao nestašna deca dok smo na prstima prelazili put do reke, gde je Erik sakrio kanu u visokoj travi. Glasno je otključao katanac gvozdenog lanca. Pogledala sam naokolo, uplašena da bi nas stražar kod bolnice mogao čuti. Kanu je bio malen i prošlo je nekoliko napetih trenutaka dok nismo konačno napustili šipražje debele crvene trske i izašli na otvorenu vodu, gde je krhko plovilo lakše održavalo kurs. Tada smo mogli da upotrebimo vesla za održavanje ravnoteže dok smo plovili rekom, tragajući za ulazom u malu pritoku koju je Gistav obeležio na mapi. Svetla Lambarenea su nestala iza nas. Kada je uzbuñenje bekstva prošlo, počeli smo da se osećamo nelagodno. Zar nije bilo prilično riskantno ući u mrak nepoznatog? Jesmo li zaista znali kako će ljudi, kojima idemo u susret, reagovati na naše prisustvo? Potpuno sam shvatila u kakvoj smo situaciji tek kada se naš mali čamac uputio kroz uski vodeni prolaz pritoke, gde su grane moćnog drveća skrivale nejasna svetla zvezdanog neba. Napetost je rasla sa svakim zamahom vesla koji nas je nosio dublje i dublje u nepoznatu i veličanstvenu šumu. Neobični glasovi i odurni mirisi noćne džungle pojačavali su moje strahovanje. Kako uopšte možemo biti sigurni da idemo u dobrom pravcu? Mora da se i Erik osećao isto tako, jer je prestao da vesla i upitao me nije li bolje da okrenemo kući pre nego što se potpuno izgubimo. Dok smo tako stajali, čuli smo sasvim slab zvuk bubnjeva ispred nas. Išli smo u dobrom smeru: odlučili smo da produžimo. Ubrzo smo mogli jasno da čujemo bubnjeve; pratili su naše milenje kao dobovanje srca džina. Tupi, ritmični zvuk je odzvanjao u mučnoj težini tople i vlažne noći. Uplašeni mogućnošću da završimo u mulju reke, prepune zavijutaka, napipavanjem veslima smo odreñivali put kroz užasni mrak. Osetili smo veliko olakšanje kada smo Na slici: prizor reke Ogove © 2008 Daniel Gauthier

56

u vodi reke koja je postajala sve šira ugledali odraze mnogih lomača. Odveslali smo do obale na kojoj su ležali zavezani veliki kanui i pored njih vezali i naš mali čamac. Peli smo se do sela nogu utrnulih od neudobnog sedenja u uskom kanuu. Pri svetlu vatri mogli smo da vidimo ljude oko seoskog trga, okupljene u igri i pevanju. Želeli smo da se utopimo u gomilu neprimećeni, ali, naša svetla koža i zapadnjačka odela činili su nas zabrinjavajuće sumnjivim. Stojeći tamo, ne znajući šta bih radila, primetila sam Gistava u krugu igrača. Ili to ipak nije bio on? Sa glavom visoko uzdignutom, izobličenim licem i očima koje zure pred sebe, znojem koji se preliva preko njegovog polunagog tela, igrao je u ritmu bubnjeva. Dok je prolazio pored nas, mogli smo da vidimo da je potpuno nesvestan našeg prisustva. Srce mi je klonulo jer sam sve dotad računala da će nas Gistav predstaviti meštanima. Nismo čak znali da li im je pomenuo naš dolazak. Dok je ponovo prolazio pored nas, osetila sam se uzbuñeno i ošamućeno. Zar je ovo tihi, poslušni službenik koga sam dobro upoznala tokom našeg dnevnog rada u bolnici? Ne, ovo je bila druga osoba – divlji čovek, neobuzdan u ispoljavanju emocija i pri tom neobično zastrašujuć. Nisam se usudila da mu pogledam pravo u lice dok nas je ponovo mimoilazio, a kamoli da ga pozovem. Morala sam jednostavno da odbacim nadu da ćemo biti prijateljski uvedeni u selo. U meñuvremenu, neki meštani su postali svesni našeg prisustva. Mogli smo da vidimo kako jedni drugima primiču glave i uzbuñeno govore, bacajući prilično negostoljubive poglede prema nama. Činilo se da su i sami u nedoumici kako da se postave prema ovom neočekivanom upadu stranaca na njihovo slavlje. Iznova smo se zapitali da li bi najbolje bilo da se povučemo, kada se neko približio sa dvema stolicama, pozdravljajući nas i pozivajući da sednemo na obodu kruga za igranje. Drugi su nam doneli nešto za piće. Gledala sam u zelenkastu tečnost. Bilo je to verovatno palmino vino. Sećajući se priča o narodnom običaju dodavanja sokova halucinogenih biljaka u pića za svečanosti, upozorila sam Erika da odbije svoju šolju. Naše odbijanje da uzmemo piće izazvalo je znatnu nelagodnost, posebno zato što nismo mogli da im objasnimo razlog na njihovom jeziku, a Gistav svakako nije bio dostupan da prevodi. Ali kada je neko doneo bocu crvenog vina i dve šolje, brzo smo ih prihvatili i seli na stolice. Meñusobno nepoverenje je iščezlo. Sada smo sa olakšanjem nastojali da izgledamo opušteno i zahvaljivali smo se osmesima. Videći nas kako se udobno smeštamo i sipamo vino, ljudi su se udaljili i pridružili se igračima, a mi smo konačno mogli da posvetimo punu pažnju ceremoniji. Redovi ljudi i žena bili su okrenuti jedni prema drugima. Plesali su ritmičnim pokretima, naizmenično se približavajući i udaljavajući. Bebe su spavale na leñima majki, sa glavama koje su nesigurno odskakivale u skladu sa ritmičkim pokretima i trupkanjem nogu, izgleda bez ikakvih posledica. Starija deca su stajala iza majki, imitirajući njihove pokrete. Neka uobičajeno ljubopitljiva meñu njima okupila su se oko nas. Erik je pružio ruku prema njima u prijateljskom gestu, pozivajući ih da se približe, ali sam ga upozorila da ih ne dodiruje. Ako bi i jedno od njih počelo da plače, ili padne, ili doživi i najmanju nezgodu, ljudi bi istog trenutka posumnjali u neki zli uticaj stranca koji je došao u kontakt sa detetom. Ali ona su se ionako držala na odstojanju, te smo ubrzo zaboravili na njih. Jednoličnost bubnjeva i pevanja je zatupljivala. Skoro neprimetno, ritam bubnjeva je počeo da se ubrzava, a trans igrača se, izgledalo je, produbio.

57

Najednom je jedan zvuk zaglušio zvuk bubnjeva i svi su pokreti istog trenutka prestali. Taj neobičan zvuk – neuporediv sa bilo čim što sam dotad čula, nalik klepetanju – dolazio je od grupe ljudi koji su udarali palice jednu o drugu, brzo povećavajući staccato. Uzbuñenje ljudi je dostiglo vrhunac. Tada, naoko niotkuda, u sredini polja se pojavila figura neobičnog izgleda: visoki čovek u odeći od slame; grozna maska mu je pokrivala glavu i lice. Dok se pokretao, perje i kosti na njoj stvarali su zviždukave i klepetajuće zvuke. Gledali smo potpuno fascinirani neobičnim igračem. Jedva smo mogli da poverujemo očima dok smo posmatrali ples ove figure. Tempo se neprekidno ubrzavao sve dok pokreti više nisu mogli da se prate i cela je pojava izgledala kao da lebdi u oblaku prašine iznad zemlje. Zatim se plesač sa maskom našao neposredno pred nama; nismo imali predstavu kako se to dogodilo. Srce mi je preskočilo i počelo ubrzano da lupa. Kakav zastrašujući prizor! Kao biće sa drugog sveta, neobjašnjivo jezivo, iz kojeg je zračila tajanstvena sila koja je učinila da ostanem nepomična i bez daha. Uzdrhtala figura je sporo, hipnotički ispružila ruku prema meni. Svi su napeto posmatrali; uzbuñenje je bilo na vrhuncu. Instinktivno znajući da ne smem da pokažem strah, i ja sam, ne razmišljajući, ispružila moju. U trenutku kada su se naši prsti dotakli osetila sam šok sličan električnom pražnjenju. On je žestoko povukao ruku i prodorni krik se otrgao iz usta maske. Bila sam zaprepašćena. Nesposobna da se pokrenem, gledala sam čudnu pojavu kako se okreće i odlazi, gubeći se u mraku poput senke duha. Ljudi su najednom postali upadljivo svesni našeg prisustva. Nismo mogli da razaznamo da li su nas se plašili ili su bili neprijateljski raspoloženi. ( Kad bi samo Gistav došao da nas spase! Ali on ni u jednom trenutku nije pokazao da nas prepoznaje.) Ljudi su pobesneli. Počeli su grčevito da igraju i izgovaraju reči koje su nam zvučale kao krici bola i patnje. U jednom mahu su žene i deca isterani van kruga i oterani u kolibe. Jedan čovek je došao do nas; govorio je nesumnjivo neprijateljskim tonom. Pošto ga nismo razumeli, Erik je savetovao da ostanemo tu gde smo. Ljudi su sada formirali uzak krug oko plesača sa maskom, koji se u meñuvremenu ponovo pojavio. Svaki igrač se čvrsto držao za svog suseda. Lica su okrenuli ka centru kruga, tako da smo videli samo leña sjajna od znoja. Pevajući pesmu koja je podizala emocije, praveći nepravilne pokrete telima, vodili su sebe do vrhunca uzbuñenja. U to vreme već smo se stvarno uplašili. Tek smo shvatali da smo svedoci tajnog rituala. Svesni da se ne možemo suprotstaviti volji ovih krajnje uzbuñenih ljudi, nismo se usuñivali da se pomaknemo, da ne bismo privlačili njihovu pažnju. Odjednom, oni su stravično urliknuli i raštrkali se u svim pravcima. Za sobom su ostavili iznurenog mladog čoveka, koji je očigledno bio veoma bolestan. Sedeo je tamo, njišući se i ispuštajući duge vapaje. Figura sa maskom je prosto skliznula prema njemu. Mladić je počeo da se trese, njegovo lice se izobličilo od straha, a krici su svedočili o krajnjoj agoniji. Zgrabilo nas je osećanje bliske opasnosti. Kontrolisali smo se krajnjim naporom volje, boreći se protiv panike koja je pretila da nas uguši. Osetili smo, pre nego videli, čoveka sa maskom, koji se nadvio nad mladićem; i dok je on obigravao i doticao telo krici su najednom prestali, a mladi čovek je ležao kruto i beživotno. Po svemu sudeći se onesvestio. Nismo mogli dobro da ga osmotrimo jer su nam neki ljudi ponovo zaklonili vidik i, pokretima koji nisu ostavljali nimalo nedoumice, zatražili da odemo. Postalo je očigledno da više nismo dobrodošli, ali bili skamenjeni i nismo mogli da mrdnemo. Nepomičnih lica, ukočeno smo sedeli. Možda je to što se nismo ni 58

pomakli ubedilo ljude da nam nekakva nepoznata sila daje pravo da ostanemo. Oni su nas ponovo napustili i pridružili se meštanima koji su u meñuvremenu podigli mladog čoveka. Preneli su ga do velike grañevine, očigledno stvorene za ovu priliku. Visoka trščana ograda je sakrila dalji proces od naših pogleda, ali smo mogli čuti vračanje i jezive zvuke koji su dopirali iznutra. Usred sve te buke s teškoćom se raspoznavalo protestujuće ječanje deteta. Zatim je na čistinu dotrčao mali dečak, gonjen ljudima i ženama. Odenuli su ga u kostim od trske, istovetan onome koji je nosio maskirani igrač. Istog trenutka kada je maska poklopila njegovu glavu, dete je prestalo da plače i zaigralo je. Njegova igra je bila zapanjujuće tačna imitacija onoga što smo prethodno videli; on se, takoñe, vrteo poljanom praćen hitrim udaranjem štapova, sve dok ga skoro potpuno nije sakrio gusti oblak prašine. Kada je izgledalo da lebdi u vazduhu, ljudi su prasnuli u smeh, radosno pljeskajući rukama. Napetost se rastopila. U tom trenutku, glas pored mog uha je rekao: "Sada je bolje da odete". To je bilo rečeno na francuskom. Okrenula sam se i videla siluetu kako nestaje u mraku. Da li je to bio Gistav? Upozorenje je bilo jasno, uspelo je da razbije hipnozu koja me je držala prikovanom za stolicu. Ustala sam i dala znak Eriku da me prati. Koristeći trenutak spokojstva, kada su svi bili okrenuti ka malom dečaku, počeli smo da se povlačimo. Vraćali smo se polako, motreći na selo i ljude, sve dok se nismo našli na bezbednoj udaljenosti. Tek tada smo okrenuli leña selu i požurili ka reci. Nervozno smo išli od jednog do drugog kanua dok konačno nismo našli naš mali čamac. Plesnivi, vlažni vazduh i mrak džungle su isprva smirivali naše uzbudene nerve. Ali, tek što smo pobegli od jezive atmosfere u selu kada smo se našli u novoj opasnosti. Na reci nam je napetost rasla jer smo shvatali da se naš kanu kreće ka grupi glasnih nilskih konja. Ništa nismo mogli da učinimo da ih izbegnemo; morali smo da produžimo. Glasno hrkljanje i pljeskanje oko nas pokazivalo je da prolazimo tačno kroz krdo. Pripala mi je muka od straha. Slušati i mirisati te velike životinje, a da ne možete da ih vidite, apsolutno je zastrašujuće. Zadržavajući dah i skoro se ne usuñujući da koristimo vesla, nekako smo se provukli. Naprežući oči da bismo uopšte išta razaznali, bili smo spremni da svakog časa ugledamo velike bele zube otvorenih čeljusti velike životinje. Drhtala sam dok sam se prisećala širokih i dubokih rana Afrikanaca osakaćenih u napadima ovih životinja. Iako smo prošli kroz krdo nepovreñeni, više nisam mogla da kontrolišem paniku. Stres koji sam doživela u proteklih nekoliko časova je za mene bio prevelik i sada su mi se ruke toliko tresle da nisam bila u stanju da držim veslo. Pod drvećem je bio mrkli mrak. Skakala sam na svaki zvuk džungle. Potresla sam se kada je šiblje zagrebalo bok kanua; zgrčila se kada mi je grana povukla kosu. Šta ako je zmija visila sa drveta? Mračnom šumom su vrvela svakojaka gmizava stvorenja. Da li bi nas mogla napasti? Nešto se sudarilo sa kanuom – zamalo se nismo prevrnuli. Je li to bio krokodil? Ili samo deblo drveta? Zar ne bi mogla zver da krene ka mojoj ruci kada spuštam veslo u vodu? Dahtala sam; hladan znoj mi je orosio čelo. Da li će se ova noćna mora ikada završiti? Strah mi je teško pritiskao grudi. Da sam se držala dr Švajcerovih pravila, nikada se ne bi našla u ovoj situaciji. Da li ću ga uopšte ponovo videti? Svakako ne bismo bili prvi beli ljudi koji su iščezli u ovoj džungli. Nakon dugo, dugo vremena osetili smo hladni povetarac i videli zagasit odsjaj reke Ogove, pa smo sa olakšanjem odveslali napred ka otvorenoj vodi. Sada je trebalo samo da sledimo obalu reke, sve dok ne stignemo do pristaništa bolnice. Još slabašna 59

od strahovitih doživljaja sledila sam Erika pri penjanju putem ka bolnici. Svetlo na prozoru Švajcerove sobe bilo je ugašeno; svi su spavali. "Pretpostavljam da nam oboma treba dobar odmor." Erik je na rastanku jedva izustio ove reči. To je bilo sve što je ikada rekao o našoj grozomornoj avanturi. Što se mene tiče, počela sam da se naslañujem bezbednošću sobe još od trenutka kad sam se dovukla do vrata. Ali, još dugo nisam mogla da zaspim. Morala sam da razmislim o Gistavu i svim našim afričkim pomoćnicima. Koliko smo malo znali o njima! Sretali smo ih tokom dana i radili sa njima, u svetu koji smo mi, Evropljani, stvorili ovde u tropskom području. Afrikanci koji su odlučili da rade sa nama tako su se dobro prilagodili našem ponašanju da je svako od njih veoma ličio na nekoga od nas. Većina evropskog osoblja prihvatala je svoje afričke pomoćnike zdravo za gotovo, i tek je nekolicina bila zainteresovana za ono što se nalazilo iza njihove uljudne i ljubazne spoljašnjosti. Namah sam spoznala drugačijeg Gistava, kakav je bio u svom sopstvenom svetu. Ni kod koga nisam videla tako snažno izraženu dvostranu prirodu. Divlji, ekstatični izraz Gistavovog lica; nemirom voñeni ljudi u tajanstvenom ritualu; kratki susret sa moćnim vračem, i zastrašujuće putovanje kroz mrak džungle – sve je ovo otvorilo vrata meni nepoznatog sveta. Gistavovog sveta, čiji deo nikada neću biti, dok je on bio savršeno kadar da bude deo mog. Počela sam da shvatam da ovi ljudi iz džungle mogu mnogo bolje da se prilagoñavaju od nas, kao i da dožive mnogo veći raspon iskustava od nas. Sećala sam se kako je Albert Švajcer jednom, za ručkom, izazvao živahnu diskusiju tvrdnjom da samo oni koji su svojim delima i ponašanjem Afrikancima preneli ono najbolje iz hrišćanske civilizacije imaju prava da pokušaju da utiču na njihov način života. "Ne verujem da sam prvi Evropljanin koga su postideli Afrikanci. Oni izgleda poseduju intuitivno razumevanje za ljudsku prirodu" rekao je tada. Potpuno se saglasivši sa ovim mišljenjem, konačno sam utonula u san. Sledećeg jutra Gistav je, protivno svom običaju, kasnio. Čekala sam ga sa pomešanim osećanjima. Da li je i on bio postiñen zato što sam videla njegovu afričku prirodu, tako opsceno ogoljenu? Ali kada je stigao, Gistav se uobičajeno ponašao. Na licu mu se nije odražavao ni trag emocije. Sabran i ljubazan, posvetio se svom poslu kao i uvek. Ni rečju nije pomenuo seosku svečanost. Nikada nisam saznala da li je tamo uopšte primetio naše prisustvo. Meñutim, izgleda da su za to znali svi ostali u Lambareneu. Pratilja dr Švajcera nas je strogo gledala - samo čekajući pogodno vreme za ukor. "Jeste li imali zanimljivo veče?" pitao je Albert Švajcer za stolom. "Zanimljivo, ali ne i prijatno", odgovorila sam, pokušavajući da budem iskrena – koliko je bilo moguće. Kada sam ga pogledala, u njegovim prijateljskim očima videla sam samo veselje i razumevanje. Na razočaranje svih ostalih, dr Švajcer nas nije ukorio. Možda je to bilo zato što je znao da ni Erik ni ja nismo novajlije u afričkim avanturama, tako da nije bio previše zabrinut. Može biti i da je imao na umu da smo nas dvoje dobrovoljni radnici u Lambareneu, pa se nije osećao slobodnim da i na nas primeni sve zabrane i ograničenja koja je uveo za svoje zaposlene. Šta god bio razlog, on o tome nije više ništa rekao.

60

poglavlje 10

SAUČEŠĆE

Ljudi su mi bili zahvalni što sam im u srca vraćao osnovnu istinu Hristove vere kao nešto što bi postalo deo svakodnevnih misli i tako ih ojačalo protiv opasnosti napuštanja svake religije u kasnijem životu. Albert Švajcer, Moj život i misao

Posle zastrašujućeg doživljaja u Gistavovom selu nisam mogla da prestanem da mislim i obraćam pažnju na njega. Posmatrajući afričke pomoćnike na poslu, primetila sam da su bili nezamenljivi za dobro funkcionisanje bolnice. Ljudi koji su, bilo iz daleka ili iz blizine, dolazili da traže pomoć u bolnici Alberta Švajcera, govorili su mnogim jezicima. Tek ih je nekolicina znala francuski. Bio bi beznadežan zadatak za evropsko osoblje da pokuša da nauči bilo koji od njihovih. Lekari i sestre su, stoga, potpuno zavisili od sposobnosti svojih afričkih tumača. Svaki član osoblja poznavao je više domaćih jezika. Prevodili su jedan za drugog ako bi neko od njih zaglavio sa nekim posebnim plemenskim dijalektom. Gistav je radio kao pomoćnik već mnogo godina. S vremenom je stekao solidno znanje o tropskim bolestima koje smo susretali u svakodnevnom radu na klinici i umeo je da postavlja prava pitanja. Njegova bliskost sa mnogim domorodačkim jezicima i plemenskim verovanjima, kao i brigama koje su pratile bolest i smrt, omogućavali su mu da prevodi, ili bolje rečeno prezentuje njihove opise simptoma na medicinskom francuskom. To je obavljao sa lakoćom i tako mi omogućavao da aktivno učestvujem u razgovoru, stoga se ja nikada nisam osećala kao autsajder. Taktično i nenametljivo, često me je savetovao kako da se ponašam prema ovim sramežljivim i sumnjičavim ljudima iz tropske šume. Sa beskrajnim strpljenjem je objašnjavao uznemirenim majkama šta ću sledeće uraditi i ohrabrivao uplakanu decu da izdrže tretman. Od početka do kraja mog rada u Lambareneu Gistav je stajao kraj mog stola. On nije bio samo pomoćnik i odličan tumač, već je vodio računa i o medicinskoj dokumentaciji pacijenata. Pre nego što bih se ujutru pojavila, Gistav bi već organizovao naš posao za taj dan. Svaki pacijent je imao svoj zdravstveni karton; instrumenti i lekovi su već bili pripremljeni na radnom stolu; u pratnji svojih majki mladi pacijenti su čekali u redu na naznačenim mestima. Dok je radio sa mnom, Gistav je i motrio na sto Alberta Švajcera. Svaki put kad bi pomislio da je starom doktoru potrebna asistencija, požurio bi ka njemu. Ponekad bi samo doneo čašu hladnog pića; u drugim slučajevima je pomagao u prevoñenju. Kada bi se vratio, sa lica mu je uvek zračilo zadovoljstvo. Njegov osmeh je govorio o ljubavi prema dr. Švajceru više od bilo kojih reči.

61

Želja da saznam više o Gistavu s vremenom je postajala sve veća, ali je za to bilo teško ulučiti pravu priliku, budući da mu izgleda nikada nije pala na pamet misao da želim nešto više od poslovnog odnosa. Gistav je bio stariji do ostalih pomoćnika i pri kraju svakog dana kod njega sam primećivala umor u držanju tela i izborano lice. Nisam se osećala prijatno što sam ja obično sedela, dok je on bio na nogama. Istina, on je morao da se kreće jer je na klinici obavljao veliki deo fizičkog posla, ali je bilo i prilika da se odmori u stolici - pod uslovom da je bila pristupačna. Jednom, kasno popodne, kada je Gistav izgledao zaista iscrpljen, nisam to mogla više da gledam. Našla sam slobodnu stolicu i ponudila ga da sedne. On se iznenadio, ali pošto je bio stvarno umoran, sa olakšanjem se strovalio u nju. Koji minut kasnije, gospoña Matilda je prolazila pored konsultacione sobe. "Zašto Gistav sedi?", pitala je primetno iziritirano. "Mislim da može stajati." Gistav je ustao, mrmljajući izvinjenje. Pocrvenela sam. Naglo sam ustala sa svoje stolice. "Mogu i ja!" To je ispalo oštrije nego što sam nameravala. Donja vilica stare gospoñe se iznenañeno spustila. Videvši moje ljutito lice, one je samo slegla ramenima i produžila svojim putem. "Samo ti sedi, Gistave, zaslužuješ!", rekla sam i pričekala par sekundi da se on vrati na svoje mesto pre nego što sam ponovo sela. Senka osmeha mu je prešla preko lica, ali ništa drugo nije rečeno oko incidenta. Od tada sam obezbeñivala da za Gistava uvek postoji slobodna stolica. Ubrzo sam otkrila da je bilo mnogo lakše razgovarati sa Gistavom dok oboje sedimo. Tako se meñu nama razvilo osećanje prijateljstva, što mi je omogućavalo da ga pitam o stvarima ličnije prirode. Jednog popodneva, kada smo završili sa našim poslednjim pacijentom i u prostoriju se vratila tišina, pitala sam: "Kako to da ti, koji si radio u bolnici toliko godina, nisi nikada unapreñen na više mesto?" Gistav se smeškao bez gorčine. "Nikada nisam našao vremena da završim školu", odgovorio je. "Znanje mnogih afričkih jezika me je učinilo nezamenljivim za dr Švajcera." Onda je počeo da se smeje. "Osim toga, nisam se usuñivao da napustim ovo mesto; previše mladih ljudi traži moj položaj." Gistav je sa simpatijama gledao ka Švajcerovom stolu. "Mi, stariji, znali smo doktora Švajcera kada je još bio mlad i veoma aktivan. Većina nas je kod njega bila lečena od ove ili one bolesti. Svi želimo da ostanemo pored njega što je moguće duže. Zato, nije tako važno koji položaj neko od nas ima, sve dok možemo da radimo ovde sa njim." Nisam mogla ništa da dodam ovakvoj predanosti. Ali u sledećoj pauzi Gistav je počeo samoinicijativno da govori. Mora da je razmišljao o mom pitanju, jer je produžio upravo tamo gde smo zastali. "Kada smo bili mladi momci imali smo običaj da se u večernjim časovima okupimo oko vatre. Razgovarali bismo satima o svim novim i uzbudljivim stvarima koje smo naučili radeći sa dr Švajcerom. Bili smo ponosni što smo njegovi pomagači. Ali, u njegovom prisustvu strahopoštovanje je držalo naša usta zatvorena." Gistav je zaklimao glavom vraćajući drage uspomene. "Ne verujem da ćeš ikada razumeti duboki utisak koji je dr Švajcer ostavio na nas. Bile su nam potrebne godine da sredimo naša osećanja i razumemo toliko novih ideja koje nam je doneo. "

62

Verni švajcerov pomoćnik me je pogledao zamišljeno, ali je neko ušao prekinuvši nas i nisam imala priliku da mu odgovorim. Dani su prolazili. A onda smo ponovo progovorili. "Vreme nam ništa ne znači", iznenada je rekao Gistav. Prošao je trenutak pre nego što sam shvatila da je ponovo spreman da mi kaže nešto o prošlim danima. Obratila sam mu svu pažnju. "Molim te, objasni šta pod tim misliš", rekla sam dok smo seli gledajući jedno drugo. "Jedna od novih stvari kojima nas je dr Švajcer naučio ima veze sa vremenom", počeo je Gistav. "U našem svakodnevnom životu na selu, pre nego što se on pojavio, vreme nije igralo važnu ulogu. Naravno, ustajali smo zajedno sa suncem i znali da je vreme za spavanje – kada padne mrak. Znali smo kada je devojci vreme da se uda i koliko meseci će proći pre nego što se beba rodi; znali smo koliko daleko možemo da odveslamo u jednom danu i koliko dugo nilski konj može da ostane na dnu reke pre nego što mora da izroni radi vazduha. Ali, vreme samo po sebi nikad nije dospelo u naš um. Za nas, dani su dolazili i prolazili u beskrajnoj liniji, i pre nego što bismo saznali kako, godine bi već prošle. Ali, mi i dalje ne bismo razmišljali o prolasku vremena. Dr Švajcer nam je dao ovu neobičnu dragocenost: sposobnost da pratimo i vodimo računa o vremenu. Od njega smo saznali da je svaki dan podeljen na časove i da se ljudski rad može podeliti na ove odeljke. On nas je naučio da si postigao nešto ako dokažeš da si kadar da završiš zadatak u okviru zadatog vremenskog roka. Ovo novo shvatanje vremena bilo je kao otkrovenje za nas. Bilo je to kao da su nam se životi produžili van svojih granica. Postali smo svesni prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Nešto o životu, i smrti, i večnosti zazorilo je pred nama..." Glas Gistava se izgubio. Ćutao je neko vreme, a onda je dovršio razgovor normalnim tonom. "Sve dok sam živ biću zahvalan dr Švajceru na spoznaji o vremenu." Gistav je s nastavio da mi u kratkim crtama predočava kako su on i njegovi prijatelji gledali na Alberta Švajcera. To nije bio prvi put da sam zadobila poverenje Afrikanca saradnika, možda zato što bih ono što sam čula zadržavala za sebe. Jednom sam se, meñutim, zaboravila! U razgovoru sa katoličkim sveštenikom u istočnoj Africi, pomenula sam šta mi je misionar otkrio o verovanjima svog naroda. Sveštenik je pozvao misionara i strogo ga ukorio što mi je govorio takve "besmislice". Nikada neću zaboraviti povreñen i zaprepašćen pogled koji mi je afrički prijatelj uputio. On mi više nikad nije rekao bilo šta značajno. ali sam naučila lekciju. Zato sam pazila da ono što saznam od Gistava ne prenesem nikom u Lambareneu. Umesto toga, zapisivala sam to u dnevnik. Da bih zabeležila njegovu dirljivu priču što bliže originalnom načinu kazivanja na nesigurnom francuskom, prevela sam je na engleski slobodnim stilom, zadržavši naraciju u prvom licu. Postavila sam sebi kao redovan zadatak da ostanem u sobi za konsultacije kad je ostali noću napuste, kako bi Gistav mogao neometano da govori.

63

Jednog popodneva Gistav mi je opisao kako bi Albert Švajcer često otišao niz reku, verovatno da bi bio sam i odmorio se. Našao bi skriveno mesto i gledao preko reke. "Sećam se da nismo voleli što sedi tamo", rekao je Gistav. "Imali smo običaj da mu se prikrademo iza leña, sakrijemo u žbunje i pitamo se šta li je on tamo radio. Da li je govorio s duhovima, kao što čine naši plemenski vračevi? Da li su mu možda duhovi govorili da ode nekud i nikad nam se ne vrati? Ponekad je izgledao tužan. Da li je mislio o svom dalekom domu? Da li je razmišljao da nas ostavi zato što je čeznuo za zemljom preko mora?

"Osećali smo da je opasno ostaviti ga predugo samog. Onda bismo lako izmislili priču. Jedan od nas bi dotrčao do njega i rekao, sasvim bez daha, da je hitno potreban u bolnici. Pribirajući misli, ustao bi i požurio nazad s nama. To je uvek uspevalo." Gistav se iskikotao. Onda je dodao, "Dr Švajcer je uvideo i razumeo naše potrebe, ali nikad nije mogao da čita naše misli. "

* * *

"Saučešće." Gistav mi je jednog popodneva dobacio tu reč. Čekala sam, jer sam videla da hoće da mi kaže nešto važno. Reč saučešće je izgleda imala dobar ukus u ustima dr Švajcera." Nasmešio se i nastavio. "Bilo nam je potrebno mnogo vremena i dosta diskusije oko vatre pre nego što smo mi dečaci počeli da razumemo šta je imao na umu. U prvo vreme, kada nam je rekao šta ta reč znači, mislili smo da je u pitanju čudna slabost srca koju on ima; osećaj koji više priliči ženi nego muškarcu. Nismo znali šta bismo s tom rečju; smetala nam je. I nije nam se sviñala. Izgledalo je da uvek dolazi u najtežoj situaciji i Na slici: Albert Švajcer, Lambarene, fotografija iz 1930ih.

64

ometa nas u radu. Uz sve poštovanje, upozorili smo ga da se ne povodi za tom slabošću; takvo postupanje bi mu uništilo reputaciju." Pitala sam se na koje "teške situacije" Gistav misli. "Dobro, daću primer", objašnjavao je Gistav. "Dr Švajcer bi stavio bolesnog čoveka u prostoriju s pogrešnim ljudima, samo zato što nije bilo drugog dostupnog kreveta." Morala sam ponovo da ga prekinem i pitam šta podrazumeva pod "pogrešnim ljudima". Gistav je zaklimao glavom, očekujući to pitanje. "Vidiš", govorio je, "prema našim običajima možeš da pomogneš svojim roñacima i ljudima iz svog plemena. Svako drugi je suparnik i mogući neprijatelj. Ako se sažališ nad njima, na to se posmatra kao na znak slabosti i pre nego što saznaš, oni su to već iskoristili u svoju korist. Ali dr Švajcer se brinuo o svim ljudima zato što nije pripadao nikome; mi to nismo mogli. Oko toga smo se mnogo prepirali s njim. Da bismo izbegli rasprave, naučili smo da se meñu sobom organizujemo ko će pomoći kome, tako da se ne povrede osećanja ljudi i ne prekrše plemenski zakoni. Dugo u noć raspravljali bismo zašto je dr Švajcer hteo da pomaže bolesnim Afrikancima. Možda je uživao u poštovanju i obožavanju onih koje je izlečio? Ili se naslañivao moćima koje je imao nad zlim duhovima bolesti i nad Smrću samom? Ali onda bismo videli njegovu brigu kada bi se pacijent teško oporavljao i tugu kad bi neko umro, i shvatili smo da on sebe uopšte nije smatrao tako moćnim. Mora da je u pitanju bilo nešto drugo. Ime Isus, reči "milost" i "saučešće" i ideja saosećanja sa onima koji pate ponavljali su se u njegovim obraćanjima nama; ali njima nas nije dirnuo. A zatim, jedne večeri, moje su se oči otvorile za ono što je on stvarno pokušavao da nam saopšti. To je bio nebitan dogañaj, možda tebi neće imati mnogo smisla." Gustav me je upitno pogledao. "Molim te, Gistave, reci mi", ohrabrila sam ga. Gistav je sklopio oči. Govorio je prigušenim glasom, tragajući za pravim rečima. "Jedne večeri sam prolazio pored bolnice na putu kući. Video sam svetlo u jednoj od soba. Tada je bolnica raspolagala sa samo nekoliko kerozinskih lampi, pa sam se vratio nekoliko koraka da vidim da li nešto dogodilo. Zastao sam kad sam otkrio da je lampu koristio baš dr Švajcer. Kroz otvorena vrata sam ga video pognutog nad pacijentom, dok mu pomaže da uzme malo vodu. Znao sam pacijenta, beznadežan slučaj spavajuće bolesti već u poslednjoj fazi pre smrti; on nije bio u stanju čak ni da podigne glavu. Upozorili smo doktora Švajcera da ostavi ovog pacijenta na miru! Lekar koji nastavlja da leči osobu na samrti prema shvatanjima mog naroda gubi svoju isceljiteljsku snagu i postaje meta ismevanja celog sela. Uznemiren, spremao sam se da se okrenem, kada je doktor Švajcer podigao glavu i kroz vrata pogledao u mrak. Stajao sam tamo, kao prikovan za tlo. Svetlo kerozinske lampe je osvetljavalo njegovo lice i bilo je nečega u njegovom ožalošćenom pogledu što je dotaklo moje srce. Bljesnulo mi je kroz um: "saučešće". Noge nisu mogle da mi izdrže i spustio sam se na kolena; duh saučešća me je zgrabio i znao sam da više nikad neću biti ista osoba."

65

Gistav je pokrio lice rukama. U tišini koja je sledila živo sam se prisetila dramatične scene za vreme boravka u istočnoj Africi. Bila sam poslata u usamljenu ambulantu u suvoj divljini da pružam medicinsku pomoć stanovnicima nekoliko izolovanih sela. Scena koje sam se setila je bila kada je gomila ljudi pokušala da odjednom uñe u oronulu zgradu ambulante. Bila sam prinuñena da zatvaram vrata i puštam jednu po jednu osobu, da bih uopšte obezbedila prostor za sebe. Svako bi otvaranje vrata da primim novog pacijenta rasplamsalo neprijatnu fizičku borbu, dok sam ja pokušavala da sprečim ljude da prepune malu sobu. Lokalni učitelj mi je neko vreme pomagao. Uvodio je red meñu ljude u senci velikog drveća i prozivao ih jednog po jednog. Ali je ubrzo odustao. Ljudi su ga optuživali da je pristrasan prema svojim ljudima i pretili mu smrću ako ne prestane da se ponaša kao gospodar. Nedugo pošto je moj pomoćnik otišao ljudi su ponovo pojurili napred, tiskajući se na vratima. Jednom sam bacila pogled i ugledala ženu koja je očajnički pokušavala da se probije kroz gomilu. Nosila je malog dečaka u naručju. Potpuno iznemoglo od popodnevne vreline, bolesno dete se borilo za vazduh i očigledno mu je bila potrebna hitna pomoć. Posezajući za dečakom, povikala sam gomili da ih propusti. Ali ljudi su odbili da se povuku. Lica su im se smračila i preteći glasovi su se izdigli iz njihovih grla. Sve nasilnijim pokretima prodirali su dalje u sobu. Odjednom sam osetila strah. Shvatila sam da niko u toj situaciji nije osećao samilost prema majci i njenom detetu na samrti; svako je mislio samo na sebe. Srce mi je dobovalo i prepoznala sam direktnu opasnost – ali ne fizičku, već opasnost od suočavanja sa očajnim ljudima koji nisu znali ništa o samilosti i koji nikad nisu iskusili pozitivne rezultate saučešća. Glas Gistava me je vratio nazad u Lambarene. "Nakon te večeri nisam više bio ista osoba. Dugo sam radio i kretao se kao u magli. Telo mi se treslo i osećao sam se kao da bih zaplakao, ali nisam mogao. Otad sam više slušao doktora Švajcera – posebno kada je govorio o Isusu Hristu. Činilo se da mu je Isus bio blizak prijatelj, da je još živ i uz njega. Priča o Isusu je za mene dobila novo značenje. Osećao sam da je ovo saučešće bilo njegov način života. Žudio sam da govorim sa dr Švajcerom o onom o čemu sam razmišljao, ali nisam bio kadar da pričam o tome. Misionari koji su pokušavali da nas preobrate u hrišćanstvo su nas zastrašivali. Oni su govorili da su naši afrički običaji loši – da ih se moramo odreći ako hoćemo da budemo Hrišćani. A ja sam se osećao potpuno prožet načinom života u mom selu! Nisam mogao da odbacim autoritete i učenja mojih starih, čak i zbog hrišćanstva. Dr Švajcer nikada nije pokazao nepoštovanje prema našim običajima i načinu ponašanja: zato smo mogli da ga slušamo bez straha. Ipak, kada je pominjao Isusa, um mi nije bio smiren. Postajao sam zaboravan i grešio sam na poslu. Bojazan i uznemirenost koje sam osećao mora da su se videli na mom licu, jer me jednog dana dr Švajcer pitao jesam li nesrećan ovde u bolnici. Ne sećam se šta sam mu rekao. Ali on je stavio ruku na moje rame i rekao da ni hrišćanski misionari, ni bilo ko drugi nema pravo da nam nameće drugu religiju ili način života. "Spoznaja o Hristu može da vodi do traganja za novim pristupima u vašoj kulturi," rekao je. "Prihvatanje nove ideje ne znači da se moraju odbaciti sopstvene tradicije;

66

nove ideje mogu čak da obogate tradicije!" Da bi mi pomogao, dodao je da savremeni Evropljani koji tvrde da su hrišćani niti slede tradiciju Isusa, niti razumeju jezik kojim je govorio. "Značaj Isusa Hrista za čovečanstvo," rekao je dr Švajcer, "ne leži u ritualima koje su ljudi stvorili od njegovog učenja, već u primeru njegovog života. Njegova ljubav i saučešće, i spremnost da umre za ubeñenje da će njegova smrt osloboditi sve ljude od patnji i greha – ovo su dela koja su bila upamćena tokom vremena. Ako si kadar da razumeš ovu poruku i vodiš svoj život u skladu sa njom, ne treba da brineš za misionare," rekao mi je dr Švajcer. "Osetio sam veliko olakšanje. Od tog dana hrišćanstva se nisam plašio. U selu sam mogao da uživam u svom načinu života, a ipak oko vatre sa decom slobodno govorim o doktoru Švajceru i onome što je predstavljao u našim životima." Dok je ustajao sa stolice Gistav je bio nasmejan. "I eto, konačno, mog odgovora na tvoje pitanje zašto se ne brinem za napredovanje u bolnici. Naprosto, srećan sam poslom koji obavljam." Krenuvši na čišćenje ambulante, Gistav se zakikotao. "Dr Švajcer nam je jednom rekao: ako radite jedino za novac, nikada nećete biti zadovoljni onim što radite. " Pa, da kažem pravo, mi "oldtajmeri" nemamo mnogo razloga da budemo zadovoljni; jedva da zarañujemo da nahranimo i obučemo svoje porodice. I tačno je da se naš deo bolnice sastoji od mračnih starih koliba sa limenim krovovima, u kojima je toliko toplo da ponekad moramo da spavamo napolju. Ponekad se pitamo nije li dr Švajcer zaboravio svoje stare pomagače, i onda smo tužni. Ali ne možemo da se ljutimo, jer nema ničeg na svetu što bismo radije radili nego da budemo upravo ovde i radimo za njega." Gistav je hodao uspravno i izašao iz sobe držeći glavu visoko i ponosno; bio je to zaista čovek koji je svojevoljno izabrao svoju sudbinu. To je bio kraj naših razgovora o Albertu Švajceru. Kasnije za to nismo nalazili vremena, ili je možda Gistav rekao sve što je hteo i više mu se sviñao formalni, ali ništa manje prijateljski odnos meñu nama, u kom smo oboje uživali.

67

poglavlje 11

AUTOPSIJA

S obzirom na to da je suštinska supstanca duhovnosti istina, svaka nova istina znači da je nešto trajno zadobijeno. Albert Schweitzer, Moj život i misao Stajali smo oko kreveta žene na samrti. Glasno jecanje žalosnih roñaka pojačavalo je naš osećaj nemoći i razočaranja. Svi smo se s vremenom zbližili sa ovom nežnom i dopadljivom mladom ženom. Velika grupa roñaka i prijatelja, koji su je pratili iz njenog udaljenog sela, svedočila je koliko je bila omiljena. Bila je izuetno visoka i teška. Pored jake glavobolje, koja ju je onesposobila tokom nekoliko sedmica, nije bilo drugih simptoma ozbiljne bolesti. Testovi krvi su, meñutim, bili neuobičajeno loši. Pre nego što smo imali vremena da istražujemo dalje, nepoznata bolest se pokazala kobnom. Tog jutra nam se ljubazna bolesnica toplo zahvalila za sve napore da joj spasemo život, a onda je sklopila oči za poslednji put. Nažalost, to se dogañalo dok su nam se rugali njeni tužni roñaci. Kao i obično kada bi stvari pošle nizbrdo, Afrikanci su sumnjali da nismo stvarno hteli da pomognemo. Albert Švajcer nam se pridružio pored kreveta. Videći našu potresenost, stari je doktor pokušavao da olakša naš osećaj neuspeha. Rekao nam je da nikada ranije nije video ovakav slučaj. Znali smo da bi trebalo da produžimo traganje za uzrokom njene smrti, i u diskusiji smo došli do zaključka da je autopsija nezaobilazna. Dr Švajcer je imao dobre veze u medicinskoj laboratoriji u Evropi u koju je mogao da prenese uzorke tkiva na analizu. Nisam mislila da će to doneti korist jer, zbog tropske vreline u kojoj je raspadanje veoma brzo, kao i zbog dužine putovanja, tkiva su u Evropu obično stizala previše oštećena da bi se mogao izvući ikakav konkretan zaključak. Ova odluka nam je natovarila veliki teret na pleća. Trebalo je provesti sate i sate u veštim pregovorima sa neraspoloženim roñacima da bi se dobila njihova dozvola za autopsiju. Zatim, ko bi se poduhvatio neprijatnog zadatka obavljanja autopsije? Pogledala sam u napeta, umorna lica oko sebe i na njima pročitala odbojnost i na samu pomisao. Prisećajući se demonstracije tehnika autopsije sa univerziteta, osetila sam se sposobnom da uradim ovaj zadatak. Prekinula sam uzrdžanu atmosferu prijavivši se kao dobrovoljac. Dočekala me je tišina; Albert Švajcer me je gledao sa nesigurnošću i upitno. "Ti si najmlaña meñu nama", rekao je. "Obavljati autopsiju ovde u tropima nije isto što i raditi je u mrtvačnici evropske bolnice. Da li si sigurna da imaš snage za to?"

68

Prostodušno, i uz izvestan ponos, ponovila sam da sam spremna. Ostali su mi zahvaljivali i onda se sa olakšanjem vraćali svojim dnevnim obavezama. Albert Švajcer je zatražio od svog poverljivog pomoćnika Žozefa, da mi bude asistent, kao što je to bio njemu samom mnogo puta ranije. Bili su potrebni ceo jedan dan i deo sledećeg, kao i uporno uveravanje samog Alberta Švajcera pri kraju pregovora, da bi roñaci popustili i dozvolili autopsiju. Prema njihovim shvatanjima radilo se o odvratnom sakaćenju mrtvaca. Telo je bilo doneto u malu kolibu koja je bila specijalno izgrañena za ovu namenu na sigurnom odstojanju od bolnice. Kada smo rano ujutru Jozef i ja došli tamo, zatekli smo okupljene roñake i prijatelje preminule. Žene su jecale, deca su plakala, a muškaraci su neprijateljski mrmljali dok sam prolazila mimo njih. Tako su poremetili moju uravnoteženost čim sam ušla u kolibu. Telo je bilo postavljeno na uski, metalni sto. Pribor je bio spreman – bočice sa formalinom za uzorke organa, par hirurških rukavica, skalpel i nekoliko drugih instrumenata. Nadut leš žene se uzdizao preda mnom poput planine. Dodirivanje leša je uvek zastrašujuć doživljaj, a obavljanje operacije na njemu još gori. Sa gomilom koja je jadikovala napolju, pomoćnikom još više uplašenim od mene i svežim sećanjem na živu pacijentkinju, ovo je izgledalo kao pretežak i užasan zadatak. Ruke su počele da mi drhte dok sam prilazila stolu i navlačila rukavice. Znoj je curio niz moja leña, ali sam prisilila sebe da uzmem skalpel. Obećala sam da ću to uraditi, rekla sam sebi. Stoga je bolje početi. Čvrsto držeći njegovu ručku, skalpelom sam pritisla kožu i povukla klasičan zasek od brade, preko grudi, oko pupka i preko stomaka. Na sparnoj je vrelini raspadanje tela već uznapredovalo i, istog trenutka kada se trbuh otvorio, vrelo tečnosti je provalilo napolje i malu prostoriju je ispunio užasan smrad. Ovaj talas raspadanja me je udario kao čvrst predmet. Iznenada me preplavila panika koju nisam mogla da kontrolišem. Napola ošamućena, stavila sam ruke u otvoreni abdomen. Prebirajući naslepo unutar mase, nisam mogla da razaznam nijedan organ. Smrt je bila tu u najbrutalnijem obliku i celo moje biće je protestovalo protiv onoga što sam morala da učinim. Žalila sam se samoj sebi: radila sam sa živim ljudskim bićima – da bih sprečila smrt! Gde bi jednom život otišao, tamo ne bi trebalo da imam posla! Strah grabi srce pred mirisom smrti; instinkt vam govori da pobegnete. Moje srce je lupalo glasno, hladan znoj je goreo u očima. Panika me je uhvatila u novom talasu, dok mi je neka odvratna tečnost ušla u rukavicu. Znala sam – ako imam i najmanju ranicu na toj ruci, ovo bi moglo biti fatalno. Brzo sam povukla ruku unazad. Sunce je bez milosti sjalo na tanki krov zatvorene male kolibe, praveći nepodnošljivu vrućinu. Talas mučnine mi je prevrtao stomak; bila sam spremna da odustanem. Dok sam išla ka vratima, do mene je ponovo doprla jadikovka ljudi napolju i pokolebala sam se. Šta bi mogli da pomisle ako otvorim vrata i oni vide rasporeno ženino telo? Doživeli bi to kao da sam je ponovo ubila. Nisam nikako smela da odustanem u ovom času. I, zar se nisam razmetala pred Švajcerom i ostalima da mogu da obavim ovaj posao? Da li je moj strah bio jači od moje volje? Ništa još nije pošlo naopako. Ali ako ne požurim, vrućina i zagušljivi odvratni miris bi me verovatno onesvestili i onda bi sve otišlo doñavola. Pokušala sam da se priberem i razmišljam jasno kako bih mogla da isplaniram posao. Ali, panika koja me je uhvatila nije popuštala. Polako, ali sigurno prelazila sam u polusvesno stanje. Tada kao da mi je deo mozga postao gonič robova, sa mojom voljom kao bičem; ruke su mi bile sluge kojima se moglo nareñivati. Pokrete sam namerno usporila, dok je gonič robova zahtevao od ruku da tragaju za skalpelom - koji sam ispustila u utrobu. 69

Gonič robova je odlučio da ne treba obaviti punu autopsiju. Bilo nam je potrebno samo malo parče jetre, bubrega, srca i pluća. Naravno da su ruke poslušale i jetra je bila nañena. Sada je naredio mojim rukama da odseku deo i ubace krvavo tkivo u jednu od bočica sa formalinom. Ruke su mi se mehanički vratile u unutrašnjost žene. Preturale su u mraku, dok su nemilosrdno bičevane, sve dok nisu nabasale na nešto čvrsto: bubreg. Nareñeno im je da ga slobodno odseku da bi došle do onog dela koji je bio potreban kao uzorak. I to je bezbedno završilo u bočicu. Uzimanje dela plućnog tkiva nije bilo problem, iako sam jedva bila svesna pokreta svojih ruku. Izgledalo je da soba ne postoji; nisam bila kadra da čujem, vidim ili pomirišem bilo šta. Gonič robova je podigao svoj bič – a šta sa srcem? Nekoliko odvažnih rezova i ono je, takoñe, bilo podignuto iz krvave unutrašnjosti. Gledala sam netremice ovaj veličanstveni organ. Kako je čudno držati čovečije srce u rukama! I ja imam srce, osećam ga kako lupa pod vrhovima prstiju. Juče je ovo hladno i tiho srce takoñe bilo toplo i bubnjalo. 'Oprosti mi, sestro, za uzimanje tvog srca. Moram da ga oštetim zbog...' – oh, dobro, ne sećam se zašto, ali um poručuje mojim rukama da preseku ovo arhitektonsko remek-delo. 'Sestro, otvaram tvoje srce sa poštovanjem!' Vidim kako se u njemu strune povezuju u svod kao mermerni lukovi gotske katedrale. Vidim snažne snopove mišića koji oblikuju šupljinu srčane komore u neverovatnoj harmoniji i povezuju se praveći vrh srca. Oni daju snagu i izdržljivost pumpi koja ne zastaje dok je života u telu. Duboki uzdah i kašalj Žozefa najednom su me vratili u stvarnost. Hitro stavljajući delić srca u formalin, pomerila sam se u stranu. Svest o vrelini i nepodnošljivom smradu ponovo me udarila svom snagom. Udahnula sam i dala znak Žozefu da preuzme posao. Njegov zadatak je bio da ušije telo. Užasnulo me kad sam videla kako baca srce u trbuh a bubreg u grudi, ali sam progutala protest. Svakako bi nam Tvorac oprostio ljudske slabosti; a roñaci ionako nikada neće ništa saznati. Nestrpljivo sam čekala da Žozef završi posao; izgledalo je da je prošla večnost pre nego što je telo ušio, oprao i uvio ga u ćebe. Čim mi puna koncentracija i volja više nisu bili potrebni, snaga je sasvim iščezla. Poslednjom snagom volje svukla sam ljigave rukavice. Onda mi se sve pomračilo pred očima; pridržala sam se za Žozefa. On je brzo otvorio vrata i svež vazduh mi je pomogao da se priberem i suočim se sa prekornim licima roñaka. Sporo smo se udaljavali sa mesta dogañaja. Nikada pre nije vazduh mirisao tako divno. Jasno sam razabirala mirise trave, cveća i drveća. Hladni vazduh je nežno milovao moje upaljeno lice. Nekoliko puta sam duboko udahnula da izbacim zadah smrti iz svakog ugla svojih pluća. Koliko je vremena prošlo otkad sam poslednji put uživala u ovom svetu sjaja i boja, koliko je neizmerno bogat bio vazduh izmeñu neba i zemlje. Ponovo sam bila usred kipućeg života, u svoj njegovoj vitalnosti i lepoti. Temeljno oprana i umivena, ali i dalje nesigurnih okreta, i krhka, i bleda, zakasnila sam na popodnevni obed. Sa suprotne strane stola posmatrao me je dr Švajcer. "Da li se osećaš dobro?" – progovorio je zabrinuto. "Da li je ispalo dobro?" Gledala sam u tanjir. "Uspela sam" bilo je sve što sam mogla da kažem. Nisam mogla da mu ispričam o noćnoj mori kroz koju sam prošla u toj kolibi. Ali, odjednom mi je postalo jasno da će Švajcerova briga, i savršena lepota ljudskog srca koje sam držala u ruci, pomoći da prevladam strah smrti i propadanja. Podigla sam glavu i netremice gledala u doktorove oči, koje su već sve znale.

70

poglavlje 12

NAJBEDNIJI MEĐU BEDNIMA

On [mentalni bolesnik] se neprestano boji da može biti primoran da napusti bolnicu, gde je bio tako dobro zbrinut, zato što dobro zna kakva ga sudbina čeka u njegovom selu. Albert Švajcer, Još priča iz praiskonske šume

Posetioci koji su iz ovog ili onog razloga bili razočarani putovanjem do Lambarenea, lako su nalazili povoda da kritikuju. Jedna od tema koja se iznova aktuelizovala je da nije bilo nijednog Afrikanca za dr Švajcerovom trpezom. Jedini Afrikanci prisutni u trpezariji bile su sluge, pa je bilo lako optužiti Švajcera za dvojak tretman. Mi, koji smo radili u njegovoj bolnici, i iskusili opušteni, prijateljski odnos meñu evropskim osobljem i afričkim pomoćnicima, znali smo da dr Švajcer nije bio osoba koja je gajila predrasude. Ono što mnogi posetioci verovatno nisu znali ja da je u Gabonu u to vreme bilo malo domaćih ljudi sa visokim obrazovanjem i da su se oni mogli sresti u glavnom gradu ili u Parizu, ali sigurno ne u staroj bolnici usred džungle na obali Ogovea. Afrikanci koji su radili u Lambareneu su tamo obično bili sa svojim porodicama i posle rada su se sa njima vraćali u selo. Ne samo što su voleli da provode slobodno vreme kod kuće, već su i radije birali svoju tradicionalnu afričku kuhinju nego našu, evropsku. A turista Afrikanaca praktično nije ni bilo. Jednom je afrički diplomata iz Katange (sada Šaba, Kongo) posetio dr Švajcera. Dobio je počasno mesto za trpezom i nije bio ni u kom pogledu tretiran drugačije od ostalih važnih gostiju koji su dolazili u Lambarene. Dr Švajcer se lično zanimao za ljude koji su radili za njega. Kao i sa evropskim osobljem, on nikada nije zamerao afričkim radnicima koji su nakratko napuštali mesto. Na povratku bi ih dočekivao kao prijatelje i, ako se moglo, ponovo ih zapošljavao. Zaposleni su stoga imali priličnu, svakako ne zanemarljivu slobodu. Nesumnjivo, dr Švajcer se na osoben način ophodio sa afričkim osobljem. Bio je to rezultat mnogih godina interakcije, zasnovan na meñusobnom razumevanju posebne vrste. Afrikanci su voleli topli, lični pristup dr Švajcera i spremno su prihvatali teškoće koje su se neizbežno stvarale u radnom okruženju osobe njegovog tipa. Afrički radnici su se u Lambareneu osećali bezbedno. Sve dok su radili na klinici, oni i njihove porodice bili su zaštićeni od bolesti i gladi, dve najveće pretnje čoveku koji živi u džungli. Meñu Afrikancima koji su služili u trpezariji nalazio se Leo, čovek koji je bio uz dr Švajcera više od dvadeset godina. Prilično stidljiva osoba, koja retko govori, Leo je 71

lako i neusiljeno organizovao posao u trpezariji. Nije dozvoljavao nikom drugom da služi Alberta Švajcera i njegove goste. Servirao je jela elegantno i sa primetnim ponosom. Kad god čujem kritike o dr Švajcerovom odnosu prema afričkim radnicima setim se Lea, koji je bio tako očigledno ponosan što dr Švajcer i osoblje uživaju u njegovom služenju. Odnos izmeñu onih koji su služili i onih kojima je bilo služeno bio je izuzetno prijateljski. Leova visoka figura i ozbiljno, strogo, nepomično lice, bili su deo trpezarije u tolikoj meri da su njegova odsustva bila uvek primećivana i komentarisana. Imao je običaj da ode u posetu svom rodnom selu, a da to nikome unapred ne najavi. Svako je osećao olakšanje i radost kada bi se Leo vratio. I on sam je toga bio i te kako svestan. Jednom, meñutim, sreća se okrenula protiv Lea; ne zbog nečega što je dr Švajcer uradio, nego pre zbog same Leove ličnosti i okruženja u kojem je živeo. Vraćajući se kući posle jednog od putovanja, Leo je video neobičnog čoveka u poseti svojoj ženi, Lei. Preplavljen ljubomorom, oterao je čoveka i, u trenutnom besu, pretukao ženu. Nije došao sebi sve dok Lea nije pala onesvešćena. Tada, prepun stida, Leo ju je odneo u bolnicu. Lea je imala akutne bolove i, na naše žaljenje, nekoliko sati kasnije nismo uspeli da sprečimo njen pobačaj. U džungli vest putuje brzo. Mnogi Leini roñaci su se ubrzo našli u bolnici. Dogañaj je potresao Lea do krajnjih granica. Postiñeno je stajao pored Leine postelje. Oborene glave, držao ju je za ruku dok su ga roñaci vreñali. Nisam mogla da razumem šta je uzbuñena Leina rodbina govorila, ali Lea je izgleda pokušavala da odbrani svog muža. Jedan čovek je pokazivao posebno duboku ozlojeñenost; povišenog glasa je govorio i nije davao priliku za odgovor. Atmosfera je uznemiravala Leu, koja je i dalje bila veoma slaba, pa sam naredila da svi roñaci izañu. Leo je ostao sa suprugom sve dok je ona bila u bolnici, provodeći noći pored njenog kreveta, na golom tlu. Nakon nekoliko dana Lea je bila dobro i ponovo se vratila kući; ali Leova potresenost nije prošla. Išao je unaokolo nalik progonjenoj osobi i govorio čak i manje nego pre. Izgledao je viši i tanji nego ikada pre i postajao sve više razdražljiv i nagao u radnim prostorijama. Sa njegovom suprugom sam se sprijateljila dok je boravila u bolnici i ponekad sam joj nakon posla išla u posetu. Jednog popodneva, kada sam pomenula promene koje smo primetili kod njenog supruga, nešto se u njenom ponašanju slomilo: "Tako sam zabrinuta zbog njega. Bojim se da on ide u smrt." Jecala je. "Zašto bi umro?" pitala sam. "Ti si osoba koja je bila povreñena." "Da li se sećaš gnevnog čoveka u bolnici?" upitala je. "To je bio moj najstariji brat. Prema našem običaju, trebalo je da on bude neposredno angažovan u podizanju našeg deteta." Tog sudbonosnog dana kada je prebijena, objasnila je, njen brat je bezobzirno zatražio veliku sumu novca od njenog muža kao obeštećenje za slučaj da dete bude žensko. Leo je odbio da plati. "Tada ga je moj brat prokleo i zavetovao se na osvetu. Znam da se Leo oseća loše zbog onoga što se desilo, ali sada je uplašen zbog onoga što bi moj brat mogao da mu učini. Ali, nije samo to u pitanju..."

72

Lea se dvoumila i gledala unaokolo. Kada je bila sigurna da nas niko drugi ne može čuti, produžila je prigušenim glasom. "Leo i ja smo pre mnogo godina postali hrišćani. Ne bismo smeli da verujemo u stare običaje. Ali sada, zbog onoga što se desilo i zbog kletve mog brata, Leo više nije siguran da ga njegova hrišćanska vera može zaštititi. Kao da se svi stari običaji i verovanja sada vraćaju i napadaju nas kada nam je najteže. Znam da Leo pokušava da se odbrani od toga. Noću satima kleči, u suzama se moleći Isusu za pomoć i oproštaj. Ali, on takoñe pokriva uši rukama da bi se zaštitio od glasova koje ja ne mogu čuti. Boji se magije mog brata, kao i toga da su duhovi predaka gnevni i traže osvetu. Znam da je tajno posećivao vrača da bi pitao za savet i zaštitu. Putovao je i uzvodno rekom da bi posetio misionara i molio se u tamošnjoj maloj kapeli. Ali izgleda da mu ništa ne pomaže da se smiri." Lea je ponovo počela da plače. "Samo kad bih znala kako da pomognem mužu" – promucala je. Utešila sam je kako sam najbolje umela i ohrabrila da bude strpljiva. Rekla sam da bi mogla da pokuša da ubedi svog brata na pomirenje s Leom. Nekoliko dana kasnije morala sam da se vratim po nešto što sam zaboravila u trpezariji. Leo je bio sam i čistio sto. Njegovo ponašanje nije izgledalo uobičajeno i zastala sam da bih ga bolje pogledala. Preokupiran onim što je izgleda bila neka vrsta rituala, nije čak ni primetio moje prisustvo. Držeći veliki nož kao da drži koplje u ruci, išao je od činije do činije i pažljivo sekao sve ostatke hrane na parčiće. "Šta to radiš?" izustila sam iznenañeno, odmah se pokajavši - Leo je reagovao kao da je uvaćen usred zlodela. Istegao je usta u podrugljiv smešak. "Uhvatiću vas", rekao je tiho. "O, da, uhvatiću vas sve. Vi, mali ñavoli, ne možete se sakriti u hrani. Ubiću vas sve. Niko neće pobeći." Izgledao je besno. Srce je počelo glasno da mi dobuje. Ne skidajući pogled s njega, koračala sam unazad do vrata. Zatim sam stajala u mraku. Šta da radim? S Leom nešto ozbiljno nije bilo u redu. "Obratite mi se svaki put kada imate problem" imao je običaj da kaže dr Švajcer. Evo problema! Evo pravog problema! Potrčala sam da uzmem kerozinsku lampu i požurila preko dvorišta do kuće Alberta Švajcera. On je iznenañeno podigao pogled sa knjiga, ali ga je i kratki pogled na moje lice uverio u važnost slučaja. Brzo je ostavio penkalo i pažljivo slušao dok sam opisivala scenu u trpezariji. Dr Švajcer je pozvao sestru Ali i rekao joj da odmah pozove Lea. Dok smo nas dvoje čekali, ispričala sam mu sve što sam znala o problemima Lea i njegove žene. Kada se Leo pojavio na vratima izgledao je bedno, divlje i uznemireno. Pao je na kolena i rukama je pokrio lice. "Leo, prijatelju, šta se dogodilo sa tobom?" Švajcer ga je nežno upitao. Leo je plakao. "Ja sam gotov", plakao je. "Oni su bez milosti, uhvatiće me." Ne otvarajući oči, iz kojih su mu suze tekle preko obraza, podigao je lice prema dr Švajceru. "Kad bih samo mogao da se odmorim", rekao je treperavim glasom. "Svake noći spavam na drugom mestu da me ne bi pronašli. Molim se Bogu, zato što sam zgrešio. Ali, duhovi me ne ostavljaju na miru. Znam. Znam. Oni žele moj život zbog novog života koji sam uništio." Zaista je bilo zaprepašćujuće videti ovog obično staloženog i samouverenog čoveka tako poremećenog i potresenog takvim strahom.

73

"Samo kad bih mogao malo da odspavam", ponavljao je Leo očajnim glasom. "Tako sam umoran." Napokon je otvorio oči i pogledao nas. Prošaputao je "Molim vas, pomozite!" Usne su mu se krivile od bola. "Ne mogu dalje da se borim." Za trenutak, dr Švajcer je ostao bez reči. Pogledali smo jedno drugog. Zar je moguće da je ovaj, doskora tako snažan čovek, sada potpuno izgubio kontrolu nad umom? "Ako nañemo mesto da prenoći, negde gde bi se osećao sigurno", mislila sam, "mogao bi da prespava i povrati dovoljno snage da se suoči sa svojim problemima". Znala sam da smo, prema shvatanjima Afrikanaca, mi Evropljani izvan područja delovanja njihovih čarolija i magičnih snaga. Setila sam se drvenog magacina koji je Erik podigao. Nije bio daleko od Erikovog doma. Možda bi se Leo osećao bezbedno u njemu? Pomenula sam to dr Švajceru dok je Leo čekao, i dalje na kolenima. "Možda si u pravu" rekao je dr Švajcer, nakon kraćeg premišljanja. "Da li biste ti i Lea mogle da pripremite to mesto dok ja i Leo razgovaramo? Možda bih mogao da ga oslobodim nekog od osećanja koje ga opterećuju". Dok je Leo otvarao svoje srce starom prijatelju, otišla sam do Lee i zatekla je kako nestrpljivo čeka muža. Leo se dugo zadržao sa dr Švajcerom. Delovao je znatno smirenije dok smo ga zajedno ispraćali do skladišta, koje je još mirisalo na sveže isečeno drvo, i pripremili krevet za njega. Sa uzdahom olakšanja Leo je ušao i zaključao vrata. Legao je i prema njegovom pravilnom disanju mogli smo da zaključimo da je brzo utonuo u san. Ali mir nije potrajao. Kada je čuo da je njegov šurak odbio pomirenje, jadni čovek se ponovo povukao u sebe. Očigledno u strahu od njega, izrazio je sumnju da mu je hrana otrovana. Jedva je išta jeo. Nije pomagalo ni to što je Lea prva probala hranu. "Na tebe nije bačena kletva", rekao bi i okrenuo se. Postao je zamišljen i sumnjičav. Lea mi je rekla da mrmlja sebi u bradu, prepire se sa nevidljivim duhovima, uporno tvrdi da vidi duhove koji se noću provlače svuda u potrazi za njim. Ali on je bio pametan, rekao je, zato što oni ne bi ni pomislili da uñu u skladište koje su napravili Evropljani. Zbog njegovog izmučenog izgleda i ponavljanja incidenata u trpezariji, dr Švajcer je preporučio Leu da uzme odmor dok se ne oseti bolje. Lea je to povredilo i u tišini je produžio da radi do kraja dana; zadržao je utučen izraz lica. * * * Krici u noći! Skočila sam iz kreveta i drhtavim rukama upalila kerozinsku lampu, užurbano bacila neku odeću na sebe i jurnula napolje u mrak. Ljudi su iz svih pravaca trčali – prema skladištu. Iznutra je glas kao u užasu i mukama vrištao u pomoć. Vrata su ostala zaključana. Mogli smo da čujemo krike i zvuke kao u tuči. Dozivali smo Leovo ime i molili ga da otključa vrata. Odjednom je nastupila potpuna tišina. To nas je ustrašilo više od prethodne buke. Bacili smo se na vrata sve dok se brava nije napokon slomila, i ušli smo sa visoko podignutim lampama. Slomljen nameštaj i delovi iscepanog ležaja bili su razbacani po tlu. U uglu, iza prevrnutog kreveta, sijao je par užasnutih očiju. Sklupčan, pribijen uza sam zid, Leo je ispružio ruku i upro prst ka suprotnoj strani sobe. "Đavo! Đavo! Video sam ga. Udario ga. Sredio ga", izgovorio je kreštavim glasom. 74

Istina, tamo je ležala kerozinska lampa, razbijena o zid. Mora da je u mraku strah preplavio Lea i on je konačno počeo da vrišti u pomoć. Ali, čak ni naše prisustvo nije povratilo njegovo poverenje. Iznenada je skočio iz ugla, mašući rukama kao da se bori za život. Ljudi su morali da intervenišu. Bacili su ga na tlo i vezali mu ruke i noge samo da bi sprečili da povredi sebe ili drugog. U meñuvremenu, meñu okupljenim ljudima pojavili su se Lea i neki od njenih roñaka. Ona se bacila na kolena pored muža i pozvala ga po imenu, moleći ga da joj se poveri. Ali Leo je bio nedostupan. Nepovezano je govorio i kolutao očima, a pena mu je išla na usta. Pogled mu je bio toliko besan i divalj da je čak i Lea ustuknula. Stajali smo sve dok neko nije predložio da ga prenesemo na psihijatrijsko odeljenje bolnice. Lea su stavili na ćebe i podigli. Uz mnoge kerozinske lampe koje su osvetljavale put, vodila sam povorku dugim zaobilaznim putem oko bolnice, da Leovo vrištanje ne bi uznemiravalo pacijente. Odeljenje za mentalne bolesnike bilo je izgrañeno na izvesnoj udaljenosti od ostatka bolnice upravo iz tog razloga. Psihijatrija je grana medicine koja se u tropskoj Africi obično poslednja razvija. Koliko mi je poznato, u Gabonu nije bilo psihijatrijskih ustanova, ako se ne računa ovo odeljenje Švajcerove bolnice sa svojih 20 kreveta. Sudbina mentalno obolelih je u takvoj zemlji bila često žalosna. Duševni bolesnici koji su se agresivno ponašali su ili vegetirali u samicama, ili bili u ropstvu, i na druge načine sputavani u selima širom zemlje. Manijakalno ponašanje i buncanje održavaju strah od magije i zlih duhova živim više od ma čega drugog. Količina batina i surovog tretmana koju bolesnik mora podneti zavisi od intenziteta straha koji on stvara kod meštana. Čak i kad više nije opasna, takva osoba verovatno nikad neće povratiti mesto u društvu. Ako se napadi agresivnosti ponove ili doñe do trajne promene karaktera, ona ostaje društveni otpadnik. Njeni strahovi da može biti otrovana ili proterana još više kvare odnose sa ostalim meštanima. Tanelagodna situacija se često završava kad se dogodi još jedan izliv agresivnosti u samoodbrani, ili kao reakciji na pogrešnu procenu situacije, ili pri halucinacijama. U panici, uznemirena osoba može da beži daleko, sve dok se ne nañe duboko u džungli i, budući da su stanovnici sela previše uplašeni da bi ga spasavali, umre od gladi ili završi kao plen divljih životinja. Ako pokuša da nañe zaklon u drugom selu, dočekuju ga sumnjičavo i neprijateljski i ubrzo proteruju ili ubijaju na licu mesta. Ako ima sreću da dospe do medicinske ustanove, verovatno će biti predat policiji na staranje. I pored uzbune koja bi nastala u bolnici svaki put kada bi doveli umobolnu osobu u Lambarene, dr Švajcer nikada nije odbio da primi "najbednije meñu bednima", kao što je u jednoj prilici nazvao mentalno bolesne. Nikada nije bilo psihijatra u Lambareneu, ali je bolnica ipak omogućavala neku vrstu tretmana mentalnih bolesnika, pružanjem zaštite i medicinske nege – koju je dr Švajcer sam izvodio, pre nego što je ovaj težak posao prepustio dr Fridmanu. Mnogi psihijatrijski pacijenti su se oporavljali u dovoljnoj meri da se vrate u svoja sela. Neki bi se vraćali tražeći ponovnu pomoć, kada bi primetili da vraćanje simptoma ugrožava njihove živote ili živote njihovih suseda. Oni koji se nisu usuñivali da se vrate kući i koji su bili hronično nesposobni, ostajali su u bolnici, pomažući u radu sa ostalim psihijatrijskim pacijentima, ili su pronalazili novi dom u znatno tolerantnijoj afričkoj zajednici Lambarenea. Nakon stravičnog iskustva mnogo godina ranije, kada je u staroj bolnici pobesneli pacijent pobegao sa odeljenja i šikanirao ostale, dr Švajcer je u okviru nove bolnice

75

za mentalno bolesne izgradio posebno odeljenje. Ono se sastojalo od tri grañevine, podignute oko unutrašnjeg dvorišta. U dvema od ovih grañevina nalazile su se maksimalno obezbeñene prostorije. Treća zgrada je udomljavala pacijente koji su bili umereno poremećeni. Dr Švajcer je lično nadgledao gradnju ovih objekata, obezbeñujući da sobe budu izgrañene dovoljno čvrsto da izdrže napade čak i najagresivnijih psihotičnih pacijenata. Prostorije nisu imale prozore i nameštaj; pacijenti su spavali na prostirkama položenim na tle. Teška drvena rešetka pokrivala je vrata prema dvorištu. Ona je omogućavala da svež vazduh i svetlo dopru u sobe, a pacijenti su mogli da održavaju kontakt sa spoljašnjim svetom. Osoblje je takoñe moglo da drži pacijente na oku ne otvarajući dobro učvršćena i zabravljena vrata; u slučaju potrebe, hrana je mogla da se proturi kroz uski otvor na vratima. Lea smo preneli u jednu od ovakvih prostorija. Dvojica ljudi su razvezala užad i istog trenutka se povukla, zaključavši vrata ćelije. Na sreću, Leo se primirio. Verovatno se u svom novom okruženju osetio zaštićenim od duhova i čak dozvolio članu osoblja da mu ubrizga sredstvo za smirenje, koje ga je konačno uspavalo. Umireni, vratili smo se u svoje prostorije – osim Lee, koja je sela na tlo, tiho plakala i molila se za zdravlje svog muža. Danima nismo mogli da dopremo do Lea, koji je buncao i divljao u svojoj ćeliji. Nikakva doza lekova nije mogla da ga smiri. Sa takvom borbom smo ga krotili za injekciju da smo odustali od toga, pošto izgleda nije ni pomagalo. On se neprestano borio sa zamišljenim neprijateljima i povremeno smo se bojali da će uspeti da sruši neki od zidova. Njegov strašan, prodoran glas, i krici od kojih se ledila krv odjekivali su bolnicom i izazivali napetost kod pacijenata. Noćima je strah prožimao bolnicu. Deca su se pribijala uz roditelje, ljudi su meñusobno šaputali zabrinutih lica. Uplašeni da govore glasno, krišom su bacali poglede ka zgradi u kojoj je Leo proživljavao svoju bučnu dramu. Manijakalna osoba može svakoga da zastraši, ali su ljudi bili posebno uplašeni zbog afričkog narodnog verovanja da se zli duhovi mogu seliti iz jedne osobe u drugu. Obično nevoljni da govore o svojim verovanjima vezanim za uzroke ludila, oni su se otvorili zbog okolnosti u kojima je Leo oboleo i činjenice da sam pokazala zanimanje za bolesnika. Počeli su da govore o tome, posebno kad bismo se sreli u dvorištu ili pri odlasku u posetu Leu. Neki su ljudi mislili da je Leo mogao biti otrovan i brinuli se da bi roñaci mogli pokušati da prokrijumčare škodljive supstance; drugi su pretpostavljali da su se duhovi predaka svetili zbog neroñenog deteta, čiju je smrt on prouzrokovao; treći su verovali da je Leo bio začaran i da ga je zaposeo zao duh. Rekli su mi da takav duh ima oblik ptice i da se smešta u čovekovim plućima. Ako neko postavi ruke preko grudi, može da oseti lepetanje krila, kojima duh udara po rebrima. Seoski vrač je mogao da odstrani duha praveći rupu u grudnom košu i tako mu omogućavajući da izleti napolje; ili bi pripremio napitak koji bi ubio pticu-duha i na taj način otklonio ludilo. Nekolicina mi je rekla da bi to mogao biti hrišćanski ñavo, koji je uzeo Lea pod svoje, kao kaznu zbog onoga što je uradio; drugi su nagañali da su možda "afrički duhovi" tražili od njega da napusti hrišćanstvo i ponovo živi "afričkim načinom života". Ljudi bi satima sa sigurne udaljenosti gledali kako poludeli čovek kida pod i besno trese drvenu rešetku, pljujući svakoga ko bi se usudio da priñe bliže.

76

Leo izgledao nije prepoznavao nikoga. Zapušio je uši svojim izmetom i razmazao ga po celom telu i zidovima. Prodorno nas je gledao i kada bismo mu doturili jelo kroz prorez na vratima uplašeno bi se ukočio, zgrabio hranu i bacio je na nas, vrišteći: "Otrov! Otrov! Hoćete da me ubijete!". Tokom nekoliko dana nije ni jeo ni pio i divljao je sve dok nije postao kao kostur. Tada smo odlučili da ga hranimo na silu da bismo mu spasli život. Do tog vremena je suviše oslabio da bi pružio snažan otpor, ali je i dalje bilo iskušenje ubaciti tubu za hranjenje u grlo užasnutog pacijenta, tako da smo se smenjivali u obavljanju ovog neprijatnog zadatka. Srećom, Leo je imao procep izmeñu prednjih zuba i nije mogao da pregrize tubu dok je stiskao zube. Kad bi jednom cev dospela u stomak, Leu je na čudan način prijalo ovakvo hranjenje. Sa smirenim izrazom lica i očima prikovanim za bočicu sa hranom, sisao je iz cevi kao beba. Potom bi zaspao na neko vreme – sve dok ga novi talas besa ne bi zbacio sa ležaja. Postepeno se osećala promena u Leovom stanju. Postao je povučeniji, faze uzbuñenja su trajale kraće, sve dok ne bi satima sedeo u najmračnijem uglu prostorije, gledajući u prazno i praktično se ne pomerajući. Kada bismo ga u vreme hranjenja izvukli iz ugla, ostao bi nepokretan u položaju u kom smo ga postavili. Morali smo da ga posadimo da sedne i otvorimo mu usta. Ostao bi nepomičan, sa razjapljenim ustima, i ne bi nimalo uzmicao dok smo mu ubacivali hranu kroz cev. Govorili smo mu, ali nije izgledalo da nas čuje. Posle hranjenja bi ostajao u istom položaju, sa neopisivim izrazom patnje na licu. Nije se pomerao čak ni kada bi ga žena pozvala po imenu. Ljudi su bez reči stajali naokolo, začuñeni tolikom patnjom; čak su i muškarci imali suze u očima. Leovi susedi iz sela su došli, ubeñujući ga da mu niko nije neprijatelj; čak ga je i šurak molio da mu oprosti uvredu koju je naneo. Ali, nije bilo efekta. Mislili smo da se Leo približava smrti. Svakog dana dr Švajcer se raspitivao za Leovo stanje. Kada smo mu rekli da Leo verovatno neće preživeti, rešio je da ga i sam poseti. Dok je dr Švajcer sporo išao preko dvorišta do Leovog mesta boravka, pridružilo mu se mnogo ljudi, nestrpljivo sklanjajući u stranu decu i koze, jer ako je stari doktor lično išao da vidi bolesnika, on će se sigurno oporaviti. Samouverenost i poštovanje koji su zračili sa njihovih prethodno toliko uznemirenih lica bila je uistinu dirljiva. Dr Švajcer nije bio svestan gužve koju je svojim prisustvom napravio; izgledao je duboko zamišljen. Kada je stigao, stari doktor je nakratko ćutke gledao pacijenta. Zatim je zakoračio bliže rešetkama. "Leo", rekao je tihim, ali čvrstim glasom. "Dosta je bilo! Pokazao si nam svoju tugu do granice koju ljudsko biće može podneti. Tvoji prijatelji i roñaci pate zajedno sa tobom. Niko ne želi da te povredi, svi želimo da budeš sa nama. Vrati nam se sada – ili ćeš umreti. Ako umreš, biće još više patnje i žalosti. Da bi nadoknadio ono što si učinio svojoj ženi, moraš da živiš! Pokaži joj da si hrabar čovek kao što si pokazao da si čovek sa srcem." Nastupila je mrtva tišina. Svako se primakao bliže; skoro da se mogla fizički osetiti dobra volja koja je išla prema bolesnom čoveku. Da li su reči dr Švajcera doprle do njega? Leove oči nisu treptale; ostao je kao skulptura, nepomičan, obavijen aurom misterije. "Mi računamo na tebe, Leo. Želimo da ostaneš sa nama!" ponovio je dr Švajcer. Okrenuo se i polako koračao nazad do bolnice.

77

Kletva je bila razbijena. Ljudi su žurili napred i pružali ruke kroz otvore rešetke, pokušavajući da dotaknu ukočeno telo dok su Lea dozivali prijateljskim, podstičućim glasovima. Leo se oporavio! Prvo je samo legao da spava. Onda je otvorio oči i gledao kada bi mu neko izgovorio ime. Počeo je da reaguje na simpatije ljudi i čak se osmehuje svojoj ženi. Polako je počeo da jede i pije. Ali je još danima ostao bespomoćan kao beba. Dozvoljavao nam je da ga hranimo i negujemo i nije ništa samostalno preduzimao. Posmatrao bi nas široko otvorenim očima i imitirao naše pokrete; smejao bi se kad smo se mi smejali i govorio kada bismo mi govorili, ponavljajući svaku reč koju smo izgovarali. Sledeći period opravka i ozdravljenja nastupio je kada je počeo da izražava svoje misli. Isprva nam se obraćao samo u vidu pitanja: "Treba li sada da jedem? Treba li da legnem? Da li je u redu da sada spavam? Mogu li da uzmem kašiku?" Samo kada bi bio iznova uveravan da postupa ispravno, usuñivao se da jede, pije ili se pomera naokolo. Zatim je polako počeo da obraća pažnju na Leu, koja je bila uz njega sve ovo vreme. Počeo je da razgovara sa njom. Konačno je došao dan kad smo mogli da otvorimo vrata ćelije bez straha i pustimo Lea napolje. Nesiguran na nogama, oklevao je pre nego što je zakoračio u suncem osvetljeno dvorište. Gledao je naokolo u tišini, ali mu je pogled bio normalan, a izraz na licu spokojan. Uzeo je ženu za ruku i oni su polako otišli do svoje male kolibe, daleko od mesta gde su oboje toliko patili. Za nas je bio veliki dan kada se Leo pojavio u trpezariji da preuzme svoje stare dužnosti. Iako još mršav i slab, prepustio se poslu kao i pre, možda malo nežniji u ophoñenju. Nije prošlo mnogo pre nego što je povratio punu samouverenost. Uskoro je pokazivao isto zadovoljstvo koje je imao i pre. Kakav je dogovor sklopio sa ženinom porodicom, nikada nismo saznali. Kada bi ga kasnije upitali za bolest, stidljivo bi se nasmešio i odgovarao da ničeg ne može da se seti.

78

poglavlje 13

LEPRA

Ljudi koje iskustvo jednom nauči šta znače fizički bol i telesna patnja pripadaju jedni drugima bez obzira gde se na planeti nalaze. Oni su ujedinjeni tajnom vezom. Svako meñu njima poznaje užas patnje kojoj čovek može biti izložen i svako meñu njima poznaje čežnju za osloboñenjem od bolova... Albert Švajcer, U praiskonskoj šumi

Svaki put kada bi novi pacijenti pristizali sa reke, ljudi bi se sakupili na bolničkom pristaništu, što iz znatiželje, što da bi se eventualno našli pri ruci. Jednog dana se iz pristaništa začula buka kao od velikog meteža. Bila sam previše zauzeta da otkrivam šta je u pitanju, ali vest je brzo pronašla put do sobe za konsultacije, praćena strahom. Jer, glasila je: "Un lépreux, un lépreux!" Lepra! Uzbuñenje je raslo dok su ljudi jurili napolje ka pridošlicama. Žrtva lepre – bolesti koja je izazivala najveći zazor i gnušanje u istoriji ljudske vrste – ovog puta je bilo maleno dete. Pošto sam bila dečji doktor, mala grupa ljudi se obratila meni. Bacili su teške tovare na pod i formirali polukrug oko mog stola. Pozdravili su me, a otac deteta je dugo govorio sa Gistavom. Čekala sam dok se Gistav nije okrenuo ka meni. "Čovek kaže da su njega i porodicu zlostavljali ljudi iz njihovog sela. Ljudi govore da mu je sin proklet leprom, ali on kaže da to ne može biti tačno jer niko u njegovoj porodici nije prekršio nikakav tabu, uvredio nijednog duha niti pokazao nepoštovanje prema precima. Doveo je sina da bi spasao svoje ime od kaljanja i vratio čast porodici tako što ćemo mi presuditi ko je u pravu – on ili susedi koji ga optužuju." Dečaka su naprosto gurnuli pred mene. Bio je očigledno uplašen i telo mu je drhtalo, ali je na prvi pogled izgledao prilično zdravo. S obzirom na činjenicu da Afrikanci obično prepoznaju i najmanje znake ove zastrašujuće bolesti, prilično česte meñu žiteljima džungle, bila sam skoro sigurna da stvarno ima lepru. U to vreme je bilo procenjeno da u Africi ima oko dva miliona ljudi leproznih, a većina njih je živela u usamljenim selima tropskog područja. Zašto se bolest pojavljuje u nekim sredinama, a mimoilazi druge, nauci nije još jasno. Možda su neki od uslova topla, vlažna klima tropskih šuma, pothranjenost njenih ljudi, prenaseljenost staništa, ili brojne kožne ranice stvarane ujedima insekata. Možda neki drugi uslovi dozvoljavaju patogenom organizmu mycobacterium leprae da se naseli u potkožnom tkivu. Nauka još ne zna mnoge odgovore, ali se zna da lepra nije uvek u istoj meri zarazna za svakog, kako se ranije mislilo. Zdravi, dobro uhranjeni ljudi retko bivaju zaraženi – čak je obično neophodan dugotrajan i intiman kontakt sa bolesnikom pre nego što se bolest sa njega prenese na drugoga. Meñu

79

ljudima gde je bolest česta jedni je dobijaju, dok su drugi pošteñeni. Deca leproznih pacijenata izgleda da poseduju izvesan imunitet protiv bolesti; ali to ne važi za njihovu decu. Tačan mehanizam infekcije nije poznat. Jedno ipak pouzdano znamo, a to je da moderni medicinski tretman može praktično da izleči lepru, pod uslovom da lečenje počne u ranim fazama, pre nego što započnu teška oštećenja tkiva. Ipak, pacijenti moraju imati kontinuiran tretman praktično do kraja života. Na žalost, pristup modernim metodama terapije ima samo mali broj bolesnika. Ostali žive svoje živote prezreni i odbačeni, ulivajući svima strah svojim izgledom kao da su bića stara hiljadama godina, sve dok konačno ovi zastrašivači ne podlegnu posledicama bolesti ili gladi. Pogledala sam dečaka bolje. Oči su mu bile crvene. Kada sam upalila svetlo da ih pregledam, trgao se i pokrio ih rukama. Upala konjuktiva je pouzdan pokazatelj infekcije leprom. Okrenula sam nežno, krhko telo da mu pogledam leña. Ispitivala sam kožu santimetar po santimetar. Eto je: skoro nevidljiva, ali dovoljno jasna za one koji znaju šta traže – depigmentacija kože oko unutrašnjeg ugla njegove leve plećke. Blago uzdignuta ivica i ravno središte govorili su mi da vidim formaciju tuberkuloidne kožne infiltracije. Posegla sam za nervom kod lakta. Dečak je zaječao i povukao ruku. Ali, bio mi je dovoljan kratkotrajni pritisak da osetim otvrdnuće koje je govorilo o upali nerva. Nije bilo sumnje: dečak je zaista, u ko zna kojim okolnostima, bio zaražen leprom. I bio mu je neophodan hitan tretman. Objasnila sam ovo Gistavu, koji je zatim, sa puno takta, preneo lošu vest porodici koja je čekala. Mala grupa oko stola se zaledila. Sekunde su prolazile dok su oni polako apsorbovali ono što je rečeno. A onda, svirepa realnost ih je pogledala pravo u oči! Ranije nisu ni pomišljali da je tako nešto moguće, a sada je to bila sudbonosna činjenica koja se nikada neće promeniti. Nesvesni sopstvenih pokreta, odrasli su se povlačili i tako stvorili prazan prostor oko deteta. Užasnuti dečak je pružio ruke ka roditeljima, ali kada je pošao prema ocu ovaj mu je uputio nekoliko oštrih reči. Zaprepašćen i slomljen, mali se momak spustio na kolena i briznuo u plač. U njegovom svetu nije preostalo više ništa osim odbijanja. Kada su roñaci konačno povratili moć govora, počeli su na njega da sipaju porugu za porugom. Prema shvatanju ovih Afrikanaca dečak je učinio neki neoprostiv greh. Kod njih je lepra bila presuda za krivicu više od bilo koje druge bolesti. Prva reakcija na lepru je uvek bilo ograñivanje od krivca i njegovo izbacivanje iz zajednice. U najboljem slučaju oni bi uzeli dete i strpali ga u grupu ostalih prognanika. Ponekad bi dobro plaćeni vrač pokušao da leči leprozne rane, trljajući biljke preko otvorenih rana. Ali, iskustvo je naučilo ljude da postoji malo toga što se može uraditi, te bi ubrzo okrenuli leña bolesniku i njegovoj tragičnoj sudbini. Mali dečak je plakao i plakao. Njegova glavica je postiñeno pala, jer su ga stariji uverili da treba da se oseća krivim. Pod njegovim kolenima se bukvalno stvorila barica od suza. Njegov svet se raspadao. Nekada ponos svojih roditelja, sada je bio prezreni izgnanik. Sva je prilika da je i sam bacao kamenje na leprozne, jadnike koji su dolazili do njegovog sela moleći za hranu. A sada je postao jedan od njih! Albert Švajcer, koji je u sobi za konsultacije čitao i pisao za svojim stolom usred uzrujanog žamora, neprestano je iznova bacao pogled u našem pravcu. Srceparajući plač, koji je mnogo više izražavao mentalnu patnju nego fizički bol, nije ga ostavljao na miru. Ustao je sa stolice i probio se kroz smrknutu gomilu oko mog stola. Pogledao je naramke koje su ljudi doneli sa sobom i shvatao je da oni očekuju da ostanu duže.

80

"U čemu je stvar?" – pitao je prilično oštro. "Doveli smo ovog dečaka", odgovorio je otac, pokazujući nogom na pognuto dete. "To što je bilo moj sin sada je prljavi gubavac." Dr Švajcer je sa beskrajnom nežnošću podigao sa poda dete koje je jecalo. "Doñi, mon petit, to ne može biti tako strašno." Dok je pregledao uplašenog dečaka, produžio je da mu se obraća umirujućim glasom. Želeći da se uveri da mali pacijent stvarno boluje od lepre, uzeo ga je za ruku i lagano rekao: "Doñi, prijatelju moj, hoću da ti pokažem nešto". Mali dečak je zgrabio pruženu ruku i očajnički je držao, dok ga je dr Švajcer vodio meñu iznenañenim ljudima, napolje, prolazom izmeñu bolničkih zgrada i putem ka selu leproznih. Gistav i ja smo ih pratili, a pridružila se i detetova porodica. Svuda oko nas ljudi su uzmicali, uplašeni mogućnošću zaraze. Stvorili smo neobičnu povorku. Stari doktor je išao sa uplakanim detetom kraj sebe, sledila ih je njegova porodica – spuštenih pogleda, idući polako i noseći teške džakove, a na začelju smo Gistav i ja mahali rukama da bismo odvratili radoznale pacijente koji su hteli da nas prate. Kada je Švajcer 1913. godine otvorio svoju bolnicu, ljudi koji su patili od lepre su bili meñu prvim njenim pacijentima. Njih je uvek bilo posebno teško lečiti. Terapija je u ranim danima, sa uljem šalmugra (chaulmoogra), bila veoma naporna i zahtevala vremena. Vreme je bilo potrebno i za hirurške zahvate i delikatan posao previjanja leproznih rana. Ostali pacijenti nikada nisu imali dovoljno razumevanja za leprozne. Same žrtve, osećajući napetost koju su stvarali, bili su skloni da napušte bolnicu čim bi se osećali nešto bolje, ali previše rano. Zatim bi se, kao po pravilu, vraćali u znatno gorem stanju od prethodnog. Sa novim medikamentom protiv lepre na bazi sulfonamida, nazvanog D. A. D. P. S, koji je bio uveden ranih četrdesetih, lečenje je postalo toliko efikasno da je Švajcerovu bolnicu preplavila plima bolesnih ljudi. Na njih su ostali pacijenti često reagovali burno. Da bi smirio njihove strahove, dr Švajcer se osećao dužnim da zamoli leprozne da izgrade svoje kolibe na izvesnoj udaljenosti od glavne bolnice. Te kolibe, izgrañene od bambusove trske i lišća, bile su nestabilne i zahtevale su neprestane popravke, za koje njihovi stanovnici nisu bili sposobni. Bedni životni uslovi predstavljali su večiti problem. Stoga je, konačno, dr Švajcer odlučio da izgradi trajno selo – i 1951. godine je počeo sa poslom. Tada, u sedamdeset šestoj godini života, vodeći sa sobom grupicu leproznih koji su bili u dovoljno dobrom stanju da obavljaju radove, raščistio je polje budućeg naselja usred džungle, na dvadesetak minuta od bolnice. Iako je učešće obolelilh u poslovima usporavalo napredak gradnje, dr Švajcer je insistirao da oni doprinesu gradnji svojih domova. Samo na taj način se moglo postići da se oni osećaju vrednima i stvarno poštuju svoje kuće, objašnjavao je svojim kritičarima. 81

Meñutim, on je pozvao i starog Afrikanca drvodelju, koji mu je pomogao da izgradi prvobitnu bolnicu, nudeći mu da ponovo preuzme ulogu glavnog majstora. Drvodelja mu je uzvratio porukom da je previše star za posao. "Ako doñeš da radiš za mene, podmlañivaćeš se svakoga dana", Švajcer je odgovorio. Stari stolar nije mogao da ostane ravnodušan; došao je. Nove kuće su imale betonske temelje i bile dovoljno prostrane da omoguće svakom pacijentu da ima sopstvenu sobu. Uz novac od Nobelove nagrade i donaciju Norvežana, dr Švajcer je za krovove novih kuća mogao da priušti talasaste gvozdene ploče. Sada su bolesnici od lepre, posle mnogo dugih godina, konačno imali trajne domove, u sopstvenom selu. Dok smo kroz džunglu koračali putem ka tom selu, dr Švajcer je nastavio da govori svom malom saputniku. Dete nije prestajalo da jeca, ali nije ni očajnički plakalo kao pre. Uskoro je gustu vegetaciju zamenila čistina na ivici sela. Sama naseobina je izgledala kao uobičajeno spokojno afričko mesto. Kuće prijateljskog izgleda bile su poreñane sa obe strane puta koji nas je doveo do seoskog trga. Prolazeći pored njih, videli smo žene koje su obavljale domaće poslove i vešale oprano rublje. Ljudi su išli za dnevnim poslovima. Svuda je bilo dece. Čim bi nas videla, ona bi dotrčavala i pozdravljala nas srećnim uzvicima. Mnoga meñu njima nisu izgledala bolesno. Nekolicina njih je trčala sa povreñenim nogama ili je imala gomoljastu kožu, ali su svi izgledali živahno i srećno. Kada je mali dečak video njihova nasmejana lica i radoznale oči, plač je počeo da jenjava. "Evo tvojih novih drugara", rekao je dr Švajcer dok su se deca okupljala oko nas i pružala ruke da bi ga dosegla. Dečak je prestao da plače dok su nas deca pozdravljala prijateljski i bez straha. Kada smo stigli do seoskog trga, ljudi su već navirali iz svih pravaca, uzbuñeni što se njihov voljeni dr Švajcer našao meñu njima. Za nas je to bilo uobičajeno, ali dečaka i njegovu porodicu prestravio je susret sa hramajućim i šepavim ljudima. Neki od bolesnika su izgledali ružno, sa zaravnjenim nosom ili sasvim bez nosa, sa licima deformisanim od leproznih tumora. Nekima su obe noge bile u zavojima ili bi im jedna nedostajala, drugima su zbog deformisanih ili otpalih prstiju ruke bile nalik kleštima. Mali dečak je počeo ponovo da plače i sakrio se iza svog zaštitnika. Na licima njegovih roñaka ogledao se užas. Dr Švajcer je zastrašenoj familiji pažljivo objasnio da su ovi odrasli ljudi uglavnom stariji pacijenti koji u prvoj fazi bolesti nisu mogli da dobiju isti moderni tretman kakav dečak može sada da dobije. Pozvao je nekoliko žena po imenu. Upoznao ih je s gostima. Ove su žene sada zdrave, iako su takoñe patile od lepre, objašnjavao je dr Švajcer. Zahvalne zbog pomoći koja im je bila pružena, one su ostale u selu da bi pomagale manje srećnijim od sebe. Dok je dečakov otac nemo gledao žene, istovremeno sumnjičav i impresioniran, dr Švajcer je iskoristio priliku da ga pohvali što je došao odmah, podstaknut najmanjom sumnjom da je dete obolelo. Uveravao je porodicu da će posle nekoliko meseci intenzivnog tretmana dečak biti toliko dobro da će moći da se vrati kući. U meñuvremenu, roditelji i ostali članovi porodice su mogli da ostanu u selu, u prostorijama za goste. Dete bi živelo sa jednom od žena, koja je znala da se brine o deci pod tretmanom. Jedna mlada i naoko zdrava devojka istupila je i prijateljskim gestom ponudila dečaku da je prati. Dečak se stidljivo nasmejao, a onda je pogledao svoje roditelje.

82

Otac je klimnuo glavom. Pošto se dečak i dalje ustručavao, devojka ga je čvrsto uzela za ruku i povela dalje. Svi smo zadovoljno gledali kako dečak deluje srećno dok ide ka svom novom prebivalištu. Njegovom ocu je očigledno laknulo – ne samo zbog toga što će dete biti dobro zbrinuto, nego i zato što je verovao da će njegov sin biti donekle povlašćen, budući da ga je Albert Švajcer lično doveo i pohvalio njegovog oca pred meštanima. Ispunjena zahvalnošću i novom nadom, mala grupa roñaka je ponovo podigla svoje naramke i produžila nazad, ka kućama gde je trebalo da ostanu. Mnogi ljudi su nas ispratili na odlasku. Pokušavajući da se što više približe dr Švajceru, pacijenti su hramali pored nas, takmičeći se za njegovu pažnju dosetkama i upadicama. Svaki put kad bi uspeli da mu otmu osmeh, oni bi se razvedrili. Ali, kada se glavna bolnica našla na vidiku, pozdravili su nas i vratili se svojoj zajednici. Bila sam duboko dirnuta dok sam ih posmatrala kako odlaze. I pored izobličenih lica i osakaćenih tela, ovi ljudi su mi izgledali divno zbog svog prijateljskog odnosa i neizveštačene srdačnosti. Dok su dani prolazili, često sam se pitala kako je moj mali pacijent. Nedelju dana kasnije dr Takahaši, japanski lekar koji je godinama vodio brigu o leproznim pacijentima Švajcerove bolnice, išao je u svoju redovnu posetu selu. Zatražila sam da poñem s njim, što je on prihvatio. Tako sam se našla u grupi u kojoj su, pored nas dvoje, bili i njegova supruga, jedna medicinska sestra i dvojice afričkih pomoćnika. Kada smo stigli do seoskog trga, pacijenti su se već okupili. Ispred velikog skladišta, čiji je krov bacao dragocenu senku, bile su postavljene drvene kutije i nekoliko stolica. Nestrpljive ruke su sada otvorile vrata svojevrsne apoteke i iz nje izvadile čiste zavoje, hirurške instrumente i ostale potrepštine za tretman.

Usledilo je nešto što nikad neću zaboraviti. Kada su stari, prljavi zavoji bili skinuti ispod otvorenog neba, sjajno sunce je otkrilo patnje ovih pacijenata. Njihove rane su bile ispunjene smrdljivom, gnojnom materijom koja je trebalo da bude odstranjena. Na nekim mestima, ispod crvenkastog gnoja, video se beličasti sjaj golih kostiju. Mrtvu koštano tkivo i mrtvo trebalo je odstraniti struganjem i grebanjem. Na sreću nekih bolesnika, infekcija je u toj meri uništila nerve da ih ovi zahvati uopšte nisu boleli. Ipak, povremeno bi pacijent zastenjao od bola i uronio lice u pomagačevo krilo. Mirisi karbolne kiseline i kamfora, pomešani sa neprijatnim mirisima rana, upotpunili su užasni doživljaj. Osećajući se bolesno i ošamućeno, pitala sam se kako ću ovde izdržati satima.

83

Dr Takahaši i njegovi pomagači su efikasno i naizgled neometano obavljali svoj posao. Bilo je tu rana za čišćenje, čireva koje je trebalo iscediti i tumora koje je trebalo ispitati pre nego što bi se omotali novi zavoji. Oni su morali da se pobrinu i za sporedan svrab kože, iritacije i druge propratne efekte sulfonamidnog tretmana; trebalo je takoñe ispitati i medicinski tretirati bolne infekcije nerava. Količina zavoja je bila zapanjujuća. Pošto njih nikada nije bilo dovoljno, stari zavoji, umrljani gnojem i prljavštinom, bili bi umotani i sklonjeni u stranu, da se kasnije očiste i sterilizuju. Ubrzo bi se kao beli duhovi vejali na konopcima za veš izvan naseobine, sušeći se za sledeću upotrebu. Svako u selu je pomagao. Mogli su da se osete nežnost, saosećanje i empatija koje su leprozni pacijenti gajili jedni prema drugima. Stajali su spremni da uteše one kojima je to bilo potrebno. Nije bilo izgovoreno mnogo reči, ali kada bi se neko lice zgrčilo od bola i očaja, neko bi se našao pored paćenika i pružio utehu dodirom. Dete koje bi gledalo pacijenta u bolovima otrčalo bi da žednom donese vodu; dečak bi držao za ruku svoju malu sestru, koja je jecala zbog duboke rane u podnožju stopala; majka bi brisala znoj sa čela svog sina sa drhtavicom. Kada je bolni posao konačno bio obavljen i poslednja rana bila pokriven čistim zavojem, meñu ljudima se začuo uzdah olakšanja. Pre nego što su pacijenti počeli da se razilaze, pomogli su da se mesto očisti i oprema i materijal se uskladište do sledeće intervencije. Duboko pod utiskom svega viñenog, otišla sam do mesta gde su se igrala deca. Tamo je sedeo moj mali pacijent, posmatrajući ostale. Verovatno se nije osećao dobro, što se moglo i očekivati. U prvim nedeljama lečenja verovatno će patiti od neprijatnih sporednih efekata medikamenta; ipak je delovao smireno i zadovoljno. Kada me je ugledao, lice mu se ozarilo i sa širokim osmehom je ustao da me pozdravi. Iz njegovog jednostavnog francuskog sam razumela da su njegovi roñaci već napustili mesto i otišli kući, osim ujne koja nije imala svoju porodicu. Otac mu je poslednji otišao. "Da li ti je žao zbog toga?" pitala sam. Odrečno je odmahnuo glavom. "Ovde smo svi sestre i braća" rekao je. Zatim je podigao glavu i, obuhvatajući pogledom celo selo, izrazio je ono što smo oboje osećali: "Ovo je dobro mesto za život."

84

poglavlje 14

POŠTOVANJE PREMA ŽIVOTU Etika Poštovanja prema Životu je primenjavanje etike ljubavi. To je etika Isusa, sada razvijena kao potreba za razmišljanjem. Albert Švajcer, Moj život i misao

Alberta Švajcera je u poznim godinama mučio nerešivi problem: kako da se nosi sa bujicom pisama koja je pronalazila svoj put do Lambarenea. Gde god bi se nalazio mogla su se videti neotvorena pisma. Čak i kada je kretao na put sa sobom bi nosio pun kofer pisama, nadajući se da će naći vreme da nekome odgovori. Uzalud: brdašca pisama gomilala su mu se u sobi, sve dok neko nije predložio da osoblje pritekne u pomoć. Osećajući se obaveznim prema onima koji su mu se lično obraćali, dr Švajcer je teško prihvatio ovakvo rešenje. Ali, kada sam ja stigla u Lambarene, to je već bio prihvaćen i ustaljen postupak. Kada bi stigla nedeljna torba sa poštom, g-ña Matilda je odlučivala na koja pisma dr Švajcer ne mora lično da odgovara, pa su ona bila deljena dobrovoljcima prema jeziku i zemlji iz koje dolaze. Tako je meni pripalo da odgovaram na pisma iz skandinavskih zemalja. Pošto sam strastveni pismopisac, uživala sam u izazovu. Albertu Švajceru su pisali ljudi svih mogućih sudbina, većinom oni koji nikada neće moći da posete Lambarene – i evo mene usred svega toga. Albert Švajcer je veoma pazio da ne favorizuje nikoga od ljudi koji su radili u bolnici. Svi smo prihvatali njegov poseban odnos prema starijim kolegama i prijateljima, ali svi ostali su imali isti status. Možda je u načinu na koji se odnosio prema nama bilo nečeg što je činilo da se svako oseća posebnim. Ili je on, može biti, zaista gajio naročite simpatije prema meni. To nikada neću saznati. Činjenica je da sam došla da radim kod njega nenadano i u vreme krize. Bila sam i njegov najmlañi asistent, iako sam verovatno proputovala Afrikom više nego većina lekara koji su u to vreme radili u Lambareneu. Moguće je da sam zadobila njegovo poverenje tako što se nisam hvalila našim susretima i što nikada nisam nastojala da dobijem olakšice u dnevnom radu. Jedino su sestra Ali i gospoña Matilda znale koliko sam se često sretala sa njim. Nikada nisam savladala stidljivost u prisustvu dr Švajcera i radije sam ostajala po strani kada bi se ljudi okupili oko njega. Sa strane sam videla ono što nije moglo odmah da se primeti – on se osećao nelagodno kada bi ga turisti pitali za privatan život, ili kada su mu žustro usmeravali fotoaparate u lice. Švajceru, koji je navikao da svu pažnju poklanja drugima, nije se dopadalo kada bi se sva pažnja usmerila prema njemu. Izgledalo je da lična pitanja dočekuj nepripremljen. Ona su ga iznenañivala i zbunjivala. Ljudi koji su već poznavali živu osobu iza dobrodušnog, ili ponekad 85

namrštenog lica, otkrivali su stidljivo i skromno ljudsko biće koje se naprosto nije osećalo vrednim da bude u centru pažnje. Bilo je fascinirajuće videti kako se stari doktor posvećivao bilo kojoj osobi koja je zahtevala njegovu pomoć. Duboko bi se koncentrisao da spozna prirodu osobe koja je pred njim, kako bi se prilagodio njenoj moći razumevanja. Ovaj zadatak traži veliki mentalni napor. Nije čudo što je dr Švajcer povremeno nalazio utočište u društvu domaćih životinja ili miru svoje sobe. Kad god sam videla napet izraz na njegovom licu pri izbegavanju radoznalih turista, obećavala sam sebi da mu nikada neću prirediti neugodnost. Činilo se da je dr Švajcer cenio ovaj odnos, koji mu je omogućavao da bude opušten u mom društvu. Ponekad, kad bih mu ispričala neko svoje iskustvo u istočnoj Africi, prasnuo bi u smeh od koga bi se mala soba zatresla. Volela sam to smejanje i pokušavala da ga podstaknem svim vrstama priča. Meñutim, starac je ponekad široko zevao. Tada bih ustala, uzrujana, i promucala izvinjenje što sam ga toliko zadržala. Ali, dok sam ja bila zbunjena, on bi me je nežno vraćao u stolicu, podsećajući me da je on taj koji odlučuje kada ću izaći. "Čudno je to", jednom je primetio smeškajući se, "Postoji nešto kod vas što me čini dremljivim." Ovo je izgledalo kao dubiozan kompliment i upitala sam se jesam li dosadna. Ali dr Švajcer nije delovao kao neko ko se dosañuje. Nakon izvesnog vremena, provedenog u ovoj opuštenoj atmosferi, bio bi osvežen, a um mu je postajao intenzivno aktivan. Skrećući sa teme razgovora, često je znao da uplovi u filozofski monolog nepredvidljivog toka i ishoda. Nije mi bilo uvek lako da mu pratim misli. "Ne govoriš o strahovima koje si sigurno iskusila u radu", pomenuo je dr Švajcer jednog popodneva. "Zar se nikad nisi uplašila u divljini?" Pitanje me je zateklo i iznenadilo. Stvarno sam često bila zastrašena, ali strah nisam htela da priznam. "Ne plašim se smrti, zašto bih se inače bojala?", brzo sam uzvratila. Ali to je zvučalo prazno i pocrvenela sam čim sam to izustila. Dr Švajcer me je pogledao zamišljeno i poduže je zavladala tišina. Kada je konačno progovorio, govorio je tiho, skoro suzdržavajući se: "Uplašena da ne povrediš nečija osećanja, uplašena mogućnošću da nekoga pogrešno razumeš ili da nesvesno nanosiš povredu; strah da nećeš moći da vratiš dug; strah zaboravljanja obećanja ili neispunjavanja dužnosti; strah da ne uspevaš da živiš prema očekivanjima prijatelja i saradnika; strah od izneveravanja pacijenata..." "To je drugačija vrsta straha", protestovala sam. Ali dr Švajcer je zaklimao glavom, tonući dublje u stolicu, kao da je pritisnut sopstvenim teškim mislima. "Uznemirenost o kojoj govorim ima veze sa osećanjem lične krivice. Samosvesno ljudsko biće, posebno lekar, treba da se oseća krivim, zar to ne znaš?"

86

To je zvučalo gorko i nisam mogla da odgovorim. Nastupila je duga tišina. Kada je ponovo počeo da govori, delovao je nesvestan mojeg prisustva. "U mlañim danima, kada sam putovao uzvodno i nizvodno Ogoveom, satima bih sedeo posmatrajući obale reke. Ta slika bujne vegetacije, uvek različita, s vremenom je počela da me uznemirava. Naime, primećivao sam kako se drveće i biljke guše i meñusobno ubijaju, boreći se da doñu do sunca. 'Koga je briga?' – pomislio sam jednom, u mračnom raspoloženju, 'da li će to drvo tamo rasti i izrasti, ili će propasti i pretvoriti se u trulež ispod žbunja. To se jednostavno dešava. Neki umiru da bi drugi mogli da žive, baš kao što se dešava u životinjskom svetu, pa i u našim ljudskim životima. Svaki život žudi za trajanjem i bori se za opstanak. Sva živa bića postaju deo moćnog tkanja rañanja, opstanka i smrti. Ali, da li i mi moramo biti ravnodušni prema drugim živim bićima? Čak i životinje, ponekad, daju sopstveni život da bi zaštitile i spasile život svojih mladih. Taj oblik požrtvovanja zahteva naše poštovanje i divljenje. 'Poštovanje prema životu', mislio sam. I najednom sam osetio veliku radost, zato što je ovo bio odgovor na pitanje: kako se odnositi prema ravnodušnosti prirode. Poštovanje i naklonost za sav Život, za svaki njegov vid, zato što je gola volja za životom samo deo snage koja održava život na Zemlji. Ovo je osobena ljudska misao, roñena iz protesta protiv proizvoljnosti prirode. Ona čoveka izdiže iznad bića koje samo deli instinkt samoodržanja sa ostalim živim stvorovima. Ona ga čini homo sapiensom." Švajcer se uspravio u stolici. "I ako čovek od te misli načini korak dalje i poštovanje prema Životu ispuni ljubavlju i voljom da štiti druga živa stvorenja, onda svojim delovanjem diže sopstveni život na viši nivo postojanja." Još jedna meditativna pauza, koju se nisam usuñivala da prekinem. "Krivica", produžio je sa uzdahom dr Švajcer, "bol prouzrokovan osećajem krivice primorava čoveka da bude svestan svake posledice svog delovanja i postojanja meñu Slika: © 2009 John Wood, www.mexicowoods.com

87

ostalim živim bićima. Poštovanje prema Životu mi je dalo odgovor. To je etička istina, ili moralna istina, kako hoćeš, ali istina svakako, i ona je meni značila više nego sve filozofske i religijske teorije na svetu." Dr Švajcer je prekinuo govor; izgledalo je da je stigao do zaključka. Imala sam neodoljivu želju da ga podstaknem da nastavi. Ali, punih šezdeset godina razlike meñu nama i težina njegovih reči ulivali su mi strahopoštovanje. Osećala sam da moram da skrenem razgovor na lakšu temu. Pogledala sam unaokolo u potrazi za inspiracijom. Pogled mi je pao na predivnu rogozinu od konoplje na zidu. Kakvo složeno tkanje je imala! Spontano sam pružila ruku pokazujući prema njoj. "Ko vam je ovo dao?" Stari doktor se prenuo iz teških misli i pogledom ispratio moj prst. "To je uradila supruga jednog od mojih pacijenata" – odgovorio je uz osmeh. "Poklonila mi ga je pre nego što je otputovala kući, rekavši: 'Sva moja zahvalnost je utkana u ovu mrežu'. Žene iz ovog kraja putuju daleko rekom da bi pronašle pravu vrstu trave. Veoma su ponosne što umeju da prave izuzetno složene petlje. Ali neku nalik ovoj nikada nisam video." Dr Švajcer je ustao sa stolice. "Kasno je. Vreme je da se malo odmorite, a i mene čeka posao." Kao i ranije, rastao se prilično odsečno. Prelazila sam dvorište u mraku, prilično ošamućena i ne bez osećanja da sam na neki način izneverena. Sedela sam u svojoj mojoj maloj sobi sa utiskom da sam odbačena. Onda sam posegla za pohabanim dnevnikom i počela da pišem, dok su mi reči starog čoveka još odjekivale u ušima. Pisala sam satima, sve dok oči nisu počele da me peku zbog treperavog svetla kerozinske lampe i dok misli od umora nisu počele da nestaju. Sledećih nekoliko dana sam radila i šetala se osećajući se neobično ozlojeñeno. Mislila sam da sam previše mlada da bih se bavila krajnjim pitanjima života i smrti. Htela sam da se osećam srećno i pronañem zabavu uz koju bih održala ravnotežu sa napetostima posla. Pokušala sam da se sa ostalima šalim i smejem prilikom naših meñusobnih poseta. Govorila sam sebi: 'Kada budem starija i živela u umerenoj klimi, biće vremena da se pozabavim filozofijom života.' Ali, nisam mogla da pobegnem. Dešavanja na poslu, bolna kao i ona prijatna, i sam život u Lambareneu, potvrñivali su istinitost Švajcerovog mišljenja. Ponekad, kada sam tražila predah od posla, otišla bih do obale i gledala svu tu vodu koja otiče. Povremeno, kad bi prolazio čamac pun ljudi, mogla sam da čujem smeh i živahan razgovor. Kroz srce bi mi prošlo osećanje zavisti. Učinilo bi mi se da je sam život prošao pored mene. Roditelji i deca, muževi i žene – pomislila bih – svi uživaju u meñusobnom druženju, svi izgledaju prostodušno i neopterećeno. Predivan pejzaž i hladni povetarac sa vode, zajedno sa tihim oblacima koji su putovali nad rekom, postepeno su me uspokojavali. Nakon nekog vremena bih sa povraćenom energijom kretala natrag na posao. Dok bih polako išla ka bolnici, nasmešila bih se na pomisao da ne postoji mesto na kojem bih radije bila nego ovde, u Lambareneu. Jedan od narednih susreta sa dr Švajcerom ostao mi je u veoma živom sećanju. Kada sam mu tog jutra otišla u posetu, sobu sam zatekla pretrpanu papirima, ispunjenim njegovim karakterističnim rukopisom. Bilo je očigledno da se čovek nalazi usred napornog posla i dvoumila sam se da li će me ponovo zamoliti da izañem. Umesto toga, dr Švajcer me je nestrpljivim gestom pozvao unutra. Odmah je počeo da govori

88

sa dozom užurbanosti u glasu koju sam i ranije primećivala, kao da je osećao da mu vreme ističe. "Mi lekari smo stalno suočeni sa ljudima koji pate od bolova", počeo je. "Naša želja da odstranimo taj bol postaje opsesija. Za nas nema veće nagrade od one kada pacijent prekine da jauče i kaže 'doktore, bolovi su prošli; ništa me više ne boli!' Ipak, nije uvek u našoj moći da odstranimo bol. Naši lekovi ponekad podbacuju, posebno kod pacijenata sa hroničnim bolestima ili onima koji su na kraju životnog puta. U tim trenucima moramo da nañemo hrabrost da podelimo bol – pacijent svojim telom, a mi srcem. Ako možemo da izdržimo njegov bol, onda to može i pacijent. Držeći se zajedno kao braća i sestre, možemo pomoći bolesniku da prekine protestovanje protiv sudbine. Odustajući od pružanja otpora, naš pacijent može da se uveri da će mu gnev i borba samo povećati bolove. Kada takva osoba konačno pogne glavu pred sudbinom, postane skrušena i sluša sve dok se potpuno ne utiša, može da se desi da iz same srži njegovog bića proizañe novo značenje njegove muke. Istina koje pacijent ranije nije bio svestan, a koju tek nekolicina može da izrazi rečima, pozajmiće mu snagu da se uzdigne iznad bola. Mi, kao lekari, sa strahopoštovanjem gledamo kada se ovo dogodi. U tome možemo da prepoznamo suštinu istinske ljudskosti: trijumf duha nad materijom. Onda mi razumemo reči iz Besede na Gori: 'Selig sind die, die da Leid tragen, denn sie werden getroestet werden.' (Blagosloveni su oni koji pate, jer će naći utehu.) S tim na umu uspevamo da ostanemo pored pacijenta i damo mu podršku u poslednjem, teškom delu njegovog puta. Ljubav i poštovanje koje osećamo za svog prijatelja koja pati je ljubav Isusa kako je ja razumem. I to je, prema mom mišljenju, suština hrišćanstva." Dr Švajcer je ućutao, a ja sam sedela u nadi da ne očekuje da kažem nešto. "Uvid koji dobijamo kada smo u bratstvu sa onima koji pate", nastavio je, "dopušta da snažne emocije izviru pravo iz srca. Naš razum prepoznaje da su one čiste, da su vezane za dobrotu, da poseduju vrednost same po sebi. Taj moralni princip koji nas uverava da ova istina poseduje večne vrednosti može da uoči svako ljudsko biće. O ovome su govorile velike duhovne voñe. Isus je učio da je istina ljubavi i saučešća jedina istina koja može da zadovolji čovekove duhovne potrebe. " Iznenada, na licu mu se pojavila tuga. Teško je uzdahnuo. "Kad bi samo ideja Poštovanja za Život i istinski duh hrišćanstva mogli da se spoje u jednu veliku filozofiju, etiku tako jednostavnu da bi je svako mogao razumeti... To bi udahnulo život novom odnosu prema svetu, a moj životni rad ne bi bio uzalud. Onda bi ovaj svet postao bolje mesto za život." Poslednje reči su bile krhke – a njegov glas tužan. Suze su mi navrle na oči. Dr Švajcer izgleda nije verovao da će se njegova vizija ostvariti i odjednom je delovao kao veoma umoran starac. Zaboravila sam na svoju stidljivost i uzviknula: "Ono što ste rekli i uradili neće biti izgubljeno. Svi koji poznajemo vaš rad nosimo u srcima seme vaših ideja i nećemo zaboraviti..." Govorila sam energično da bih povratila njegov optimizam. "Sada razumem strah i osećaj krivice koji sam imala kada sam radila usamljena u istočnoj Africi. Jesam bila uplašena i uistinu sam se osećala krivom. Ali nisam htela

89

da priznam. Mislila sam da je to slabost i nalazila izgovore da ne bih morala to da priznam. " Uprkos svom raspoloženju, dr Švajcer je morao da se osmehne. "Sada govoriš iskreno", rekao je. "Spontanost je najdopadljivija odlika govora. Zapamti da ostaneš otvorena i iskrena ako hoćeš da budeš lekar. Istina je najubedljivija kada doñe jednostavno i direktno. Mislim da je i ideja Poštovanja za Život jednostavna. To je dinamičan i realističan način suočavanja sa životom i životu daje značenje i smisao. Ali, sada se moramo rastati. Već je kasno, a vas čeka dan pun posla." Sada je zvučao kao stari učitelj Švajcer. Osećala sam se bolje zbog toga i tako smo se rastali. Nekoliko dana kasnije, kada sam se nakon posla vratila u sobu, zatekla sam poveći paket na stolu. Veoma radoznala, skinula sam omot. Na stolu se stvorilo predivno tkanje kojem sam se divila u dr Švajcerovoj sobi. Gledala sam ga još dugo: umetnički rad afričke žene, kojim je izražena zahvalnost Švajceru. Možda je ovo bio gest iste vrste prema meni? Poklon me je obradovao i ispunio ponosom. Kada su se naši pogledi sreli tog popodneva, za vreme ručka, oboje smo se nasmešili u tihom razumevanju.

Dragoceno tkanje se otad u mojoj kući uvek nalazilo na središnjem mestu. Svaki put kad ga pogledam, podsetim se da ću se i ja jednog dana suočiti sa zagonetkom života. I da će se deo odgovora, u svakom slučaju, nalaziti u Poštovanju prema Životu i saučešću.

90

EPILOG Konačno je došao dan kada je iz Evrope stigao lekar da preuzme moje mesto, tako da sam mogla da se vratim svom radu u istočnoj Africi. Dr Švajcer je insistirao da lično organizuje moje putovanje. Kontaktirao je Holandsku brodsku kompaniju i obezbedio mi mesto na jednom od njihovih brodova, koji su često posećivali afričke luke. Brod bi me preuzeo u luci Žantil, na ušću Ogovea, i nakon nekoliko nedelja putovanja me ostavio u luci Dar es Salam u Tanjganjici. Ne samo što je dr Švajcer dobro platio za moj rad, nego je platio i moje putovanje oko Afrike prvom klasom. Kada sam pokušala da mu se zahvalim za velikodušnost, kratko je odgovorio: "To si zaslužila". Kada su moje stvari bile upakovane i prenesene na rečni brod koji će me prevesti do luke, dr Švajcer i kolege su me dopratili do pristaništa. Napuštala sam dr Švajcera sa pomešanim osećanjima tuge i olakšanja. Uzeo je moje ruke u svoje i čvrsto ih držao. Tuga u njegovim očima ispunjavala me je melanholijom i glas mi se gubio dok sam pokušavala da se zahvalim za nezaboravno vreme koje sam provela u Lambareneu. "Ne", odgovorio je Švajcer nežnim glasom. "Zahvalnost je naša. Ti si ne samo pomogla u vreme krize, nego si nas obodrila svojom mladošću i optimističkim odnosom." Zamišljeno je gledao u moje lice. "Ako produžiš da revnosno radiš na jačanju svoje ličnosti, od tebe će postati uspešan iscelitelj ljudi." Ovom zagonetnom porukom završio je govor i zakoračio unazad, puštajući one iza sebe da se pozdrave sa mnom. Dok sam išla ka brodu, prijatelji i pacijenti su mahali sa obale i vrata i prozora bolnice. Neki dečaci su čak vikali sa drveća, na koja su se popeli, i malih čamaca u kojima su veslali oko broda. Ovi drugi su žustro pokušavali da me prate, vozeći uporedo sa mojim ferijem, i uz smeh konačno odustali dok se brod tromo okretao i ulazio u rečnu struju. Brodski putnici Afrikanci smejali su se stvorenom metežu. Bila je to zabavna scena i pored tuge zbog rastanka. Dok mi je mahao, dr Švajcer sa belim tropskim šeširom mogao je lako da se raspozna u gomili. Njegova liderska figura, koja je stajala uzdignuta oko znatno mlañih saradnika, čvrsto se utisla u moje sećanje, verovatno zato što sam bila svesna da se više nikada nećemo videti.

91

Kad je pala noć, ljudi su legali da odspavaju gdegod bi našli mesto izmeñu gomila šećerne trske, banana i manioke. Gurajući u stranu vreće sa odećom, šerpe i tepsije, i sama sam našla prostor da se opružim. Meñutim, nisam mogla da zaspim. Ležeći u umerenoj tropskoj noći, prisećala sam se Švajcerovih poslednjih reči: "...uspešan iscelitelj ljudi". Onda sam primetila da je upotrebio reč "iscelitelj" umesto "lekar", što je bilo neuobičajeno za njega. "Iscelitelj" obično podrazumeva znatno više nego 'lekar'. Iscelitelj vraća u zdravlje i telo i duh onoga ko je bolestan. Albert Švajcer je bio iscelitelj – to je činjenica kojoj sam mnogo puta bila svedok. U svakoj od tih prilika menjala sam sopstveno shvatanje svoje profesije, jer sam pre Lambarenea idealnim lekarom smatrala onog ko daje tačnu naučnu dijagnozu i poznaje najbolja načine da izleči bolest. Dok sam ležala pogleda uperenog u zvezdano noćno nebo, rekla sam sebi da je preda mnom još dug put da postanem "uspešan iscelitelj ljudi". Tamo ispod zvezda, morala sam da se osmehnem. Stari doktor mi je dao izazov i zaveštanje koje nisam mogla da ignorišem. Nakon izuzetno prijatnog putovanja oko Afrike život me je zgrabio u takvom vrtlogu rada i dogañaja da bih retko pomislila na Alberta Švajcera. Ali, sasvim je moguće da je upravo susret sa njim doveo do toga da se u docnijim godinama posvetim psihijatriji, koja mi je izgledala kao najizazovnija i najzahvalnija grana medicine. Tek dvadeset godina kasnije, dok sam se rvala s pitanjem zašto se toliki broj mladih ljudi danas ponaša autodestruktivno, u sećanje su mi se u punoj meri vratili nadahnuće dr Švajcera i nezaboravno vreme u Lambareneu. Počela sam da se pitam kako bi na neke od ovih tinejdžera i mladića delovao boravak u Lambareneu na neko vreme. Istina, dr Švajcer nije više meñu živima, ali njegova bolnica je i dalje tamo. Zahvaljujući sposobnom voñstvu Švajcerovog dugogodišnjeg saradnika i naslednika dr Valtera Munca, bolnički kompleks na reci Ogove, sada proširen i modernizovan, i dalje odražava duh dr Švajcera. O tome svedoči činjenica da bolnicu godišnje posećuju hiljade ljudi. Lično nemam pretenzija da budem tumač Švajcerove filozofije ili njegovih religioznih ubeñenja. Drugi su na tom polju mnogo kompetentniji nego što bih ja ikada bila. Umesto toga, bila bih savršeno srećna ako utičem na Vas, čitaoče, tako što ćete poželeti da saznate nešto više o ovoj izuzetnoj osobi. Postoji širok izbor literature o dr Švajceru, ali je čitanje njegovih knjiga najbolji način da ga upoznate, posebno njegove njegove autobiografije, Moj život i misao. Iako napisana kada je imao 56 godina, ona otkriva njegovu osnovnu filozofiju i daje autentičan opis cele njegove ličnosti. Tamo stoji Namerno izbegavam tehničku frazeologiju. Obraćam se svim mislećim ljudima. Moj cilj je da ih provociram da razmišljaju o osnovnim temama, o pitanjima života koja se pojavljuju u svesti svakog čoveka i žene. Za one koji su iskusili umor i muku popodneva posle dnevnog rada provedenog na tropskoj vrućini, kada zapisivanje čak i nekoliko redova u dnevnik postaje užasno težak zadatak, skoro je neshvatljivo kako je dr Švajcer mogao godinu za godinom da stvara vrhunska intelektualna dela, i pored lekarskih obaveza.

92

On nije bio ni imun na taj zamor i njegove posledice, ni uvek kadar da ga izbegne, o čemu u memoarima piše sasvim iskreno: Sa konstantnim pritiskom bolesnika koji čekaju, njihovim gonjenjem i nestrpljivošću, često postajem tako nervozan i zabrinut da jedva znam gde sam i šta to uopšte radim. (U praiskonskoj šumi) Ili, na drugom mestu: ...na mahove sam toliko depresivan da jedva mogu da sakupim energiju potrebnu za rad. (Još priča iz praiskonske šume) Ali, svakako da je jedna od najdirljivijih izjava o njegovoj borbi ona iz autobiografije, gde se ispoveda: Uzbuñenje, problemi i tuga su se u nekim trenucima mog života toliko nagomilali, da bih se sa malo slabijim nervima slomio ispod cele te težine. Težak je tovar umora i odgovornosti koji me je pritiskao godinama, bez predaha. Baš i nemam mnogo života za sebe. Nedostaje mi čak i vreme koje bih hteo da posvetim svojoj supruzi i detetu. Nakon priznanja ove ljudske slabosti, pripovedanje se uravnotežuje uveravanjem da vedrina preovladava nad nevoljama. On pominje odlično zdravlje, kao i dobro izbalansirani temperament kojim se ponosi i koji mu omogućava da se na posao uvek vraća sa obnovljenom energijom. On priča i o mogućnosti da posle sumraka okupira sebe "u sferi duhovnog i intelektualnog". Dr Švajcer neretko pominje intelektualnu preokupaciju kao najvažniju od aktivnosti koje su mu pomogle da održi zdravlje u afričkoj džungli: Jednog popodneva, meñutim, dok sam u melanholičnom raspoloženju svirao jednu od Bahovih fuga, najednom mi pade na pamet da bih, i pored svega, svoje slobodne sate u Africi mogao da iskoristim za usavršavanje i produbljivanje tehnike. Na drugom mestu, o tome se izjašnjava konkretnije: Ma koliko neobično zvučalo, intelektualac može podnositi život u džungli bolje nego neobrazovana osoba, zato što on poseduje mogućnosti za rekreaciju za koje ovaj drugi naprosto ne zna. (Zwischen Wasser und Urwald, autorov prevod)

93

Na kraju hoću da čitaocima, posebno onima koji pate od "egzistencijalne frustracije" ili su izgubili putokaz ili snagu, ostavim ove redove njegove autobiografije, napisane pre više od 50 godina: I ja sam bio veoma uznemiren zbog problema siromaštva i bede u svetu. Ali nikad nisam dozvolio sebi da zbog toga upadnem u mračno raspoloženje. Uvek sam se čvrsto držao uverenja da svako od nas može dati mali doprinos, rešavajući deo problema. Tako sam postepeno otkrivao zadovoljstvo u saznanju da postoji samo jedna činjenica koju možemo znati o problemu, a to je da svako od nas mora koračati svojim putem – pod uslovom da svesno stremi izbavljenju. Pesimista sam kada ocenjujem situaciju u kojoj se čovečanstvo danas nalazi. Ne mogu sebe da uverim da situacija nije tako loša kao što izgleda. Naprotiv: i te kako sam svestan da smo na putu koji vodi ka "mračnom Srednjem veku" u nekom novom obliku. Jasno zaključujem da je čovečanstvo u duhovnoj i materijalnoj bedi zbog odricanja od mišljenja i ideala koji proizilaze iz mišljenja. Uprkos tome, radim kao optimista. Sa samopouzdanjem koje nikad neću izgubiti sačuvao sam jednu veru još iz detinjstva: veru u istinu. Uveren sam da je duh proizašao iz istine jači od okolnosti. Mislim da ljude ne očekuje nijedna druga sudbina od one koju čovečanstvo priprema sebi, svojim mentalnim i duhovnim stavom. Zbog toga ne verujem da će ići pravom linijom, putem propasti do kraja. Ako ima ljudi koji se bune protiv duha besmislenosti i ako to budu ličnosti dovoljno skladne mentalne i fizičke konstitucije, i dovoljno produhovljeni da bi ideje etičkog progresa iz njih zračile spontano, u čovečanstvu će se začeti i novo mentalno i duhovno raspoloženje. Zato što verujem u snagu istine i duha, verujem i u budućnost čovečanstva.

(Kraj)

94

APPENDIX

DECA NGOMBEA

Sezona suše se bližila kraju. Na padinama Mohenge planina, na kojima je bila smeštena misija Ruaha, duboka tropska šuma je održavala vlagu, a vegetacija zadržavala bujnost i zelenilo. Ali dole, u ravnici, lišće je bilo sasušeno, a trava poprimila mrku boju. Požari su pustošili suvu zemlju, ostavljajući za sobom golu i pustu ravnicu, čak suvlju nego ranije. Uplašene i bez zaštite gustog žbunja i visoke trave, divlje životinje su nemirno tumarale nepreglednim prostranstvima, prikupljajući se na izmaku dana oko nekoliko preostalih bara. Jezerca su vrila životom; nad površinom, na stotine rojeva insekata je zujalo iznad uskreketanih žaba; povremeno, nepomičnu površinu jezera bi uzburkalo veliko tamno telo nilskog konja; izgledalo je da njegovo frktanje upozorava na mnoge zamke koje su vrebale u vodenim dubinama; pored jezera, u žbunju, po obodima zelenila, divlje mačke su čekale svoje žedne žrtve. Ljudi u ravnici su se bojali natprirodnih sila za koje su verovali da obigravaju nad prirodnim izvorima. Zbog toga su radije uzimali prljavu tečnost koju su izvlačili iz bunara, trpeći žeñ i nehigijenu. U to vreme se povećao broj bolesnih ljudi koji su se slivali u misiju Ruaha. Zabrinuti, oci iz misije su zatražili moju pomoć. Kada sam stigla u misiju, naš lendrover je opkolilo mnoštvo male dece. Držala su se jedno uz drugo kao uplašeno stado jelena, gledajući me i uznemireno i radoznalo. Saznala sam da su iz udaljenog sela Ngombe. Učitelj ih je doveo da budu izlečena od bilharzije, parazitske bolesti od koje su sva patila. Deca koja se igraju u mutnim vodama posebno su izložena dobijanju ove bolesti, zbog larvi bilharzija parazita koje prodiru kroz kožu. Larve se smeštaju u zidu mokraćne bešike i uzrokuju bolove i gubljenje krvi. Posmatrala sam ovu žgoljavu, pothranjenu decu i dvoumila se da li da preuzmem njihovo lečenje. Izgledala su kao gomila divljih stvorenja i govorila jezikom sasvim drugačijim od svahilija koji sam znala. Tretman bi ih svakako opteretio do krajnjih granica i potrajao celu sedmicu. Kako bih mogla da vodim računa o stanju ove nemirne dece uz sav posao kojim sam bila preokupirana? Primetivši moje oklevanje, učitelj je uzviknuo nešto, a deca su odmah otrčala u šipražje. Mogla sam da čujem kako cvile dok uriniraju. Ubrzo su se vratila sa još svežim suzama od bolova, dižući svojim tankim rukama bočice sa krvlju obojenim urinom. Kako bih mogla da ih tako bolesne vratim nazad u selo? Misija je nudila punu saradnju i bila spremna da obezbedi hranu i smeštaj. Učitelj bi ostao kao čuvar i

95

prevodilac i pomagao mi sa decom. Konačno sam se, prilično zabrinuta, saglasila da prionem na lečenje dece. Prvi dan lečenja bio je noćna mora. Sve je u stanici misije bilo novo i zastrašujuće za ovu divlju decu i ona su bila prilično uplašena još pre nego što su se poreñala za prvu injekciju. Oči su im se širile dok su me gledali kako pripremam špriceve. Trebalo je mnogo učiteljevog ubeñivanja pre nego što se prvo dete usudilo da popusti i sagne se za iglu. Krik koji je usledio ostale je prožeo stravom i užasom. Ali, pošto su svi hteli da im bude bolje, sakupljali su svu svoju hrabrost i većina njih je prošla tretman. Popodne sam ih obišla u njihovim prostorijama. Računala sam da je najbolje da se upoznamo na prijatniji način, u nadi se da će se tako manje plašiti. U prvo vreme su bila još bojažljiva i stidljiva, ali ih je ljubopitljivost postepeno osvojila i prišli su bliže. Pažljivo su počeli da me dotiču. Hteli su da znaju da li sam bela po celom telu. Kada je pao mrak, posle zajedničkog jednostavnog obroka, samouverenost im je porasla; neki su počeli i da pevaju. Kada su videli da mi se to sviña i ostali su se pridružili. Neobično lepa scena: mali plamen lampe, koji je lepršao pod njihovim dahovima, bljeskao je u žudnim, živim očima i činio da im zubi sjaje dok su otvarali usta i pevali iz sve snage. Sledećeg popodneva deca su se nasmešila kada sam se pojavila i procedura je išla mnogo brže. Ah, ti mangupčići! Oni koji su prošli kroz teško iskušenje sakupili bi se pored mene i zabavljali se posmatrajući one koje je čekala injekcija. Dok im se uzbuñenje povećavalo, deca u redu za čekanje bi se prebacivala sa jedne na drugu nogu. Neka su izvikivala "mama wee", dok su druga zviždala da bi se oslobodila napetosti, ali kada je došao red i na njih, svi su hrabro izlagali svoje zadnjice. Smejali su se od sveg srca kada bi neko dete poskakivalo plačući i pritiskajući ruke na mesto uboda. Četvrtog dana urin je bio čist, ali su se deca osećala bolesno i jadno. Lekovi su izazvali povraćanje. Učitelj ih je tešio koliko je mogao, dok sam ja bila previše zauzeta svojim pacijentima da ih posetim i posvetim im pažnju tokom dana. Kada sam se popodne vratila u posetu, više nije bilo srećne dece i pevanja. Sva su sedela klonulih glava i samo su želela da što pre legnu. Bila sam zabrinuta i odlučila sam da napravim dan pauze pre poslednje ture injekcija. Lekaru sam rekla da im daje puno tečnosti i da ih sledećeg dana drži što dalje od sunca. Sutradan je bilo izuzetno vruće. Bila sam previše zauzeta u ambulanti da bih se raspitala o deci. Bilo je skoro popodne kada sam konačno požurila da ih vidim. Zatekla sam njihove sobe prazne; deca su otišla. Saznala sam da su se jadni mališani osećali loše i hteli su svojim majkama, pa su se iskrali usred dana i pošli kući. Zaprepastilo me kada sam čula da je učitelj otišao, a da me prethodno nije pitao za mišljenje; očigledno nije bio svestan koliko su deca bila bolesna. Bila sam zbog svega toga opravdano uznemirena i morala sam nešto da preduzmem. Osećanje predstojeće katastrofe mi je pritislo grudi. Zamišljala sam decu kako, oslabljenu od bolesti i nedovršenog lečenja, hodaju kroz pustinjski predeo pod užarenim suncem, bez hrane i vode. Više od pedesetoro male dece – i jedna neodgovorna odrasla osoba da se brine o njima. Šta će se desiti? Šta sam mogla da uradim? Usta su mi bila presuva za hranu posluženu za ručak. "Sve je u Božjim rukama" rekao je jedan od Očeva, koji je primetio moju mučninu. Pogledala sam ga sa mešavinom užasa i osećaja poraženosti. To za mene svakako nije bila uteha. Spolja se čulo kako se neko približava užurbanim koracima. Pozvali su me po imenu. Sva krv mi je iščezla sa lica; sigurno su stigle prve vesti o nesreći. Mala devojčica je kolabirala i umrla ubrzo pošto je došla do kolibe svojih roditelja. Ostala deca su bila uplašena i iscrpljena i

96

ležala su opružena u selu, rekao je donosilac poruke. Noć se spuštala. Nije bilo ničeg što bih u tom trenuku mogla da učinim. Rano sledećeg jutra Vrhovni otac je došao pred moja vrata zajedno sa napuštenim učiteljem. Lica su im bila mračna. Druga devojčica je umrla tokom noći i ljudi u selu su bili potreseni i uplašeni. Svi su bili ubeñeni da će sva deca pomreti. Počela su govorkanja da sam veštica kojoj su zbog nekog zlog cilja bila potrebna mrtva deca. Srce mi je dobovalo, a kolena su počela da mi klecaju. "Moram da idem u selo iz ovih stopa." Vrhovni otac me je gledao: "To može biti opasno." "Ali ja moram da idem. Moram da pomognem deci ili će ih još više umreti", uzviknula sam. Niko nije mogao da odgovori išta protiv toga. Otac je nerado pristao da me odvede do sela. Zalihe medicinskog materijala i ostale potrepštine za sedmodnevni boravak u divljini bile su hitro sakupljene, zapakovane i poslate po nosačima; ubrzo smo na motociklu jahali prema selu. Nije bilo vremena da se analizira situacija ili razmišlja o onome što me očekuje. Tesni put kroz ravnicu bio je džombast i na trenutke mukotrpan. Mora da je deci bilo potrebno pola dana da se domognu sela. Sunce je već peklo punom snagom kada smo se približili prvim kolibama, gde je grupa ljudi blokirala put. Ne znam kako su vesti o našem dolasku stigle do sela, jer smo motociklom išli mnogo brže nego što bi iko mogao da dotrči i javi. Put su blokirali seoski starci, koji su hteli da znaju šta nameravam da uradim. Morali smo da sednemo sa njima i pažljivo im objasnimo sve što se desilo. Iz očiglednih razloga, učitelj nije rekao ni reč o bežanju dece pre nego što je lečenje bilo završeno. Rekla sam da sam došla da ga dovršim. Oni su govorili medu sobom i pozvali nas da ih pratimo do jedne od koliba. Unutra je bio jedan od mojih pacijenata, "napola mrtav", kao što su rekli. Hteli su da vide šta mogu da učinim za njega. Na sreću, mali dečak nije bio u ozbiljnoj krizi, nego samo iscrpljen i slabašan zbog nedostatka hrane i vode. Užurbano sam mu pripremila šećernu vodicu, pomoćno lekarstvo koje se mnogo puta pokazalo korisnim za poluizgladnele ljude divljine. Uskoro se dete osećalo bolje i, pošto je svako mogao videti da se oporavlja, mogli smo da nastavimo lečenje. U blizini male školske zgrade, na osušenoj livadi, stajala je polusrušena koliba od blata. To je trebalo da mi bude smeštaj. Otac mi je raspakovao stvari. Zatražio mi je da po jednom od nosača, koji će doneti moju opremu, pošaljem poruku kada hoću da se vratim. Pre nego što sam mogla bilo šta da odgovorim, popeo se na motor i odvezao. Suvi zvuk motora je ispunjavao ravnicu, nestajući u daljini; uskoro je vrući vazduh lelujao iznad trave kao i pre. Život u afričkoj divljini je opor, nemilosrdan; malo je vremena za sentimentalnosti. Neko vreme sam se osećala izgubljeno, dok sam stajala meñu ovim čudnim i sumnjičavim ljudima, koji su me sada gledali sa tihom radoznalošću. Uzdahnuvši, krenula sam za njima putem za selo. Odveli su me do čistine na kojoj je bila grupica koliba sa slamnatim krovovima. Mogla sam da čujem kilio, pesmu koja prati oplakivanje mrtvih. Stariji su me vodili do mesta gde je devojčica prethodne noći umrla. Ušla sam, nadajući se da će i ovo dete biti samo "napola mrtvo". Eto nje: ležala je na prostirci na podu, sa ispruženim krhkim rukama i nogama, slatkog lica. Oči su bile zatvorene; malo pene na ustima. Avaj, njeni udovi su bili ukočeni i više nije bilo topline u onome što je jednom bilo tako živahno telo. Posmatrala sam je, ukočena od bola. Tišina je vladala kolibom. "Žao mi je – ne mogu ništa da učinim." Kad sam iskoračila van na svetlo, grupa žena je uz divlje pokrete iskočila iz žbunja. Raščupane kose, urlajući i vrišteći, sa licima obojenim u belo, bacali su šake prašine 97

po svojim glavama. Bacale su se leñima na tle, okretale, grizle travu i kidale odeću. Bile su to roñake mrtve devojčice; moja već opterećena savest teško je podnela ovu scenu. Udaljila sam se posrćući i uspela da nañem put do bednog prebivališta. Na sreću, dva čoveka iz misije su već pristigla. Jedan će biti moj kuvar i ostaće u kolibi; drugi će me pratiti, noseći mi opremu tokom rada. Učitelj mi se sada ponovo pridružio i pokušavao da me zadrži. Kuće u selu su bile previše udaljene jedna od druge; bilo bi prevruće i previše iscrpljujuće ići po suncu. Trebalo je tako da razmišlja kada je dozvolio deci da otrče kući! Bila sam previše uzrujana da bih obraćala pažnju na njegove reči i žurila sam od jednog mesta do drugog, nalazeći male pacijente ispružene u najtamnijim delovima koliba, napola poludele od straha, gladi i žeñi. Otkad su se vratili niko se nije usuñivao da im priñe. Mnogi meñu njima su dobili groznicu. Malarija je endemična (odomaćena) u Africi, tako da često zna da se pojavi posle fizičkog ili emotivnog stresa. Zbog toga sam im dala lekove protiv malarije, sredstva za jačanje srca i moj univerzalni eliksir – šećernu vodicu. Sa velikim olakšanjem sam videla da je većina mojih pacijenata reagovala dobro; čim ih je napustio strah ustajali su i šetali naokolo. Opasnost je brzo prolazila. Dok je učitelj prevodio moja uputstva, mogla sam da vidim kako se na licima majki odražavaju osećanja – strah i nada, sumnjičavost i poverenje. Dok je veče palo nad suvom zemljom, posetila sam više od polovine dece, a o ostalima nije bilo uznemirujućih vesti. Dovukla sam se do svoje kolibe i primorala se da pojedem nešto od piletine i pirinča koje je kuvar pripremio. Neki ljudi su doneli nekoliko jaja. To je uvek bio znak dobre volje i učinilo je da se osećam bolje; stvarno je pomoglo mom raspoloženju. Noć u kolibi od blata. Krevet su činila užad zategnuta preko drvenog okvira, pokrivena tankim rogozinama. Raj za insekte. Kojih vrsta – nisam imala snage da otkrivam. U svakom slučaju vrsta koje su ujedale, pa san nije dolazio. Mesec je sjao kroz pukotine krova i tropsku noć su ispunjavali zvuci. Negde u daljini dete je plakalo. Životinje su se kretale kroz travu, hijena je zavijala podalje, a čuli su se i glasovi iz kolibe pored školskog dvorišta. Tamo je bio dom devojčice koja je umrla. Čula sam nekoliko jecaja, a kada se mesec popeo visoko na nebo, tužbalica je pevana pored vatre ispred kolibe. Glas muškarca – možda je to bio otac: "ay-ay-ay-ayeeee... ma-va-oooo... ye-le-maoooo..." i onda srceparajuće plakanje. Bilo je neobične lepote u pesmi dok se glas dizao i spuštao, približavajući se melanholičnom tonu pod mesecom. Ležala sam kao hipnotisana. Sati su prolazili i ovome nije bilo kraja. Glas se malo-pomalo probijao u moje telo. Otvarao je jedna unutrašnja vrata za drugima, dozvoljavajući teškim, krivicom morenim mislima da se skupljaju u mom umu. Šta sam ja to radila u Africi? Koje sam pravo imala da budem tamo, nepromišljeno donoseći nesreću i smrt ljudima čiji jezik nisam znala, niti sam razumela njihove običaje? Neodoljiv impuls me je naveo da ustanem i sednem. Želela sam da odem do unesrećenog oca, kažem mu nešto, plačem sa njim – ali nisam se usuñivala to da uradim. Umesto toga sam se vratila u postelju sa teškim mislima. Mora da su deca prethodnih dana bila mnogo uzbuñenija nego što sam mislila. Da sam bar bolje brinula o njima! Učitelj verovatno nije ni razumeo moja uputstva. Ta noć je bacila senku sumnje na sve moje namere i napore u Africi. Shvatila sam mane masovnog lečenja ako je ono loše organizovano. Prestala sam da verujem zapadnoj medicini kada se primenjuje u ne-zapadnoj sredini, gde ima mnogo nepoznatih faktora. Tu noć neću nikad zaboraviti. Kako se bližilo Približavanjem jutra naricaljka je prestala; čuo se čak i smeh. Iscrpljena, pala sam u duboki san.

98

Još jedan naporan dan: tumarajući kroz divljinu; znojeći se na suncu; gledajući decu; ispitujući krhke pacijente; slušajući njihova uznemirena srca; dajući lekove i uveravajući prestrašene roditelje. Deca za koju sam se pobrinula prethodnog dana dobro su se oporavljala i iščekivala su obožavanu šećernu vodu. Ali onima koje još nisam videla bila je potrebna hitna pomoć. Meñu poslednjima koje sam posetila bila je porodica koja je živela daleko, na brdu. Umorna, popela sam se strmom stazom, da bi me dočekali neprijateljski raspoloženi i zabrinuti ljudi. Tvrdili su da je devojčica, koja je takoñe bila u misiji na lečenju, umirala. Unutrašnjost kolibe bila je mračna, a vazduh je bio težak od dima i mnoštva ljudi koje je posmatralo devojčicu. Na treperavom svetlu vatre ugledala sam poluonesvešćeno dete, položeno na tle. Grčevi mišića su potresali njeno telo. Primetila sam da joj je koža upaljena, a usne ispucale i suve. Pokušala sam da joj dam nešto da popije, ali ona je pravila grimase i nije mogla da proguta. Zamolila sam žene da je iznesu napolje i postave na prostirku u senci. Učinile su to veoma uzdržano i posle mnogo rasprave meñu sobom. Dete je stenjalo. Bilo je bledo i duboke brazde su mu se ocrtavale oko usta i nosa; oči su mu se okretale naviše. Stvarno je umiralo! Klekla sam pored njega i pripremila špric za injekciju, da mu ojačam srce. Odjednom je vazduh postao napet od gneva. Skrenula sam pogled sa bolesnice. Grupa ljudi sa kopljima i noževima je stajala oko mene, zlokobnih izraza lica. Moji pratioci i većina žena su se izgubili. "Dosta injekcija! Moja ćerka ih je dobila dovoljno", rekao je otac devojčice na svahiliju. Glas mu je bio preteći. Ljudi su se približili zatvarajući krug oko mene. "Ako dete umre, umreću i ja", prošlo mi je kroz misli. "Ubiće me zato što su uplašeni". Stomak mi se napeo; pozlilo mi je. Nije bilo izlaza, osim... Misli su mi se utrkivale. Dete ne sme da umre! Imala sam isti lek u obliku tableta, tako da sam prisilila ruke da se smire, izmrvila tabletu i razmutila je u vodi. Sa najvećom pažnjom, veoma lagano, sipala sam tečnost meñu stisnute zube devojčice, koja je izgledala skoro mrtva. Sećala sam je se dobro; bila je meñu najnemirnijom decom u grupi. Znoj mi je tekao niz leña; izbegavala sam da pogledam muškarce. Zatim sam morala da joj umirim groznicu. Lekovi nisu dolazili u obzir, jer se nisam usuñivala da joj dam gorke tablete protiv malarije, koje bi mogla da povrati. Zatražila sam neku tkaninu, ali pošto se niko nije pomakao uzela sam svoj šal, umočila ga u vodu i omotala oko njenih nogu. Rashladila sam je vodom i na grudima i, pošto sam neprestano tražila da proguta lek za srce, učinilo mi se da je mala devojčica razumela u kakvom sam položaju. Izgledalo je da čini sve napore da sarañuje. Posle dugo vremena – izgledalo je da su prošli sati – njen puls se smirio i groznica se povlačila. Bilo je trenutaka kada mi se činilo da ću se i sama onesvestiti, ali me je instinkt samoodržanja držao budnom dok sam posmatrala svaku promenu kod pacijenta. Dok se veče približavalo devojčica je popila malo šećerne vode, a onda je otvorila oči i nasmešila mi se. Kao kada se sunce probije kroz oblake – napetost oko mene je splasla. Preteći stav muškaraca je popustio; neko se glasno nasmejao, žene su upalile vatru i svako je u dvorištu počeo da obavlja svoje uobičajene poslove. Pogledala sam u oca devojčice. I on se smeškao i oboje smo posmatrali sada spokojno usnulo dete. Učitelj se vratio i, pošto sam uverila oca da će devojčica preživeti, uzela sam stvari i pošla nizbrdo. Tada su talasi malaksalosti počeli da prolaze mojim telom i s vremena na vreme sam morala da zastanem, da bih povratila snagu. "Mora da si veoma umorna", rekao je učitelj stidljivo. Moji pratioci su morali da mi pomognu na kamenitom putu u mraku, a kada sam stigla do prebivališta bila sam previše

99

iscrpljena da jedem. Ne prestajući da se tresem legla sam u krevet, napeto osluškujući. Je li to plač u daljini? Znak da je devojčica, ipak, umrla? Ali, noć je bila tiha. Čak su i ljudi pored škole govorili prigušeno; verovatno su razgovarali o dnevnim dogañajima. Koraci pored vrata. Ukrutila sam se u strahu. "Slušaj me", pozvao je ženski glas. "Da li bi htela da neko od nas bude sa tobom? Možda si uplašena sama u kolibi." Odbila sam, odgovarajući da nisam uplašena. Ali sam bila obodrena; obuzela me je toplina. Ipak su me smatrali za ljudsko biće, pomislila sam. Počela sam da se umirujem i konačno sam zaspala sa nejasnom mišlju da sam se iskupila, izmirila račun. U pitanju je bio moj život za život male devojčice. Ona je živela, prema tome mogu da živim i ja – zvučalo je kao poštena pogodba. Naprezala sam uši sledećeg jutra, dok sam se polako pela prema vrhu brda. Da nije možda drsko ponovo otići tamo? Sve je bilo tiho: znači da je devojčica preživela noć. Ona je sedela kad sam ušla u kolibu, nestrpljivo čekajući moju šećernu vodu, a uz nju je uzimala sve što sam joj nudila. Posmatrala sam dete sa nežnošću i nekom vrstom ponosa. To malo dete je svakako htelo da živi – ništa manje nego ja! Nije bilo daljih komplikacija kod dece, ali sam ostala još nekoliko dana, samo da bih bila sigurna u to pre nego što pošaljem poruku za povratak. U meñuvremenu su ljudi počeli da me posećuju zbog svih vrsta bolesti i tegoba. Uživala sam u njihovom poverenju, ali je to bilo i veoma naporno. Poslu nije bilo kraja. Iako premorena, nisam se usuñivala da odbijem nijednog pacijenta, sluteći da bi se sumnja i neprijateljstvo ponovo rasplamsali. Prvi bi ljudi došli u zoru i često nisam mogla ni da jedem. Samo mi je spuštanje noći prekidalo posao, pošto su svi shvatali da mi je za rad potrebna dnevna svetlost. Nikada ranije nisam dočekivala večeri sa tolikim olakšanjem. Kada je Otac jednog dana stigao, mislio je da se nalazim usred pobesnele gomile. Povratio je nešto boje na lice tek kada je shvatio da se ljudi bore izmeñu sebe, da bi dobili lekara, mene. Dok smo se žurno pakovali za odlazak, pokušavali smo da utešimo ljude koji su se bunili. Pozvali smo ih da donesu svoje bolesne u misiju, gde bih ja dolazila i lečila ih. Ali, čak i kada sam već bila na motociklu, ljudi su me vukli za odeću i molili za lekove. Još jednom sam osetila žaoku savesti. Svi su se ovi ljudi obratili meni za pomoć. Da li je bilo ispravno okrenuti im leña? Ovo je uvek dilema svakoga ko se usudi da izazove život i smrt u afričkoj divljini. Sa svakim dolaskom na bilo koje mesto neke teško bolesne osobe će preživeti zbog toga što će dobiti prave lekove; sa svakim odlaskom neki drugi će umreti zato što ih ne mogu dobiti. Sa umorom sam sklopila oči dok su se selo i njegovi ljudi udaljavali i gubili u savani. Da li ću ikada biti kadra da prihvatim ulogu koju sam morala da igram u životnim pričama ovih ljudi?

(preuzeto iz Call Mama Doctor: iskustva mlade lekarke u Afričkoj divljini Copyright © 1979 Louise Jilek-Aall)

100