Protivrečnosti društvene svojine u savremenoj socijalističkoj praksi [3 ed.]

Citation preview

Edvard Kardelj PROTIVREČNOSTI DRUŠTVENE SVOJINE U SAVREMENOJ SOCIJALISTIČKOJ PRAKSI Iz građe za studiju o društvenoj svojini u socijalističkom samoupravljanju Treće izdanje

radnička štampa Beograd, 1979.

Izd a v a i NIRO »RADNICKA STAMPA« Beograd, Trg M arksa i Engelsa SIV D irektor ZTVOTA KAM PEREUC G lavni i o d g o vo m i urednik CEDO m a t .e S T e h n ičk i urednik D IM rrR U E DUDVARSKI N aslovna strana STEVAN VUJKOV K orektor JOVANKA ARSENOVlC Stam pa BIGZ B eograđ, Bul. vojvode MlSlća 17 T ira i 5.000 prim eraka

NAPOMENA UZ DRUGO IZDANJE Prvo izdanje rasprave E. Kardelja „Protivrečnosti društvene svojine u savremenoj socijalističkoj prdksi“ („Radnička štampa“, Beograd, 1972.) naišlo je na veliko interesovanje naše javnosti i već duže vreme je u celosti rasprodato iako je štampano u znatnom tiražu. U međuvremenu rasprava je objavljena u Italiji, a uskoro će biti objavljena u Francuskoj i u Argentini. Pripremajući italijansko i francusko izdanje, autor je u tekstu rasprave, pored manjih izmena (koje se odnose uglavnom na neka predziranja), izvršio i odgovarajuće dopune. Od tih dopuna vredno je istaći dve u šestom odeljku („Reprodukdja sodjalističkih i samoupravnih društveno-ekonomskih odnosa“) koje su — po oceni izdavača — najznačajnije.

Prva dopuna odnosi se na ekonomsku strukturu dohotka i odnose u raspoređivanju i raspodeli dohotka, a druga veća dopuna odnosi se na ulogu plana i planiranja u uslovima socijalističkog samoupravljanja. U ovom drugom izdanju rasprave sadržane su pomenute dopune i izmene. Beograd, 1976.

Izdavač

NAPOMENA UZ TREĆE IZDANJE Drugo, dopunjeno izdanje rasprave Edvarda Kardelja »Protivrečnosti društvene svojine u savremenoj socijalističkoj prdksu (»Radnička štampa«, Beograd, 1976) u celosti je rasprodato još krajem prošle godine pa je izdavač pripremio treće izdanje koje je isto• vetno sa drugim. Time se istovremeno odužujemo onim brojnim čitaocima koji nisu mogli da nabave dopunjeno izdanje ovog jedinstvenog dela velikog revolucionara koje je do danas objavljeno na šest svetskih jezika (jrancuskom, italijanskom, engleskom, rumunskom, španskom i japanskom). Beograd, 1979.

Izdavač

I RAZVOJ OBLIKA DRUŠTVENE SVOJINE U NAS

Ustavni amandmani usvojeni 1971. godine, kojima se usmerava razvoj društveno-ekonomskih odnosa u samoupravnom udruženom radu, predstavljaju, pored ostalog, i spoljni izraz promena do kojih je došlo u razvitku odnosa i oblika društvene svojine. Određivanje društveno-istorijskog mesta tih promena — ma koliko izgledalo da je to stvar prvenstveno teorije — ima u ovom trenutku odlučujući značaj za razvoj našeg društva, odnosno za utvrđivanje pravaca daljeg razvoja socijalističkih proizvodnih ođnosa i celokupnog ekonomskog i političkog sistema u našem društvu. Medu marksistima nije spomo da prelazak sredstava za proizvođnju iz privaine u dmštvenu svojinu predstavlja onaj revolucionami skok koji treba da omogući ostvarivanje istorijske težnje radničke klase, radnog čoveka i stvaraoca ka oslobođenju rada i samog radnog čoveka, to jest stvaranje takvih proizvodnih odnosa u kojima će sćLm radnik moći uspešno da savlađuje sve oblike otuđivanja od objektivnih uslova, sređstava i plodova njegovog rada. Međutim, kada je trebalo opređeljivati se za sredstva i puteve koji vode

6

EDVARD KA RD ELJ

ostvarivanju tog cilja, javila su se i javljaju se razmimoilaženja i u teoriji i u praksi. Ta razmimoilaženja nisu izraz samo naprednije ili konzervativnije svesti, već pre svega objektivnih protivrečnosti u razvoju socijalističkog društva i društveno-istorijskih uslova uopšte i reakcija društvene svesti na te objektivne protivrečnosti. Svakome je, na primer, jasno da rad i radni čovek ne mogu danas postati slobodni reprodukovanjem društveno-istorijskog položaja zanatlije iz ranog doba robne proizvođnje. Rad je u savremenim uslovima u svetu do te mere postao društven da proizvod pojedinačnog radnika uopšte ne može biti izražen kao proizvod individualnog rada, već samo kao proizvod udruženog, to jest društvenog rada. Zato socijalističko društvo .nezadrživo —_ i svesno i spontano — teži samo takvom prisvajanju proizvoda rada koje se zasniva na udelu pojedinačnog rada u proizvodu ukupnog društvenog rada, s tim da svi ljudi koji rade imaju jednaka ekonomska i politička prava u pogleđu načina raspolaganja zajedničkim sredstvima rada i stvaranja, to jest sređstvima u društvenoj svojini. A upravo ti ašpekti svojinskih odnosa su i u našoj teoriji i u našoj praksi nedovoljno jasni. Naime, manje je jasno da obhci društvene svojine koji se izražavaju u klašičnim svojinskim ekonomskim i pravnim kategorijama kao što su državna i grupna ili zadružna svojina — mada u istorijskom razvoju mogu da odigraju revolucionamu ulogu — sami po sebi još ne znače kraj svih oblika otuđivanja radnika od društvenog kapitala1 niti automat1 Izracs „društveni k a p ita l" ovđe 1 u daljean te k s tu u p o treb lja v a m — u nedostatku. boljeg tenmdna — z a deo d ohotka udinuženog ra d a k o ji se u socijalističkom d ru štv u ak u m u lira i p o društvljuje kao zajedničko sredstvo ra d n ih Ijudi za p ro širen u re p ro d u k d ju . No, jasn o je d a je ovde re č sam o o e ko n o m skim fu n kc ija m a nk api-

PROTTVHECNOSTI

D R U ST V E N E

S V O JIN E

7

ski ukidaju sve uslove i moguenosti za manipulisanje radničkom klasom i osnovnim radnim slojevima uopšte od strane jednog dela društva. To neđvosmisleno potvrđuju i neka iskustva iz dosadašnjeg razvoja našeg socijalističkog društva. Određena lutanja, teškoće i deformacije koje su pratile razvoj samoupravljanja javljale su se pre svega zbog neprekidnog pritiska „svojinske tradicije" starog društva koja je prisutna i objektivno i subjektivno. Drugim rečima, još postoje objektivni uslovi za reprodukovanje privatno-sopstveničkib, a pogotovo državno-sopstveničkih. odnosa u postojećoj strukturi proizvodnih snaga, pa je zato ta tradicija kao realna ideološka i politička snaga prisutna i u glavama ljudi i u svakodnevnoj ekonomskoj praksL Takvi društveno-istorijski, ekonomski i drugi uslovi utiču na to da pojam društvene svojine u nas — iako ona u praksi, uprkos otporima i kolebanjima, sve više dobija karakter zajedničke baze i oruđa udruženog rada i sve više dolazi pod kontrolu samoupravnog udrUženog rada — još uvek ima sudbinu „novih istorijskih tvorevina“ koje „pogrešno smatraju kopijom starih i čak preživelih oblika društvenog života na koje one možda liče“2. Time se u znatnoj meri može objasniti i žilavost onih shvatanja koja društvenU svojinu tumače kao statičan odnos čoveka prema stvarima, a ne kao odnos među ljudima, to jest kao proizvodni i društveno-ekota la “ k a o celokupnosti druStvenlh sred stav a re p ro d u k d je — kako u n atu raln o m tak o i u vrednosnom obliku uopžte — k o ja svojom vrednosnom ulogom u procesu re p ro đ u k d je i svojim druStveno-svojinskim k a rak tero m nam eću raziičitim a k te rim a druStvene re p ro đ iik d je određeine odlikse odnosa i veza, a n e o k a p ita lu u sm islu svojineke k a te g o rlje , odn o sn o klasne šn age k o ja ireprodukiuje 'kapitalističke svojinske odnose. 1 K. M arks, G rađanshi rat u F rancusko), Izabrana dela, tom I, „K ultura", B eograd, 1949, str. 498.

8

EDVAKD KARDELJ

nomski odnos; štaviše, kao društveno-istorijski proces. To se odnosi ne samo na socijalistički državno-svojinski konzervativizam, koji odnose na bazi društvene svojine poistovećuje sa njihovim đržavno-svojinskim oblikom, to jest sa odnosom između države i radnika, već i na buržoaska shvatanja svojine, kojima je, uzgred budi rećeno, bliža staljinistička državno-svojinska dogma nego samoupravljanje. Nosioci takvih shvatanja u teoriji mogu se, pod uticajem ideologije i prakse socijalizma, „odreći" buržoaskog klasnog sopstvenika i mogu prihvatiti bilo državu kao sopstvenika bilo radnika kao akcionara. Ali oni, izgleda, ne mogu ni razumeti ni prihvatiti takve socijalističke proizvodne odnose u kojima radnik — ne na osnovu svojine nad kapitalom, već na osnovu svoga rada i „zajedničke svojine" nad društvenim kapitalom, na osnovu samoupravljanja i odgovarajućeg šistema međusobnih prava i odgovornosti — u načelu neposredno, iako u okviru jednog institucionalizovanog oblika ekonomskih ođnosa, u samoupravnom sistemu udruženog rada, prisvaja proizvod društvenog rada. I naša teorija i naša praksa su u shvatanju suštine društvene svojine još uvek umnogome opterećene nasleđenim kategorijama i odnosima klasične privatne svojine. One se od njih sporo i teško odvajaju kada je reč o pravnom formulisanju ekonomskih i drugih ođnosa u samoupravnom socijalističkom društvu. Društvena svojina se u nas, naime, još uvek tretira gotovo kao odnos između radnih ljudi, s jedne, i neke vrste pravnog i stvamog „vršioca dužnosti“ kolektivnog sopstvenika društvenog kapitala, s druge strane. Mislim da je upravo takva teorija i praksa socijalističke svojine jedan od osnovnih ili čak glavni društveno-istorijSki izvor takozvanog socijalističkog konzervativizma.

PR O T IV R E C N O S T I

D R U ST V E N E

SVOJESTE

9

Iako se ta statička dogma proglašava „marksističkom", on^ je zasnovana na marksizmu samo toliko koliko je i Marks revolucionarnu ulogu države u podruštvljavanju sredstava za proizvodnju smatrao nužnom prelaznom fazom i sređstvom. Ali Marks nije poistovećivao državnu svojinu sa društvenom svojinom. To ne mislim dokazivati u okviru ove rasprave, ali ću samo ilustracije radi podsetiti na sledeću Marksovu misao: ,,U akcionarskim društvima funkcija je rastavljena od svojine na kapitalu, pa je dakle i rad potpuno rastavljen od svojine na sredstvima za proizvodnju i na višku rada. Ovaj rezultat najvišeg razvitka kapitalističke proizvodnje predstavlja nužnu prolaznu tačku za ponovno pretvaranje kapitala u svojinu proizvođača, ali ne više kao privatnu svojinu izdvojenih proizvođača, nego kao svojinu njih kao udruženih, kao neposrednu društvenu svojinu. S druge strane, on je prolazna tačka za pretvaranje svih funkcija u procesu reprodukcije, koje su đosad još bile skopčane sa svojinom na kapitalu, u proste funkcije udruženih proizvođača, u društvene fuhkcije."5 Ove reči dovoljno jasno ukazuju na to da je Marks u društvenoj svojini — u krajnjoj liniji, to jest nezavisno od prelaznih društveno-istorijskih oblika — video društvenu funkciju udruženih proizvođača, a ne društvenu funkciju nekog „vršioca dužnosti“ sopstvenika koji tu dužnost vrši formalno ,,u ime" neposrednih proizvođača, a stvamo van njihovog uticaja. Pri tome se taj „vršilac dužnosti" ne samo u našoj praksi, već i u znatnom delu teorije nasilno smešta u Prokrustovu postelju pravnih odnosa i oblika nastalih na tlu vladavine privatne svojine. Taj „vršilac dužnosti" je, do* K. M arks, K apital, tom str. 369—370.

m,

„K ultura", B eograd, 1948,