23 stvari koje vam ne kažu o kapitalizmu 9788685639180

Citation preview

Sedam načina na koje možete pročitati 23 stvari koje vam ne govore o kapitalizmu Prvi način. Ako niste sigurni čak ni u to šta je kapitalizam, pročitajte: Stvari br 1, 2, 5, 8, 13, 16, 19, 20 i 22. Drugi način. Ako mislite da politika nije ništa drugo do gubljenje vremena, pročitajte: Stvari br.l, 5, 7,12, 16, 18, 19, 21 i 23. Treći način. Ako se već odavno pitate zbog čega u vašem životu stvari ne kreću nabolje uprkos tome što vam se prihodi neprestano povećavaju i što se tehnologija nezadrživo razvija, pročitajte: Stvari br. 2, 4, 6, 8, 9, 10, 17, 18 i 22. Četvrti način. Ako mislite da su neki ljudi bogatiji od drugih zato što su sposobniji, obrazovaniji i imaju izraženiji preduzetnički duh, pročitajte: Stvari br. 3, 10, 13, 14, 15,16, 17, 20 i 21. Peti način. Ako želite da znate zbog čega su siromašne zemlje siromašne i kako mogu da postanu bogatije, pročitajte: Stvari br. 3, 6, 7, 8, 9, 10,11,12,15,17 i 23. Šesti način. Ako mislite da je svet nepravedan, ali da se s tim u vezi ništa ne može uraditi, pročitajte: Stvari br. 1, 2, 3, 4, 5,11,13, 14,15, 20 i 21. Sedmi način. Pročitajte celu stvar ponuđenim redosledom...

Uvod Globalna privreda je u ruševinama. Tačno je da su fiskalni i monetarni stimulansi dosad neviđenih razmera sprečili da se finansijsko propadanje iz 2008. godine pretvori u potpuni krah globalne privrede, ali je globalni krah iz 2008. i potonjih godina, u istorijskim razmerama, predstavljao drugu po obimu ekonomsku krizu za koju čovek zna; najveća dosadašnja ekonomska kriza bila je Velika depresija. U trenutku kada ovo pišem (mart 2010), uprkos tome što ima nekih koji čak proglašavaju kraj recesije, niko ne može sa sigurnošću reći da je održivi oporavak izvestan. Bez finansijskih reformi, labava monetarna i fiskalna politika dovele su do pojave novih finansijskih mehurova, a realna privreda je gladna novca. Ako bi se dogodilo da ti mehurovi prsnu, globalna privreda bi mogla da padne u novu recesiju i tada bismo govorili o recesiji dvostrukog dna. Čak i ako sadašnja faza oporavka potraje, sigurno je da će se posledice krize godinama osećati. Možda će proći i nekoliko godina pre nego što korporativni sektor i sektor domaćinstva budu mogli da stvarno poprave svoje stanje. Ogromni budžetski deficiti koje je kriza donela primoravaće vlade da znatno smanje i javna ulaganja i socijalna davanja, što će negativno uticati na privredni rast, siromaštvo i ukupnu socijalnu stabilnost - sva je prilika da će se te posledice decenij ama osećati. Može se dogoditi da neki od onih koji su tokom krize izgubili posao i kuće nikada ne uspeju da se vrate u središnji ekonomski tok. To su zastrašujuće perspektive. Cela ta katastrofa zapravo je plod ideologije slobodnog tržišta koja od osamdesetih godina 20. veka vlada svetom. Kazali su nam i neprestano nam govore da će tržišta, ako se ostave na miru, uroditi najefikasnijim i najpravičnijim plodom. Efikasnost je, kažu, sigurna zato što čovek najbolje zna kako da iskoristi resurse kojima upravlja, a pravičnost mora biti rezultat toga što konkurentni procesi na tržištu obezbeđuju da svako dobije primereno vlastitoj produktivnosti. Govorili su i govore nam da treba obezbediti maksimalnu slobodu za poslovanje. Budući da su najbliža tržištu, preduzeća sama znaju šta je najbolje za njih. Ako ih pustimo da rade šta žele, stvaranje bogatstva će biti do maksimuma uvećano, a to će biti korisno i za ostatak društva. Rečeno nam je da vlada može samo da smanji efikasnost preduzeća ako bude intervenisala na tržištu. Kada vlade intervenišu, to se često čini da bi se smanjilo stvaranje bogatstva, iz pogrešno postavljenih razloga egalitarizma.

Čak i ako nije tako, vlade ne mogu poboljšati funkcionisanje tržišta jer ne raspolažu potrebnim informacijama niti su podstaknute na to da donose ispravne poslovne odluke. Ukratko rečeno, govorili su nam da tržištu treba da poklonimo sve svoje poverenje i da se postaramo da mu se sklonimo s puta. Na temelju tog saveta, većina zemalja je tokom protekle tri decenije sprovodila politiku slobodnog tržišta - privatizaciju državnih industrijskih i finansijskih preduzeća, deregulaciju finansija i industrije, liberalizaciju međunarodne trgovine i ulaganja i smanjenje poreza na dohodak i socijalna davanja. Takva politika može, kako su tvrdili njeni zagovornici, privremeno da izazove izvesne probleme, kao što je rastuća nejednakost, ali će na kraju svima zahvaljujući njoj biti bolje jer će njen rezultat biti dinamičnije i bogatije društvo. Korišćena je metafora plime koja, kako su govorili, sva plovila diže na viši nivo. Rezultat je, međutim, suprotan onome što se obećavalo. Zaboravite za trenutak finansijsko otapanje, čiji će ožiljci ostaviti svet izrovarenim barem za narednih nekoliko decenija. Pre toga, makar da je to većini ljudi i nepoznato, politika slobodnog tržišta dovela je do sporijeg rasta, rastuće nejednakosti i pojačane nestabilnosti u većini zemalja. U mnogim bogatim zemljama ti problemi su prikrivani velikom kreditnom ekspanzijom; činjenica da su u Americi plate stagnirale, a broj radnih sati se neprestano povećavao od sedamdesetih godina prošlog veka otud je bila zamagljena (što se pokazalo veoma zgodnim) naglim rastom, pravim bumom, kreditno finansirane potrošnje. Ako su problemi bili dovoljno veliki u bogatim zemljama, u zemljama u razvoju su bili znatno teži. Životni standard u podsaharskoj Africi stagnira poslednje tri decenije, dok je u Latinskoj Americi rast po stanovniku u istom tom periodu pao za dve trećine. Tačno je da je u nekim zemljama u razvoju u istom periodu zabeležen brz ekonomski rast (mada je bio propraćen podjednako brzim uvećanjem nejednakosti) - te zemlje su Kina i Indija - ali su upravo to zemlje koje su pribegle samo delimičnoj liberalizaciji, odbijajući da uvedu politiku slobodnog tržišta u punom zamahu. Prema tome, ono što su nam govorili zagovornici slobodnog tržišta odnosno, kako ih najčešće nazivaju, neoliberalni ekonomisti - u najboljem slučaju bilo je samo delimično tačno, a u najgorem slučaju bilo je potpuno pogrešno. Kao što ću pokazati u ovoj knjizi, „istine” koje su nam nudili ideolozi slobodnog tržišta zasnovane su na pretpostavkama proisteklim iz

lenjosti duha i na skučenim vizijama, ako ne i na svesnim obmanama. Moj cilj u ovoj knjizi jeste da iznesem neke osnovne istine o kapitalizmu, one koje zagovornici slobodnog tržišta najradije prećute. Ova knjiga nije antikapitalistički manifest. Ako kritikujete ideologiju slobodnog tržišta, to ne znači da ste nužno protiv kapitalizma. Uprkos svim svojim problemima i ograničenjima, kapitalizam je, u to sam uveren, i dalje najbolji ekonomski sistem koji je čovečanstvo otkrilo. Moje kritike su usmerene na određenu verziju kapitalizma koja u poslednje tri decenije dominira svetom, na kapitalizam slobodnog tržišta. To nije jedini način za upravljanje kapitalizmom i svakako nije najbolji način, o čemu svedoče rezultati iz tih poslednjih trideset godina. Ova knjiga pokazuje da postoje načini na koje bi kapitalizam mogao, i morao, da postane bolji. Uprkos tome što nam je kriza iz 2008. pružila sve razloge da se ozbiljno zamislimo nad načinom na koji se upravlja našim privredama, večina nas ne razmišlja o tim pitanjima zato što mislimo da su to pitanja kojima treba da se bave samo stručnjaci. Stručnjaci zaista treba time da se bave - na jednom nivou. Za precizne odgovore potrebno je poznavanje mnogih tehničkih pitanja, od kojih su neka toliko komplikovana da se i sami stručnjaci ne slažu kada raspravljaju o njima. Stoga je potpuno prirodno da većina nas jednostavno nema dovoljno vremena niti je u dovoljnoj meri obučena da može da prouči sve tehničke detalje pre no što izreknemo vlastiti sud o efikasnosti programa TARP (Program spašavanja problematične imovine), o potrebni za postojanjem G20, o smislenosti nacionalizacije banaka ili o odgovarajućim nivoima plata za menadžere. A kada treba da razmišljamo o takvim stvarima kao što su siromaštvo u Africi, funkcionisanje Svetske trgovinske organizacije ili pravila o adekvatnosti bankarske rezerve koja je postavila Banka za međunarodna poravnanja, (BIS) većina nas je jednostavno izgubljena. Međutim, nije neophodno da shvatimo sve tehničke podrobnosti kako bismo mogli razumeti šta se zbiva u svetu i kako bismo se ponašali kao „ekonomski aktivni građani”, kao što ja to volim da kažem, što znači građani koji zahtevaju da oni koji se nalaze na položajima vlasti donose ispravne odluke. Na kraju krajeva, mi izričemo sudove o tolikim drugim pitanjima, iako ni tu ne poznajemo većinu tehničkih detalja. Ne moramo biti stručni epidemiolozi da bismo znali da u prehrambenim kombinatima moraju biti poštovani higijenski standardi, kao i u mesnicama i restoranima. Između

izricanja takvih sudova i izricanja sudova o ekonomiji nema suštinske razlike: ako poznajete osnovna načela i elementarne činjenice, možete donositi čvrste sudove čak i ako ne poznajete sve tehničke detalje. Jedina pretpostavka za takav sud jeste da budete voljni da skinete one ružičaste naočare koje vas neoliberalni ideolozi podstiču da svakodnevno nosite. To su naočare kroz koje vam se čini da je čitav svet jednostavan i lep. Ako ih skinete, suočićete se sa jasnom i blještavo oštrom svetlošću zbilje. Kada budete stvarno znali da slobodno tržište zapravo i ne postoji, neće više moći da vas prevare oni koji osuđuju propise i sve vrste regulative tvrdeći da je to nešto što „sputava” tržište i čini ga „neslobodnim” (vidi Stvar 1). Kada saznate da velike i aktivne vlade mogu da podstaknu, a ne da uguše ekonomski dinamizam, onda ćete videti da nema osnova za široko rasprostranjeno nepoverenje u vlade (vidi stvari 12 i 21). Ako znate da ne živimo u postindustrijskoj ekonomiji znanja, onda ćete se upitati da li je uistinu mudro prenebregavati, ili čak prećutno odobravati, industrijski pad bilo koje zemlje, onako kako su to neke vlade činile (vidi Stvari 9 i 17). Kada shvatite da ekonomska politika zasnovana na poreskim olakšicama za bogate ne funkcioniše, onda ćete spoznati šta su tačno sva ta kresanja poreza najbogatijih kategorija stanovništva - jednostavna preraspodela bogatstva naviše, a ne način koji će nas sve učiniti bogatijima, kako nas dugo ubeđuju (vidi Stvari 13 i 20). To što se dogodilo svetskoj privredi nije nimalo slučajno, niti je to rezultat neminovnih i neumoljivih tokova istorije. Nije reč ni o kakvom gvozdenom zakonu tržišta po kome su plate morale da stagniraju, a broj radnih sati da se povećava za većinu Amerikanaca, dok u isto vreme najviši menadžeri i bankari drastično povećavaju svoje prihode (vidi Stvari 10 i 14). Nismo mi zbog nezaustavljivog napretka tehnologije, komunikacija i saobraćaja izloženi dejstvu rastućih sila međunarodne konkurencije, pa zato moramo da brinemo za sigurnost posla (vidi Stvari 4 i 6). Nije bilo neminovno da se u poslednje tri decenije finansijski sektor do te mere odvoji od realne privrede da to dovede do ove ekonomske katastrofe u kojoj se danas nalazimo (vidi Stvari 18 i 22). Nisu siromašne zemlje siromašne samo zbog nekih nepromenljivih strukturnih činilaca, kao što su tropska klima, nesrećan geografski položaj ili rđava kultura (vidi Stvari 7 i 11). Ljudske odluke, posebno odluke onih koji su ovlašćeni da utvrđuju

pravila, čine da se stvari odvijaju na način na koji se odvijaju; to ću pokušati da objasnim. Iako nijedan subjekt odlučivanja u današnjem svetu ne može biti siguran da će njegove akcije uvek dovesti do željenih rezultata, odluke koje on donosi nisu ni u kom smislu neminovne. Mi ne živimo u najboljem od svih mogućih svetova. Da su donošene drugačije odluke, svet bi danas bio drugačiji. S obzirom na to, moramo se pitati da li su odluke koje donose bogati i moćni zasnovane na trezvenom razmišljanju i čvrstim dokazima. Tek kada to učinimo, moći ćemo da tražimo ispravne korake od korporacija, vlada i međunarodnih organizacija. Bez ekonomski aktivnog građanstva uvek ćemo biti žrtve onih koji imaju veću mogućnost i sposobnost da donose odluke, i govore nam da se stvari događaju zbog toga što moraju da se dogode pa stoga nema ničeg što bismo mi mogli da uradimo da to promenimo, koliko god da su te stvari koje se događaju ponekad neprijatne i koliko god da deluju nepravično. Namera ove knjige je da omogući čitaocu da shvati kako kapitalizam stvarno funkcioniše i kako može da funkcioniše bolje. Ovo, međutim, nije „ekonomija za početnike”. Pokušaću da ova knjiga bude u isti mah i znatno manje i znatno više od toga. Ona je znatno manje od ekonomije za početnike zato što ne ulazim u mnoštvo tehničkih detalja koje moraju da vam objašnjavaju čak i ekonomski bukvari. Međutim, to što prenebregavam tehničke detalje nije prouzrokovano time što verujem da oni prevazilaze sposobnosti mojih čitalaca. Znam da 95 procenata ekonomije čine zdravorazumske stvari koje se neko trudi da napravi komplikovanima, pa čak i da preostalih pet procenata može da se objasni jednostavnim rečima, barem u osnovi, ako već ne govorimo o svim tehničkim detaljima. Reč je jednostavno o tome da verujem kako se ekonomska načela na najbolji način mogu naučiti tako što će se pomoću njih čitaocima objasniti oni problemi koji ih ponajviše interesuju. Zato tehničke detalje uvodim tek onda kada postaju zaista bitni, a ne trudim se da to radim sistematski, kao u kakvom priručniku. Međutim, iako je potpuno dostupna čitaocima koji su laici u ekonomskoj oblasti, ova knjiga je istovremeno i znatno više od ekonomije za početnike. Ona stvarno ide znatno dublje u suštinu nego što to danas čini mnoštvo naprednih ekonomskih knjiga, u tom smislu što dovodi u pitanje mnoge

ekonomske teorije i empirijske činjenice koje se u tim knjigama uzimaju kao datost, zdravo za gotovo. Iako na prvi pogled može delovati kao pretežak zadatak kada se od čitaoca koji nije ekonomski stručnjak traži da dovodi u pitanje teorije koje zagovaraju „stručnjaci” i da sumnja u empirijske činjenice koje prihvata većina profesionalaca u toj oblasti, videćete da je to, u suštini, mnogo jednostavnije nego što se čini, čim prestanete da pretpostavljate da mora biti da je ispravno ono u šta veruje većina ekonomskih stručnjaka. Za najveći broj pitanja koja razmatram u ovoj knjizi ne postoje jednostavni odgovori. Zaista, u mnogim slučajevima, moje osnovno polazište i glasi da jednostavnih odgovora nema, ma koliko da se zagovornici teorije slobodnog tržišta trude da vas u to ubede. Ipak, ako se stvarno ne suočimo sa svim tim pitanjima, nećemo shvatiti kako svet zaista funkcioniše. A ako ne shvatimo kako svet zaista funkcioniše, onda nećemo biti kadri da branimo vlastite interese, da i ne govorimo o tome da kao ekonomski aktivni građani doprinesemo opštem dobru.

Stvar br. 1 - Slobodno tržište ne postoji Šta vam kažu? Tržišta treba da budu slobodna. Kada se vlada umeša kako bi diktirala šta učesnici na tržištu mogu, a šta ne mogu da urade, resursi ne mogu da teku najefikasnijim tokom. Ako ljudi ne mogu da rade ono što je za njih najunosnije, oni gube podsticaj da ulažu i da inoviraju svoju imovinu. Tako, ako vlada ograniči visinu stanarina, stanodavci više nemaju podsticaj da valjano održavaju svoju imovinu ili da grade novu. Isto tako, ako vlada ograniči finansijske proizvode koji mogu biti prodati, dve ugovorne strane koje bi, inače, obe mogle imati koristi od inovativnih transakcija koje zadovoljavaju njihove idiosinkratske potrebe, više ne mogu da uberu sočne plodove slobodno zaključenog ugovora. Ljudima mora biti ostavljena „sloboda izbora”, kako glasi naslov čuvene knjige vizionara slobodnog tržišta Miltona Fridmana. A šta vam ne kažu? Slobodno tržište ne postoji. Svako tržište ima izvesna pravila i granice koje sužavaju slobodu izbora. Tržište izgleda slobodno samo zato što bezuslovno prihvatamo njegova imanentna ograničenja, ona koja ne uspevamo da vidimo. Ne može se objektivno definisati koliko je „slobodno” jedno tržište. To je politička definicija. Ekonomisti slobodnog tržišta obično tvrde da oni pokušavaju da odbrane tržište od politički motivisanog mešanja, ali ta tvrdnja nije istinita. Vlada je uvek umešana, a ti zagovornici slobodnog tržišta podjednako su politički motivisani koliko i svako drugi. Prvi korak ka razumevanju kapitalizma učinićemo kada budemo prevazišli mit po kome postoji nešto što se objektivno definiše kao „slobodno tržište”.

Rad treba da bude slobodan U britanskom Parlamentu je 1819. godine predložen nov zakon kojim je trebalo da se uredi rad dece; bio je to Zakon o uređenju rada u fabrikama pamuka. Prema savremenim standardima, predloženi propisi su bili izuzetno blagi. Zakonom je trebalo da bude zabranjeno zapošljavanje sasvim male dece

- one mlađe od devet godina. Starija deca (između deset i šesnaest godina) i dalje bi imala pravo da rade, ali bi im radno vreme bilo ograničeno na 12 sati dnevno (da, zaista su bili blagi prema tim klincima). Nova pravila trebalo je da važe samo za fabrike pamuka, pošto je shvaćeno da je rad u tim fabrikama izuzetno opasan po zdravlje radnika. Predlog je izazvao žestoku raspravu i neslaganje. Protivnici predloga zakona tvrdili su da se njime podriva sveta sloboda ugovaranja i da se na taj način ugrožava sam osnov slobodnog tržišta. Neki članovi Doma lordova su, raspravljajući o predloženom zakonu, iznosili kritike zasnovane na pretpostavci da „rad mora da bude slobodan”. Njihov argument je išao otprilike ovako: deca žele da rade (i potreban im je posao), a vlasnici fabrike žele da ih zaposle: gde je tu onda problem? Danas čak ni najistrajniji zagovornici slobodnog tržišta u Velikoj Britaniji i drugim bogatim zemljama neće ni pomisliti da vrate decu za fabričke mašine u sklopu paketa liberalizacije tržišta za kojim tako silno žude. Međutim, sve negde do kraja 19. ili početka 20. veka, kada su u Evropi i Severnoj Americi uvedeni prvi propisi o detinjem radu, mnogi ugledni ljudi su smatrali da je regulisanje dečjeg rada protivno načelima slobodnog tržišta. Prema tome, ako tako gledamo na stvari, jasno je da je „sloboda” tržišta, baš kao i lepota, uvek u oku posmatrača i samo od njega zavisi. Ako verujete da je pravo dece da ne moraju da rade važnije od prava vlasnika fabrike da mogu da zaposle koga god smatraju najisplativijim radnikom, onda na zabranu detinjeg rada nećete gledati kao na kršenje slobode tržišta rada. Ako verujete u suprotno, onda ćete pred sobom videti „neslobodno” tržište, sputano pogrešnom i nepotrebnom vladinom regulativom. Ne moramo da se vratimo dva stoleća unazad da bismo videli da su propisi koje danas uzimamo kao datost (i prihvatamo ih kao „ambijentalnu buku” ili „pozadinski šum” slobodnog tržišta) bili ozbiljno osporeni kao faktori podrivanja slobodnog tržišta, kada su prvi put uvedeni. Kada su pre nekoliko decenija uvedeni propisi o zaštiti životne sredine (tj. ograničenja na emitovanje izduvnih gasova iz automobila ili fabrika), mnogi su im se suprotstavljali tvrdeći da se time teško narušava naša sloboda izbora. Protivnici tih pravila su postavljali pitanje: ako ljudi već žele da voze automobile koji emituju više izduvnih gasova ili ako fabrike smatraju da su metodi koje one koriste u proizvodnji profitabilniji, makar nanosili veću štetu

životnoj sredini, zašto bi ih vlast sprečavala u takvom izboru? Danas je, međutim, većina ljudi spremna da prihvati te propise kao „prirodne”. Veruju da treba ograničiti one naše postupke koji mogu naneti štetu drugima, makar i bez naše namere (upravo je to slučaj sa zagađenjem). Ljudi takođe shvataju da je razumno pažljivo koristiti energetske resurse, budući da su mnogi među njima neobnovljivi. Ljudi mogu verovati i da ima smisla nastojanje da se smanji čovekov uticaj na klimatske promene. Ako razni ljudi posmatrajući jedno isto tržište smatraju da ono ima različite stepene slobode, onda zaista ne postoji objektivan način da se definiše koliko je slobodno to tržište. Drugačije rečeno, slobodno tržište je samo iluzija. Ako neka tržišta deluju slobodno, to je samo zato što mi tako bez ostatka prihvatamo propise koji ta tržišta podupiru, da sami ti propisi postaju nevidljivi.

Klavirske žice i majstori kung-fua Kao i mnogi drugi, i ja sam kao dete bio fasciniran svim onim majstorima kung-fua iz hongkonških filmova koji su nadvladavali Zemljinu težu. I ja sam, pretpostavljam, kao i mnogi drugi klinci, bio gorko razočaran kada sam saznao da ti majstori kung-fua u stvari vise na klavirskim žicama. Slobodno tržište pomalo liči na to. Tako bez ostatka prihvatamo legitimnost određenih propisa da ih uopšte više ne vidimo. Ako pažljivije analiziramo stvari, otkrićemo da se tržišta sasvim oslanjaju na propise - i to na mnogo propisa. Za početak, postoji širok dijapazon ograničenja kada je reč o tome čime se može trgovati; ne govorim ovde samo o zabranama „očiglednih stvari”, kao što su narkotici ili ljudski organi. Glasovi birača, radna mesta u vladinim ustanovama, pravosudne odluke - ničim od toga se ne može trgovati, barem ne otvoreno, u savremenim privredama, iako je u prošlosti u većini zemalja sve pobrojano bilo predmet trgovine. Obično se ne mogu prodavati mesta na univerzitetu, iako se u nekim zemljama to čini - bilo tako što se (ilegalno) plaćaju oni koji biraju buduće studente, bilo tako što se (legalno) daju donacije univerzitetu. U mnogim zemljama zabranjeno je trgovanje vatrenim oružjem ili alkoholom. Za promet lekova mora postojati izričita dozvola države, a nju nije mogućno dobiti pre no što se pribavi dokaz o bezbednosti tih lekova. Svi ti propisi su potencijalno kontroverzni - baš kao što je pre jednog i

po veka bila kontroverzna zabrana prodaje ljudi (trgovina robljem). Postoje ograničenja i kada je reč o tome ko može učestvovati na tržištima. Propisi o dečjem radu sada zabranjuju ulazak dece na tržište rada. Potrebne su dozvole za rad kada je reč o profesijama koje bitno utiču na ljudski život, kao što su lekarska ili pravnička profesija (te dozvole za rad ponekad izdaju strukovna udruženja, a ne vlade). U mnogim zemljama dozvoljeno je samo preduzećima koja raspolažu određenom količinom kapitala da osnuju banke; bez tog kapitala nije mogućno osnovati banku. Čak i berze, iako je globalna recesija 2008. bila izazvana upravo nedovoljnom uređenošću njihovog poslovanja - imaju određene propise kojima je utvrđeno ko može trgovati. Ne možete se tek tako pojaviti na Njujorškoj berzi s punom vrećom akcija i prodati ih po svom nahođenju. Kompanije moraju ispuniti zahteve za izlazak na berzu, moraju tokom određenog broja godina zadovoljavati stroge revizorske standarde da bi tek potom mogle da ponude - svoje akcije na berzi. Trgovina akcijama dopuštena je samo ovlašćenim brokerima i dilerima. Tačno su precizirani i uslovi trgovine. Kada sam se doselio u Veliku Britaniju sredinom osamdesetih godina, jedna od stvari koja me je iznenadila bilo je to što je bilo mogućno zatražiti povraćaj celokupnog iznosa novca za proizvode koji vam se ne dopadnu, čak i ako sam proizvod koji ste kupili i sada ga vraćate nije bio neispravan. U to vreme u Koreji to jednostavno niste mogli da uradite, sem u najekskluzivnijim robnim kućama. U Britaniji se, međutim, smatralo da je pravo potrošača da promeni mišljenje važnije od prava prodavca da izbegne troškove koje podrazumeva povraćaj neželjenih (a ipak funkcionalnih) proizvoda proizvođaču. Postoje i mnoga druga pravila kojima se uređuju različiti aspekti procesa razmene: dostupnost proizvoda, odgovornost za kvalitet proizvoda, greške prilikom isporuke, prekoračenje rokova otplate kredita itd. U mnogim zemljama, postoje i dozvole koje se moraju pribaviti da bi se mogla otvoriti prodavnica i započeti prodaja - kao što su, na primer, ograničenja ulične prodaje ili urbanistički planovi kojima se zabranjuju komercijalne aktivnosti u stambenim četvrtima. Postoje i propisi o cenama. Ne govorim ovde samo o onim krajnje uočljivim pojavama kao što je kontrola stanarina ili minimalna zajamčena zarada, koju ekonomisti, zagovornici slobodnog tržišta, tako strasno mrze. Zarade u bogatim zemljama ponajviše su definisane kontrolom imigracije,

ona je bitnija od svih ostalih faktora, uključujuči propise o minimalnoj zaradi. Kako se utvrđuje imigracioni maksimum? To ne čini „slobodno” tržište rada koje bi, kad bi se prepustilo samo sebi, na kraju zamenilo 80-90 posto radnika iz redova autohtonog stanovništva jeftinijim i često produktivnijim imigrantima. Politika najviše utiče na rešenje pitanja imigracije. Prema tome, ako još imate izvesnih sumnji u pogledu velike uloge koju vlada ima na slobodnom tržištu, onda zastanite na trenutak i razmislite o tome da su sve naše plate, u osnovi, politički determinisane (vidi Stvar br 3). Posle finansijske krize koja je izbila 2008. godine cene kredita (ako uopšte možete da dobijete kredit ili ako imate kredit s promenljivom kamatnom stopom) u mnogim zemljama su postale znatno niže, zahvaljujući neprestanom obaranju kamatnih stopa. Da li je to bilo zato što ljudi odjednom više nisu želeli kredite, pa je bankama bilo potrebno da snize sopstvene cene, ne bi li unele malo dinamike ? Ne, sve je to bio rezultat političke odluke da se podstakne tražnja tako što će se sniziti kamatne stope. Čak i u normalnim vremenima, kamatne stope u većini zemalja utvrđuje centralna banka, što znači da se tu ozbiljno vodi računa o političkim razlozima. Drugačije rečeno, i kamatne stope određuje politika. A ako zarade i kamatne stope (u znatnoj meri) određuje politika, onda su i sve ostale cene politički određene budući da upravo zarade i kamatne stope bitno utiču na sve ostale cene.

Da li je slobodna trgovina pravična? Propis uočavamo onda kada ne podržavamo moralne vrednosti na kojima on počiva. Ograničenje slobodne trgovine kome je u 19. veku pribegavala američka savezna vlada žestoko je ogorčilo robovlasnike, koji u isto vreme nisu, međutim, smatrali da ima ičeg lošeg u tome što trguju drugim ljudima na slobodnom tržištu. Oni koji su verovali u to da i ljudi mogu biti nečije vlasništvo, smatrali su da zabrana trgovine robljem zaslužuje žestoke kritike na isti način na koji zaslužuje kritike ograničenje trgovine industrijskim proizvodima. Korejski trgovci bi osamdesetih godina prošlog veka verovatno smatrali da je zahtev za „bezuslovni” povraćaj robe nepravičan propis koji je vlada uvela ograničavajući njime slobodu tržišta. Taj sukob vrednosti je i u osnovi savremene debate o sudaru između slobodne trgovine s jedne i pravične trgovine s druge strane. Mnogi

Amerikanci veruju da se Kina bavi međunarodnom trgovinom koja je možda slobodna, ali nije pravična. Po njihovom mišljenju, time što radnicima isplaćuje neprihvadjivo niske zarade i primorava ih da rade u neljudskim uslovima, Kina se upušta u nelojalnu konkurenciju. Kinezi, s druge strane, mogu da odgovore da je neprihvatljivo to što bogate zemlje, mada se na rečima zalažu za slobodnu trgovinu, pokušavaju da postave veštačke prepreke kineskom izvozu time što nastoje da ograniče uvoz proizvoda napravljenih u radionicama u kojima vladaju nehumani radni uslovi. Oni smatraju da je nepravično to što ih onemogučavaju da iskoriste jedini resurs koji imaju u izobilju - jeftinu radnu snagu. Razume se, tu je teškoća u tome što nema objektivnog načina da se definišu „neprihvatljivo niske zarade” ili „nehumani radni uslovi”. S obzirom na drastične razlike, pravi jaz koji u svetu postoji između različitih nivoa ekonomskog razvoja, odnosno različitih životnih standarda, potpuno je prirodno da ono što u Sjedinjenim Američkim Državama predstavlja zaradu od koje se gladuje u Kini predstavlja pristojnu zaradu (prosečna zarada u Kini iznosi 10 procenata prosečne zarade u SAD) i pravo bogatstvo u Indiji (gde prosečna zarada iznosi dva procenta prosečne američke zarade). Zaista, većina Amerikanaca koji su i srcem i dušom za slobodno tržište ne bi kupila većinu stvari koje su proizveli njihovi dedovi, jer su ti dedovi provodili izuzetno veliki broj radnih sati u nehumanim uslovima. Sve do početka 20. veka, prosečna radna nedelja u SAD iznosila je oko 60 sati. U to vreme (preciznije rečeno, 1905. godine) Vrhovni sud SAD je proglasio neustavnim zakon države Njujork kojim se radno vreme pekara ograničava na 10 sati, uz obrazloženje da se time „pekar lišava slobode da radi koliko god želi”. Iz ove perspektive, debata o slobodnoj trgovini suštinski se svodi na moralne vrednosti i političke odluke, a ne na ekonomiju u njenom uobičajenom značenju. Iako tu jeste reč o jednom ekonomskom pitanju, to ipak nije nešto o čemu su ekonomisti najkvalifikovaniji da presuđuju. Sve to ne znači da treba da zauzmemo relativistički stav i da ne podvrgavamo nikoga kritici jer sve, eto, nekako prolazi. Mi možemo imati određeno mišljenje (ja svakako imam svoje mišljenje) o prihvatljivosti ili neprihvatljivosti preovlađujućih uslova i standarda rada u Kini (ili bilo kojoj drugoj zemlji, kad je već reč o tome) i možemo pokušati da nešto na tu temu uradimo, a da pritom ne moramo smatrati da oni koji imaju različito mišljenje

od našeg greše u nekom apsolutnom smislu. Iako Kina ne može da priušti sebi američke plate ili švedske radne uslove, ona sigurno može poboljšati zarade i radne uslove svojih radnika. Zaista, mnogi Kinezi ne prihvataju preovlađujuće uslove i zahtevaju strože propise. Međutim, ekonomska teorija (barem ekonomija slobodnog tržišta) ne može da nam kaže koje su to „ispravne” zarade i radni uslovi koji bi morali da postoje u Kini.

Mislim da više nismo u Francuskoj U julu 2008. godine, kada je američki finansijski sistem počeo da se urušava, američka vlada je ulila 200 milijardi dolara u hipotekarne kuće Fani Mej i Fredi Mek i onda ih nacionalizovala. Kada je to video, republikanski senator iz Kentakija Džim Baning ocenio je taj korak - i ta njegova ocena je kasnije postala čuvena - kao nešto što bi moglo da se dogodi samo u „socijalističkoj” zemlji poput Francuske. Već to pominjanje Francuske bilo je dovoljno loše, ali se onda 19. septembra 2008. voljena domovina senatora Baninga pretvorila u Carstvo zla, i to jednim potezom stranačkog vođe samog senatora Baninga. Naime, prema planu koji je tog dana obelodanio predsednik Džordž V. Buš i koji je kasnije dobio naziv TARP (Program za spašavanje problematične imovine), američka vlada je trebalo da iskoristi barem 700 milijardi dolara novca poreskih obveznika za kupovinu „toksične aktive” koja je pretila da potpuno uguši finansijski sistem. Ipak, predsednik Buš nije baš tako tumačio sve to. On je tvrdio da plan o kome je reč uopšte nije „socijalistički”, već je to samo nastavak američkog sistema slobodnog preduzetništva, koji „počiva na uverenju u to da savezna vlada treba da interveniše na tržištu samo onda kada je to stvarno neophodno”. Tako je, po njegovom mišljenju, nacionalizacija jednog velikog dela finansijskog sektora bila samo jedna od tih neophodnih stvari koje mora da obavi savezna vlada. Razume se, izjava predsednika Buša klasičan je i veoma rečit primer potpuno izvitoperenog političkog diskursa, kada se kaže jedno, a misli nešto sasvim drugo: tako se jedna od najvećih državnih intervencija u ljudskoj istoriji lažno predstavlja kao najobičniji potez u tržišnom procesu. Međutim, Buš je tim svojim rečima uspeo da ogoli klimave temelje na kojima počiva mit o slobodnom tržištu. Kao što se iz njegove izjave može sasvim jasno videti, šta

je stvarno neophodna državna intervencija primerena kapitalizmu slobodnog tržišta sasvim je relativno. Ne postoje naučno definisane granice slobodnog tržišta. A ako nema ničeg svetog u vezi s bilo kojom određenom tržišnom granicom koja eto tako postoji, onda je svaki pokušaj da se ta ili neka druga granica promeni isto onoliko legitiman koliko je legitimno i nastojanje da se svaka takva granica odbrani. Zaista možemo reći da istorija kapitalizma predstavlja neprestanu borbu oko granica tržišta. Mnoge stvari koje su danas van granica tržišta dospele su u taj prostor političkim odlukama, a ne tržišnim procesima - bilo da je reč o trgovini ljudima, poslovima u državnom aparatu, glasovima birača, pravosudnim odlukama, mestima na fakultetima ili lekovima za čiji promet nije izdata dozvola. Još uvek ima pokušaja da se bar neke od tih stvari ilegalno kupe (podmićivanjem državnih funkcionera, sudija ili birača) ili da se kupe legalno (angažujući skupe advokate kako bi se na sudu dobila parnica, ili davanjem novčanih priloga političkim strankama itd.), ali, čak i ako je očigledno da postoje kretanja i u jednom i u drugom smeru, očigledno je da je tendencija da te stvari više ne budu na tržištu. Kada je reč o robi koja je i dalje predmet trgovine, vremenom je uvedeno više regulative. U poređenju sa situacijom od pre nekoliko decenija, danas imamo strože propise o tome ko šta može da proizvodi (npr. postoje sertifikati za organski uzgoj ili proizvodnju), uređeno je kako se neka roba može proizvoditi (time što su, na primer, uvedena ograničenja za emitovanje ugljendioksida) i kako se nešto može prodavati (utvrđena su, na primer, pravila o tome kako proizvodi moraju da budu etiketirani i na koji se način prihvata vraćena roba). Sem toga, ako dalje razmišljamo o političkoj prirodi tog procesa, videćemo da je ponovno iscrtavanje granica tržišta povremeno proricalo u znaku žestokih sukoba. Amerikanci su vodili građanski rat oko slobodne trgovine robljem (iako je slobodna trgovina robom - odnosno carinsko pitanje 1

- tu takođe predstavljala važan problem). Britanska vlada je vodila Opijumski rat protiv Kine kako bi obezbedila slobodnu trgovinu opijumom. Propisi o slobodnom tržištu dečjeg rada primenjeni su samo zbog žestokih borbi koje su vodili socijalni reformatori o čemu sam već govorio na prethodnim stranicama. Zabrana slobodnog trgovanja poslovima u državnom aparatu ili

glasovima birača naišla je na žestok otpor političkih stranaka koje su kupovale glasove i šakom i kapom delile poslove u državnoj upravi kako bi nagradile sebi odane ljude. Ta praksa je okončana tek zahvaljujući i jedino zahvaljujući kombinaciji političkog aktivizma, izbornih reformi i promena pravila zapošljavanja u državnoj upravi. Priznajući da su granice tržišta maglovite i nejasne i da se ne mogu objektivno utvrditi, pokušajmo da shvatimo da ekonomija nije nauka na način na koji su to fizika ili hemija; ekonomija je političko pregnuće. Ekonomisti koji su zagovornici slobodnog tržišta žele da poverujete u to da se pravilne granice tržišta mogu naučno utvrditi, ali to nije tačno. Ako se granice onoga što proučavate ne mogu naučno utvrditi, onda se vi zapravo ne bavite naukom. Iz te perspektive, protivljenje novim propisima zapravo nije ništa drugo do zagovaranje zadržavanja statusa kvo koliko god da je to postojeće stanje nepravično po mišljenju nekih ljudi. Ako kažete da postojeće propise treba ukinuti, vi zapravo kažete da treba proširiti domen tržišta, što znači da onima koji imaju novca treba dati više ovlašćenja u tom području, budući da se tržištem upravlja po sistemu jedan dolar jedan glas. Prema tome, kada ekonomisti koji su zagovornici slobodnog tržišta kažu da određeni propis ne treba uvesti zato što bi se njime ograničila „sloboda određenog tržišta”, oni samo izražavaju politički stav, a taj njihov politički stav svodi se na odbacivanje upravo onih prava koja predloženi zakon treba da odbrani. Ogrnuli su se ideološkim plaštom i pretvaraju se da njihova politika zapravo nije politička, već da je to objektivna ekonomska istina, dok je politika svih drugih ljudi uistinu politička. Međutim, oni su isto onoliko politički motivisani koliko su politički motivisani i njihovi protivnici. Raskid sa iluzijom objektivnosti tržišta prvi je korak na putu ka razumevanju kapitalizma.

Stvar br. 2 - Preduzećima ne treba upravljati u interesu njihovih vlasnika Šta vam kažu? Akcionari poseduju preduzeća. Zato preduzećima treba upravljati u njihovom interesu. To nije samo moralistička teza. Akcionarima nisu zajemčena nikakva fiksna plaćanja, dok jesu zaposlenima (koji imaju fiksne plate), isporučiocima iliti snabdevačima (kojima se plaćaju utvrđene konkretne cene), bankama-kreditorima (kojima se plaćaju fiksne kamatne stope) i svima ostalima koji su na ovaj ili onaj način uključeni u poslovanje. Prihod akcionara zavisi od poslovanja preduzeća i to im daje najveći podsticaj da obezbede da preduzeće dobro posluje. Ako preduzeće ode u stečaj, akcionari gube sve, dok svi ostali „akteri” dobijaju bar nešto. Tako se može reći da akcionari snose rizik koji ne važi za ostale koji su povezani s preduzećem, a to ih podstiče da maksimalno poboljšaju poslovanje preduzeća. Kada upravljate preduzećem za dobrobit akcionara, onda ćete u najvećoj mogućoj meri uvećati njegov profit (ono što ostaje pošto se isplate svi fiksni izdaci), a time ćete onda maksimalno uvećati i društveni doprinos preduzeća. A šta vam ne kažu? Akcionari mogu biti vlasnici korporacija, ali, kao najpokretljiviji „akteri”, oni često najmanje brinu za dugoročnu budućnost preduzeća (sem ako su toliko veliki da zapravo ne mogu da prodaju svoje akcije, a da pritom ne izazovu ozbiljan poremećaj celokupnog poslovanja). Samim tim, akcionari, posebno oni manji, mada ne isključivo mali akcionari, radije se opredeljuju za one korporativne strategije koje maksimalno uvećavaju kratkoročni profit, obično po cenu dugoročnih ulaganja, i koje maksimalno uvećavaju dividende od tog profita, što još više slabi dugoročnu perspektivu preduzeća jer se smanjuje zadržani deo profita koji bi se mogao iskoristiti za ponovno ulaganje. Ako se preduzećem upravlja samo za dobrobit akcionara, time se često smanjuje potencijal za dugoročni rast istog tog preduzeća.

Karl Marks u službi odbrane kapitalizma

Verovatno ste primetili da nazivi mnogih preduzeća u anglofonom svetu sadrže u sebi slovo L - PLC, LLC, Ltd itd. U svim tim skraćenicama slovo L označava reč „ograničeno - limited’, što ovde treba da znači „ograničena odgovornost” - pa otud imamo PLC kao javno preduzeće sa ograničenom odgovornošću (public limited company), društvo sa ograničenom odgovornošću (LLC - limited liability company) ili samo privatna akcionarska društva (limited company - Ltd). Kad se kaže ograničena odgovornost, to znači da će ulagači, ako preduzeće bankrotira, izgubiti samo onoliko koliko su uložili u to preduzeće (svoj udeo). Ono što, međutim, možda niste shvatili, jeste da te reči na veliko L limited liability - ograničena odgovornost jesu upravo ono što je omogućilo savremeni kapitalizam. Danas se takav oblik organizovanja preduzeća uzima zdravo za gotovo, ali nije uvek bilo tako. Pre no što je u Evropi 16. veka otkriveno to što danas nazivamo društvom sa ograničenom odgovornošću – odnosno joint-stock company, što odgovara izrazu privatno akcionarsko društvo, koji je tada bio u upotrebi - poslovni ljudi su morali da rizikuju svu svoju imovinu kad bi započeli neki poslovni poduhvat. Kad kažem svu imovinu, zaista tako i mislim, bez preterivanja - ne samo ličnu imovinu (neograničena odgovornost značila je da poslovni čovek koji je bankrotirao mora da proda svu svoju ličnu imovinu da otplati dugove) već i ličnu slobodu (zato što je postojala realna opasnost da čovek padne u dužnički zatvor ako prekrši ugovornu obavezu i ne vrati dugove). Ako se sve to ima na umu, onda može delovati kao pravo čudo da se iko uopšte odlučivao da započne neki poslovni poduhvat. Nažalost, čak i posle otkrića ograničene odgovornosti, u praksi je bilo veoma teško da se taj oblik stvarno primeni sve negde do sredine 19. veka bila je potrebna kraljevska povelja da bi se moglo osnovati preduzeće sa ograničenom odgovornošću (odnosno, za one koji su živeli u republici, bila je potrebna posebna vladina povelja). Smatralo se da oni koji upravljaju preduzećem sa ograničenom odgovornošću, a da pritom nemaju sto posto vlasništvo nad tim preduzećem, preuzimaju prekomeran rizik zato što deo novca kojim raspolažu i koji ulažući rizikuju nije njihov. U isto vreme, oni koji su ulagali sredstva u preduzeće sa ograničenom odgovornošću, a da pritom nisu rukovodili njime, postajali su u manjoj meri oprezni i budni kada je reč o nadzoru nad upravom preduzeća, budući da su njihovi rizici bili ograničeni

(baš kao i njihova ulaganja). Adam Smit, otac ekonomije i svetac zaštitnik kapitalizma slobodnog tržišta, upravo se na tom osnovu protivio ograničenoj odgovornosti. Čuvena je njegova tvrdnja da su „direktori [društava sa ograničenom odgovornošću]... pre upravitelji tuđeg novca nego svog, vlastitog, pa se ne može očekivati da će oni nad njim bdeti sa istom brižnom pažnjom kao što ortaci u nekom privatnom trgovačkom društvu [tj. ortakluku, koji 2

zahteva neograničenu odgovornost] često bdiju nad svojim novcem”. Zato su zemlje po pravilu odobravale poslovanje sa ograničenom odgovornošću samo izuzetno velikim i rizičnim poslovnim poduhvatima za koje se smatralo da su u nacionalnom interesu, kao što je holandska Istočnoindijska kompanija osnovana 1602. godine (i njen zakleti takmac, britanska Istočnoindijska kompanija), kao i po zlu poznata britanska Kompanija Južnog mora, čiji je spekulativni mehur prsnuo 1721. godine i za nekoliko narednih generacija osramotio naziv kompanije sa ograničenom 3

odgovornošću. Sredinom 19. veka, međutim, kada su se pojavile velike industrijske kompanije, kao što su železnice, čeličane i fabrike hemijskih proizvoda, potreba za ograničenom odgovornošću postala je nasušna. Postojao je sasvim mali broj ljudi koji su imali dovoljno veliko lično bogatstvo da bi mogli da izgrade i otvore čeličanu ili železnicu sami, bez pomoći drugih, pa su zemlje Zapadne Evrope i Severne Amerike postepeno, ali sigurno, jedna za drugom, u 19. veku uvele taj oblik poslovanja u privredni život; prva je to učinila Švedska 1844, potom Velika Britanija 1856, a ostale su ih sledile tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka. Nepoverenje prema preduzećima sa ograničenom odgovornošću ipak nije sasvim nestalo. Još krajem 19. veka, nekoliko decenija posle uvođenja opšte ograničene odgovornosti u Velikoj Britaniji, „ljudi su se mrštili na pomen sitnih poslovnih ljudi koji su, aktivno upravljajući svojim preduzećem, nastojali da ograniče odgovornost za dugove oslanjajući se na sistem ograničene odgovornosti”, ako je suditi prema jednoj uticajnoj knizi o istoriji 4

poslovnog života u Zapadnoj Evropi. Zanimljivo je da je jedan od prvih ljudi koji je shvatio značaj ograničene odgovornosti za razvoj kapitalizma bio upravo Karl Marks, koji slovi za zakletog neprijatelja kapitalizma. Dok su se mnogi njegovi savremenici, zagovornici slobodnog tržišta (i Adam Smit, koji im je prethodio) protivili

ograničenoj odgovornosti, Marks je shvatio da je upravo to sistem koji će omogućiti pokretanje velikog iznosa kapitala neophodnog za nove industrijske grane teške i hemijske industrije koje su se upravo pojavile; ograničenom odgovornošću smanjivao se rizik kome su se izlagali pojedinačni ulagači. Kada je 1865, u vreme dok je berza još bila samo uzgredna, sasvim sporedna radnja u kapitalističkoj drami, pisao o tome, Marks je bio u tolikoj meri vizionar da je preduzeće sa ograničenom odgovornošću nazvao „najvišim dosadašnjim stupnjem razvoja kapitalističke proizvodnje”. Kao i njegovi neistomišljenici koji su se zalagali za slobodno tržište, Marks je bio potpuno svestan tendencije da sistem ograničene odgovornosti podstakne rukovodioce preduzeća da preuzimaju prekomerne rizike i kritikovao je tu pojavu. On je, međutim, smatrao da je to samo nuspojava ogromnog materijalnog napretka kojem će posledica biti upravo ta institucionalna novina. Razume se, u toj odbrani „novog kapitalizma” od kritičara koji su zagovarah slobodno tržište, nije ni Marks bio bez skrivenog motiva. On je smatrao da je preduzeće sa ograničenom odgovornošću samo „prelazna faza” ka socijalizmu, u tom smislu što odvaja rukovodstvo preduzeća od imovine, što omogućuje da se eliminišu kapitalisti (jer oni sada više ne upravljaju kompanijom), a da se pritom ne ugrozi materijalni napredak ostvaren u kapitalizmu.

Smrt kapitalističke klase Marksovo predviđanje da će novi kapitalizam zasnovan na kompanijama sa ograničenom odgovornošću utrti put socijalizmu nije se ostvarilo. Međutim, pokazalo se da je bio neverovatno sposoban prorok kada je predvideo da će nova institucija opšte ograničene odgovornosti uvesti proizvodne snage kapitalizma u jednu novu ravan. U poznom 19. i ranom 20. veku upravo je institut ograničene odgovornosti u ogromnoj meri ubrzao akumulaciju kapitala i tehnološki napredak. Kapitalizam je iz sistema malih radionica, mesarnica i pekara koje su postojale u vreme Adama Smita, gde je u svakoj od tih malih radionica bilo zaposleno najviše desetak ljudi koji su imali jednog gazdu, vlasnika same radionice, preobražen u sistem velikih korporacija koje su zapošljavale stotine, čak i hiljade ljudi, gde su se na spisku zaposlenih nalazili i najviši rukovodioci preduzeća, a same kompanije su se odlikovale izuzetno složenom organizacionom strukturom. U početku se činilo da nije naročito bitan problem

menadžerske inicijative u preduzećima sa ograničenom odgovornošću - to je onaj problem od koga se ranije dugo strahovalo, da će menadžeri, poigravajući se tuđim novcem, preuzimati prekomerne rizike. U ranim danima ograničene odgovornosti, mnogim velikim preduzećima upravljali su harizmatični preduzetnici - kakvi su bili Henri Ford, Tomas Edison ili Endru Karnegi, koji su i sami bili vlasnici velikog dela preduzeća kojima su upravljali. Iako su oni, koji su u isti mah bili delimični vlasnici i potpuni rukovodioci preduzeća mogli da zloupotrebe položaj i da preuzmu prekomerni rizik (što često i jesu činili), postojalo je izvesno ograničenje za tu pojavu. Budući da su posedovali veliki deo preduzeća kojima su upravljali, oni su znah da će i sebi naneti štetu ukoliko donesu neku prekomerno rizičnu odluku. Štaviše, mnogi među njima bili su ljudi izuzetnih poslovnih sposobnosti i dalekosežnih vizija, pa su i one njihove odluke za koje nisu imali veliku materijalnu inicijativu često bivale superiorne u odnosu na odluke većine rukovodilaca koji su u isto vreme bili i stoprocentni vlasnici preduzeća i samim tim imali znatno veću materijalnu inicijativu. Međutim, kako je vreme prolazilo, pojavila se nova klasa profesionalnih menadžera koji su zamenili svoje harizmatične prethodnike. Kako su kompanije rasle, tako je bilo sve teže i teže da bilo koji pojedinac poseduje veliki vlasnički udeo u njima, iako su u nekim evropskim zemljama, kao što je Švedska, porodice koje su osnovale preduzeća (ili fondacije koje su te porodice imale u svome vlasništvu) zadržavale pretežni akcionarski udeo zahvaljujući zakonskoj mogućnosti da izdaju nove deonice s manjim glasačkim pravima (po pravilu je to bilo deset procenata, mada se ponekad spuštalo i na samo 0,1 posto glasačkih prava). Zahvaljujući svim tim promenama, profesionalni menadžeri su vremenom postajali dominantni igrači, dok su akcionari u sve većoj meri postajali pasivni kada je reč o određivanju puta kojim će se kompanija dalje razvijati i načina na koji će se njome upravljati. Od tridesetih godina 20. veka sve se više govorilo o rađanju menadžerskog kapitalizma, u kome su kapitalisti u tradicionalnom značenju te reči - „kapetani industrije”, kako su ih zvali viktorijanci - zamenjeni birokratama od karijere (istina, birokratama koji su zaposleni u privatnom sektoru, ali time nisu ništa manje birokrate). Sve je više rasla zabrinutost da će ti unajmljeni menadžeri upravljati preduzećima u sopstvenom interesu, a ne u interesu zakonskih vlasnika, akcionara. Tvrdilo se da u trenutku kada treba da

maksimalno uvećaju profit, menadžeri zapravo maksimalno uvećavaju prodaju (ne bi li maksimalno uvećali samu kompaniju i na taj način osnažili sopstveni prestiž) i neposredno se angažuju u prestižnim projektima koji podstiču njihov ego, ali samoj kompaniji donose malo profita, odnosno sasvim malo joj uvećavaju vrednost (mereno berzanskom kapitalizacijom). Bilo je onih koji su taj uspon profesionalnih menadžera prihvatili kao neminovnu, mada ne i sasvim dobrodošlu pojavu. Jozef Sumpeter (Joseph Schumpeter), američki ekonomista rodom iz Austrije, čuven po svojoj teoriji preduzetništva (vidi Stvar br. 15), tvrdio je četrdesetih godina 20. veka da će, kako se broj preduzeća i njihove razmere budu uvećavali i kako se budu uvodila naučna načela u istraživanje i razvoj korporacija, herojske preduzetnike iz vremena ranog kapitalizma zameniti birokratski profesionalni menadžeri. Sumpeter je verovao da će se time smanjiti dinamizam kapitalizma, ali je u tome video neminovnost. Džon Kenet Galbrajt (John Kenneth Galbraith), američki ekonomista, rodom Kanađanin, u delima koja je pisao pedesetih godina 20. veka takođe je tvrdio da je uspon velikih korporacija kojima će upravljati profesionalni menadžeri neminovnost, pa proširenje regulative koju donosi vlast i jačanje moći sindikata predstavljaju jedini način da se obezbede „sile protivteže” za ta preduzeća. Međutim, nekoliko decenija posle toga, sve je veći broj „čistokrvnih” zagovornika privatnog vlasništva koji su poverovali da menadžerske inicijative treba osmisliti na način koji će samim menadžerima omogućiti da maksimalno uvećaju profit. Mnogi izoštreni umovi pozabavili su se tim problemom „promišljanja podsticaja”, ali se pokazalo da je „sveti gral” neuhvatljiv. Menadžeri su uvek u mogućnosti da nađu način da poštuju samo slovo, a ne i duh svog ugovora o radu, posebno onda kada akcionarima nije lako da provere da li su slabi rezultati - sa stanovišta profita - koje menadžer postiže rezultat toga što on nije obratio dovoljno pažnje na tu bilansnu stavku ili su pak prouzrokovani dejstvom sila koje su potpuno van kontrole samog menadžera.

„Sveti gral” ili profano savezništvo? Onda je osamdesetih godina 20. veka pronađen „sveti gral”. Zvao se maksimizacija tržišne vrednosti akcija. Tvrdilo se da profesionalni menadžeri treba da budu nagrađeni srazmer no iznosu koji oni mogu da donesu

akcionarima. A da bi se to postiglo, dalje se tvrdilo, prvo treba maksimalno uvećati profit nemilosrdnim smanjenjem troškova - izdataka za plate, ulaganja, zaliha, broj rukovodilaca srednjeg nivoa itd. Drugo, najveći mogući deo ostvarenog profita treba da bude podeljen akcionarima - kroz dividende i ponovni otkup već izdatih i na berzi plasiranih akcija. Da bi se menadžeri podstakli da se ponašaju upravo na taj način, treba povećati udeo njihovih kompenzacija u tom smislu da se on povećava procentualno, srazmemo profitu kompanije, jer će se oni na taj način mnogo više identifikovati sa interesima akcionara. Za tu ideju nisu se zalagali samo akcionari već i mnogi profesionalni menadžeri, možda ponajviše Džek Velč (Jack Welch), dugogodišnji predsednik kompanije „Dženeral Elektrik”, kome se često pripisuje autorstvo nad izrazom „akcionarska vrednost”, koji je prvi put upotrebio u jednom govoru održanom 1981. godine. Ubrzo posle tog Velčovog govora, maksimizacija tržišne vrednosti akcije postala je oličenje duha vremena u američkom korporativnom svetu. U početku je zaista izgledalo da taj princip odlično funkcioniše i za menadžere i za akcionare. Udeo profita u ukupnom nacionalnom dohotku, koji je još od šezdesetih godina 20. veka pokazivao silaznu tendenciju, znatno se uvećao 5

sredinom osamdesetih godina, i otada neprestano raste. Akcionari su u isto vreme dobijali veći deo tog profita u vidu dividendi, a vrednost akcija je rasla. Raspodeljeni profit je u ukupnom profitu američkih korporacija od pedesetih do sedamdesetih godina iznosio 35-45 posto, da bi krajem 6

sedamdesetih počeo da raste i sada iznosi oko 60 procenata. Menadžeri su gledali kako njihove naknade doslovno probijaju plafon (vidi Stvar br. 14), ali su akcionari prestali da dovode u pitanje te menadžerske naknade, jer su sami bili više nego zadovoljni zbog toga što su dividende i cene akcija neprestano rasle. Ta praksa je ubrzo zahvatila i druge zemlje - najlakše je prihvaćena u zemljama poput Velike Britanije, koje su imale korporativnu strukturu moći i menadžersku kulturu slične onima u Sjedinjenim Državama, dok je nešto teže prihvatana u drugim zemljama; kasnije ćemo nešto više o tome reći. Taj nimalo sveti savez između profesionalnih menadžera i akcionara u potpunosti je finansiran isterivanjem svih ostalih aktera u životu preduzeća (upravo se zbog toga ta pojava znatno sporije širila na druge bogate zemlje, gde su ti drugi akteri imali veću relativnu snagu). Radna mesta su nemilosrdno kresana, mnogi radnici su ostajali bez posla da bi potom bili ponovo zaposleni

kao nesindikalizovani radnici s manjom platom i manjim brojem radničkih povlastica, a rast plata je umanjivan i sprečavan (često tako što su poslovni pogoni prebacivani u druge zemlje - outsourcing - kao što su Kina i Indija, gde su plate i nadnice male - a katkad je bila dovoljna i samo pretnja da će se to uraditi). Isporučioci i njihovi radnici takođe su istiskivani daljim smanjenjem nabavnih cena, dok je vlada u isto vreme bila izložena pritisku da snizi stope poreza na dobit korporacija i/ili da obezbedi više subvencija pretnjom da će, ako to ne uradi, celokupno poslovanje biti prebačeno u zemlje s nižim stopama poreza na dobit korporacija i/ili većim subvencijama. Usled svega toga bitno je uvećana nejednakost dohotka (vidi Stvar br. 13) i u toj naizgled beskonačnoj ekspanziji korporacija, pravom bumu (kome je, razume se, došao kraj 2008) ogromna većina stanovništva SAD i Velike Britanije mogla je da uživa u (prividnom) prosperitetu samo tako što je pozajmljivala novac, zadužujući se po dotad neviđenim kamatnim stopama. Ta neposredna preraspodela dohotka u profit bila je već sama po sebi dovoljno loša; međutim, stalno rastući udeo profita u nacionalnom dohotku od osamdesetih godina 20. veka uopšte nije bio pretočen u veća ulaganja (vidi Stvar br. 13), što je predstavljalo dodatnu negativnost. U suštini, ako gledamo ulaganja prema udelu u američkom nacionalnom proizvodu, videćemo da su ona u suštini pala, umesto da rastu, tako da su osamdesetih godina 20. veka iznosila 20,5 posto da bi potom, u periodu 1990-2009. bila svedena na 18,7 posto. To bi moglo da bude prihvadjivo da je ta niža stopa ulaganja bila nadoknađena efikasnijim korišćenjem kapitala, uz povećanje stope rasta. Međutim, stopa rasta dohotka po stanovniku u SAD pala je sa oko 2,6 posto, koliko je godišnje iznosila tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, na 1,6 posto u periodu 1990-2009, što je sam zenit akcionarskog kapitalizma. U Britaniji, gde su uočene slične promene u korporativnom ponašanju, stopa rasta dohotka po stanovniku pala je sa 2,4 posto, koliko je iznosila šezdesetih i sedamdesetih godina, kada je zemlja navodno bolovala od „britanske 7

bolesti” , na 1,7 posto u periodu 1990-2009. To znači da upravljanje kompanijama u interesu akcionara nije od koristi za privredu čak ni u sasvim standardnom, prosečnom smislu (što znači da ignorišemo preraspodelu dohotka naviše). Ni to nije sve. Ono najgore u vezi s maksimizacijom tržišne vrednosti akcije jeste to što ona čak ni samoj kompaniji ne donosi mnogo dobra.

Najlakši način da jedno preduzeće maksimalno uveća profit jeste da smanji troškove, ali je ukupno povećanje prihoda od svih izvora znatno teže postići smanjenjem izdataka za plate tako što će se smanjiti broj radnih mesta i smanjenjem utroška kapitala tako što će se ukupne investicije svesti na minimum. Ubiranje većeg profita, međutim, samo je početak maksimizacije tržišne vrednosti akcije. Maksimalno veliki deo na taj način ostvarenog profita treba dati akcionarima u vidu većih dividendi. Druga mogućnost je da kompanija iskoristi deo profita da otkupi akcije koje je sama izdala i plasirala na tržište, čime održava visoku cenu akcija i na taj način posredno preraspodeljuje još više profita akcionarima (koji mogu da ostvare veću kapitalnu dobit ako odluče da prodaju deo svojih akcija). Taj otkup vlastitih akcija ranije je, sve do početka osamdesetih godina 20. veka, decenijama iznosio manje od pet procenata profita američkih korporacija, ali je otada neprestano rastao, tako da je 2007. dosegao nezamislivih 90 posto, odnosno 8

apsurdnih 280 posto 2008. godine. Američki ekonomista, stručnjak za pitanja poslovanja Vilijam Lazonik (William Lazonick) procenjuje da kompanija „Dženeral Motors” ne bi imala problema da pronađe 35 milijardi dolara, koliko joj je 2009. bilo potrebno da izbegne bankrot, da samo nije potrošila 20,4 milijarde dolara između 1986. i 2002. godine na otkup vlastitih akcija, nego da je taj novac uložila u banku, kao depozit (s godišnjom kamatom, po 9

odbitku poreza na kapitalnu dobit, od 2,5 posto). Od tog razuzdanog razbacivanja profita na otkup vlastitih akcija ogromnu korist imali su i profesionalni menadžeri, jer su oni, zahvaljujući ugovornim opcijama o akcijskim paketima, i sami posedovali znatnu količinu akcija. Sve to nanosi štetu dugoročnim perspektivama kompanije. Smanjenje broja radnih mesta može na kratak rok povećati produktivnost, ali istovremeno može doneti negativne dugoročne posledice. Manji broj radnika za isti posao znači povećanje intenziteta rada, što znatno više umara radnike, pa oni lakše greše, čime se snižava kvalitet proizvoda i tako umanjuje ugled preduzeća. Što je važnije, pojačana nesigurnost zbog stalne pretnje smanjenjem broja radnih mesta obeshrabruje radnike i odvraća ih od ulaganja u sticanje veština koje su potrebne i korisne upravo za to preduzeće, pa se time podriva proizvodni potencijal preduzeća. Veće dividende i veći ponovni otkup deonica smanjuju onaj deo profita koji se ne raspodeljuje vlasnicima nego treba da se investira u sredstva same kompanije, a upravo taj deo predstavlja glavni izvor

korporativnih ulaganja u SAD i drugim bogatim kapitalističkim zemljama, čime se smanjuje ukupna stopa ulaganja. Uticaj smanjenih ulaganja ne mora se osetiti na kratak rok, ali dugoročno gledano dovodi do zaostalosti proizvodne tehnologije kompanije i ugrožava njen opstanak na tržištu. Ali, zar akcionari ne bi trebalo da se zabrinu zbog toga. Kao vlasnici kompanije, zar nisu upravo oni ti koji će najviše izgubiti ako njihova kompanija dugoročno krene silaznom putanjom? Nije li osnovni smisao toga što je neko vlasnik određenog dobra - svejedno da li je reč o kući, zemljišnoj parceli ili preduzeću - da se taj neko stara o dugoročnoj produktivnosti te imovine? Ako vlasnici dopuštaju da se sve to dogodi, tvrdiće oni koji zagovaraju održavanje postojećeg stanja, mora biti da je to stoga što oni to žele, ma koliko to posmatračima moglo delovati suludo. Nažalost, uprkos tome što su zakonski vlasnici preduzeća, upravo su akcionari ponajmanje opredeljeni za dugoročnu održivost preduzeća među svim različitim ekonomskim akterima. Oni su, naime, ti koji mogu najlakše da izađu iz preduzeća - sve što treba da urade jeste da prodaju svoje akcije, pa ako treba i uz neznatni gubitak, dokle god su dovoljno pametni da se ne drže kao pijan plota predugo za to preduzeće ako se već vidi da mu je kraj na pomolu. Nasuprot tome, ostalim akterima u životu istog tog preduzeća, kao što su radnici i isporučioci sirovina, znatno je teže da napuste preduzeće i nađu neki drugi angažman, jer verovatno imaju akumuliranu veštinu i kapitalno vrednu opremu (kada je reč o isporučiocima) koje su specifične baš za preduzeća s kojima posluju. Samim tim, njihov ulog je mnogo veći, odnosno, njima je mnogo više stalo do dugoročne održivosti preduzeća nego većini akcionara. Upravo zbog toga maksimizacija tržišne vrednosti akcije nanosi štetu kompaniji, baš kao i privredi u celini.

Najgluplja ideja na svetu Ograničena odgovornost omogućila je ogroman napredak proizvodnih snaga čovečanstva jer je omogućila da se nagomila ogromna količina kapitala, upravo zato što je akcionarima ponuđen jednostavan izlazak iz poslovanja, čime je smanjen rizik koji svako ulaganje nosi sobom. Međutim, u isto vreme, sama ta lakoća izlaska iz nekog poslovnog poduhvata upravo i jeste ono zbog čega akcionari postaju nepouzdani čuvari dugoročne budućnosti preduzeća. Zato je većina bogatih zemalja van angloameričkog sveta pokušala da

smanji uticaj slobodnih akcionara i da održi (pa čak i da formira) grupu dugoročnih aktera (koja obuhvata i neke akcionare) pomoću raznih formalnih i neformalnih sredstava. U mnogim zemljama sama vlada je zadržala znatan akcionarski udeo u ključnim preduzećima - bilo da se to čini neposredno (npr. „Reno” u Francuskoj ili „Folksvagen” u Nemačkoj) ili indirektno, kroz vlasništvo u državnim bankama (npr. Francuska, Koreja) i tu onda deiuje kao stabilni akcionar. Kao što je već rečeno, zemlje poput Švedske dopustile su različita glasačka prava za različite klase akcija, što je omogućilo porodicama-osnivačima da zadrže znatnu kontrolu nad korporacijom, a da istovremeno omoguće dodatnu kapitalizaciju. U nekim zemljama, postoje i oblici formalnog predstavništva zaposlenih, koji su u većoj meti orijentisani na dugoročne ciljeve nego „plivajući” akcionari i ti predstavnici učestvuju u rukovodstvu kompanije (npr. prisustvo predstavnika sindikata u nadzornim odborima preduzeća u Nemačkoj). U Japanu su preduzeća svela na minimum uticaj nestabilnih akcionara tako što su uveli sistem unakrsnog akcionarstva među prijateljskim ili saradničkim kompanijama. Posledica takvog postupanja jeste to što je profesionalnim menadžerima i „plivajućim” akcionarima znatno teže da formiraju „profani savez” u tim zemljama, iako se i njima mnogo više dopada model maksimizacije tržišne vrednosti akcije, s obzirom na očigledne koristi koje im taj model donosi. Budući da su pod velikim uticajem, ako ne i pod potpunom kontrolom, dugoročnih aktera, kompanije u tim zemljama ne otpuštaju lako radnike, ne istiskuju snabdevače sirovinama, ne zanemaruju investicije i ne koriste profit prvenstveno za isplatu dividendi i ponovni otkup već izdatih i na tržište plasiranih akcija kao što to čine američke i britanske kompanije. Sve to znači da ta preduzeća, dugoročno gledano, mogu biti vitalnija od američkih ili britanskih kompanija. Razmislite samo o tome kako je „Dženeral Motors” proćerdao vlastiti položaj apsolutne dominacije u svetskoj industriji automobila da bi na kraju bankrotirao, dok je u isto vreme prednjačio kada je reč o maksimizaciji tržišne vrednosti akcije time što je neprestano smanjivao broj radnih mesta i uzdržavao se od ulaganja u poboljšanje i proširenje proizvodnje (vidi Stvar br. 18). Sva slabost te strategije rukovodstva „Dženeral Motorsa” orijentisane isključivo na kratkoročnu dobit bila je potpuno očigledna bar od kraja osamdesetih godina 20. veka, ali se od te strategije nije odustajalo, već je ona sprovođena sve do bankrotstva 2009. godine zato što je

donosila korist i menadžerima i akcionarima, mada je za sve to vreme potpuno onesposobila kompaniju. Upravljanje preduzećima u interesu nestabilnih, kolebljivih akcionara ne samo da je pogrešno i nepravično već je i neefikasno, i to koliko sa stanovišta nacionalne privrede, toliko i sa stanovišta samog preduzeća. Kako je Džek Velč nedavno priznao, akcionarska vrednost je verovatno „najgluplja ideja na svetu”.

Stvar br. 3 - Većina ljudi u bogatim zemljama plaćena je više nego što bi trebalo da bude plaćena Šta vam kažu? U tržišnoj privredi ljude nagrađuju prema produktivnosti koju ostvare. Okorelim liberalima može biti teško da prihvate da jedan Šveđanin dobije 50 puta više nego jedan Indus za isti posao, ali to je odraz njihove relativne produktivnosti. Pokušaj da se veštački smanje te razlike - na primer tako što će se u Indiji zakonom propisati minimalna plata - dovode samo do toga da se nepravično i neefikasno nagrađuju pojedinačni talenti i napori pojedinca. Jedino slobodno tržište rada može efikasno i pravično nagraditi ljude koji to zaslužuju. A šta vam ne kažu? Osnovni razlog drastičnih razlika u platama između bogatih i siromašnih zemalja ne leži u razlici između produktivnosti radnika, već pre svega u kontroli imigracije. Da je imigracija slobodna, većina radnika u bogatim zemljama mogla bi da bude i stvarno bi bila zamenjena radnicima iz siromašnih zemalja. Drugačije rečeno, plate su umnogome politički određene. Druga strana te medalje jeste to da su siromašne zemlje siromašne ne zato što imaju siromašno stanovništvo, čiji mnogi pripadnici mogu da konkurišu svojim kolegama u bogatim zemljama i da ih nadigraju u toj utakmici, već su siromašne zbog svojih bogatih ljudi, od kojih većina ne može da nadjača svoje kolege u bogatim zemljama. To, međutim, ne znači da bogati ljudi u bogatim zemljama sad mogu sami sebe da potapšu po leđima i dive se vlastitoj blistavosti i umeću. Njihova velika produktivnost mogućna je samo zahvaljujući istorijski nasleđenim kolektivnim institucijama na koje se oni oslanjaju. Trebalo bi da odbacimo mit o tome da nas plaćaju shodno vrednosti svakog od nas kao pojedinca, ako želimo da izgradimo istinski pravično društvo.

Vozi pravo napred... ili obiđi kravu (i rikšu)

Vozač autobusa u Nju Delhiju zarađuje oko 18 rupija na sat. Njegov kolega u Stokholmu zarađuje oko 130 kruna, što je, prema kursu iz leta 2009, iznosilo 870 rupija. Drugačije rečeno, švedski vozač dobija gotovo 50 puta više od svog indijskog kolege. Ekonomija slobodnog tržišta kaže nam da, čim je nešto skuplje od sličnog, uporedivog proizvoda, to što je skuplje mora biti i bolje. Drugačije rečeno, kada su tržišta slobodna, za proizvode (a to obuhvata i usluge rada) plaća se onoliko koliko ti proizvodi i usluge vrede. Dakle, ako švedskom vozaču nazvaćemo ga Sven - plaćaju 50 puta više nego indijskom vozaču - njega ćemo zvati Ram - mora biti da je to zbog toga što je Sven 50 puta produktivniji kao vozač autobusa nego što je to Ram. Na kratak rok, možda će priznati neki (mada ne svi) ekonomisti koji su zagovornici slobodnog tržišta, ljudi mogu platiti prekomerno visoku cenu za neki proizvod zbog mode, odnosno trenutne popularnosti. Na primer, ljudi su plaćali sumanuto visoke cene za „toksičnu aktivu” u poslednjem finansijskom bumu (onome koji se izmetnuo u najveću recesiju još od doba Velike depresije) zato što su upali u zamku spekulativne pomame. Međutim, tvrdiće vam ti isti ekonomisti, to ne može dugo da traje, zato što ljudi pre ili kasnije spoznaju pravu vrednost stvari (vidi Stvar br. 16). Slično tome, čak i ako nekom nedovoljno kvalifikovanom radniku nekim čudom pođe za rukom da se na prevaru domogne dobro plaćenog posla (npr. tako što će falsifikovati potvrdu o završenoj školi) ili tako što će blefirati prilikom razgovora za posao, on će ubrzo biti otpušten i zamenjen, čim se bude shvatilo da on nema produktivnost kojom bi mogao da opravda svoju platu. Prema tome, glasi dalje ta teza, ako Sven dobija 50 puta više nego Ram, to znači da on mora proizvoditi 50 puta više nego Ram. Ipak, da li je to baš tako? Za početak, da probamo da utvrdimo da li je uopšte moguće da neko vozi autobus 50 puta bolje nego što to čini neko drugi? Čak i ako nam pođe za rukom da pronađemo način za kvantitativno merenje kvaliteta vožnje, da li je tolika razlika u produktivnosti vožnje uopšte moguća? Možda jeste ako uporedimo profesionalne vozače na automobilskim trkama, kao što su Mihail Šumaher ili Luis Hamilton, s nekim izrazito nekoordinisanim osamnaestogodišnjakom koji tek što je stekao vozačku dozvolu. Međutim, jednostavno ne mogu da zamislim kako bi običan, standardan vozač autobusa mogao da vozi 50 puta bolje od drugog.

Sem toga, ako ćemo se uopšte baviti poređenjima, sva je prilika da je Ram znatno veštiji vozač od Svena. Razume se, Sven može da bude dobar vozač prema švedskim standardima, ali da li je on ikada u životu morao da izbegne kravu, što Ram neprestano mora da radi? Ono što se tokom najvećeg dela Svenovog radnog vremena traži od njega jeste sposobnost da vozi pravo (dobro, u redu, uzećemo u obzir i nekoliko manevara koji su mu potrebni da bi izašao na kraj s pijanim vozačima subotom uveče), dok Ram mora gotovo svakog trenutka koji provede za volanom da vozi kroz gužvu rikši, ljudi na biciklima koji su još pritom natovareni teretom i zaprežnih vozila. Prema tome, ako ćemo se osloniti na logiku slobodnog tržišta, jasno je da Ram treba da bude plaćen više nego Sven, a ne Sven više nego Ram. Da bi vam doskočili, ekonomisti koji su zagovornici slobodnog tržišta mogli bi da tvrde da Sven dobija veću platu zato što ima veći „ljudski kapital”, tj. znanje i veštinu koje je akumulirao obrazovanjem i vežbom. Zaista, gotovo je sigurno da je Sven završio srednju školu, što znači da je 12 godina gulio klupu, dok Ram verovatno jedva sriče slova, pošto je tamo negde u svom selu u Radžastanu završio samo petogodišnju školu. Međutim, samo mali deo tog dodatnog ljudskog kapitala koji je Sven stekao tokom sedam godina koliko se školovao duže nego Ram stvarno može biti značajan za vožnju autobusa (vidi Stvar br. 17). Sasvim je izvesno da mu za vožnju uopšte nije potrebno da bilo šta zna o ljudskim hromozomima ili o ratu koji je Švedska 1809. vodila s Rusijom; i bez toga može sasvim lepo da vozi autobus. Prema tome, objašnjenje za to što Sven zarađuje 50 puta više od Rama sigurno nije u tom višku ljudskog kapitala koji on poseduje. Glavni razlog zbog koga je Sven plaćen 50 puta više nego Ram leži - da budemo ovde sasvim otvoreni - u protekcionizmu: švedski radnici su kontrolom imigracije zaštićeni od konkurencije koju bi mogli da im predstavljaju radnici iz Indije i drugih siromašnih zemalja. Kad bolje razmislite o svemu tome, videćete da nema pravog razloga zbog koga svi švedski vozači autobusa, ili, kad već o tome pričamo, glavnina radne snage u Švedskoj (kao i u bilo kojoj drugoj bogatoj zemlji) ne bi mogla da bude zamenjena radnicima iz Indije, Kine ili Gane. Većina tih stranaca bila bi više nego zadovoljna kada bi dobila još samo delić plate koja se redovno isplaćuje švedskim radnicima, a svi oni bi bar jednako dobro, ako ne i bolje, bili u stanju da obavljaju poslove svojih švedskih kolega. I ne govorimo ovde samo

o nekvalifikovanim radnicima, kao što su čistači ulica ili higijeničari. Postoji veliki broj inženjera, bankara i programera koji spremni čekaju u Šangaju, Najrobiju ili Kitu i istog časa bi mogli da zamene svoje kolege u Stokholmu, Linčetingu ili Malmeu. Međutim, ti radnici ne mogu da uđu na švedsko tržište rada zato što, opet zbog kontrole imigracije, ne mogu slobodno da emigriraju u Svesku. Usled toga, švedski radnici mogu da zahtevaju 50 puta veče plate od indijskih radnika, uprkos činjenici da mnogi među njima nemaju ništa veču produktivnost od produktivnosti indijskih radnika.

Slon usred sobe Ova naša priča o vozačima autobusa ukazuje na to da postoji onaj već poslovični slon koji se nalazi usred sobe i svi se prave da ga ne vide, iako se neprestano sudaraju sa njim. To pokazuje da životni standard ogromne većine ljudi u bogatim zemljama presudno zavisi od postojanja najdrakonskije moguće kontrole nad tržištem rada - kontrole imigracije. Uprkos tome, kad govore o vrlinama slobodnog tržišta mnogi jednostavno ne vide kontrolu imigracije, dok je drugi namerno ignorišu. Već sam izneo tvrdnju (vidi Stvar br. 1) da slobodno tržište u suštini ne postoji, ali primer imigracione kontrole razotkriva ogromnost razmera regulisanja tržišta koje postoji u ekonomijama navodno slobodnog tržišta, ali koje mi jednostavno ne vidimo. Dok se žale na zakone koji propisuju minimalnu zaradu, zakonske odredbe o radnom vremenu i razne „veštačke” ulazne barijere koje sindikati nameću kada je reč o tržištu rada, sasvim mali broj ekonomista uopšte pominje kontrolu imigracije kao jednu od tih neugodnih odredaba koje ometaju funkcionisanje slobodnog tržišta rada. Jedva da ćete naći ijednog ekonomistu koji će se zalagati za ukidanje kontrole imigracije. Međutim, ako žele da budu konzistentni, oni bi morali da se zalažu i za slobodnu imigraciju. Činjenica da samo nekolicina njih to čini još jednom dokazuje tezu koju sam izneo u Stvari br. 1, a to je da su granice tržišta politički određene i da su ekonomisti koji su zagovornici slobodnog tržišta podjednako „politički” nastrojeni koliko i oni koji žele da regulišu tržište. Razume se, kada kritikujem nekonzistentnost zagovornika slobodnog tržišta u vezi s kontrolom imigracije, ne tvrdim da bi tu kontrolu valjalo ukinuti - nema potrebe da to činim jer (kao što ste dosad već mogli da shvatite) ne

zastupam slobodno tržište. Zemlje imaju pravo da odluče koliko doseljenika prihvataju i u kojim delovima tržišta rada ima mesta za imigraciju. Sva društva imaju ograničene sposobnosti za apsorpciju došljaka koji često imaju sasvim drukčije kulturno nasleđe i bilo bi pogrešno zahtevati da bilo koja zemlja prekorači tu granicu. Isuviše brzim prilivom imigranata ne bi se samo iznenadno povećala konkurentnost na tržištu rada već bi se do krajnjih granica nategnula fizička i socijalna infrastruktura, kao što su stambeni kapaciteti i zdravstvena zaštita, i to bi neminovno dovelo do trvenja s domaćim stanovništvom. Podjednako je važno i pitanje nacionalnog identiteta, mada se to ne može lako kvantifikovati. Uvreženo mišljenje po kome nacije poseduju nepromenljive nacionalne identitete koji se ne mogu menjati i koje ne treba menjati zapravo je mit istina, to je neophodan mit, ali je u svakom slučaju mit. Međutim, ako isuviše velik broj imigranata dođe u istom trenutku u jednu zemlju, društvo koje ih prima moraće da se suoči s problemima stvaranja novog nacionalnog identiteta, jer bi bez toga lako moglo da zapadne u teškoće na putu održavanja socijalne kohezije. To samo znači da treba kontrolisati brzinu i obim imigracije. To ne znači da se sadašnja imigraciona politika bogatih zemalja ne može poboljšati. Mada je sposobnost svakog društva za prihvat doseljenika ograničena, to nikako ne znači da je broj stanovništva nešto što je jednom za svagda utvrđeno. Društva mogu odlučiti da budu u manjoj ili većoj meri otvorena za imigrante tako što će se opredeljivati za različite socijalne stavove i politiku prema imigraciji. Kada je reč o sastavu imigranata, većina bogatih zemalja prima isuviše mnogo „pogrešnih” ljudi sa stanovišta zemalja u razvoju. Naime, neke zemlje praktično prodaju svoje pasoše pomoću sistema koji omogućuju onima koji donose „investiciona sredstva” preko određene količine da praktično odmah budu primljeni u državljanstvo. Taj sistem samo pogoršava ionako veliki nedostatak kapitala u zemljama u razvoju. Bogate zemlje takođe doprinose odlivu mozgova iz zemalja u razvoju jer mnogo spremnije prihvataju ljude koji imaju više kvalifikacije. To su upravo oni ljudi koji bi i inače mogli znatno više da doprinesu razvoju vlastitih zemalja nego što tom razvoju mogu da doprinesu nestručni radnici, samo kada bi svako od njih ostao u svojoj domovini.

Da li su siromašne zemlje siromašne zbog svojih stanovnika?

Da li su siromašne zemlje siromašne zbog svojih stanovnika? Priča koju smo ispričali o vozačima autobusa ne samo da razotkriva i raspršuje mit po kome svako zarađuje onoliko koliko zaslužuje, prema vlastitoj vrednosti na slobodnom tržištu, već omogućuje i veoma važan uvid u to šta je stvarni uzrok siromaštva u zemljama u razvoju. Mnogi misle da su siromašne zemlje siromašne zbog toga što su njihovi stanovnici siromašni. Zaista, bogati ljudi u siromašnim zemljama po pravilu za siromaštvo svojih zemalja optužuju neznanje, lenjost i pasivnost siromašnih slojeva stanovništva u njima. Kad bi samo njihovi sunarodnici radili kao Japanci, vodili računa o vremenu i bili tačni kao Nemci i bili domišljati poput Amerikanaca - kazaće vam mnogi među njima, samo ako ste spremni da slušate - onda bi i njihova zemlja bila bogata. Aritmetički gledano, tačno je da su siromašni ljudi oni koji snižavaju prosečni nacionalni dohodak u siromašnim zemljama. Međutim, bogati ljudi u siromašnim zemljama ne shvataju da njihove zemlje nisu siromašne zbog siromaha među svojim stanovništvom, nego upravo zbog bogataša. Da se vratimo na primer vozača autobusa - osnovni razlog zbog koga je Sven plaćen 50 puta više nego Ram leži u tome što on svoje tržište rada deli sa drugim ljudima koji su znatno više nego 50 puta produktivniji od svojih indijskih kolega. Ako je prosečna plata u Švedskoj oko 50 puta veća od prosečne plate u Indiji, to sigurno ne znači da je većina Šveđana 50 puta produktivnija od većine stanovnika Indije. Mnogi među njima su, uključujući Svena, po svoj prilici, i manje stručni. Međutim, postoje neki Šveđani - to su oni najviši menadžeri, naučnici i inženjeri u kompanijama koje na svetskom nivou prednjače, kao što su „Erikson”, „Saab” i SKF - koji su sto puta produktivniji od svojih indijskih kolega, pa je zato švedska nacionalna produktivnost u proseku pedeset puta veća od indijske. Drugačije rečeno, siromašni ljudi u siromašnim zemljama obično ne zaostaju za kolegama u bogatim zemljama. Zaostaju bogati ljudi u siromašnim zemljama, oni ne mogu da stignu i prestignu svoje kolege u bogatim zemljama. Upravo je njihova relativno mala produktivnost razlog za siromaštvo njihovih zemalja, tako da je njihova uobičajena kukumavka o tome da su njihove zemlje siromašne zbog svih tih siromašnih ljudi u njima potpuno deplasirana. Umesto da krive svoje siromašne sunarodnike optužujući ih da unazađuju zemlju u

kojoj žive, bogati ljudi u siromašnim zemljama trebalo bi da se pitaju zbog čega oni sami nisu u stanju da povuku ostatak zemlje napred onoliko koliko svoje zemlje vuku napred bogati ljudi u bogatim zemljama. Na kraju, jedno upozorenje bogatima u bogatim zemljama, da se ne bi previše uobrazili kada čuju da su siromašni ljudi u njihovim zemljama dobro plaćeni samo zbog imigracione kontrole i zbog toga što su oni, bogataši, izuzetno produktivni. Čak i u sektorima u kojima su pojedinci u bogatim zemljama istinski produktivniji od svojih kolega u siromašnim zemljama, njihova produktivnost je u velikoj meri rezultat delovanja sistema, a ne samih tih pojedinaca. Razlog zbog koga su neki ljudi u bogatim zemljama nekoliko stotina puta produktivniji od svojih pandana u siromašnim zemljama nije samo, čak ni prevashodno, u tome što su oni pametniji i bolje obrazovani. Oni sve to ostvaruju zato što žive u privredama koje poseduju bolje tehnologije, bolje organizovane kompanije, bolje institucije i bolju fizičku infrastrukturu - sve ono što je uglavnom proizvod kolektivnih akcija čitavih naraštaja (vidi Stvari br. 15 i 17). Čuveni finansijer Voren Bafet (Warren Buffet) je to izvanredno objasnio kada je u jednom televizijskom intervjuu 1995. godine rekao: „Mislim da je društvo odgovorno za veoma značajan procenat onoga što sam zaradio. Da ste me gurnuli negde u zabit Bangladeša ili Perua ili na neko slično mesto, videli biste šta je ovaj talenat u stanju da napravi na pogrešnom tlu. Prošlo bi 30 godina, a ja bih se i dalje borio za opstanak. Međutim, ja radim u tržišnom sistemu koji nagrađuje upravo ono što ja veoma dobro radim - i to nesrazmerno dobro nagrađuje.” Prema tome, u suštini vratili smo se na početak. Ono što pojedinac zarađuje nije u potpunosti odraz njegove vrednosti. Većina ljudi, u siromašnim i bogatim zemljama, zarađuje toliko koliko zarađuje samo zato Što postoji kontrola imigracije. Čak i oni građani u bogatim zemljama koje imigranti ne bi mogli lako da zamene, pa se zato može kazati da su stvarno plaćeni onoliko koliko vrede (iako to baš nije tako - vidi Stvar br. 14), imaju toliku produktivnost samo zahvaljujući društvenoekonomskom sistemu u kome posluju. Ne može se, dakle, reći da je njihova produktivnost tolika samo zahvaljujući tome što su oni kao pojedinci briljantnog uma i što vredno rade. Zapravo je mit široko rasprostranjena teza da će svako biti plaćen ispravno, pa samim tim i pravično ako vredi, samo ako pustite da tržište

funkcioniše. Tek onda kada prestanemo verovati u taj mit i kada spoznamo političku prirodu tržišta i kolektivnu prirodu individualne produktivnosti, moći ćemo da izgradimo pravičnije društvo u kome će istorijska nasleđa i kolektivne akcije, a ne samo pojedinačni talenti i napori pojedinca, biti valjano uzeti u obzir prilikom odlučivanja o tome kako koga treba nagraditi.

Stvar br. 4 - Mašina za pranje rublja promenila je svet više nego što je to učinio internet Šta vam kažu? Nedavna revolucija u komunikacionim tehnologijama, čije je otelotvorenje internet, suštinski je promenila način na koji čitav svet funkcioniše. Prouzrokovala je „smrt geografske udaljenosti”. U „svetu bez granica” koji je na taj način nastao više ne vrede stare konvencije o nacionalnim ekonomskim interesima i ulozi nacionalnih vlada. Ta tehnološka revolucija suštinski određuje svet u kome živimo. Ako države (ili preduzeća ili, kad je već o tome reč, pojedinci) ne promene brzine i ne prilagode se ovima koje su sada zavladale, nestaće. Mi ćemo - kao pojedinci, preduzeća ili države - morati da postanemo fleksibilniji no ikad, a zato je neophodna veća liberalizacija tržišta. A šta vam ne kažu? Kad razmišljamo o promenama, skloni smo da one najnovije tumačimo kao najrevolucionarnije. To, međutim, često ne odgovara činjenicama. Nedavni napredak u tehnologijama telekomunikacija nije onako revolucionaran kakav je bio napredak krajem 19. veka, kada je otkriven žičani telegrafski prenos. Štaviše, sa stanovišta potonjih ekonomskih i društvenih promena, internet revolucija (barem do danas) nije onoliko važna koliko je važan pronalazak mašine za pranje rublja i drugih uređaja za domaćinstvo, koji su, time što je u ogromnoj meri smanjen broj sati neophodnih za obavljanje kućnih poslova, omogućili ženama da stupe na tržište rada i praktično ukinuli profesije kao što je pružanje usluga u domaćinstvu. Nikako ne treba da dopustimo sebi da potcenjujemo otkrića iz prošlosti, niti da precenjujemo savremene novine. Ako to činimo, donosićemo najrazličitije pogrešne odluke o nacionalnoj ekonomskoj politici, korporativnoj politici i o vlastitim karijerama.

Svako u Latinskoj Americi ima kućnu pomoćnicu

Jedna moja prijateljica Amerikanka kaže da je, kada je ona sedamdesetih godina bila đak, u njenom udžbeniku španskog stajala rečenica koja je glasila (razume se, rečenica je bila na španskom) da „svako u Latinskoj Americi ima kućnu pomoćnicu”. Ako čovek bolje razmisli o tome, videće da je to logički nemoguće. Znači li to da i svaka kućna pomoćnica u Latinskoj Americi ima svoju kućnu pomoćnicu? Možda tamo postoji neka vrsta sistema razmene kućnih pomoćnica za koju nikada nisam čuo, tako da kućne pomoćnice odlaze jedna drugoj i pružaju usluge te vrste, što bi onda značilo da svaka od njih ima svoju kućnu pomoćnicu, ali ne verujem da je zaista tako. Razume se, nije teško videti zbog čega je autor udžbenika, Amerikanac, došao na takvu ideju. Daleko veći postotak ljudi u siromašnim zemljama ima kućne pomoćnice nego što je to slučaj u bogatim zemljama. Školska nastavnica ili mlađi rukovodilac u nekoj maloj firmi u bogatoj zemlji ne bi ni pomišljali da imaju stalnu kućnu pomoćnicu, dok će njihove kolege u siromašnim zemljama verovatno imati jednu, možda čak i dve kućne pomoćnice. Teško je navesti precizne brojčane podatke, ali, prema evidenciji Međunarodne organizacije rada (MOR), procenjuje se da sedam do osam procenata celokupne radne snage u Brazilu i devet procenata radne snage u Egiptu obavlja poslove domaće posluge. Kada je reč o Nemačkoj, taj postotak iznosi 0,7, u Sjedinjenim Državama je to 0,6 procenata, u Engleskoj i Velsu 0,3, u Norveškoj 0,03 a u Švedskoj čak 0,005 (svi ovi podaci su za devedesete 10

godine, sem za Nemačku i Norvešku, gde je reč o podacima iz 2000. godine). Dakle, proporcionalno gledano, Brazil ima 12 do 13 puta više domaće posluge nego SAD, odnosno Egipat ima 1.800 puta više posluge nego Švedska, mereno u odnosu na broj stanovnika. Nije onda nikakvo čudo što mnogi Amerikanci misle kako u Latinskoj Americi „svako” ima kućnu pomoćnicu, odnosno što Šveđanin u Egiptu smatra da zemlja praktično vrvi od kućne služinčadi. Ono što je ovde zanimljivo jeste činjenica da je udeo radne snage zaposlene na kućnim poslovima u tuđem domaćinstvu u zemljama koje su danas bogate ranije bio sličan udelu koji sada možete sresti u zemljama u razvoju. Godine 1870. u SAD oko osam posto onih koji su bili „zaposleni uz platu” činile su sluge. U Nemačkoj je do devedesetih godina 19. veka taj udeo takođe iznosio oko osam posto, ali je posle toga počeo naglo da pada. U Engleskoj i Velsu, gde je kultura „domaće posluge” preživela duže nego u

drugim zemljama zahvaljujući snazi veleposedničke klase, taj udeo je bio i veći, čak 10-14 procenata radne snage bilo je angažovano na poslovima posluge u domaćinstvu od 1850. do 1920. godine (bilo je tu, doduše, i nekih uspona i padova). Zaista, ako čitate romane Agate Kristi, videćete da sve negde do tridesetih godina 20. veka, sluge nema samo veliki novinski izdavač koji biva ubijen u svojoj iznutra zaključanoj biblioteci, već da ih i stara usedelica pripadnica srednje klase ima, mada verovatno samo jednu sluškinju (onu koja se spetljala s bednikom zaposlenim kod lokalnog automehaničara, da bi se na kraju ispostavilo da je upravo on vanbračni sin onog novinskog magnata, a onda i ta sluškinja biva ubijena na sto i nekoj strani zato što je bila dovoljno glupa da pomene kako je videla nešto što nikako nije trebalo da vidi). Glavni razlog zbog koga danas ima toliko manje domaće posluge u bogatim zemljama (razume se, opet srazmerno gledano) - iako to, očigledno, nije jedini razlog, imajući u vidu kulturne razlike među zemljama sličnog nivoa dohotka, danas i u prošlosti - jeste viša relativna cena rada. Kako se privreda razvija, ljudi (odnosno, možda bi bilo tačnije reći radne usluge koje oni nude) postaju, relativno gledano, skuplji od „stvari” (vidi, takođe, Stvar br. 9). Usled toga, u bogatim zemljama, radne usluge u domaćinstvu postale su luksuzna roba koju sebi mogu da priušte samo bogati, dok su u zemljama u razvoju još uvek dovoljno jeftine da ih mogu koristiti čak i pripadnici niže srednje klase.

Mašina za pranje rublja stupa na scenu E sad, valja reći i to da, kakva god da su kretanja zabeležena u relativnim cenama „ljudi” i „stvari”, pad postotka ljudi koji rade kao posluga u domaćinstvu ne bi bio tako veliki kakav je zabeležen u bogatim zemljama tokom minulog veka da nije bilo ogromnog, priliva raznih uređaja za domaćinstvo, koje ovde sve predstavlja mašina za pranje rublja. Koliko god da je skupo (relativno gledano) angažovati ljude koji mogu da peru rublje, čiste kuću, zagrevaju je, kuvaju i peru sudove, svi oni bi ipak i dalje bili angažovani da se u međuvremenu nisu pojavile mašine koje mogu da obave sve te poslove ili bi svi sami morali da provedu sate i sate radeći na tome. Mašine za pranje rublja uštedele su neverovatnu količinu vremena. Nije lako doći do tačnih podataka, ali u jednoj studiji Američke agencije za elektrifikaciju sela iz četrdesetih godina 20. veka navodi se da je, zahvaljujući

uvođenju električne mašine za pranje rublja i električne pegle vreme potrebno za pranje 38 funti rublja (17,23 kilograma) smanjeno gotovo šest puta (sa četiri sata na 41 minut) dok je vreme potrebno da se sve to rublje opegla smanjeno 11

više od dva i po puta (sa 4,5 sati na 1,75 sati). Pojava vodovoda i tekuće vode u stanu značila je da žene više ne moraju da provode sate i sate odlazeći po vodu (na to u nekim zemljama u razvoju odlazi do dva sata dnevno, prema podacima UNDP). Usisivači su nam omogućili da temeljito i mnogo bolje no ranije očistimo kuće za delić vremena koje smo ranije provodili na tom poslu, kad smo imali samo mede i krpe. Električni ili gasni štednjaci i centralno grejanje drastično su smanjili vreme koje je kada smo se grejali na drva i ugalj i kuvali na drva trošeno da bi se donela drva za potpalu, potpalila i održavala vatra, a potom sve to očistilo. Danas mnogi ljudi u bogatim zemljama poseduju i mašine za pranje sudova, čiji je (u to doba budući) pronalazač, izvesni I. M. Rubinov, inače službenik Ministarstva poljoprivrede SAD, u članku koji je 1906. objavio u časopisu „Džornal of politikal ekonomi” (Journal of Political Economy) ocenio da će taj uređaj biti „istinski dobročinitelj čovečanstva”. Pojava kućnih aparata, kao i električne energije, tekuće vode i gasa u potpunosti je transformisala način na koji žive žene, pa samim tim i muškarci. To je omogućilo da daleko veći broj žena izađe na tržište rada. Na primer, u SAD je postotak udatih belkinja u najboljem uzrastu za rad (35-44 godine) zaposlenih van kuće povećan sa svega nekoliko procenata krajem devedesetih 12

godina 19. veka na gotovo 80 procenata danas. Takođe, drastično je promenjena profesionalna struktura zaposlenih žena time što je društvu omogućeno da opstane sa znatno manjim brojem onih koji se bave poslovima domaće posluge, što smo već imali prilike da vidimo - na primer, sedamdesetih godina 19. veka skoro 50 posto zaposlenih žena u SAD radile su kao „sluškinje i konobarice” (možemo pretpostaviti da je većina među njima obavljala poslove sluškinja, a ne kelnerica, jer ugostiteljstvo tada još nije bilo 13

veliki i unosan posao) . Povećano učešće na tržištu rada svakako je znatno uzdiglo status žena u kući i društvu, čime je umanjena sklonost ka rađanju muške dece, a istovremeno se povećalo ulaganje u obrazovanje ženske dece, što je povećalo učešće žena na tržištu rada. Čak i one obrazovane žene koje bi na kraju izabrale da ostanu kod kuće s decom imaju viši status u porodici zato što mogu sasvim uverljivo da zaprete da će moći da se izdržavaju ako odluče

da napuste svog partnera. S obzirom na mogućnost zapošljavanja van kuće, skočili su i oportunitetski troškovi podizanja dece, usled čega porodice imaju manje dece nego ranije. Sve je to promenilo tradicionalnu porodičnu dinamiku. Zajedno uzev, sve su to uistinu snažne promene. Razume se, ne kažem da su se te promene dogodile samo zbog promena u tehnologiji uređaja za domaćinstvo; ne kažem čak ni da su se dogodile uglavnom zbog tih promena. „Pilula” i druga sredstva za kontracepciju snažno su uticali na obrazovanje žena i na njihovo učešće na tržištu rada jer su im omogućila da kontrolišu vreme i učestalost porođaja. Postoje i uzroci koji ne spadaju u domen tehnologije. Čak i uz posedovanje istih vidova tehnoloških uređaja za domaćinstvo, žene mogu u sasvim različitim postocima učestvovati na tržištu rada i njihove profesionalne strukture mogu biti bitno različite zavisno od takvih stvari kao što su socijalne konvencije u pogledu prihvatljivosti žena pripadnica srednje klase koje rade (siromašne žene su oduvek radile); tu su i razni vidovi poreskih podsticaja za plaćeni rad i za podizanje dece, kao i ukupna dostupnost profesionalnog staranja o deci. Međutim, bez obzira na sve to, ipak je tačno da razmere promena u ulozi žene u društvu i porodičnoj dinamici ne bi ni iz daleka bile ovako dramatične da se nije pojavila mašina za pranje rublja (pored ostalih električnih uređaja za domačinstvo koji su omogućili bitnu uštedu vremena).

Mašina za pranje rublja pobeđuje internet U poređenju s promenama koje je donela mašina za pranje rublja (i druge), uticaj interneta, za koji mnogi smatraju da je potpuno promenio svet, nije bio toliko temeljan - barem nije dosad. Internet je, razume se, preobrazio način na koji ljudi provede svoje slobodno vreme - sada surfuju netom, ćaskaju s prijateljima na fejsbuku, razgovaraju s njima preko skajpa, igraju elektronske igrice s nekim ko je u tom trenutku udaljen pet hiljada kilometara, i šta sve ne. Internet je takođe u ogromnoj meri poboljšao efikasnost s kojom možemo naći informacije o polisama osiguranja, prilikama za letovanje, restoranima, a sve više i o ceni prokelja ili šampona. Međutim, ako govorimo o proizvodnim procesima, još nije jasno da li je uticaj interneta stvarno do te mere revolucionaran. Razume se, tačno je da je nekima internet suštinski promenio način rada. Znam to iz iskustva. Zahvaljujući internetu mogao sam da napišem celu knjigu sa svojom

prijateljicom i povremenom koautorkom profesorkom Ilejn Grejbel, koja predaje u Denveru, u američkoj državi Kolorado, a da smo se pritom samo 14

jednom stvarno sastali i jednom ili dvaput razgovarali telefonom. Međutim, mnogim drugim ljudima internet nije toliko mnogo uticao na produktivnost. Autori studija su se silno mučili da pronađu dokaze pozitivnog uticaja interneta na ukupnu produktivnost – kao što je to kazao Robert Solou (Solow), ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade, „dokazi postoje svuda sem u brojkama”. Možda ćete pomisliti da ovo moje poređenje nije fer. Aparati za domaćinstvo koje pominjem imali su po nekoliko decenija, poneki i čitav vek, da unesu čudo, a internet je tu jedva dve decenije. To je delimično tačno. Kako je to kazao uvaženi istoričar nauke Dejvid Edgerton (David Edgerton) u svojoj fascinantnoj knjizi Šok staroga - tehnologija i globalna istorija od 1900. do 15

danas, maksimalna upotreba tehnologije, pa samim tim i njen maksimalan uticaj, često bivaju postignuti nekoliko decenija posle njenog otkrića. Međutim, čak i sa stanovišta neposrednog uticaja, sumnjam da je internet zaista toliko revolucionarna tehnologija koliko mnogi misle da jeste.

I telegraf je pobedio internet Pred sam početak transatlantskog žicanog telegrafskog prenosa 1866. godine bile su potrebne tri nedelje da poruka stigne na drugu atlantsku obalu toliko je, naime, trebalo jedrenjaku za pređe Atlantski okean. Čak i ako je korišćena „ekspresna” linija - parobrod (a to je postalo uobičajeno tek u poslednjoj deceniji 19. veka), morali ste računati da će vreme potrebno da pošiljka stigne s jedne na drugu obalu okeana biti barem dve nedelje (rekordno kratka plovidba parobrodom u to vreme je trajala osam do devet dana). Kad se pojavio telegraf, vreme prenosa jedne poruke od, recimo, tri stotine reci, skraćeno je na sedam ili osam minuta. Mogla se postići i veća brzina. Njujork tajms je 4. decembra 1861. godine izvestio da je govor Abrahama Linkolna o stanju Unije u dužini od 7.578 reči prenošen iz Vašingtona u ostatak zemlje za 92 minuta, što znači da je brzina u proseku iznosila 82 reci u minutu, a to opet znači da bi za poruku od 300 reci bilo potrebno manje od četiri minuta. To je, međutim, bila rekordna brzina i sva je prilika da je prosečna brzina iznosila oko 40 reči u minutu, što znači da bi bilo

potrebno sedam i po minuta za poruku od 300 reči. U poređenju s dve nedelje, koliko je prethodno trajalo prenošenje poruke, to je više od 2.500 puta brže. Internet je skratio vreme prenosa poruke od 300 reči sa 10 sekundi telefaksom na, recimo, dve sekunde, ali je to samo pet puta kraće vreme. Smanjenje brzine pomoću interneta znatno je veće kada govorimo o dužim porukama - internetom možete za deset sekundi preneti dokument od, recimo, 30.000 reči (ako je već unet na vaš računar), a za njegov prenos faksom trebalo bi više od 16 minuta (ili hiljadu sekundi), što znači da je reč o stostrukom ubrzanju prenosa. Ali, šta je to u poređenju sa skraćenjem vremena od 2.500 puta, što je postignuto telegrafom. Internet očigledno ima neke druge revolucionarne odlike. On nam dopušta da pošaljemo slike velikom brzinom (što je nešto što telegraf, pa čak ni telefaks ne mogu da urade, već se u tim slučajevima moramo osloniti na fizički prenos). Pristup internetu moguć je i na mnogim drugim mestima, a ne samo u pošti. Što je najvažnije, kada koristimo internet, možemo da potražimo određenu informaciju koja nam je potrebna iz ogromnog broja različitih izvora. Međutim, samo sa stanovišta ubrzanja, odnosno povećanja brzine prenosa, on nije ni izbliza onako revolucionaran koliko je revolucionaran bio skromni žičani prenos telegrafskih poruka (ovde čak i ne govorimo o bežičnom prenosu). Mi u ogromnoj meri precenjujemo uticaj interneta samo zato što je to nešto što nas u ovom trenutku dotiče. Nismo samo mi takvi. Ljudi su inače skloni da budu fascinirani najnovijim i najuočljivijim tehnologijama. Džordž Orvel je još 1944. kritikovao ljude koji su se preterano uzbuđivali zbog „ukidanja geografske razdaljine” i „nestanka granica” do kojih je došlo zahvaljujući avionima i radiju.

Realno sagledavanje promena Koga briga ako ljudi pogrešno misle da je uticaj interneta veći i važniji nego uticaj telegrafa ili mašina za pranje rublja? Zašto je važno to što su ljudi mnogo više impresionirani najskorijim promenama? To ne bi bilo važno da se ta poremećena perspektiva svodi samo na razlike u ljudskim mišljenjima. Međutim, ta iskrivljena perspektiva ima veliki uticaj, zato što je njena posledica pogrešna upotreba resursa koji su ionako

oskudni. Usled fascinacije revolucijom informaciono-komunikacione tehnologije koju predstavlja internet, neke bogate zemlje - pre svega SAD i Velika Britanija - pogrešno zaključuju da je pravljenje stvari nešto što do te mere pripada „jučerašnjici”, da umesto toga treba pokušati da se živi od ideje. Kao što ću objasniti u Stvari br. 9, to verovanje u „postindustrijsko društvo” navelo je te zemlje da zanemare svoj proizvođački sektor, što se negativno odrazilo na njihove privrede. Još više zabrinjava to što je zbog fascinacije internetom ljudi u bogatim zemljama međunarodna zajednica počela da strahuje od „digitalnog jaza” između bogatih i siromašnih zemalja. Zato su preduzeća, dobročiniteljske fondacije i pojedinci počeli da poklanjaju zemljama u razvoju novac da kupe kompjutersku opremu i internet uređaje. Pitanje je, međutim, da li je upravo to ono što je ponajviše potrebno zemljama u razvoju. Možda bi donacije za nešto staromodnije stvari, kao što su bunari, elektrodistributivne mreže ili proizvodnja, pa samim tim i pojeftinjenje mašina za pranje rublja, više poboljšale život ljudi nego ako se svakom detetu pokloni laptop ili ako se u selima osnuju internet centri. Ne kažem da su sve pomenute stvari nužno važnije, ali su mnogi donatori pohrlili da učestvuju u otmenim i hipermodernim programima, a da prethodno nisu procenili relativne dugoročne prednosti i negativne strane alternativnog načina utroška novca koji već poklanjaju. Navešćemo još jedan primer iz koga se vidi da je fascinacija novim podstakla ljude na to da poveruju da su nedavne promene u tehnologiji komunikacije i saobraćaja u tolikoj meri revolucionarne da sada stvarno živimo "u svetu bez granica”, kako i glasi naslov čuvene knjige Keničija Omea 16

(Kenichi Ohmae) japanskog poslovnog gurua. Usled toga su u poslednjih dvadeset ili nešto više godina mnogi ljudi poverovali da je svaka promena do koje se danas dolazi rezultat monumentalnog tehnološkog napretka, a protivljenje takvom napretku ne bi bilo ništa drugo do pokušaj da se sat vrati unazad. Verujući u takav svet, mnoge vlade su ukinule neke od veoma potrebnih propisa kojima su uređivani prekogranični tokovi kapitala, robe i rada, što je donelo rđave rezultate (vidi, npr. Stvari br. 7 i br. 8) Međutim, kao što sam pokazao, nedavne promene u tim tehnologijama nisu ni izbliza onoliko revolucionarne koliko su revolucionarne bile odgovarajuće promene pre samo jednog veka. U suštini, svet je bio znatno globalizovaniji pre jednog veka nego

što je to bio između šezdesetih i osamdesetih godina 20. veka iako je posedovao sasvim inferiorne tehnologije komunikacija i saobraćaja u poređenju s današnjim, zato što su u potonjem periodu vlade, posebno moćne vlade, poverovale u strože propise upravo kada je reč o uređivanju tih prekograničnih tokova. Ono što je bitno uticalo na stepen globalizacije (drugačije rečeno, na nacionalnu otvorenost) jeste politika, a ne tehnologija. Međutim, ako dopustimo da naše viđenje bude iskrivljeno usled fasciniranosti najnovijom tehnološkom revolucijom, onda to ne možemo da uočimo i na kraju smo primorani da sprovodimo pogrešnu sektorsku politiku. Da bi se ispravno promislila i planirala ekonomska politika, kako nacionalna, tako i međunarodna (i da bi pojedinci donosili ispravan izbor u pogledu svoje karijere), veoma je važno da se razumeju tehnološki trendovi. Međutim, naša fasciniranost onim što je najnovije i sklonost da potcenimo ono što je već postalo sasvim uobičajeno mogu nas odvesti - i već su nas odveli - u pogrešnom pravcu, i to na najrazličitije načine. Namerno sam o ovome govorio na provokativan način, sapostavljajući skromnu mašinu za pranje rublja i internet, ali svi ti primeri koje sam naveo samo je trebalo da vam pokažu da su načini na koje su tehnološke snage oblikovale ekonomski i društveni razvoj u kapitalizmu znatno složeniji nego što se to obično misli.

Stvar br. 5 - Ako pretpostavite ono najgore o ljudima, to najgore će vam se vratiti Šta vam kažu? Čuvena je rečenica Adama Smita: „Ne očekujemo ručak od naklonosti mesara, pivara ili pekara, već od toga što oni čuvaju vlastiti interes; ne obraćamo se njihovoj čovečnosti, već njihovoj sebičnosti.” Tržište divno podilazi energiji sebičnih pojedinaca koji razmišljaju isključivo o sebi samima (i, u najboljem slučaju, o svojim porodicama) i na taj način postiže socijalni sklad. Komunizam je propao zato što je negirao postojanje tog ljudskog instinkta i upravljao privredom pretpostavljajući da je svaki čovek nesebičan, ili da je barem ponajviše altruista. Moramo pretpostaviti ono najgore o ljudima (što znači, moramo pretpostaviti da oni razmišljaju isključivo o sebi samima) ako želimo da izgradimo trajan ekonomski sistem. A šta vam ne kažu? Težnja ka očuvanju vlastitog interesa jedna je od najsnažnijih osobina većine ljudi. To, međutim, nije ono jedino što nas pokreće. To često nije čak ni naš primarni motiv. Da je svet zaista pun sebičnih pojedinaca o kojima govore udžbenici ekonomije, verovatno bi prestao da se razvija jer bismo glavninu vremena provodili varajući jedni druge, pokušavajući da uhvatimo one koji nas varaju i kažnjavajući te koje uspemo da uhvatimo. Svet funkcioniše ovako kako funkcioniše zato što ljudi nisu potpuno zaokupljeni očuvanjem vlastitog interesa na način na koji ekonomija slobodnog tržišta veruje da jesu. Potrebno nam je da projektujemo takav ekonomski sistem koji će, priznajući da su ljudi često sebični, istovremeno u potpunosti koristiti druge ljudske motive i izvlačiti ono najbolje iz ljudi. Velika je verovatnoća da ćemo, ako o ljudima pretpostavljamo samo ono najgore, zauzvrat i dobiti samo to najgore.

Kako (ne treba) upravljati preduzećem? Sredinom devedesetih godina 20. veka učestvovao sam na konferenciji koju je u Japanu, na temu „Istočnoazijsko čudo privrednog rasta” organizovala

Svetska banka. Na jednoj strani bili su ljudi koji su, poput mene, tvrdili da je intervencija odigrala pozitivnu ulogu u rastu istočne Azije, kojom su se vlasti zapravo suprotstavile tržišnim signalima i zaštitile i subvencionisale industrijske grane, kao što su proizvodnja automobila i elektronika. Na drugoj strani u debati učestvovali su ekonomisti koji su podržavali Svetsku banku i tvrdili da je vladina intervencija, u najboljem slučaju, bila beznačajna i uzgredna pojava, dok je, u najgorem slučaju, donela više štete nego koristi celoj istočnoj Aziji. Što je važnije, tvrdili su ti zagovornici slobodnog tržišta, čak i ako je tačno da je intervencija vlasti u ponečemu zaslužna za istočnoazijsko privredno čudo, to ne znači da se ekonomska politika koju su sprovodile zemlje istočne Azije može preporučiti drugim državama. Vladini zvaničnici koji kreiraju politiku su (kao i svi mi) ljudi koji teže ostvarivanju vlastitog interesa, što znači da su, kao što je naglašeno, više zainteresovani za proširenje vlastite moći i prestiža nego za unapređenje nacionalnih interesa. Tvrdili su da je vladina intervencija urodila plodom u istočnoj Aziji samo zbog toga što na tom području, iz istorijskih razloga (u koje ovde nema potrebe da ulazimo) postoje izuzetno nesebične i sposobne birokrate. Čak su i neki ekonomisti koji su inače zagovornici aktivne uloge vlasti priznali da je ta teza tačna. Debatu je pažljivo slušao jedan Japanac otmenog izgleda, koji je i sam digao ruku. Predstavio se kao jedan od najviših rukovodilaca čeličane „Kobe Stil” u Kobeu, koja je po veličini u to doba bila četvrti proizvođač čelika u Japanu. Kritikovao je ekonomiste zbog toga što, kako je rekao, ne razumeju prirodu savremene birokratije, bilo u vladinom, bilo u privatnom sektoru. Taj visoki funkcioner kompanije „Kobe Stil” je rekao (razume se, ovde parafraziram njegove reči): „Zao mije što to moram da kažem, ali vi, ekonomisti, ne shvatate kako funkcioniše stvarni svet. Ja sam doktorirao iz metalurgije i već gotovo tri decenije radim u kompaniji „Kobe Stil” pa ponešto znam o tome kako se pravi čelik. Međutim, moja kompanija je danas toliko velika i složena da čak ni ja ne shvatam više od polovine stvari koje se u njoj zbivaju. Kada je reč o drugim rukovodiocima - onima koji su se školovali za računovođe i marketing - oni sigurno takođe mnogo toga ne razumeju. Uprkos svemu tome, naš odbor direktora rutinski odobrava većinu projekata koje nam predočavaju zaposleni zato što verujemo da naši radnici rade za dobrobit kompanije. Ako bismo pretpostavili da je svakome stalo

isključivo do promocije vlastitih interesa i ako bismo sve vreme dovodili u pitanje motive naših radnika, cela kompanija bi prestala da funkcioniše jer bismo sve vreme trošili na pokušaje temeljne analize predloga koje suštinski ne razumemo. Jednostavno niko ne može upravljati velikom birokratskom organizacijom, bilo da je reč o vladi ili o čeličani u Kobeu, ako pretpostavi da su svi radi samo da steknu neku korist za sebe.” Ovo je samo anegdota, ali mislim da je to istovremeno i rečit dokaz ograničenja standardne ekonomske teorije, koja počiva na stanovištu da je lični interes jedini bitan ljudski motiv. Dopustite mi da o tome kažem nešto više.

Sebični mesari i pekari Ekonomija slobodnog tržišta polazi od pretpostavke da su svi ekonomski činioci sebični, kao što je to navedeno u rečenici kojom je Adam Smit ocenio mesara, pekara i pivara. Lepota tržišnog sistema, s tog stanovišta, ogleda se u tome što taj sistem kanališe ono što je najgori aspekt ljudske prirode sebičnost, ili gramzivost, kako hočete - u nešto produktivno i društveno korisno. S obzirom na svoju sebičnu prirodu, trgovci će uvek pokušati da vam zaračunaju koji dinar više, radnici će dati sve od sebe da zabušavaju na poslu, a profesionalni menadžeri će nastojati da maksimalno uvećavaju sopstvene prihode i prestiž, a ne profit cele kompanije, jer taj profit ide akcionarima, a ne njima. Međutim, moć tržišta će postaviti granice takvom ponašanju, ako ga već neće u potpunosti eliminisati: trgovci vas neće prevariti ako im je konkurencija odmah tu, na prvom ćošku; radnici se neće usuditi da zabušavaju ako znaju da lako mogu biti otpušteni i zamenjeni; profesionalni menadžeri neće moći da otmu pare akcionarima ako funkcionišu na dinamičnom tržištu akcija, koje će se postarati da oni menadžeri koji obezbede nižu dobit, pa samim tim postignu nižu cenu akcija, budu izloženi riziku od gubitka posla kad dođe do preuzimanja. Za ekonomiste koji su zagovornici slobodnog tržišta, državni službenici i funkcioneri - političari i pripadnici birokratskog aparata vlasti - u tom pogledu predstavljaju jedinstven izazov. Njihova težnja ka očuvanju vlastitog interesa ne može se ograničiti na neku razumnu meru, zato što oni nisu podvrgnuti disciplini tržišta. Političari jesu suočeni sa izvesnom uzajamnom

konkurencijom, ali su izbori isuviše retki, a njihov disciplinski efekat je ograničen. Prema tome, oni imaju ogroman prostor za sprovođenje politike koja samo jača njihovu moć i bogatstvo, na uštrb nacionalne dobrobiti. Kada je reč o profesionalnim birokratama, prostor za njihovo ostvarivanje ličnih interesa još je veći. Čak i ako njihovi politički gospodari, profesionalni političari, pokušaju da ih primoraju da sprovode onu sektorsku politiku koja se stara o zahtevima biračkog tela, oni uvek mogu da prividno iskomplikuju stvari i na taj način manipulišu političarima, kao što je izvrsno prikazano u humorističkoj seriji BBC-ja Da, ministre (Yes, Minister) i njenom nastavku Da, premijeru (Yes, Prime Minister). Štaviše, za razliku od političara, profesionalne birokrate imaju ogromnu sigurnost kada je reč o radnom mestu, ako ne i doživotni posao, tako da bez problema mogu da odugovlače i čekaju promenu na političkom kormilu. Tako je glasila suština zabrinutosti koju su ekonomisti Svetske banke izražavali napomenutom skupu u Japanu. Upravo zbog toga ekonomisti koji su zagovornici slobodnog tržišta preporučuju da onaj deo privrede koji je pod neposrednom kontrolom političara i birokrata bude sveden na najmanju moguću meru. Po tom mišljenju, deregulacija i privatizacija nisu samo u ekonomskom smislu efikasne već su i politički mudre zato što na minimum svode samu mogućnost da državni funkcioneri iskoriste državu kao sredstvo za ostvarivanje sopstvenih interesa, na uštrb šire javnosti. Neki - to su oni iz redova škole mišljenja koja se zalaže za „Novu javnu upravu” - idu i korak dalje i preporučuju da samo upravljanje organima vlasti bude izloženo delovanju tržišnih snaga: za birokrate se predviđa agresivnije korišćenje sistema nagrađivanja prema rezultatima rada i potpisivanje kratkoročnih ugovora o radu; takođe se predlaže češće uključivanje sistema javnih nabavki u pružanje vladinih usluga; očekuje se i aktivnija razmena zaposlenih između javnog i privatnog sektora.

Možda nismo baš anđeli, ali... Pretpostavka o individualističkom nastojanju da se prvenstveno zadovolje lični interesi, koja je u temelju ekonomije slobodnog tržišta, umnogome je odraz ličnih iskustava. Svakoga od nas nekad je prevario neki beskrupulozni trgovac, bilo da je reč o prodavcu voća koji nam je uvalio neku trulu šljivu i stavio je na dno papirne kese ih o proizvođaču jogurta koji ozbiljno preteruje kada govori o zdravstvenim koristima od svog proizvoda. Svi mi poznajemo

preveliki broj korumpiranih političara i lenjih birokrata da bismo mogli da poverujemo u tvrdnju da svi državni službenici isključivo služe javnosti. Većina nas, što važi i za potpisnika ovih redova, u nekom trenutku je zabušavala na poslu i mnogi među nama su bili frustrirani ponašanjem mlađih kolega i pomoćnika koji su pronalazili najrazličitije vrste izgovora samo da ne bi morali nešto ozbiljno da rade. Sem toga, ono što ovih dana čitamo u medijima ukazuje nam na to da profesionalni menadžeri, čak i navodni šampioni borbe za interese akcionara, kao što su Džek Velč iz kompanije „Dženeral Elektrik” i Rik Vegoner (Rick Wagoner) iz „Dženeral Motorsa” nisu baš isključivo služili najboljim interesima akcionara (vidi Stvar br. 2). Sve je to tačno. Međutim, imamo takođe mnoštvo dokaza - ne samo anegdota već sistematskih dokaza - koji svedoče o tome da težnja ka ostvarivanju sebičnih interesa nije jedini bitan ljudski motiv, čak ni u našem privrednom životu. Tačno je da je težnja ka očuvanju ličnog interesa jedan od najvažnijih motiva koji nas pokreću, ali imamo i mnoge druge motive poštenje, samopoštovanje, altruizam, ljubav, saosećanje, veru, osećaj dužnosti, solidarnosti, odanosti, težnje ka opštem dobru, rodoljublja i tako dalje - i ti motivi su ponekad i važniji od ličnog interesa kao pokretača našeg 17

ponašanja. Ranije smo naveli primer kompanije „Kobe Stil” iz koga se vidi kako se uspešnim preduzećima upravlja na osnovu poverenja i odanosti, a ne na osnovu sumnje i težnje ka ostvarivanju ličnih interesa. Ako mislite da je to poseban, jedinstven primer karakterističan za zemlju ljudi „koji rade kao mravi” gde se svaka individualnost guši protivno ljudskoj prirodi, uzmite bilo koju knjigu o poslovnom liderstvu ili autobiografiju nekog uspešnog biznismena objavljenu na Zapadu i pogledajte šta oni imaju da kažu. Da li će vam reći da treba da sumnjičite ljude i da ih sve vreme pažljivo posmatrate, očekujući da vas prevare? Verovatno će vam najviše govoriti o tome kako da se „zbližite” sa zaposlenima, kako da promenite način na koji oni vide neke stvari, kako da ih inspirišete i kako da podstaknete timski rad među njima. Dobri menadžeri znaju da ljudi nisu roboti koji su gonjeni isključivo težnjom ka ostvarivanju ličnog interesa i koji ne vide ništa sa strane. Dobri menadžeri znaju da ljudi imaju „dobre” i „loše” strane, kao i da je tajna dobrog upravljanja u maksimalnom uvećavanju dobrih i maksimalnom smanjivanju loših ljudskih strana.

Drugi dobar primer kojim se može ilustrovati složenost ljudskih motiva jeste praksa „rada po pravilima službe”, kada radnici usporavaju proces proizvodnje strogo se pridržavajući pravila propisanih za obavljanje njihovih radnih zadataka. Možda ćete se pitati kako radnici mogu da nanesu štetu poslodavcu ako se striktno pridržavaju pravila. Međutim, taj metod „poluštrajka” - poznat i pod nazivom „italijanski štrajk” (odnosno kao sciopero bianco, odnosno „beli štrajk”, kako ga zovu sami Italijani) može, kako se u praksi pokazalo, da smanji proizvodnju za 30-50 procenata. Razlog je u tome što se ne može sve precizirati ugovorom o radu (pravilima i propisima), pa se stoga svi proizvodni procesi u velikoj meri oslanjaju na dobru volju radnika da obave i neku dodatnu operaciju koju im ne nalaže ugovor o radu, odnosno da ispolje vlastitu inicijativu i opredele se za neku prečicu u poslu kako bi ubrzali proces proizvodnje, onda kada su pravila isuviše komplikovana i glomazna. Različiti su motivi koji će podstaći radnike na takve vidove nesebičnog ponašanja - može im se dopadati posao koji obavljaju, mogu biti ponosni na svoja radna dostignuća, to može biti samopoštovanje, osećaj solidarnosti s kolegama, poverenje u šefove ili odanost kompaniji. Međutim, sve se u suštini svodi na to da bi kompanije, pa samim tim i naša privreda, tapkali u mestu i konačno stali ako bi se ljudi ponašali isključivo sebično, kako to pretpostavlja ekonomija slobodnog tržišta. Ne shvatajući složenu prirodu radničkih motiva, kapitalisti su u ranim danima ere masovne proizvodnje smatrali da će pokretna traka, time što u potpunosti lišava radnike bilo kakvog prava odlučivanja kada je reč o brzini i intenzitetu njihovog rada, pa im tako oduzima i svaku mogućnost zabušavanja, maksimalno uvećati njihovu produktivnost. Međutim, kako su ubrzo shvatili isti ti kapitalisti, radnici su na to oduzimanje samostalnosti i dostojanstva reagovali pasivizacijom, nerazmišljanjem, pa čak i nekooperativnošću. Tada su se, počev od Škole humanih odnosa, koja se pojavila tridesetih godina 20. veka i koja je naglašavala potrebu za dobrom komunikacijom s radnicima i među njima, pojavili mnogi menadžerski pristupi koji u prvi plan ističu složenost ljudskih motiva i preporučuju načine za podsticanje onog najboljeg u radnicima. Vrhunac takvog pristupa je takozvani „japanski proizvodni sistem” (ponekad se označava i kao „Tojotin proizvodni sistem”) koji maksimalno koristi dobru volju, znanje, iskustvo i kreativnost radnika tako što im poverava određene odgovornosti i iskazuje im poverenje kao moralnim bićima. U

japanskom sistemu radnicima se prepušta znatan stepen kontrole nad proizvodnom linijom. Takođe, radnici se podstiču na to da iznose predloge za poboljšanje proizvodnih procesa. Upravo je takav pristup omogućio japanskim preduzećima da postignu proizvodnu efikasnost i kvalitet proizvodnje koji danas pokušavaju oponašanjem da dostignu mnoga preduzeća koja nisu japanska. Time što ne polaze od najgore pretpostavke o svojim radnicima, japanska preduzeća dobijaju ono najbolje od tih istih radnika.

Moralno ponašanje kao optička varka? Dakle, ako se osvrnete oko sebe i razmislite o svemu tome, videćete da je svet pun različitih vidova moralnog ponašanja koji su u suprotnosti s pretpostavkama ekonomista zagovornika slobodnog tržišta. Kada ih suočite s primerima takvog ponašanja, zagovornici slobodnog tržišta su često skloni da ih odbace kao „optičku varku”. Ako ljudi deluju kao bića koja se moralno ponašaju, tvrde ti ekonomisti, to je samo zato što posmatrači ne vide skrivene nagrade i kazne na koje ti ljudi zapravo reaguju. Saglasno takvom rezonovanju, ljudi će uvek ostati sebična bića koja teže isključivo ostvarenju ličnih interesa. Ako se ponašaju moralno, to nije zbog toga što veruju u moralni kodeks, već zato što takvo ponašanje maksimalno uvećava nagradu i svodi na minimum kaznu kojoj bi eventualno mogli biti lično izloženi. Na primer, ako se trgovac uzdrži od varanja kupca čak i kada nema zakonsku obavezu da to čini ili kada u neposrednoj blizini nema konkurenciju koja čeka na gotovs spremna da preuzme njegov posao, to uopšte ne znači da on veruje u poštenje. Reč je o tome da on zna da će mu ugled poštenog trgovca doneti veći broj mušterija. Isto tako, mnogi turisti koji se u tuđoj zemlji ili tuđem gradu ponašaju ružno, radeći stvari koje nikada neće raditi kod kuće, ne zato što naglo postaju pristojni kad se vrate, već zato što ih više ne štiti plašt anonimnosti koji ima turista i što strahuju da će ih ljudi koje poznaju i do čijeg im je mišljenja stalo kritikovati ili odbaciti. U svemu tome postoji zrno istine. Postoje izvesne tanane nagrade i kazne koje nisu vidljive na prvi pogled i na koje ljudi stvarno reaguju. Međutim, takav način razmišljanja na kraju ipak ne vredi u praksi. Činjenica je, naime, da čak i onda kada na delu nema skrivenih mehanizama nagrada i kazni mnogi od nas ponašaju se pošteno i časno. Na primer, zašto mi - ili barem oni među nama koji su dobri trkači - ne

18

pobegnemo uvek pre nego što platimo taksi? Vozač taksija zapravo i ne može dugo da trči za nama, jer ne može tek tako da ostavi svoje vozilo na ulici. Ako živite u velikom gradu, praktično nema nikakvih izgleda da ćete se ponovo sresti sa istim tim taksistom, pa onda ne morate da strahujete čak ni od toga da će vam se on na neki način osvetiti u budućnosti. Ako se sve to ima na umu, zadivljujuće je da tako malo ljudi pobegne, a da ne plati vožnju. Ili, da uzmemo drugi primer. Možda ste na letovanju u inostranstvu sreli automehaničara ili uličnog trgovca koji vas nije prevario, čak ni kada stvarno nije postojala nikakva mogućnost da ga nagradite hvalom kojom ćete povećati njegov ugled poštenog trgovca ili mehaničara - što bi zaista bilo jako teško ako ne možete čak ni da pročitate, a kamoli da ponovite ime njegove automehaničarske radionice na turskom ili ugled žene koja vam je prodala kambodžanske rezance, čije ime takođe uopšte niste u stanju da ponovite i koja pri tom možda i ne trguje svakog dana na istom mestu. Sto je važnije, u svetu nastanjenom sebičnim pojedincima ne može da postoji nevidljivi mehanizam nagrada i kazni. Problem je u tome što je za nagrađivanje i kažnjavanje drugih saglasno njihovom ponašanju potrebno vreme i energija samo onih koji se bave tim nagrađivanjem, odnosno kažnjavanjem, dok korist od poboljšanih standarda ponašanja pripada svima. Ako bismo se vratili na navedene primere, to znači da biste vi, kao taksista, ako biste poželeli da stignete i istučete odbeglog klijenta, morali da rizikujete kaznu za nepropisno parkiranje ili, što bi bilo gore, moglo bi vam se dogoditi da vam neko obije automobil. Ali kakvi su izgledi da imate koristi od poboljšanog standarda ponašanja tog klijenta, koga možda više nikada nećete sresti? Trebalo bi vam dosta vremena i energije da tursku automehaničarsku radionicu iznesete na dobar glas, a zašto biste to učinili ako verovatno više nikada u životu nećete ponovo dospeti u taj deo sveta? Dakle, kao sebični pojedinac kome je stalo isključivo do ličnog interesa, sačekaćete nekoga ko će biti dovoljno glup da utroši vreme i energiju na deljenje neke privatne pravde kapricioznim i nepredvidljivim korisnicima taksi usluga ili hvaljenje usluga daleke automehaničarske radionice, umesto da sami podnesete izvestan trošak. Međutim, ako bi svako bio tako sebičan kao što ste vi sebični, onda bi se svako ponašao kao što se vi ponašate. To opet znači da niko ne bi ni nagrađivao ni kažnjavao druge za njihovo dobro ili loše ponašanje. Drugačije rečeno, ti nevidljivi mehanizmi nagrađivanja i kazni za koje zagovornici

slobodnog tržišta tvrde da stvaraju optičku varku moralnosti mogu postojati samo zbog toga što mi nismo sebični, amoralni subjekti uprkos tome što ti ekonomisti to o nama tvrde. Moralnost nije optička varka. Kada se ljudi ponašaju nesebično - bilo tako što ne varaju svoje mušterije, što vredno rade uprkos tome što ih niko ne posmatra ili što državni činovnici, iako imaju malu platu, odbijaju da uzmu mito - mnogi među njima, ako ne i svi, čine to zbog toga što istinski veruju da na taj način ispravno postupaju. Nevidljivi mehanizmi nagrađivanja i kažnjavanja jesu bitni, ali njima se ne može sve objasniti - po mom mišljenju, njima se ne može objasniti čak ni većina nesebičnih vidova ponašanja, makar i samo zbog toga što ništa od toga ne bi postojalo kad bismo bili potpuno sebični. Nasuprot tvrdnji Margaret Tačer da „društvo ne postoji. Postoje pojedinci, muškarci i žene, i postoje porodice”, ljudska bića nikada nisu postojala kao atomizovani sebični činioci koji nisu vezani ni za kakvu zajednicu. Rađamo se u društvu koje poseduje određene moralne kodekse i socijalizujemo se tako što „internalizujemo” te moralne kodekse. Razume se, sve to ni u kom slučaju ne znači da težnja ka ostvarivanju ličnog interesa nije jedan od najvažnijih ljudskih motiva. Međutim, ako bi se svako starao samo za ostvarivanje ličnog interesa, svet bi već odavno prestao da funkcioniše jer bi bilo previše prevara u poslovanju i previše zabušavanja u proizvodnji. Sto je važnije, ako svoj ekonomski sistem projektujemo na temelju takve pretpostavke, efikasnost tog sistema će verovatno biti manja, a ne veća. Ako bismo tako uradili, ljudi bi osetili da nemamo poverenja u njih kao moralna bića i odbili bi da se ponašaju na moralan način, zbog čega bismo morali da potrošimo ogromnu količinu resursa nadzirući ih, prosuđujući njihovo ponašanje i kažnjavajući ih. Ako pođemo od najgore pretpostavke o ljudima, onda ćemo od njih zaista i dobiti ono što je najgore.

Stvar br. 6 - Veća makroekonomska stabilnost nije stabilizovala svetsku privredu Šta vam kažu? Do kraja sedamdesetih godina 20. veka inflacija je za ekonomiju bila državni neprijatelj broj jedan. Mnoge zemlje su pretrpele katastrofalna iskustva s hiperinflacijom. Čak i tamo gde nisu dosegnute razmere hiperinflacije, ekonomska nestabilnost koja je posledica visoke ili fluktuirajuće inflacije obeshrabrivala je investicije, pa samim tim i rast. Srećom, od devedesetih godina 20. veka inflatorna aždaja je konačno zadavljena, blagodareći znatno tvrđem stavu prema budžetskom deficitu i sve izraženijem uvođenju politički nezavisne institucije centralne banke koja je slobodna da se usredsredi isključivo na kontrolu inflacije. S obzirom na to da je ekonomska stabilnost neophodna za dugoročne investicije, pa samim tim i za rast, time što je ukroćena inflatorna goropad postavljeni su temelji za veći dugoročni prosperitet. A šta vam ne kažu? Inflacija je možda ukroćena, ali je svetska privreda postala znatno nestabilnija. Tokom poslednje tri decenije mogu se čuti samo oduševljene proklamacije naših uspeha u zauzdavanju skokovitosti cena, ali se potpuno ignoriše neverovatna nestabilnost koju za sve to vreme pokazuju ekonomije širom sveta. Zabeležen je ogroman broj finansijskih kriza, uključujući globalnu finansijsku krizu iz 2008. godine, a sve su one uništile živote mnogih ljudi zaduženošću, stečajima i nezaposlenošću. Preterana usmerenost na inflaciju toliko nam je zaokupila pažnju da se nismo uopšte posvetili pitanjima pune zaposlenosti i privrednog rasta. Zapošljavanje je postalo znatno nestabilnije, sve u ime „fleksibilnosti tržišta rada”, čime su destabilizovani životi mnogih ljudi. Uprkos tvrdnji da je stabilnost cena preduslov rasta, sektorska politika kojoj je cilj bilo obaranje inflacije dovela je samo do anemičnog rasta od devedesetih godina 20. veka, od kada je inflacija, navodno, konačno ukroćena.

Pa tamo su pare - zapravo, jesu li baš tamo?

U januaru 1923. francuske i belgijske vojne snage okupirale su nemačku oblast Rur, čuvenu po uglju i čeliku. Bilo je to zbog toga što su tokom 1922. Nemci ozbiljno zaostali sa isplatama ratne odštete koju su dugovali po Versajskom ugovoru, mirovnom ugovoru kojim je okončan Prvi svetski rat. Međutim, da su stvarno hteli novac, Francuzi i Belgijanci su mogli da okupiraju banke - na kraju-krajeva „tamo su pare”, što je, navodno, izjavio čuveni američki pljačkaš banaka Vili Saton (Willie Sutton) kada su ga pitali zašto pljačka banke - umesto što su zauzeli gomilu rudnika uglja i čeličana. A zašto nisu banke? Zato što su bili zabrinuti zbog nemačke inflacije. Od leta 1922. godine inflacija u Nemačkoj se otela kontroli. Indeks životnih troškova skočio je 16 puta za šest meseci u drugoj polovini 1922. godine. Razume se, hiperinflacija je bar jednim delom bila prouzrokovana preteškim zahtevima Francuza i Belgijanaca u pogledu ratne odštete, ali onog trenutka kada je započela, bilo je potpuno racionalno to što su Francuzi i Belgijanci okupirali Rur kako bi bili sigurni da će im ratna odšteta biti isplaćena u dobrima, kao što su ugalj i čelik, a ne u papirima male vrednosti koja se smanjivala izuzetnom brzinom. Bili su u pravu što su to uradili. Nemačka inflacija se potpuno otela kontroli posle okupacije Rura, pa su cene pomahnitalo skakale i po deset milijardi puta (da, milijardi, a ne hiljada niti miliona puta) do novembra 1923, kada je uvedena rentna marka kao nova nemačka valuta. Nemačka hiperinflacija ostavila je dubok i trajan trag na razvoju nemačke i svetske istorije. Neki tvrde, i te njihove tvrdnje imaju opravdanja, da je iskustvo hiperinflacije postavilo temelj za uspon nacista kroz diskreditovanje svih liberalnih institucija Vajmarske Republike. Oni koji zastupaju to stanovište time implicitno kažu da je nemačka inflacija iz dvadesetih godina 20. veka bila jedan od glavnih uzroka Drugog svetskog rata. Trauma koju su Nemci doživeli kroz hiperinflaciju bila je tolika da je „Bundesbanka”, centralna banka Zapadne Nemačke posle Drugog svetskog rata, bila čuvena po svojoj preteranoj averziji prema popustljivoj monetarnoj politici. Čak i posle nastanka evra kao jedinstvene evropske valute i potonjeg faktičkog ukidanja nacionalnih centralnih banaka u zemljama evro zone, uticaj Nemačke je bio toliki da se „Evropska centralna banka” (ECB) čvrsto držala veoma stroge monetarne politike čak i kada je bila suočena sa upornom i veoma visokom stopom nezaposlenosti, sve dok je svetska finansijska kriza 2008. nije

primorala da se pridruži drugim centralnim bankama u svetu i ipak se opredeli za dotad neviđeno ublažavanje monetarne politike. Tako, kada govorimo o posledicama nemačke hiperinflacije, zapravo govorimo o udarnom talasu koji je trajao gotovo jedan vek posle izvornog događaja i koji nije pogodio samo nemačku istoriju već i istoriju drugih evropskih zemalja, čak i čitavog sveta.

Koliko je loša inflacija? Nemačka nije jedina zemlja koja je iskusila hiperinflaciju. U finansijskoj periodici Argentina je postala gotovo sinonim za hiperinflaciju u moderno doba, mada je najviša stopa inflacije koju je ona doživela bila svega oko 20.000 procenata. Gora od nemačke inflacije bila je mađarska inflacija odmah po završetku Drugog svetskog rata, kao i inflacija u Zimbabveu 2008. godine, u poslednjim danima diktature predsednika Roberta Mugabea (koji sada deli vlast s pređašnjom opozicijom). Hiperinflacija podriva samu osnovu kapitalizma pretvarajući tržišne cene u besmislenu buku. U jeku mađarske inflacije 1946. cene su se udvostručavale na svakih 15 sati, dok su u najgorim danima nemačke hiperinflacije 1923. cene dvostruko skakale na svaka četiri dana. Signali koje šalju cene ne mogu i ne treba da budu apsolutne vodilje, što tvrdim od početka do kraja ove knjige, ali nije mogućno imati pristojnu ekonomiju kada cene skaču tom brzinom. Štaviše, hiperinflacija je često rezultat ili uzrok političkih katastrofa, kao što su Adolf Hitler ili Robert Mugabe. Potpuno je razumljivo zbog čega ljudi tako očajnički žele da izbegnu hiperinflaciju. Međutim, nije svaka inflacija hiperinflacija. Razume se, ima ljudi koji strahuju da će svaka inflacija, ako se ostavi bez kontrole, eskalirati u hiperinflaciju. Tako je, na primer, na samom početku ovog veka Masaru Hajami, guverner „Centralne banke Japana”, odbio da odobri povećanje novčane mase - i po tome postao čuven - pozivajući se na zabrinutost koju oseća zbog mogućnosti hiperinflacije - uprkos činjenici da je njegova zemlja u tom trenutku zapravo bila usred deflacije (pada cena). Međutim, ne postoje stvarni dokazi da je to zaista neminovno - čak ni da je verovatno. Nikome ne pada na pamet da tvrdi da je hiperinflacija poželjna, čak ni da je prihvatljiva, ali je veliko pitanje da li je svaka inflacija toliko loša, bez obzira na visinu inflatorne stope. Od osamdesetih godina 20. veka, zagovornici slobodnog tržišta su

uspevali da ubede ostatak sveta u to da treba po svaku cenu postići ekonomsku stabilnost, koju oni definišu kao veoma nisku (u idealnoj situaciji nultu) inflaciju, zato što je inflacija jako loša za privredu. Ciljna inflatorna stopa koju oni preporučuju kreće se od jedan do tri procenta, kako to sugeriše Stenli Fišer (Stanley Fischer), bivši profesor ekonomije na Tehnološkom institutu u Masačusetsu (MIT) i glavni ekonomista Međunarodnog monetarnog fonda 19

(MMF) od 1994. do 2001. Samo, zapravo ne postoje stvarni dokazi da je, na niskom nivou, inflacija loša za privredu. Na primer, čak i studije koje su obavili neki zagovornici slobodnog tržišta koji su povezani sa institucijama kao što su Čikaški univerzitet ili MMF ukazuju na to da, ako inflatorna stopa ne prelazi od osam do deset posto, ne postoji nikakva veza između te inflacije i stope privrednog 20

rasta u zemlji.

U nekim drugim studijama, taj prag se postavlja na viši nivo, 21

čak 20 pa i 40 procenata. Iskustvo pojedinačnih zemalja takođe ukazuje na to da je prilično visoka inflacija kompatibilna s brzim privrednim rastom. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, prosečna inflatorna stopa u Alžiru iznosila je 42 posto, ali je njegova privreda u to vreme bila jedna od privreda s najbržim rastom u svetu, tako da je dohodak po stanovniku rastao po stopi od 4,5 posto godišnje. U istom tom periodu, dohodak po stanovniku u Južnoj Koreji rastao je po stopi od sedam posto godišnje, uprkos tome što je godišnja inflatorna stopa iznosila gotovo 20 posto, što znači da je bila viša od inflatorne stope u 22

većini latinoameričkih zemalja u to vreme. Štaviše, ima dokaza da prekomerna antiinflaciona politika može u suštini biti štetna po privredu. Od 1996, kada je Brazil - pošto je prošao kroz traumatičnu fazu brze inflacije, iako ona nije dosegla hiperinflatorne razmere počeo da kontroliše inflaciju time što je povisio realne kamatne stope (nominalne kamatne stope minus stopa inflacije) i digao ih do jednog od najviših nivoa u svetu (od 10 do 12 procenata godišnje), njegova inflacija je pala na 7,1 posto godišnje, ali se to negativno odrazilo na privredni rast, pa je rast dohotka po stanovniku iznosio samo 1,3 posto godišnje. Južna Afrika je takođe imala slično iskustvo od 1994, kada je počela da pridaje prioritetni značaj kontroli inflacije i kada je povisila kamatne stope do upravo pomenutog brazilskog nivoa.

Šta je razlog tome? Razlog je to što ekonomska politika kojoj je cilj smanjenje inflacije u suštini smanjuje investicije, a samim tim i privredni rast ako se s njom predaleko ode. Zagovornici slobodnog tržišta često pokušavaju da opravdaju svoje izrazito ratoborne stavove prema inflaciji tvrdnjama da ekonomska stabilnost podstiče štednju i ulaganja, a oni, zauzvrat, ohrabruju ekonomski rast. Zato Svetska banka, nastojeći da opravda svoju tezu da je makroekonomska stabilnost, definisana u smislu niske inflacije, bila ključni činilac brzog rasta privreda istočne Azije (što je tvrdnja koja se, u suštini, ne može primeniti na Južnu Koreju, kao što smo već ranije videli), u svome izveštaju iz 1993. tvrdi: „Makroekonomska stabilnost podstiče dugoročno planiranje i privatna ulaganja i, svojim uticajem na realne kamatne stope i realnu vrednost finansijske aktive pomaže uvećanju flnansijske štednje.” Međutim, prava je istina da politika koja se mora sprovoditi da bi se inflacija spustila na veoma nizak nivo - na mali jednocifreni nivo - obeshrabruje ulaganja. Realne kamatne stope od 8, 10 ili 12 procenata znače da potencijalni investitori neće moći da izvedu zaključak kako su nefinansijska ulaganja atraktivna, jer mali broj takvih ulaganja donosi profitne stope više od sedam 23

procenata. U tom slučaju, jedino profitabilno investiranje jeste investiranje u visokorizičnu finansijsku aktivu koja može da obezbedi visoku stopu povraćaja. Iako finansijske investicije mogu jedno vreme obezbeđivati i pokretati rast, taj rast nije održiv zato što ta ulaganja moraju na kraju biti potkrepljena održivim dugotrajnim ulaganjima u aktivnosti u realnom sektoru, što nam je rečito pokazala finansijska kriza iz 2008. (vidi Stvar br. 22). To znači da su ekonomisti zagovornici slobodnog tržišta smišljeno iskoristili opravdane strahove ljudi od hiperinflacije kako bi podstakli sprovođenje preterane antiinflacione politike, koja nanosi više štete nego koristi. To je več samo po sebi dovoljno rđavo, ali ima i nešto gore. Antiinflaciona politika nije samo nanela štetu investicijama i rastu već nije uspela ni da ostvari ono što joj je bio pretpostavljeni cilj - nije, dakle, pojačala ekonomsku stabilnost.

Lažna stabilnost Od osamdesetih godina 20. veka, ali naročito od devedesetih godina,

kontrola inflacije je u mnogim zemljama na samom vrhu spiska političkih prioriteta. Zemlje su odlučno pozivane da kontrolišu vladine troškove da budžetski deficit ne bi podsticao inflaciju. Takođe, ohrabrivane su da obezbede političku nezavisnost centralne banke da bi ona mogla da diže kamatne stope do visokog nivoa, ako treba i uprkos narodnim protestima, kojima sami političari ne bi bili kadri da se odupru. Bilo je potrebno dosta vremena za tu borbu, ali je zver po imenu inflacija konačno poslednjih godina ukroćena u većini zemalja. Prema podacima MMFa, od 1990. do 2008. godine prosečna stopa inflacije pala je u 97 zemalja (od 162), u poređenju sa stopama zabeleženim tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. Borba protiv inflacije bila je posebno uspešna u bogatim zemljama: u svima njima inflacija je zabeležila pad. Prosečna inflacija u zemljama-članicama OECD-a (a većina njih su bogate zemlje, iako ne pripadaju sve bogate zemlje toj organizaciji) pala je sa 7,9 posto na 2,6 posto između dva perioda (sedamdesete-osamdesete godine 20. veka u odnosu na devedesete godine do kraja tog veka). Svet je, dakle, postao stabilniji, što je posebno tačno ako živite u nekoj bogatoj zemlji - ali, da li je baš tako? Činjenica je da je svet postao stabilniji samo ako nisku inflaciju tumačimo kao jedini pokazatelj ekonomske stabilnosti; on, međutim, nije postao stabilniji u smislu u kome ga većina nas oseća na svojoj koži. U jednom aspektu svet je postao nestabilniji tokom protekle tri decenije dominacije slobodnog tržišta i stroge antiinflacione politike: to je onaj aspekt koji se odnosi na pojačanu učestalost i razmere finansijskih kriza. Prema studiji Keneta Rogofa (Kenneth Rogoff), koji je ranije bio glavni ekonomista MMF-a, a sada je profesor na univerzitetu Harvard, i Karmen Rajnhart (Carmen Reinhart), profesorke na univerzitetu Merilend, praktično nijedna zemlja nije bila u bankarskoj krizi od kraja Drugog svetskog rata do sredine sedamdesetih godina, kada je svet, ako za merilo uzmemo inflaciju, bio znatno nestabilniji nego danas. Od sredine sedamdesetih do kraja osamdesetih godina 20. veka, kada se inflacija u mnogim zemljama ubrzala, udeo zemalja u kojima je postojala bankarska kriza povećan je na pet do deset posto, što, ako se uzme u obzir njihovo učešće u svetskom dohotku, naizgled potvrđuje onu viziju sveta u kojoj je inflacija u težištu. Međutim, udeo zemalja s bankarskom krizom skočio je na dvadesetak procenata sredinom devedesetih godina, kada je već trebalo da ukrotimo goropad po imenu inflacija i da postignemo cilj

ekonomske stabilnosti koji nam stalno izmiče. Onda je taj koeficijent nakratko pao na nulu i tu ostao nekoliko godina sredinom prve decenije ovog veka, da bi ponovo skočio na 35 posto posle globalne finansijske krize iz 2008. godine (i sva je prilika da će u vreme dok ovo pišemo - početkom 2010. godine - još 24

više rasti). Drugi aspekt u kome je svet postao još nestabilniji tokom minule tri decenije odnosi se na nesigurnost posla: za mnoge ljude, ona se u tom periodu samo povećala. Sigurnost posla ili radnog mesta oduvek je bila mala u zemljama u razvoju, ali je udeo nesigurnih radnih mesta u takozvanom „neformalnom sektoru” - što je skup neregistrovanih firmi koje ne plaćaju poreze niti poštuju zakone, uključujući zakone koji obezbeđuju sigurnost posla - u razmatranom periodu povećana u mnogim zemljama u razvoju zbog preuranjene liberalizacije trgovine koja je uništila mnogo sigurnih „formalnih” radnih mesta u tim industrijskim granama. U bogatim zemljama, nesigurnost radnog mesta takođe je povećana tokom osamdesetih godina 20. veka zbog rastuće nezaposlenosti (rastuće u odnosu na period od pedesetih do sedamdesetih godina tog veka), što je delom bilo posledica dejstva restriktivne makroekonomske politike, koja je kontrolu inflacije stavila na prvo mesto u odnosu na sve ostalo. Od devedesetih godina 20. veka nezaposlenost je počela da pada, ali je nesigurnost posla i dalje rasla u poređenju s periodom pre osamdesetih godina tog veka. Mnogo je razloga za to. Prvo, udeo kratkoročnih poslova povećan je u većini bogatih zemalja, iako nije povećan onoliko koliko mnogi misle. Drugo, dok oni koji zadržavaju svoje radno mesto mogu ostati na istom poslu gotovo isto onoliko (mada ne baš toliko) koliko su na takvim poslovima ostajale njihove kolege pre osamdesetih godina, veliki postotak prekida radnog odnosa, barem u nekim zemljama, nije bio dobrovoljan (naročito u SAD). Treće, posebno u Velikoj Britaniji i SAD, od devedesetih godina 20. veka postala su nesigurna čak i ona radna mesta koja su ranije, sve do osamdesetih godina, bila pretežno sigurna - to su razni menadžerski, činovnički i visokostručni poslovi. Četvrto, čak i ako je samo radno mesto ostalo sigurno, priroda i intenzitet posla podvrgnuti su češćim i većim promenama - često su te promene nagore. Na primer, prema jednoj studiji Fondacije Džozef Rauntri, britanske humanitarne fondacije za društvene reforme koja je ponela ime čuvenog filantropa i biznismena, kvekera po opredeljenju, gotovo dve trećine britanskih

radnika kažu da su na svojoj koži osetili povećanje brzine ili intenziteta rada u proteklih pet godina. Na kraju, ali ne i na najnižem mestu po važnosti, u mnogim bogatim zemljama (ali ne u svima njima) od osamdesetih godina 20. veka umanjuje se obim usluga države blagostanja, pa se ljudi osećaju mnogo nebezbednije, čak i u situaciji kada je objektivna verovatnoća da bi mogli da izgube radno mesto ostala nepromenjena. Reč je o tome da je stabilnost cena samo jedan od pokazatelja ekonomske stabilnosti. U suštini, za većinu ljudi to čak nije ni najvažniji činilac. U životu većine ljudi događaji koji mogu delovati ponajviše destabilizujuće jesu gubitak posla (ili drastična redefinicija tog posla) ili oduzimanje kuće u finansijskoj krizi, a ne rast cena, sem ako nije reč o hiperinflatornim razmerama rasta cena (ruku na srce, da l’ biste stvarno mogli da kažete u čemu se ogleda razlika između stope inflacije od četiri posto i stope inflacije od dva posto?). Upravo zbog toga kroćenje inflacije nije većini ljudi donelo onaj osećaj stabilnosti za koji su im ekonomisti tvrdili da će ga doneti krstaški rat protiv inflacije koji su vodili. Sadašnja koegzistencija stabilnosti cena (što znači, niske inflacije) i povećanja necenovnih oblika ekonomske nestabilnosti, kao što su učestalije bankarske krize i veća nesigurnost radnog mesta nije nimalo slučajna. Sve je to rezultat jednog istog ekonomskog paketa koji se svodi na veličanje slobodnog tržišta. U već navedenoj studiji, Rogof i Rajnhart ističu da je udeo zemalja u bankarskoj krizi veoma tesno povezan sa stepenom internacionalne pokretljivosti kapitala. Ta povećana internacionalna mobilnost kapitala ključni je cilj svih ekonomista zagovornika slobodnog tržišta, koji veruju da će se većom slobodom prekograničnog kretanja kapitala povećati efikasnost njegovog korišćenja (vidi Stvar br. 22). Zato su insistirali da se tržište kapitala otvori širom sveta, iako su odnedavno ublažili taj svoj stav u odnosu na zemlje u razvoju. Slično tome, pojačana nesigurnost radnog mesta neposredna je posledica politike slobodnog tržišta. Nesigurnost koja se manifestovala kao visoka stopa nezaposlenosti u bogatim zemljama tokom osamdesetih godina 20. veka bila je rezultat veoma stroge antiinflacione makroekonomske politike. Od devedesetih godina 20. veka sve do izbijanja krize 2008, iako je nezaposlenost bila smanjena, bile su povećane i šanse za nedobrovoljni raskid radnog odnosa,

dok je u isto vreme povećan udeo kratkoročnih poslova u ukupnom broju poslova, poslovi i radni zadaci su češće bivali redefinisani tako da je pojačan radni proces na mnogim radnim mestima - što je sve bilo rezultat promena propisa koji važe na tržištu rada; sve te promene su sprovedene da bi se povećala fleksibilnost tržišta rada, a samim tim i ekonomska efikasnost. Politički paket koji počiva na veri u slobodno tržište, i koji često nazivaju neoliberalnim političkim paketom, posebno naglašava nisku inflaciju, veću mobilnost kapitala i veću nesigurnost radnog mesta (što se eufemistički proglašava većom fleksibilnošću tržišta rada) u suštini zbog toga što je mahom usmeren ka interesima onih koji u svojim rukama drže finansije. Kontroli inflacije pridaje se posebna pažnja zato što mnogi vidovi finansijske aktive imaju nominalno fiksne stope prinosa od kapitala, što znači da inflacija smanjuje realni prinos. Veća pokretljivost kapitala podstiče se zbog toga što je glavno izvorište sposobnosti vlasnika finansijskih dobara da uberu veći prinos od kapitala nego što je dobit koju ostvaruju vlasnici drugih (fizičkih ili ljudskih dobara) upravo njihova sposobnost da brže prebacuju svoju aktivu s mesta na mesto (vidi Stvar br. 22). Oni traže veću fleksibilnost tržišta rada zato što, sa stanovišta finansijskih investitora, pojednostavljenje postupka prilikom zapošljavanja i otpuštanja radnika omogućava preduzećima da se brže restrukturišu, što znači da se lakše mogu prodati i kupiti uz bolje kratkoročne bilanse, a to opet donosi veću zaradu (vidi Stvar br. 2). I pored toga što su povećale finansijsku nestabilnost i nesigurnost posla, ekonomske politike čiji je cilj povećanje stabilnosti cena mogle bi se delimično opravdati da su samo uspele da povećaju investicije, a samim tim i privredni rast, kao što su to predviđali jastrebovi antiinflatorne borbe. Međutim, svetska privreda je posle osamdesetih godina, odnosno posle ere niske inflacije, rasla po znatno sporijoj stopi nego u periodu visoke inflacije iz šezdesetih i sedamdesetih godina, i to ne samo zbog toga što su u većini zemalja smanjene investicije (vidi Stvar br. 13). Od devedesetih godina prošlog veka čak je i u bogatim zemljama, dakle u onima u kojima je inflacija potpuno ukroćena, rast dohotka po stanovniku pao sa 3,2 posto, koliko je iznosio šezdesetih i sedamdesetih godina, na 1,4 posto, koliko je iznosio 1990-2009. godine. Sve u svemu, inflacija od niske do umerene nije onoliko opasna koliko bi ekonomisti zagovornici slobodnog tržišta želeli da mi u to verujemo. Pokušaji

da se inflacija spusti na veoma nizak nivo smanjili su investicije i rast, suprotno tvrdnji da će veća ekonomska stabilnost koju donosi niža inflacija ohrabriti investicije, pa samim tim i rast. Sto je važnije, niža inflacija nije donela čak ni istinsku ekonomsku stabilnost većini nas. Liberalizacija tržišta kapitala i tržišta rada, koji čine deo paketa slobodnog tržišta čiji je jedan od ključnih elemenata kontrola inflacije, samo je povećala finansijsku nestabilnost i nesigurnost posla, usled čega je svet za većinu nas postao još nestabilniji. Da bi stvari bile gore, navodni uticaj kontrole inflacije u smislu jačanja rasta uopšte nije ostvaren. Stvarno bi morala da prestane ova naša opsednutost inflacijom. Inflacija je postala strašilo koje je korišćeno da bi se opravdala politika od koje su koristi imali uglavnom samo vlasnici finansijskih dobara, na uštrb dugoročne stabilnosti, privrednog rasta i ljudske sreće.

Stvar br. 7 - Retko se dešava da se siromašne zemlje obogate zahvaljujući ekonomskoj politici slobodnog tržišta Šta vam kažu? Po sricanju nezavisnosti od kolonijalne vlasti, zemlje u razvoju su pokušale da razviju svoje privrede pomoću državnih intervencija, ponekad i tako što su otvoreno prigrlile socijalizam. Pokušale su da razvijaju takve industrijske grane, kao što su proizvodnja čelika i automobilska industrija, koje su nadmašivale njihove sposobnosti, a pritom su veštački koristile mere kao što je državni protekcionizam, zabrana direktnih stranih ulaganja, industrijske subvencije, čak i državno vlasništvo nad bankama i industrijskim preduzećima. To je na emocionalnom nivou bilo shvatljivo, s obzirom na to da su svi njihovi pređašnji kolonijalni gospodari bile kapitalističke zemlje koje su sprovodile politiku slobodnog tržišta. Ta strategija je, međutim, u najboljem slučaju donela stagnaciju, a u najgorem, pravu privrednu katastrofu. Rast je bio anemičan (ako ne i negativan), a zaštićene industrije jednostavno nisu uspele da „stasaju”. Srećom, većina tih zemalja se prizvala pameti od osamdesetih godina 20. veka i počela je da usvaja politiku slobodnog tržišta. Kad bolje razmislite o tome, videčete da je od samog početka trebalo tako postupati. Sve današnje bogate zemlje, sa izuzetkom Japana (i možda Koreje, mada tu ima prostora za polemiku), postale su bogate zahvaljujući politici slobodnog tržišta, naročito zahvaljujući slobodnoj trgovini sa ostatkom sveta. Zemlje u razvoju koje su potpunije prihvatile takvu politiku postizale su bolje rezultate u novije vreme. A šta vam ne kažu? Nasuprot uvreženom uverenju, rezultati koje su zemlje u razvoju postizale u periodu razvoja pod državnom kontrolom i vođstvom superiorni su u odnosu na ono što su iste te zemlje postigle u potonjem periodu tržišno orijentisanih reformi. Tačno je da su državne intervencije donele i neke spektakularne neuspehe, ali je većina tih zemalja beležila znatno brži rast, uz ravnomerniju raspodelu dohotka i znatno manji broj finansijskih kriza u „lošim starim danima” nego u periodu tržišno orijentisanih reformi. Štaviše, takođe nije

tačno da je većina bogatih zemalja postala bogata zahvaljujući politici slobodnog tržišta. Istina je potpuno suprotna, u većoj ili manjoj meri. Uz samo nekoliko izuzetaka, sve danas bogate zemlje, uključujući Veliku Britaniju i Sjedinjene Američke Države - navodne matice slobodne trgovine i slobodnog tržišta, obogatile su se kombinacijom protekcionizma, subvencija i raznih drugih vidova sektorskih politika od kojih danas odvraćaju zemlje u razvoju. Politika slobodnog tržišta do sada je samo mali broj zemalja učinila bogatim i u budućnosti se može očekivati da taj broj bude još manji.

Dva beznadežna slučaja Navešćemo sada profile dveju zemalja u razvoju. Vi ste ekonomski analitičar koji pokušava da proceni njihove razvojne perspektive. Šta biste rekli? Zemlja A: Do pre jedne decenije, ta zemlja je bila izrazito protekcionistička, s prosečnom carinskom stopom na industrijsku robu znatno iznad 30 procenata. Uprkos nedavnom smanjenju carina, i dalje su na snazi važna vidljiva i nevidljiva trgovinska ograničenja. U toj zemlji postoje teška ograničenja na prekogranični promet kapitala, bankarski sektor je u državnom vlasništvu i visoko regulisan, a postoje i brojna ograničenja na strano vlasništvo nad finansijskim dobrima. Strane kompanije koje proizvode u toj zemlji žale se da su diskriminisane kroz sistem diferencijalnih poreza i propisa lokalnih vlasti. U toj zemlji se ne održavaju izbori, a sve je prožeto korupcijom. Vlasnička prava su nejasna i komplikovana. Posebno je slaba zaštita intelektualne svojine, tako da je to prava prestonica piraterije u svetu. U toj zemlji postoji veliki broj preduzeća u državnom vlasništvu, od kojih mnoga beleže velike gubitke, ali opstaju zahvaljujući subvencijama i monopolskim pravima koje im obezbeđuje vlada. Zemlja B: Trgovinska politika te zemlje doslovno je prvak u protekcionizmu tokom proteklih nekoliko decenija, tako da prosečna carina na industrijsku robu iznosi 40-55 procenata. Većina stanovništva nema biračko pravo, a široko je rasprostranjen sistem kupovine glasova i izbornih prevara. Korupcija buja, a političke stranke prodaju mesta u državnoj službi onim svojim pristalicama koje im pružaju finansijsku podršku. U toj zemlji nikada ni jedan jedini državni službenik nije izabran na otvorenom konkursu za radno mesto. Javne finansije su u jadnom stanju, vlada jedva otplaćuje kredite i često

je na rubu kašnjenja, što zabrinjava strane investitore. Uprkos tome, ta vlada sprovodi žestoku diskriminaciju prema stranim investitorima. Naročito u bankarskom sektoru strancima je zabranjeno da postanu direktori, dok strani akcionari ne mogu da ostvare čak ni svoja glasačka prava ako nemaju stalni boravak u toj zemlji. Ne postoji zakon o zaštiti konkurencije, čime se kartelima i drugim oblicima monopola dopušta nesputani rast. Zaštita prava intelektualne svojine je manjkava, a poseban problem predstavlja to što odbijaju da štite intelektualnu svojinu stranaca. I jedna i druga zemlja su do guše u stvarima koje bi trebalo da koče ekonomski razvoj - u njima je na delu žestok protekcionizam, diskriminacija stranih investitora, slaba zaštita imovinskih prava, tu su monopoli, manjak demokratije, korupcija, nepostojanje meritokratije i tako dalje. Verovatno biste pomislili da su i jedna i druga na putu bez povratka u razvojnu katastrofu. A sad razmislite malo bolje. Zemlja A je današnja Kina - pretpostavljam da su se neki čitaoci sami već dosetili toga. Međutim, samo će malobrojni čitaoci uspeti da prepoznaju zemlju B - to su Sjedinjene Američke Države negde oko 1880. godine, kada su bile nešto siromašnije od današnje Kine. Uprkos svoj svojoj navodno antirazvojnoj politici i institucijama, Kina je u minule tri decenije postala jedna od najdinamičnijih i najuspešnijih svetskih privreda, dok su Sjedinjene Američke Države 1880. godine i dalje bile jedna od zemalja s najbržom stopom rasta - i brzo su postale jedna od najbogatijih država sveta. To znači da su ekonomske zvezde kraja 19. veka (SAD) i današnjice (Kina) i jedna i druga sledile političke recepte koji su gotovo potpuno suprotni svemu onome što propoveda savremena neoliberalna pravoverna dogma slobodnog tržišta. Kako je to moguće? Zar nije doktrina slobodnog tržišta sam sukus, destilisano uspešno iskustvo privrednog razvoja dvadesetak najbogatijih zemalja savremenog sveta? Da bismo dobili odgovore na ova pitanja, moraćemo da se vratimo malo u istoriju.

Mrtvi predsednici ne govore Neki Amerikanci svoje novčanice nazivaju „mrtvi predsednici”. To nije sasvim tačno. Tačno je da su oni mrtvi, ali nisu svi političari čiji se portreti

nalaze na novčanici bivši predsednici SAD. Recimo Bendžamin Frenklin, čiji se lik nalazi na najpoznatijoj papirnatoj novčanici u ljudskoj istoriji, banknoti od 100 dolara, nikada nije bio predsednik. Međutim, lako se moglo dogoditi da bude predsednik. Bio je najstariji među očima osnivačima i verovatno najpoštovaniji političar novorođene zemlje. Iako je bio isuviše star i iako je politički ugled Džordža Vašingtona bio suviše veliki da bi on mogao sebi dopustiti da mu bude protivkandidat za prvo predsedništvo 1789. godine, Bendžamin Frenklin je verovatno bio jedini koji je imao neke šanse da Vašingtonu parira za to mesto. Pravo iznenađenje u predsedničkom Panteonu na zelenim novčanicama predstavlja lik Aleksandra Hamiltona, koji ćete naći na banknoti od 10 dolara. Kao i Frenklin, Hamilton takođe nikada nije bio predsednik SAD. Međutim, za razliku od Frenklina, čija je životna priča ubrzo postala američka legenda, Hamilton, jednostavno, nije dosegao tu veličinu. On je bio samo ministar finansija, doduše, prvi američki ministar finansija. Pa šta će on onda među predsednicima? Hamilton je tu zato što je, uprkos tome što za to ne zna većina savremenih Amerikanaca, bio tvorac modernog američkog ekonomskog sistema. Dve godine pošto je postao ministar finansija 1789, neverovatno mlad, imao je svega 33 godine, Hamilton je podneo Kongresu Izveštaj o predmetu manufaktura., u kome je koncipirao strategije ekonomskog razvoja svoje mlade države. On je u svome izveštaju tvrdio da „industrije u povoju”, kakva je američka, treba da budu zaštićene i vlada treba da ih poneguje pre no što budu kadre da stanu na sopstvene noge. Hamiltonov izveštaj se nije odnosio samo na trgovinski protekcionizam - on se, takođe, zalagao za javna ulaganja u infrastrukturu (kao što su sistemi kanala), razvoj bankarskog sistema, promovisanje vladinog tržišta obveznica - ali je protekcionizam ležao u samoj srži njegove strategije. S obzirom na stavove koje je izneo, Aleksandar Hamilton bi, da je kojim slučajem ministar finansija neke savremene zemlje u razvoju, bio izložen žestokim kritikama današnjeg američkog ministarstva finansija zbog jeretičkih učenja za koja se zalaže. Njegovoj zemlji bi se lako moglo dogoditi da MMF i Svetska banka odbiju da je finansiraju. Ono što je, međutim, u svemu tome posebno zanimljivo jeste to da Aleksandar Hamilton nikako nije bio usamljen u svojim stavovima. Svi ostali „mrtvi predsednici” bi, da kojim slučajem danas iznesu svoje stavove, naišli

na žestoko neodobravanje američkog ministarstva finansija, MMF-a, Svetske banke i drugih savremenih čuvara vere u slobodno tržište. Na novčanici od jednog dolara nalazi se lik prvog američkog predsednika Džordža Vašingtona. On je na inauguracionoj svečanosti insistirao na tome da nosi američku odeću - posebno za njega izatkanu u Konektikatu za tu priliku umesto znatno kvalitetnije, britanske. Danas bi već samo time prekršio predloženo pravilo Svetske trgovinske organizacije (STO) o transparentnosti javnih nabavki. Nemojmo zaboraviti ni da je Džordž Vašington bio čovek koji je postavio Aleksandra Hamiltona na mesto ministra finansija, savršeno svestan njegovog viđenja ekonomske politike - Hamilton je bio Vašingtonova desna ruka u američkom ratu za nezavisnost i posle toga njegov najbliži politički saveznik. Na novčanici od pet dolara nalazi se lik Abrahama Linkolna, čuvenog protekcioniste, koji je za vreme građanskog rata povisio carine do dotad 25

nezabeleženog nivoa. Na novčanici od 50 dolara nalazi se lik Julisisa Granta, heroja Građanskog rata koji je postao predsednik. Opirući se britanskom pritisku na SAD za prihvatanje slobodne trgovine, on je svojevremeno primetio da će Amerika „kroz 200 godina, kada od zaštite dobije sve što je njome mogućno dobiti, i sama prihvatiti slobodnu trgovinu”. Bendžamin Frenklin se nije slagao s Hamiltonovom doktrinom industrije u povoju, ali je iz jednog drugog razloga insistirao na zaštiti koju pružaju visoke carine. U to vreme je postojanje gotovo besplatnog zemljišta u Americi primoravalo američke proizvođače da radnicima daju oko četiri puta veće plate od evropskog proseka jer bi inače radnici otišli da obrađuju zemlju i osnivaju poljoprivredna dobra (to ni u kom slučaju nije bila prazna pretnja budući da je većina njih ranije u životu upravo obrađivala zemlju) (vidi Stvar br 10). Prema tome, tvrdio je Bendžamin Frenklin, američki proizvođači ne bi mogli da opstanu ako ne bi bili zaštićeni od konkurencije koju za njih predstavljaju proizvođači čiji radnici zarađuju znatno manje u Evropi - a to je ono što se danas naziva „socijalnim dampingom”. Upravo je to logika koju je predočio Ros Pero (Ross Perot), milijarder koji je ušao u političke vode kada se 1992. godine u predizbornoj kampanji za predsedničke izbore suprotstavio Severnoameričkom sporazumu o slobodnoj trgovini (NAFTA) i obrazložio to svoje protivljenje: bila je to logika koju je s radošću podržalo 18,9 posto američkih birača.

Ipak, reći ćete vi, sigurno bi barem Tomas Džeferson (čiji se lik nalazi na novčanici od dva dolara, koja je retko u opticaju) i Endru Džekson (na banknoti od 20 dolara), inače sveci zaštitnici američkog kapitalizma slobodnog tržišta, položili „test američkog ministarstva finansija”? Tomas Džeferson možda jeste bio protiv Hamiltonovog protekcionizma, ali se zato, suprotno Hamiltonu, koji je svojski podržavao sistem patenata, odlučno protivio svakoj zaštiti patenata. Džeferson je verovao da su ideje „kao vazduh”, pa niko ne može imati vlasništvo nad njima. S obzirom na naglasak koji većina današnjih zagovornika slobodnog tržišta stavlja upravo na zaštitu patenata i drugih prava po osnovu intelektualne svojine, ti njegovi stavovi bi mu danas naneli mnogo štete i sprečili bi ga da položi test. A kako stoje stvari sa Endruom Džeksonom, zaštitnikom „običnog čoveka” i fiskalnim konzervativcem (on je prvi put u američkoj istoriji otplatio sve savezne dugove)? Na žalost njegovih obožavalaca, čak ni on ne bi položio test. U Džeksonovo vreme, prosečna carina na industrijsku robu iznosila je 3540 procenata. Bio je čuven po svom protivljenju svemu što je strano. Kada je 1836. ukinuo dozvolu za rad polujavnoj (drugoj) „Banci SAD” (20 posto te banke nalazilo se u vlasništvu američkih saveznih vlasti), jedan od glavnih izgovora za taj potez bilo je to što je banka u „prevelikom” vlasništvu stranih (mahom britanskih) investitora. A koliko je veliko zapravo bilo to preveliko? Svega 30 procenata. Ako bi neki predsednik zemlje u razvoju danas ukinuo dozvolu za rad nekoj banci zato što je ona 30 posto u američkom vlasništvu, američko ministarstvo finansija bi dobilo kolektivni živčani napad. Eto tako stoje stvari. Čak i danas, milioni Amerikanaca svakog dana plaćaju svoje taksi vožnje i kupuju svoje sendviče pružajući papir s likom Hamiltona ili Linkolna, vraćaju im kusur u papirićima s likom Džordža Vašingtona, a da sami nisu ni svesni koliko su ti uvaženi političari bili grozni protekcionisti koje većina medija, i konzervativnih i liberalnih, u današnjoj Americi s toliko mnogo strasti ocrnjuje. Njujorški bankari i profesori čikaškog univerziteta pišu članke u kojima s visine kritikuju protivljenje stranim proizvodima i stranim uticajima jednog Uga Čaveza, predsednika Venecuele, i objavljuju te članke u Vol strit džornalu, čiji se primerci kupuju banknotama s likom Endrua Džeksona, uopšte ne shvatajući da je Džekson bio mnogo ogorčeniji protivnik svega što je strano nego što je to Čavez. Mrtvi predsednici ne govore. Ali, kad bi mogli da govore, kazali bi

Amerikancima i ostatku sveta da je politika koju njihovi naslednici danas promovišu potpuno suprotna onome što su oni primenili da bi jednu drugorazrednu agrarnu privredu zavisnu od ropskog rada pretvorili u najveću svetsku industrijsku silu.

Uradi kako ti kažem da uradiš, a ne kako sam ja radio Kada ih podsetite na protekcionističku prošlost SAD, zagovornici slobodnog tržišta obično uzvraćaju da je ta zemlja uspela uprkos protekcionizmu, a ne zahvaljujući protekcionizmu. Kažu da je Americi u svakom slučaju bilo suđeno da ostvaruje veliki ekonomski rast zato što je izuzetno blagoslovena prirodnim resursima i zato što se u nju uselio veliki broj visokomotivisanih i vrednih imigranata. Takođe, tvrde da je ogromno unutrašnje tržište Sjedinjenih Država u izvesnoj meri ublažilo negativne efekte protekcionizma time što je omogućilo izvestan stepen konkurencije među domaćim preduzećima. Međutim, problem s tim odgovorom sastoji se u tome da, koliko god to dramatično delovalo, SAD nisu jedina zemlja koja je uspela sprovodeći politiku potpuno protivnu doktrini slobodnog tržišta. U suštini, kao što ću se ovde potruditi da objasnim, većina današnjih bogatih zemalja uspela je 26

sprovodeći upravo takvu politiku. Pored toga, budući da je reč o zemljama veoma različitih uslova, ne može se kazati da su svima njima zajednički neki posebni uslovi koji su anulirali negativni uticaj protekcionizma i ostalih „pogrešnih” sektorskih politika. Sjedinjene Američke Države su možda imale koristi od svog velikog unutrašnjeg tržišta, ali šta ćemo onda s malenom Finskom ili Danskom. Ako mislite da su Sjedinjene Američke Države pre svega iskoristile obilje prirodnih resursa, kako ćete objasniti uspeh takvih zemalja, kao što su Koreja ili Svajcarska, koje praktično nemaju nikakvih prirodnih resursa o kojima bi vredelo govoriti ? Ako je imigracija bila pozitivni činilac za SAD, šta ćemo sa drugim zemljama - od Nemačke do Tajvana - čiji su neki najbolji ljudi otišli u SAD i druge zemlje novog sveta? Jasno je da argument o „posebnim uslovima” jednostavno ne funkcioniše. Britanija, zemlja za koju mnogi misle da je izmislila slobodnu trgovinu, izgradila je svoj prosperitet na temelju sektorskih politika koje su bile slične onima koje je propovedao Aleksandar Hamilton. I to nije bila nikakva

slučajnost. Iako je Hamilton bio prvi čovek koji je teorijski postulirao argument o „industriji u povoju”, mnogi delovi njegovog političkog programa zapravo su prekopirani od Roberta Volpola, takozvanog prvog britanskog premijera, koji je bio na čelu zemlje između 1721. i 1742. godine. Sredinom 18. veka Velika Britanija je počela da se bavi industrijskom preradom vune i proizvodnjom vunenih tkanina, što je u to vreme bila visokotehnološka industrijska grana u kojoj su dominantno mesto zauzimale „nizijske zemlje” (današnja Belgija i Holandija), i učinila je to pomoću carinske zaštite, subvencija i drugih vidova podrške koju su Volpol i njegovi naslednici pružali domaćim proizvođačima vunenih tkanina. Ta industrija je ubrzo postala glavni izvor izvozne zarade Velike Britanije i to je zemlji omogućilo da uvozi hranu i sirovine koji su joj bili potrebni za pokretanje industrijske revolucije krajem 18. i početkom 19. veka. Velika Britanija je usvojila slobodnu trgovinu tek šezdesetih godina 19. veka, kada je njena industrijska dominacija već postala apsolutna. Na isti način na koji su Sjedinjene Države bile najprotekcionističkija zemlja sveta u najvećem delu svoje faze uspona (od tridesetih godina 19. do četrdesetih godina 20. veka), Velika Britanija je bila jedna od najprotekcionističkijih zemalja sveta u najvećem delu svog privrednog uspona - od dvadesetih godina 18. do pedesetih godina 19. veka). Praktično sve današnje bogate zemlje primenile su protekcionizam i subvencije da bi zaštitile svoje industrije u povoju. Mnoge među njima (pre svega Japan, Finska i Koreja) takođe su ozbiljno ograničile strana ulaganja. Između tridesetih i osamdesetih godina 20. veka, Finska je sva preduzeća u kojima su stranci imali vlasnički udeo veći od 20 posto zvanično klasifikovala kao „opasna preduzeća”. Neke među danas bogatim zemljama (što pre svega važi za Francusku, Austriju, Finsku, Singapur i Tajvan) koristile su državna preduzeća za promociju ključnih industrijskih grana. Singapur, koji je čuven po svojoj politici slobodne trgovine i dobrodošlici koju izražava stranim investitorima proizvodi više od 20 posto svoje proizvodnje u preduzećima u državnom vlasništvu, dok međunarodni prosek tu iznosi oko 10 posto. Isto tako, ne može se reći da su današnje bogate zemlje valjano štitile intelektualnu svojinu stranaca i prava koja iz nje proističu - ako su ih uopšte štitile - zato što je u mnogima od njih bilo potpuno legalno patentirati nečiji pronalazak pod svojim imenom, dokle god je taj neko bio stranac.

Razume se, bilo je izuzetaka. Holandija, Švajcarska (do Prvog svetskog rata) i Hong Kong malo su koristili protekcionizam, ali čak ni te zemlje nisu sledile današnju ortodoksnu doktrinu. Tvrdeći da su patenti zapravo veštački monopoli koji su suprotni načelu slobodne trgovine (to je poenta koja se na čudan način gubi u većini rasprava ekonomista koji su zagovornici slobodnog tržišta), Holandija i Švajcarska su sve do početka 20. veka odbijale da pruže zaštitu patentima i patentnim pravima. Iako to nije činio na tako principijelnim osnovama, Hong Kong je sve donedavno bio čuven po svojim kršenjima prava intelektualne svojine, mnogo gore nego Holandija i Švajcarska. Siguran sam da znate bar nekoga - ili možda imate prijatelja ko poznaje nekog takvog - ko je kupio piratsku verziju kompjuterskog softvera, lažni Roleks sat ili „nezvaničnu” verziju majice Kelvin i Hoc iz Hong Konga. Možda će većina čitalaca smatrati da je ovaj moj istorijski pregled protivan svemu što oni znaju. Pošto im je nebrojeno puta rečeno da je politika slobodnog tržišta najbolja za ekonomski razvoj, izgledaće im sasvim čudno kako je mogućno da je većina današnjih bogatih zemalja primenila upravo sve te navodno loše vidove ekonomske politike - kao što su protekcionizam, subvencionisanje, uređivanje propisima i državno vlasništvo u industriji - ali je ipak, uprkos svemu tome, uspela da postane bogata. Odgovor leži u činjenici da je to što smatramo lošom politikom zapravo bila dobra politika, iz čitavog niza razloga, s obzirom na fazu ekonomskog razvoja u kojoj su se te zemlje u to doba nalazile. Prvi je Hamiltonov argument o industriji u povoju, koji sam bliže objasnio u svojoj prethodnoj knjizi Bad Samaritans (Loši Samarićani), u poglavlju „Moj šestogodišnji sin bi trebalo da dobije posao”. Naime, iz istog onog razloga iz koga decu šaljemo u školu umesto da se staramo da budu konkurentni odraslima na tržištu rada, zemlje u razvoju treba da zaštite i poneguju svoje proizvođače pre no što se oni toliko razviju da postanu sposobni da bez ikakve pomoći budu konkurentni na svetskom tržištu. Drugo, u ranijim fazama razvoja, tržišta iz raznih razloga ne funkcionišu naročito dobro – zbog lošeg saobraćaja, lošeg protoka informacija, male veličine tržišta usled koje je velikim igračima lakše da njime manipulišu itd. To znači da vlada treba aktivnije da reguliše tržište i ponekad čak da svesno stvara neka tržišta. Treće, u tim fazama, vlada treba sama da uradi mnogo toga uz pomoć preduzeća u državnom vlasništvu, zato što jednostavno nema dovoljno sposobnih firmi u privatnom sektoru koje bi mogle

da se uhvate u koštac s velikim i visokorizičnim projektima (vidi Stvar br. 12). Uprkos sopstvenoj istoriji, bogate zemlje primoravaju zemlje u razvoju da otvore granice i izlože svoju privredu dejstvu globalne konkurencije u punoj snazi, oslanjajući se na uslovljavanje bilateralne strane pomoći i zajmova međunarodnih finansijskih institucija koje upravo te bogate zemlje kontrolišu (to su institucije poput MMF-a i Svetske banke), kao i na ideološki uticaj koji sprovode zahvaljujući svojoj intelektualnoj dominaciji. Kada promovišu politiku koju one same nisu koristile u vreme dok su bile zemlje u razvoju, one kažu današnjim zemljama u razvoju: „Uradi kako ti kažem da uradiš, a ne kako sam ja radio”.

Doktrina koja se na recima zalaže za rast a zapravo ga smanjuje Kad god se ukaže na istorijsko licemerje bogatih zemalja, neki zaštitnici slobodnog tržišta će spremno uzvratiti: „Pa dobro, protekcionizam i drugi vidovi intervencionističke politike možda su mogli da funkcionišu u Americi 19. veka ili Japanu sredinom 20. veka, ali nisu li zemlje u razvoju neviđeno zeznule stvar kada su šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka probale da sprovode takvu politiku?” Ono što je možda vredelo u prošlosti, kažu ti zagovornici slobodnog tržišta, ne mora nužno funkcionisati danas. Istina je da zemlje u razvoju nisu uopšte tako loše prolazile u „starim lošim danima” protekcionizma i državne intervencije tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. U suštini, performanse njihovog privrednog rasta u tom periodu daleko su nadmašivale sve što je postignuto posle osamdesetih godina 20. veka, u vreme većeg otvaranja i deregulate. Od osamdesetih godina, pored rastuće nejednakosti (koja se i mogla očekivati zbog toga što je sama priroda reformi bila takva da je pogodovala bogatima (vidi Stvar br. 13), većina zemalja u razvoju doživela je znatno usporavanje svog privrednog rasta. Rast dohotka po stanovniku u svetu u razvoju pao je sa tri procenta godišnje, koliko je iznosio tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, na 1,7 posto 1980-2000, kada je u isto vreme sprovođen najveći broj reformi u duhu slobodnog tržišta. Tokom prve decenije 21. veka ponovo je došlo do rasta u svetu u razvoju, pa je stopa rasta skočila na 2,6 posto 1980-2009, ali je to najvećim delom postignuto zahvaljujući

brzom rastu Kine i Indije - dvaju džinova koji, iako su prihvatili liberalizaciju, nisu prigrlili neoliberalnu politiku. Performanse rasta u regionima koji su odano sledili neoliberalni recept Latinskoj Americi i podsaharskoj Africi - znatno su zaostajale za onim stopama rasta koje su zabeležile u „lošim starim danima”. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka stopa rasta u Latinskoj Americi iznosila je 3,1 posto po stanovniku. Od 1980. do 2009, stopa rastaje iznosila samo nešto malo više od jedne trećine te prethodne stope - 1,1 posto. A čak je i ta stopa rasta bila delimično posledica brzog rasta onih zemalja u regionu koje su izričito odbacile neoliberalnu politiku negde na samom kraju 20. i početku 21. veka Argentine, Ekvadora, Urugvaja i Venecuele. U podsaharskoj Africi stopa rasta po stanovniku u „starim lošim danima” iznosila je 1,6 posto, da bi od 1980. do 2009. pala na svega 0,2 posto (vidi Stvar br. 11). Ako bismo hteli da rezimiramo, mogli bismo reći da je politika slobodne trgovine i slobodnog tržišta politika koja je retko urodila plodom, ako se to uopšte ikada i dogodilo. Većina bogatih zemalja nije primenjivala takvu politiku u vreme dok su bile zemlje u razvoju, dok je u poslednje tri decenije upravo ta politika usporila rast i povećala nejednakost dohotka u zemljama u razvoju. Sasvim je malo zemalja koje su se obogatile zahvaljujući politici slobodne trgovine i slobodnog tržišta i mali su izgledi da do toga ikada dođe.

Stvar br. 8 - Kapital ima nacionalnost Šta vam kažu? Pravi junak globalizacije jeste transnacionalna korporacija. Transnacionalne korporacije, kako im i samo ime kaže, jesu one korporacije koje su iskoračile izvan svojih izvornih nacionalnih granica. One i dalje mogu imati sedište u zemlji u kojoj su osnovane, ali najveći deo njihove proizvodnje i istraživačkih objekata nalazi se van matične zemlje, i pritom zapošljavaju ljude, uključujući mnoge najviše rukovodioce, iz celog sveta. U ovo doba kapitala koji nema nacionalnost ni državljanstvo, nacionalistička politika prema stranom kapitalu u najboljem slučaju je nedelotvorna, dok je u najgorem slučaju kontraproduktivna. Ako ih vlada jedne zemlje diskriminiše, transnacionalne korporacije neće ulagati u tu zemlju. Možda jeste namera da se pomogne nacionalnoj privredi promovisanjem domaćih preduzeća, ali takva politika, u suštini, nanosi štetu domaćoj privredi jer sprečava najefikasnija preduzeća da se etabliraju u toj zemlji. A šta vam ne kažu? Uprkos rastućoj „transnacionalizaciji” kapitala, većina transnacionalnih preduzeća su, u suštini, i dalje nacionalne kompanije koje imaju međunarodno poslovanje, a ne kompanije koje više nemaju nacionalnu ili državnu pripadnost. Glavninu svojih osnovnih aktivnosti, kao što su najusavršenija istraživanja i utvrđivanje strategije poslovanja, one obavljaju kod kuće, u matičnoj zemlji. Većina njihovih najviših rukovodilaca potiču iz matične zemlje. Kada treba da zatvore fabrike ili ukinu radna mesta, to obično tek na kraju čine u matičnoj zemlji iz raznih političkih, i što je važnije, ekonomskih razloga. To znači da matična zemlja dobija najveći deo koristi koji uopšte donosi poslovanje jedne transnacionalne korporacije. Razume se, nije nacionalna pripadnost jedino što određuje način na koji se korporacije ponašaju, ali kada ignorišemo nacionalnost, odnosno državljanstvo kapitala, to činimo na sopstvenu štetu.

Karlos Gon živi globalizaciju

Karlos Gon (Carlos Ghosn) rođen je 1954. godine u porodici roditelja Libanaca u brazilskom gradu Porto Veljo. Imao je šest godina kada se s majkom preselio u Liban, u Bejrut. Završivši tamo srednju školu, otišao je u Francusku i stekao zvanje inženjera na dve najprestižnije obrazovne institucije tog usmerenja u Francuskoj - Visokoj politehničkoj i Visokoj rudarskoj školi u Parizu (Ecole Polytechnique i Ecole des Mines de Paris). Tokom 18 godina, koliko je radio u francuskom proizvođaču automobilskih guma fabrici „Mišlen”, u kojoj se zaposlio 1978, Gon je stekao ugled izuzetno efikasnog rukovodioca jer je uspeo da dotad neprofitabilnu fabriku kompanije „Mišlen” u Južnoj Americi učini profitabilnom i da ostvari probitačno fuzionisanje američke podružnice kompanije „Mišlen” s firmom „Unirojal Gudridž” čime je udvostručena vrednost poslovanja kompanije „Mišlen” u Americi. Godine 1996. Karlos Gon je prešao u francusku fabriku automobila u državnom vlasništvu „Reno” i tu je odigrao ključnu ulogu u poslovnom oživljavanju te kompanije, afirmišući svoj ugled čoveka koji je kadar da nemilosrdno kreše troškove zbog čega je zaradio nadimak „Ubica Troškova”, iako je poslovni pristup koji je primenjivao zapravo mnogo više počivao na opštoj saglasnosti nego što mu to nadimak govori. Kada je „Reno” preuzeo japansku gubitašku fabriku automobila „Nišan” 1999. godine, Gon je poslat u Japan da pokuša da vrati fabriku „Nišan” na put stare slave. U početku je njegov nejapanski način rukovođenja, kao što je otpuštanje radnika, nailazio na snažan otpor, ali je Gonu pošlo za rukom da za svega nekoliko godina potpuno promeni nabolje kompaniju koju je preuzeo. Posle toga Japanci su ga do te mere potpuno prihvatili da je postao i junak stripova Manga, što je maltene japanski ekvivalent beatifikacije koju može da dodeli katolička crkva. Godine 2005. Karlos Gon je još jednom zapanjio čitav svet kada se vratio u „Reno” kao generalni direktor i predsednik kompanije, zadržavši u isto vreme mesto kopredsednika kompanije „Nišan” - što su neki uporedili sa situacijom u kojoj bi se našao fudbalski trener kada bi u isto vreme vodio dva fudbalska tima. Životna priča Karlosa Gona na svojevrstan način sažima celu tu dramu koju donosi globalizacija. Ljudi se iseljavaju u potrazi za boljim životom, ponekad se odlučujući da se presele doslovno na drugi kraj sveta, što je Gonova porodica i učinila. Neki migranti se vraćaju kući, poput Gonove majke. To je snažan kontrast onom vremenu kada su, na primer, italijanski imigranti u Sjedinjene Države odbijali da uče decu italijanskom jeziku, toliko

su čvrsto bili rešeni da se nikada više ne vrate u Italiju i toliko su snažno želeli da njihova deca budu potpuno asimilovana. Mnogi mladi ljudi iz siromašnih zemalja koji imaju dovoljno ambicija i pameti danas odlaze u bogatije zemlje na studije, kao što je, uostalom, i Gon učinio. Ovih dana mnogi menadžeri rade za neku kompaniju koja ima sedište u stranoj zemlji, što često znači da odlaze da žive i rade u nekoj drugoj stranoj zemlji (ili dvema stranim zemljama) zato što je reč o transnacionalnoj kompaniji. Gon, Libanac koji se odselio u Brazil, a potom se vratio u Liban, radio je u Brazilu, Sjedinjenim Državama i Japanu za dve francuske kompanije. U ovom globalizovanom svetu - ide dalje ta priča - nacionalnost, odnosno državljanstvo kapitala nema nikakvog značaja. Korporacije su mogle da počnu da posluju u određenoj zemlji i tamo im se i dalje može nalaziti sedište, ali su one iskoračile iz svojih nacionalnih granica. One sada lociraju svoje aktivnosti gde god im je najveća zarada. Tako „Nestle”, švajcarski prehrambeni džin, može imati sedište u švajcarskom gradu Veveu, ali u Švaj carskoj proizvodi manje od pet posto svoje ukupne proizvodnje. Čak i ako bismo rekli da je Evropa, a ne Švajcarska, nekakav „dom” kompanije „Nestle”, treba da znamo da se u tom domu ostvaruje samo 30 posto zarade kompanije. Nije reč samo o tome da su aktivnosti relativno male složenosti, kao što je proizvodnja ono što transnacionalne korporacije obavljaju van granica matičnih zemalja. Ovih dana su često čak i tako sofisticirane aktivnosti, kao što su istraživanje i razvoj, locirane van matične zemlje - a sve češće baš u zemljama u razvoju, kao što su Kina i Indija. Čak i najviši rukovodioci, baš kao i Gon, potiču iz međunarodnog pula talenata, a ne iz isključivo nacionalnih pulova darovitih ljudi. Krajnji rezultat jeste to što više ne postoji nacionalna lojalnost preduzeća. Biznis će učiniti sve što treba da bi uvećao profit, makar to značilo nanošenje štete vlastitoj zemlji zatvaranjem fabrika, gašenjem radnih mesta, čak i dovođenjem stranih radnika. S obzirom na sve to, mnogi tvrde, nije nimalo mudro postavljati ograničenja za strano vlasništvo u preduzećima, što su mnoge vlade ranije radile. Dokle god neka kompanija stvara bogatstvo i otvara radna mesta u granicama jedne zemlje, ta zemlja ne treba da vodi računa o tome da li je vlasnik te kompanije domaći građanin ili stranac. S obzirom na to da su sva velika preduzeća spremna da pređu na bilo koje mesto gde im se pružaju veće mogućnosti za stvaranje profita, otežavanjem ulaganja stranih

kompanija u svoju zemlju samo ćete učiniti da vaša zemlja nema koristi od tih kompanija uprkos tome što su one uvidele dobre investicione perspektive u njoj. To sve zvuči sasvim razumno, zar ne ?

„Krajsler” - američki, nemački, (ponovo) američki i (upravo postaje) italijanski Godine 1998. nemačka automobilska kompanija „Dajmler- Benc” i američki proizvođač automobila „Krajsler” su se fuzionisali. Zapravo je to bilo „Krajslerovo” preuzimanje „Dajmler Benca”. Međutim, kada je taj poslovni potez obelodanjen, predstavljen je kao udruživanje dva ravnopravna partnera. Nova kompanija „Dajmler Krajsler” imala je čak jednak broj Amerikanaca i Nemaca u upravnom odboru. Takvo stanje, međutim, potrajalo je svega prvih nekoliko godina. Uskoro su Nemci drastično nadjačali Amerikance u odboru u brojčanom smislu - obično ih je bilo 10-12 u odnosu na svega jednog ili dva Amerikanca, već zavisno od godine. Nažalost, to preuzimanje nije bilo baš veliki uspeh, pa je 2007. kompanija „Dajmler Bene” prodala „Krajsler” američkom privatnom investicionom fondu Kerberus. Kerberus je otvoreni investicioni fond s javnom ponudom. Kao američka kompanija, Kerberus je popunio upravni odbor „Krajslera” mahom Amerikancima (uz izvesnu neveliku zastupljenost „Dajmlera”, koji je još uvek držao 19,9 posto vlasništva). U datoj situaciji, Kerberus nije uspeo da bitno popravi položaj kompanije i „Krajsler” je bankrotirao 2009. godine. Kompanija je restrukturisana uz finansijsku pomoć američke savezne vlade i značajno ulaganje italijanskog proizvođača automobila „Fijat”. Kada je „Fijat” postao glavni akcionar, Serđo Markione (Sergio Marchionne), inače generalni direktor „Fijata”, postao je i novi generalni direktor kompanije „Krajsler”, dok je jedan drugi rukovodilac „Fijata” postao predsednik devetočlanog odbora direktora „Krajslera”. S obzirom na činjenicu da „Fijat” ima samo 20 posto udela u vlasništvu, ali da poseduje mogućnost da poveća svoj vlasnički udeo na 35 i, konačno na 51 procenat, sasvim je verovatno da će se brojčani udeo Italijana u upravnom odboru tokom vremena povećavati, kako se bude povećavao i vlasnički udeo „Fijata” u kompaniji „Krajsler”. Tako je „Krajsler”, koji je svojevremeno bio potpuno američka

kompanija, u protekloj deceniji bio i pod upravom Nemaca, i pod upravom Amerikanaca (ponovo) i (pritom sve više) pod upravom Italijana. Ne postoji, dakle, kapital bez nacionalnosti, odnosno državljanstva. Kada ih preuzme neka strana kompanija, čak i moćne (ranije) američke firme dobijaju za glavnog šefa stranca (istina, preuzimanje upravo to i znači, ako se malo udubite u celu stvar). U većini kompanija, koliko god da se njihove poslovne aktivnosti čine transnacionalnima, najviši rukovodioci su i dalje državljani matične zemlje to jest zemlje iz koje potiče vlasništvo - uprkos činjenici da upravljanje na daljinu (kada kompanija koja vrši preuzimanje ne šalje svoje najviše rukovodioce u preuzetu firmu) može smanjiti efikasnost upravljanja, dok je, s druge strane, slanje najviših rukovodilaca u stranu zemlju skupo, posebno onda kada su velike fizičke i kulturne distance između tih dveju zemalja. Karlos Gon je u mnogome samo izuzetak koji potvrđuje to pravilo. Nije reč ovde samo o imenovanju najviših rukovodilaca prema kome korporacije imaju izvesne „predrasude domaćina”. Ta vrsta predrasuda je veoma snažno izražena i u sektoru istraživanja i razvoja, koje je u samom središtu konkurentne moći kompanije u većini razvijenih industrija. Većina korporacija zadržava sektor za istraživanje i razvoj u matičnoj zemlji. Kada se taj sektor prebacuje u inostranstvo, to se obično radi u druge razvijene zemlje, i tada uz veoma izražene „regionalne” predrasude (ovde pod pojmom region mislimo na Severnu Ameriku, Evropu i Japan, koji je u tom smislu region za sebe). Odnedavno se sve veći broj centara za istraživanje i razvoj osniva u zemljama u razvoju, kao što su Kina i Indija, ali je istraživanje i razvoj koje se tamo obavlja po pravilu na najnižem nivou složenosti. Čak i kada je reč o proizvodnji, što je verovatno najjednostavniji sektor kojim se neka kompanija bavi pa je to, najverovatniji kandidat za preseljenje u inostranstvo, većina transnacionalnih korporacija i dalje čvrsto drži sidro u matičnim zemljama. Tu i tamo se pojavi poneki primer kompanije, kao što je „Nestle”, koja najveći deo proizvodnje ostvaruje van matične zemlje, ali su to izraziti izuzeci. Među transnacionalnim korporacijama sa sedištem u SAD, manje od jedne trećine proizvodnje ostvaruje se u inostranstvu. Kada je reč o japanskim kompanijama, taj udeo je znatno ispod deset procenata. U Evropi je taj udeo u poslednje vreme naglo povećan, ali se većina prekogranične proizvodnje evropskih firmi i dalje odvija u Evropskoj uniji, pa bi to pre trebalo shvatiti kao proces formiranja nacionalnih firmi za novu, evropsku

„naciju” nego kao proces u kome evropske firme postaju istinski transnacionalne. Ukratko rečeno, mali je broj korporacija koje su stvarno transnacionalne. Ogromna većina njih i dalje proizvodi glavninu svojih proizvoda u matičnoj zemlji. Posebno kada je reč o aktivnostima visokog stepena složenosti, kao što su postupak strateškog odlučivanja i najviši nivo istraživanja i razvoja, one su čvrsto ukorenjene u matičnim zemljama. Zato je priča o svetu bez granica 27

umnogome preterana.

Otkud lokalpatriotske predrasude? Kako to da u globalizovanom svetu postoje lokalpatriotske predrasude? Prema zagovornicima slobodnog tržišta, nacionalnost, odnosno državljanstvo kapitala nije - i ne treba da bude - bitna odlika, zato što kompanije moraju maksimalno da uvećaju profit kako bi preživele, pa je, samim tim, patriotizam luksuz koji one teško da mogu sebi da priušte. Zanimljivo je da bi se s tom tezom složili mnogi marksisti. Oni takođe veruju da kapital dobrovoljno uništava nacionalne granice radi sticanja većeg profita i radi obezbeđivanja sopstvene proširene reprodukcije. Jezik je radikalno drukčiji, ali je poruka ista - novac je novac, pa zašto bi onda neka kompanija obavljala manje unosne poslove samo zato što je to dobro za njenu matičnu zemlju? Postoje, međutim, valjani razlozi zbog kojih se kompanije ponašaju lokalpatriotski. Na početku treba reći da, kao i većina nas, najviši poslovni menadžeri osećaju izvesne lične obaveze prema društvu iz koga potiču. Oni mogu na mnogo različitih načina da uobliče te obaveze - mogu ih predstaviti kao patriotizam, kao duh zajednice, noblesse oblige, ili kao želju da „vrate nešto društvu koje ih je napravilo onim što su danas” - i te obaveze mogu zaista i osećati u različitoj meri. Bitno je pre svega to da oni sve te obaveze osećaju. A budući da su najviši subjekti odlučivanja u većini kompanija ipak ljudi određene nacionalnosti i izraženog lokalpatriotizma, onda mora postojati izvesna lokalpatriotska obojenost njihovih odluka. Iako ekonomisti slobodnog tržišta odbacuju svaki motiv sem čistog ličnog interesa, „moralni” motivi su realni i znatno su važniji nego što bi zagovornici slobodnog tržišta želeli da mi verujemo (vidi Stvar br. 5). Povrh svih tih ličnih osećanja menadžera, kompanija često ima realne

istorijske obaveze prema zemlji u kojoj je „ponikla”. Kompanije, posebno (mada ne isključivo) u ranim fazama svog razvoja često uživaju podršku javnog novca, bilo direktno bilo indirektno (vidi Stvar br. 7). Mnoga preduzeća dobijaju direktne subvencije za određene vidove aktivnosti, kao što su ulaganja u opremu ili obuka radnika. Ponekad im društvo čak pomaže budžetskim sredstvima da izbegnu stečaj, kao što je bilo s „Tojotom” 1949, „Folksvagenom” 1974. i „Dženeral Motorsom” 2009. Ili možda dobijaju indirektne subvencije u vidu carinske zaštite ili zakonom zaštićenih monopolskih prava. Razume se, kompanije često propuštaju da pomenu, pa čak i aktivno kriju, takve događaje iz prošlosti, ali postoji prećutno razumevanje među relevantnim akterima da kompanije imaju izvesnu moralnu obavezu prema svojim matičnim zemljama upravo zbog tih istorijskih dugova. Zato su nacionalne kompanije mnogo više podložne moralnim uveravanjima vlada i javnosti nego što je to slučaj sa stranim kompanijama, onda kada se od njih očekuje, iako na to ne mogu biti zakonom obavezane, da učine za zemlju nešto što je protivno njihovim (barem kratkoročnim) interesima. Tako je, na primer, u oktobru 2009. obelodanjeno da nadzorna finansijska agencija u Južnoj Koreji nije u stanju da uveri banke u stranom vlasništvu da više novca pozajmljuju malim i srednjim preduzećima, iako su te banke, baš kao i one u domaćem, nacionalnom vlasništvu, već o tome potpisale odgovarajući memorandum o razumevanju sa agencijom, čim je izbila globalna fmansijska kriza u jesen 2008. godine. Koliko god da su važni moralni i istorijski razlozi, daleko važniji razlog tog lokalpatriotizma je u ekonomskoj sferi - u činjenici da se osnovne sposobnosti i kapaciteti jedne kompanije ne mogu tek tako lako preneti preko granice. Kompanija obično postane transnacionalna i počinje da posluje u stranim zemljama zato što poseduje izvesne tehnološke i/ili organizacione kompetencije koje firme koje posluju u matičnim zemljama ne poseduju. Te kompetencije su najčešće otelotvorene u ljudima (to su, na primer, menadžeri, inženjeri, kvalifikovani radnici), organizacijama (na primer, interna pravila preduzeća, organizaciona rutina, „institucionalno pamćenje”) i mrežama povezanih preduzeća (na primer dobavljači, finansijeri, industrijska udruženja, čak i stare poznaničke mreže koje povezuju razna preduzeća zato što ljudi koji

se odavno poznaju rade u svima njima), a ništa od toga se ne može tek tako lako prebaciti u drugu zemlju. Većina mašina može se lako preneti u inostranstvo, ali je mnogo skuplji postupak prebacivanja kvalifikovanih radnika ili menadžera. Još je teže prebaciti organizacionu rutinu ili poslovnu mrežu u neku drugu zemlju. Na primer, kada su japanski proizvođači automobila počeli da osnivaju podružnice u Jugoistočnoj Aziji tokom osamdesetih godina 20. veka, oni su tražili od podizvođača da i sami osnuju svoje podružnice, jer su im i tamo, u inostranstvu, bili potrebni pouzdani podizvođači. Štaviše, te nematerijalne sposobnosti koje su otelotvorene u ljudima, organizacijama i mrežama često ne mogu funkcionisati bez odgovarajućeg institucionalnog okruženja (pravni sistem, neformalna pravila, poslovna kultura). Koliko god da je moćna, jedna kompanija ne može da prenese svoje institucionalno okruženje u drugu zemlju. Iz svih tih razloga, najusavršenije i najsloženije aktivnosti za koje su potrebni visoki nivoi ljudskih i organizacionih kompetencija i podsticajno institucionalno okruženje mahom ostaju u matičnoj zemlji. Zato se ne može reći da lokalpatriotizam postoji samo zbog emocionalne privrženosti ili istorijskih razloga. Za njegovo postojanje postoji i dobra ekonomska osnova.

„Princ tame” menja mišljenje Lord Piter Mandelson (Peter), čovek koji je, u trenutku dok ovo pišemo (početak 2010) de facto zamenik premijera Velike Britanije, slovi za političara kome makijavelizam nije stran. Unuk veoma uglednog laburističkog političara Herberta Morisona (Morrison) i televizijski producent po profesiji, Mandelson je bio glavni „spin doktor” koji je bitno doprineo usponu takozvanih novih laburista pod Tonijem Blerom. Zahvaljujući svojoj čuvenoj sposobnosti da oseti i iskoristi promene političkih raspoloženja i da na odgovarajući način povede efikasnu medijsku kampanju, u kombinaciji s nemilosrdnošću kojom se odlikuje, zaradio je nadimak „Princ tame”. Posle vrlo bogate ali turbulentne karijere u kabinetu, na kojoj su mrlju ostavile dve ostavke zbog sumnje na korupcionaške skandale, Mandelson je napustio britansku politiku i prešao u Brisel, da bi 2004. postao evropski komesar za trgovinu. Gradeći karijeru na imidžu političara koji se uvek zalaže za biznis, imidžu koji je stekao u ono kratko vreme koje je 1998. proveo na položaju britanskog državnog sekretara za trgovinu i industriju, Mandelson je

stekao nepoljuljanu reputaciju jednog od vodećih svetskih zagovornika slobodne trgovine i ulaganja. Zato je delovalo kao istinski šok kada je Mandelson, koji se iznenadno vratio u britansku politiku i početkom 2009. postao državni sekretar za privredu, kazao u jednom intervjuu za Vol Strit Džornal u septembru 2009. da bi, zahvaljujući isuviše popustljivom britanskom stavu prema stranom vlasništvu, „britanski proizvodni sektor mogao biti na gubitku”, iako se pritom ogradio da će se to, ako se uopšte dogodi, „dogoditi tokom dužeg perioda, svakako ne preko noći”. Da li je to bila tipična mandelsonovska priča, gde mu je instinkt govorio da je sada došao trenutak da odigra na nacionalnu kartu ili je konačno shvatio nešto što su on i ostali britanski političari morali da shvate znatno ranije - da prekomeran udeo stranog vlasništva u nacionalnoj privredi može biti štetan? Razume se, moglo bi se tvrditi da činjenica da kompanije imaju lokalpatriotske predrasude ne mora nužno značiti da zemlje treba da postave ograničenja za strana ulaganja. Tačno je da se, s obzirom na te lokalpatriotske predrasude, ulaganja stranih kompanija ne nalaze u sektoru najpoželjnijih aktivnosti, ali je svako ulaganje ipak ulaganje i ono će već samo po sebi povećati proizvodnju i otvoriti radna mesta. Ako uvedete ograničenja na ono čime mogu da se bave strani investitori - tako što ćete im, na primer, kazati da oni ne mogu da ulažu u određene „strateške” industrije, ili im zabranite da poseduju većinski udeo ili zahtevate da izvrše transfer tehnologija - strani investitori će jednostavno otići na neko drugo mesto i vi ćete izgubiti i ona radna mesta i bogatstvo koje ste mogli da stvorite. Posebno kada je reč o zemljama u razvoju, koje nemaju mnogo domaćih firmi koje bi mogle da se upuste u slična ulaganja, deluje - iskreno govoreći - potpuno iracionalno, barem po mišljenju mnogih ljudi, odbacivati strana ulaganja samo zato što su strana. Čak i ako se na taj način dobijaju samo niže poslovne aktivnosti, kao što je montiranje gotovih delova („šrafciger industrija”), i to je još uvek bolje nego ništa i donosi izvesnu zaradu upravo zahvaljujući tim stranim ulaganjima, a ne bez njih. Takav način razmišljanja ispravan je u uskom smislu te reči, ali postoje i mnoga druga pitanja koja bi valjalo razmotriti pre no što budemo mogli da donesemo zaključak da zaista ne treba da postoje nikakva ograničenja za strana ulaganja (ovde ostavljamo po strani portfolio ulaganja, jer su to ulaganja u akcije kompanije radi ostvarivanja finansijske dobiti bez učešća u

neposrednom upravljanju, i usredsređujemo se na direktna strana ulaganja, koja se obično definišu kao kupovina više od deset procenata akcija jedne kompanije u nameri da se učestvuje u upravljanju tom kompanijom). Kao prvo, moramo se podsetiti da glavninu stranih investicija čini ono što nazivamo „smeđim investicijama” (ibrownfield investment), što znači da je reč o situaciji u kojoj neka strana firma kupuje postojeću, domaću firmu, a ne zelene investicije (greenfield, investment), što bi značilo da strana firma osniva novi proizvodni pogon u stranoj zemlji. Od devedesetih godina 20. veka, smeđe investicije su učestvovale sa više od polovine u ukupnim stranim direktnim ulaganjima u svetu, i to tako da su 2001. godine dosegle čak i udeo od 80 procenata; to je bilo u jeku međunarodnih fuzionisanja i akvizicija. To znači da većina direktnih stranih ulaganja podrazumeva preuzimanje kontrole nad postojećim firmama, a ne osnivanje novih firmi, nove proizvodnje i novih radnih mesta. Razume se, novi vlasnici mogu doneti bolje menadžerske i tehnološke kapacitete i mogu oživeti preduzeće koje je zapalo u teškoće - što smo videli na primeru kompanije „Nišan” pod Karlosom Gonom - ali se veoma često takvoj akviziciji pribegava u nameri da se iskoriste postojeći kapaciteti u kupljenoj kompaniji, a ne da se otvaraju novi kapaciteti. Sto je još važnije, onog trenutka kada domaću firmu kupi neka strana firma, lokalpatriotske predrasude strane firme koja kupuje domaće preduzeće na duži rok će postaviti određena ograničenja, pa će se tačno znati do koje mere to novokupljeno preduzeće može uopšte da napreduje u unutrašnjem hijerarhijskom poretku preduzeća koje je obavilo kupovinu. Čak i kada je reč o zelenim investicijama, treba uzeti u obzir faktor lokalpatriotskih predrasuda. Da, tačno je da zelene investicije stvaraju nove proizvodne kapacitete, što znači da su po definiciji bolje od alternative, odnosno od situacije u kojoj uopšte nema stranih ulaganja. Međutim, postoji pitanje koje subjekti političkog odlučivanju moraju da razmotre pre no što prihvate takve strane investicije, a ono glasi: kako će to uticati na buduću putanju razvoja njihove nacionalne privrede. Različite aktivnosti imaju različit potencijal za tehnološke inovacije i rast produktivnosti, pa ono što radite danas, utiče na ono što ćete raditi u budućnosti i ono što ćete dobiti kao rezultat tog rada. Među američkim stručnjacima za industrijsku politiku tokom osamdesetih godina bila je popularna dosetka da se „ne možemo praviti da nam je svejedno da li će neko proizvoditi krompir čips, čipove od drveta ili

mikročipove”. A svi su izgledi da će strana kompanija u vašoj zemlji pre proizvoditi krompir čips nego što će se opredeliti za proizvodnju čipova od drveta, a kamoli mikročipova. S obzirom na sve to, posebno ako je reč o zemlji u razvoju čije su nacionalne kompanije još uvek nedovoljno razvijene, možda je bolje ograničiti direktna strana ulaganja barem u nekim industrijskim sektorima i pokušati da se nacionalne firme razviju toliko da mogu postati pouzdani alternativni investitori stranim kompanijama. Zemlja će zbog toga, na kratak rok, izgubiti izvesne investicije, ali joj to može omogućiti da, dugoročno gledano, obezbedi razvoj složenijih poslovnih aktivnosti u svojim granicama. Ili, bolje, vlada zemlje u razvoju može dopustiti strane investicije pod uslovima koji će joj pomoći da brže unapredi kapacitete nacionalnih kompanija - na primer tako što će tražiti zajednička ulaganja (a to će podstaći transfer tehnike upravljanja), ili što će zahtevati aktivniji transfer tehnologije, ili uvesti kao zakonsku obavezu organizovanje obuke radne snage. Kada kažemo da će strani kapital zemlji doneti manje dobra nego domaći kapital, to ne znači da tvrdimo da se uvek treba opredeljivati za domaći u odnosu na strani kapital. Reč je o tome da nacionalnost, odnosno državljanstvo nije jedino što determiniše ponašanje kapitala. Bitne su takođe i namere i sposobnosti kapitala. Pretpostavimo da razmišljate o tome da treba da prodate domaću fabriku automobila koja je zapala u teškoće. Idealno bi bilo da pronađete novog vlasnika koji je spreman i voljan da dugoročno unapredi to vaše domaće preduzeće. Veća je verovatnoća da će perspektivni kupac imati tehnološke mogućnosti da to uradi ako je on već etablirani proizvođač automobila, svejedno da li domaći ili strani, nego ako je to samo fond finansijskog kapitala, kakav bi, na primer, bio neki otvoreni investicioni fond s javnom ponudom. Poslednjih godina takvi otvoreni investicioni fondovi imaju sve važniju ulogu u korporativnim akvizicijama. Iako ti fondovi nemaju sopstvene stručnjake specijalizovane za određene industrijske grane oni, teorijski gledano, mogu da kupe neku kompaniju na duži rok i da angažuju industrijske stručnjake kao rukovodioce, tražeći od njih da unaprede proizvodne kapacitete kupljene kompanije. Međutim, u praksi ti fondovi obično nemaju nameru da na duži rok unapređuju kupljenu kompaniju. Oni kupuju firme u nameri da ih

prodaju u roku od tri do pet godina, pošto ih restrukturišu tako da postanu profitabilne. Takvo restrukturisanje, s obzirom na period koji se ima u vidu, obično podrazumeva smanjenje troškova (posebno otpuštanje radnika i uzdržavanje od dugoročnih investicija), a ne uvećanje proizvodnih kapaciteta. Takvo restrukturisanje će verovatno naneti štetu dugoročnoj perspektivi kompanije jer će umanjiti njenu sposobnost da stvori rast produktivnosti. U najgorem slučaju, otvoreni privatni investicioni fondovi mogu kupiti kompanije u eksplicitnoj nameri da im „očerupaju aktivu”, prodajući vrednu imovinu kompanije nimalo ne hajući za njenu dugoročnu budućnost. Ono što je sada ozloglašeni fond Finiks Venčer Holdings uradio britanskom proizvođaču automobila „Rover”, koji su kupili od kompanije „BMW”, klasičan je primer te pojave (takozvani „Finiks for” izašao je na posebno loš glas zbog toga što su rukovodioci koje je postavio sebi isplaćivali ogromne plate, uz neverovatno visoke honorare za konsultantske usluge koje su odobravali svojim prijateljima). Razume se, to ne znači da preduzeća koja već rade u datom industrijskom sektoru uvek nameravaju da dugoročno unaprede poslovanje kupljene kompanije. Kada je „Dženeral Motors” kupio mnoštvo malih stranih proizvođača automobila - kao što su „Saab” ili korejski „Daewoo” - u deceniji koja je prethodila njegovom bankrotstvu 2009. godine, namera je bila da iskoristi tehnologiju koju su stekle te kupljene kompanije, a ne da unapredi njihove proizvodne kapacitete (vidi Stvar br. 18). Štaviše, odnedavno je prilično zamagljena ta razlika između industrijskog i finansijskog kapitala, jer su industrijske kompanije, kao što su „Dženeral Motors” i „Dženeral Elektrik” počele da ostvaruju veći profit u finansijskom nego u industrijskom sektoru (vidi Stvar br. 22), tako da činjenica da kompanija koja kupuje domaće preduzeće već radi u tom sektoru nije nikakvo jemstvo njene dugoročne opredeljenosti za navedeni sektor. Prema tome, ako neka strana kompanija koja radi u istom industrijskom sektoru kupuje domaću kompaniju i pritom ima dugoročno poslovno opredeljenje, bolje je prodati domaću kompaniju toj stranoj kompaniji nego prodati istu tu domaću kompaniju nekom privatnom otvorenom investicionom fondu, makar taj fond bio domaći. Međutim, ako su svi ostali činioci istovetni, onda je veća verovatnoća da će domaća kompanija postupati na način koji više odgovara ukupnoj domaćoj privredi.

Prema tome, uprkos svoj retorici globalizacije, nacionalnost, odnosno državljanstvo neke firme još uvek je ključni činilac kada treba odlučiti gde če biti stacionirane njene napredne aktivnosti, kao što su istraživanje i razvoj i donošenje strateških poslovnih odluka. Nacionalnost, odnosno državljanstvo nije jedina determinanta ponašanja nekog preduzeća, pa moramo uzeti u obzir i druge činioce, kao što je to da li investitor već ima iskustvo u datoj industrijskoj grani i koliko je zaista čvrsto njegovo dugoročno opredeljenje za kupljenu kompaniju. Koliko god da je pogrešno slepo, apriorno odbacivanje stranog kapitala, bilo bi veoma naivno ako bismo ekonomsku politiku kreirali na mitu po kome kapital više nema nacionalne korene. Na kraju krajeva, zakasnele rezerve lorda Mandelsona imaju, kako se ispostavlja, ozbiljan osnov u stvarnosti.

Stvar br. 9 - Mi ne živimo u postindustrijskom dobu Šta vam kažu? Naša ekonomija je temeljno preobražena tokom poslednjih nekoliko decenija. Posebno proizvođačka industrija u bogatim zemljama, koja je svojevremeno bila pokretačka snaga kapitalizma, više nije važna. S obzirom na prirodnu tendenciju da (relativna) tražnja za uslugama raste naporedo s prosperitetom i usponom usluga baziranih na visokoproduktivnom znanju (kao što su bankarstvo i konsalting u menadžmentu), proizvođačke industrije su počele da beleže pad u svim bogatim zemljama. Te zemlje su ušle u „postindustrijsko” doba, gde većina ljudi radi u uslužnom sektoru i gde najveći deo proizvoda predstavljaju usluge. Pad neposredne proizvodnje nije samo nešto što je potpuno prirodno i zbog čega ne treba da brinemo već je nešto što bi, zapravo, trebalo da slavimo. S obzirom na uspon usluga baziranih na znanju, možda bi bilo bolje čak i za neke zemlje u razvoju da preskoče fazu proizvođačkih aktivnosti, koja je ionako osuđena na propast, i da naprave korak od sedam milja pravo u postindustrijsku ekonomiju koja se zasniva na uslužnoj delatnosti. A šta vam ne kažu? Možda zaista živimo u postindustrijskom društvu u tom smislu da većina nas radi u prodavnicama i kancelarijama, a ne u fabrikama i proizvodnim pogonima. Međutim, nismo stupili u postindustrijsku fazu razvoja u tom smislu da je industrija postala nevažna. Najveći deo pada udela industrijske proizvodnje u ukupnom nacionalnom proizvodu (ali ne sav taj pad) nije posledica pada apsolutne količine proizvedene robe, već je posledica pada cena te robe u odnosu na cenu usluga, što je prouzrokovano brzim rastom njihove produktivnosti (autput po jedinici inputa). Iako je deindustrijalizacija uglavnom rezultat te razlike u rastu produktivnosti među sektorima, ona ima negativne posledice po rast produktivnosti u celoj privredi i po platni bilans, što se nikako ne može ignorisati. Što se tiče ideje da zemlje u razvoju mogu u velikoj meri da preskoče fazu industrijalizacije i direktno uđu u postindustrijsku fazu, to je čista fantazija. Usluge su slab motor rasta, s

obzirom na to da imaju ograničen prostor za rast produktivnosti. Nizak stepen mogućnosti tržišnog plasmana usluga znači da će ekonomija koja je u većoj meri zasnovana na uslugama imati manju sposobnost izvoza. Manja zarada od izvoza znači i manju sposobnost za kupovinu napredne tehnologije u inostranstvu, što opet dovodi do sporijeg rasta.

Postoji li išta što nije proizvedeno u Kini? Jednog dana me je moj devetogodišnji sin Džin Đu (da, to je onaj koji se kao „moj šestogodišnji sin” pojavljuje u mojoj prethodnoj knjizi Loši Samarićani - zaista je sposoban da glumi najrazličitije uloge) upitao: „Tata, postoji li išta što nije napravljeno u Kini?” Odgovorio sam mu da stvari zaista možda tako izgledaju, ali da druge zemlje ipak još uvek ponešto proizvode. Onda sam se mučio da nađem primer. Upravo sam hteo da pomenem njegovu „japansku” konzolu za igru Nintendo DSi, ali sam se onda setio da sam na njoj video etiketu „proizvedeno u Kini”. Uspeo sam da mu kažem da su neki mobilni telefoni i moderni televizori s ravnim ekranom proizvedeni u Koreji, ali nisam mogao da se setim drugih stvari koje bi devetogodišnjak mogao da prepozna (ipak je još premlad za nešto poput automobila BMW). Zaista nije nikakvo čudo što Kinu danas nazivaju „prvom fabrikom sveta”. Teško je u to poverovati, ali je izraz „prva fabrika sveta” izvorno označavao Englesku, koja danas, barem po rečima francuskog predsednika Nikole Sarkozija „uopšte nema industriju”. Pošto je uspešno pokrenula industrijsku revoluciju pre no što su to učinile druge zemlje, Britanija je sredinom 19. veka postala tako dominantna industrijska velesila da se osećala dovoljno sigurnom da potpuno liberalizuje svoju trgovinu (vidi Stvar br. 7). Godine 1860. Velika Britanija je proizvodila 20 procenata ukupne svetske industrijske proizvodnje. Godine 1870. učestvovala je sa 46 posto u svetskom prometu industrijske robe. Sadašnji udeo Kine u svetskom izvozu iznosi samo oko 17 procenata (to su podaci za 2007), iako zaista izgleda da je „sve” proizvedeno u Kini, pa onda možete zamisliti kolike su bile stvarne razmere britanske dominacije u ono doba. Međutim, taj britanski dominantni položaj nije bio dugog veka. Pošto je oko 1860. potpuno liberalizovala svoju trgovinu, njena dominacija je počev od osamdesetih godina 19. veka počela da opada, a zemlje poput Sjedinjenih Američkih Država i Nemačke brzo su je sustizale. Svoj vodeči položaj u

svetskoj industrijskoj hijerarhiji Velika Britanija je izgubila u vreme Prvog svetskog rata, ali se dominacija proizvodnje u britanskoj privredi nastavila još dugo posle toga. Sve do početka ranih sedamdesetih godina 20. veka, zajedno s Nemačkom, Britanija je imala jedan od najvećih svetskih udela industrijskih radnika u ukupnom broju zaposlenih, oko 35 procenata. U to vreme, Britanija je suštinski bila proizvođačka privreda, zemlja koja je izvozila svoju industrijsku proizvodnju, a uvozila hranu, gorivo i sirovine. Suficit u trgovini robom industrijske proizvodnje (razlika između proizvođačkog izvoza i proizvođačkog uvoza) stalno je iznosio između četiri i šest posto BDP-a tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Od sedamdesetih godina prošlog veka, međutim, britanski proizvodni sektor naglo gubi na značaju. Udeo industrijske proizvodnje u britanskom BDP-u 1950. godine je iznosio 37 procenata. Danas taj udeo iznosi svega 13 procenata. Udeo industrijske proizvodnje u ukupnoj zaposlenosti pao je sa oko 35 procenata, koliko je iznosio početkom sedamdesetih godina 20. veka, na 28

svega nešto više od 10 procenata. Britanski položaj u međunarodnoj trgovini takođe se drastično promenio. Danas Britanija ima deficit industrijske proizvodnje između dva i četiri procenta BDP-a godišnje. Šta se to dogodilo? Treba li Britanija da bude zabrinuta? Preovladava mišljenje da nema razloga za zabrinutost. Pre svega, ne može se reći da je Britanija jedina zemlja u kojoj su se takve stvari dogodile. Pad udela industrijske proizvodnje u ukupnom proizvodu i u ukupnoj zaposlenosti što je pojava koju nazivamo deindustrijalizacija - sasvim je prirodan, tvrde mnogi komentatori, i karakterističan je za sve bogate zemlje (što se u britanskom slučaju ubrzalo otkrićem nafte u Severnom moru). Opšte je uverenje da do toga dolazi zato što ljudi, kako postaju bogatiji, tako traže sve više usluga, a manje robe industrijske proizvodnje. Kad pada tražnja, potpuno je prirodno da sektor industrijske proizvodnje beleži pad i da zemlja ulazi u postindustrijsku fazu. Mnogi zapravo slave uspon uslužne delatnosti. Po njima, nedavna ekspanzija usluga zasnovanih na znanju i stručnosti koje su ostvarile brz rast produktivnosti - kao što su finansijske usluge, konsalting, dizajn i projektovanje, kompjuterske i informativne usluge, istraživanje i razvoj - znači da su usluge zamenile industrijsku proizvodnju na mestu osnovnog pokretača rasta, barem u bogatim zemljama. Industrijska proizvodnja se danas smatra aktivnošću nižeg reda, kojom se bave zemlje u razvoju, kao što je Kina.

Kompjuteri i sisanje: Uzroci deindustrijalizacije? Da li smo stvarno ušli u postindustrijsko doba? Da li je proizvodnja danas beznačajna? Odgovori glase, onim redom kojim su postavljena pitanja: „samo u izvesnom smislu” i „ne, nije”. Nesporno je da znatno manji procenat ljudi u bogatim zemljama radi u fabrikama nego što je to ranije bio slučaj. Krajem 19. i početkom 20. veka dešavalo se da u nekim zemljama (pre svega Velikoj Britaniji i Belgiji) oko 40 procenata svih zaposlenih radi upravo u proizvođačkoj industriji. Danas to u najboljem slučaju iznosi 25 posto, a u nekim zemljama (pre svega SAD, Kanadi i Britaniji) jedva da iznosi 15 posto. Pošto toliko manji broj ljudi (proporcionalno gledano) radi u fabrikama, promenila se i priroda samog društva. Mi se delimično formiramo kroz vlastito radno iskustvo (što je činjenica koju većina ekonomista ne uočava), tako da to gde i kako radimo utiče na to ko smo. U poređenju s fabričkim radnicima, službenici i trgovački pomoćnici obavljaju mnogo manje fizičkog posla i, budući da ne moraju da rade na proizvodnoj traci niti za mašinom, imaju mnogo više kontrole nad sopstvenim procesom rada. Fabrički radnici mnogo tešnje sarađuju s kolegama na poslu, posebno kroz sindikalne aktivnosti. Nasuprot tome, ljudi koji rade u prodavnicama i kancelarijama skloni su većoj individualnosti i nisu tako čvrsto sindikalno povezani. Trgovački pomoćnici i neki službenici neposredno komuniciraju s mušterijama, odnosno klijentima, dok fabrički radnici nikada ne vide kupce svojih proizvoda. Nisam stručan sociolog niti psiholog da bih mogao da kažem nešto suštinski važno kada je o tome reč, ali sve to znači da ljudi u današnjim bogatim zemljama ne samo da rade drugačije nego što su radili njihovi roditelji i roditelji njihovih roditelja nego su i drugačiji ljudi. Na taj način su današnje bogate zemlje postale postindustrijska društva u socijalnom smislu. Međutim, one nisu postale postindustrijska društva u ekonomskom smislu. Proizvodnja i dalje ima ključnu ulogu u njihovim privredama. Da bismo to shvatili, moramo pre svega da razumemo zašto se u bogatim zemljama dogodila deindustrijalizacija. Jedan mali, ali ni najmanje zanemarljiv deo deindustrijalizacije, proistekao je iz optičkih varki u tom smislu da on odražava promene statističke kategorizacije, a ne promene na planu stvarnih aktivnosti. Jedna takva iluzija

proistekla je iz činjenice da su neke aktivnosti koje po svojoj fizičkoj prirodi zapravo predstavljaju usluge ranije obavljale mnoge proizvođačke firme, pa su na taj način bile klasifikovane kao industrijski proizvod (npr. priprema i dostava jela, čišćenje, tehnička podrška). Takvi poslovi sada su povereni nekom drugom, spoljnom izvršiocu, kome je to primarna delatnost (i outsourcing). Kada se pribegne takvom poveravanju poslova nekom spoljnom izvršiocu, evidentirani učinak usluga poveća se bez stvarnog povećanja uslužnih aktivnosti. Iako nema pouzdane procene veličine te pojave, stručnjaci se slažu da je outsourcing bio značajan izvor deindustrijalizacije u SAD i Velikoj Britaniji, naročito tokom osamdesetih godina 20. veka. Pored toga, razmere smanjenja proizvodnje dodatno su naglašene i onim što nazivamo 29

„efektom reklasifikacije”. U izveštaju britanske vlade, procenjeno je da se do deset procenata pada broja zaposlenih u proizvodnji 1998-2006. u Velikoj Britaniji može pripisati činjenici da su neke proizvođačke kompanije, uvidevši da su uslužne aktivnosti postale pretežne u njihovom poslovanju, zatražile od vladinog statističkog biroa da budu prekvalifikovane u preduzeća koja se bave uslužnom delatnošću, uprkos tome što su zadržale izvesnu proizvodnu aktivnost. U poslednje vreme veliku pažnju je privukao jedan uzrok istinske deindustrijalizacije. Reč je o rastu uvoza industrijskih proizvoda iz zemalja u razvoju u kojima su troškovi poslovanja niski, posebno iz Kine. Koliko god da to deluje dramatično, to ipak nije glavno objašnjenje za deindustrijalizaciju bogatih zemalja. Kineski izvoz nije suštinski uticao na tu oblast sve do kraja devedesetih godina 20. veka, ali je proces deindustrijalizacije već započeo sedamdesetih godina tog veka u većini bogatih zemalja. Glavnina procena pokazuje da uspon Kine kao novonastale prve fabrike sveta može da objasni samo oko 20 procenata deindustrijalizacije koja se dosad dogodila u bogatim zemljama. Mnogi smatraju da se preostalih 80 ili nešto više procenata uglavnom može objasniti prirodnom tendencijom da se (relativna) tražnja za industrijskim proizvodima smanjuje uporedo s rastom prosperiteta. Međutim, ako bismo bliže pogledali to stanje, videli bismo da je taj efekat tražnje u suštini veoma mali. Čini se da deo dohotka koji trošimo na usluge nikad nije bio veći i to ne zato što koristimo više usluga no što smo ih dosad koristili u apsolutnom smislu već uglavnom zbog toga što usluge u relativnom smislu

postaju skuplje no ikada. Ako uzmete iznos novca koji ste pre deset godina platili prilikom kupovine računara i prilagodite ga za vrednost inflacije, videćete da danas za te pare možete verovatno da kupite tri, ako ne i četiri računara jednake ili možda jače snage (i svakako manjih dimenzija). To znači da ćete verovatno imati dva računara, a ne samo jedan računar u domaćinstvu. Međutim, čak i ako uzmete dva' računara, deo vašeg dohotka potrošenog na računare znatno je manji nego ranije (da bih razradio tu tezu, pretpostaviću da je vaš prihod isti, pošto se prilagodi za iznos inflacije). Nasuprot tome, verovatno se šišate isto onoliko puta danas koliko ste se puta šišali pre deset godina (naravno, ako u međuvremenu niste oćelavili). Cena šišanja je verovatno porasla, pa je onda udeo vašeg dohotka koji se troši na šišanje danas veći nego što je to bio pre deset godina. Usled toga izgleda da trošite veći (odnosno manji) deo svog prihoda na šišanje (odnosno kompjutere) nego što ste to ranije činili, ali u stvarnosti vi zapravo trošite više kompjutera nego što ste to ranije činili, dok ste, što se šišanja, tiče ostali na istome. Zaista, ako izvršite prilagođavanja saglasno promenama u relativnim cenama (odnosno, da posegnemo za tehničkim žargonom, ako stvari merite u konstantnim cenama), videćete da je pad proizvodnje u bogatim zemljama zapravo daleko sporiji nego što se to na prvi pogled čini. Na primer, u slučaju Velike Britanije, udeo proizvodnje u ukupnom proizvodu zemlje, ako ne računamo relativne cenovne efekte (opet, tehničkim žargonom kazano, u tekućim cenama), pao je za više od 40 procenata od 1955. do 1990. (udeo koji je ranije iznosio 37 procenata pao je na 21 procenat). Međutim, ako uzmemo u obzir relativne cenovne efekte, taj pad je iznosio svega nešto više od 10 posto 30

(sa 27 na 24 procenta). Drugačije rečeno, dejstvo realne tražnje - to je dejstvo tražnje pošto se uzmu u obzir relativne promene cena - zapravo je malo. Zbog čega onda padaju relativne cene proizvoda industrijske proizvodnje? Zato što proizvođačka industrija ima višu stopu rasta produktivnosti nego uslužni sektor. Budući da se učinak proizvođačkog sektora povećava brže od učinka uslužnog sektora, cene robe koju taj proizvođački sektor proizvodi padaju u odnosu na cene usluga. U proizvodnji, gde je mnogo lakše primeniti mehanizaciju i hemijske procese, lakše je i povećati produktivnost nego u uslužnom sektoru. Nasuprot tome, mnoge uslužne

delatnosti su već po samoj svojoj prirodi inherentno neprijemčive za povećanje produktivnosti ako se želi sačuvati kvalitetproizvoda. U nekim slučajevima, proizvod će biti uništen i već samim pokušajem da se poveća produktivnost. Recimo, ako gudački kvartet protrči kroz istu kompoziciju za devet umesto za 37 minuta, koliko je predviđeno da traje, hoćete li reći da se produktivnost trostruko uvećala? Kada je reč o nekim drugim uslugama, prividno veća produktivnost samo je rezultat gubitka kvaliteta proizvoda. Učiteljica može, na primer, četvorostruko uvećati svoju produktivnost tako što će primiti četiri puta više đaka u učionicu, ali će kvalitet njenog „proizvoda” biti uništen već zbog same činjenice da nijednom učeniku ne može da posveti onoliko pažnje koliko je mogla ranije. Veliki deo povećanja produktivnosti usluga na malo u zemljama kao što su SAD i Velika Britanija rezultat je sniženja kvaliteta same usluge jer se očigledno nude jeftinije cipele, kaučevi i jabuke: sve je manje trgovačkih pomoćnika u prodavnicama cipela, pa čete umesto pet minuta, koliko ste ranije čekali, sada čekati 20 minuta da vas usluže; moraćete da sačekate četiri nedelje, a ne dve da bi vam isporučili novi kauč, i verovatno ćete pritom morati da uzmete slobodan dan zato što će vam kazati da robu isporučuju samo „između osam i osamnaest sati”; potrošićete mnogo više vremena nego ranije vozeći se do novog supermarketa u kojem su jabuke jeftinije nego u starom supermarketu, ali i birajući robu jer su i gondole mnogo duže, i to samo zato što se nalazi negde u nedođiji, pa zato možda ima više prodajnog prostora. Postoje neke uslužne delatnosti, kao što je bankarstvo, u kojima ima mnogo više mogućnosti za povećanje produktivnosti nego u drugim delatnostima. Međutim, kako se jasno videlo kada je 2008. godine izbila finansijska kriza, najveći deo rasta produktivnosti u tim delatnostima nije bio prouzrokovan stvarnim rastom produktivnosti (na primer, smanjenjem troškova upotrebom boljih kompjutera), već finansijskim inovacijama koje su zamaglile rizičnost finansijske aktive (umesto da je zaista smanje), što je dozvolilo finansijskom sektoru da ostvari rast po neodrživo visokoj stopi (vidi Stvar br. 22). Ukratko rečeno, pad udela proizvodnje u ukupnom učinku bogatih zemalja nije prevashodno rezultat pada (relativne) tražnje za robom industrijske proizvodnje, kao što to mnogi ljudi misle. Isto tako, taj pad nije prvenstveno rezultat rasta izvoza proizvedene robe iz Kine i drugih zemalja u razvoju, iako to jeste imalo značajan uticaj u nekim sektorima. Umesto toga, može se reći da

je glavni pokretač procesa deindustrijalizacije pad relativnih cena proizvedene robe do koga dolazi usled bržeg rasta produktivnosti u proizvodnom sektoru. Na taj način, iako građani bogatih zemalja možda žive u postindustrijskom društvu sa stanovišta zapošljavanja, važnost neposredne proizvodnje sa stanovišta društvenog proizvoda, odnosno učinka tih privreda nije umanjena u toj meri da bismo mogli da proglasimo postindustrijsko doba.

Da li bi trebalo da nas brine deindustrijalizacija? Međutim, ako je deindustrijalizacija posledica same dinamičnosti proizvođačkog sektora, zar to onda nije samo po sebi dobro? Ne mora nužno da bude tako. Činjenica da je deindustrijalizacija prvenstveno prouzrokovana komparativnom dinamičnošću sektora neposredne proizvodnje u odnosu na uslužni sektor ne kaže ništa o tome koliko dobro on prolazi kada se uporedi s proizvođačkim sektorima u drugim zemljama. Ako proizvođački sektor u jednoj zemlji ima nižu stopu rasta produktivnosti nego proizvođački sektori u drugim zemljama, on će postati nekonkurentan na međunarodnom planu, što će na kratak rok prouzrokovati platnobilansne probleme, a na duži rok pad životnog standarda. Drugačije rečeno, deindustrijalizacija može biti propraćena ili ekonomskim uspehom ili ekonomskim neuspehom. Zemlje nikako ne bi smele sebi da dopuste da se uljuljkaju u lažni osećaj sigurnosti usled činjenice da je deindustrijalizacija proistekla iz komparativne dinamičnosti sektora neposredne proizvodnje, budući da čak i onaj proizvođački sektor koji je po međunarodnim standardima izrazito nedinamičan može da bude (i obično jeste) dinamičniji od uslužnog sektora u istoj zemlji. Bez obzira na to da li je proizvođački sektor jedne zemlje dinamičan ili nije dinamičan po međunarodnim standardima, smanjenje njegovog relativnog udela negativno utiče na rast produktivnosti. Budući da u ekonomiji postaje dominantan uslužni sektor, u kome je stopa rasta produktivnosti niža, usporiće se i ukupni rast produktivnosti u celoj privredi. Ako ne verujemo (kao što neki čine) u to da su zemlje koje se nalaze u fazi deindustrijalizacije sada dovoljno bogate da im više nije potreban rast produktivnosti, onda to smanjenje produktivnosti jeste nešto zbog čega one treba da budu zabrinute - ili bar nešto s čim bi trebalo da pokušaju da se pomire. Deindustrijalizacija ima i negativan efekat na platni bilans zemlje zbog

toga što je teže, po prirodi stvari, izvoziti usluge nego industrijske proizvode. Platnobilansni deficit znači da zemlja ne može da „plati sebi put u svet”. Razume se, zemlja može da na neko vreme začepi rupu stranim kreditima, ali će na kraju morati da snizi vrednost svoje valute, čime će umanjiti sopstvenu mogućnost uvoza, a samim tim i životni standard. U korenu te niske „utrživosti” usluga leži činjenica da je, za razliku od industrijske robe koja može biti transportovana u bilo koji deo sveta, za većinu usluga potrebno da oni koji ih pružaju i oni koji ih koriste budu na istoj lokaciji. Niko još nije smislio način da šiša ili čisti kuću na daljinu. Očigledno je da će taj problem biti rešen ako pružalac usluge (berberin ili čistač iz gore navedenih primera) može da pređe u zemlju svoga klijenta, ali to opet u većini slučajeva podrazumeva imigraciju, koju je glavnina zemalja drastično ograničila (vidi Stvar br. 3). S obzirom na to, povećani udeo uslužnog sektora u privredi jedne zemlje znači da će ta zemlja, ako sve ostale stvari ostanu iste, imati manju zaradu od izvoza. Samo ako izvoz industrijskih proizvoda nesrazmerno poraste, zemlja će moći da plati isti iznos za uvoz koji je ranije plaćala. Ako je njena deindustrijalizacija negativne vrste propraćena slabljenjem međunarodne konkurentnosti, platnobilansni problem može biti i ozbiljniji budući da u tom slučaju proizvodni sektor neće moći da poveća svoj izvoz. Nisu sve usluge podjednako neutržive. Usluge zasnovane na visokom stepenu znanja koje sam ranije pomenuo - kao što su bankarstvo, konsultantske usluge, inženjerskoprojektantske itd. - visoko su utržive. Na primer, u Britaniji je od devedesetih godina 20. veka izvoz takvih usluga odigrao ključnu ulogu u popunjavanju platnobilansnog jaza koji je bio posledica deindustrijalizacije (kao i pada izvoza nafte iz Severnog mora, što je zemlji omogućilo - a i to jedva - samo da preživi negativne platnobilansne posledice deindustrijalizacije tokom osamdesetih godina). Međutim, čak i u Velikoj Britaniji, koja je najnaprednija kada je reč o izvozu usluga zasnovanih na visokom stepenu znanja, suficit platnog bilansa ostvaren zahvaljujući tim uslugama znatno je niži od četiri procenta BDP-a, što je jedva dovoljno da se pokrije proizvođački deficit u zemlji. S obzirom na to da će, usled svetske finansijske krize iz 2008. godine, verovatno ojačati globalna finansijska regulativa, nema mnogo izgleda da Britanija uspe da i u budućnosti zadrži nivo suficita u finansijskim i drugim uslugama zasnovanim

na visokom stepenu znanja. Sto se tiče Sjedinjenih Američkih Država, koje navodno predstavljaju drugi model postindustrijske privrede, trgovinski suficit u uslugama zasnovanim na visokom stepenu znanja zapravo je manji od jednog procenta BDP-a - a to nije ni iz daleka dovoljno da se nadoknadi trgovinski 31

deficit kod industrijske robe, koji iznosi oko četiri procenta BDP-a. Sjedinjene Američke Države su uspele da izdrže tako veliki trgovinski deficit industrijskih proizvoda samo zato što su mogle u velikoj meri da se zadužuju u inostranstvu - a ta sposobnost se može samo smanjivati tokom narednih godina, s obzirom na promene u svetskoj privredi - a ne zbog toga što je njihov uslužni sektor „uskočio” da popuni prazninu, kao što se dogodilo u Velikoj Britaniji. Štaviše, pitanje je može li se tokom vremena zadržati i snaga koju sada imaju SAD i Velika Britanija kada je reč o uslugama zasnovanim na visokom stepenu znanja. Naime, u takvim uslugama, kao što su inženjerstvo i projektovanje, gde je od presudnog značaja uvid koji se stiče sagledavanjem proizvodnih procesa, dalje smanjenje industrijske baze dovešće do pada kvaliteta njihovih (uslužnih) proizvoda, pa samim tim i do smanjenja zarade od izvoza tih proizvoda. Ako nije mnogo verovatno da će Velika Britanija i SAD - dve zemlje za koje se pretpostavlja da bi trebalo da budu najrazvijenije na planu usluga baziranih na visokom stepenu znanja - na duži rok zadovoljiti svoje platnobilansne potrebe izvozom tih usluga, onda je krajnje neverovatno da će to uspeti da urade ostale zemlje.

Postindustrijske fantazije Uvereni da je deindustrijalizacija rezultat promene motora ili pokretača našeg rasta - ranije je taj pokretač bila industrijska proizvodnja, a sada su to usluge - neki tvrde da zemlje u razvoju mogu u znatnoj meri da preskoče fazu industrijalizacije i da pređu direktno na uslužnu privredu. To stanovište je postalo veoma popularno među nekim posmatračima u Indiji, posebno otkako se pristupilo prebacivanju uslužnog sektora u ofšor zone. Zaboravimo na sve one zagađivačke industrije, kažu oni, zašto ne bismo direktno prešli s poljoprivrede na usluge? Ako je Kina prva fabrika sveta, glasi dalje ta teza, onda bi Indija trebalo da pokuša da postane „prva kancelarija sveta”. Međutim, zaista je fantazija, pusti san da jedna siromašna zemlja može da

se razvije prevashodno na osnovu uslužnog sektora. Kao što je već istaknuto, proizvođački sektor ima inherentno bržu stopu rasta produktivnosti od uslužnog sektora. Naravno, postoje neke uslužne delatnosti koje imaju potencijal za brz rast produktivnosti, pre svega usluge zasnovane na visokom stepenu znanja o kojima sam ranije već govorio. Međutim, te uslužne delatnosti koriste prvenstveno proizvodne kompanije, pa je veoma teško razviti taj sektor ako se prethodno ne razvije snažna proizvođačka baza. Ako svoj razvoj u velikoj meri bazirate na uslugama od samog početka, onda će vaša dugoročna stopa rasta produktivnosti biti znatno niža nego kada razvoj privrede bazirate na proizvodnji. Sem toga, već smo videli da, s obzirom na to da su usluge znatno manje utržive, zemlje koje su specijalizovane za usluge verovatno čekaju ozbiljni platnobilansni problemi nego što je to slučaj sa zemljama koje su se specijalizovale u proizvodnji. To je već dovoljno loše i za jednu razvijenu zemlju, gde će platnobilansni problemi dugoročno gledano sniziti životni standard. Međutim, to je pogubno za zemlje u razvoju. Reč je o tome da zemlja u razvoju mora iz inostranstva da uvozi premoćnu tehnologiju (bilo u vidu mašina, bilo u vidu tehnoloških licenci) da bi se razvijala. Prema tome, kada takva zemlja ima platnobilansni problem, sama njena sposobnost da usavršava i time razvija svoju privredu uvozom i korišćenjem premoćne tehnologije biva ozbiljno podrivena. Dok izlažem sve ove negativne stvari o strategijama ekonomskog razvoja zasnovanim na uslugama, neko od vas će možda da upita: a šta je onda sa zemljama kao što su Švajcarska i Singapur ? Zar se one nisu razvile upravo na osnovu uslužnog sektora? Međutim, nijedna od pomenutih dveju privreda nije ono što se o njoj misli. U suštini, i jedna i druga su pre svega dokazi uspešnog razvoja proizvodnog sektora. Na primer, mnogi ljudi misle da Svajcarska živi od ukradenog novca koji su u njenim bankama deponovali diktatori iz Trećeg sveta ili od toga što japanskim i američkim turistima prodaje klepetuše i satove s kukavicom; u suštini, Svajcarska je jedna od onih svetskih zemalja koje su dosegle najviši stepen industrijalizacije. Ne srećemo se često s proizvodima napravljenim u Svajcarskoj zato što je Svajcarska mala zemlja (svega oko sedam miliona stanovnika) što znači da je ukupna količina robe proizvedene u Švajcarskoj prilično mala, kao i zbog toga što su njeni

proizvođači specijalizovani za proizvodnju takve robe kao što su mašine i industrijska hemija, a ne za proizvodnju robe široke potrošnje koja je znatno uočljivija. Međutim, mereno po stanovniku, Svajcarska ima najviši industrijski proizvod na svetu (u zavisnosti od godine i podataka koje analizirate, nekad je na drugom mestu iza Japana). Singapur je takođe jedna od pet najindustrijalizovanijih privreda na svetu (i tu govorimo o dodatoj vrednosti po stanovniku ostvarenoj kroz industrijski sektor). U navedenih pet spadaju još i Finska i Švedska. Zaista, sa izuzetkom malobrojnih mesta, kao što su Sejšeli koji imaju sasvim mali broj stanovnika i izuzetne turističke resurse (85.000 ljudi s dohotkom od oko 9.000 dolara po stanovniku), do sada nijedna zemlja nije postigla čak ni pristojan (a kamoli visok) životni standard time što se oslonila isključivo na usluge, i nijedna to neće ni u budućnosti uspeti. Ukratko rečeno, čak ni bogate zemlje nisu postale isključivo postindustrijske. Mada većina ljudi u tim zemljama više ne radi u fabrikama, važnost proizvođačkog sektora u njihovim proizvodnim sistemima nije bitno smanjena, ako uzmemo u obzir relativne cenovne efekte. Međutim, čak ni ako deindustrijalizacija nije nužno simptom pada industrijske proizvodnje (iako često jeste), ona ima negativne posledice po dugoročni rast produktivnosti i platni bilans, pa se i s jednim i s drugim problemom valja uhvatiti u koštac. Mit o tome da živimo u postindustrijsko doba naveo je mnoge vlade da ignorišu negativne posledice deindustrijalizacije. Kada je reč o zemljama u razvoju, prava je fantazija misliti da one mogu da preskoče industrijalizaciju i da grade prosperitet na osnovu uslužnog sektora. Većina uslužnih delatnosti ima nizak rast produktivnosti, a većina onih koje imaju visok rast produktivnosti jesu one usluge koje se ne mogu razviti bez snažnog proizvođačkog sektora. Niska utrživost usluga znači da će se zemlja u razvoju koja se specijalizuje za uslužne delatnosti suočiti s većim platnobilansnim problemom, što za nju neminovno znači smanjenje sposobnosti za unapređenje vlastite privrede. Postindustrijske fantazije su dovoljno loše i za bogate zemlje, ali su izuzetno opasne za zemlje u razvoju.

Stvar br. 10 - SAD nema najviši životni standard na svetu Šta vam kažu? Uprkos ekonomskim problemima s kojima su odnedavno suočene, Sjedinjene Države i dalje uživaju najviši životni standard na svetu. Mereno po tržišnom deviznom kursu, postoji nekoliko zemalja koje imaju viši dohodak po stanovniku nego što ga imaju Sjedinjene Američke Države. Međutim, ako uzmemo u obzir činjenicu da se za isti dolar (ili neku drugu zajedničku valutu po našem'izboru) može kupiti više robe i usluga u SAD nego u bilo kojoj drugoj bogatoj zemlji, onda se ispostavlja da SAD ima najviši životni standard na svetu, sa izuzetkom malenog grada-države Luksemburga. Zbog toga sve ostale zemlje nastoje da stignu SAD i ponašaju se po uzoru na njih, što ilustruje premoć sistema slobodnog tržišta koji Sjedinjene Države najbliže (ako ne savršeno) predstavljaju. A šta vam ne kažu? Prosečni američki građanin zaista može da nabavi više robe i usluga nego bilo koji drugi prosečni građanin bilo koje druge zemlje sveta, sa izuzetkom Luksemburga. Međutim, s obzirom na veliku nejednakost koja vlada u Sjedinjenim Državama, taj prosek mnogo manje tačno odražava to kako ljudi žive nego prosek u drugim zemljama u kojima je raspodela dohotka ravnopravnija. Ta veća nejednakost u Americi takođe leži u osnovi slabijih zdravstvenih pokazatelja i gore kriminalističke statistike u SAD. Sem toga, za isti dolar može se kupiti više stvari u Americi nego u većini drugih bogatih zemalja, pre svega zato što su u Americi usluge jeftinije nego u većini zemalja s kojima se ona može porediti, zahvaljujući visokoj stopi imigracije i lošijim uslovima zapošljavanja. Sem toga, Amerikanci na radu provode znatno više vremena nego Evropljani. Ako merimo rad u radnim satima, Amerikanci mogu da nabave manje robe i usluga nego radnici u nekoliko evropskih zemalja. Možemo polemisati o tome koji je životni stil bolji - onaj gde ljudi imaju više materijalnih dobara i manje slobodnog vremena (kao što je u SAD) ili onaj gde imaju manje materijalnih dobara i više slobodnog vremena (kao što je u Evropi) - ali to svedoči da Sjedinjene Američke Države nemaju nedvosmisleno viši životni standard nego zemlje s kojima se mogu porediti.

Putevi nisu popločani zlatom Između 1880. i 1914. godine u Ameriku je emigriralo skoro tri miliona Italijana. Kada su stigli mnogi su bili gorko razočarani. Njihov novi dom ni iz daleka nije bio onaj raj koji su očekivali. Kažu da su mnogi među njima pisali kući da „ne samo što putevi nisu popločani zlatom nego nisu ni asfaltirani; u suštini, od nas se očekuje da ih asfaltiramo”. Ti italijanski imigranti nisu bili usamljeni u očekivanjima kako Sjedinjene Države predstavljaju ostvarenje svih snova. One su postale najbogatija zemlja sveta tek oko 1900. godine, ali su i u ranim danima svog postojanja privlačile pažnju i golicale maštu siromašnih ljudi u drugim zemljama. Početkom 19. veka, dohodak po stanovniku u Americi i dalje je bio oko evropskog proseka, tj. oko 50 procenata niži nego dohodak u Velikoj Britaniji ili Holandiji. Ipak, siromašni Evropljani su i dalje želeli da emigriraju u SAD zato što je tu postojalo gotovo neograničeno zemljište koje su mogli nastaniti (dobro, to je podrazumevalo da treba da budete spremni da izgurate po nekog pripadnika autohtonih američkih naroda); istovremeno je to bila zemlja u kojoj je postojala stalna i veoma izražena nestašica radne snage, što je značilo da su nadnice tri ili četiri puta veće nego u Evropi (vidi Stvar br. 7). Što je najvažnije, budući da Sjedinjene Američke Države nisu imale feudalno nasleđe, socijalna mobilnost je bila znatno veća nego u zemljama starog sveta, i upravo je to ono što slavi ideja američkog sna. Sjedinjene Države nisu privlačile samo perspektivnu emigraciju. Posebno u proteklih nekoliko decenija, poslovni ljudi i političari širom sveta ispoljavali su i ispoljavaju želju, a često su i pokušavali da oponašaju ekonomski model SAD. Sistem slobodnog preduzetništva, kažu obožavaoci američkog modela, omogućuje ljudima da se bezgranično nadmeću i nagrađuje pobednike bez ikakvih ograničenja koje bi postavila vlast ili pogrešna i štetna egalitaristička kultura. Samim tim, taj sistem stvara izuzetno snažan podsticaj za preduzetništvo i inovatorstvo. Slobodno tržište rada, gde je lako zaposliti i otpustiti ljude, omogućuje da preduzeća budu agilna pa samim tim i konkurentnija, jer mogu brže da uposle svoje radnike nego što to čini konkurencija, potpuno se prilagođavajući tržišnim uslovima koji se neprestano menjaju. Pošto su preduzetnici bogato nagrađeni a radnici prinuđeni da se brzo adaptiraju, sistem stvara veliku nejednakost. Međutim, zagovornici tog sistema

tvrde da čak i „gubitnici” u toj igri spremno prihvataju njene ishode zbog toga što, upravo zahvaljujući visokom stepenu socijalne mobilnosti u SAD, i među decom tih gubitnika mogu da se nađu neki novi Tomas Edison, Dž. P. Morgan ili Bil Gejts. S obzirom na to da su postojali toliki podsticaji da se vredno radi i da se ispolji umeće i kreativnost, nije nikakvo čudo da je tokom celog prošlog stoleća Amerika bila najbogatija zemlja sveta.

Amerikanci samo žive bolje ... U stvari, to nije sasvim tačno. Sjedinjene Američke Države više nisu najbogatija zemlja sveta. Sada nekoliko evropskih zemalja ima veći dohodak po stanovniku. Prema podacima Svetske banke, dohodak po stanovniku u SAD 2007. godine iznosio je 46.040 dolara. U tom trenutku bilo je sedam zemalja s većim dohotkom po stanovniku mereno u američkim dolarima - počev od Norveške (76.450 dolara) na samom vrhu, preko Luksemburga, Svajcarske, Danske, Islanda, Irske, zaključno sa Švedskom (46.060 dolara). Ako ostavimo po strani dve mini države - Island sa 311.000 stanovnika i Luksemburg sa 480.000 stanovnika - videćemo da je SAD po bogatstvu tek šesta zemlja sveta. Međutim, reći će neko od vas, to nikako ne može biti tačno. Kad odete u Ameriku, jednostavno vidite da ljudi žive bolje nego što žive Norvežani ili Švajcarci. Jedan od razloga zbog kojih sričemo takav utisak leži u tome što u SAD vlada daleko veća nejednakost nego u evropskim zemljama, pa zato zemlja izgleda mnogo prosperitetnije stranom posetiocu nego što je to zaista - strani posetilac bilo koje zemlje retko ima priliku da vidi najsiromašnije krajeve, a tih siromašnih krajeva ima mnogo više u Americi nego u Evropi. Međutim, čak i ako prenebregnemo taj faktor nejednakosti, postoji valjan razlog zbog koga mnogi ljudi smatraju da u SAD postoji viši životni standard nego u evropskim zemljama. Ako u Ženevi uđete u taksi za vožnju od pet milja (osam kilometara), platićete otprilike 35 švajcarskih franaka ili 35 dolara, dok će vas slična vožnja u Bostonu koštati oko 15 dolara. U Oslu vam se može dogoditi da platite 550 kruna ili 100 dolara za večeru koja u Sent Luisu nikako ne bi mogla da košta više od 50 dolara ili 275 kruna. Imali biste obrnutu situaciju kada biste na letovanju promenili svoje dolare u tajlandske bahte ili meksičke pezose. Posle šeste masaže leđa u toku jedne nedelje ili posle naručivanja

treće margarite pred večeru, imali biste osećaj da se vaših sto dolara odjednom uvećalo na 200 dolara, možda čak i na 300 dolara (da nije to možda malo i zbog alkohola?). Kada bi tržišni devizni kurs zaista pouzdano odražavao razlike u životnim standardima između zemalja, takve stvari ne bi trebalo da se dogode. Zašto onda postoje tako velike razlike između stvari koje možete da kupite u različitim zemljama za ono što bi trebalo da budu iste svote novca? Takve razlike postoje prvenstveno zbog toga što se tržišni devizni kurs prevashodno određuje ponudom i tražnjom za onom robom i onim uslugama koje su u međunarodnom prometu (iako, kratkoročno gledano, spekulativni poslovi s devizama mogu uticati na devizne kurseve), dok se ono što se za jedan iznos novca može kupiti u određenoj zemlji određuje cenama celokupne robe i svih usluga, a ne samo one robe i onih usluga koje su predmet međunarodnog prometa. Najvažnija stvar koja nije predmet međunarodne trgovine jesu radne usluge koje se odvijaju u razmeni između dvoje ljudi, kao što je, recimo, vožnja taksija ili serviranje obroka u restoranima. Za trgovinu takvim uslugama potrebna je međunarodna migracija, ali je to nešto što ozbiljno ograničava migraciona kontrola, pa upravo zbog toga postoji tako velika razlika između pojedinih zemalja kada je reč o ceni te vrste usluga (vidi Stvari br. 3 i 9). Drugačije rečeno, taksi vožnja i ugostiteljske usluge skupe su u zemljama kao što su Švajcarska i Norveška, zato što su tamo svi radnici skupi. Te usluge su jeftine u zemljama u kojima su radnici jeftini, kao što su Meksiko i Tajland. Kada je, međutim, reč o robi koja je predmet međunarodnog prometa, kao što su TV prijemnici ili mobilni telefoni, cene su u osnovi iste u svim zemljama, bile one bogate ili siromašne. Ekonomisti su smislili „međunarodni dolar” da bi mogli da uzmu u obzir tu razliku u pojedinim zemljama između cena robe i usluga koje nisu u međunarodnom prometu. Ta fiktivna valuta, zasnovana na pojmu pariteta kupovne moći (purchasing power parity - PPP) - što znači na merenju vrednosti valute prema tome koji deo zajedničke potrošačke korpe može njome da se kupi u različitim zemljama - omogućuje da se konvertuje dohodak ostvaren u različitim zemljama u nešto što predstavlja zajedničku meru životnog standarda. Rezultat tog konvertovanja dohotka u različitim zemljama u međunarodni dolar jeste pojava da dohoci bogatih zemalja, kako izgleda, ispoljavaju

tendenciju da budu niži mereni tržišnim deviznim kursom, dok dohoci siromašnih zemalja ispoljavaju tendenciju da budu viši. Razlog te pojave leži u tome što veliki deo onoga što potrošimo čine usluge, a one su znatno skuplje u bogatim zemljama. U nekim zemljama razlika između dohotka merenog deviznim kursom i dohotka merenog PPP-prihodom nije velika. Prema podacima Svetske banke, dohodak prema tržišnom deviznom kursu u SAD iznosio je 2007. godine 46.040 dolara, dok je mereno prema PPP bio manjeviše isti i iznosio je 45.850 dolara. U Nemačkoj, razlika između tih dveju kategorija bila je 38.860 dolara naspram 33.820 dolara (to je razlika od, da tako kažemo, 15 procenata, mada ne možemo tako direktno uporediti te dve brojke. U slučaju Danske, razlika je iznosila gotovo 50 procenata (54.910 dolara naspram 36.740 dolara). Nasuprot tome, kineski dohodak je 2007. bio gotovo udvostručen, iznos od 2.360 dolara naspram 5.370 dolara, odnosno u Indiji ta razlika je trostruka pa iznosi 950 dolara naspram 2.740 dolara, kad se računa prema paritetu kupovne moči. Naravno, preračunavanje deviznog kursa svake valute u (fiktivni) međunarodni dolar nije sasvim jednostavna stvar, ne samo zato što to znači da treba pretpostaviti kako se u svim zemljama koristi jedna te ista potrošačka korpa robe i usluga, što očigledno nije tačno. Upravo je zbog toga dohodak meren paritetom kupovne moći izuzetno osetljiv na metodologiju i podatke koji se koriste. Na primer, kada je Svetska banka 2007. godine promenila svoj metod procene dohotka u PPP, kineski dohodak po stanovniku, meren paritetom kupovne moći, pao je za 44 procenta (sa 7.740 na 5.370 dolara), dok je singapurski dohodak povećan za 53 posto (sa 31.710 skočio je preko noći na 48.520 dolara). Uprkos tim ograničenjima, dohodak zemlje izražen u međunarodnim dolarima verovatno nam pruža bolju predstavu životnog standarda te zemlje nego što to čini dohodak meren u dolarima prema deviznom kursu važećem na tržištu u tom trenutku. A ako računamo dohotke raznih zemalja u međunarodnim dolarima, onda Se Sjedinjene Američke Države (gotovo) vraćaju na sam vrh sveta. To zavisi od procena, ali je Luksemburg jedina zemlja koja ima veći dohodak mereno paritetom kupovne moći nego što ga ima SAD, i to prema svim izračunavanjima. Dakle, dokle god ostavljamo po strani maleni graddržavu Luksemburg, s njegovih manje od pola miliona stanovnika, prosečan američki građanin može za svoj dohodak da kupi najveću količinu robe i

usluga u svetu. Da li nam to onda dopušta da kažemo da SAD ima najviši životni standard na svetu? Možda. Ipak, ima još dosta toga što bi valjalo da razmotrimo pre no što potrčimo pred rudu i naprečac donesemo taj zaključak.

... a da li je tako? Na samom početku valja reći da to što Sjedinjene Američke Države imaju veći prosečni dohodak nego druge zemlje sveta ne mora nužno značiti da svi američki građani žive bolje od građana stranih zemalja. Sve to zavisi od raspodele dohotka. Razume se, nema ni jedne jedine zemlje u kojoj prosečni dohodak daje potpuno tačnu sliku o tome kako ljudi žive, ali je iskrivljenost te slike svakako veća u zemlji u kojoj postoji izraženija nejednakost. S obzirom na to da SAD ima daleko najveću nejednakost u raspodeli dohotka među svim bogatim zemljama, možemo sa sigurnošću pretpostaviti da prosečan američki dohodak preuveličava stvarni životni standard većeg broja građana nego što je to u drugim zemljama. Takav zaključak indirektno potkrepljuju drugi pokazatelji životnog standarda. Na primer, uprkos tome što ima najviši prosečni dohodak mereno paritetom kupovne moći, Amerika zauzima tek trinaesto mesto u svetu kada je reč o takvim zdravstvenim pokazateljima kao što su očekivana dužina životnog veka i smrtnost novorođenčadi (dobro, tome svakako doprinosi neefikasnost sistema američke zdravstvene zaštite, ali ovo nije mesto za dublje ulaženje u tu priču). Stopa kriminaliteta znatno je viša u Americi nego u Evropi ili Japanu - mereno po stanovniku, SAD ima osam puta više ljudi u zatvoru nego Evropa, odnosno 12 puta više ljudi u zatvoru nego Japan - što pokazuje da u SAD postoji daleko veća potklasa, društvena grupa koja se, u skladu sa svojim prihodima i profesionalnim karakteristikama, u sastavu društvene raslojenosti nalazi na samom dnu. Drugo, sama činjenica da je dohodak meren paritetom kupovne moći manje ili više isti kao dohodak meren prema važećem deviznom kursu, dokaz je da je viši životni standard u SAD izgrađen na siromaštvu mnogih. Šta mislim kad to kažem? Kao što sam ranije već naglasio, normalno je za bogatu zemlju da dohodak meren paritetom kupovne moći bude niži, ponekad i znatno niži nego dohodak meren prema tržišnom deviznom kursu, zbog skupih radnika u uslužnim delatnostima. Međutim, u Americi se to ne dešava, zato što ona, za razliku od drugih bogatih zemalja, sada ima jeftine radnike u uslužnom sektoru.

Pre svega, postoji veliki priliv imigranata koji rade za male nadnice - dolaze iz siromašnih zemalja i mnogi su tu ilegalno, usled čega su još jeftiniji. Sem toga, čak i domaći radnici u Americi imaju mnogo slabiji rezervni položaj nego što je to u evropskim zemljama uporedivog nivoa dohotka. Pošto imaju mnogo manju sigurnost radnog mesta i slabiju socijalnu potporu, američki radnici, posebno oni u uslužnom sektoru koji nisu sindikalizovani, rade za manje plate i u lošijim uslovima nego njihove evropske kolege. Zbog toga su taksi usluge ili ugostiteljske usluge toliko jeftinije nego u drugim bogatim zemljama. To je sjajno kada ste mušterija, ali nije nimalo sjajno ako ste taj taksi vozač ili ta kelnerica. Drugačije rečeno, veća kupovna moć prosečnog američkog dohotka kupljena je po cenu nižeg dohotka i lošijih radnih uslova mnogih američkih građana. Na kraju, ali nikako na poslednjem mestu po važnosti, valja reći da kada poredimo životni standard u različitim zemljama, nikako ne bismo smeli da prenebregnemo razlike u broju radnih sati. Čak i ako neko zarađuje 50 posto više novca nego što ja zarađujem, nećete reći da on ima viši životni standard od mene ako mora da radi dvostruko veći broj radnih sati nego ja. Upravo to važi za SAD. Amerikanci, dosledni svojoj reputaciji radoholičara, provode na poslu znatno duže radno vreme od građana bilo koje druge zemlje koja ima dohodak po stanovniku veći od 30.000 dolara prema tržišnom deviznom kursu 2007. godine (Grčka je najsiromašnija među njima i ima tek nešto malo ispod 30.000 dolara godišnje po stanovniku). Amerikanci rade 10 procenata duže od većine Evropljana i oko 30 procenata duže od Holanđana i Norvežana. Prema proračunima islandskog ekonomiste Folvardura Gilfasona (Tforvaldur Gylfason), ako se za merilo uzme dohodak u paritetu kupovne moći po satu provedenom na radu 2005. godine, Sjedinjene Američke Države su zauzimale tek osmo mesto - posle Luksemburga, Norveške, Francuske (da, Francuske, te nacije lenjivaca), Irske, Belgije, Austrije i Holandije - a odmah za njima, na 32

sasvim maloj udaljenosti, sledi Nemačka. Drugačije rečeno, po jedinici truda, Amerikanci ne dobijaju onoliko visok životni standard kao njihove kolege u konkurentnim zemljama. Tu nižu produktivnost oni nadoknađuju time što na poslu provode znatno veći broj radnih sati. Potpuno je racionalno da neko sada kaže kako želi da provede veći broj radnih sati na poslu ako je to potrebno da bi imao veći prihod - radije će imati novi televizor nego nedelju dana odmora više. A ko sam ja da kažem, ili ma ko

drugi, da prioriteti te osobe nisu dobro postavljeni? Međutim, još uvek je legitimno pitati da li ljudi koji na poslu provode više sati čak i kada pritom ostvaruju visok nivo dohotka zaista ispravno postupaju. Većina će se složiti da, na niskom nivou dohotka, povećanje dohotka verovatno poboljšava kvalitet života, čak i kada to znači više radnih sati na poslu. Na tom nivou, čak i ako morate duže da radite u fabrici, veći dohodak će vam verovatno doneti viši ukupni kvalitet života, tako što će vam se poboljšati zdravstveno stanje (zahvaljujući boljoj hrani, grejanju, higijeni i zdravstvenoj zaštiti) i što će se smanjiti fizički zahtevi rada u domaćinstvu (imaćete mogućnost da kupite više uređaja za domaćinstvo, da obezbedite porodici tekuću vodu, gas i električnu energiju - (vidi Stvar br. 4). Međutim, iznad određenog nivoa dohotka, relativna vrednost materijalne potrošnje u odnosu na slobodno vreme se smanjuje, tako da ostvarivanje većeg dohotka po cenu većeg broja radnih sati može u suštini da umanji kvalitet vašeg života. Što je još važnije, činjenica da građani jedne zemlje na poslu provode više vremena nego građani drugih uporedivih zemalja ne mora nužno značiti da građani te prve zemlje vole duže radno vreme. Oni su možda primorani da rade duže, čak i ako bi u stvari želeli da imaju duži godišnji odmor. Kao što sam već istakao, na to koliko vremena čovek radi ne utiču samo njegove vlastite sklonosti prema odnosu između posla i dokolice već i mnoge druge stvari, kao što su socijalne pogodnosti, zaštita radničkih prava i snaga sindikata. Pojedinci moraju sve to da tretiraju kao datost, ali države mogu da biraju. One mogu da izmene svoje zakone o radu, mogu da pojačaju elemente socijalne države i da sprovedu druge političke promene koje će omogućiti da ljudi ne moraju da provode toliko mnogo vremena na poslu. Najveći deo podrške američkom modelu zasniva se na „činjenici” da Amerika ima najviši životni standard na svetu. Iako nema nikakve sumnje u to da Sjedinjene Američke Države imaju jedan od najviših životnih standarda na svetu, njihova navodna superiornost deluje znatno slabije onda kada šire sagledamo životni standard, odnosno kada prestanemo da ga svodimo samo na to šta se može kupiti za prosečan dohodak ostvaren u jednoj zemlji. Veća nejednakost u SAD znači da je prosečan dohodak u toj zemlji znatno manje pouzdan pokazatelj životnog standarda američkih građana nego što je to slučaj u drugim zemljama. To se može jasno videti kada je reč o takvim pokazateljima kao što su zdravstveno stanje nacije i stopa kriminaliteta, gde

SAD stoji znatno lošije od uporedivih zemalja. Veća kupovna moć američkih građana (u poređenju s kupovnom moći građana drugih bogatih zemalja) velikim delom je posledica siromaštva i nesigurnosti mnogih njihovih sunarodnika, posebno onih koji rade u uslužnom sektoru. Amerikanci takođe rade znatno duže od kolega u konkurentnim zemljama. Obračunat po radnom satu provedenom na poslu, američki dohodak je niži od dohotka u nekoliko evropskih zemalja, čak i ako za merilo uzmemo paritet kupovne moći. Pitanje je onda da li se sve to može opisati kao viši životni standard. Ne postoji jednostavan način za poređenje životnih standarda između različitih zemalja. Dohodak po stanovniku, posebno izražen u kupovnoj moći, verovatno je najpouzdaniji pokazatelj. Međutim, ako se usredsredimo samo na to koliko robe ili usluga možemo kupiti tim dohotkom, izgubićemo iz vida mnogo drugih stvari koje predstavljaju bitne elemente „dobrog života”, kao što su količina kvalitetnog slobodnog vremena, sigurnost radnog mesta, sloboda od kriminala, pristup zdravstvenoj zaštiti, socijalno staranje i tako dalje. Mada će različiti pojedinci i zemlje svakako imati različite poglede na to kako bi trebalo odmeriti i sapostaviti te indikatore i uporediti ih s podacima o dohotku, sigurno je da se ne sme ignorisati nedohodovna dimenzija, ako želimo da gradimo društva u kojima će ljudi zaista „dobro da žive”.

Stvar br. 11 - Africi nije suđeno da bude nerazvijena Šta vam kažu? Africi je suđeno da bude nerazvijena. Ima lošu klimu, koja prouzrokuje teške tropske bolesti i probleme u vezi s njima. Ima veoma lošu geografiju mnoge afričke zemlje nemaju izlaz na more i okružene su drugim zemljama čija malena tržišta nude sasvim ograničene mogućnosti izvoza, a žestoki sukobi koji u tim zemljama odavno traju prelivaju se u susedstvo. Afrika ima previše prirodnih bogatstava, usled čega su njeni stanovnici lenji, korumpirani i skloni konfliktima. Afričke zemlje su etnički razjedinjene, zbog čega je teško upravljati njima i zbog čega postoji veća verovatnoća da će se suočiti sa žestokim sukobima. Njihove institucije su slabe i nekvalitetne i ne štite investitore onako kako treba. Njihova kultura je rđava - ljudi nisu vredni, ne štede i nisu u stanju da sarađuju jedni s drugima. Svim tim strukturnim manjkavostima može se objasniti to što, za razliku od drugih regiona sveta, afrički kontinent nije ostvario rast čak ni pošto je osamdesetih godina 20. veka sproveo znatnu liberalizaciju tržišta. Za Afriku nema drugog puta do da se osloni na stranu pomoć. A šta vam ne kažu? Afrika nije uvek stagnirala. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, kada su postojale sve te navodne strukturne kočnice za rast i kada su te kočnice često bile mnogo čvršće, Afrika je zapravo ostvarivala pristojnu stopu rasta. Štaviše, svi strukturni hendikepi koji danas navodno sputavaju Afriku i ne daju joj da napreduje postojali su i postoje u većini bogatih zemalja - imaju rđavu klimu (arktičku ili tropsku), nemaju izlaz na more, imaju obilje prirodnih bogatstava, etničke podele, slabe institucije i lošu kulturu. Ti strukturni uslovi, kako se čini, deluju kao kočnice razvoju u Africi samo zato što afričke zemlje još ne poseduju neophodnu tehnologiju, institucije i organizacione veštine neophodne za otklanjanje negativnih posledica takvih uslova. Stvarni uzrok stagnacije Afrike u poslednje tri decenije upravo je politika slobodnog tržišta koju je kontinent bio prinuđen da primeni u tom periodu. Istorija i geografija se ne mogu menjati, ali politika može. Afrika nije predodređena za nerazvijenost.

Svet u tumačenju Sare Pejlin... ili su to Diznijevi Spasioci? Kažu da je Sara Pejlin (Sarah Palin), republikanska kandidatkinja za potpredsednika na američkim izborima 2008, bila ubeđena da je Afrika zemlja, a ne kontinent. Mnogi su se pitali odakle joj je došla ta ideja, ali se meni čini da znam odgovor. Reč je o Diznijevom crtanom filmu Spasioci iz 1977. godine. To je film o mišjem Društvu za spas i pomoć koje odlazi u misije širom sveta, pomažući raznim životinjama koje zapadnu u nevolju. U jednoj sceni filma održava se međunarodni kongres tog društva, na kome su se okupili miševi delegati iz najrazličitijih zemalja, odeveni u tradicionalnu nošnju i sa odgovarajućim akcentom (ako progovaraju). Tako je tu miš Francuz s beretkom na glavi, nemačka mišica u skromnoj plavoj haljini i turski miš s fesom na glavi. Tu je i jedan miš sa šubarom i velikom bradom koji predstavlja Letoniju, kraj mišice koja predstavlja pa, eto, baš Afriku. Možda Dizni nije doslovno mislio da je Afrika zapravo zemlja, ali o njegovom viđenju Afrike dosta govori već sama činjenica da je odredio po jednog delegata za zemlju koja ima 2,2 miliona stanovnika i za kontinent koji ima više od 900 miliona ljudi i skoro 60 zemalja (tačan broj zemalja zavisi od toga da li priznajete ili ne priznajete državnost takvih entiteta, kao što su Zapadna Sahara ili Somalilend). Baš kao i Dizni, mnogi ljudi na Afriku gledaju kao na amorfnu masu zemalja koje sve pate od problema tropskih vrelina, isto tako tropskih bolesti, razornog siromaštva, građanskih ratova i korupcije. Iako moramo paziti da ne strpamo sve afričke zemlje u isti koš, nema sumnje u to da su te zemlje u većini veoma siromašne - naročito ako nam pažnju pre svega zaokuplja podsaharska Afrika (ili „Crna” Afrika), na koju većina ljudi zapravo i misli kada kaže Afrika. Prema podacima Svetske banke, prosečan dohodak po stanovniku u podsharskoj Africi procenjen je na 952 dolara 2007. godine. To je nešto više nego u južnoj Aziji (Avganistan, Bangladeš, Butan, Indija, Maldivi, Nepal, Pakistan i Sri Lanka), gde je tada prosečan dohodak po stanovniku iznosio 880 dolara, ali je još uvek niža nego u bilo kom drugom delu sveta. Štaviše, danas mnogi govore o afričkoj „tragediji rasta”. Za razliku od južne Azije, u kojoj se stopa rasta uvećala od osamdesetih godina 20. veka,

33

Afrika, kako se čini, pati od „hroničnog odsustva ekonomskog rasta”. Danas je dohodak po stanovniku u podsaharskoj Africi manje-više isti kakav je bio 1980. godine. Još više zabrinjava činjenica da to što nema rasta nije, kako izgleda, prouzrokovano samo lošim političkim izborima (na kraju krajeva, kao i mnoge druge zemlje u razvoju, i zemlje tog regiona od osamdesetih godina 20. veka sprovode reforme zasnovane na veri u slobodno tržište) već je sve to mahom rezultat „hendikepa” koji su im doneli priroda i istorija i zato je to izuzetno teško promeniti, ako ne i potpuno nemoguće. Impresivan je spisak navodnih „strukturnih” hendikepa koji zadržavaju Afriku i ne daju joj da napreduje. Prvo, postoje svi oni uslovi koji su definisani prirodom - klima, geografija i prirodna bogatstva. Budući da je suviše blizu ekvatoru, u njoj vladaju mnoge tropske bolesti veoma burnog toka, kao što je malarija, koje smanjuju produktivnost i povećavaju troškove zdravstvene zaštite. Pošto nemaju izlaz na more, mnogim afričkim zemljama je teško da se integrišu u globalnu privredu. Nalaze se u „lošem susedstvu”, u tom smislu da su okružene drugim siromašnim zemljama koje imaju malo tržište (što ograničava njihove trgovinske mogućnosti) i u kojima, često, vladaju žestoki sukobi (ti sukobi se zaista često prelivaju na susedne zemlje). Afričke zemlje su takođe navodno „proklete” samom činjenicom da poseduju obilje prirodnih bogatstava. Tvrdi se da je upravo to obilje prirodnih bogatstava ono što Afrikance čini lenjima zato što „mogu da legnu ispod kokosove palme i čekaju da kokos sam padne”, kako glasi popularni način izražavanja te ideje (iako oni koji to govore očito nikada nisu pokušali da tako nešto urade; čovek koji legne ispod kokosove palme rizikuje da mu kokos padne na glavu i razbije je). „Nezarađena” prirodna bogatstva takođe, tvrdi se, ohrabruju korupciju i nasilne sukobe oko toga ko će u njima da uživa. Ekonomski uspesi istočnoazijskih zemalja koje su siromašne prirodnim resursima, kao što su Japan i Koreja, često se navode kao primeri „obrnutog prokletstva” kada je reč o prirodnim bogatstvima. Tvrdi se, takođe, da priroda nije jedino što sprečava napredak afričkih zemalja već tu značajnu ulogu ima i istorija. Afričke zemlje su etnički isuviše raznorodne, što podstiče nepoverenje među ljudima i poskupljuje tržišne transakcije. Tvrdi se da ta etnička raznovrsnost može podsticati nasilne sukobe, posebno ako postoji mali broj podjednako jakih grupa (umesto većeg broja malih grupa, koje je teže organizovati). Takođe, smatra se da je istorija

kolonijalizma odgovorna za to što u većini afričkih zemalja postoje slabe institucije, jer kolonizatori nisu želeli da puste koren u zemljama u kojima vlada tako mnogo tropskih bolesti (postoji, dakle, interakcija između klime i institucija), pa su zato uspostavili samo minimalne institucije neophodne za eksploataciju prirodnih bogatstava, a ne one koje su potrebne za razvoj lokalne privrede. Čak ima onih koji će se odvažiti da kažu da je i afrička kultura pogubna po ekonomski razvoj - Afrikanci su lenji, ništa ne planiraju za 34

budućnost i nisu u stanju da sarađuju jedni s drugima. Ako se sve to ima u vidu, onda se čini da su afričke perspektive vrlo sumorne. Kao da za neke od tih strukturnih hendikepa ne postoje ostvarljiva ili prihvatljiva rešenja. Ako je Uganda zaostala zbog toga što nema izlaz na more, što je suviše blizu ekvatora i što se nalazi u lošem okruženju, šta ona uopšte može da uradi? Ne postoji mogućnost da fizički preseli zemlju, pa je onda jedini odgovor koji deluje izvodljivo - kolonijalizam. To znači da Uganda treba da izvrši invaziju na, recimo, Norvešku, i preseli sve Norvežane u Ugandu. Ako je postojanje prevelikog broja etničkih grupa loše za razvoj, da li bi onda Tanzanija, koja ima jednu od najizraženijih etničkih raznovrsnosti na svetu, trebalo da se prepusti etničkom čišćenju? Ako posedovanje prevelike količine prirodnih bogatstava zapravo osujećuje rast, da li bi onda Demokratska Republika Kongo trebalo da pokuša da proda delove svoje zemlje koji imaju velika rudna bogatstva, recimo Tajvanu, ne bi li to prokletstvo prirodnih bogatstava uvalila nekom drugom? I šta da radi Mozambik ako mu je kolonijalna istorija ostavila loše institucije? Treba li da napravi vremeplov i pokuša da popravi tu istoriju u korenu? Ako Kamerun ima kulturu koja deluje loše i nepodsticajno na ekonomski razvoj, znači li to da bi trebalo da se prepusti nekom masovnom programu ispiranja mozgova ili da smesti stanovništvo u logor za prevaspitavanje, onako kao što su crveni Kmeri radili u Kambodži? Sve navedeno je ili fizički nemoguće (preseljenje cele zemlje, izmišljanje vremeplova) ili politički i moralno neprihvatljivo (invazija na neku treću zemlju, etničko čišćenje, logori za prevaspitavanje). Zato oni koji veruju u snagu tih strukturnih hendikepa, ali istovremeno nalaze da su ta ekstremna rešenja neprihvatljiva, tvrde da bi afričke zemlje trebalo staviti na neku vrstu stalne „invalidnine” kroz stranu pomoć i dodatnu pomoć u vidu međunarodne trgovine (na primer, bogate zemlje bi trebalo da smanje svoje poljoprivredne

barijere samo za afričke - i druge zemlje, u sličnom smislu siromašne i strukturno hendikepirane). Postoji li, međutim, ikakav drugi put koji bi Africi omogućio budući razvoj, a koji ne bi značio mirenje sa sudbinom ili oslanjanje na spoljnu pomoć. Zar zaista nema nade da će afričke zemlje moći da stanu na sopstvene noge?

Afrička tragedija rasta? Jedno pitanje koje moramo postaviti pre no što pokušamo da objasnimo afričku tragediju rasta i da analiziramo moguće načine za njeno prevazilaženje glasi da li ta tragedija zaista postoji. Odgovor na to pitanje je odrečan. Nepostojanje rasta u tom regionu nije hronično. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka dohodak po stanovniku u podsaharskoj Africi rastao je po respektabilnoj stopi. Vrednost stope bila je oko 1,6 posto, što nije bilo ni blizu onog „čudesnog” rasta ostvarenog u istočnoj Aziji (stopa rasta pet-šest procenata), pa čak ni u Latinskoj Americi u tom periodu (oko tri procenta). To, međutim, nije ni stopa rasta za potcenjivanje. Ona se može sasvim povoljno uporediti sa stopom 1-1,5 procenata, koliko su današnje bogate zemlje postizale u vreme svoje industrijske „revolucije” (oko 1820-1913. godine). Činjenica da je Afrika pre osamdesetih godina 20. veka postizala pristojnu stopu rasta ukazuje na to da „strukturni” činioci ne mogu poslužiti kao glavno objašnjenje negativnog rasta regiona (jer je to, u suštini, tek nedavna pojava). Da „strukturni” faktori mogu poslužiti kao objašnjenje, onda Afrika nikada u svojoj istoriji ne bi beležila rast. Nećemo valjda reći da su se afričke zemlje iznenadno našle u tropskom području ili da ih je neka seizmička aktivnost iznenadno - barem neke od njih - lišila izlaza na more. Da su strukturni činioci do te mere presudni, afrički privredni rast bi se s vremenom ubrzavao, odnosno barem bi neki od tih činilaca bili oslabljeni ili eliminisani. Na primer, loše institucije koje su za sobom ostavili kolonizatori bile bi napuštene ili poboljšane. Čak je i etnička raznovrsnost mogla da se smanji kroz obavezno obrazovanje, služenje vojnog roka i dejstvo masovnih medija, na isti onaj način na koji je Francuska uspela da pretvori „seljake u Francuze”, kako glasi naslov klasične knjige američkog istoričara Judžina Vebera iz 1976. 35

godine.

Međutim, to se nije dogodilo - afrički rast se iznenadno urušio od

osamdesetih godina 20. veka. Dakle, ako su svi ti strukturni činioci oduvek bili tamo i ako bi se njihov uticaj, ako ništa drugo, tokom vremena prirodno smanjio, onda se tim činiocima ne može objasniti zbog čega je Afrika beležila pristojnu stopu rasta tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, da bi potom iznenadno prestala da ostvaruje bilo kakav rast. Taj iznenadni krah rasta mora se objasniti nečim što se dogodilo oko 1980. godine. Glavni osumnjičeni je dramatična promena političkog pravca koja se otprilike u to vreme dogodila. Od poznih sedamdesetih godina 20. veka (počev od Senegala 1979), zemlje podsaharske Afrike bile su prisiljene da prihvate sektorsku politiku slobodnog tržišta i slobodne trgovine; na to su bile primorane uslovima koje su im takozvanim Programima za strukturno prilagođavanje nametnuli Svetska banka i MMF (i bogate zemlje koje, na kraju krajeva, kontrolišu Svetsku banku i MMF). Nasuprot opštem uverenju, takva sektorska politika nije dobra za ekonomski razvoj (vidi Stvar br. 7). Iznenadnim izlaganjem još nezrelih proizvođača međunarodnoj konkurenciji, takva politika je prouzrokovala krah ono malo industrijskog sektora koji su te zemlje uspele da izgrade tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. Tako su bile primorane da se vrate u prethodnu fazu razvoja i oslone se isključivo na izvoz sirovina, kao što su kakao, kafa ili bakar, pa su zato nastavile da budu izložene na milost i nemilost naglim fluktuacijama cena i stagnantnim proizvodnim tehnologijama koje predstavljaju karakterističnu odliku najvećeg dela tih vrsta robe. Sem toga, kada su programi za strukturna prilagođavanja nalagali brzo povećanje izvoza, afričke zemlje, koje su tehnološki bile osposobljene samo za ograničen spektar aktivnosti, na kraju su se našle u situaciji da pokušavaju da izvoze slične stvari - bilo da su to tradicionalni proizvodi poput kafe i kakaa, bilo novi proizvodi u vidu rezanog cveća. Rezultat je često bio krah cena te robe usled velikog povećanja ponude, što je ponekad značilo da te zemlje izvoze veće količine robe, ali pritom ostvaruju manji prihod. Pritisak na vlade da uravnoteže svoje budžete doveo je do smanjenja troškova čiji se uticaj sporo iskazuje, kao što su troškovi infrastrukture. Tokom vremena, međutim, kvalitet infrastrukture se pogoršavao i to je još negativnije uticalo na afričke proizvođače, na kraju dovodeći do toga da njihovi „geografski hendikepi” deluju izraženije no ikada ranije. Rezultat programa za strukturno prilagođavanje - i njihovih raznih

potonjih inkarnacija, uključujući i današnje Strateške dokumente za smanjenje siromaštva (Poverty Reduction Strategy Papers - PRSP) - bila je stagnantna privreda koja tri decenije nije ostvarila rast (mereno po stanovniku). Tokom osamdesetih i devedesetih godina 20. veka, dohodak po stanovniku u podsaharskoj Africi padao je po stopi od 0,7 posto godišnje. Region je konačno počeo da beleži rast tek u deceniji koja je započela 2000. godine, ali je pad prethodnih decenija uslovio to da je prosečna godišnja stopa rasta dohotka po stanovniku u podsaharskoj Africi od 1980. do 2009. godine iznosila svega 0,2 posto. Tako je, posle gotovo 30 godina primene „bolje” politike (što znači politike slobodnog tržišta), afrički dohodak po stanovniku došao na manje-više isti nivo kakav je bio 1980. godine. Prema tome, svi ti takozvani strukturni činioci nisu ništa drugo do žrtveni jarci za koje se hvataju ekonomisti, zagovornici slobodnog tržišta. Pošto su videli da njihova omiljena sektorska politika nije donela dobre rezultate, oni su morali da pronađu neko drugo objašnjenje za stagnaciju Afrike (ili retrogresiju, potpuno nazadovanje, ako ne računamo poslednjih nekoliko godina malog rasta ostvarenog zahvaljujući naglom skoku cena berzanskih proizvoda koje Afrika može da ponudi, a taj skok cena će morati da stane). Za te ekonomiste je bilo nezamislivo da jedna tako „ispravna” politika može da bude neuspešna. Nije nimalo slučajno da su počeli da navode strukturne činioce kao glavno objašnjenje loših ekonomskih rezultata afričkog kontinenta tek pošto je stopa rasta iščilela početkom osamdesetih godina 20. veka.

Može li Afrika da promeni svoju geografiju i istoriju? Kada smo ukazali na to da su na pomenute strukturne varijable počeli da se pozivaju u nastojanju da sačuvaju obraz ekonomiji slobodnog tržišta, nismo želeli da kažemo da su te varijable potpuno beznačajne. Ima mnogo toga smislenog u teorijama o uticaju određene strukturne varijable na ekonomski učinak. Sigurno je da loši klimatski uslovi mogu negativno uticati na razvoj. Takođe, ako je neka zemlja okružena siromašnim i konfliktima opterećenim državama, to ograničava njene izvozne mogućnosti i čini da perspektive prelivanja tih konflikata iz susedstva budu izglednije. Etnička raznorodnost ili preobilje prirodnih bogatstava mogu prouzrokovati izvitoperenu političku dinamiku. Međutim, takvi ishodi nisu neminovnost. Za početak valja reći da postoji mnogo različitih načina na koji ti

strukturni faktori mogu uticati na zbivanja. Na primer, tačno je da preobilje prirodnih bogatstava može doneti perverzne ishode, ali isto tako može i podstaći razvoj. Da nije tako, loše rezultate zemalja koje poseduju velika prirodna bogatstva uopšte ne bismo smatrali nečim perverznim. Prirodna bogatstva omogućuju siromašnim zemljama da zarade devize pomoću kojih mogu da kupe naprednu tehnologiju. Reći da su ta bogatstva svojevrsno prokletstvo isto je što i reći da će sva deca koja se rode u bogatih roditelja propasti u životu zato što će ih to nasleđeno bogatstvo razmaziti i upropastiti. Nekoj deci će se to zaista dogoditi upravo iz tog razloga, ali ima i mnogo one druge dece koja će iskoristiti svoje nasleđe i postati uspešnija od roditelja. Činjenica da je jedan činilac strukturni (što znači, da je dobijen od prirode ili spletom istorijskih okolnosti), ne znači da je ishod njegovog uticaja unapred predodređen. I zaista, već sama činjenica da se većina danas bogatih zemalja razvila uprkos tome što je na početku imala slične hendikepe, svedoči da ti strukturni 36

hendikepi nisu nepremostiva prepreka. Pozabavićemo se prvo klimom. Pretpostavlja se da tropska klima pogubno deluje na ekonomski rast zato što tropske bolesti, posebno malarija, izazivaju ogromne zdravstvene probleme i odgovarajuća ekonomska opterećenja. To jeste strašan, ali ne i nepremostiv problem. U mnogim, danas bogatim zemljama postojala je malarija i druge tropske bolesti, barem tokom leta - ne samo u Singapuru, koji se nalazi usred tropskog pojasa, već i na jugu Italije, na jugu SAD, Južne Koreje i Japana. Te bolesti više nisu toliko bitne samo zato što u tim zemljama danas postoje bolji higijenski uslovi (a to je u ogromnoj meri smanjilo učestalost oboljenja) i bolje zdravstvene ustanove, zahvaljujući ekonomskom razvoju. Ozbiljnija kritika teze o klimi i njenom uticaju na afrički razvoj leži u činjenici da hladna i arktička klima, koja pogađa jedan broj bogatih zemalja, kao što su Finska, Švedska, Norveška, Kanada i delovi SAD, nameće ekonomski teret koji ne zaostaje za ekonomskim teretom prouzrokovanim tropskom klimom - mašinski uređaji prestaju da rade, troškovi za gorivo lete u nebo, saobraćaj biva drastično otežan usled snega i leda. Ne postoji a priori razlog da poverujemo u to da je hladna klima povoljnija za ekonomski razvoj od tople klime. Hladna klima ne sputava razvoj tih zemalja zato što one imaju novac i tehnologiju da reše probleme koje donosi hladnoća (isto bi se moglo reći za Singapur i njegovu tropsku

klimu). Prema tome, kada za nerazvijenost Afrike okrivljujemo njenu klimu, mi samo brkamo uzrok nerazvijenosti sa simptomima nerazvijenosti - loši klimatski uslovi nisu uzrok nerazvijenosti; nesposobnost jedne zemlje da prevaziđe probleme prouzrokovane lošim klimatskim uslovima samo je simptom nerazvijenosti. U pogledu geografskih uslova, posebno se naglašava činjenica da mnoge afričke zemlje nemaju izlaz na more. Ali šta ćemo onda sa Švajcarskom i Austrijom? One spadaju u najbogatije svetske privrede, a nijedna ni druga nemaju izlaz na more. Čitalac će na ovo možda odgovoriti tvrdnjom da su te zemlje mogle da se razviju zato što imaju dobar rečni saobraćaj, ali ne treba zaboraviti da se mnoge afričke zemlje koje nemaju izlaz na more nalaze potencijalno u istoj poziciji: na primer Burkina Faso (reka Volta), Mali i Niger (reka Niger), Zimbabve (reka Limpopo) i Zambija (reka Zambezi). Dakle, problem je u nedovoljnom ulaganju u sistem rečnog saobraćaja, a ne u geografiji kao takvoj. Štaviše, pošto im zimi mrzne more, skandinavske zemlje su bile praktično bez izlaza na more po pola godine, sve dok krajem 19. veka nisu razvile teške ledolomce. Efekat lošeg susedstva takođe može da postoji, ali on ne treba da vezuje ruke - pogledajte samo nedavni brzi rast Indije, koja se nalazi u najsiromašnijem regionu sveta (siromašnijem od podsaharske Afrike, kao što je već rečeno), a i sama je imala svoj deo sukoba (duga istorija vojnih sukoba između Indije i Pakistana, maoistička gerila u Indiji, građanski rat između Tamila i Sinhaleza u Šri Lanki). Mnogi govore o prokletstvu prirodnih bogatstava, ali razvoj zemalja kao što su SAD, Kanada i Australija, koje su mnogo bogatije sa stanovišta prirodnih resursa nego sve afričke zemlje, s mogućim izuzetkom Južne Afrike i Demokratske Republike Konga, pokazuju da obilje prirodnih bogatstava može i te kako da bude blagoslov. U suštini, većina afričkih zemalja i nije toliko obdarena prirodnim bogatstvima - znatne rudne naslage su dosad otkrivene u 37

svega desetak afričkih država. Većina afričkih zemalja može se smatrati zemljama koje su, relativno gledano, bogate prirodnim resursima, ali je to samo zbog toga što u njima ima jako malo resursa koje su ljudi napravili, kao što su mašine, infrastruktura i kvalifikovani rad. Štaviše, krajem 19. i početkom 20. veka najbržu stopu rasta u svetu beležila su područja u kojima postoje velika prirodna bogatstva, kao što su Severna Amerika, Latinska Amerika i Skandinavija, što ukazuje na to da „kletva prirodnih bogatstava”

nije uvek postojala. Etničke podele mogu na različite načine otežati ekonomski rast, ali ni njihov uticaj ne treba prenaglašavati. Etnička raznovrsnost je i drugde norma. Čak i ako ostavimo po strani etničku raznovrsnost u društvima zasnovanim na imigraciji, kao što su SAD, Kanada i Australija, videćemo da su mnoge evropske zemlje koje su danas bogate patile od jezičkih, verskih i ideoloških podela - posebno podela „srednjeg stupnja razvoja” za koji se pretpostavlja da je najpodsticajniji za izazivanje žestokih sukoba (to je ona situacija kada ne postoji veliki broj grupa, nego svega nekoliko njih). Belgija ima dve takve etničke grupe (i malecku treću, ako računate i sićušnu germanofonu manjinu). Švajcarska ima četiri jezika i dve veroispovesti, i iskusila je izvestan broj građanskih ratova vođenih mahom na verskoj osnovi. Spanija ima ozbiljan problem manjina s Kataloncima i Baskima, koji nisu prezali ni od terorizma. Zbog istorijske činjenice da je 560 godina vladala nad Finskom (od 1249. do 1809, kada ju je ustupila Rusiji), Švedska ima znatnu finsku manjinu (oko pet posto stanovništva), dok Finska ima procentualno srazmernu švedsku manjinu. I tako dalje. Čak su i zemlje istočne Azije, za koje se pretpostavlja da su izvukle posebnu korist iz etničke homogenosti, bile suočene s brojnim problemima prouzrokovanim internim podelama. Možda mislite da je Tajvan etnički homogen zato što su svi njegovi građani „Kinezi” ali se to stanovništvo sastoji od dveju (odnosno četiri, ako ih još iznijansiranije podelite) jezičkih grupa („došljaci s kopna” naspram Tajvanaca) i one su međusobno neprijateljski nastrojene. Japan ima ozbiljne probleme s manjinama, bilo da je reč o Korejcima, Okinavljanima, pripadnicima naroda Ainu ili Rjukjuan. Južna Koreja je možda jedna od etnolingvistički najhomogenijih zemalja sveta, ali to nikako nije sprečilo moje sunarodnike da se međusobno mrze. Na primer, u Južnoj Koreji postoje dva regiona koja su međusobno posebno antagonistički nastrojena (jugoistok i jugozapad) do te mere da ljudi iz tih regiona ne dozvoljavaju svojoj deci da se međusobno žene i udaju. Veoma je zanimljivo to što je Ruanda gotovo isto onoliko etnolingvistički homogena koliko i Koreja, ali to nije sprečilo etničko čišćenje koje je sprovela ranije dominantna manjina Tutsi nad većinskim Hutima - što je primer koji dokazuje da „etnicitet” predstavlja političku, a ne prirodnu tvorevinu. Drugačije rečeno, bogate zemlje ne pate od problema prouzrokovanih etničkom heterogenošću ne

zbog toga što kod njih etničke heterogenosti nema, nego zato što su uspele u izgradnji države (a to je, moramo to da naglasimo, često bio nimalo prijatan proces koji se često odlikovao nasiljem). Ljudi kažu da Afriku koče loše institucije (i to je tačno), ali kada su bogate zemlje bile na sličnom nivou materijalnog razvoja kakav danas postoji 38

u Africi, njihove su institucije bile u daleko gorem stanju. Uprkos tome, te zemlje su beležile stalni rast i dosegle su visok nivo razvoja. Dobre institucije izgradile su uglavnom na osnovu već ostvarenog ekonomskog razvoja ili barem naporedo sa ekonomskim razvojem. To pokazuje da je kvalitet institucija podjednako ishod i kauzalni činilac ekonomskog razvoja. Ako se to ima na umu, onda loše institucije ne mogu biti objašnjenje za neuspeh ekonomskog rasta u Africi. Priča se o „lošoj” afričkoj kulturi, ali se i za većinu zemalja koje su danas bogate svojevremeno tvrdilo da imaju relativno lošu kulturu; to sam dokumentovano objasnio u poglavlju „Lenji Japanci i Nemci skloni krađi” u svojoj prethodnoj knjizi Loši Samarićani. Do početka 20. veka, kad bi Australijanci i Amerikanci odlazili u Japan, oni su govorili da su Japanci lenji. Do sredine 19. veka Britanci bi odlazili u Nemačku i govorili da su Nemci isuviše glupi, isuviše veliki individualisti i isuviše emocionalni da bi mogli da razviju svoju privredu (u to doba Nemačka nije bila ujedinjena) - sve potpuno suprotno od stereotipa koji danas vlada o Nemcima i tačno ono što se danas priča o Afrikancima. Japanska i nemačka kultura su se transformisale kroz ekonomski razvoj, jer su zahtevi visokoorganizovanog industrijskog društva primorali ljude da se ponašaju disciplinovanije, proračunatije i da budu u većoj meri spremni na saradnju jedni s drugima. U tom smislu, pre bi se moglo reći da kultura predstavlja ishod nego da predstavlja uzročnik ekonomskog razvoja. Pogrešno je kriviti afričku kulturu za nerazvijenost Afrike (ili uopšte kriviti kulturu za nerazvijenost bilo kog regiona ili bilo koje zemlje). Iz te perspektive, ono što na prvi pogled deluje kao nepromenljiva strukturna kočnica za ekonomski razvoj Afrike (ili bilo kog drugog dela sveta) obično je zapravo stvar koja se može prevazići - i već je bivala prevaziđena boljom tehnologijom, boljom organizacionom veštinom i poboljšanim političkim institucijama. Činjenica da su mnoge zemlje koje su danas bogate i same imale teškoća (i još uvek ih imaju u izvesnoj meri) s takvim uslovima indirektan je dokaz navedene teze. Štaviše, uprkos postojanju tih kočnica

(često i drastičnije izraženih), same afričke zemlje nisu imale problem rasta tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Glavni razlog današnjeg neuspeha Afrike na planu rasta leži u politici - upravo u politici slobodne trgovine i slobodnog tržišta, koja je celom kontinentu nametnuta programima za strukturno prilagođavanje. Priroda i istorija ne osuđuju nijednu zemlju na neku određenu budućnost. Ako je politika ta koja uzrokuje problem, onda se budućnost može još lakše promeniti. Pravu tragediju Afrike predstavlja činjenica da to nismo uspeli da uočimo, a ne njen navodno hronični neuspeh na planu rasta.

Stvar br. 12 - Vlada može da pogodi pobednike Šta vam kažu? Vlade ne poseduju neophodne informacije, niti raspolažu odgovarajućom stručnošću da bi svojom industrijskom politikom mogle da donose promišljene i znalačke poslovne odluke i da „pogode pobednike”. Ako ništa drugo, subjekti odlučivanja u vladi verovatno će tipovati na neke spektakularne gubitnike, s obzirom na to da su motivisani prvenstveno vlašću, a ne profitom, i da ne moraju da snose finansijske posledice svojih odluka. Posebno ako vlade pokušavaju da učine bilo šta što je protivno tržišnoj logici i da promovišu one industrijske grane koje prevazilaze resurse i stručnost kojima zemlja raspolaže, rezultati moraju biti katastrofalni, o čemu svedoče projekti „belih slonova”, čudovišnih kombinata koji zagađuju zemlje u razvoju. A šta vam ne kažu? Vlade mogu da pogode pobednike i ponekad to čine spektakularno dobro. Kada neopterećeni predrasudama i stereotipima posmatramo svet oko sebe, videćemo da u čitavom svetu postoje mnogobrojni primeri vlada koje su odlično pogodile ko će biti pobednici. Niko ne može garantovati opravdanost tvrdnje da vladine odluke koje se odnose na poslovne kompanije moraju biti nižeg reda po kvalitetu od odluka koje donose same te kompanije. Kada imate više detaljnih informacija o nečemu, to vam ne garantuje da ćete donositi bolje odluke - zapravo se može dogoditi da vam je teže da donesete ispravnu odluku ako ste „nedovoljno odmaknuti od stvari”. Isto tako, postoje načini na koje vlada može pribaviti bolje informacije i može poboljšati kvalitet svojih odluka. Štaviše, odluke koje su dobre za pojedinačne kompanije ne moraju biti dobre za nacionalnu privredu u celini. Prema tome, vlada koja se odupire tržišnim signalima i uspeva da pogodi buduće pobednike može poboljšati performanse nacionalne privrede, posebno ako to radi u tesnoj (ali ne pretesnoj) saradnji s privatnim sektorom.

Najgori poslovni predlog u ljudskoj istoriji Judžin Blek (Eugene Black), čovek koji je najviše vremena proveo na

mestu predsednika Svetske banke (1949-1963) kritikovao je zemlje u razvoju zbog toga što su se, kako je govorio, opsesivno vezale za tri totema autoputeve, integrisane čeličane i spomenik šefu države. Blekove primedbe u vezi sa spomenikom možda su bile nepravične (mnogi politički vođi u zemljama u razvoju u to vreme nisu težili izgradnji svog kulta ličnosti), ali je imao pravo kada je izražavao zabrinutost zbog tadašnje široko rasprostranjene tendencije da se pristupa izgradnji prestižnih projekata, kao što su autoputevi i čeličane, bez obzira na ekonomsku isplativost. U to vreme previše zemalja u razvoju gradilo je autoputeve koji bi potom ostajali prazni i čeličane koje su opstajale samo zahvaljujući masivnim vladinim subvencijama i carinskoj zaštiti. U tom periodu su počeli da koriste izraze poput „beli slonovi” ili „zamak u pustinji” da bi opisali takve projekte. Međutim, od svih tadašnjih potencijalnih zamkova u pustinji, južnokorejski plan za izgradnju integrisane čeličane, odnosno Kombinata za preradu i proizvodnju čelika iz 1965. godine bio je jedan od najčudnijih, gotovo bizarnih. U to vreme Južna Koreja je bila jedna od najsiromašnijih zemalja sveta, koja se oslanjala isključivo na izvoz onoga što joj je priroda poklonila (ribe i rude volframa) ili onih gotovih proizvoda u čiju je proizvodnju bio uložen veliki ljudski rad (perike od ljudske kose, jeftinih delova konfekcije. Prema važećoj teoriji međunarodne trgovine, takozvanoj „teoriji komparativne prednosti”, zemlja koja poput Južne Koreje ima mnogo radne snage i jako malo kapitala nikako ne bi trebalo da se upušta u proizvodnju za koju je potreban 39

veliki početni kapital, kakva je proizvodnja čelika. Što je još gore, Južna Koreja nije čak ni proizvodila neophodne sirovine. Švedska je potpuno prirodno razvila industriju gvožđa i čelika zato što poseduje velika ležišta rude gvožđa. Koreja nije proizvodila ni koks, niti je raspolagala gvozdenom rudom, a to su dva ključna sastojka savremene proizvodnje čelika. Danas bi i jedno i drugo moglo da se uveze iz Kine, ali je to bilo vreme hladnog rata, kada nisu postojale nikakve trgovinske veze između Kine i Južne Koreje. To znači da su sirovine morale da se uvoze iz Australije, Kanade i Sjedinjenih Država - a sve su te zemlje udaljene pet do šest hiljada milja - čime su znatno uvećavani troškovi proizvodnje. Nije onda nikakvo čudo što je korejskoj vladi bilo prilično teško da ubedi

potencijalne strane donatore i kreditore u vrednost svoga plana, čak i uprkos tome što je predlagala da subvencioniše čeličanu i besplatno izgradi odgovarajuću infrastrukturu praktično za sve - (luke, puteve, železničke pruge), što je obećala poreske povlastice, ubrzanu amortizaciju kapitalne opreme (što znači da bi poreske obaveze u prvim godinama bile svedene na minimum), niže cene komunalnih usluga i mnogo toga drugog. Dok su trajali pregovori s potencijalnim donatorima - takvima kao što su Svetska banka i vlade SAD, Velike Britanije, Zapadne Nemačke, Francuske i Italije - korejska vlada je učinila nekoliko stvari zbog kojih je ceo projekat delovao još manje privlačno. Kao kompanija koja će upravljati čeličanom 1968. osnovan je Kombinat za proizvodnju grožđa i čelika Pohang (POSCO), i to kao državno preduzeće, uprkos široko rasprostranjenom nepoverenju u efikasnost državnih preduzeća u zemljama u razvoju. Povrh svega, doneta je odluka da se na čelo te kompanije postavi Park Te Džun, bivši general korejske vojske čije je poslovno iskustvo bilo praktično beznačajno - proveo je nekoliko godina na čelu državnog preduzeća za eksploataciju rude volframa. To je zaista bilo previše čak i za jednu vojnu diktaturu. Zemlja se spremala da započne najveći poslovni poduhvat u svojoj istoriji, a čovek kome je to poverila u zadatak nije bio čak ni profesionalni menadžer! Tako su se potencijalni donatori suočili s verovatno najgorim poslovnim predlogom u ljudskoj istoriji - da ulože u kompaniju u državnom vlasništvu na čijem se čelu nalazi politički postavljeni vojnik i koja će proizvoditi nešto što, prema svim postojećim ekonomskim teorijama, nije nikako pogodno za zemlju u kojoj se to preduzeće nalazi. Potpuno je prirodno što je Svetska banka savetovala ostale potencijalne donatore da ne podrže taj projekat, pa se svako od njih zvanično povukao iz pregovora u aprilu 1969. godine. Korejska vlada se, međutim, nije dala pokolebati, već je čak uspela da ubedi japansku vladu da veliki deo sredstava koja je plaćala na ime odštete za svoju kolonijalnu vladavinu (1910-1945) kanališe u projekat čeličane i da obezbedi mašine i tehničke savete neophodne za normalnu proizvodnju. Kompanija je počela proizvodnju 1973. i začuđujuće brzo je uspela da se nametne. Sredinom osamdesetih godina već je bila smatrana jednom od najefikasnijih i najrentabilnijih svetskih proizvođača nespecijalizovanih vrsta čelika. Devedesetih godina prošlog veka postala je jedna od vodećih svetskih čeličana. Privatizovana je 2001. godine i to ne zbog loših poslovnih rezultata,

već iz političkih razloga, a danas je četvrti proizvođač čelika u svetu (mereno količinom proizvodnje). Dakle, suočeni smo s pravom zagonetkom. Kako je mogućno da na osnovu jednog od najgorih poslovnih predloga u istoriji nastane jedan od najuspešnijih poslovnih poduhvata u istoriji? U stvari, zagonetka je i veća nego što se čini na prvi pogled zato što POSCO nije jedino uspešno korejsko preduzeće koje je osnovano vladinom inicijativom. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka korejska vlada je gurnula mnoge privatne firme u industrijske grane u koje same te privatne firme, da su mogle da biraju, nikako ne bi ušle. To se često radilo prijateljskim ubeđivanjem, nuđenjem šećerlema u vidu carinske zaštite od uvoza (iako su te šećerleme mogle u trenu da se pretvore u močuge jer je unapred rečeno da povlastice i zaštite neće biti ako ne budu postignuti dobri poslovni rezultati). Međutim, u slučajevima kada svi ti mamci nisu bili dovoljni da uvere poslovne ljude da treba da krenu tim putem razvoja, pribegavalo se pretnjama, i to ozbiljnim pretnjama - pretilo se obustavljanjem svih kreditnih linija, što nije bilo teško ako se ima na umu da su banke u potpunosti bile u državnom vlasništvu, čak i „ljubaznim ćaskanjem” s tajnom policijom. Zanimljivo je da su mnogi poslovni poduhvati koje je vlada na taj način promovisala na kraju, kako se pokazalo, bili izuzetno uspešni. Tokom šezdesetih godina 20. veka ljudi iz današnjeg džina u oblasti proizvodnje elektronskih uređaja ,,LG grupe” dobili su zabranu od vlade da uđu u oblast tekstilne industrije, što je ono čime su želeli da se bave, i bili su prisiljeni da se počnu baviti proizvodnjom električnih kablova. Da ironija bude veća, ta kablovska kompanija poslužila je kao osnov za razvoj celokupnog poslovanja u oblasti elektronike, po kome je kompanija ,,LG” danas u svetu čuvena (jedan od njenih najpopularnijih i najprodavanijih proizvoda su mobilni telefoni Čokolit - Chocolate). Tokom sedamdesetih godina, korejska vlada je legendarnog osnivača grupe „Hjundai” (Hyundai) Čunga Džu Junga (Chung Ju Yung), čuvenog po spremnosti da prihvata raznorazne velike rizike, podstakla na izgradnju brodogradilišta. Kažu da je i sam Cung u početku vrlo nerado gledao na tu ideju, ali je popustio kada je general Park Cung Hi (Chung-Hee), tadašnji korejski diktator i tvorac korejskog privrednog čuda, lično zapretio da će celu grupu „Hjundai” oterati u stečaj. Danas je brodogradilište „Hjundai” jedno od najvećih i najpoznatijih u svetu.

A pronalaženje gubitnika? E sad, prema dominantnoj ekonomskoj teoriji slobodnog tržišta, takve stvari kao što su uspesi kompanija „POCCO”, ,,LG” i „Hjundai” jednostavno nije trebalo da se dogode. Teorija nam kaže da kapitalizam najbolje funkcioniše onda kada se ljudima prepusti da vode računa o vlastitom biznisu bez ikakvog vladinog mešanja. Vladine odluke su po definiciji inferiorne u odnosu na odluke onih koji su direktno zainteresovani za pitanje o kome je reč, tako se tvrdi u navedenoj teoriji. Razlog za taj lošiji kvalitet vladinih odluka leži u tome što vlada ne poseduje onoliko informacija o određenom poslovanju koliko poseduje neposredno zainteresovana kompanija. Tako, na primer, ako jedna kompanija želi da uđe u industrijsku granu A a ne u industrijsku granu B, to mora biti zbog toga što ona odlično zna da će za nju industrijska grana A biti profitabilnija od industrijske grane B, s obzirom na stručnost kojom raspolaže i tržišne uslove koji vladaju u datom trenutku. Bilo bi sasvim pretenciozno i rđavo ako bi neki vladin zvaničnik, koliko god da je pametan mereno nekim apsolutnim standardima, kazao rukovodstvu kompanije da ipak treba da investira u industrijsku granu B, kad sam taj činovnik jednostavno ne poseduje poslovno znanje i iskustvo rukovodstva rečene kompanije. Drugačije rečeno, vele zagovornici slobodnog tržišta, vlada nije u stanju da pogodi ko će biti pobednici u nekom poslu. U stvari, ta situacija je ekstremna, vele isti ti ekonomisti. Ne samo da vladini činovnici nisu u stanju da pogode ko će biti uspešni poslovni ljudi već je sva prilika da će tipovati upravo na gubitnike. Sto je još važnije, oni koji odlučuju u vladi - političari i birokrati - pokretani su isključivo željom da maksimalno uvećaju svoju moć, umesto da uvećaju profit. Zato će, gotovo sigurno, da se opredele za projekte belih slonova koji su veoma vidljivi u javnosti i imaju određenu političku simboliku, bez obzira na svoju ekonomsku isplativost ili neisplativost. Štaviše, budući da se vladini zvaničnici poigravaju „tuđim novcem”, oni zapravo ne moraju da brinu o ekonomskoj isplativosti projekata koje promovišu (kada je reč o temi „tuđeg novca”, vidi Stvar br . 2). Između pogrešnih ciljeva (prestiž iznad profita) i pogrešnih inicijativa (nema lične odgovornosti za posledice sopstvenih odluka) i zvaničnici će, to je gotovo izvesno, tipovati upravo na najveće gubitnike, ako im se samo dopusti da se umešaju u odlučivanje o poslovnim pitanjima.

Zaključak ekonomista koji su zagovornici slobodnog tržišta glasi: ekonomsko poslovanje ne treba da bude posao bilo koje vlasti. Najpoznatiji primer toga kako vlade umeju da tipuju na gubitnika zato što su postavile pogrešne ciljeve i smislile pogrešne podsticaje jeste projekat izgradnje aviona Konkord, koji su šezdesetih godina 20. veka zajednički finansirale britanska i francuska vlada. Konkord će sigurno ostati jedna od najimpresivnijih pobeda inženjerskog umeća u ljudskoj istoriji. Nikad neću zaboraviti jedan od najupečatljivijih reklamnih slogana koje sam ikad sreo, na bilbordu kompanije „Britiš Ervejs” u Njujorku: Letite Konkordom da biste „stigli pre no što poletite”; (na Konkordu ste prelazili Atlantik za samo tri sata, dok je vremenska razlika između Njujorka i Londona pet sati. Međutim, ako se uzme u obzir sav novac koji je potrošen na razvoj tog aviona i ako se uzmu u obzir sve subvencije koje su dve vlade morale da daju kompanijama „Britiš Ervejs” i ,,Er Frans” da uopšte kupe te avione, Konkord je zaista bio gromoglasan poslovni neuspeh. Još drastičniji primer kako vlada ume da tipuje na gubitnika zato što se potpuno otuđila od tržišne logike predstavlja slučaj indonežanske vazduhoplovne industrije. Ta industrija je počela s radom sedamdesetih godina 20. veka, kada je Indonezija bila jedna od najsiromašnijih zemalja sveta. Odluka o početku proizvodnje letelica doneta je samo zbog toga što je dr Baharudin Habibi (Bacharuddin Habibie), koji je više od dvadeset godina bio desna ruka predsednika Muhameda Suharta (i nešto više od godinu dana, posle Suhartovog pada, predsednik države), slučajno bio vazduhoplovni inženjer koji se školovao i radio u Nemačkoj. Međutim, ako sve ekonomske teorije u koje nas ubeđuju i iskustva drugih zemalja ukazuju na to da će vlade, najverovatnije, uvek odabrati gubitnike a ne pobednike "kako je onda korejska vlada uspela da unapred odabere tako mnogo pobednika? Jedno moguće objašnjenje glasi da je Koreja izuzetak. Iz nepoznatih razloga, zvaničnici korejske vlade su bili tako izuzetno sposobni - tako bi mogla da glasi teza - da su umeli da tipuju na pobednike na način na koji nikom drugom ne bi pošlo za rukom. Ali, to onda mora da znači da smo mi Korejci najpametniji ljudi u istoriji sveta. Kao dobar i lojalan Korejac, nemam ništa protiv objašnjenja koje nas prikazuje u tako veličanstvenom svedu, ali sumnjam da bi oni koji nisu Korejci bili spremni da poveruju u snagu tog

argumenta (i bili bi u pravu - vidi Stvar br. 23). Zaista, i drugde u ovoj knjizi bliže objašnjavam (pre svega u Stvarima br. 7 i br. 19) da Koreja nije jedina zemlja u kojoj je vlada uspešno tipovala na 40

pobednike. I druge zemlje istočne Azije koje su ostvarile ekonomsko čudo učinile su isto što i Koreja. Korejska strategija tipovanja na pobednika primenom agresivnijih sredstava - u praksi je zapravo bila kopija strategije japanske vlade. Tajvanska i singapurska vlada nisu se pokazale ništa lošijima na tom poslu, iako su se politička sredstva za koje su se one opredelile unekoliko razlikovala od onoga za šta su se opredelili Korejci. Što je važnije, nisu samo istočnoazijske vlade uspešno pogađale pobednike. U drugoj polovini 20. veka, vlade zemalja poput Francuske, Finske, Norveške i Austrije oblikovale su i usmeravale industrijski razvoj kroz protekcionizam subvencije i ulaganja državnih preduzeća i to su veoma uspešno činile. Čak i ako se pretvara da to ne čini, i da se time nije bavila, američka administracija je od Drugog svetskog rata naovamo sama tipovala na većinu industrijskih pobednika kroz obilatu podršku koju je pružala sektoru istraživanja i razvoja. Industrijska proizvodnja računara, poluprovodnika, vazduhoplova, industrije interneta i biotehnologija - sve se to razvilo zahvaljujući subvencionisanju istraživanja i razvoja, kome je pribegla američka administracija. Čak i u 19. i početkom 20. veka, kada je vladina industrijska politika bila znatno manje organizovana i efikasna nego što je to bila krajem 20. veka, praktično sve danas bogate zemlje koristile su carine, subvencije, sisteme izdavanja licenci, uredbe i druge mere da promovišu određene industrijske grane u odnosu na druge i u tome su postizale značajan uspeh (vidi Stvar br. 7). Ako vlade mogu da unapred odaberu pobednike i to i čine sasvim redovno, ponekad postižući spektakularne rezultate, onda se morate upitati nije li nešto pogrešno u dominantnoj ekonomskoj teoriji koja kaže da to nikako nije moguće. Da, rekao bih da ima mnogo toga pogrešnog u navedenoj teoriji. Na samom početku, valja reći da ta teorija implicitno podrazumeva da svi oni koji su najbliži nekoj situaciji, koji su u njenoj žiži, imaju najbolje informacije o njoj pa samim tim donose najbolje moguće odluke. To može zvučati prihvatljivo na prvu loptu, ako se bliska povezanost s nekom situacijom tumači kao jemstvo boljeg odlučivanja, ali bi onda trebalo da znači da nijedan poslovni čovek koji je neposredno u proizvodnji nikada neće

doneti, niti je doneo pogrešnu odluku. Ponekad je, međutim, upravo ta neposredna blizina situacije nešto što otežava objektivno sagledavanje stvari. Baš zbog toga ima tako mnogo poslovnih odluka za koje sami subjekti odlučivanja veruju da su izraz čiste genijalnosti, ali ih ostali posmatraju sa skepsom, ako ne i s direktnim prezirom. Tako je, na primer, internet kompanija "AOL 2000”. godine kupila medijsku grupu „Tajm Vorner”. Uprkos izraženoj skepsi mnogih posmatrača sa strane, tadašnji predsednik kompanije AOL Stiv Kejs (Steve Case) kazao je da je to „istorijsko spajanje” koje će „preobraziti pejzaž medija i interneta”. Ubrzo se pokazalo da je to fuzionisanje zapravo bilo spektakularni neuspeh, što je podstaklo Džerija Livajna (Jerry Levin), prvog čoveka kompanije „Tajm Vorner” u trenutku fuzionisanja, da u januaru 2010. prizna kako je to bio „najgori posao stoleća”. Razume se, kada kažem da ne mora nužno da znači kako će vladina odluka o nekoj kompaniji biti gora od odluke koju će doneti sama ta kompanija, nikako ne negiram važnost posedovanja valjanih informacija. Međutim, upravo u meri u kojoj su te informacije potrebne za industrijsku politiku koju će voditi, vlada može da se poštara da poseduje takve informacije. Zaista, vlade koje su postizale veći uspeh u tome da unapred pogode ko će biti pobednici jesu upravo one vlade koje, kako se pokazuje, raspolažu efikasnijim kanalima za razmenu informacija s poslovnim sektorom. Jedan od očiglednih načina za kojima neka vlada može da posegne da bi sebi obezbedila dobre poslovne informacije jeste da osnuje preduzeće u državnom vlasništvu i sama upravlja njegovim poslovanjem. Upravo na to rešenje umnogome su se oslanjale zemlje kao što su Singapur, Francuska, Austrija, Norveška i Finska. Drugo, vlada može zakonom propisati da preduzeća koja posluju u industrijskim granama koje uživaju državnu podršku redovno podnose izveštaje o nekim ključnim aspektima svog poslovanja. Korejska vlada je to veoma temeljito radila tokom sedamdesetih godina 20. veka, kada je pružala znatnu finansijsku podršku nekolikim novim industrijskim granama, kao što su brodogradnja, proizvodnja čelika i elektronska industrija. Postoji još jedan metod: to je oslanjanje na neformalnu mrežu formiranu između vladinih zvaničnika i poslovne elite, kako bi vladini zvaničnici stekli dobar uvid u poslovanje, mada isključivo oslanjanje na taj kanal može dovesti do prekomernog "klubašenja” ili čak do direktne korupcije. Francuska politička mreža izgrađena oko diplomaca škole ENA (Ecole Nationale d’

Administration - Nacionalna škola državne uprave) najčuveniji je primer takvog pristupa i to je upravo onaj primer koji pokazuje i njegove pozitivne i njegove negativne strane, Negde između tih dvaju ekstrema - zakonom propisanog zahteva i mreže ličnih kontakata leži japanski pristup, koji podrazumeva formiranje „veća za raspravu” gde vladini zvaničnici i poslovni ugledni ljudi redovno razmenjuju informacije koristeći pritom formalne kanale, u prisustvu trećih lica, posmatrača iz sveta nauke i medija. Štaviše, dominantna ekonomska teorija ne uspeva da uoči da bi moglo doći do sukoba između poslovnih interesa i nacionalnih interesa. Iako biznismeni mogu u celini gledano (ali to ne mora nužno biti slučaj, što sam ranije već objasnio) poznavati svoje poslovanje bolje nego što ga poznaju vladini zvaničnici i samim tim biti u stanju da donose odluke koje na najbolji način služe interesima njihovih kompanija, nema jemstva da će odluke koje oni donose biti dobre za nacionalnu privredu. Tako su, na primer, kada su šezdesetih godina 20. veka želeli da uđu u tekstilnu industriju, menadžeri kompanije ,,LG” činili pravu stvar za svoje preduzeće, ali je korejska vlada, primoravajući ih da uđu u proizvodnju električnih kablova koja je potom omogućila kompaniji da postane jedna od vodećih kuća na polju elektronike u svetu, bolje služila korejskom nacionalnom interesu - i, dugoročno gledano, interesu same kompanije ,,LG”. Drugačije rečeno, način na koji vlada unapred bira pobednike može povrediti neke poslovne interese, ali može doneti bolji ishod sa socijalnog stanovišta (vidi Stvar br. 18).

Sve vreme pogađaju ko će biti pobednik Do sada sam naveo mnoštvo uspešnih primera kada je vlada unapred pogodila pobednika i objasnio sam zbog čega je puna rupa teorija slobodnog tržišta koja negira samu mogućnost da vlada uspešno tipuje na pobednika. Ovim ne pokušavam da vas nateram da zatvorite oči pred primerima neuspeha vlasti. Već sam pomenuo mnoštvo zamkova u pustinji koji su izgrađeni u mnogim zemljama u razvoju tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, uključujući vazduhoplovnu industriju u Indoneziji. Međutim, to nije sve. Dešavalo se da pokušaji vlasti da unapred pogode pobednike ne urode plodom čak ni u onim zemljama u kojima su vlasti upravo u toj oblasti postigle mnogobrojne uspehe, kao što su Japan, Francuska ili Koreja. Već sam pomenuo loš potez francuske vlade s Konkordom. Japanska vlada je šezdesetih

godina bezuspešno pokušavala da organizuje da kompanija „Nišan” (Nissan) preuzme „Hondu”, jer je „Hondu” smatrala previše malom i slabom, da bi se docnije ispostavilo kako je „Honda” mnogo uspešnija od „Nišana”. Korejska vlada je krajem sedamdesetih godina pokušala da promoviše proizvodnju aluminijuma, da bi se ubrzo osvedočila kako je ta industrija suočena sa ogromnim teškoćama zbog drastičnog skoka cena energenata, a oni sa izuzetno velikim postotkom učestvuju u proizvodnim troškovima aluminijuma. Ima i drugih primera, pomenuo sam samo najpoznatije. Međutim, na isti onaj način na koji nam uspešni primeri ne daju dovoljan osnov da u svakom trenutku i u svim okolnostima podržimo mogućnost da vlada izabere pobednika, tako ni neuspesi, koliko god da je mnogo takvih primera, ne obezvređuju sve pokušaje vlasti da unapred izaberu pobednike. Ako bolje razmislite o svemu tome, videćete da je prirodno da vlastima ne pođe za rukom da izaberu pobednike. U samoj je prirodi svake rizične poslovne odluke u ovom nesigurnom svetu da bude osuđena na neuspeh. Na kraju krajeva, kompanije u privatnom sektoru sve vreme pokušavaju da pogode ko će biti pobednici, tako što se klade na nesigurne nove tehnologije ili ulaze u aktivnosti za koje drugi misle da su beznadežne, i često u tome ne uspevaju. Zaista, upravo na isti onaj način na koji čak i one vlade koje imaju najbolje dosadašnje rezultate u tipovanju na pobednika ne uspevaju uvek to da čine, tako i najuspešnije firme ne donose uvek najispravnije odluke - setite se samo katastrofe koju je „Majkrosoft” doživeo sa operativnim sistemom Windows Vista (dok pišem ovu knjigu ja koristim upravo taj sistem i jako sam nezadovoljan njime) ili sramnog neuspeha koji je „Nokia” doživela sa N-Gage konzolom s dvostrukom namenom za telefon i igrice. Pitanje nije da li vlade mogu da pogode ko su pobednici, jer to očigledno mogu, nego kako da poboljšaju svoje „šanse kod klađenja”. Protivno uvreženoj predstavi, rezultati vlasti u tom klađenju mogu se drastično poboljšati ako postoji dovoljno političke volje. Zemlje koje se često povezuju sa uspehom u izboru pobednika upravo su dokaz te tvrdnje. Tvorac tajvanskog čuda bila je vlada Kuomintanga, koja je bila sinonim za korupciju i nestručnost sve do 1949. godine, kada je, izgubivši od komunista na kineskom kopnu, bila prinuđena da pređe na Tajvan. Korejska vlada pedesetih godina 20. veka bila je čuvena po nesposobnosti upravljanja privredom, do te mere da je USAID, američka vladina agencija za pomoć, opisivao Koreju kao „vreću bez dna”.

Francuska vlada krajem 19. i početkom 20. veka bila je čuvena po svojoj nespremnosti i nesposobnosti da pogodi pobednike, a ipak je posle Drugog svetskog rata postala najuspešnija evropska vlada upravo u pogađanju pobednika. Realnost je da pobednike sve vreme biraju i vlade i privatni sektor, ali se najveći uspeh postiže zajedničkim naporima vlasti i privatnog sektora. Uspeha i neuspeha, ponekad podjednako spektakularnih, ima u svakom klađenju na pobednika - bilo da je reč o nastojanjima privatnog sektora, o onome što čine javne vlasti ili o onome što oni zajedno čine. Ako ostanemo zaslepljeni ideologijom slobodnog tržišta koje nas uverava da samo privatni sektor uspeva u izboru pobednika, na kraju ćemo ignorisati mnoštvo mogućnosti za ekonomski razvoj koje postoje u javnom sektoru ili u zajedničkim naporima javnog i privatnog sektora.

Stvar br. 13 - Dodatnim bogaćenjem bogatih ljudi mi ostali nećemo postati bogatiji Šta vam kažu? Prvo moramo da stvorimo bogatstvo, a tek potom možemo drugima da damo nešto od njega. Dopadalo se to nama ili ne, bogati ljudi su jedini u stanju da ulažu i otvaraju nova radna mesta. Bogati su od živomog značaja i za uočavanje tržišnih mogućnosti i zakorišćenje tih mogućnosti. U mnogim zemljama su politika zavisti i populistička politika, karakteristične za prošlost, postavile ograničenja za sricanje bogatstva time što su uvele visoke poreze za bogate ljude. Tome se mora stati na kraj. Možda zvuči grubo, ali, dugoročno gledano, siromašni ljudi mogu postati bogatiji samo tako što će bogati postati još bogatiji. Kada bogatom čoveku date veće parče kolača, kratkoročno gledano parčići koje dobijaju ostali mogu biti manji, ali će, gledano u apsolutnoj vrednosti, i dugoročno gledano, siromašni dobijati veću parčad jer će ceo kolač biti veći. A šta vam ne kažu? Ideja koju smo upravo izložili, poznata kao „ekonomija kapanja”, odnosno ekonomska teorija, po kojoj poreske olakšice treba davati prvenstveno bogatima da bi oni povukli privredu napred, zastaje već na prvoj prepreci. Uprkos uobičajenoj dihotomiji „sektorske politike naklonjene bogatima koja podstiče rast” i „sektorske politike koja pomaže siromašnima i smanjuje pritom rast”, politika naklonjena bogatima nije uspela da ubrza rast u poslednje tri decenije. Tako je neodrživ već prvi korak u toj tezi - mišljenje da će kolač postati veći budemo li bogatima dali bogatije parče. Drugi deo tvrdnje - stanovište po kome će veće bogatstvo koje je nastalo na vrhu kapanjem stići do siromašnih takođe ne stoji. Tačno je da dolazi do kapanja, ali su te kapljice toliko sićušne da se njihov uticaj i ne oseti ako sve prepustimo tržištu.

Staljinov duh - ili je to možda duh Preobraženskog?

Posle razaranja u Prvom svetskom ratu, sovjetska privreda se 1919. našla u izuzetno teškoj situaciji. Shvatajući da novi režim nema nikakvog izgleda da preživi ako ne oživi proizvodnju hrane, Lenjin je pokrenuo program Nove ekonomske politike (NEP), koji je dopuštao tržišne transakcije u poljoprivredi i omogućavao seljacima da zadrže zaradu ostvarenu na tim transakcijama. Boljševička partija se oko tog pitanja delila. Na levom krilu bio je Lav Trocki, koji je tvrdio da NEP nije ništa drugo do skretanje u kapitalizam. Trockog je podržavao briljantni samouki ekonomista Jevgeniji Preobraženski. Preobrženski je tvrdio da sovjetska privreda, da bi se razvijala, mora da poveća ulaganje u industriju. Međutim, takođe je tvrdio Preobraženski, veoma je teško povećati ta ulaganja zato što praktično svi viškovi koji u privredi nastanu (znači sve iznad onoga što je apsolutno neophodno za fizički opstanak stanovništva), ostaje pod kontrolom seljaka, budući da je privreda većinom agrarna. S tih razloga, smatrao je Preobraženski, na selu treba ukinuti privatnu svojinu i tržište da bi svi viškovi koji bi se mogli uložiti u nešto drugo zaista mogli da se „iscede” na taj način što će vlada obarati cene poljoprivrednih proizvoda. Te viškove je potom trebalo preusmeriti u industrijski sektor, i to tako da se planski organi postaraju da sav novac bude uložen. Na kratak rok to će oboriti životni standard, posebno seljaštva, ali će na duži rok to učiniti da svako živi bolje, jer će se na taj način maksimalno uvećati ulaganja, a samim tim će se pojačati potencijal za rast privrede. Funkcioneri na desnom krilu partije, kao što su Josif Staljin i Nikolaj Buharin, nekadašnji veliki prijatelj i intelektualni takmac Preobraženskog, pozivali su na realističnost. Tvrdili su da, iako nije baš sasvim „komunistički” dopustiti privatnu svojinu nad zemljištem i stočnim fondom na selu, oni ne mogu sebi dopustiti da potpuno otuđe seljaštvo, s obzirom na preovlađujući udeo seljaštva u ukupnom stanovništvu. Po Buharinovom mišljenju, nije bilo druge do da se ,,u socijalizam dođe na seljačkom kljusetu”. Tokom najvećeg dela dvadesetih godina, desno krilo je odnosilo pobedu u tom sukobu ideja. Preobraženski je sve više bivao skrajnut i 1927. je primoran na emigraciju. Onda se sve odjednom promenilo 1928. godine. Kada je postao inokosan, kao jedini diktator, Staljin je preuzeo ideje svojih oponenata i primenio strategiju za koju se zalagao Preobraženski. Konfiskovao je zemlju od kulaka, bogatih seljaka i celo rusko selo stavio pod državnu kontrolu kolektivizacijom privrede. Zemljište konfiskovano od kulaka pretvoreno je u državna

poljoprivredna dobra (sovhoze), dok su sitniji seljaci bili primorani da stupe u zadružna dobra (kolhoze), gde su formalno učestvovali u vlasništvu. Staljin, međutim, nije do poslednjeg slova sproveo preporuke Preobraženskog. Zapravo je bio prilično blag prema seljacima i nije ih iscedio do kraja. Umesto toga, industrijskim radnicima je odredio plate koje nisu pokrivale egzistencijalne potrebe, zbog čega su se počele masovno zapošljavati gradske žene, koje su stupale u redove industrijskih radnica ne bi li pomogle da se porodice prehrane. Ogromna je bila cena te Staljinove strategije. Milioni ljudi koji su pružili otpor ili koji su samo bili optuženi za pružanje otpora kolektivizaciji poljoprivrede završili su u radnim logorima. Poljoprivredna proizvodnja je doživela potpuni krah posle drastičnog pada broja stoke za vuču, a dobrim delom i zbog toga što su seljaci, vlasnici, poklali stoku jer nisu imali čime da je hrane pošto su im žitarice prisilno oduzimane i isporučivane građanima. Posledica tog kraha poljoprivrede bila je žestoka glad 1932-1933, kada su milioni ljudi izgubili život. Ironija istorije ogleda se u tome da Sovjetski Savez, da Staljin, kojim slučajem, nije usvojio strategiju Preobraženskog ne bi mogao da izgradi svoju industrijsku bazu onom brzinom koja mu je omogućila da savlada nacističku invaziju Istočnog fronta u Drugom svetskom ratu. Da nacisti nisu poraženi na Istočnom frontu, Zapadna Evropa ne bi mogla da ih pobedi. Dakle, ma koliko to ironično delovalo, današnji Zapadnoevropljani duguju svoju slobodu ultralevičarskom sovjetskom ekonomisti po imenu Preobraženski. A zašto ovoliko pričam o nekom zaboravljenom ruskom marksističkom ekonomisti od pre skoro sto godina? Zato što postoji neverovatan paralelizam između Staljinove strategije (zapravo, poštenije bi bilo reći, strategije Preobraženskog) i današnje politike naklonjene bogatima za koju se zalažu ekonomisti poklonici delovanja slobodnog tržišta.

Kapitalisti protiv radnika Još od 18. veka feudalni poredak, u kome su se ljudi rađali u određenim „staležima” i ostajali tamo do kraja svojih života, bio je izložen kritikama liberala širom Evrope. Oni su tvrdili da ljude treba nagrađivati prema konkretnim ostvarenjima koja postižu, a ne prema zasluzi rođenja (vidi Stvar

br. 20). Razume se, to su govorili liberali 19. veka, čija stanovišta sigurno ne bi odgovarala današnjim liberalima (posebno ne američkim liberalima, koje bi u Evropi pre kategorizovali u „levi centar” nego među liberale). Na prvom mestu valja istaći da su oni bili protiv demokratije. Verovali su da će, ako se siromašnim ljudima prizna pravo glasa - muškarcima, pošto se o ženama uopšte nije ni razmišljalo jer su smatrane bićima koja u mentalnom smislu zaostaju - uništiti kapitalizam. Zašto su tako mislili? Liberali 19. veka verovali su da je uzdržanost ključ za akumuliranje bogatstva, pa samim tim i za ekonomski razvoj. Pošto uberu plodove svoga rada, ljudi treba da se uzdrže od neposrednog zadovoljavanja svojih potreba i da te plodove dalje ulože, ako žele da akumuliraju bogatstvo. Po tom tumačenju, siromašni su siromašni zato što nemaju snagu karaktera neophodnu za ispoljavanje takve uzdržanosti. Upravo zato, ako siromašnima priznate pravo glasa, videćete da će oni poželeti da maksimalno uvećaju svoju trenutnu potrošnju, umesto ulaganja, tako što će uvesti dodatne poreze bogatima i potrošiti sredstva koja na taj način prikupe. To bi siromašne moglo da učini imućnijima na kratak rok, ali bi im, dugoročno gledano, bilo gore jer bi se smanjila ulaganja, pa samim tim i rast. U svojoj politici usmerenoj protiv siromašnih, liberali su uživali intelektualnu podršku klasičnih ekonomista, među kojima je najveći um pripadao Dejvidu Rikardu (David Ricardo), britanskom ekonomisti rođenom u 19. veku. Za razliku od današnjih liberalnih ekonomista, klasični ekonomisti nisu smatrali da se kapitalistička privreda sastoji od pojedinaca. Oni su verovali da ljudi pripadaju različitim klasama - kapitalista, radnika i zemljoposednika - i da se ponašaju različito, zavisno od toga kojoj klasi pripadaju. Najvažnija razlika u ponašanju između klasa jeste ona koja se ogleda u činjenici da kapitalisti ulažu (praktično) sav svoj prihod, dok ostale klase (radnička klasa i klasa zemljoposednika - troše svoj prihod. Što se tiče klase zemljoposednika, tu su mišljenja bila podeljena. Neki ekonomisti, poput Rikarda, smatrali su da je zemljoposednička klasa zapravo klasa potrošača koja ometa akumulaciju kapitala, dok su neki drugi, kao što je Tomas Maltus (Thomas Malthus), smatrali da zemljoposednička potrošnja pomaže kapitalističkoj klasi na taj način što obezbeđuje dodatnu tražnju za njenim proizvodima. Međutim, kada je reč o radničkoj klasi, tu su sva mišljenja bila

potpuno podudarna. Radnici troše sav svoj prihod, pa ako budu učestvovali s većim procentom u nacionalnom dohotku, jedino što može da se očekuje jeste pad investicija, pa samim tim i pad privrednog rasta. Tu se strasni zagovornici slobodnog tržišta, poput Rikarda, slažu sa ultralevičarskim komunistima, poput Preobraženskog. Uprkos prividnim razlikama, obojica veruju da višak koji je mogućno investirati treba da bude u rukama investitora, kapitalističke klase (po Rikardovom mišljenju), odnosno centralnoplanskog organa (po mišljenju Preobraženskog) da bi se na duži rok maksimalno uvećao privredni rast. Upravo je to ono što ljudi danas imaju na umu kada kažu „morate prvo da stvorite bogatstvo pa da ga tek potom preraspodeljujete”.

Uspon i pad ekonomske politike naklonjene bogatima Negde na razmeđu 19. i 20. veka ostvarili su se najkošmarniji snovi liberala i većina evropskih zemalja i takozvanih zapadnih izdanaka (SAD, Kanada, Australija i Novi Zeland) usvojila je univerzalno pravo glasa, kojim su obuhvaćeni i siromašni (prirodno, radilo se samo o muškarcima). Međutim, nije se dogodilo ono od čega se ponajviše strahovalo - nije počelo preterano oporezivanje bogatih, pa nije mogao biti ni uništen kapitalizam usled tog preteranog oporezivanja. U decenijama koje su usledile posle uvođenja opšteg prava glasa za sve muškarce, oporezivanje bogatih i socijalna davanja nisu se bitno povećali. To znači da se ispostavilo kako siromašni nisu bili baš toliko nestrpljivi. Štaviše, kada je počelo da se primenjuje prekomemo oporezivanje bogatih, kao dotadašnja najveća noćna mora liberala, to nije uništilo kapitalizam. Naprotiv, to ga je i ojačalo. Posle Drugog svetskog rata, u većini bogatih kapitalističkih zemalja došlo je do brzog rasta progresivnog oporezivanja i socijalnih davanja iz budžeta. Uprkos tome (zapravo, tačnije bi bilo reći, delimično upravo zahvaljujući tome - vidi Stvar br. 21), između 1950. i 1973. godine, zabeležene su dotad najviše stope rasta u tim zemljama - zato se o tom vremenu govori kao o „zlatnom dobu kapitalizma”. Pre tog zlatnog doba, dohodak po stanovniku u bogatim kapitalističkim privredama rastao je po stopi 1-1,5 posto godišnje. U zlatno doba, stopa rasta dohotka po stanovniku u SAD i Velikoj Britaniji iznosila je od dva do tri posto, u Zapadnoj Evropi od četiri do pet posto, a u Japanu osam posto. Nikada posle

toga nijedna od tih zemalja nije uspela da zabeleži višu stopu rasta. Međutim, kada je od sredine sedamdesetih godina počeo da se usporava rast bogatih kapitalističkih privreda, zagovornici slobodnog tržišta su malo opajali svoju retoriku iz 19. veka i uspeli su da ubede druge kako je razlog tog usporavanja bio u smanjenju onog dela prihoda koji je namenjen klasi investitora. Od osamdesetih godina 20. veka, u mnogima od tih zemalja (istina, ne baš u svima) najveći deo vremena na vlasti su vlade koje se zalažu za preraspodelu dohotka nagore. Čak i neke takozvane levičarske stranke, kao što je britanska nova Laburistička partija pod Tonijem Blerom i američka Demokratska stranka pod Bilom Klintonom, otvoreno su se zalagale za takvu strategiju - kulminaciju je predstavljao trenutak kada je Bil Klinton predstavio svoju reformu socijalnih davanja 1996. godine, proklamujući da želi da „stane na kraj državi blagostanja onakvoj kakvu poznajemo”. Na kraju se pokazalo da je kresanje države blagostanja mnogo teže nego što se prvobitno smatralo (vidi Stvar br. 21). Ipak, njen rast je ublažen, uprkos strukturnom pritisku za veća socijalna davanja zbog starenja stanovništva, koje je, samo po sebi, povećavalo potrebu za penzijama, invalidninama, troškovima zdravstvene zaštite i svim ostalim troškovima koji su vezani za starije kategorije stanovništva. Što je važnije, u većini zemalja vođeni su i mnogi vidovi ekonomske politike zbog kojih se dohodak preraspodeljivao od siromašnih ka bogatima. Uvedene su poreske olakšice za bogate - snižene su poreske stope za najviše prihode. Finansijska deregulacija otvorila je ogromne mogućnosti za spekulativnu dobit, kao i astronomske plate najviših menadžera i finansijera (vidi Stvari br. 2 i br. 22). Deregulacija u drugim oblastima takođe je omogućila kompanijama da ostvaruju veće profite, dobrim delom i zbog toga što su mogle u znatno većoj meri da koriste svoj monopolistički položaj, da slobodnije zagađuju živomu sredinu i da lakše otpuštaju radnike. Povećana liberalizacija trgovine i povećana strana ulaganja - ili barem pretnja povećanjem liberalizacije trgovine i stranim ulaganjima - takođe su uspešno izvršili pritisak u smislu smanjenja plata. Usled svega toga, povećana je nejednakost dohotka u većini bogatih zemalja. Na primer, prema podacima Međunarodne organizacije rada (MOR) iznetim u njenom izveštaju Svet rada 2008, od 20 razvijenih privreda za koje

postoje odgovarajući podaci, između 1990. i 2000. nejednakost dohotka povećana je u 16 zemalja, a među preostale četiri jedino je u Švajcarskoj 41

zabeležen značajan pad te nejednakosti. Tokom navedenog perioda, nejednakost dohotka u SAD, koja je već bila najveća u bogatom svetu, dosegla je nivo uporediv s nivoom u nekim latinoameričkim zemljama, kakve su Urugvaj i Venecuela. Relativno povećanje nejednakosti dohotka bilo je vrlo izraženo i u zemljama kao što su Finska, Švedska i Belgija, ali su u tim zemljama ranije beleženi niski nivoi nejednakosti - možda čak suviše niski u slučaju Finske, gde je postojala ravnopravnija raspodela dohotka nego u mnogim bivšim socijalističkim zemljama. Prema podacima Instituta za ekonomsku politiku (EPI), vašingtonskog trusta mozgova koji bi se, po orijentaciji, mogao svrstati u levi centar, između 1979. i 2006. godine (što je poslednja godina za koju su raspoloživi podaci) jedan posto stanovnika SAD koji ostvaruju najvišu zaradu više je nego udvostručio svoj udeo u nacionalnom dohotku, tako da je taj udeo koji je ranije iznosio 10 posto, sada porastao na 22,9 posto. Onih 0,1 posto najbogatijih prošli su još bolje, jer je njihov udeo u nacionalnom dohotku više nego utrostručen, tako da je od 1979. kada je iznosio 3,5 posto, porastao na 11,6 42

posto u 2006. godini. To se dogodilo pre svega zbog astronomskog povećanja plata najviših menadžera, iako je sve očiglednije da nema opravdanja za to povećanje, posebno po izbijanju finansijske krize 2008. (vidi Stvar br. 14). Od 65 zemalja u razvoju i bivših socijalističkih zemalja koje su bile obuhvaćene pomenutom studijom MOR, nejednakost dohotka povećana je u 41 zemlji u istom tom periodu. Iako je među njima manje onih u kojima je povećana nejednakost nego što je među bogatim zemljama, mnoge od njih su već imale visoku stopu nejednakosti, pa su posledice većeg rasta nejednakosti bile gore nego u bogatim zemljama.

Slaba vajda od kopanja vode Celokupna preraspodela dohotka naviše mogla je biti opravdana da je samo dovela do ubrzanog rasta. Činjenica je, međutim, da je ekonomski rast zapravo usporen od trenutka započinjanja neoliberalne reforme krajem osamdesetih godina, kada je započela neoliberalna reforma u korist bogatih.

Prema podacima Svetske banke, svetska privreda je tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka beležila stopu rasta od preko tri posto, dok je posle osamdesetih godina (1980-2009) beležila stopu rasta od 1,4 posto godišnje. Ukratko rečeno, od osamdesetih godina 20. veka bogatima smo dali veće parče kolača verujući da će oni stvoriti više bogatstva, pa će ceo kolač, dugoročno postati veći nego što bi to inače bilo mogućno. Bogati jesu dobili veće parče kolača, ali su, u stvari, smanjili brzinu po kojoj se ceo kolač uvećavao. Problem leži u tome što koncentrisanje dohotka u rukama onoga za koga se pretpostavlja da bi mogao da bude investitor, bilo da je to klasa kapitalista, bilo da je Gosplan, Staljinov organ centralnog planiranja, jednostavno ne dovodi do više stope rasta ako taj investitor ne investira više. Kada je Staljin koncentrisao sav dohodak u rukama Gosplana, postojala je barem izvesna garancija da će taj koncentrisani dohodak biti pretvoren u ulaganja (iako su na produktivnost samog ulaganja mogli negativno da utiču komplikovanost procesa planiranja i problemi u vezi s podsticajem za rad i slični faktori - vidi Stvar br. 19). U kapitalističkim privredama takav mehanizam ne postoji. Zaista, uprkos rastu nejednakosti od osamdesetih godina 20. veka do danas, koeficijent ulaganja u nacionalnom dohotku pao je u svim privredama G7 (SAD, Japan, Nemačka, Velika Britanija, Italija, Francuska i Kanada), kao i u većini zemalja u razvoju (vidi Stvar br. 2. i br. 6). Čak i kada preraspodela dohotka naviše stvara više bogatstva nego što bi to inače bilo mogućno (što se, ponavljam, nije dogodilo), nema ničega što garantuje da će siromašni imati koristi od tog dodatnog prihoda. Povećanje prosperiteta na samom vrhu moglo bi eventualno izazvati kapanje i doneti neku korist siromašnima, ali to nije sigurno. Razume se, ideja „kapanja” nije potpuno besmislena. Ne možemo procenjivati uticaj preraspodele dohotka samo po njegovim neposrednim efektima, koliko god da nam oni u prvi mah izgledaju dobro ili loše. Kada bogati ljudi imaju više novca, oni mogu taj novac iskoristiti da povećaju investicije i rast, i u tom slučaju dugoročni efekat preraspodele dohotka naviše može biti rast u apsolutnoj veličini, mada to ne mora nužno značiti i povećanje relativnog udela rasta dohotka koji svako ostvaruje. Međutim, nevolja je u tome što se efekat kapanja obično ne postiže ako se

sve prepusti tržištu. Na primer, opet prema podacima EPI, gornjih deset procenata američkog stanovništva preuzimalo je plodove 91 posto rasta dohotka od 1989. do 2006, dok je najviših jedan posto uzimalo 59 procenata. Nasuprot tome, u zemljama u kojima postoji snažna država blagostanja mnogo je lakše široko raspodeliti koristi od dodatnog rasta koji usledi posle preraspodele dohotka naviše (ako stvarno dođe do takvog rasta) kroz poreze i transfere. Zaista, pre odbitka poreza i transfera, raspodela dohotka je u suštini mnogo neravnopravnima u Belgiji i Nemačkoj nego u SAD, dok je u Švedskoj 43

i Holandiji manje-više ista kao u SAD. Drugačije rečeno, potrebna nam je električna pumpa države blagostanja da bismo omogućili da voda koja se skupi na vrhu počne ozbiljno da se preliva naniže, u bilo kakvoj iole značajnijoj količini. Na kraju, ali svakako ne na poslednjem mestu po važnosti, postoji mnogo razloga da poverujemo kako preraspodela dohotka naniže može pomoći rastu, ako se uradi na pravi način i u pravom trenutku. Na primer, u fazi ekonomskog opadanja, kakva danas postoji, najbolji način da se privreda podstakne jeste da se bogatstvo preraspodeli naniže, budući da su siromašni ljudi skloni tome da troše veći procenat svog dohotka. Dodatna milijarda dolara koja bi bila data domaćinstvima s nižim prihodom kroz povećana socijalna davanja imala bi veći podsticajni efekat na rast privrede nego što bi se dogodilo kada bi ista količina novca bila kroz poreska smanjenja data bogatima. Štaviše, ako plate ne bi bile prikovane za nivo golog održavanja egzistencije ili čak nešto ispod njega, dodatni prihod bi mogao ohrabriti radnike da ulažu u sopstveno obrazovanje i zdravlje, što bi povećalo njihovu produktivnost, pa samim tim i ekonomski rast. Pored toga, veća jednakost dohotka mogla bi pozitivno uticati na socijalni mir tako što bi se smanjili radnički štrajkovi i što bi opala stopa kriminaliteta, a to bi opet zauzvrat moglo ohrabriti ulaganja, budući da se na taj način smanjuje opasnost od poremećaja proizvodnih procesa, pa samim tim i od poremećaja ukupnog procesa sricanja bogatstva. Mnogi naučnici veruju da je upravo taj mehanizam bio na delu u „zlatno doba kapitalizma”, kada je mala nejednakost dohotka koegzistirala s brzim privrednim rastom. Iz te perspektive sagledano, nema razloga da će preraspodela dohotka naviše ubrzati ulaganja i rast. U celini gledano, to se nije dogodilo. Čak i onda kada postoji više rasta, kapanje odozgo kroz tržišni mehanizam veoma je ograničeno, što smo mogli da vidimo u navedenom poređenju Sjedinjenih

Američkih Država s drugim bogatim zemljama u kojima postoje valjani mehanizmi države blagostanja. Dodatnim bogaćenjem bogatih ljudi mi ostali nećemo postati bogatiji. Ako će ostatak društva imati koristi od toga što će više biti dato bogatima, onda bogati treba da budu primorani da više ulažu i samim tim će se merama sektorske politike (na primer, poreskim olakšicama za bogate pojedince i korporacije, zavisno od ulaganja) postići viša stopa rasta, da bi potom plodovi takvog rasta bili podeljeni zahvaljujući mehanizmu koji pruža država blagostanja.

Stvar br. 14 - Američki menadžeri su precenjeni Šta vam kažu? Neki ljudi su plaćeni znatno više no drugi. Posebno u Sjedinjenim Državama kompanije plaćaju svojim najvišim menadžerima iznose za koje neki ljudi smatraju da su nepristojno veliki. To je, međutim, ono što zahtevaju tržišne snage. S obzirom na to da je ukupna količina talentovanih ljudi ograničena, jednostavno morate platiti velike novčane iznose ako želite da privučete najdarovitije. Sa stanovišta neke divovske korporacije čiji se promet meri milijardama dolara, svakako vredi platiti neki milion više, čak i neku desetinu miliona više da bi se dobio najbolji talenat, jer će njegova sposobnost da donese bolje odluke nego što bi ih donele njegove kolege u konkurentskim kompanijama moći da donese stotine dodatnih miliona dolara prihoda. Koliko god da se na prvi pogled čini da su ti nivoi naknade nepravični, nikako ne bi trebalo da se prepuštamo zavisti i da pokušamo da veštački suzbijemo te razlike. Takvi pokušaji bili bi jednostavno kontraproduktivni. A šta vam ne kažu? Američki menadžeri jesu preplaćeni i to u više različitih aspekata. Prvo, preplaćeni su u poređenju sa svojim prethodnicima. Relativno gledano (dakle, srazmerno prosečnoj radničkoj naknadi), današnji američki generalni direktori plaćeni su desetostruko više od svojih prethodnika šezdesetih godina 20. veka, uprkos činjenici da su ti prethodnici upravljali, opet relativno gledano, znatno uspešnijim kompanijama od onih kojima upravljaju današnji generalni direktori. Američki menadžeri su takođe precenjeni u poređenju s kolegama u drugim bogatim zemljama. U apsolutnom iznosu oni su plaćeni, već zavisno od merila koja koristimo i zemlje s kojom ih poredimo, do dvadeset puta više nego njihove kolege koje upravljaju kompanijama slične veličine i sličnog uspeha. Američki menadžeri nisu samo precenjeni već su i preterano zaštićeni u tom smislu da ih niko ne kažnjava za slabe poslovne rezultate. A to nije, nasuprot onome što mnogi tvrde, uslovljeno isključivo delovanjem tržišnih snaga. Menadžerska klasa u Sjedinjenim Američkim Državama stekla je takvu

ekonomsku, političku i ideološku moć da je u stanju da manipuliše snagama koje određuju njenu platu.

Direktorska plata i politika klasne zavisti Prosečna direktorska naknada (što obuhvata platu, varijabilni deo, odnosno bonuse, izdvajanja za penzije i akcije) u SAD veća je od 300 do 400 puta od prosečne naknade koju dobija radnik (plata i dodaci). Ima ljudi koje to strašno uznemirava. Na primer, američkog predsednika Baraka Obamu često citiraju kako kaže da želi da skreše prihode izvršnih rukovodilaca. Ekonomisti koji su zagovornici slobodnog tržišta smatraju da taj disparitet plata ne predstavlja nikakav problem. Ako su generalni direktori plaćeni 300 puta više od prosečnog radnika, kažu ti ekonomisti, mora da je to zbog toga što oni kompaniji donose 300 puta više vrednosti nego što to čini prosečni radnik. Ako neko nema produktivnost kojom bi mogao da opravda svoja visoka primanja, tržišne snage će se ubrzo postarati da ta osoba bude otpuštena (vidi Stvar br. 3). Oni koji pokreću pitanje plate menadžera, kao što čini Barak Obama, zapravo su populisti koji se prepuštaju politici klasne zavisti. Ako oni koji su u manjoj meri produktivni ne prihvate, tvrde dalje ti ekonomisti, da ljudi treba da budu plaćeni saglasno svojoj produktivnosti, kapitalizam ne može valjano da funkcioniše. Čovek bi mogao gotovo da poveruje u navedene argumente, istina, samo ako učini jedan mali ustupak onima koji ih izlažu - a to je da ignoriše činjenice. Ne pada mi na pamet da sporim težnju da neki ljudi imaju veću produktivnost nego drugi i da treba da budu više plaćeni - ponekad i znatno više (iako ne bi trebalo previše da dignu nos zbog toga (vidi Stvar br. 3). Pravo pitanje glasi da li je postojeći nivo razlika opravdan. Naravno, veoma je teško utvrditi koliko tačno rastu direktorske plate. Pre svega, u mnogim zemljama se smatra da nije pristojno obelodaniti kolike su direktorske plate. Kada pogledamo ukupni iznos naknade, a ne samo platu, moramo biti upućeni i u to koliko akcija dotični direktor može da kupi u povlašćenom aranžmanu; on, naime, dobija opcije za povlašćenu kupovinu koje mu pružaju mogućnost da u budućnosti kupi određeni broj akcija kompanije, a pritom se kod davanja tih opcija ne navodi njihova precizna

vrednost po akciji, tako da je tu vrednost tek potrebno docnije izračunati. Zavisno od metodologije koja se koristi za to izračunavanje, razlike u vrednosti mogu biti znatne. Kao što smo već napomenuli, ako se sve te nejasnoće i praznine imaju u vidu, koeficijent naknade jednog generalnog direktora u odnosu na prosečnu radničku naknadu u SAD šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka iznosio je 30 do 40. Taj koeficijent se znatno uvećavao od početka osamdesetih godina, tako da je početkom devedesetih odnos već iznosio 100:1, da bi deceniju kasnije bio povećan na 300-400:1. Uporedite to s promenama koje su dobili američki radnici. Prema podacima Instituta za ekonomsku politiku (EPI), prosečna nadnica za sat rada izračunata u vrednosti dolara iz 2007. godine (znači, prilagođena za inflaciju) porasla je sa 18,90 dolara, koliko je iznosila 1973. godine, na 21,34 dolara 2006. To je povećanje od 13 posto za 33 godine, odnosno oko 0,4 posto rasta 44

godišnje. Ta slika deluje i sumornije ako pogledamo kako stoje stvari sa ukupnom naknadom (ona obuhvata platu, odnosno nadnicu i razne povlastice) i ne samo s platom. Čak i ako uzmemo u obzir samo periode oporavka (s obzirom na to da se naknada radnicima smanjuje tokom recesije, srednja naknada radnika povećavana je po stopi od 0,2 posto godišnje 1983-1989, po stopi od 0,1 posto godišnje 1992-2000, a između 2002. i 2007. uopšte nije 45

rasla. Drugačije rečeno, radnička plata u SAD suštinski stagnira od sredine sedamdesetih godina 20. veka. Razume se, ovim ne želimo da kažemo da Amerikanci nisu ostvarili nikakav rast životnog standarda od sedamdesetih godina. Porodični dohodak, za razliku od individualne radničke naknade, u tom periodu je povećan, ali je to samo posledica činjenice da je porastao broj domaćinstava u kojima su oba partnera zaposlena. E sad, ako poverujemo u logiku slobodnog tržišta, koja kaže da su ljudi plaćeni saglasno svome doprinosu, onda povećanje relativne naknade direktora, koja je ranije bila od 30 do 40 puta veća od prosečne radničke naknade (a videli smo da se ta radnička naknada nije bitno promenila) na 300400 puta više od radničke naknade, mora značiti da su američki direktori postali deset puta produktivniji (relativno gledano) nego što su bili šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Da li je stvarno tako?

Prosečan kvalitet američkih menadžera možda je zaista rastao zahvaljujući boljem obrazovanju i obuci, ali se postavlja pitanje da li je stvarno mogućno da su oni deset puta bolji od svojih kolega iz prethodnog naraštaja? Čak i ako se udubimo samo u stanje tokom proteklih 20 godina, koliko ja predajem na Kembridžu, istinski sumnjam da su američki studenti koje dobijamo (a svi su oni materijal od koga postoji velika verovatnoća da nastanu budući menadžeri) tri ili četiri puta bolji sada nego što je to bilo kada sam počeo da predajem početkom devedesetih godina. A to bi moralo da bude tako ako je plata američkog menadžera, relativno gledano, rasla samo zbog rastućeg kvaliteta njegovog rada: u tom periodu, prosečna naknada generalnog direktora u SAD povećana je sa nivoa od stostruke prosečne radničke naknade na nivo od 300 do 400 puta viši nego što iznosi prosečna radnička naknada. Uobičajeno objašnjenje za taj nedavni nagli skok relativne vrednosti plate glasi da su kompanije postale veće, pa je samim tim i razlika koju svojim radom može doneti generalni direktor postala veća. Prema popularnom primeru koji je koristio profesor Robert H. Frenk sa univerziteta Kornel u svojoj često citiranoj kolumni u Njujork tajmsu, ako jedna kompanija ima zaradu od 10 milijardi dolara, samo mali broj boljih odluka koje donese bolji generalni direktor može sasvim lako uvećati zaradu te kompanije za 30 miliona 46

dolara. Dakle, implicitna poruka glasi da je dodatnih pet miliona dolara, koliko bi se dalo jednom generalnom direktoru, beznačajno malo ako se ima na umu da će taj generalni direktor doneti ili je već doneo 30 dodatnih miliona dolara kompaniji. U tom argumentu ima izvesne logike, ali ako je rast preduzeća glavno objašnjenje za povećanje direktorske plate, zašto je onda taj uzlet naglo krenuo osamdesetih godina 20. veka, kad prosečna američka kompanija sve vreme raste? Isto tako, taj argument bi morao da važi i za radnike, barem u nekoj meri. Moderne korporacije funkcionišu na osnovu složene podele rada i kooperacije, tako da je mišljenje po kome samo generalni direktor radi ono što je bitno za rezultate rada cele kompanije nije samo pogrešno nego je i obmanjujuće (vidi Stvari br. 3. i br. 15). Kako rastu kompanije, tako raste i potencijal da radnici doprinesu ili da naštete kompaniji u kojoj rade, pa je stoga sve važnije zaposliti bolje radnike. Da nije tako, zašto bi se onda preduzeća uopšte opterećivala postojanjem kadrovskih odeljenja, odnosno

odeljenja za upravljanje ljudskim resursima? Sem toga, ako je rastući značaj odluka najviših menadžera jedne kompanije glavni razlog za inflaciju plata generalnih direktora, zašto su generalni direktori u Japanu i Evropi koji upravljaju kompanijama slične veličine plaćeni samo delićem novca koji dobijaju američki generalni direktori? Prema podacima koje navodi EPI, u 2005. godini, švajcarski i nemački generalni direktori dobijali su 64, odnosno 55 procenata onoga što su dobijale njihove američke kolege. Švedski i holandski generalni direktori bili su plaćeni oko 44, odnosno 40 posto iznosa kojim su plaćeni američki generalni direktori; japanski generalni direktori morali su se zadovoljiti sa mršavih 25 posto američkog iznosa. Prosečna plata generalnog direktora u 13 47

bogatih zemalja, sem SAD, iznosila je samo 44 posto američkog nivoa. Svi gorenavedeni podaci zapravo drastično umanjuju razlike u naknadi koju dobijaju generalni direktori na međunarodnom planu, budući da tu nema ni pomena o mogućnosti povlašćene kupovine akcija, koja je znatno veća u SAD nego u drugim zemljama. Ostali podaci koje navodi EPI ukazuju na to da u Sjedinjenim Državama naknada koju dobijaju generalni direktori, ako se uzmu u obzir i opcije za povlašćenu kupovinu akcija, lako može biti od tri do četiri, a možda i od pet do šest puta veća nego ako se mogućnost za kupovinu akcija ne uzme u obzir, mada je veoma teško tačno utvrditi o kolikom se redu veličine radi. To znači da, ako uvrstimo u tu procenu i mogućnost povlašćene kupovine akcija, naknada koju dobija jedan japanski generalni direktor (koji u najboljem slučaju ima samo sasvim malu mogućnost povlašćene kupovine akcija) može iznositi svega pet posto prosečne naknade američkog generalnog direktora, a ne 25 posto o kojima smo ranije govorili. E sad, ako američki generalni direktori zaista vrede između dva puta (ako ih poredimo sa švajcarskim generalnim direktorima i pritom ne uzmemo u obzir mogućnost povlašćene kupovine akcija) i 20 puta (ako ih poredimo s japanskim generalnim direktorima i pritom uzmemo u obzir mogućnost povlašćene kupovine akcija) više od svojih kolega u inostranstvu, kako je mogućno da kompanije na čijem su oni čelu gube trku s japanskim i evropskim rivalima u mnogim industrijskim granama? Možda ćete odgovoriti da japanski i evropski generalni direktori mogu da rade za znatno niže plate u apsolutnom iznosu, zato što je prosečni nivo plata u njihovim zemljama znatno niži od američkog. Međutim, plate u Japanu i u

evropskim zemljama u osnovi su na istom nivou kao i plate u Sjedinjenim Državama. Prosečna radnička naknada u 13 zemalja koje je proučavao EPI iznosila je 2005. godine 85 procenata američke radničke naknade. Japanski radnici dobijaju 91 posto američkih radničkih naknada, ali njihovi generalni direktori dobijaju samo 25 procenata onoga što dobijaju američki generalni direktori (opet ovde isključujemo mogućnost povlašćene kupovine akcija). Švajcarski i nemački radnici imaju veće plate i nadnice od američkih radnika (130, odnosno 106 procenata prosečne američke radničke naknade), dok njihovi generalni direktori dobijaju 55, odnosno 64 posto plate američkog generalnog direktora (i ovde isključujemo mogućnost povlašćene kupovine 48

akcija, koja je u SAD znatno veća). Kad se stvari gledaju iz ove perspektive, može se samo zaključiti da su američki menadžeri precenjeni. Američki radnici dobijaju samo 15 procenata ili nešto više nego njihove kolege u zemljama u kojima se nalaze njima konkurentna preduzeća, dok su američki direktori plaćeni barem dvostruko (u poređenju sa švajcarskim menadžerima, i bez uračunate mogućnosti povlašćene kupovine akcija), a možda i do 20 puta više (u poređenju s japanskim menadžerima, i uključujući mogućnost povlašćene kupovine akcija) od svojih kolega u zemljama s kojima je mogućno poređenje. Uprkos tome, američki generalni direktori upravljaju preduzećima koja nisu ništa bolja, a često su gora od japanske i evropske konkurencije.

Ako je pismo, ja dobijam, ako je glava, ti gubiš U SAD (i u Velikoj Britaniji, zemlji koja je na drugom mestu posle SAD kada je reč o odnosu između plate generalnog direktora i radničke naknade), paketi naknade za menadžere prepuni su najrazličitijih pogodnosti. Pored toga što dobijaju ogromne novčane iznose, ti menadžeri ni na koji način ne bivaju kažnjeni za loše upravljanje. Najgore što može da im se dogodi jeste da budu otpušteni sa sadašnjeg posla, ali će za otpuštanje uvek dobiti debeo ček na ime kompenzacije. Ponekad će otpušteni generalni direktor dobiti i više od onoga što je naloženo ugovorom. Po rečima dvojice ekonomista, Bebčuka (Bebchuk) i Frida (Fried), „kada je generalna direktorka kompanije za proizvodnju igračaka „Matel” Džil Bejrad (Jill Barad) pod baražnom vatrom kritika (2000) napustila to mesto, odbor direktora joj je oprostio kredit od 4,2 miliona dolara, dao joj dodatnih 3,3 miliona dolara gotovine da pokrije porez na drugi

zajam i dopustio joj da automatski iskoristi sve neiskorišćene mogućnosti za povlašćenu kupovinu akcija. Te više nego štedre poklone dobila je povrh svih onih značajnih povlastica koje je dobijala na osnovu svog ugovora, kojim je, između ostalog, bila predviđena i realizovana odredba o otpremnini u iznosu od 26,4 miliona dolara i penzijskim doprinosima u vrednosti od preko 700.000 49

dolara godišnje.” Treba li to da nas brine? Nema nikakvog razloga za to, tvrde ekonomisti koji su zagovornici slobodnog tržišta. Ako su neke kompanije dovoljno glupe da plaćaju ogromne iznose propalim direktorima, neka ih, samo neka tako rade. Nadvladaće ih konkurencija koja je pametnija i ne bavi se takvim budalaštinama. Dakle, čak i ako postoje neke loše koncipirane sheme naknada i otpremnina, one će na kraju biti eliminisane konkurentnim pritiscima tržišta. To deluje prihvadjivo. Proces konkurencije funkcioniše tako da eliminiše neefikasnu praksu, bilo da je reč o zastareloj tehnologiji proizvodnje tekstila ili o loše zamišljenim sistemima plaćanja naknade direktorima. A činjenica da američke i britanske kompanije gube trku sa stranim kompanijama, u kojima u celini postoji bolja menadžerska inicijativa, može samo poslužiti kao dokaz teze o ispravnom funkcionisanju procesa konkurencije na tržištu. Međutim, biće potrebno jako mnogo vremena da bi taj proces eliminacije pogrešne prakse u pogledu naknada menadžerima bio do kraja sproveden (na kraju krajeva, sve to traje već nekoliko decenija). Pre nego što je nedavno konačno otišao u stečaj, ljudi su bar tri decenije znali da je „Dženeral Motors” na silaznoj putanji, ali niko nije učinio ništa da zaustavi praksu po kojoj su najviši rukovodioci te kompanije dobijali pakete naknade koji bi daleko više odgovarali njihovim prethodnicima sredinom 20. veka, kada je ta kompanija imala apsolutno dominantan položaj u celom svetu (vidi Stvar br. 18). Uprkos tome, malo se čini da se stane na put prekomernim i neobjektivnim (u tom smislu što se retko dešava da se greške i neuspesi kažnjavaju) paketima naknada za direktore zato što su menadžerske klase u SAD i Velikoj Britaniji postale toliko moćne, dobrim delom i upravo zato što zarađuju tako mnogo, posebno u poslednjih mekoliko decenija. Te klase su počele da kontrolišu rad odbora direktora, isprepletenošću direktorskih položaja i manipulisanjem informacijama koje dostavljaju nezavisnim direktorima, pa usled toga samo mali broj odbora direktora uopšte dovodi u pitanje nivo i strukturu naknade za menadžere koju su sami ti menadžeri odredili. Visoke i sve više dividende

takođe čine da akcionari budu zadovoljni (vidi Stvar br. 2). Tako su, pokazujući svoje ekonomske mišiće, menadžerske klase stekle ogroman uticaj u političkoj sferi, uključujući tu i navodne stranke levog centra, kao što su novi laburisti u Velikoj Britaniji i Demokratska stranka u Sjedinjenim Američkim Državama. Posebno u SAD mnogi koji karijeru steknu kao direktori u privatnom sektoru na kraju karijere dolaze na čelo vladinih resora. Sto je još važnije, oni su koristili i koriste svoj ekonomski i politički uticaj da šire ideologiju slobodnog tržišta koja tvrdi da, šta god da postoji, zaista i mora da postoji jer je to sigurno najefikasnije u datom trenutku. Moć te menadžerske klase posebno se jasno ispoljila posle finansijske krize 2008. Kada su američka i britanska vlada ubrizgale astronomske iznose novca poreskih obveznika u finansijske institucije koje su zadesile nevolje u jesen 2008. godine, samo je mali broj rukovodilaca odgovornih za propast svojih institucija tada bio kažnjen. Da, tačno je da je jedan manji broj generalnih direktora izgubio posao, ali je sasvim malo onih koji su zadržali svoja radna mesta pretrpeo ozbiljno smanjenje plate, a pokušaj američkog Kongresa da uvede ograničenja za plate najviših rukovodilaca finansijskih kompanija koje su dobile novac poreskih obveznika naišao je na silan otpor. Britanska vlada je odbila da povuče bilo kakav potez u vezi s naknadom od 15 do 20 miliona funti za penziju osramoćenog bivšeg generalnog direktora „Kraljevske banke Škotske”, ser Freda Gudvina (Goodwin), što je njemu obezbeđivalo godišnji prihod od oko 700.000 funti), mada je on na kraju pod veoma jakim negativnim publicitetom bio primoran da vrati četiri miliona funti. Činjenica da britanski i američki poreski obveznici, koji su postali akcionari u spašavanim finansijskim institucijama, ne mogu čak ni da kazne direktore koji su sada njihovi uposlenici za loše rezultate niti mogu da ih primoraju da prihvate neku znatno efikasniju shemu naknade svedoči o razmerama moći koju danas u tim zemljama poseduje menadžerska klasa. Tržišta iskorenjuju neefikasnu praksu, ali samo onda kada niko nema dovoljno moći da manipuliše istim tim tržištima. Štaviše, čak i ako na kraju budu iskorenjeni, jednostrani paketi menadžerskih naknada sve vreme svog trajanja veoma mnogo koštaju ostatak privrede. Radnici su neprestano pod pritiskom da im se smanje plate, njihova radna mesta su sve nesigurnija, umesto da budu zaposleni za stalno, bivaju zaposleni samo na određeno radno vreme i otpuštanja su neprestana, a upravo zahvaljujući tome menadžeri mogu

da stvaraju dovoljan ekstra profit da te iznose podele akcionarima koji na taj način bivaju uljuljkani i ne postavljaju pitanja o visokim iznosima naknade za najviše rukovodioce (bliže o tome vidi u Stvari br. 2). Pošto se dividende moraju maksimalno uvećati da bi akcionari ćutali, stopa ulaganja se svodi na minimum, čime se slabe dugoročni proizvodni potencijali preduzeća. Kada se to kombinuje s prekomernim direktorskim platama, američke i britanske firme zaostaju u međunarodnoj konkurenciji, što na kraju njihovi radnici plaćaju svojim radnim mestima. Konačno, kada stvari uveliko pođu naopako, kao što se to dogodilo u finansijskoj krizi 2008, poreski obveznici bivaju primorani da pokrivaju gubitke propalih kompanija, a menadžeri koji su stvorili takve negativne rezultate prolaze potpuno nekažnjeno. Kada menadžerske klase u SAD i, u nešto manjoj meri, u Velikoj Britaniji, poseduju ekonomsku, političku i ideološku moć da mogu da manipulišu tržištem i prenesu na druge ljude negativne posledice svojih postupaka, iluzorno je misliti da je direktorska plata nešto čiji optimalni nivo i strukturu određuje, i treba da određuje, tržište.

Stvar br. 15 - Stanovnici siromašnih zemalja imaju više preduzetničkog duha od stanovnika bogatih zemalja Šta vam kažu? Preduzetništvo leži u samom središtu ekonomskog dinamizma. Ako nema preduzetnika koji tragaju za novim mogućnostima zarade tako što će stvarati nove proizvode i zadovoljavati dosad nezadovoljene zahteve, tj. tražnju, privreda se ne može razvijati. Zaista, jedan od razloga gubitka ekonomskog dinamizma u velikom broju zemalja, od Francuske do svih onih zemalja u svetu u razvoju, jeste upravo to što nema preduzetničkog duha. Ako svi ti ljudi koji besciljno lutaju unaokolo u siromašnim zemljama ne promene svoje stavove i ne počnu aktivno da tragaju za mogućnostima zarade, njihove zemlje neće moći da se razvijaju. A šta vam ne kažu? Ljudi koji žive u siromašnim zemljama moraju biti vrlo preduzetnički nastrojeni, čak i samo da bi preživeli. Na svakog stanovnika zemlje u razvoju koji besciljno luta, ima bar dvoje ili troje dece-čistača cipela i četvoro ili petoro ljudi koji prodaju robu na uličnim tezgama. Siromašne zemlje nisu siromašne zato što ljudi nemaju preduzetničke energije ili preduzetničkog duha, već su siromašne zato što nema proizvodnih tehnologija i razvijenih društvenih organizacija, posebno modernih kompanija. Sve očigledniji problemi s mikrokreditima - veoma malim zajmovima koji se daju siromašnim ljudima u zemljama u razvoju uz proklamovani cilj da im se pomogne da započnu neki biznis jasno pokazuju kolika su ograničenja individualnog preduzetništva. Naročito tokom poslednjeg stoleća preduzetništvo je preraslo u kolektivnu aktivnost, tako da je siromaštvo na planu kolektivne organizovanosti postalo veća prepreka privrednom razvoju nego što je to nedovoljno izražen preduzetnički duh pojedinaca.

Problem s Francuzima... Bivši američki predsednik Džordž V. Buš navodno se žalio da problem s

Francuzima leži već u tome što u francuskom jeziku ne postoji reč za 50

preduzetništvo. Njegov francuski jezik možda baš i nije takav da bi se mogao njime podičiti, ali je predsednik Buš očigledno izražavao jednu čvrsto ukorenjenu angloameričku predrasudu prema Francuskoj kao nedinamičnoj zemlji okrenutoj prošlosti, punoj lenjih radnika, poljoprivrednika spremnih da zapale sopstvenu letinu i unište svoja stada ne bi li naudili vlasti, pretencioznih intelektualaca levičarske orijentacije, dosadnih birokrata koji se u sve petljaju i, na kraju, ali ne na poslednjem mestu po važnosti, uobraženih konobara. Bilo kako bilo, nezavisno od toga da li je predstava koju Džordž V. Buš ima o Francuskoj ispravna ili nije (o tome ćemo kasnije reći nešto više, a trebalo bi videti i Stvar br. 10), perspektiva koja predstavlja osnov njegove izjave široko je prihvaćena - uvreženo je mišljenje da morate imati preduzimljive ljude da biste imali uspešnu privredu. Po tom mišljenju, siromaštvo zemalja u razvoju takođe se može pripisati prvenstveno tome što nema preduzetničkog duha u tim zemljama. Pogledajte samo sve te ljude kako sede na divanima ispijajući jedanaestu šolju čaja od nane u toku dana, kažu posmatrači iz bogatih zemalja, da bi odmah potom napomenuli kako je zemljama u razvoju zaista potrebno preduzimljivog sveta, više prilježnih, odvažnih i energičnih ljudi da bi se iščupale iz siromaštva. Međutim, ko god potiče iz neke zemlje u razvoju ili je bar neko vreme živeo u njoj svakako zna da u njima sve vrvi od preduzetnika. Na ulicama siromašnih zemalja uvek ćete sresti muškarce, žene i decu svih uzrasta koji vam nude na prodaju sve što bi uopšte moglo da vam padne na pamet, ali i mnogo onih stvari za koje niste ni pretpostavljali da bi ih neko mogao kupiti. U mnogim siromašnim zemljama možete, na primer, kupiti mesto u redu pred viznim odeljenjem američke ambasade (to mesto će vam prodati profesionalni čekač u redu), možete kupiti uslugu „vođenja računa o automobilu koji posedujete” (što zapravo znači da plaćate da se neko „uzdrži od toga da ošteti vaše vozilo”) na uličnom parkingu, ili pravo da postavite tezgu s hranom na određenom čošku (to pravo će vam možda prodati korumpirani šef lokalne policije), ili možda čak i pravo da se smestite na neko zgodno parče trotoara na kome možete lepo da prosite (to su spremni da vam prodaju lokalni dripci). Sve su to proizvodi ljudske ingenioznosti i preduzetničkog duha. Nasuprot tome, većina građana bogatih zemalja nikada u životu nije ni

pomislila da pređe u preduzetničke vode. Oni uglavnom rade za neku kompaniju, a među tim kompanijama ima i onih koje zapošljavaju desetine hiljada ljudi, na visokostručnim i uskospecijalizovanim poslovima. Čak i ako neki od tih ljudi sanjaju - ili bar zaludno pričaju o tome - da pokrenu sopstveni biznis „kako više niko ne bi mogao da im naređuje”, sasvim je mali broj onih koji to i sprovedu u delo jer je upuštanje u preduzetništvo težak i riskantan posao. Posledica je to što većina ljudi u bogatim zemljama provede radni vek primenjujući preduzetničku viziju nekog drugog, a ne svoju sopstvenu. Iz toga logično sledi da su ljudi u zemljama u razvoju znatno preduzetniji od onih u razvijenijim zemljama. Prema jednoj studiji OECD, u većini zemalja u razvoju od 30 do 50 posto radne snage koja se ne bavi poljoprivredom samostalni su zaposlenici (u poljoprivredi taj koeficijent je i viši). U nekima od najsiromašnijih zemalja koeficijent ljudi koji rade kao samostalni preduzetnici (firma s jednim zaposlenim) može biti znatno iznad tog postotka: u Gani on iznosi 66,9 posto, u Bangladešu 75,4 posto, a u Beninu neverovatnih 51

88,7 posto. Nasuprot tome, samo 12,8 posto radne snage u razvijenim zemljama koja nije zaposlena u poljoprivrednom sektoru spada u samostalne preduzetnike. U nekim zemljama taj odnos čak nije ni 1:10, npr. u Norveškoj je to 6,7 posto, u SAD 7,5 posto, a u Francuskoj 8,6 posto (ako je suditi po tome, žalopojka predsednika Buša o Francuzima svodi se na klasičnu priču u stilu „rugala se šerpa loncu”. Dakle, čak i ako isključimo poljoprivrednike (ako to ne bismo učinili, koeficijent bi bio mnogo viši), izgledi prosečnog stanovnika zemlje u razvoju da bude preduzetnik više su nego dvostruko veći nego izgledi prosečnog stanovnika razvijene zemlje (30 procenata naspram 12,8 procenata). Razlika je desetostruka ako uporedimo Bangladeš sa SAD (7,5 posto naspram 75,4 posto). A u najekstremnijem slučaju, izgledi da neki stanovnik Benina bude preduzetnik su neverovatnih 13 puta veći nego izgledi da preduzetnik bude prosečni stanovnik Norveške (88,7 posto naspram 6,7 posto). Štaviše, čak ni oni stanovnici bogatih zemalja koji upravljaju nekim svojim biznisom, uopšte ne moraju biti onako izrazito preduzetnički nastrojeni koliko to moraju biti njihove kolege u siromašnim zemljama. Naime, ako ste preduzetnik u zemlji u razvoju, okolnosti su sve vreme rđave, svakog časa nešto kreće naopako. Imate redukcije električne energije koje vam potpuno poremete plan proizvodnje. Carina neće da vam pusti rezervne delove koji su neophodni da biste popravili neku važnu mašinu, a cela ta stvar i inače kasni jer imate

teškoća da dobijete dozvolu za kupovinu dolara. Sirovine vam nisu isporučene na vreme jer se dostavno vozilo pokvarilo - ko zna koji put u nizu - zbog rupa na putu. Sitni lokalni funkcioneri sve vreme na vrlo specifičan način tumače postojeće propise, pa čak i izmišljaju neke ne bi li vam iscedili dodatni mito. Za hvatanje u koštac sa svim tim preprekama, potreban je neumorni mozak i izvanredna sposobnost improvizacije. Prosečan američki poslovni čovek ne bi izdržao ni nedelju dana suočen sa svim tim problemima, ako bi, kojim slučajem, morao da upravlja nekom malom firmom u Maputu ili Pnom Penu. Pred nama je, dakle, očigledna zagonetka, prava mozgalica. U poređenju s bogatim zemljama, (proporcionalno gledano), videćemo da se u zemljama u razvoju daleko veći broj ljudi bavi preduzetničkim aktivnostima. Povrh svega toga, njihov preduzetnički duh i veština neuporedivo su češće i ozbiljnije na probi nego što je to slučaj s njihovim kolegama u bogatim zemljama. Kako je onda mogućno da su bogate zemlje čuvene po preduzetništvu, a siromašne nisu?

Velika očekivanja - mikrofinansije stupaju na scenu Razume se, ta naizgled nepresušna preduzetnička energija siromašnih ljudi u siromašnim zemljama nije ostala neprimećena. Sve je uticajnije mišljenje po kome motor razvoja siromašnih zemalja treba da bude takozvani neformalni sektor, u kome učestvuju mali preduzetnici čiji poslovi nisu ni registrovani kod vlasti. Tvrdi se da se preduzetnici u neformalnom sektoru bore ne zbog toga što im nedostaje neophodna vizija i odgovarajuća veština, već zato što ne mogu da dođu do novca koji im je potreban da bi ostvarili tu viziju. Banke koje se bave standardnim poslovanjem diskriminišu ih, a lokalni kreditori im zaračunavaju kriminalno visoke kamate. Ako im se odobri mali iznos kredita (takozvani mikrokredit) po razumnoj kamatnoj stopi da bi, na primer, mogli da postave tezgu na kojoj će prodavati hranu, ili da kupe mobilni telefon koji će potom iznajmljivati, ili da nabave nekoliko koka-nosilja da bi potom prodavali jaja, moći će da se iščupaju iz kandži siromaštva. Budući da ta mala preduzeća u stvari čine glavninu privrede zemalja u razvoju, njihov uspeh će se prevesti u ravan opšteg privrednog razvoja. Otkriće mikrokredita po pravilu se pripisuje Muhamedu Junuzu (Muhammad Yunus), profesoru ekonomije, koji je u svesti javnosti bio sinonim

za industriju mikrokredita otkako je u svom rodnom Bangladešu 1983. godine osnovao „Gramin banku”, pionira na tom polju, mada je i ranije bilo nekih sličnih pokušaja. Uprkos tome što je kredite odobravala siromašnim ljudima, pre svega siromašnim ženama, za koje se tradicionalno smatra da su visokorizični klijenti, banka „Gramin” je imala veoma visoku stopu povraćaja sredstava (95, čak i nešto preko 95 procenata), što pokazuje da su siromašni zapravo jako dobri klijenti. Početkom devedesetih godina konačno je primećen uspeh banke „Gramin” i nekih sličnih banaka u zemljama poput Bolivije, pa je otada počela brzo da se širi ideja mikrokredita - odnosno, šire gledano, ideja mikrofinansija, što obuhvata i štednju i osiguranje, pored kredita. Na prvi pogled recept deluje savršeno. Mikrokredit omogućuje siromašnima da se vlastitim naporima iščupaju iz siromaštva tako što im obezbeđuje finansijska sredstva koja su im neophodna da ostvare svoj preduzetnički potencijal. U tom procesu ljudi sriču nezavisnost i samopoštovanje jer više ne moraju da se oslone na socijalna davanja vlade i stranih agencija koje su im do tada pružale pomoć radi opstanka. Posebno povoljno mikrokrediti utiču na siromašne žene jer one na taj način sriču sposobnost da nešto zarade i time poboljšaju svoj položaj u braku, jer će ih partneri tako više uvažavati. Pošto više ne mora da subvencioniše siromašne, i vlada oseća da je njen budžet izložen manjem pritisku. Zahvaljujući dobrima i bogatstvu koji se sriču u tom procesu cela privreda postaje bogatija, a ne samo preduzetnici u neformalnom sektoru. Kad se sve to ima na tunu, nije nikakvo iznenađenje što profesor Junus veruje da pomoću mikrofinansija možemo da stvorimo „svet oslobođen siromaštva [u kome je] muzej jedino mesto u kome još možete da sretnete siromaštvo”. Sredinom prve decenije 21. veka popularnost mikrofinansija postala je planetarna i dosegla je svoj zenit. Ujedinjene nacije su 2005. proglasile Međunarodnom godinom mikrokredita, a podršku su pružile neke krunisane glave, kao što je jordanska kraljica Ranija i slavne ličnosti, poput glumica 52

Natali Portman (Natalie) i Aišvarje Raj (Aishwarya Rai). Uspon mikrofinansija bio je toliki da je 2006. godine Nobelova nagrada za mir dodeljena profesoru Junusu i njegovoj „Gramin banci”, kao ravnopravnim dobitnicima.

Velika iluzija

Nažalost, sva ta groznica oko mikrofinansija bila je zaista to - groznica koja je brzo prošla. Sve su žešće kritike na račun mikrofinansija, posebno iz redova nekih njihovih „prvosveštenika”. Na primer, u radu koji je nedavno objavio sa koautorom Dejvidom Rudmanom (David Roodman), nekadašnji odlučni zagovornik mikrofinansija Džonatan Morduh (Jonathan Morduch), priznaje da „zapanjujuće je što posle 30 godina trajanja i aktivnosti pokreta mikrofinansija imamo jako malo čvrstih 53

dokaza da se na taj način merljivo poboljšava kvalitet života klijenata”. Problemi su toliko brojni da ovde nemamo prostora čak ni da ih sve poimence navedemo; ko god je zainteresovan za tu temu može da pročita izvanrednu nedavno objavljenu knjigu Milforda Bejtmena (Bateman), Zašto mikrofinansije 54

ne funkcionišu? Međutim, ovde ćemo pobrojati samo one probleme koji su najrelevantniji za našu diskusiju. Industrija mikrofinansija oduvek se busala u grudi da je njeno funkcionisanje profitabilno bez vladinih subvencija ili priloga međunarodnih donatora, sem možda u sasvim ranoj fazi. Neki su to koristili kao dokaz da su siromašni ljudi isto onoliko sposobni da uđu u igru na tržištu koliko i svako drugi, samo ako im se to omogući i dopusti. Ispostavlja se, međutim, da bez subvencija od vlada ili međunarodnih donatora, institucije koje se bave mikrofinansijama moraju da zaračunavaju, i zaista su zaračunavale, gotovo zelenaške kamate. Tako se otkrilo da je banka „Gramin” mogla u početku da zaračunava razumne kamatne stope samo zbog (prećutanih) subvencija koje je dobijala od vlade Bangladeša i međunarodnih donatora. Ako nisu subvencionisane, mikrofinansijske institucije moraju da zaračunavaju kamatne stope od 40 do 50 procenata na svoje kredite, što je neki prosečan iznos, dok u zemljama kao što je Meksiko kamate mogu da idu i do 80 do 100 procenata. Kada je krajem devedesetih godina bila izložena žestokom pritisku da se konačno odrekne subvencija, banka „Gramin” je morala potpuno da se reformiše i bitno promeni način rada (2001. godine), pa je počela da zaračunava kamatne stope od 40 do 50 procenata. Kada kamatne stope idu čak do sto procenata, malo je preduzeća koja mogu da ostvare neophodni profit da bi otplatila zajam, tako da je većina zajmova koje su mikrofinansijske institucije odobravale (ponekad je taj postotak iznosio čak i 90) korišćena za ono što se naziva „olakšavanje

potrošnje” - ljudi uzmu kredit da plate ćerkinu svadbu ili da nadoknade privremeni pad prihoda usled bolesti zaposlenog člana porodice. Drugačije rečeno, glavnina mikrokredita ne koristi se za podsticanje preduzetništva siromašnih, što je bio navodni cilj cele te priče, već za finansiranje potrošnje. Što je važnije, čak i onaj mali deo mikrokredita koji se koristi za finansiranje poslovnih aktivnosti ne uspeva da izvuče ljude iz siromaštva. Na prvi pogled to se čini neobjašnjivim. Ti siromašni ljudi koji uzimaju mikrokredite dobro znaju šta rade. Za razliku od kolega u bogatim zemljama, većina njih je već upravljala nekim poslom, bavila se nekom preduzetničkom aktivnošću. Njihove poslovne sposobnosti i veštine krajnje su pojačane jer imaju očajničku želju da prežive i da se po svaku cenu izvuku iz siromaštva. Moraju da ostvare veoma veliki profit zato što moraju da plate tržišnu kamatu. U čemu je onda problem? Zašto svi ti ljudi - koji su krajnje motivisani, koji poseduju odgovarajuće veštine i snažno su pritisnuti tržištem - pa ulažu ogromne napore i ne žale trud za svoj poslovni poduhvat, ipak postižu tako mizerne rezultate? Kada je jedna mikrofinansijska institucija prvi put počela da posluje u lokalnoj sredini, prva grupa njenih klijenata mogla je da se uveri da im se prihod povećava - ponekad sasvim drastično. Na primer, kada se banka „Gramin” 1997. udružila s norveškim „Telenorom” i počela da daje mikrokredite ženama kako bi one kupile mobilne telefone da bi ih potom iznajmljivale svojim suseljanima, te „telefonske dame” su ostvarivale vrlo lep profit - od 750 do 1.200 dolara u zemlji u kojoj je prosečan godišnji dohodak po stanovniku iznosio oko 300 dolara. Međutim, tokom vremena poslovi finansirani mikrokreditima su zakrčili tržište, pa su njihovi prihodi počeli da padaju. Da se vratimo na primer telefona i banke „Gramin”, već negde 2005. godine bilo je toliko mnogo žena voljnih da iznajme telefon drugima da se njihov prihod procenjivao na samo oko 70 dolara godišnje, iako je prosečni nacionalni dohodak po stanovniku u tom istom međuvremenu povećan na nešto više od 450 dolara. Taj problem se naziva „logička greška kompozicije” kada se neko svojstvo koje pripada delovima celine pripisuje čitavoj celini. U ovom slučaju, pogrešno se pretpostavlja da to što neki ljudi mogu da postignu uspeh u određenom poslu znači da svi u tome mogu da ostvare uspeh. Razume se, problem ne bi postojao kada bi neprestano mogle da se razvijaju nove preduzetničke linije - pa kada jedna oblast aktivnosti postane

neprofitabilna zbog toga što je preveliki broj onih koji se njome bave, jednostavno se otvori neki drugi posao. Tako, na primer, ako davanje telefona u najam prestane da bude toliko unosno, može se zadržati ostvareni nivo prihoda tako što će se proizvoditi mobilni telefoni ili tako što će se napisati softver za neku igricu na mobilnom telefonu. Sigurno vam nije promakla apsurdnost tih sugestija - žene koje su u Bangladešu kupile telefone da bi ih za novac iznajmljivale svojim zemljacima nemaju ništa što im je potrebno da bi mogle da pređu na proizvodnju telefona ili izradu softverskih paketa. Problem je dakle u tome što postoji samo ograničen dijapazon (jednostavnih) poslova kojih mogu da se late siromašni ljudi u zemljama u razvoju, s obzirom na to da sami imaju ograničene veštine, da u tim zemljama postoji uzak opseg dostupnih tehnologija, kao i da je ograničena količina sredstava koju bi mogli da mobilišu kroz mikrofinansiranja. Dakle, ako ste hrvatski poljoprivrednik koji je sredstvima od mikrokredita kupio još jednu mlečnu kravu, pa se onda čvrsto držite prodaje mleka, čak i kada vidite da cena drastično pada na lokalnom tržištu jer ima još 300 takvih poljoprivrednika koji žele da prodaju nešto više mleka, ne možete ništa da uradite da biste povećali svoj prihod zato što ne možete da se pretvorite u izvoznika putera u Nemačku ili sira u Veliku Britaniju pošto nemate odgovarajuću tehnologiju, neophodnu organizacionu veštinu i što je kapital kojim raspolažete nedovoljan.

Više nema junaka Dosadašnje izlaganje pokazalo je da su siromašne zemlje siromašne ne zbog toga što ljudi nemaju dovoljno sirove preduzetničke energije - oni, zapravo, imaju u izobilju te energije. Suština je u tome što su bogate zemlje bogate zahvaljujući svojoj sposobnosti da kanališu individualnu preduzetničku energiju u kolektivno preduzetništvo. Pod velikim uticajem kapitalističkog folklora, uz njegove likove kakvi su Tomas Edison i Bil Gejts, kao i pod uticajem pionirskih radova Jozefa Sumpetera, harvardskog profesora ekonomije, rodom Austrijanca, naše viđenje preduzetništva je isuviše opterećeno individualističkom perspektivom - kad kažemo preduzetništvo, zapravo mislimo na poslovne poduhvate onih herojskih pojedinaca koji su imali izuzetnu viziju i podjednako izuzetnu rešenost da uspeju u poslu. Saglasno tome, verujemo da svaki pojedinac, samo ako

dovoljno vredno i uporno radi, može da bude uspešan u poslu. Međutim, čak i ako je to nekada možda bilo tačno, taj individualistički pogled na preduzetništvo sada postaje u sve većoj meri zastareo. Tokom razvoja kapitalizma preduzetništvo je u sve većoj meri postajalo kolektivni poduhvat. Pre svega valja reći da su čak i izuzetni pojedinci, poput Edisona i Gejtsa, postali to što su postali samo zato što su uživali podršku čitave gomile kolektivnih institucija (vidi Stvar br. 3): celokupna naučna infrastruktura omogućila im je da steknu znanje i da onda eksperimentišu naučenim; zakon o preduzećima i drugi komercijalni zakoni omogućili su im da izgrade obimne i složene kompanije; obrazovni sistem im je obezbedio visokostručne naučnike, inženjere, menadžere i radnike koji su radili u tim kompanijama; finansijski sistem im je omogućio da podignu velika novčana sredstva na ime početnog kapitala kad god bi želeli da se prošire; postojali su propisi iz oblasti patentnog prava i autorskog prava koji su zaštitili njihove pronalaske; imali su lako dostupno tržište za svoje proizvode i tako dalje. Štaviše, u bogatim zemljama preduzeća zarađuju mnogo više nego što to čine preduzeća u siromašnim zemljama, čak i onda kada su aktivno u sličnim industrijskim granama. Na primer, proizvođači mleka u zemljama kao što su Danska, Holandija i Nemačka postali su to što su danas samo zahvaljujući tome što su im njihove države pomogle da se organizuju u zadruge, posle čega su zajednički investirali u prerađivačku infrastrukturu (na primer, uređaje za izdvajanje pavlake) i u marketing za strana tržišta. Nasuprot tome, sektor proizvođača mleka u balkanskim zemljama nije uspeo da se razvije uprkos prilično velikoj količini mikrokreditnih novčanih sredstava koja im je obezbeđena zato što su svi njihovi poljoprivrednici, individualni proizvođači mleka, želeli da uspeju sami za sebe. Drugi primer možemo naći kada analiziramo mnoge male firme u Italiji i Nemačkoj koje su zajednički investirale u istraživanje i razvoj i marketing izvoza, a ništa od toga ne bi mogle da postignu da se nisu učlanile u industrijska udruženja (ta udruženja uživaju vladine subvencije) i tako postignu rezultate koji daleko prevazilaze njihove individualne mogućnosti, dok u isto vreme tipične firme iz zemalja u razvoju ne ulažu u te oblasti zato što nemaju na raspolaganju takav kolektivni mehanizam. Čak i na nivou firme, preduzetništvo je postalo izrazito kolektivno u bogatim zemljama. Danas je sasvim mali broj preduzeća na čijem se čelu

nalaze harizmatični vizionari, poput Edisona i Gejtsa, već manje-više svakim preduzećem upravljaju profesionalni menadžeri. Pišući sredinom 20. veka, Šumpeter je već bio svestan te tendencije, iako nije bio nimalo zadovoljan njome. On je primetio da rastući značaj savremenih tehnologija u sve većoj meri onemogućuje da neku veliku kompaniju osnuje i njome upravlja pojedinac čiju osnovnu odliku predstavlja snaga vizije. Šumpeter je predvideo da će na smenu herojskim preduzetnicima doći ono što je nazvao „tipom upravljačkog birokrate” koji će kapitalizmu oduzeti dinamičnost i na kraju dovesti do njegove propasti (vidi Stvar br. 2). Pokazalo se da Šumpeter nije bio u pravu. Tokom minulog stoleća, herojski preduzetnik je u sve većoj meri postajao prava retkost, a sam proces inovacija u proizvodnji, proizvodnim procesima i marketingu - što su ključni elementi preduzetničkog duha po Šumpeteru - postao je sve izraženije „kolektivistički” po svojoj prirodi. Ipak, uprkos tome, svetska privreda se mnogo brže razvijala od Drugog svetskog rata nego u prethodnom periodu. Kada je reč o Japanu, kompanije su čak razradile institucionalne mehanizme za eksploataciju kreativnosti, čak i najnižih radnika u proizvodnom lancu. Mnogi pripisuju uspeh japanskih firmi, barem delimično, toj karakteristici (vidi Stvar br. 5). Ako je efikasno preduzetništvo ikada uopšte bilo potpuno individualna stvar, ono je to prestalo da bude barem u prošlom veku. Kolektivna sposobnost izgradnje efikasnih organizacija i institucija i upravljanja tim organizacijama i institucijama danas je mnogo važnija od poriva, pa čak i od talenata pojedinačnih pripadnika jedne nacije za njen ukupni prosperitet (vidi Stvar br. 17). Ako ne odbacimo mit o herojskom individualnom preduzetniku i ne pomognemo siromašnim zemljama da izgrade institucije i organizacije kolektivnog preduzetništva, one se nikada neće iščupati iz siromaštva i ući u novu, održivu fazu razvoja.

Stvar br. 16 - Nismo dovoljno pametni da bismo sve prepuštali tržištu Šta vam kažu? Trebalo bi da ostavimo tržište na miru zato što, u suštini, učesnici tržišne utakmice tačno znaju šta rade - tj. znaju ako su racionalni. Budući da pojedinci (i kompanije kao skupovi pojedinaca koji dele zajednički interes) uvek imaju na umu prvenstveno svoj najbolji interes i budući da najbolje poznaju okolnosti u kojima žive i rade, pokušaji bilo koga spolja, a posebno vlade, da ograniči njihovu slobodu delovanja mogu uroditi samo bednim rezultatima. Pretenciozno je da bilo koja vlada pokušava da sprečava tržišne aktere da rade ono što smatraju profitabilnim ili da ih primora da preduzimaju korake koje ne žele da preduzmu, jer informacije kojima vlada raspolaže zaostaju za onima kojima raspolažu tržišni akteri. A šta vam ne kažu? Ljudi ne moraju nužno znati šta tačno rade, zato što je naša sposobnost da shvatimo čak i stvari koje nas se neposredno tiču ograničena - drugačije, žargonski rečeno, „naša racionalnost je kognitivno ograničena”. Svet je veoma složen, a naša sposobnost da se uhvatimo u koštac s njim ozbiljno je omeđena. Stoga nam je potrebno - i to obično činimo - da hotimično ograničimo sebi slobodu izbora da bismo umanjili složenost problema s kojima moramo da se suočimo. Načini na koje vlada uređuje poslovanje često funkcionišu, posebno u tako složenim oblastima, kao što su savremena finansijska tržišta, i to ne zbog toga što vlada ima superiorno znanje, već zato što ograničava izbore, pa samim tim i složenost problema s kojima se susrećemo, što smanjuje mogućnost da stvari počnu da se razvijaju u pogrešnom smeru.

Tržišta mogu da pogreše, ali... Kako je to izraženo u ideji Adama Smita o nevidljivoj ruci tržišta, zagovornici slobodnog tržišta tvrde da se njegova lepota ogleda u tome da se odluke izolovanih pojedinaca (i preduzeća) mire i usklađuju među sobom, a da

pritom niko svesno u tom pogledu ništa ne preduzima. To omogućuje činjenica da su ekonomski akteri racionalni, u tom smislu da oni najbolje znaju u kakvom se položaju nalaze i koji su načini za poboljšanje tog položaja. Priznaje se, doduše, da je mogućno da su neki pojedinci iracionalni ili čak da se pojedinac koji je u celini gledano racionalan povremeno ponaša iracionalno. Međutim, na duži rok, tržište će iskoreniti one koji se ponašaju iracionalno tako što će ih kazniti - na primer, kazniće investitore koji „iracionalno” ulažu u precenjena dobra jer će od toga imati slab ili nikakav prihod, što će ih opet primorati ili da prilagode svoje ponašanje ili da budu istisnuti. S obzirom na sve to, tvrde zagovornici slobodnog tržišta, treba prepustiti pojedincima da sami odluče šta će uraditi, jer je to najbolji način za upravljanje tržišnom privredom. Razume se, nema mnogo onih koji su spremni da tvrde kako su tržišta savršena. Čak je i Milton Fridman (Friedman) priznao da ima slučajeva u kojima tržišta ne uspevaju da urade ono što je potrebno. Zagađenje životne sredine predstavlja klasičan primer te teze. Ljudi „prekomerno proizvode” zagađenje zato što ne snose troškove rešavanja problema zagađenja. To znači da optimalni nivoi zagađenja sa stanovišta pojedinaca (ili pojedinačnih kompanija) predstavljaju suboptimalni nivo sa socijalnog stanovišta. Međutim, ekonomisti zagovornici slobodnog tržišta tu će odmah požuriti da istaknu kako su neuspesi iliti greške tržišta, mada su teorijski mogući, u stvarnosti ipak sasvim retki. Štaviše, tvrde oni, često je najbolje rešenje za greške tržišta uvođenje još više tržišnih snaga. Na primer, vele oni, pravi način za smanjenje zagađenja jeste stvaranje tržišta za zagađenje - i tako onda nastanu „emisiona prava kojima se može trgovati”, mehanizam koji dopušta ljudima da kupuju i prodaju prava na zagađenje saglasno svojim potrebama u granicama socijalnooptimalnog maksimuma. Pored svega toga, dodaju zagovornici slobodnog tržišta, i vlade greše (vidi Stvar br. 12). Može se dogoditi da vlade ne poseduju sve neophodne informacije za ispravljanje grešaka tržišta. Ili se može dogoditi da su na njihovom čelu političari i birokrati koji promovišu sopstvene interese na uštrb nacionalnih (vidi Stvar br. 5). Sve to znači da se obično događa da su troškovi grešaka koje čini vlada veći od troškova greške tržišta koju ta vlada (navodno) pritom pokušava da ispravi. Prema tome, podvlače ekonomisti zagovornici slobodnog tržišta, činjenica da postoje tržišne greške nikako ne opravdava intervenciju vlade. Debata o relativnom značaju grešaka, odnosno tržišnih propusta i grešaka,

odnosno propusta vlada i dalje se rasplamsava, i mi svakako nećemo biti u stanju da ovde zaključimo tu debatu. Međutim, u ovoj stvari, možemo barem da ukažemo na to da problem sa slobodnim tržištem ne prestaje činjenicom da pojedinačne racionalne akcije mogu imati za posledicu kolektivni iracionalni ishod (drugačije rečeno, grešku odnosno propust tržišta). Problem je u tome što mi zapravo od samog početka nismo racionalni. A kada početna premisa o racionalnosti ne može da se održi, onda treba da razmislimo o ulozi tržišta i ulozi vlade na način koji se veoma razlikuje čak i od okvira tržišnog neuspeha, jer se i tu, na kraju krajeva, polazi od pretpostavke da mi jesmo racionalni. Dopustite mi da objasnim.

Pa, ako ste toliko pametni... Robert Merton i Majron Skouls (Myron Scholes) dobili su 1997. Nobelovu nagradu za ekonomiju za svoj „Novi metod za utvrđivanje vrednosti finansijskih derivata”. Slučaj je hteo da ta nagrada nije prava Nobelova nagrada, već je to nagrada koju dodeljuje „Centralna banka Švedske”, ,,u spomen na Alfreda Nobela”. U suštini, pre nekoliko godina porodica Nobel je čak zapretila da će zabraniti da se za tu nagradu uopšte koristi ime njihovog pretka, jer je nagrada manje-više stalno dodeljivana zagovornicima slobodnog tržišta čije učenje Alfred Nobel ne bi odobrio, ali to je već neka druga priča. Godine 1998. veliki hedž fond pod nazivom Long-term kapital menadžment (LTCM - Dugoročno upravljanje kapitalom) nalazio se na ivici bankrotstva, na tragu ruske finansijske krize. Fond je bio toliko veliki da se očekivalo da bi njegovo bankrotstvo moglo da potopi i sve ostale. Američki finansijski sistem je izbegao krah samo zahvaljujući tome što su Federalne rezerve, centralna banka SAD, izvršile žestoki pritisak na desetak banakakreditora ne bi li one ubrizgale novac u tu kompaniju i tako i nevoljno postale njegovi akcionari, stekavši kontrolu nad više od 90 posto akcija. Taj fond je konačno propao 2000. godine. LTCM je 1994. godine osnovao čuveni (u međuvremenu je postao po zlu čuveni) finansijer Džon Meriveder (John Merriwether) i u odboru direktora su se od samog početka - verovali ili ne - nalazili i Merton i Skouls. Njih dvojica nisu samo davali ime kompaniji za bogatu naknadu: bili su aktivni partneri i kompanija je aktivno koristila njihov model utvrđivanja cena dobara. Pošto ga nije ni najmanje poremetio debakl fonda LTCM, Skouls je

osnovao još jedan hedž fond 1999: bio je to Platinum grouv aset menadžment fond (PGAM). Možemo samo pretpostaviti da su nove pristalice MertonSkoulsovog modela bile ubeđene da je njegov neuspeh 1998. bio posledica potpuno neočekivanog i sui generis događaja - ruske finansijske krize. Na kraju krajeva, nije li to i dalje bio najbolji model za utvrđivanje cena dobara koji se uopšte pojavio u ljudskoj istoriji i još pritom dobio potvrdu Nobelovog komiteta. Nažalost, stvarnost je pokazala da investitori u PGAM nisu bili u pravu. U novembru 2008. taj fond je praktično bankrotirao, tako što je privremeno zamrznuo sredstva sprečavajući investitore da ih povuku. Jedino što je moglo da ih uteši bilo je verovatno to što nisu bili usamljeni u tome da ih je nasamario neki dobitnik Nobelove nagrade. Grupa Trinsum, čiji je najviši funkcioner bio Merton, Skoulsov bivši partner, takođe je bankrotirala u januaru 2009. U Koreji postoji poslovica koja kaže da čak i majmun može da padne s drveta. Da, mi svi pravimo greške i jedan neuspeh ili propust, makar bio i onako džinovski kao što je bio slučaj sa LTCM - može se prihvatiti kao greška. Međutim, napraviti istu grešku dva puta?! Kada se to dogodi, onda morate znati da prva greška zapravo nije bila greška. Merton i Skouls jednostavno nisu znali šta rade. A kada dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju, posebno oni koji su dobili nagradu za rad iz oblasti utvrđivanja cena finansijskih dobara, ne mogu da pročitaju finansijsko tržište, kako onda uopšte možemo da upravljamo svetom saglasno ekonomskom načelu koje pretpostavlja da ljudi uvek odlično znaju šta rade i zato ih treba ostaviti na miru? Kako je na saslušanju u Kongresu morao da prizna bivši predsednik Odbora Federalnih rezervi Alen Grinspen (Greenspan), bilo je „pogrešno... pretpostaviti da je samostalni interes organizacija, posebno banaka, takav da su one ponajviše sposobne da zaštite akcionare i imovinu kompanija”. Lični interes može da zaštiti ljude samo onda kada oni tačno znaju šta se događa i znaju kako da s tim izađu na kraj. Ima mnogo priča u vezi s finansijskom krizom 2008. godine koje jasno svedoče da oni za koje se pretpostavlja da su veoma pametni ljudi nisu sasvim shvatili šta rade. Ne govorim ovde ni o zvučnim holivudskim imenima, takvima kao što su Stiven Spilberg i Džon Malkovič, niti o legendarnom igraču bejzbola Sendiju Kufaksu (Sandy Koufax), koji su uložili novac kod prevaranta Benija Madofa (Bernie Madoff). Ti ljudi jesu među najboljima u

svome zanatu, ali to ne mora nužno značiti da se razumeju u finansije. Sada govorimo o pravim stručnjacima, upraviteljima fondova, visokopozicioniranim bankarima (uključujući bankare zaposlene u nekim od najvećih svetskih banaka, kao što su britanska HSBC i španska banka „Santander”), kao i rukovodiocima u svetu uglednih koledža (kao što su Univerzitet Njujork i koledž Bard, kojima su bila dostupna neka od najzvučnijih imena u svetu među predavačima ekonomskih predmeta) - a svi su se oni upecali na istu Madofovu udicu. Što je gore, ne radi se samo o tome da su nekog pojedinca prevarili takvi profesionalni prevaranti kao što su Barni Madof ili Alan Stenford (Stanford). Ta nesposobnost bankara i drugih navodnih eksperata da shvate šta se događa bila je široko rasprostranjena, čak i kada je reč o sasvim legitimnim finansijama. Navodno je jedan bankar zapanjio Alistera Darlinga (Alistair), tadašnjeg britanskog ministra finansija, kada mu je u leto 2008. godine kazao: „Od danas ćemo odobravati kredite samo ako razumemo sve rizike koje ta 55

transakcija podrazumeva.” Drugi, šokantniji primer jeste slučaj koji se dogodio samo šest meseci pre kraha američke osiguravajuće kuće AIG, koju je američka vlada finansijslđ spašavala u jesen 2008. godine; naime, šest meseci pre kraha, finansijski direktor kompanije „AIG” Džo Kasano (Joe Cassano) izjavio je, kako tvrde, sledeće: „Veoma je teško nama koji radimo u oyoj oblasti čak i da zamislimo scenario u kome bi uopšte postojala mogućnost da izgubimo i jedan jedini dolar na transakcijama CDS [credit default swap kreditni derivati, jedna vrsta trampe obveznica osiguranja od nevraćenog zajma]”. Većini vas - naročito ako ste američki poreski obveznik koji je silom prilika prinuđen da čisti brljotine što ih je Džo Kasano ostavio za sobom - to potpuno odsustvo realnosti verovatno i nije tako zabavno, posebno ako se ima na umu činjenica da je kompanija „AIG” propala zbog toga što je imala 441 milijardu dolara u kreditnim derivativima, kojima je spekulisala umesto da se držala svog osnovnog posla osiguranja. Kada dobitnici Nobelove nagrade za finansijsku ekonomiju, najviše pozicionirani bankari, uglednici među direktorima najvećih fondova, čelni ljudi prestižnih koledža i najpametnije slavne ličnosti tako drastično pokažu da ne razumeju šta rade, kako onda možemo da prihvatimo ekonomske teorije koje počivaju isključivo na pretpostavci da su ljudi potpuno racionalni? Logičan zaključak glasi da mi jednostavno nismo dovoljno pametni da bismo stvari

mogli tek tako da prepustimo tržištu. Ali, šta nam dalje valja činiti? Da li je uopšte mogućno razmišljati o regulisanju tržišta kad nismo čak ni toliko pametni da možemo da ga ostavimo da samo funkcioniše? Odgovor je potvrdan. Zapravo, nije samo to. Često se događa da treba da uredimo neku oblast upravo zato što nismo dovoljno pametni. Sada ćemo videti zašto.

Poslednji renesansni čovek Mnogo toga govori u prilog oceni po kojoj je Herbert Sajmon (Simon), dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1978. godine, bio poslednji renesansni čovek na svetu. Počeo je kao politikolog, da bi potom prešao na proučavanje državne uprave i napisao knjigu Administrative Behaviour (Ponašanje administracije) danas već klasično delo u toj oblasti. Onda je objavio nekoliko radova iz fizike, pa je prešao na proučavanje ponašanja organizacionih sistema, poslovne administracije, ekonomije, kognitivne psihologije i veštačke inteligencije. Ako uopšte postoji čovek koji je shvatao kako ljudi razmišljaju i kako se organizuju, bio je to Sajmon. Sajmon je tvrdio da je naša racionalnost „omeđena”. On nije verovao da smo mi potpuno iracionalni, iako je sam, kao i mnogi drugi ekonomisti iz biheviorističke škole (kao i mnogi kognitivni psiholozi) ubedljivo 56

dokumentovao koliko mnogo iracionalnog ima u našem ponašanju. Sajmon je tvrdio da mi pokušavamo da budemo racionalni, ali je naša sposobnost da stvarno budemo racionalni ozbiljno ograničena. „Svet je isuviše složen”, govorio je Sajmon, „da bi ga naša ograničena inteligencija mogla u potpunosti spoznati.” To znači da se često događa da glavna prepreka na koju nailazimo kada treba da donesemo neku ispravnu odluku nije nedostatak informacija, već naša ograničena sposobnost da obradimo informacije koje posedujemo izvrsna ilustracija te teze može se naći u činjenici da toliko hvaljeni uspon doba interneta nije, barem ako je suditi po haosu u kome se danas nalazimo, nimalo poboljšao kvalitet naših odluka. Drugačije rečeno, svet obiluje nesigurnostima. Nesigurnost se ne ogleda samo u tome što ne znamo tačno šta će se u budućnosti događati. Kada je o nekim stvarima reč, možemo razumno da izračunamo verovatnoću svakog mogućeg ishoda, iako ne možemo baš sasvim pouzdano da predvidimo tačan

rezultat - to je ono što ekonomisti nazivaju „rizik”. Zaista, naša sposobnost da izračunamo rizik imanentan mnogim aspektima ljudskog života - verovatnoća smrti, bolesti, požara, povrede, loše letine i tako dalje - predstavlja sam temelj industrije osiguranja. Međutim, kada je reč o mnogim drugim aspektima naših života, čak ne znamo ni sve moguće ishode, da ne govorimo o tome da ne znamo kolika je verovatnoća svakog od tih ishoda, na šta su, između ostalog, ukazali pronicljivi američki ekonomista Frenk Najt (Frank Knight) i veliki britanski ekonomista Džon Mejnard Kejns (John Maynard Keynes) početkom 20. veka. Njih dvojica su tvrdili da je u takvoj vrsti nesigurnosti nemoguće racionalno ponašanje na čijem navodnom postojanju počiva najveći deo savremene ekonomije. Najbolje objašnjenje tog pojma nesigurnosti ili, drugačije rečeno složenosti sveta - dao je neko od koga se to nije očekivalo: Donald Ramsfeld, ministar odbrane u prvoj administraciji Džordža V. Buša. Na jednoj konferenciji za novinare povodom situacije u Avganistanu 2002. godine, Ramsfeld je, između ostalog, izgovorio i sledeće: „Postoje poznate poznatosti. Postoje stvari za koje znamo da ih znamo, znana znanja. Postoje stvari za koje znamo da ih ne znamo. To znači da postoje stvari za koje sada znamo da ih ne znamo. Međutim, postoje i nepoznate nepoznanice. Postoje, dakle, stvari za koje ne znamo da ih ne znamo.” Mislim da žiri koji je 2003. godine Ramsfeldu upravo za taj iskaz dodelio priznanje za najružnije sročenu izjavu na engleskom jeziku, uopšte nije shvatio njen značaj za naše razumevanje ljudske racionalnosti. Šta nam, onda, preostaje da radimo kada je svet toliko složen, a naša sposobnost da ga shvatimo toliko ograničena? Sajmonov odgovor glasio je da mi hotimično ograničavamo svoju slobodu izbora da bismo smanjili obim i složenost problema s kojim moramo da se uhvatimo u koštac. To zvuči pomalo ezoterično, ali kada se udubite u analizu, videćete da je upravo to ono što mi sve vreme radimo. Većina nas stvara nekakve navike, neku rutinu u životu da ne bismo isuviše često morali da donosimo preveliki broj odluka. Optimalna količina sna i optimalni jelovnik za doručak svakodnevno se razlikuju, zavisno od trenutnog fizičkog stanja i zadataka koji tog dana predstoje. Ipak, većina nas odlazi u postelju manje-više u isto vreme, budi se u isto vreme i jede slične stvari za doručak svakog jutra, barem radnim danom.

Sajmonov omiljeni primer iz koga se vidi da su nam potrebna neka pravila kako bismo mogli da izađemo na kraj s tom svojom omeđenom racionalnošću bio je šah. Sa samo 32 figure i 64 šahovska polja, šah može delovati kao relativno jednostavna igra, ali on, u suštini, podrazumeva ogromnu količinu proračuna. Ako spadate u ona „hiperracionalna bića” (to je naziv koji im je Sajmon dao) koja uglavnom žive u standardnim ekonomskim priručnicima, vi ćete, razume se, unapred izračunati sve moguće poteze i proračunati kolika je njihova verovatnoća, pre no što povučete svoj naredni potez. Međutim, kako ističe Sajmon, pošto u prosečnoj partiji šaha ima 10120 (da, to u stvari znači 120 nula) mogućnosti, za takav „racionalan” pristup potreban je mentalni kapacitet koji nijedno ljudsko biće ne poseduje. I zaista, proučavajući šahovske velemajstore, Sajmon je shvatio da oni koriste praktična pravila (heuristiku) da bi se usredsredili na mali broj mogućih poteza da bi smanjili broj scenarija koje treba da analiziraju, čak i ako to isključuje poteze koji bi mogli doneti bolje rezultate. Ako je šah toliko komplikovan, onda možete samo da zamislite koliko su komplikovane stvari u našoj privredi, koja obuhvata milijarde ljudi i milione proizvoda. Zbog toga, na isti onaj način na koji pojedinci stvaraju određene rutine u svojoj svakodnevici ili u partiji šaha, kompanije koriste „proizvodne rutine” kojima pojednostavljuju svoje putanje za traganje i pronalaženje određenih opcija. One grade izvesne strukture za donošenje odluka, utvrđuju formalna pravila i konvencije koje automatski ograničavaju dijapazon mogućih staza koje bi valjalo ispitati, čak i kada putevi koje na taj način isključuju mogu, u krajnjem ishodu, biti profitabilniji. Međutim, kompanije to čine zato što bi se inače udavile u moru informacija i nikada nijednu odluku ne bi donele. Slično tome, društva stvaraju neformalna pravila kojima svesno ograničavaju ljudima slobodu izbora da oni ne bi morali neprestano da prave neki novi izbor. Dakle, društva donesu konvenciju po kojoj treba stajati u redu da ljudi ne bi morali, na primer, neprestano da proračunavaju pa opet preračunavaju svoju tačnu poziciju na autobuskoj stanici na kojoj se nalazi gomila ljudi, da bi bili sigurni da će se ugurati u sledeći autobus.

Nije potrebno da vlada zna bolje Kad je tako, dobro, mislite vi, ali šta nam Sajmonova teorija omeđene racionalnosti stvarno može reći o regulisanju?

Ekonomisti zagovornici slobodnog tržišta protivili su se i protive se vladinom regulisanju pozivajući se na (naizgled razumno) obrazloženje da vlada nema bolje znanje o postojećoj situaciji nego što ga imaju oni čije poteze vlada reguliše. Po definiciji, vlada ne može ničiju situaciju poznavati onoliko dobro koliko je poznaje dotični pojedinac ili dotična kompanija. S obzirom na to, tvrde zagovornici slobodnog tržišta, nije mogućno da vladini zvaničnici mogu poboljšati odluke koje donose sami akteri privrednog života. Međutim, Sajmonova teorija pokazuje da regulacija često dobro funkcioniše, ne zbog toga što vlada nužno ima bliža saznanja od onih čiji se postupci regulišu (mada se i to ponekad može dogoditi - vidi Stvar br. 12), već zbog toga što se na taj način ograničava složenost aktivnosti, a to omogućuje onima čiji se potezi regulišu da donose bolje odluke. Finansijska kriza koja je potresla svet 2008. godine veoma rečito ilustruje tu tezu. U vremenu koje je neposredno prethodilo krizi, naša sposobnost za donošenje ispravnih odluka bila je jednostavno rečeno potisnuta zato što se dopustilo da se stvari razvijaju na isuviše složen način, kroz razne novine u finansijskim mehanizmima. Tako su nastali mnogi složeni finansijski instrumenti koje čak ni sami finansijski stručnjaci nisu u potpunosti razumeli, sem ako nisu spadali u njihovu najužu specijalnost - ponekad čak ni onda (vidi Stvar br. 22). Najviše pozicionirani subjekti odlučivanja u finansijskim institucijama sasvim sigurno nisu razumevali u potpunosti u šta se pretvorilo njihovo poslovanje. Regulatorni organi takođe nisu mogli u potpunosti da spoznaju šta se događa. Kao što smo već istakli, sada smo svedoci poplave priznanja ključnih subjekata odlučivanja, samo što neki od njih ta priznanja daju dobrovoljno, a drugi pod prinudom. Ako želimo da izbegnemo slične finansijske krize, moramo ozbiljno ograničiti slobodu delovanja na finansijskom tržištu. Finansijski instrumenti moraju biti zabranjeni sem ako do tančina ne razumemo način njihovog funkcionisanja i posledice koje oni imaju po ostatak finansijskog sektora i, što je važnije, po ostatak privrede. To će značiti zabranu mnogih složenih finansijskih instrumenata čije funkcionisanje, kako se pokazalo, daleko prevazilazi sposobnost poimanja, čak i navodnih eksperata. Možda ćete reći da je ovo moje stanovište isuviše ekstremno. Međutim, to je nešto što sve vreme radimo s drugim proizvodima - lekovima, automobilima, električnim uređajima i mnogim dragim stvarima. Kada neka

farmaceutska kuća otkrije novi lek, na primer, ona ne može odmah da ga pusti u prodaju. Dejstvo jednog leka i reakcija ljudskog organizma na neki lek veoma su složeni. Zato lek treba rigorozno testirati pre no što možemo biti sigurni da ima dovoljno korisnih dejstava koja jasno pretežu nad nuspojavama i omogućuju da se taj novi lek pusti u promet. Nema onda ničeg izuzetnog kada predlažem da se ustanovi bezbednost fmansijskih proizvoda, pre no što oni mogu biti pušteni u promet. Naša omeđena racionalnost ne može da izađe na kraj sa složenošću sveta sem ukoliko svesno ne ograničimo svoje izbore uspostavljanjem restriktivnih pravila, čime ćemo pojednostaviti okruženje s kojim moramo da se nosimo. Nisu nam, dakle, pravila potrebna zato što vlada nužno bolje zna kako stoje stvari. Pravila su nam potrebna zato što moramo skromno priznati da imamo ograničene mentalne sposobnosti.

Stvar br. 17 - Više obrazovanja, samo po sebi, neće učiniti zemlju bogatijom Šta vam kažu? Dobro obrazovana radna snaga apsolutno je neophodna za privredni razvoj. Najbolji dokaz istinitosti te teze leži u kontrastu između ekonomskog uspeha istočnoazijskih zemalja, koje su čuvene po svojim ostvarenjima na planu obrazovanja, i privredne stagnacije zemalja podsaharske Afrike, koje imaju najniže obrazovanje u svetu. Štaviše, otkako je zabeležen uspon takozvane „ekonomije znanja”, u kojoj je upravo znanje postalo glavni izvor bogatstva, obrazovanje, posebno ono visoko, postalo je apsolutni ključ prosperiteta. A šta vam ne kažu? Zapanjujuće je malo dokaza koji bi ukazivali na to da više obrazovanja znači veći nacionalni prosperitet. Najveći deo znanja koje se stekne kroz obrazovanje u suštini nije značajno za unapređenje proizvodnje, iako to svakako omogućuje ljudima da vode ispunjeniji i nezavisniji život. Isto tako, pogrešno je i zavodi na pogrešan trag stanovište da je uspon ekonomije znanja bitno povećao važnost obrazovanja. Pre svega, valja reći da je sama zamisao o iznenadnoj pojavi ekonomije znanja problematična, budući da je znanje oduvek bilo glavno izvorište bogatstva. Pored toga, uz rastuću deindustrijalizaciju i mehanizaciju, zahtevi koji se postavljaju u pogledu znanja verovatno su čak i smanjeni kada je reč o većini radnih mesta u bogatim zemljama. Čak i kad se radi o visokom obrazovanju, koje bi trebalo da znači nešto više u ekonomiji znanja, ne postoji jednostavan kauzalni odnos između obrazovanja i ekonomskog rasta. Ono što je stvarno bitno za određivanje nacionalnog prosperiteta nije obrazovni nivo pojedinaca već sposobnost zemlje da organizuje pojedince u preduzeća koja će imati visoku produktivnost.

Obrazovanje, obrazovanje, obrazovanje

„Obrazovanje, obrazovanje, obrazovanje” - tako je bivši britanski premijer Toni Bler rezimirao tri glavna politička prioriteta svoje perspektivne vlade u predizbornoj kampanji 1997. godine, onoj koja je dovela „nove” laburiste na vlast posle gotovo dve decenije koje su proveli čameći u opoziciji. Možemo se sporiti oko toga da li su novi laburisti, došavši na vlast, sprovodili uspešnu obrazovnu politiku, ali je sasvim nesporno to da je ta parola savršeno odrazila čudesnu Blerovu sposobnost da u pravom trenutku kaže pravu stvar (pre nego što je izgubio glavu oko Iraka). Mnogi političari pre Blera govorili su o potrebi za boljim obrazovanjem i zalagali se za bolje obrazovanje, ali je on progovorio u trenutku kada je čitav svet, uverivši se u rast ekonomije znanja od osamdesetih godina 20. veka nadalje, postao ubeđen da je upravo u obrazovanju ključ privrednog procvata. Ako je bilo važno za ekonomski uspeh u vreme teške industrije i fabrika s visokim dimnjacima iz kojih kulja gusti crni dim, obrazovanje je onda, ljudi su u sve većem broju bili uvereni u to, moralo postati sve i svja u informatičko doba, kada glavni izvor bogatstva više nisu mišići nego mozak. Taj argument na prvi pogled deluje krajnje logično. Obrazovaniji ljudi su produktivniji - o tome svedoče veće plate koje dobijaju svakog meseca. Prema tome, očito je stvar matematičke logike to da će privreda koja ima više obrazovanih ljudi svakako biti produktivnija. Činjenica da siromašne zemlje imaju manju rezervu obrazovanih ljudi - u žargonu nekih ekonomista to se naziva „ljudskim kapitalom” - takođe odlično ilustruje tu tezu. Prosečno trajanje školovanja iznosi oko devet godina u zemljama OECD, dok u podsaharskoj Africi ne doseže ni tri godine. Isto tako, dobro su poznata izuzetno blistava obrazovna ostvarenja istočnoazijskih zemalja koje su u ekonomiji postigle čudo - kao što su Japan, Južna Koreja, Tajvan, Hong Kong i Singapur. Njihova obrazovna ostvarenja ne ogledaju se samo u kvantitativnim pokazateljima, kao što su visoka stopa pismenosti ili visoka stopa upisa na razne nivoe obrazovanja. Kvalitet njihovog obrazovanja je i sam veoma visok. Sve te zemlje su rangirane među prvima kada je reč o međunarodno standardizovanim testovima, kao što su Tendencije u međunarodnom proučavanju matematike i prirodnih nauka (TIMSS) za učenike četvrtog i osmog razreda, kao i kada je reč o Programu za međunarodnu ocenu učenika (PISA test), koji meri sposobnost petnaestogodišnjaka da znanje iz matematike

primenjuju na rešavanje problema stvarnog sveta. Treba li onda još nešto kazati?

Ne treba nam obrazovanje Ma koliko da nam važnost obrazovanja za povećanje produktivnosti jedne privrede deluje kao nešto oko čega se nikako ne možemo sporiti, u suštini ima mnogo 57

dokaza da to opšte uverenje počiva na prilično klimavim temeljima. Analizirajmo prvo primer istočnoazijskog privrednog čuda, zemalja u cijeni je razvoju obrazovanje, navodno, odigralo presudnu ulogu. Godine I960, stopa pismenosti na Tajvanu iznosila je samo oko 54 posto, dok je na Filipinima bila 72 posto. Uprkos nižem obrazovnom nivou, Tajvan je u međuvremenu postigao jednu od najviših stopa rasta u istoriji ljudskog roda, dok su Filipini prilično sporo i malo napredovali. Godine 1960. imali su gotovo dvostruko veći dohodak po stanovniku nego Tajvan (200 dolara naspram 122 dolara), dok je današnji dohodak po stanovniku na Tajvanu oko 10 puta veći od filipinskog (18.000 dolara naspram 1.800 dolara). Iste godine, Koreja je imala stopu pismenosti od 71 posto - uporedivo s filipinskom, ali i dalje u znatnom zaostatku za Argentinom, koja je imala stopu pismenosti od 91 posto. Uprkos znatno nižoj stopi pismenosti, Koreja je u međuvremenu zabeležila neuporedivo brži rast od Argentine. Dohodak po stanovniku u Koreji iznosio je 1960. jedva nešto više od jedne petine argentinskog (82 dolara naspram 378 dolara). Danas je on trostruko veći od argentinskog (oko 21.000 dolara naspram 7.000 dolara). Očigledno je, dakle, da postoje i mnoge druge stvari, pored obrazovanja, koje bitno određuju rezultate privrednog rasta zemlje. Međutim, svi navedeni primeri podrivaju uvreženi mit o tome da je upravo obrazovanje bilo ključ za istočnoazijsko privredno čudo. Istočnoazijske privrede nisu imale neobično velika obrazovna ostvarenja na početku svog privrednog čuda, dok su zemlje kao što su Filipini i Argentina postigle prilično slabe rezultate, uprkos tome što je njihovo stanovništvo bilo vidno bolje obrazovano. Na drugom kraju celog tog dijapazona stoji iskustvo podsaharske Afrike, koje takođe govori u prilog tezi da veće ulaganje u obrazovanje ni u kom slučaju nije jemstvo boljih privrednih rezultata. Između 1980. i 2004. stopa pismenosti u zemljama podsaharske Afrike bitno je povećana, skočivši sa 40

58

posto na 61 posto. Uprkos tolikom rastu, u tom periodu je dohodak po stanovniku u regionu zapravo padao za 0,3 posto godišnje. da je obrazovanje zaista toliko važno za privredni razvoj, kao što većina nas veruje, nešto takvo nikada ne bi smelo da se dogodi. Očigledan nedostatak pozitivnog dejstva obrazovanja na rad nije vidljiv samo u ekstremnim slučajevima koje sam odabrao - istočnoj Aziji, na jednoj strani, i podsaharskoj Africi, na drugoj strani. To je mnogo šira pojava. U članku iz 2004. koji je nebrojeno puta citiran, „Kud se delo celokupno obrazovanje?”, Lent Pričet (Lant Pritchett), ekonomista s Harvarda, koji je dugo radio u Svetskoj banci, analizirao je podatke iz desetina bogatih zemalja i zemalja u razvoju za period 1960-1987. i sproveo je temeljitu analizu sličnih 59

studija da bi utvrdio da li obrazovanje zaista pozitivno utiče na rast. Njegov zaključak glasi da ima veoma malo dokaza koji bi mogli da potkrepe stav po kome pojačano obrazovanje vodi u brži privredni rast.

Ne znam mnogo o istoriji, ne znam mnogo o biologiji Otkud tako malo dokaza u podršku teze koja deluje kao nešto što se samo po sebi podrazumeva - više obrazovanja treba da učini zemlju bogatijom? Da li se možda radi o tome - da sasvim pojednostavimo stvari - da obrazovanje nije onoliko važno za povećanje produktivnosti privrede koliko se nama čini da jeste. Na početku valja reći da nisu svi vidovi obrazovanja čak ni koncipirani 60

tako da povećaju produktivnost. Ima mnogo školskih predmeta koji uopšte, čak ni posredno, ne utiču na produktivnost većine radnika - na primer književnost, istorija, filozofija i muzika (vidi Stvar br. 3). Sa strogo ekonomskog stanovišta, nastava iz tih predmeta samo je gubljenje vremena. Decu podučavamo tim predmetima zato što verujemo da će im oni obogatiti život i da će im omogućiti da postanu vrli građani. Čak i ako je to opravdanje za troškove obrazovanja sve više izloženo napadima u dobu u kome bi sve trebalo da opravdava svoje postojanje sa stanovišta doprinosa rastu produktivnosti, to je i dalje veoma važan - po mom uverenju, i najvažniji razlog da se ulaže u obrazovanje. Štaviše, čak ni predmeti, kao što su matematika ili prirodne nauke, koji bi navodno trebalo da su važni za povećanje produktivnosti, zapravo nisu

značajni za većinu radnika i, uopšte, za većinu zaposlenih - onima koji se bave investicionim bankarstvom nije potrebna biologija niti je modnim kreatorima potrebna matematika da bi bili dobri u svome poslu. Čak i kada su u pitanju oni poslovi za koje su određeni školski predmeti bitni, najveći deo onoga što se nauči u školi, pa čak i na univerzitetu, često nije neposredno značajno za praktični posao. Na primer, veza između onoga što je o fizici naučio radnik u neposrednoj proizvodnji na traci u fabrici automobila i njegove produktivnosti prilično je tanka. Važnost šegrtovanja i praktične obuke u mnogim profesijama svedoči o ograničenom značaju školskog obrazovanja za produktivnost rada. Tako, čak i oni delovi obrazovanja koji su navodno orijentisani na produktivnost nisu suštinski onoliko značajni za povećanje produktivnosti koliko mislimo da jesu. Statistička analiza stanja u pojedinim zemljama ne ukazuje na to da postoji odnos između rezultata koje đaci u jednoj zemlji 61

postižu iz matematike i ekonomskih pokazatelja te zemlje. Dopustite da iznesem neke sasvim konkretne primere. U matematičkom delu TIMSS za 2007. godinu, američki učenici četvrtog razreda nisu zaostajali samo za decom iz istočne Azije, koja su čuvena po tome da znaju matematiku, već i za decom 62

iz zemalja kao što su Kazahstan, Letonija, Rusija i Litvanija. Deca u svim ostalim bogatim evropskim privredama koja su učestvovala na testu, sem 63

Engleske i Holandije, postigla su lošiji rezultat od američke dece. Učenici osmog razreda iz Norveške, najbogatije zemlje sveta (mereno prema dohotku po stanovniku po tržišnom deviznom kursu (vidi Stvar br. 10), zaostajali su za svojim vršnjacima ne samo u drugim bogatim zemljama već i u znatno siromašnijim zemljama, uključujući Litvaniju, Češku, Sloveniju, Jermeniju i 64

Srbiju (zanimljivo je da su sve te zemlje bivše socijalističke države). Učenici osmog razreda iz Izraela, zemlje čuvene po obrazovnim ambicijama i entuzijazmu koji vlada za obrazovanje, kao i po izvanrednim rezultatima u naučnim istraživanjima, plasirali su se iza Norveške, a ona je opet bila iza Bugarske. Slična priča uočena je i na testovima iz prirodnih nauka.

A ekonomija znanja? Uprkos tom prilično slabašnom dosadašnjem uticaju obrazovanja na ekonomski rast, možda se pitate nije li se sve to promenilo zahvaljujući nedavnom naglom usponu ekonomije znanja. Može se tvrditi da, s obzirom na

to da ideje danas postaju glavni izvor bogatstva, obrazovanje od sada pa nadalje mora imati znatno važniju ulogu u određivanju procvata zemlje. Suočen s tom tezom, moram pre svega da ukažem na to da ekonomija znanja ipak nije nikakva novina. Svi smo oduvek živeli u jednoj takvoj ekonomiji, u tom smislu da je svaka zemlja bila bogata (ili siromašna) zavisno od toga da li jeste (ili nije) vladala znanjem. Kina je u prvom milenijumu bila najbogatija zemlja sveta jer je posedovala tehnička znanja koja drugi nisu imali - imala je papir, pokretnu štampariju, barut i kompas, da pomenem samo ona najčuvenija među tim tehničkim dostignućima, ali to ni iz daleka nisu jedini primeri njenog tadašnjeg prednjačenja u odnosu na ostale. Britanija je postala svetski ekonomski hegemon u 19. veku zato što je prednjačila u tehničkim inovacijama. Kada je Nemačka odmah posle Drugog svetskog rata postala siromašna onoliko koliko su siromašni Peru i Meksiko, niko nije sugerisao da bi je trebalo prekvalifikovati u kategoriju zemalja u razvoju jer su ljudi znali da ona i dalje poseduje tehnološko, organizaciono i institucionalno znanje koje ju je pre rata učinilo jednom od najmoćnijih industrijskih sila. U tom smislu, važnost (ili nevažnost) obrazovanja nije se u poslednje vreme promenila. Razume se, arsenal znanja koji čovečanstvo kolektivno poseduje danas je znatno veći nego što je to bilo nekad, ali to ne znači da svaki čovek, pa čak ni većina ljudi, treba danas da budu bolje obrazovani nego što su bili ljudi u prošlosti. U krajnjem slučaju, količina znanja vezanog za produktivnost koja je prosečnom radniku potrebna zapravo je smanjena za većinu poslova, posebno u bogatim zemljama. To možda zvuči apsurdno, pa ću pokušati da objasnim. Pre svega, valja reći da je, kako je neprestano rasla produktivnost u neposrednoj proizvodnji, situacija danas takva da procentualno veći udeo radne snage u bogatim zemljama obavlja niskokvalifikovane servisne poslove za koje nije potrebno naročito obrazovanje - slaganje robe na rafove u supermarketima, pečenje hamburgera u restoranima brze hrane i pospremanje kancelarija (vidi Stvari br. 3 i 9). U meri u kojoj se procentualni udeo ljudi koji se bave takvim poslovima povećava, zapravo nam je potrebna sve manje, a ne sve više obrazovana radna snaga, ako smo zainteresovani samo za neposredno dejstvo obrazovanja na produktivnost. Štaviše, zahvaljujući ekonomskom razvoju, došli smo u situaciju da se veći deo arsenala znanja otelotvoruje u mašinama. To znači da se

produktivnost u celoj privredi povećava uprkos tome što individualni radnici u manjoj meri razumeju proizvodni proces u kome učestvuju nego što su taj proizvodni proces razumele njihove kolege u prošlosti. Najupečatljiviji primer su trgovački pomoćnici koji danas u bogatim zemljama čak ne moraju da znaju ni da sabiraju - što je veština bez koje njihove kolege u prošlosti sasvim sigurno nisu mogle da opstanu - zato što sav taj posao danas obavljaju fiskalne kase. Drugi primer predstavljaju kovači: u siromašnim zemljama, kovači sigurno znaju više o svojstvima metala i o tome koje je svojstvo pogodno za pravljenje koje alatljike nego što zna većina zaposlenih u „Bošu” ili „Blek end Dekeru”. Dobar primer pružaju i majstori u malim radionicama za popravku elektronskih uređaja u siromašnim zemljama koji mogu da poprave neuporedivo više stvari nego bilo koji individualni radnik u „Samsungu” ili „Soniju”. Veliki deo svega toga prouzrokovan je jednostavnom činjenicom da mehanizacija predstavlja najvažniji put ka povećanju produktivnosti. Međutim, uticajna marksistička škola mišljenja tvrdi da kapitalisti smišljeno deprofesionalizuju svoje radnike, koristeći gde god je to moguće maksimalno mehanizovanu proizvodnju, čak i kada ona nije najekonomičnija, da bi ti 65

radnici bili lakše smenjivi, pa ih je, samim tim, mnogo lakše kontrolisati. Šta god da je tačan uzrok procesa mehanizacije, njegova posledica je to da je ekonomijama koje su tehnološki razvijenije u suštini potrebno manje obrazovanih ljudi.

Švajcarski paradoks Neko će sada možda tvrditi da, iako ekonomski razvoj ne mora nužno zahtevati da prosečan radnik bude obrazovaniji, ipak isti taj ekonomski razvoj zahteva da na kraju krajeva u zemlji bude više obrazovanih ljudi. Konačno, kako sam već istakao, sposobnost stvaranja produktivnijeg znanja upravo je ono što jednu zemlju čini bogatijom od drugih. U tom smislu bismo onda govorili o kvalitetu univerziteta, a ne o kvalitetu osnovnih škola, kao činiocu koji bitno utiče na prosperitet jedne države. Međutim, čak i u ovo naše doba, koje se, navodno, pokreće znanjem, odnos između visokog obrazovanja i prosperiteta nije direktno proporcionalan. Tu je posebno upečatljiv primer Svajcarske. Reč je o zemlji koja spada u

jednu od malog broja najbogatijih i najindustrijalizovanijih zemalja sveta (vidi Stvari br. 9 i br. 10), ali je, u isti mah, što je zaista iznenađujuće, zemlja koja ima najmanji broj upisa - ubedljivo najmanji broj upisa - na univerzitet u celom bogatom svetu; sve do početka devedesetih godina 20. veka, procenat Švajcaraca odgovarajućeg uzrasta koji se upišu na fakultetske studije iznosio je samo jednu trećinu proseka u drugim bogatim zemljama. Još 1996. godine, stopa upisa na švajcarske univerzitete bila je upola manja od prosečne stope u 66

zemljama OECD (16 posto naspram 34 posto). U međuvremenu se ta stopa u Švajcarskoj znatno povećala, tako da je prema podacima UNESCO-a, 2007. godine iznosila 47 posto. Međutim, procenat Švajcaraca koji se upisuje na fakultet i dalje je najniži među svim bogatim zemljama i znatno zaostaje za stopom koju možemo naći u većini zemalja s jakom mrežom univerziteta, kao što je Finska (94 posto), SAD (82 posto) i Danska (80 posto). Zanimljivo je da je taj procenat upisa na fakultet u Švajcarskoj znatno manji nego u većini mnogo siromašnijih privreda, kao što su Koreja (96 posto), Grčka (91 posto), Litvanija (76 posto) i Argentina (68 posto). Kako je onda mogućno da je Svajcarska ostala na vrhu međunarodne produktivnosti uprkos tome što je njeno stanovništvo u znatno manjoj meri visokoobrazovano nego ono u zemljama koje su joj glavna konkurencija, ali ne samo u tim zemljama već i u mnogim ekonomijama koje su znatno siromašnije? Jedno moguće objašnjenje glasi da univerziteti u različitim zemljama imaju različite kvalitete. Zato je, budući da korejski i litvanski univerziteti po kvalitetu zaostaju za švajcarskim, moguće da Svajcarska bude bogatija od Koreje i Litvanije, uprkos tome što procenat Švajcaraca koji imaju univerzitetsko obrazovanje znatno zaostaje za procentom Korejaca ili Litvanaca. Međutim, taj argument gubi mnogo na snazi ako bismo Svajcarsku uporedili s Finskom ili Sjedinjenim Američkim Državama. Svakako ne možemo tvrditi da su švajcarski univerziteti toliko bolji od finskih ili američkih da je dovoljno da upola manje Švajcaraca pohađa univerzitet nego što je to u Finskoj ili Americi. Glavno objašnjenje za „švajcarski paradoks” treba tražiti u malom sadržaju obrazovanja koji je direktno vezan za produktivnost. Međutim, kada je reč o visokom obrazovanju, ta neproduktivna komponenta ne odnosi se u toj meri na izučavanje predmeta koji će ljudima pomoći da steknu neku ličnu ispunjenost i zadovoljstvo, da budu dobri građani i da imaju jasan nacionalni

identitet, kao što je to sa osnovnim i srednjim obrazovanjem. Tu se radi o onome što ekonomisti nazivaju funkcijom „sortiranja”. Razume se, visoko obrazovanje omogućuje studentima da steknu određena znanja koja imaju veze s produktivnošću, ali ono ima još jednu važnu funkciju, a to je da omogući da se svakom pojedincu odredi mesto u hijerarhiji 67

mogućnosti zapošljavanja. U mnogim profesijama i mnogim vidovima poslovanja za posao su važniji opšta inteligencija, disciplinovanost i sposobnost samoorganizovanja nego stručno znanje, zato što glavninu tog znanja možete i morate da steknete na samom radnom mestu. Tako, čak i ako ste na univerzitetu stekli diplomu istoričara ili hemičara, to ne mora biti značajno za vaš rad perspektivnog menadžera u nekoj osiguravajućoj kući ili činovnika u ministarstvu saobraćaja, ali sama činjenica da ste diplomirali na univerzitetu poručuje vašim potencijalnim poslodavcima da ćete verovatno biti pametniji, disciplinovaniji i bolje organizovan radnik od onih koji nisu stekli univerzitetsku diplomu. Kada vas zaposle kao čoveka s diplomom, vaši poslodavci vas onda zapošljavaju zbog tih opštih odlika, a ne zbog vašeg specijalističkog znanja, koje često nema nikakav značaj za posao kojim ćete se neposredno baviti. Tu sad treba ukazati na još nešto: u poslednje vreme se sve više naglašava potreba za visokim obrazovanjem, pa se usled toga stvorila nezdrava dinamika, tako da se insistira na visokom obrazovanju u mnogim zemljama visokog dohotka po stanovniku ili višeg srednjeg dohotka po stanovniku koje sebi mogu priuštiti da prošire mrežu univerziteta (podaci koje smo gore naveli ukazuju na to da ni Svajcarska nije bila imuna na tu pojavu). Onda kada procenat ljudi koji se upisuju na univerzitet pređe kritični prag, ljudi moraju da se upišu da bi stekli pristojan posao. Kada, recimo, pedeset posto stanovništva pohađa univerzitet, onda sama činjenica da ne upisujete univerzitet znači da ste u donjoj polovini distribucije sposobnosti, što baš nije najbolje polazište za potragu za poslom. Dakle, ljudi upisuju univerzitetske studije potpuno svesni da će „gubiti vreme” izučavajući stvari koje im nikada u poslu neće biti potrebne. Kada svako želi da upiše univerzitet, onda se i potražnja za fakultetskim diplomama povećava, što onda dovodi do ponude većeg broja mesta za studiranje, pa se još više povećava stopa upisa na fakultet, a posledica svega toga je drastičniji pritisak u smislu upisa na univerzitet. Vremenom to aktivira proces inflacije fakultetske diplome. Sada kada „svako”

ima fakultetsku diplomu, morate da steknete diplomu mastera, ili čak možda doktora da biste se na neki način istakli, čak i ako nijedno od tih akademskih zvanja neće doneti nikakav ozbiljan pomak na planu vaše produktivnosti u obavljanju bilo kog budućeg posla ili će doneti samo minimalan pomak. S obzirom na to da je Švajcarska do sredine poslednje decenije 20. veka mogla da održi jednu od najviših stopa produktivnosti u savremenom svetu uz procenat upisa na univerzitet koji nije prelazio od 10 do 15 posto, možemo reći da su stope upisa na studije danas znatno više nego što je to stvarno potrebno. Čak i ako prihvatimo tezu da su potrebe za veštinama do te mere povećane zahvaljujući usponu ekonomije znanja da je onih četrdeset i nešto više posto, koliko se danas u Švajcarskoj upisuje na univerzitetske studije zaista minimum (a ja u to ozbiljno sumnjam), to još uvek znači da barem polovina univerzitetskog obrazovanja u zemljama kao što su SAD, Koreja i Finska biva „protraćeno” u igri sortiranja čiji je rezultat uvek neutralan, jer je zbir jednak nuli. Sistem visokog obrazovanja u tim zemljama postao je nalik na pozorište u kome neki gledaoci odluče da ustanu da bi bolje videli scenu, što onda primora one koji se nalaze iza njih da i oni, želeli to ili ne, ustanu. Kada dovoljno ljudi ustane, onda i svi ostali moraju da ustanu, što znači da više niko nema bolji pogled, ali je svima postalo neudobnije.

Obrazovanje naspram preduzetništva Ako osnovno obrazovanje nije jedino koje je bitno za određivanje mogućnosti prosperiteta jedne zemlje, već je jednako važno i visoko obrazovanje, onda moramo ozbiljno preformulisati ulogu obrazovanja u našoj privredi. Kada je reč o bogatim zemljama, njihovu opsednutost visokim obrazovanjem treba ukrotiti. Ta opsednutost je dovela do nezdrave inflacije fakultetskih diploma i njena posledica su prekomerna ulaganja u visoko obrazovanje u mnogim zemljama. Ne protivim se tome da zemlje iz drugih razloga imaju visoku stopu upisa na univerzitetske studije - mogu imati i svih sto procenata - ali pritom ne bi smele da se zavaravaju kako će im sama ta činjenica povećanog upisa doneti bitno veću produktivnost. Međutim, kada je reč o zemljama u razvoju, potrebna je još drastičnija promena ugla gledanja. One treba da prošire obrazovanje kako bi pripremile svoju omladinu za sadržajniji život, ali što se tiče povećanja produktivnosti, te

zemlje moraju da odu korak dalje od obrazovanja na individualnoj osnovi i posvete veću pažnju izgradnji pravih institucija i organizacija neophodnih za rast produktivnosti. Ono po čemu se bogate zemlje stvarno razlikuju od siromašnijih zemalja mnogo manje je to koliko su dobro obrazovani njihovi individualni građani, a mnogo više to koliko su dobro njihovi građani organizovani u kolektivne entitete koji se odlikuju visokom produktivnošću - bilo da je reč o divovskim kompanijama, poput „Boinga” ili „Folksvagena”, bilo da je reč o manjim, a svetski poznatim preduzećima iz Svajcarske i Italije (vidi Stvar br. 15). Razvoj takvih kompanija treba da uživa podršku čitavog niza institucija koje podstiču ulaganja i prihvatanje rizika - trgovinski režim koji štiti i neguje preduzeća u „industrijama u povoju” (vidi Stvari br. 7 i br. 12), finansijski sistem koji obezbeđuje „strpljivi kapital” neophodan za ulaganja u dugoročno povećanje produktivnosti (vidi Stvar br. 2), institucije koje pružaju drugu priliku i kapitalistima (što znači dobar zakon o stečaju) i radnicima (valjanu državu blagostanja) (vidi Stvar br. 21), javne subvencije i regulaciju koja se odnosi na istraživanje i razvoj i obuku (vidi Stvari br. 18 i br. 19) i tako dalje. Obrazovanje je vredno, ali njegova glavna vrednost nije u povećanju produktivnosti. Njegova glavna vrednost ogleda se u njegovoj sposobnosti da nam pomogne da razvijemo vlastiti potencijal i da živimo ispunjeniji i nezavisniji život. Ako proširimo obrazovanje u uverenju da će ono obogatiti naše privrede, bićemo gorko razočarani, jer je veza između obrazovanja i produktivnosti na nacionalnom nivou veoma složena i tanana. Naše preterano oduševljenje obrazovanjem treba na neki način ukrotiti i, naročito u zemljama u razvoju, treba posvetiti znatno veću pažnju pitanju uspostavljanja i unapređivanja proizvodnih preduzeća i institucija koje tim preduzećima pružaju podršku.

Stvar br. 18 - Šta je dobro za „Dženeral Motors” ne mora nužno biti dobro za SAD Šta vam kažu? Korporativni sektor je u samom srcu kapitalističkog sistema. U korporativnom sektoru ostvaruje se proizvodnja, otvaraju se radna mesta i otkrivaju se nove tehnologije. Bez energičnog korporativnog sektora nije moguć ekonomski dinamizam. Samim tim, ono što je dobro za posao, dobro je i za nacionalnu privredu. Posebno ako se ima na umu rastuča međunarodna konkurencija u globalizovanom svetu, zemlje koje otežavaju otvaranje i zatvaranje preduzeća ili primoravaju kompanije da rade i ono što ne žele da rade gubice investicije i radna mesta, da bi na kraju zaostale za drugima. Vlade moraju pružiti maksimalno visok stepen slobode poslovanju. A šta vam ne kažu? Uprkos važnosti sektora preduzeča, ako bi se kompanijama stvarno pružio maksimalno visok stepen slobode, to, na kraju, čak ni za njih same ne bi bilo dobro, da ne govorimo o tome da ne bi bilo dobro za nacionalnu privredu. U suštini, nisu svi propisi loši za poslovanje. Ponekad je u dugoročnom interesu samog poslovnog sektora da se ograniči sloboda individualnih preduzeća da ne bi uništila zajedničke resurse koji su svima njima potrebni, kao što su prirodna bogatstva ili radna snaga. Propisi takođe mogu pomoći poslovanju tako što će primorati preduzeća da obave neke stvari koje su za njih individualno možda skupe na kratak rok, ali zahvaljujući kojima se, na duži rok, povećava kolektivna produktivnost - kao što je obavezna obuka i usavršavanje radnika. Na kraju krajeva, nije bitan kvantitet, nego kvalitet propisa kojima se uređuje poslovanje.

Kako je Detroit dobio rat? Obično se kaže da je Detroit dobio Drugi svetski rat. Tačno je da je Sovjetski Savez dao najveći broj žrtava u ratu - procenjuje se da je u Velikom otadžbinskom ratu (kako se u Rusiji zove Drugi svetski rat) izginulo više od 25

miliona sovjetskih građana, što je gotovo polovina ukupno poginulih u celom svetu u tom ratu. Međutim, Sovjetski Savez - a, razume se, ni Velika Britanija, ne bi izdržali nacističku ofanzivu da nije bilo oružja koje je stizalo iz onoga što je Franklin Ruzvelt zvao „arsenal demokratije”, tj. iz Sjedinjenih Američkih Država. Najveći deo tog oružja proizveden je u detroitskim fabrikama vodećih proizvođača automobila - „Dženeral Motorsa”, „Forda” i „Krajslera” - koje su zbog rata promenile namenu proizvodnje i preorijentisale se na oružje i vojnu opremu. Dakle, da nije bilo industrijske moći SAD, koju predstavlja Detroit, nacisti bi zaposeli Evropu i barem zapadni deo Sovjetskog Saveza, glasi ta priča. Razume se, istorija nikada nije sled događaja koji glatko proističu jedan iz drugoga. Ono što je omogućilo rani uspeh nacističke Nemačke u ratu bila je sposobnost njene vojske da se veoma brzo kreće - to je čuveni blickrig (Blitzkrieg) iliti munjeviti rat. A tako izvanrednu pokredjivost nemačke vojske omogućio je visok stepen njene motorizovanosti, za koju je najveći deo tehnoloških sredstava isporučivala upravo fabrika „Dženeral Motors” (preko svoje podružnice, fabrike „Opel”, kupljene 1929. godine). Štaviše, gomilaju se dokazi koji svedoče da je, prkoseći zakonima, „Dženeral Motors” sve vreme rata tajno održavao tu vezu sa „Opelom”, koji ne samo da je proizvodio vojna vozila već i vazduhoplove, nagazne mine i torpeda. Tako izgleda da je „Dženeral Motors” naoružavao obe strane u ratu i ostvarivao zaradu na tome. Čak se i među detroitskom „Velikom trojkom” proizvođača automobila posebno isticao „Dženeral Motors”. Pod rukovodstvom Alfreda Sloana Mlađeg, koji se na čelu kompanije nalazio 35 godina (1923-1958), „Dženeral Motors” je krajem dvadesetih godina prestigao kompaniju „Ford” na mestu najvećeg američkog proizvođača automobila i postao proizvođač za celu Ameriku, jer je, po Sloanovim rečima, proizvodio „automobil za svaki džep i svaku namenu”; njegovi modeli automobila simbolizovali su neku vrstu „lestvica društvenog uspeha”, što znači da je kupac mogao da pođe od ševroleta, preko pontijaka, pa oldsmobila, do bjuika, da bi na kraju, kada dosegne vrhunac, mogao sesti u kadilak. Po završetku Drugog svetskog rata, „Dženeral Motors” nije bio samo najveći proizvođač automobila u SAD već je postao najveća kompanija u zemlji (mereno prihodom koji ostvaruje). Kompanija je postala do te mere važna, da su Čarlija Vilsona, dotadašnjeg generalnog direktora „Dženeral

Motorsa”, kada je u američkom Kongresu 1953. godine saslušavan kao kandidat za ministra odbrane SAD, kongresmeni pitali da li vidi neki potencijalni sukob između toga što je radio kao direktor kompanije i javne dužnosti na koju pretenduje. On je tada odgovorio - a taj odgovor je potom postao čuven i više puta ponovljen - da je ono što je dobro za Sjedinjene Američke Države dobro i za „Dženeral Motors”, i obratno. Naizgled je teško osporiti racionalnu potku tog argumenta. Ključnu ulogu u kapitalističkoj privredi imaju kompanije iz privatnog sektora kada je reč o stvaranju bogatstva, otvaranju radnih mesta i punjenju budžeta. Ako dobro posluju, onda i cela privreda dobro posluje. Posebno kada je preduzeće o kome je reč jedno od najvećih i u tehnološkom smislu najdinamičnijih preduzeća, kakav je „Dženeral Motors” bio pedesetih godina 20. veka, njegov uspeh ili neuspeh bitno se odražava na ostatak privrede - na ostale kompanije koje ga snabdevaju, na zaposlene u tim firmama, na proizvođače svih onih artikala koje mogu da kupe zaposleni u toj divovskoj firmi, a njihov se broj meri stotinama hiljada i tako dalje. Prema tome, način na koji te divovske firme posluju izuzetno je važan za ukupan prosperitet nacionalne privrede. „Nažalost”, kažu zagovornici takvog načina mišljenja, „taj očigledan argument nije bio široko prihvaćen u najvećem delu 20. veka.” Shvatljivo je zašto su komunistički režimi bili protiv privatnog sektora - na kraju krajeva, oni su verovali da je privatna svojina izvor svih zala kapitalizma. Međutim, između Velike depresije i sedamdesetih godina 20. veka, privatni biznis je posmatran sa sumnjičavošću, čak i u većini kapitalističkih privreda. Na velika privatna preduzeća, tako bar glasi priča, gledalo se kao na antidruštvene činioce koje bi valjalo obuzdati zarad nekih drugih, navodno plemenitijih ciljeva, kao što su pravda, socijalna harmonija, zaštita slabih i nezaštićenih, čak i nacionalna slava. Usled svega toga, uvedeni su komplikovani i glomazni sistemi izdavanja dozvola u uverenju da upravo vlade treba da propisima urede koje firme šta rade u interesu šire društvene zajednice. U nekim zemljama, vlade su čak podsticale preduzeća da ulaze u segmente poslovanja u koje nisu želele da uđu, sve u ime nacionalnog razvoja (vidi Stvari br. 7. i br. 12). Velikim kompanijama je zabranjeno da ulaze u one segmente tržišta u kojima već ima dosta malih kompanija, malih poljoprivrednih dobara i malih dućana i prodavnica na malo da bi se sačuvao tradicionalni način života i zaštitio „mali, prosečan čovek” od krupnog biznisa.

Uvedeni su mučni propisi o radu u ime zaštite prava radnika. U mnogim zemljama, prava potrošača su do te mere proširena da su počela da nanose štetu poslovanju. „Svi ti propisi”, tvrde komentatori koji se zalažu za biznis iznad svega, „ne samo da su naneli štetu velikim kompanijama već su umanjili ukupnu veličinu kolača koji je trebalo podeliti.” Ograničavajući mogućnosti kompanija da eksperimentišu s novim načinima poslovanja i da ulaze u nove proizvodne oblasti, ti propisi su usporili rast ukupne produktivnosti. Na kraju je, međutim, sav besmisao te antiposlovne logike postao isuviše očigledan, tvrde zagovornici te teze, pa su od sedamdesetih godina 20. veka zemlje širom sveta počele da shvataju da je ono što je dobro za biznis dobro i za nacionalnu privredu, a rezultat takve promene stava bilo je usvajanje proprivredne sektorske politike. Čak su i komunističke zemlje od devedesetih godina 20. veka odustale od ranijih pokušaja da uguše privatni sektor. Zar zaista uopšte treba dalje da se bavimo tim pitanjem, kad je sve toliko očigledno?

Kako je svemoćni ipak pao? Pet decenija posle pomenute opaske g. Vilsona, u leto 2009, kompanija „Dženeral Motors” je bankrotirala. Uprkos svojoj dobro poznatoj averziji prema državnom vlasništvu, američka vlada je preuzela kompaniju i, posle obimnog restrukturisanja, omogućila joj da počne da posluje kao novo pravno lice. U celom tom postupku, američke vlasti su potrošile toliki novac poreskih obveznika da od te svote zastaje dah: 57,6 milijardi dolara. Može se tvrditi da je to spašavanje bilo u američkom nacionalnom interesu. To što se dopustilo da jedna kompanija veličine „Dženeral Motorsa” i kompanija koja je tako povezana sa ostalim privrednim subjektima u Americi iznenadno propadne moralo bi imati izuzetno veliki negativan uticaj na radna mesta i ukupnu tražnju (na primer, smanjila bi se potrošnja zbog velikog broja radnika „Dženeral Motorsa” koji bi izgubili posao, smanjila bi se tražnja koju je „Dženeral Motors” dotad iskazivao za proizvodima svojih kooperanata itd.), što bi sve još pojačalo finansijsku krizu koja je ionako u to doba potresala zemlju. Američka vlada je odabrala manje od dva zla, u ime poreskih obveznika. Ono što je u tom trenutku bilo dobro za „Dženeral Motors” još uvek je bilo dobro za SAD, makar u apsolutnom smislu to i nije tako očigledno dobro.

To, međutim, ne znači da ne treba da se pitamo kako je „Dženeral Motors” uopšte dospeo u takvu situaciju. Suočen sa žestokom konkurencijom koju je za njega u tom trenutku predstavljao uvoz iz Nemačke, Japana, a od šezdesetih godina 20. veka i Koreje, „Dženeral Motors” nije odgovorio na najprirodniji način na koji je trebalo da odgovori, makar taj način nije lak - nije počeo da proizvodi bolje automobile od onih koje je nudila konkurencija. Umesto toga, „Dženeral Motors” je pokušao da ide linijom manjeg otpora. Prvo je optužio konkurenciju za „damping” i druge vidove loših poslovnih običaja, pa je ubedio američke vlasti da uvedu uvozne kvote za uvoz stranih, prvenstveno japanskih, automobila i da primoraju zemlje iz kojih potiču konkurentske firme da otvore svoje tržište. Onda je u poslednjoj deceniji 20. veka, kad se pokazalo da ni sve te mere nisu dovoljne da zaustave njegov pad, „Dženeral Motors” pokušao da nadoknadi sve dotadašnje neuspehe tako što je formirao sopstveno finansijsko krilo GMAC (General Motors Acceptance Corporation). GMAC je osnovan da bi sama kompanija finansirala kupce svojih vozila, ali je otišla korak dalje od prostog finansiranja, pa je počela da sklapa i nezavisne finansijske poslove i obavlja odgovarajuće transakcije. GMAC se pokazao veoma uspešnim - tako je, na primer, 2004. godine 80 posto ukupnog profita „Dženeral Motorsa” poticalo od te finansijske 68

korporacije (vidi Stvar br. 22). Samo, to nije moglo da prikrije postojanje osnovnog problema - kompanija više nije bila u stanju da proizvodi dobre automobile po konkurentnim cenama. Negde u isto vreme, kompanija je pokušala da nađe prečicu u pogledu potrebe za investiranjem u razvoj bolje tehnologije time što je kupila manje strane konkurente (kao što su švedski „Saab” i korejski „Daewoo”), ali taj potez ni iz daleka nije mogao da joj vrati staru tehnološku slavu i premoć. Drugačije rečeno, u poslednje četiri decenije kompanija „Dženeral Motors” je pokušala da učini sve što je mogla ne bi li ublažila i umanjila svoj pad - jedino što nije probala bilo je da pokuša da pravi bolje automobile jer joj je to izgledalo nekako previše komplikovano. Očito je da su sve te odluke u trenutku kada su donošene delovale kao najbolje odluke za „Dženeral Motors” - na kraju krajeva, sve one su omogućile kompaniji da preživi još koju deceniju sa što manje truda - ali one nisu bile dobre za ostatak Sjedinjenih Država. Ogroman ceh koji su američki poreski obveznici na kraju morali da plate kroz „paket za spašavanje” konačni je dokaz te tvrdnje, ali su za sve vreme tog silaznog puta Amerikanci, odnosno

ostatak Amerike, mogli bolje da prođu da je „Dženeral Motors” bio primoran da investira u tehnologiju i mašine potrebne za proizvodnju boljih automobila, umesto što je lobirao za zaštitu, kupovao konkurenciju i pretvarao se u finansijsku kuću. Sto je važnije, svi ti mnogobrojni potezi koji su omogućili „Dženeral Motorsu” da se u prvi mah izvuče iz teškoća ulažući najmanji mogući trud nisu, kako se pokazalo, na kraju bili dobri ni za samu tu kompaniju - sem ako u potpunosti ne izjednačite kompaniju „Dženeral Motors” s njenom upravom i s grupom akcionara koja se neprestano menja. Ti menadžeri su dobijali apsurdno velike plate zato što su obezbeđivali veliki profit, a taj veliki profit su obezbeđivali tako što nisu ulagali u rast produktivnosti već su cedili ostale slabije „aktere” - svoje radnike, svoje snabdevače i zaposlene u tim kooperantskim firmama. Kupili su ćutanje i odobravanje akcionara time što su im ponudili dividende i mogućnost otkupa akcija po povlašćenoj ceni u tolikim razmerama da su u potpunosti ugrozili budućnost kompanije. Akcionarima to nije smetalo, čak su mnogi među njima podsticali takvu praksu zato što su većinu njih činili nepostojani, kolebljivi akcionari koji ne haju za dugoročnu budućnost tog ili bilo kog drugog preduzeća, jer u trenu mogu da prodaju jedne i kupe druge akcije (vidi Stvar br. 2). Priča o kompaniji „Dženeral Motors” donosi nam neke važne, ali gorke pouke o potencijalnim sukobima između korporativnih i nacionalnih interesa ono što je dobro za neko preduzeće, koliko god da je to preduzeće važno, ne mora biti dobro za zemlju. Štaviše, time se dodatno osvetljavaju sukobi između različitih aktera koji čine jedno preduzeće - ono što je dobro za neke aktere u jednom preduzeću, kao što su menadžeri i kratkoročni akcionari, ne mora biti dobro za druge, kao što su radnici i kooperanti. Na kraju krajeva, to nas uči i da ono što je kratkoročno dobro za jedno preduzeće ne mora biti na duži rok dobro za isto to preduzeće - ono što je za kompaniju „Dženeral Motors” dobro danas ne mora biti dobro za „Dženeral Motors” sutra. Možda se neki čitaoci, čak i među onima koje je taj argument ubedio i pridobio, ipak još uvek pitaju da nisu SAD samo izuzetak koji potvrđuje pravilo. Nedovoljna uređenost tržišta propisima možda jeste problem u SAD, ali nije li preterana normiranost ipak problem u drugim zemljama?

Dvesta devedest devet dozvola

Početkom devedesetih godina 20. veka, poslovni časopis koji u Hong Kongu izlazi na engleskom jeziku „Far Istern Ikonomik Rivju” (Far Eastern Economic Review) objavio je specijalni broj o Južnoj Koreji. U jednom članku časopis je izrazio čuđenje zbog činjenice da, uprkos tome što je za otvaranje fabrike potrebno dobiti do 299 dozvola od 199 agencija, Južna Koreja beleži rast od preko šest posto - mereno po stanovniku - u prethodne tri decenije. Kako je to mogućno? Kako jedna zemlja s tako opresivnim regulatornim režimom može da ostvaruje tako veliki rast? Pre no što pokušamo da odgonetnemo tu zagonetku, moram da naglasim da Koreja pre poslednje decenije 20. veka nije bila jedina zemlja u kojoj su naizgled tvrdi i ograničavajući propisi koegzistirali s veoma živom privredom. Slična situacija postojala je u Japanu i na Tajvanu u godinama njihovog privrednog „čuda” - između pedesetih i osamdesetih. Kineska privreda je bila veoma strogo uređena propisima u poslednje tri decenije, kada je ostvarila brzi rast. Nasuprot tome, u protekle tri decenije, mnoge zemlje u razvoju u Latinskoj Americi i podsaharskoj Africi maksimalno su deregulisale svoju privredu, odustajući od propisa u nadi da će to stimulisati poslovne aktivnosti i ubrzati rast. Međutim, začuđujuće je da su te zemlje od osamdesetih godina 20. veka naovamo rasle sporije nego tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, kada ih je, navodno, sputavala prevelika količina propisa (vidi Stvari br. 7 i br. 11). Prvo objašnjenje je u tome što, koliko god to izgledalo čudno većini ljudi bez poslovnog iskustva, poslovni ljudi mogu da dobiju tih 299 dozvola (neke će možda zaobići potkupljivanjem, ako ih niko ne uhvati) ako ih na kraju čeka mogućnost da zarade dovoljno novca. Dakle, u zemlji koja ostvaruje veliki privredni rast i u kojoj se sve vreme gomilaju dobre poslovne mogućnosti, čak ni 299 dozvola koje treba ujuriti neće odvratiti poslovne ljude od otvaranja novog preduzeća. Nasuprot tome, ako ih posle svih neprijatnosti oko dobijanja dozvola ne čeka realna perspektiva zarade solidnih para, onda im i samo 29 dozvola može delovati kao preteško breme. Što je još važnije, neke zemlje koje su uvele mnoštvo propisa u poslovnu sferu ipak postižu ekonomski dobre rezultate zato što su mnogi od tih propisa u suštini korisni za poslovanje. Ponekad propisi pomažu preduzećima time što im se ograničava mogućnost bavljenja aktivnostima koje mogu na kratak rok doneti veću zaradu,

ali na kraju uništavaju zajedničke resurse koji su svim preduzećima potrebni. Na primer, ako se propisima uredi intenzitet gajenja ribe, to može smanjiti zaradu pojedinačnih ribljih gazdinstava, ali će pomoći celoj toj industrijskoj grani time što će se očuvati kvalitet vode koju sva riblja gazdinstva moraju da koriste. Kao drugi primer možemo navesti zapošljavanje dece koje može biti u interesu pojedinačnih preduzeća jer na taj način mogu da snize troškove plata. Međutim, neograničeno korišćenje dečjeg rada dugoročno će sniziti kvalitet radne snage jer će onemogućiti normalan i zdrav fizički i mentalni razvoj dece. U takvom slučaju, propisi o zabrani detinjeg rada u suštini dugoročno koriste celokupnom poslovnom sektoru. Evo još jednog primera: pojedinačne banke mogu imati koristi od agresivnijeg kreditiranja. Međutim, kad sve one posegnu za istim sredstvom, na kraju im se može dogoditi da sve pretrpe štetu, budući da takvo agresivno kreditiranje uvećava šanse za sistemski krah, u šta smo se osvedočili u vreme globalne finansijske krize 2008. godine. Prema tome, kada se ograniči poslovanje banaka, to svima njima na duži rok može biti od koristi, iako im na kratak rok ne donosi korist (vidi Stvar br. 22). Nije reč samo o tome da propisi kojima se uređuje poslovanje mogu pomoći preduzećima tako što će im onemogućiti podrivanje osnove dugoročne održivosti njihovog poslovanja. Propisi ponekad mogu pomoći time što će primorati preduzeća da obave i neke poslove koji možda nisu u njihovom individualnom interesu, ali na duži rok uvećavaju njihovu kolektivnu produktivnost. Na primer, preduzeća često ne ulažu dovoljno u obuku svojih zaposlenih. Razlog je u tome što su zabrinuta da bi njihove obučene radnike mogla da ukrade druga firma i tako besplatno iskoristi njihova ulaganja u obuku zaposlenih. U takvoj situaciji, ako vlada uvede obavezu obuke zaposlenih za sva preduzeća, to stvarno može poboljšati kvalitet radne snage, što je od koristi za sve firme i celu privredu. Dobar primer je i uvoz tehnologije u zemlje u razvoju: vlada može pomoći poslovnom sektoru da dugoročno gledano postigne veću produktivnost tako što će zabraniti uvoz preterano zastarelih stranih tehnologija. Da nema takvog propisa, firma koja uveze veoma zastarelu stranu tehnologiju mogla bi, doduše, na kraći rok podriti konkurenciju, ali bi na duži rok upala u tehnološki ćorsokak. Karl Marks je ograničenja koje vlade uvode na slobodu poslovanja radi kolektivnih interesa kapitalističke klase opisao kao „postupanje vlade u ulozi centralnog komiteta buržoazije”. Međutim, ne morate biti marksista da biste

videli da propisi kojima se ograničava sloboda individualnih preduzeća mogu biti u kolektivnom interesu celokupnog poslovnog sektora, da i ne govorimo o celoj zemlji. Drugačije rečeno, postoje mnogi propisi koji su proprivredni, a ne samo antiprivredni. Mnogi propisi pomažu očuvanju zajedničkog pula resursa koji dele sva preduzeća, dok drugi propisi takođe pomažu poslovnom sektoru time što primoravaju preduzeća da obave zadatke koji, na duži rok, povećavaju kolektivnu produktivnost. Tek kad to shvatimo, moći ćemo da razumemo da ono što je bitno nije apsolutna količina propisa, već su važni ciljevi i sadržaj svakog od tih propisa.

Stvar br. 19 - Uprkos propasti komunizma i dalje živimo u planskim privredama Šta vam kažu? Propast komunizma jasno je pokazala ograničenja ekonomskog planiranja. U složenim savremenim privredama planiranje nije ni mogućno ni poželjno. Tu složenu savremenu privredu mogu održati samo decentralizovane odluke donete kroz mehanizme tržišnog delovanja, zasnovane na neprekidnom traganju i pojedinaca i preduzeća za unosnim mogućnostima. Treba konačno da se oslobodimo iluzije o tome da bilo šta možemo da planiramo u ovom složenom svetu neprestanih promena. Što manje planiranja, to bolje. A šta vam ne kažu? Kapitalističke privrede su u velikoj meri planske. Vlade u kapitalističkim privredama takođe se bave planiranjem, mada je osnova na kojoj to čine nešto ograničenija nego što je to u komunističkom centralnom planiranju. Sve vlade finansiraju znatan deo ulaganja u istraživanje i razvoj i infrastrukturu. Većina vlada planira znatan deo privrede tako što planira aktivnosti državnih preduzeća. Mnoge kapitalističke vlade planiraju individualne industrijske sektore tako što utvrđuju sektorsku industrijsku politiku, čak i ukupnu nacionalnu privredu kroz indikativno planiranje. Što je važnije, moderne kapitalističke privrede sazdane su od velikih, hijerarhijski organizovanih korporacija koje veoma detaljno planiraju sve svoje aktivnosti, prelazeći pritom čak nacionalne granice. Prema tome, ne postavlja se pitanje da li se planira ili ne planira. Važno je samo da se planiraju prave stvari, i to na pravim nivoima.

Gornja Volta s raketama Mnoge zapadne diplomate su sedamdesetih godina 20. veka nazivale Sovjetski Savez „Gornjom Voltom s raketama”. Stvarno velika uvreda za Gornju Voltu (zemlja je 1984. promenila ime u Burkina Faso), koja je bila na zlu glasu kao večiti simbol siromašne zemlje, čak i onda kada nije bila ni blizu

dna svetske lige siromašnih. Međutim, taj nadimak je jezgrovito sažeo sve ono što je bilo rđavo u sovjetskoj privredi. Bila je to zemlja koja je mogla da pošalje ljude u kosmos, ali u kojoj se u isto vreme čekalo i u redu na osnovne prehrambene artikle, kao što su hleb i šećer. Zemlji nije bilo teško da napravi interkontinentalne balističke projektile i nuklearne podmornice, ali nije mogla da proizvode pristojan TV prijemnik. Kažu da je tokom osamdesetih godina drugi po učestalosti uzrok požara u Moskvi bio - verovali ili ne - eksplodiranje TV prijemnika. Vrhunski ruski naučnici bili su isto onoliko inventivni koliko i njihove kolege u kapitalističkim zemljama, ali ostatak zemlje nekako nije uspevao da zadovolji iste standarde. O čemu se tu radilo? U nastojanju da ostvari komunističku viziju besklasnog društva zasnovanog na kolektivnoj svojini nad „sredstvima za proizvodnju” (na primer mašinama, fabričkim zgradama, putevima) Sovjetski Savez i njegovi komunistički saveznici težih su punoj zaposlenosti i visokom stepenu jednakosti. Budući da niko nije mogao da poseduje sredstva za proizvodnju, praktično svim preduzećima upravljali su profesionalni rukovodioci (postojali su, doduše, beznačajni izuzeci, kao što su mali restorani i frizerski saloni), što je sprečavalo pojavu preduzetnika-vizionara, poput Henrija Forda ili Bila Gejtsa. S obzirom na političku opredeljenost za punu ravnopravnost, postojala su jasna ograničenja za to koliko jedan rukovodilac može da zaradi, koliko god da je on uspešan u svome poslu. To je značilo da je postojala samo ograničena inicijativa za poslovne rukovodioce da pretvore naprednu tehnologiju koju je sistem očigledno mogao da proizvede u proizvode koje su potrošači stvarno želeli. Politika pune zaposlenosti po svaku cenu značila je da rukovodioci nisu mogli da upotrebe najjače oružje - pretnju otpuštanjem - da bi disciplinovali radnike. To je samo doprinosilo aljkavom radu i izostancima s posla; kada je pokušao da reformiše sovjetsku privredu, Gorbačov je često govorio o problemu discipline na radnom mestu. Razume se, to nikako ne znači da niko u komunističkim zemljama nije bio motivisan da vredno radi ili da dobro vodi posao. Čak ni u kapitalističkim zemljama ne radimo samo za novac (vidi Stvar br. 5), ali su se komunističke zemlje, uz izvestan uspeh mnogo više oslanjale na one manje sebične aspekte ljudske prirode. Posebno je u ranim danima komunizma bilo mnogo idealizma u vezi sa izgradnjom novog društva. U Sovjetskom Savezu postojao je i snažan

talas patriotizma tokom Drugog svetskog rata i jedno kraće vreme po završetku tog rata. U svim komunističkim zemljama bilo je mnogo predanih rukovodilaca i radnika koji su dobro obavljali posao iz profesionalnih razloga i zbog samopoštovanja. Štaviše, tokom šezdesetih godina, ideal egalitarizma karakterističan za ranu fazu komunizma ustupio je mesto realizmu, pa je plaćanje po učinku postalo norma, čime je ublažen (mada ne i potpuno otklonjen) problem podsticaja i inicijative. Uprkos tome, sistem i dalje nije uspevao dobro da funkcioniše zbog neefikasnosti sistema komunističkog centralnog planiranja, koji je trebalo da predstavlja efikasniju alternativu tržišnom sistemu. Komunističko obrazloženje centralnog planiranja temeljilo se na veoma zdravoj logici. Karl Marks i njegovi sledbenici tvrdili su da je osnovni problem kapitalizma u protivrečnosti između društvene prirode procesa proizvodnje i privatne prirode vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Kako se privreda razvija - odnosno, kako se, marksističkim jezikom rečeno, razvijaju proizvodne snage, tako se razvija i podela rada među preduzećima usled čega ona sve više zavise jedna od drugih - tj. pojačava se socijalna priroda proizvodnog procesa. Međutim, uprkos rastućoj međuzavisnosti preduzeća, tvrdili su marksisti, vlasništvo nad preduzećima čvrsto ostaje u privatnim rukama, usled čega nije mogućno koordinisati postupke tih nezavisnih preduzeća. Razume se, promene cena obezbeđuju izvesnu ex post koordinaciju odluka preduzeća, ali su razmere te koordinacije ograničene i neravnoteža između ponude i tražnje koju uzrokuju takvi (nemarksističkim jezikom rečeno) „propusti koordinacije” akumulira se, izbijajući u periodičnim ekonomskim krizama. Tokom ekonomske krize, glasi dalje argument, uludo se potroši velika količina dragocenih resursa. Mnogi neprodati proizvodi se bacaju, mašine koje su korišćene za proizvodnju stvari koje se više ne traže odlaze u staro gvožđe, a radnici koji su voljni i kadri da rade otpuštaju se zato što više nema tražnje za onim što su oni proizvodili. Sto se kapitalizam bude više razvijao, prognozirali su marksisti, ta sistematska protivrečnost postajaće sve veća i obuhvatnija pa će, sledstveno tome, ekonomska kriza postajati sve žešća, dovodeći na kraju do kolapsa celokupnog sistema. Nasuprot tome, tvrdili su marksisti, u centralnom planiranju sva sredstva za proizvodnju nalaze se u svojini celog društva i usled toga aktivnosti

međusobno zavisnih proizvodnih jedinica mogu biti koordinisane ex ante kroz jedinstveni plan. Budući da se svaki potencijalni koordinacioni propust ili greška rešava i pre no što se dogodi, privreda ne mora da prolazi kroz periodične krize da bi uravnotežila ponudu i tražnju. U zemljama u kojima postoji centralno planiranje, privreda će proizvoditi samo ono što je tačno potrebno. Neće biti uludo protraćenih resursa ni u jednom trenutku, pošto neće biti ekonomskih kriza. Tako će, kako se tvrdilo, sistem centralnog planiranja daleko efikasnije upravljati privredom nego što to čini tržišni sistem. Tako je, barem, glasila teorija. Nažalost, centralno planiranje se nije pokazalo dobrim u praksi. Glavni problem ogledao se u složenosti. Marksisti su možda bili u pravu kada su govorili o tome da razvoj proizvodnih snaga, povećavajući međuzavisnost raznih segmenata kapitala, sve više ističe potrebu za centralnim planiranjem. Međutim, oni nisu uočili da on istovremeno čini samu privredu mnogo složenijom, pa ona samim tim postaje mnogo komplikovaniji predmet centralnog planiranja. Centralno planiranje je dobro funkcionisalo kada su proizvodni ciljevi bili relativno jednostavni i jasni, o čemu svedoči uspeh početne sovjetske industrijalizacije, gde je glavni zadatak bio da se proizvede relativno mali broj ključnih artikala u velikim količinama (trebalo je, dakle, proizvesti svega nekoliko vrsta čelika, traktora, žita, krompira itd. ali u velikoj količini). Međutim, kako se privreda razvijala, tako je bilo sve teže planirati na centralnom nivou, s obzirom na sve veći broj (stvarnih i potencijalnih) raznovrsnih artikala. Razume se, naporedo s privrednim razvojem rasla je i sposobnost planiranja, zahvaljujući poboljšanjima u menadžerskim veštinama, matematičkoj tehnici planiranja i razvoju kompjutera. Ipak, to povećanje sposobnosti planiranja nije bilo toliko da je moglo da parira povećanju ukupne složenosti privrede. Jedno očigledno rešenje sastojalo se u tome da je trebalo ograničiti dijapazon proizvoda, ali je to izazvalo veliko nezadovoljstvo potrošača. Štaviše, čak i kada se smanjio asortiman, privreda je i dalje bila isuviše složena da bi mogla biti planirana. Proizvodile su se mnoge nepotrebne stvari i one su ostajale neprodate, dok je u isto vreme vladala nestašica nekih drugih artikala, što je stvaralo one mučne redove. Otud ona cinična šala koja se mogla čuti tokom osamdesetih godina, kada je komunizam počeo da se urušava, sve nesposobniji da ispuni obećanja koja je dao: „Mi se pravimo da radimo, a oni

se prave da nas plaćaju”. Nije nikakvo čudo da je centralno planiranje odbačeno čim su dotad vladajuće komunističke partije zbačene s vlasti širom sovjetskog bloka, posle pada Berlinskog zida. Čak su i zemlje koje su, kao što su Kina i Vijetnam, tvrdoglavo čuvale komunizam, postepeno odustale od centralnog planiranja, mada je reč o državama koje još drže izvestan stepen kontrole nad privredom. Dakle, svi danas živimo u tržišnim privredama (dobro, to ne važi za one koji žive u Severnoj Koreji ili na Kubi). Planiranja više nema. A da li je baš tako?

Postoji planiranje i planiranje Činjenica da je komunizam nestao iz svih praktičnih razloga, ne znači da je i planiranje prestalo da postoji. Vlade u kapitalističkim zemljama takođe planiranju, mada ne na onako sveobuhvatan način kao što su to činili organi centralnog državnog plana u komunističkim zemljama. Čak i u kapitalističkoj privredi postoje situacije - na primer, ratno stanje u kojima je centralno planiranje efikasnije. Na primer, tokom Drugog svetskog rata, ekonomije vodećih kapitalističkih sila koje su tada ratovale - SAD, UK i Nemačke - bile su predmet centralnog planiranja, jedino što se to nije tako rvalo. Međutim, važnije od toga je to što su mnoge kapitalističke zemlje uspešno koristile ono što se danas naziva „indikativnim planiranjem”. To je planiranje koje podrazumeva da vlada u jednoj kapitalističkoj zemlji utvrdi izvesne široko postavljene ciljeve za ključne ekonomske varijable (npr. ulaganja u strateške industrijske grane, razvoj infrastrukture, izvoz) i rade s privatnim sektorom, a ne protiv njega da bi se ti ciljevi ostvarili. Za razliku od klasičnog centralnog planiranja, tu postavljeni ciljevi nisu pravno obavezujući; zato se i upotrebljava izraz „indikativni”. Međutim, vlada će dati sve od sebe da se ti ciljevi ostvare tako što će mobilisati razne „šargarepe” (npr. subvencije, monopolistička prava) i močuge (npr. uticaj preko državnih banaka) koje poseduje. Francuska je ostvarila veliki uspeh u podsticanju investicija i tehnoloških inovacija kroz indikativno planiranje tokom pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, kada je prestigla britansku privredu na mestu najrazvijenije industrijske sile u Evropi. Ostale evropske zemlje, kao što su Finska, Norveška i Austrija,

takođe su uspešno koristile indikativno planiranje ne bi li unapredile svoje privrede između pedesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Istočnoazijske zemlje privrednog čuda, kao što su Japan, Koreja i Tajvan, takođe su koristile indikativno planiranje između pedesetih i osamdesetih godina. To, naravno, ne znači da su svi pokušaji indikativnog planiranja bili uspešni; u Indiji, na primer, nisu urodili plodom. Ipak, svi evropski i istočnoazijski primeri pokazuju da su izvesni oblici planiranja spojivi s kapitalizmom i da mogu čak veoma dobro podsticati razvoj kapitalizma. Štaviše, čak i kada ne planiraju izričito celokupnu privredu, pa ni u smislu indikativnog planiranja, vlade u većini kapitalističkih privreda prave planove i realizuju ih za neke ključne aktivnosti, koje mogu imati implikacije za celu privredu (vidi Stvar br. 12). Većina kapitalističkih vlada planira i oblikuje budućnost nekih ključnih industrijskih grana kroz ono što nazivamo „sektorskom industrijskom politikom”. Evropske i istočnoazijske zemlje koje su se uključile u indikativno planiranje takođe su vične kreiranju i sprovođenju aktivne sektorske industrijske politike. Čak i one zemlje koje se nisu upuštale u indikativno planiranje, kao što su Švedska i Nemačka, bavile su se sektorskom industrijskom politikom. U većini kapitalističkih država vlada je ta koja poseduje znatan deo nacionalne privrede preko državnih preduzeća, a često i rukovodi tim preduzećima. Ta preduzeća su često aktivna u ključnim infrastrukturnim sektorima (npr. železnice, putevi, luke, aerodromi) ili se bave pružanjem ključno značajnih usluga (npr. vodovod, električna energija, poštanski saobraćaj), ali to postoji i u neposrednoj proizvodnji i finansijama (više o državnim preduzećima može se naći u poglavlju „Eksploatacija čoveka po čoveku” moje knjige Loši Samarićani). Udeo državnih preduzeća u nacionalnom proizvodu može iznositi 20 i više procenata, kao u Singapuru, ili svega jedan posto, kao u SAD, ali je ukupni međunarodni prosek oko deset posto. Pošto vlada planira aktivnosti državnih preduzeća, to znači da je znatan deo prosečne kapitalističke privrede podvrgnut direktnom planiranju. Ako pritom uzmemo u obzir činjenicu da je reč o preduzećima koja posluju u sektorima čiji je uticaj na ostatak privrede nesrazmerno veliki, videćemo da je posredno dejstvo planiranja preko državnih preduzeća veće nego što .bi se moglo zaključiti ako bi se kao pokazatelj uzeo samo udeo tih preduzeća u

nacionalnom proizvodu. Štaviše, u svim kapitalističkim privredama vlada planira nacionalnu tehnološku budućnost time što finansira veliki deo (od 20 do 50 procenata) istraživanja i razvoja. Zanimljivo je da su Sjedinjene Američke Države u tom pogledu jedna od onih kapitalističkih privreda s najizraženijim planiranjem. Između pedesetih i osamdesetih godina prošlog veka, udeo državnog finansiranja ukupnih troškova istraživanja i razvoja u Americi, koja je navodno zemlja potpuno slobodnog tržišta, iznosio je, zavisno od godine, između 47 i 65 procenata, dok je u Japanu i Koreji iznosio oko 20 posto, a u nekoliko evropskih zemalja (npr. Belgiji, Finskoj, Nemačkoj, Švedskoj) iznosio je nešto 69

manje od 40 posto. Taj udeo se smanjuje od devedesetih godina prošlog veka pošto je finansiranje istraživanja i razvoja u vojsci smanjeno otkako je okončan hladni rat. Međutim, uprkos tome, udeo vlasti u finansiranju istraživanja i razvoja u SAD još uvek je veći nego u mnogim drugim kapitalističkim privredama. Primetno je da većinu industrijskih grana u kojima SAD prednjači na međunarodnom tehnološkom planu čine upravo one industrije koje su dobijale i dobijaju najveća vladina finansijska sredstva kroz vojne programe (npr. proizvodnja kompjutera, poluprovodnika, vazduhoplova) i zdravstveni projekti (npr. farmaceutska industrija, biotehnologija). Razume se, od osamdesetih godina 20. veka umanjen je obim vladinog planiranja u većini kapitalističkih privreda, dobrim delom i zbog uzleta protržišne ideologije u tom periodu. U većini zemalja odrekli su se indikativnog planiranja, uključujući one zemlje u kojima je ono bilo uspešno. U mnogim, mada ne baš svim zemljama, privatizacija je dovela do toga da se smanjuje udeo državnih preduzeća u nacionalnom proizvodu i ulaganjima. Udeo vladinog finansiranja ukupnih troškova istraživanja i razvoja takođe je pao praktično u svim kapitalističkim zemljama, mada ne tako mnogo u većini slučajeva. Međutim, složiću se da, uprkos relativnom opadanju vladinog planiranja u poslednje vreme, još postoji ekstenzivno, i pritom rastuće planiranje u kapitalističkim privredama. Zašto to kažem?

Planirati ili ne planirati - nije pitanje sad Pretpostavimo da u preduzeće dođe novi generalni direktor i kaže: "Ja sam veliki zagovornik tržišnih snaga. U ovom svetu koji se brzo menja ne treba

da imamo neku strogo utvrđenu strategiju, već moramo održavati najveću moguću fleksibilnost. Dakle, od sada svako ko radi u ovom preduzeću upravljače se prema tržišnim cenama koje se stalno menjaju, umesto da se drži nekog rigidnog plana.” Šta mislite šta bi se dogodilo ? Da li bi zaposleni pozdravili direktora s vizijom koja je tako primerena 21. veku? Da li bi akcionari aplaudirali njegovom tržišno orijentisanom pristupu i nagradili ga povećanjem plate? Ne bi taj opstao ni nedelju dana. Ljudi bi kazali da on jednostavno nema kvalitete potrebne za jednog direktora. Optužili bi ga da „nema onu stvar koju zovu vizija” (kako je to jednom formulisao Džordž Buš Stariji). Najviši rukovodilac, odmah bi istakli, treba da bude voljan da oblikuje budućnost kompanije, a ne da je tek tako pusti da se događa sama od sebe. Slepo praćenje tržišnih signala nije dobar put za rukovođenje nekim poslom, tvrdili bi dalje. Ljudi bi očekivali da im novi generalni direktor kaže nešto nalik na ovo: „Evo, ovde se naše preduzeće nalazi danas. A evo gde ja želim da ga odvedem u roku od deset godina. Da bismo stigli do te tačke, razvićemo nove pogone A, B i C, a zatvorićemo D i E. Naša ćerka-firma D biće prodata. Zatvorićemo pomoćni pogon E ovde, u zemlji, ali ćemo deo te proizvodnje možda prebaciti u Kinu. Da bismo unapredili proizvodnju u pogonu A, izvršićemo unakrsno subvencionisanje iz profita koji ostvarimo u ostalim postojećim pogonima. Da bismo učvrstili svoje prisustvo u industrijskoj grani B, moramo da stupimo u strateško partnerstvo s japanskom korporacijom „Kajša”, što će možda podrazumevati da moramo da im prepustimo neke svoje proizvode po cenama ispod tržišnih. Da bismo proširili poslovanje u industrijskoj grani C, moraćemo da povećamo ulaganja u istraživanje i razvoj u narednih pet godina. Sve to možda znači da će kompanija, gledano kao celina, u doglednoj budućnosti beležiti gubitke. Ako je to tako, neka tako i bude. To je, naime, cena koju moramo da platimo da bi potom nastupila svetlija budućnost.” Drugačije rečeno, od generalnog direktora se očekuje da bude „muškarac (ili žena) s planom’. U biznisu se planiraju aktivnosti - često do poslednjeg detalja. Zaista, Marks je upravo tu došao na ideju o centralnom planiranju celokupne privrede. Kada je govorio o planiranju, u stvarnom životu nije bilo vlade koja se bavila planiranjem. U to vreme planirala su samo preduzeća. Ono što je Marks

predvideo bilo je to da će „racionalan” planski pristup kapitalističkih preduzeća na kraju da se pokaže superiornijim od rastrošne anarhije tržišta, pa će na kraju upravo taj pristup biti proširen na celokupnu privredu. Naravno, on je žestoko kritikovao planiranje unutar preduzeća kao despotizam kapitalista, ali je verovao da će, kada privatna svojina bude ukinuta i kada kapitalisti kao klasa budu eliminisani, racionalni elementi tog despotizma moći da se izoluju i iskoriste zarad opšteg društvenog dobra. Kako se kapitalizam razvijao, tako su velike korporacije postale dominantne u sve većem broju privrednih oblasti. To znači da je, u suštini, prošireno područje kapitalističke privrede koje je obuhvaćeno planiranjem. Navešću sasvim konkretan primer: danas se, zavisno odprocene, između trećine i polovine međunarodne trgovine sastoji od transfera između različitih poslovnih jedinica u jednoj istoj transnacionalnoj korporaciji. Herbert Sajmon, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1978, inače pionir u proučavanju organizacije poslovanja (vidi Stvar br. 16), veoma je slikovito prikazao stvari u jednom od poslednjih članaka koje je napisao, „Organizacije i tržišta”, 1991. „Kad bi neki Marsovac, bez ikakvog predznanja, došao na Zemlju i posmatrao našu privredu”, pisao je Sajmon, „mislite li da bi on zaključio da Zemljani žive u tržišnoj privredi*. Ne”, glasio je Sajmonov odgovor, „on bi gotovo sigurno zaključio da Zemljani žive u organizovanoj privredi u tom smislu da je glavnina privrednih aktivnosti koje se na Zemlji obavljaju koordinisana unutar granica preduzeća (organizacija), a ne preko tržišnih transakcija između tih preduzeća. Ako bismo preduzeća označili zelenom, a tržišta crvenom bojom”, tvrdio je Sajmon, „Marsovci bi videli ’velike zelene površine međusobno povezane crvenim nitima’, a ne 70

’mrežu crvenih linija koje povezuju zelene tačke’.” A mi mislimo da je planiranje mrtvo. Sajmon nije mnogo govorio o vladinom planiranju, ali ako bismo dodali vladino planiranje u celu tu sliku, onda bismo videli da je većina kapitalističkih privreda mnogo više isplanirana nego što taj primer s Marsovcem uopšte sugeriše. Između planiranja koje se odvija unutar korporacija i raznih vrsta vladinog planiranja, moderne kapitalističke privrede planirane su u veoma visokom stepenu. Iz tih zapažanja sledi nešto što je veoma zanimljivo: bogate zemlje su mnogo više planirane od siromašnih zemalja, prvenstveno zahvaljujući tome što su u njima rasprostranjenije velike

korporacije koje su često i vidljivije (istina, često su i manje vidljive zato što koriste znatno suptilniji pristup) nego što je vidljiva vlada. Ne postavlja se, dakle, pitanje treba li ili ne treba planirati. Pitanje je samo koji su odgovarajući nivoi i oblici planiranja primereni kojim vrstama aktivnosti. Predrasude prema planiranju, mada jesu shvatljive s obzirom na nedostatke i promašaje komunističkog centralnog planiranja, dovode nas u situaciju da pogrešno shvatimo pravu prirodu moderne privrede u kojoj su vladina sektorska politika, korporativno planiranje i tržišni odnosi životno značajni i svi među sobom stupaju u veoma složenu interakciju. Bez tržišta bismo završili opterećeni svim neefikasnostima koje su bile karakteristične za sovjetski sistem. Međutim, ako bismo verovali da možemo da živimo samo od slobodnog tržišta, bilo bi isto kao kad bismo pomislili da možemo da živimo tako što ćemo jesti samo so, jer so ima presudni značaj za naš opstanak.

Stvar br. 20 - Možda nije fer pružiti svima jednake mogućnosti Šta vam kažu? Mnogi se uznemire na sam pomen neravnopravnosti. Međutim, postoje različite vrste ravnopravnosti. Kada na isti način nagrađujete sve ljude bez obzira na napore koje su uložili i ostvarenja koja su postigli, onda oni darovitiji i vredniji više ničim nisu podstaknuti da postižu dotadašnje rezultate. To je jednakost ishoda. Jednakost ishoda nije dobra ideja, o čemu svedoči i propast komunizma. Jednakost kojoj težimo treba da bude jednakost mogućnosti. Tako, to što student crne boje kože nije mogao u vreme aparthejda u Južnoj Africi da pohađa bolje, „bele” univerzitete, čak i ako je bio bolji student, nije bilo samo nepravično već i nedelotvorno u društvenom smislu. Ljudima treba pružiti jednake mogućnosti. Podjednako je, međutim, nepravično i nedelotvorno kada se, uvođenjem sistema pozitivne diskriminacije, na univerzitet upisuju i slabiji studenti samo zato što im je koža crna ili što potiču iz siromašnih porodica. Kada unapred pokušavamo da izjednačimo ishode, ne samo da pogrešno usmeravamo pojedince već i kažnjavamo one koji su najdarovitiji ili koji ulažu najviše truda. A šta vam ne kažu? Jednakost mogućnosti predstavlja polazište svakog pravičnog društva. To, međutim, samo po sebi nije dovoljno. Razume se, pojedince treba nagraditi za bolje rezultate, ali je pitanje da li se oni stvarno nadmeću u istim uslovima u kojima deluju njihovi takmaci. Ako dete ne postiže dobre rezultate u školi zato što je gladno pa ne može da se koncentriše na času, ne može se reći da to dete loše uči zato što je suštinski manje sposobno. Pravična konkurencija može se postići samo onda kada se tom detetu da dovoljno hrane - kod kuće, kroz podršku porodičnom budžetu, i u školi, kroz program besplatnih đačkih obroka. Ako nema bar izvesne jednakosti ishoda (to jest, ako prihodi svih roditelja nisu iznad određenog minimuma, odnosno praga, tako da nijedno dete ne dolazi gladno u školu), onda jednake mogućnosti (tj. besplatno školovanje) gube suštinski smisao.

Veći katolici od pape?

Veći katolici od pape? U Latinskoj Americi često možete čuti da je neko „veći katolik od pape” (mas Papista que el Papa). Time se označava tendencija društava na intelektualnoj periferiji da primenjuju doktrine - bile one verske, ekonomske ili socijalne - mnogo rigidnije nego što se te doktrine primenjuju u zemljama iz kojih su ponikle. Moji sunarodnici, Korejci, verovatno su svetski prvaci u disciplini: kako biti veći katolik od pape (ne sasvim bukvalno, razume se, pošto je svega oko deset posto njih katoličke veroispovesti). Koreja nije sasvim mala zemlja. Združeno stanovništvo Severne i Južne Koreje, koje je gotovo čitav milenijum do 1945. godine činilo jednu zemlju, danas iznosi oko 70 miliona ljudi. Međutim, oni žive usred zone u kojoj se sudaraju interesi divova - Kine, Japana, Rusije i SAD. Tako smo postali vrlo vešti u prilagođavanju ideologiji nekog od tih „velikih momaka” i da u tom sprovođenju ideologije budemo pravoverniji od njega. Dakle, ako je ta ideologija komunizam (gore, u Severnoj Koreji), onda smo veći komunisti od Rusa. Kad je to bio državni kapitalizam u japanskom stilu (na jugu) između šezdesetih i osamdesetih godina 20. veka, onda smo u to vreme bili mnogo veći državni kapitalisti nego što su to bili Japanci. Sada, kada smo prešli na kapitalizam u američkom stilu, držimo predavanja Amerikancima o vrednostima slobodne trgovine i pokušavamo da ih postidimo tako što ćemo potpuno deregulisati finansijsko tržište i tržište rada i sleva, i zdesna, i u centru. Bilo je, dakle, potpuno prirodno to što smo sve do 19. veka, kad smo se nalazili u kineskoj sferi uticaja, bili veći konfučijevci od samih Kineza. Za one koji u to nisu upućeni, valja reći da je konfučijanizam kulturni sistem zasnovan na učenju Konfučija - što je opet latinizovano ime kineskog političkog filozofa po imenu K’ung Cu, koji je živeo u 5. veku pre Hrista. Danas, pošto su se uverili u ekonomski uspeh nekih konfučijevskih zemalja, mnogi smatraju da je ta kultura posebno pogodna za ekonomski razvoj; valja, međutim, reći da je to bila tipična feudalna ideologija sve dok se nije prilagodila zahtevima 71

modernog kapitalizma u drugoj polovini 20. veka. Poput većine drugih feudalnih ideologija, konfučijanizam je propovedao rigidnu društvenu hijerarhiju koja je ograničavala mogućnost izbora zaposlenja sužavajući je na okvire postavljene rođenjem. To je sprečavalo darovite ljude

iz nižih kasta da napreduju na društvenoj lestvici. U konfučijanstvu postojala je vrlo jasna podela između težaka (koji su smatrani osnovom društva) i drugih radnih slojeva stanovništva. Sinovi težaka mogli su da polažu (istina neverovatno teške) ispite za državnu službu i da, ako polože te ispite, budu primljeni u redove vladajuće klase, iako se to u praksi veoma retko dešavalo, dok sinovi zanatlija i trgovaca nisu mogli čak ni da se prijave za te ispite, koliko god da su pametni i daroviti bili. Kao zemlja u kojoj je konfučijanizam nastao, Kina je imala dovoljno unutrašnje snage da zauzme pragmatičniji stav prilikom tumačenja klasičnih doktrina i na kraju je dopustila sinovima trgovaca i zanadija da polažu ispite za prijem u državnu službu. Koreja je, međutim, bila veći konfučijevac od samog Konfučija, pa se čvrsto držala samog slova doktrine i odbijala je da angažuje darovite ljude samo zbog toga što su rođeni od „pogrešnih” roditelja. Tek pošto smo se oslobodili od japanske kolonijalne vlasti (1910-1945), tradicionalni kastinski sistem je u potpunosti ukinut i Koreja je postala zemlja u kojoj čovek rođenjem ne dobija tvrdo postavljeni plafon za individualna ostvarenja (iako predrasude prema zanatlijama - u modernim vremenima to su inženjeri - i trgovcima - u modernim vremenima to su razni poslovni menadžeri - nisu bile iskorenjene još narednih nekoliko decenija, sve dok sa ekonomskim razvojem to nisu postale privlačne profesije). Očigledno je da feudalna Koreja nije bila jedina koja je odbijala da pruži mogućnost jednakih šansi stanovništvu. U evropskim feudalnim društvima funkcionisali su slični sistemi, a u Indiji je kastinski sistem još uvek na delu, makar to bilo nezvanično. Ne može se reći da su ljudima uskraćivali jednake mogućnosti samo po osnovu kastinskih podela. Sve do Drugog svetskog rata većina društava je odbijala da dopusti mogućnost da žene budu birane na javne funkcije; u suštini, one jednostavno nisu priznavane kao politička bića, i čak im nije priznavano biračko pravo. Sve donedavno, u mnogim zemljama stanovništvu je po osnovu boje kože ograničavan pristup obrazovanju i određenim radnim mestima. Krajem 19. i početkom 20. veka SAD su zabranjivale useljavanje „nepoželjnih” rasa, posebno Azijaca. Južna Afrika je u vreme aparthejda imala odvojene univerzitete za belce, na jednoj, i za ostale („obojene” i crnce), na drugoj strani; ti drugi su bili veoma slabo finansirani. Prema tome, ne može se reći da je proteklo mnogo vremena otkako je najveći deo sveta konačno izašao iz stanja u kome je ljudima bivalo

zabranjeno da napreduju zbog pripadnosti određenoj rasi, polu ili kasti. Jednakost mogućnosti je nešto što treba visoko ceniti.

Tržišta oslobađaju? Mnoga formalna pravila koja ograničavaju jednakost mogućnosti ukinuta su u poslednjih nekoliko generacija. To je najvećim delom bilo učinjeno zahvaljujući političkim borbama koje su vodili diskriminisani - tako su čartisti tražili opšte pravo glasa (za muškarce) u Velikoj Britaniji sredinom 19. veka, pripadnici pokreta za građanska prava tražili su prava za crnce u SAD šezdesetih godina 20. veka, a borci protiv aparthejda u Južnoj Africi u drugoj polovini 20. veka zahtevali su ukidanje rasne diskriminacije; najniže kaste u Indiji i danas vode borbu za svoja prava. Bez svih njih i bezbrojnih drugih kampanja koje su vodile žene, pripadnici potlačenih rasa i najnižih kasta, živeli bismo i dan danji u svetu u kome bi se ograničavanje ljudskih prava, zavisno od toga ko je šta izvukao na lutriji rođenja, smatralo potpuno prirodno. U toj borbi protiv nejednakosti mogućnosti tržište je bilo od velike pomoći. Onda kada samo efikasnost obezbeđuje opstanak, kako vole da istaknu ekonomisti zagovornici slobodnog tržišta, nema prostora ni za rasne ni za političke predrasude koje bi mogle da ometu tržišne transakcije. Milton Fridman je to sasvim plastično opisao u svom delu Kapitalizam i sloboda: „Niko ko kupuje hleb ne zna da li je pšenica od koje je brašno napravljeno posejana rukama nekog komuniste ili republikanca... crnca ili belca. Upravo će stoga”, tvrdio je Fridman, „tržište konačno odbaciti rasizam ili ga barem u najvećoj mogućoj meri smanjiti zato što će rasistički poslodavci koji insistiraju na tome da zapošljavaju samo belce bili potisnuti od onih koji angažuju najdarovitije ljude, bez obzira na njihovu rasnu pripadnost.” Tu tezu veoma živo ilustruje činjenica da je čak i ozloglašeni rasistički režim aparthejda u Južnoj Africi morao da dodeli Japancima titulu „Počasnih belaca”. Nije, naime, postojala ni najmanja mogućnost da japanski menadžeri koji su upravljali lokalnim južnoafričkim pogonima „Tojote” i „Nišana” odu da žive u getima poput Soveta, a to su bila jedina mesta u kojima su, prema zakonima aparthejda, mogli da žive ljudi čija koža nije bela. Zato su beli suprematisti u Južnoj Africi morali da progutaju sopstveni ponos i da se pretvaraju da su Japanci belci, kad su već želeli da se vozikaju unaokolo japanskim automobilima. Tolika je moć tržišta.

Ta moć tržišta da sve izjednači zaista je mnogo veća nego što nam se na prvi pogled može učiniti. To je izvrsno pokazao i britanski pisac Alen Benet (Alan Bennett) u svojoj drami History Boys (Dečaci istorije), po kojoj je snimljen i film: srednjoškolci pripadnici ugroženih socijalnih grupa pokazuju da im nedostaje intelektualna i društvena samouverenost, pa im je zato teže da se upišu na elitne univerzitete - kao i da kasnije dobiju bolje plaćene poslove. Očigledno je da univerziteti ne moraju onoliko brzo da odgovore na pritiske tržišta koliko moraju preduzeća. Međutim, ako bi neki univerzitet dosledno diskriminisao pripadnike etničkih manjina ili decu poteklu iz radničke klase i upisivao samo studente „besprekornog” porekla uprkos tome što nisu tako daroviti, potencijalni poslodavci bi se na kraju radije opredeljivali za mlade koji diplomiraju na univerzitetima koji nisu rasistički. Zato bi taj uskogrudi univerzitet morao, pre ili kasnije, da se odrekne svojih predrasuda ako bi želeo bolje studente u svojim redovima. S obzirom na sve navedeno, teško je odoleti iskušenju da se tvrdi kako će, onog trenutka kada obezbedite jednakost mogućnosti, bez ikakve diskriminacije sem one po zaslugama, tržište otkloniti sve zaostale predrasude zahvaljujući delovanju mehanizma konkurencije. Međutim, to je samo početak. Mora se uraditi još mnogo toga da bi se izgradilo istinski pravično društvo.

Kraj aparthejda i „kapučino društvo” Iako još uvek ima previše ljudi s predrasudama prema određenim rasama, siromašnima, nižim kastama ili ženama, malo ko će se danas usuditi da se otvoreno usprotivi načelu jednakosti mogućnosti. Međutim, dalje od te tačke mišljenja se znatno razlikuju. Neki tvrde da na jednakosti više ne treba insistirati od trenutka kad se postigne jednakost mogućnosti: dalje neka svako gura sam, pa dokle stigne i kakav ishod postigne. Drugi, u koje i sam spadam, veruju da nije dovoljno da postoji samo formalna jednakost mogućnosti. Ekonomisti zagovornici slobodnog tržišta upozoravaju da, ako pokušavamo da izjednačimo ishode ljudskih postupaka a ne samo njihovu mogućnost da preduzmu određene radnje, može nastati samo to da ljudi više neće biti ničim podstaknuti da vredno rade i uvode novine u svoj posao. Da li biste vredno radili ako biste znali da ćete, šta god i kako god da radite, biti plaćeni isto onoliko koliko i čovek s vaše leve ili desne strane koji ošljari na poslu? Zar nisu upravo zbog toga propale poljoprivredne zadruge pod Mao

Cedungom? Ako nesrazmerno oporezujete bogate i taj novac koristite za finansiranje države blagostanja, zar bogati onda neće izgubiti podsticaj da i dalje stiču bogatstvo, dok će siromašni izgubiti podsticaj da rade, jer im je, bez obzira na to da li rade ili lenčare, zajemčen minimalni životni standard (vidi Stvar br. 21)? Na taj način, tvrde dalje zagovornici slobodnog tržišta, svako počinje da živi lošije već zbog samog pokušaja da se umanji nejednakost ishoda (vidi Stvar br. 13). Nema spora da prekomerni pokušaji da se izjednače ishodi - recimo, maoistička zadruga, gde nije postojala nikakva suštinska veza između truda koji je neka osoba ulagala i nagrade koju je za to dobijala - mogu imati samo negativan uticaj na napore koje ljudi ulažu u svoj rad. Sem toga, to je i nepravično. Međutim, verujem da je izvestan stepen izjednačavanja ishoda potreban ako želimo da izgradimo istinski pravično društvo. Bitno je da ljudi, kako bi imali koristi od jednakih mogućnosti koje su im pružene, treba da imaju sposobnost da te mogućnosti iskoriste. Nema nikakve koristi od toga što južnoafrički crnci danas imaju iste mogućnosti kao i belci da dobiju visokoplaćen posao ako nemaju obrazovanje koje im je neophodno da bi se kvalifikovali za takve poslove. Nema nikakve koristi ni od toga što crnci danas mogu da se upišu na bolje univerzitete (one koji su nekada primali samo belce) ako i dalje moraju da pohađaju loše finansirane škole u kojima predaju nedovoljno kvalifikovani nastavnici, među kojima ima i onih koji su i sami polupismeni. Za većinu crnačke dece u Južnoj Africi novostečena jednakost mogućnosti u pogledu upisa na dobre univerzitete nikako ne znači da oni stvarno mogu da pohađaju te univerzitete. Njihove škole su i dalje veoma siromašne i loše vođene. Ne može se reći da su njihovi nedovoljno kvalifikovani nastavnici iznenadno postali stručni i obrazovani kada je ukinut aparthejd. Njihovi roditelji su i dalje nezaposleni (čak je i zvanična stopa nezaposlenosti procenjena na 26-28 posto, što ni izdaleka ne odražava svu težinu realnog stanja nezaposlenosti u jednoj zemlji u razvoju, još uvek jedna od najviših u svetu). Za njih je pravo upisa na neki bolji univerzitet mrtvo slovo na papiru. Zbog toga se postaparthejdska Južna Afrika pretvorila u ono što neki Južnoafrikanci danas nazivaju „kapučino društvom”. Na dnu i u sredini imate smeđu masu, iznad koje se nalazi tanak sloj bele pene, poprskan na vrhu s malo kakaoa.

E sad, ekonomisti zagovornici slobodnog tržišta kazaće vam da oni koji nemaju obrazovanje, rešenost i preduzetničku energiju da iskoriste tržišne mogućnosti ne mogu da krive nikog drugog do same sebe. Zašto bi ljudi koji su vredno radili i, uprkos svemu, stekli univerzitetsku diplomu bili nagrađeni potpuno jednako koliko bi bio nagrađen neko istog siromašnog porekla ko uđe u svet sitnih krađa i džeparenja? Ta teza je ispravna. Ne možemo objasniti nečije rezultate samo okruženjem u kome je odrastao; to ne treba ni da pokušavamo. Čovek snosi odgovornost za to šta na kraju napravi od svog života. Međutim, iako je ispravna, ta teza predstavlja samo jedan deo priče. Čovek se ne rađa u vakuumu. Društvenoekonomsko okruženje u kome čovek živi ozbiljno ograničava njegove mogućnosti. Ograničava čak i ono što čovek želi da uradi. Vaše okruženje vas može naterati da odustanete od nekih stvari čak i pre no što ste se u njima oprobali. Na primer, mnoga deca britanske radničke klase koja su inače darovita za učenje čak i ne pokušavaju da se upišu na univerzitete jer „univerziteti nisu za njih”. Taj stav se sporo menja, ali se još uvek sećam jednog dokumentarca BBC-ja s kraja osamdesetih godina 20. veka u kome su stari rudar i njegova žena kritikovali jednog od svojih sinova koji se upisao na univerzitet i postao nastavnik; otac i majka su za njega govorili da je „klasni izdajnik”. Iako je suludo za sve optužiti društvenoekonomsko okruženje, podjednako je neprihvatljivo verovati da ljudi mogu sve da postignu samo ako „istinski veruju u sebe” i u dovoljnoj se meri trude, kao što pokušavaju da nas ubede holivudski filmovi. Jednakost mogućnosti je besmislena ako ljudi ne mogu da je iskoriste.

Čudnovati slučaj Alehandra Toleda Danas nema nijedne zemlje koja smišljeno sprečava siromašnu decu da pohađaju školu, ali mnoga deca u siromašnim zemljama ne mogu da pohađaju školu jer nemaju novca za plaćanje nastave. Štaviše, čak i u zemljama u kojima postoji besplatno obrazovanje, siromašna deca postižu lošije rezultate u školi, bez obzira na to kakve su im urođene mogućnosti. Neka od njih gladuju kod kuće i preskaču obroke u školi. Zbog toga nisu u stanju da se koncentrišu, i zbog toga imaju lošije ocene. U posebno teškim slučajevima, dešava se da usled nedostatka hrane u najranijem uzrastu biva zaustavljen intelektualni

razvoj. Ta deca češće obolevaju, zbog čega opet češće izostaju iz škole. Ako su im roditelji nepismeni i/ ili moraju veoma mnogo vremena da provode na poslu, deci neće imati ko da pomogne oko domaćih zadataka, dok će deci iz srednje klase pomagati roditelji, a bogatoj deci možda i nastavnici koji im drže privatne časove. Uz pomoć ili bez nje, siromašna deca možda nemaju ni dovoljno vremena za domaće zadatke, ako moraju da vode računa o mlađoj braći i sestrama ili da čuvaju stoku koju porodica gaji. Ako se sve to ima na umu, u onoj meri u kojoj prihvatamo da ne možemo kažnjavati decu zbog toga što su im roditelji siromašni, trebalo bi i da učinimo nešto kako bi svoj deci bila obezbeđena bar minimalna količina hrane, osnovna zdravstvena zaštita i pomoć u izradi domaćih zadataka. Najveći deo toga može se obezbediti kroz socijalnu politiku, što se i čini u mnogim zemljama - besplatni obroci u školi, redovna vakcinacija, sistematski pregledi i izvesna pomoć u izradi domaćih zadataka koju odmah posle nastave pružaju učitelji i nastavnici koje angažuje škola. Međutim, ponešto od toga treba obezbediti i kod kuće. Škole ne mogu sve da pruže. To znači da mora postojati barem minimalna jednakost ishoda u smislu roditeljskih prihoda, ako želimo da siromašna deca imaju bar približno jednake mogućnosti. Bez toga ni besplatno školovanje, besplatni obroci u školi, besplatna vakcinacija i tako dalje ne mogu pružiti stvarnu jednakost mogućnosti za decu. Čak i u odraslom životu mora postojati izvesna jednakost ishoda. Dobro je poznato da je čoveku koji je dugo nezaposlen izuzetno teško da se vrati na tržište rada. Međutim, to da li će neko ostati ili neće ostati bez posla ne zavisi isključivo od toga koliko to lice „vredi”. Na primer, mnogi ljudi ostanu bez posla zato što su se svojevremeno zaposlili u nekoj industrijskoj grani koja je, kad su oni počinjali da rade, delovala perspektivno, ali je u međuvremenu teško pogođena iznenadnim rastom strane konkurencije. Malo je američkih radnika u čeličanama ili britanskih brodograditelja koji su se zaposlili šezdesetih godina 20. veka moglo da pretpostavi da će već početkom devedesetih godina industrijske grane u kojima oni rade potpuno potonuti pod naletom japanske i korejske konkurencije. Zar je stvarno pravično što su ti ljudi bili prinuđeni toliko mnogo i nesrazmerno da trpe i da budu bačeni na smetlište istorije? Razume se, na idealizovanom slobodnom tržištu to ne bi trebalo da

predstavlja problem, jer bi američki metalurzi i britanski brodograditelji mogli da nađu poslove u nekim drugim industrijskim granama koje upravo doživljavaju procvat. Ali, koliko mnogo nekadašnjih američkih metalurga poznajete koji su u međuvremenu postali stručnjaci za kompjutere ili koliko poznajete britanskih brodograditelja koji su se prekvalifikovali za investicione bankare? Takve transformacije su krajnje retke, ako ih uopšte ima. Ravnopravniji pristup bio bi onaj koji bi omogućio otpuštenim radnicima da počnu da grade novu karijeru zahvaljujući pristojnoj naknadi za nezaposlene, besplatnom zdravstvenom osiguranju u vreme nezaposlenosti, programima prekvalifikacije i pomoći u traganju za novim radnim mestom, što je sve veoma dobro organizovano u skandinavskim zemljama. Kao što se može videti i na drugim stranicama ove knjige (vidi Stvar. br. 21) takav pristup bi mogao da bude produktivniji za privredu u celini. Da, u teoriji, mali čistač cipela iz siromašnog grada u unutrašnjosti Perua može da ode na univerzitet Stenford i tamo doktorira, kao što je to uradio bivši peruanski predsednik Alehandro Toledo (Alejandro), ali na jednog Toleda dolaze milioni peruanske dece koja nisu mogla da upišu ni srednju školu. Razume se, možemo tvrditi da su svi ti milioni siromašnih peruanskih klinaca lenčuge i nikogovići, jer je Alehandro Toledo dokazao da su mogli da odu na Stenford, samo da su se dovoljno trudili. Ipak, mislim da je mnogo verovatnije da je Alehandro Toledo izuzetak. Bez neke jednakosti ishoda (ili jednakosti roditeljskih prihoda), siromašni ljudi ne mogu u potpunosti da iskoriste jednakost mogućnosti. I zaista, ako na međunarodnom planu uporedimo socijalnu pokretljivost, videćemo da to poređenje potkrepljuje ovakav način razmišljanja. Prema jednoj veoma pažljivo sprovedenoj studiji grupe istraživača u Skandinaviji i u Velikoj Britaniji, skandinavske zemlje imaju znatno veću društvenu pokretljivost nego što je ima Velika Britanija, a ona opet ima veću društvenu 72

pokredjivost od SAD. Nije nimalo slučajno da je društvena pokretljivost utoliko veća ukoliko je država blagostanja jača. Posebno kada je reč o Sjedinjenim Američkim Državama, činjenica da se niska ukupna društvena mobilnost uglavnom izražava kroz nisku društvenu mobilnost na samom dnu ukazuje na to da najsiromašniju decu upravo to što nema osnovnog zajemčenog dohotka sprečava da iskoriste jednakost mogućnosti. Prekomerno izjednačavanje ishoda je štetno, mada se, naravno, može

raspravljati o tome koliko je stvarno prekomerno. Ipak, sama po sebi jednakost mogućnosti nije dovoljna. Ako ne stvorimo okruženje u kome će svakome biti zajamčen određen minimum mogućnosti kroz neke vrste zajemčenog minimalnog dohotka, obrazovanja i zdravstvene zaštite, ne možemo reći da imamo pravičnu konkurenciju. Činjenica da će svi započeti trku u istom trenutku neće učiniti da ta trka bude pravična ako neko mora da istrči trku na sto metara noseći vreće s peskom koje su mu prikačene za noge. Jednakost mogućnosti je apsolutno neophodan uslov, ali nije dovoljan za izgradnju istinski pravičnog i delotvornog društva.

Stvar br. 21 - Veliki državni aparat povećava spremnost ljudi na promene Šta vam kažu? Veliki državni aparat loš je za privredu. Država blagostanja se pojavila zbog želje siromašnih da žive što lakše, tako što će naterati bogate da snose sve troškove prilagođavanja koje neprestano traže tržišne snage. Kada su bogati oporezovani tako da plate čak i osiguranje za nezaposlene, zdravstvenu zaštitu i druge mere blagostanja za siromašne, onda siromašni samo postaju lenji, a bogati nisu više ničim podstaknuti da stvaraju bogatstvo; i sama privreda na taj način postaje u manjoj meri dinamična. Uz zaštitu koju im pruža država blagostanja ljudi ne osećaju potrebu da se prilagode novoj tržišnoj realnosti, čime odlažu promenu profesije i radnih obrazaca koji su neophodni za dinamično ekonomsko prilagođavanje. Nema potrebe čak ni da podsećamo na neuspehe komunističkih privreda. Dovoljno je da to odsustvo dinamičnosti u Evropi i njenoj prenaduvanoj državi blagostanja uporedimo s vitalnošću Sjedinjenih Država. A šta vam ne kažu? Dobro uređena država blagostanja može zapravo podstaći ljude da isprobavaju nove poslove i lakše prihvataju promene, a ne da ih se plaše. To je razlog zbog koga u Evropi ima manje zahteva za trgovinski protekcionizam nego u SAD. Evropljani znaju da će, čak i ako se neke njihove fabrike zatvore zbog strane konkurencije, pa oni tako izgube posao, moći da zaštite svoj životni standard (zahvaljujući naknadama za nezaposlenost) i da se prekvalifikuju za neki drugi posao (uz vladine subvencije), dok Amerikanci znaju da gubitak posla koji obavljaju može značiti izuzetno veliki pad njihovog životnog standarda i može čak označiti i kraj njihovog produktivnog života. Upravo zbog toga su evropske zemlje koje imaju najrazrađeniji aparat države blagostanja, kao što su Švedska, Norveška i Finska, mogle da ostvaruju veću stopu rasta ili da rastu barem onoliko brzo koliko i SAD, čak i u vreme „američkog preporoda” posle 1990. godine.

Najstarija profesija na svetu? Predstavnici različitih profesija u jednoj hrišćanskoj zemlji raspravljaju o tome koja je profesija najstarija. Lekar kaže: „Šta je prvo što je Bog uradio sa čovekom? Obavio je operaciju - napravio je Evu od Adamovog rebra. Medicinska profesija je, dakle, najstarija.” „Ne, to nije tačno”, reče arhitekta. „Prvo što je uradio bilo je da izgradi svet iz haosa. To je ono što rade arhitekte - stvaraju red iz haosa. Mi smo najstarija profesija.” Političar je samo strpljivo slušao, onda se nasmešio i upitao: „A ko je stvorio taj haos?” Medicina možda jeste, a možda i nije najstarija profesija na svetu, ali je svakako jedna od najpopularnijih. Međutim, ni u jednoj zemlji ona nije toliko popularna koliko je popularna u mojoj rodnoj Južnoj Koreji. U jednoj anketi iz 2003. godine, utvrđeno je da je gotovo osamdeset posto (četvoro od svakih pet) „studenata koji su se s najvećim brojem poena iz srednje škole s prirodnog smera upisali na fakultet” (oni su definisani kao najboljih dva posto) želelo da studira medicinu. Prema nezvaničnim podacima, u proteklih nekoliko godina događa se da je teže obezbediti upis čak i na najmanje konkurentne medicinske fakultete, kojih ukupno ima 27 (za osnovne studije) nego na najbolje inženjerske fakultete u Južnoj Koreji. Nijedna profesija ne može biti popularnija od toga. Pritom je zanimljivo da je ta hiperpopularnost zaista novina, iako je medicina u Koreji oduvek bila popularna. Ovde smo suočeni s nečim što u osnovi predstavlja tipičnu pojavu za 21. vek. Šta se to promenilo? Očigledna mogućnost jeste to da je, iz ko zna kog razloga (na primer, zbog toga što je stanovništvo sve starije) relativna zarada lekara naglo porasla pa mladi ljudi samo odgovaraju na promenjene podsticaje - tržište želi više sposobnih lekara, pa je onda sve veći broj sposobnih ljudi voljan da se upusti u tu profesiju. Međutim, relativni dohodak lekara u Koreji zapravo opada, budući da se ponuda lekara stalno povećava. I ne može se reći da je neka nova vlada uvela propise koji otežavaju ljudima da se zaposle kao inženjeri ili naučnici (što bi bila očigledna alternativa izboru lekarske profesije). O čemu se onda stvarno radi?

Pokretač takvog stanja jeste drastičan pad sigurnosti radnog mesta do koga je došlo u proteklih deceniju ili više. Posle finansijske krize koja je 1997. godine okončala period „čudesnih godina” Južne Koreje, zemlja je odbacila svoj intervencionistički, paternalistički ekonomski sistem i prigrlila tržišni liberalizam u kome se naglašava maksimalna konkurencija. Sigurnost radnog mesta drastično je umanjena zarad veće fleksibilnosti tržišta rada. Milioni radnika su primorani da prihvate privremene poslove. Deluje ironično, ali čak i pre no što je izbila kriza, Južna Koreja je imala jedno od najfleksibilnijih tržišta rada u bogatom svetu, s jednom od najviših stopa radnika bez trajnog ugovora o radu: ta stopa je iznosila oko 50 procenata. Nedavna liberalizacija učinila je da se ta stopa čak i poveća, pa sada iznosi oko 60 procenata. Štaviše, čak su i oni koji imaju ugovore o stalnom radnom odnosu sada suočeni sa sve većom nesigurnošću radnog mesta. Pre krize koja je izbila 1997. godine većina radnika koji su imali stalni posao mogla je da očekuje, barem defacto ako ne dejure, doživotnu zaposlenost (što je i dalje slučaj u Japanu). U Južnoj Koreji više nije tako. Tu starije radnike (a to su oni u četrdesetim i pedesetim godinama) čak i kada imaju ugovor o stalnom zaposlenju, ohrabruju da oslobode mesta mlađim naraštajima, čim se za to ukaže prilika. Ne može se reći da ih preduzeća voljno otpuštaju, ali svi znamo da postoje mnogi načini na koje je ljudima mogućno staviti do znanja da više nisu željeni i tako ih naterati da „dobrovoljno” napuste posao. Ako se sve to ima na umu, onda je potpuno razumljivo zašto korejska mladež igra na sigurnu kartu. Ako se odluče da postanu naučnici ili inženjeri, misle oni, veliki su izgledi da će već u četrdesetim godinama života ostati bez posla, čak i ako se zaposle u tako velikim kućama, kao što su „Samsung” ili „Hjundaji”. To je stravična perspektiva, budući da je država blagostanja u Koreji izuzetno slaba - najslabija među bogatim zemljama (mereno prema 73

javnoj društvenoj potrošnji kao udelu BDP-a). Slaba država blagostanja ranije nije predstavljala toliki problem, zato što su mnogi ljudi imali doživotno zaposlenje. Otkako doživotno zaposlenje više ne postoji, slaba država blagostanja postala je kobna. Onog trenutka kada izgubite posao, životni standard vam drastično opada i, što je još važnije, praktično vam se ne pruža druga prilika. Zato pametni korejski omladinci misle, a i roditelji ih tako savetuju, da će kad se domognu dozvole da se bave medicinom, to moći da rade sve do penzionisanja. Ako se dogodi najgore, moći će, ako ništa drugo,

da otvaraju sopstvene klinike, čak i ako na taj način ne budu mogli da ostvaruju veliku zaradu (mereno sa stanovišta jednog lekara). Zato nije nikakvo čudo što svako korejsko dete koje ima malo pameti želi da studira medicinu (ili pravo - što je još jedna profesija u kojoj važi dozvola za rad ukoliko mu posebno leže društvene nauke). Nemojte me pogrešno shvatiti. Veoma cenim lekare. Uostalom, dugujem im život - imao sam nekoliko komplikovanih operacija koje su mi spasle život i izlečen sam od bezbrojnih infekcija zahvaljujući antibioticima koje su mi lekari prepisali. Međutim, čak i ja znam da prosto nije mogućno da 80 posto najpametnije korejske dece koja su se opredelila za prirodni smer budu talentovani baš za medicinu. Dakle, jedno od najslobodnijih tržišta rada u bogatom svetu, ono korejsko, beleži drastičan neuspeh u efikasnosti usmeravanja talenata. Šta je razlog tome? Pojačana nesigurnost u pogledu radnog mesta.

Država blagostanja je stečajni zakon za radnike Sigurnost radnog mesta je trnovito pitanje. Ekonomisti zagovornici slobodnog tržišta veruju da svaki propis iz oblasti radnih odnosa koji otežava otpuštanje čini celu privredu neefikasnijom i umanjuje njenu dinamičnost. Sto je najvažnije, svaki takav propis smanjuje podsticaj radnicima da vredno rade. Povrh svega, takav propis obeshrabruje stvaranje bogatstva zato što poslodavci sve više oklevaju da zaposle dodatnu radnu snagu (strahujući da neće moći da otpuste radnike kada se za tim ukaže potreba). Tvrdi se da su i inače svi propisi kojima je uređeno tržište rada već dovoljno loši, a država blagostanja je sve to samo pogoršala. Time što je obezbedila naknade za nezaposlene, zdravstvenu zaštitu, besplatno obrazovanje, čak i minimalni dohodak i podršku u tom smislu, država blagostanja je praktično svakome zajemčila da će ga vlada zaposliti - kao „nezaposlenog radnika”, ako hoćete - i pritom mu obezbediti minimalni prihod. Radnici zbog toga nisu u dovoljnoj meri podstaknuti da vredno rade. Da bi sve bilo gore, država blagostanja se finansira oporezivanjem bogatih, pa su oni onda u manjoj meri podstaknuti da vredno rade, otvaraju nova radna mesta i steknu bogatstvo. S obzirom na sve to, tvrde dalje zagovornici slobodnog tržišta, zemlja

koja ima veći aparat države blagostanja mora biti u manjoj meri dinamična - a njeni radnici se znatno manje osećaju primoranima da rade, dok su njeni preduzetnici mnogo manje motivisani da stvaraju bogatstvo. Ta teza je veoma uticajna. Tokom sedamdesetih godina, popularno objašnjenje za tadašnje mršave privredne pokazatelje Velike Britanije glasilo je da je država blagostanja postala prenaduvana, a sindikati previše moćni (što je takođe jednim delom posledica prenaglašene države blagostanja, zato što ona tupi oštricu pretnje nezaposlenosti). Kad se u tom ključu tumači britanska istorija, onda sledi da je Margaret Tačer spasla Veliku Britaniju jer je stavila sindikate tamo gde im je mesto i smanjila mehanizme države blagostanja, iako je ono što se stvarno dogodilo bilo neuporedivo složenije. Od devedesetih godina 20. veka takvo viđenje države blagostanja postalo je popularnije zahvaljujući (navodno) superiornom privrednom rastu Sjedinjenih Američkih Država u poređenju s drugim bogatim zemljama koje imaju izražene 74

mehanizme države blagostanja. Kada vlade drugih zemalja pokušavaju da smanje društvenu potrošnju, one često citiraju način lečenja koji je Margaret Tačer primenila za takozvanu „britansku bolest” iliti zaostajanje za superiornim dinamizmom američke privrede. Međutim, da li je zaista tačno da veća sigurnost radnog mesta i jači aparat države blagostanja čine da jedna privreda bude u manjoj meti produktivna i u manjoj meti dinamična? Kao što se vidi iz korejskog primera, nedostatak sigurnosti radnog mesta može podstaći mlade da vrlo konzervativno biraju karijeru, opredeljujući se za sigurne poslove u medicini ili pravu. To može biti ispravan izbor na individualnom nivou, ali to u svakom slučaju dovodi do pogrešnog usmeravanja talenata, pa se samim tim na nacionalnom nivou smanjuju ekonomska efikasnost i dinamizam. Slabija država blagostanja u SAD jedan je od važnih razloga zbog kojih je tamo trgovinski protekcionizam znatno jači nego u Evropi, uprkos tome što se u Evropi inače više prihvataju vladine intervencije. U Evropi (razume se, ovde prenebregavam nacionalne razlike koje se ogledaju u detaljima), ako industrijska grana u kojoj radite počne da stagnira i opada i vi izgubite posao, to jeste veliki udarac, ali nije kraj sveta. I dalje ćete zadržati zdravstveno osiguranje i opštinski stan (ili subvencije za stanovanje), dok dobijate naknadu za nezaposlene (do 80 posto poslednje plate koju ste dobili na radnom mestu),

koristićete mogućnosti za prekvalifikaciju koje vlada subvencioniše i vlada će vam pomoći u traganju za novim radnim mestom. Nasuprot tome, ako ste radnik u SAD, bolje bi vam bilo da se postarate da zadržite posao koji obavljate, makar i pomoću protekcionizma, zato što ako izgubite posao, znači da gubite gotovo sve. Osiguranje za slučaj nezaposlenosti malo toga pokriva i znatno kraće traje nego u Evropi. Nemojte očekivati mnogo pomoći od države za prekvalifikaciju ili traganje za novim radnim mestom. Više zastrašuje to što ako izgubite radno mesto, automatski gubite zdravstveno osiguranje, a verovatno i kuću, zato što u Americi nije razvijeno socijalno stanovanje i nema subvencija za stanarine. Usled svega toga, u SAD je znatno veći otpor radnika bilo kakvom industrijskom restrukturisanju koje podrazumeva smanjenje radnih mesta nego što je to u Evropi. Većina američkih radnika nije u mogućnosti da sprovede organizovani otpor, ali oni koji to mogu sindikalizovani radnici - učiniće, razume se, sve što je u njihovoj moći da očuvaju postojeću raspodelu poslova. Kao što pokazuju navedeni primeri, veća nesigurnost može primorati ljude da rade vrednije, ali ih primorava da rade vrednije na pogrešnim poslovima. Svi oni talentovani korejski omladinci koji bi mogli da budu briljantni naučnici i inženjeri muke muče bubajući anatomiju čoveka. Mnogi američki radnici koji bi - posle odgovarajuće prekvalifikacije - mogli da rade u industrijama koje su u usponu (na primer, u bioinženjeringu) muku muče nastojeći da zadrže poslove u industrijama na zalasku (na primer, u automobilskoj industriji), pritom samo odlažući ono što je neminovno. U čemu je poenta navedenih primera? Kada ljudi znaju da će im se pružiti druga prilika (ili treća, možda čak i četvrta), biće mnogo spremniji da prihvate rizik prilikom izbora prvog posla (nasuprot korejskom primeru) ili da se oproste s postojećim poslom (kao u evropskom nasuprot američkom primeru). Da li nalazite da je ta logika čudna? Ne bi trebalo. Ne bi trebalo zato što je upravo to logika na kojoj počiva zakon o stečaju, a njega većina ljudi prihvata kao nešto što se samo po sebi podrazumeva. Pre sredine 19. veka nijedna zemlja nije imala stečajno pravo u savremenom smislu te reći. Ono što se tada nazivalo zakonom o stečaju nije pružalo poslovnim ljudima koji odu u stečaj zaštitu od kreditora u periodu restrukturisanja poslovanja - u Sjedinjenim Američkim Državama član 2. Zakona o stečaju sada obezbeđuje šestomesečnu zaštitu od kreditora. Sto je

važnije, tadašnji zakon nije poslovnim ljudima pružao drugu priliku, jer se od njih zahtevalo da u celosti otplate sve dugove, sem ako im kreditori daju „oprost”. To je značilo da poslovni čovek koji je otišao u bankrot čak i ako nekako uspe da započne novi posao, sav svoj novi profit mora da upotrebi za otplatu starih dugova, što se negativno odražava na razvoj novog posla. Usled svega toga, samo upuštanje u vode samostalnog poslovanja bilo je veoma rizično. Vremenom ljudi su shvatili da to što ne postoji druga prilika veoma obeshrabruje poslovne ljude i njihovu spremnost da preuzmu neki rizik. Počev od Velike Britanije 1849, zemlje su postepeno uvele moderne zakone o stečaju, kojima je utvrđeno da se sudski garantuje zaštita od kreditora tokom početnog restrukturisanja i, što je važnije, daje se ovlašćenje sudu da razreže trajno smanjenje dugova, čak i ako se kreditori tome protive. U kombinaciji sa institutom ograničene odgovornosti, koji je uveden otprilike u isto vreme (vidi Stvar br. 2), taj novi zakon o stečaju umanjio je opasnost koju je sobom nosilo upuštanje u nove poslovne poduhvate i na taj način ohrabrio prihvatanje rizika, što je i omogućilo razvoj savremenog kapitalizma. U meri u kojoj pruža drugu priliku radnicima, možemo da kažemo da je država blagostanja nešto nalik na zakon o stečaju za radnike. Na isti način na koji zakon o stečaju ohrabruje preduzetnike da prihvataju rizik poslovanja, država blagostanja ohrabruje radnike da lakše prihvataju promene (i rizike koje te promene donose) i shodno tome menjaju sopstvene stavove. Budući da znaju da će im se pružiti druga prilika, ljudi mogu odvažnije da biraju početak svoje karijere i da budu spremni da promene posao u nekoj docnijoj fazi te karijere. Zemlje s većim državnim aparatom mogu da ostvaruju brži rast A šta je s dokazima? Koja su to relativna ekonomska postignuća zemalja koje se razlikuju među sobom u pogledu veličine aparata države blagostanja? Već smo pomenuli da vlada uverenje kako su privredno dinamičnije one države koje imaju manji aparat države blagostanja. Međutim, nema dokaza koji bi tu tvrdnju potkrepili. Sve do osamdesetih godina 20. veka, SAD su beležile znatno sporiji rast nego Evropa, uprkos činjenici da su imale mnogo manje izraženu državu blagostanja. Na primer, 1980. godine, u Americi je javna društvena potrošnja kao udeo u BDP-a iznosila samo 13,3 posto, dok je u 15 sadašnjih članica EU

iznosila 19,9 posto. U Švedskoj je ta stopa iznosila čak 28,6 posto, u Holandiji 24,1 posto, a u (Zapadnoj) Nemačkoj 23 posto. Uprkos tome, između 1950. i 1987. SAD su ostvarivale sporiji rast nego bilo koja evropska zemlja. Dohodak po stanovniku rastao je po stopi od 3,8 procenata u Nemačkoj, 2,7 posto u Švedskoj, 2,5 posto u Holandiji i 1,9 posto u SAD. Očigledno je da je veličina države blagostanja samo jedan od činilaca u određivanju ekonomskih pokazatelja jedne zemlje, ali ovde vidimo da razvijena država blagostanja nije inkompatibilna s višom stopom rasta. Čak i posle 1990, kada su se relativni pokazatelji rasta Sjedinjenih Država poboljšali, neke zemlje koje imaju razrađene mehanizme države blagostanja ostvarivale su višu stopu rasta. Na primer, između 1990. i 2008. godine dohodak po stanovniku u SAD rastao je po stopi od 1,8 posto. To je manje-više isto kao u prethodnom periodu, ali je, s obzirom na usporavanje evropskih privreda u to vreme, Amerika zahvaljujući tome bila jedna od najbrže rastućih privreda u onome što čini jezgro OECD (to su osnovne članice OECD, bez onih koje još nisu u potpunosti bogate, kao što su Koreja i Turska). Zanimljivo je, međutim, da su dve zemlje koje su ostvarivale najveću stopu privrednog rasta u OECD, u toj grupi osnovnih zemalja, u periodu posle 1990. godine bile Finska (2,6 posto) i Norveška (2,5 posto), a i jedna i druga imaju veoma velike i razvijene mehanizme države blagostanja. Godine 2003. udeo javne društvene potrošnje u BDP-u iznosio je 22,5 posto u Finskoj i 25,1 posto u Norveškoj, u poređenju sa prosekom OECD od 20,7 posto i 16,2 posto u SAD. Švedska, koja je u najdoslovnijem smislu te reći najveća država blagostanja na svetu (31,3 posto, odnosno dvostruko više nego u SAD) imala je stopu privrednog rasta od 1,8 posto, što je samo za nijansu manje od stope rasta SAD. Ako računate samo period od 2000. do 2008. godine, stopa rasta u Švedskoj (2,4 posto) i Finskoj (2,8 posto) znatno je premašivala stopu rasta koji su u tom periodu ostvarile SAD (1,8 posto). Da su ekonomisti zagovornici slobodnog tržišta bili u pravu u vezi s pogubnim efektima države blagostanja na radnu etiku i podsticaje za stvaranje bogatstva, onda se to nikada ne bi moglo dogoditi. Razume se, ne želim da sugerišem da je država blagostanja nužno dobra. Kao i sve druge institucije, i ona ima dobre i loše strane. Posebno ako je zasnovana na ciljanim, a ne na univerzalnim programima (kao što je to slučaj u

SAD), ona može stigmatizovati korisnike socijalne pomoći. Država blagostanja stvara odstupnicu prosečnim ljudima i odvraća ih od toga da prihvate niskoplaćene poslove u teškim uslovima rada, iako bi se moglo raspravljati o tome da li je to zaista toliko loše (mislim da postojanje velikog broja ljudi koji rade, a siromašni su, kao što je slučaj u SAD, predstavlja isto toliko problem, koliko i opšta visoka stopa nezaposlenosti koju vidimo u Evropi). Međutim, ako su dobro koncipirani, sve u cilju da se radnicima pruži druga prilika, kao što je to u skandinavskim državama, mehanizmi države blagostanja mogu podstaći privredni rast time što će omogućiti da ljudi lakše prihvaćaju promene, pa će samim tim olakšati restrukturisanje cele industrije. Možemo brzo da vozimo zato što imamo kočnice. Da automobil nema kočnice, čak ni najveštiji vozači se ne bi usudili da voze brzinom većom od pedesetak kilometara na sat, iz straha od teških saobraćajnih nesreća. Na isti način ljudi mogu da prihvate rizik nezaposlenosti i potrebu za povremenim osvežavanjem profesionalnih veština koje imaju ili prekvalifikacijom kada znaju da im ta iskustva neće uništiti život. Upravo zbog toga razvijenija država blagostanja može u većoj meri otvoriti ljude za promene, pa samim tim i doneti veću dinamičnost ukupnoj privredi.

Stvar br. 22 - Finansijska tržišta treba da postanu manje, a ne više efikasna Šta vam kažu? Brz razvoj finansijskih tržišta omogućio nam je da brzo opredeljujemo i preraspodeljujemo resurse. Upravo zbog toga su SAD, Velika Britanija, Irska i neke druge kapitalističke privrede koje su liberalizovale i potpuno otvorile svoja finansijska tržišta tako dobro prolazile u protekle tri decenije. Liberalna finansijska tržišta omogućila su privredi da brzo odgovara na izmenjene mogućnosti, a ona je zahvaljujući tome postizala brži rast. Istina, u poslednje vreme je bilo nekih ekscesa koji su izneli finansije na loš glas, između ostalog i u upravo pomenutim zemljama. Međutim, nikako ne bismo smeli da požurimo sa ograničavanjem finansijskih tržišta samo zbog toga što se dogodila finansijska kriza stoleća, koju niko nije mogao da predvidi, koliko god da je bila velika, zato što je efikasnost finansijskog tržišta osnovni ključ za nacionalni prosperitet. A šta vam ne kažu? Problem s finansijskim tržištima danas leži u tome što su ona isuviše efikasna. Blagodareći nedavnim finansijskim „inovacijama” usled kojih je bilo tako mnogo novih finansijskih instrumenata, finansijski sektor je postao efikasniji u stvaranju profita za sebe, na kratak rok. Međutim, kao što se jasno može videti iz globalne krize koja je izbila 2008. godine, ta nova finansijska aktiva učinila je da ukupna privreda, pa i sam finansijski sistem, postanu znatno nestabilniji. Štavile, svesni likvidnosti svoje aktive, vlasnici finansijskih dobara brzopleto odgovaraju na promene, zbog čega je kompanijama u realnom sektoru teško da obezbede dugoročni kapital neophodan za dugoročni razvoj. Ta velika razlika u brzini između finansijskog i realnog sektora treba da se smanji, što znači da finansijsko tržište treba svesno učiniti neefikasnijim.

Tri beskorisne fraze

Ljudi koji su odlazili na Island u poslednjoj deceniji 20. veka pričali su da su im na aerodromu u Rejkjaviku delili zvanični turistički vodič u kome je, kao i u svim sličnim vodičima, postojao odeljak s „korisnim frazama”. Međutim, za razliku od ostalih takvih vodiča, taj islandski je imao i odeljak s „beskorisnim frazama”. U tom odeljku nalazile su se tri fraze, sledećim redom: „Gde se nalazi železnička stanica?”, „Lepo vreme je danas”, i „Ima li nečeg jeftinijeg?” Može da deluje kao iznenađenje, ali to sa železnicom je sasvim tačno: na Islandu nema železnice. Što se vremena tiče, možda su pisci vodiča bili prestrogi. Nisam živeo na Islandu, ali po svemu sudeći ima bar nekoliko sunčanih dana u godini. A kada je reč o tome da je sve skupo, to je takođe sasvim tačno i posledica je ekonomskog uspeha te zemlje. Ljudski rad i sve usluge zasnovane na ljudskom radu skupe su u svim zemljama visokog dohotka (sem ako ne postoji neprestani priliv imigranata spremnih na niske zarade, kao što je to u SAD ili Australiji), pa je onda sve skuplje nego što bi se moglo naslutiti na osnovu zvaničnog deviznog kursa (vidi Stvar br. 10). Svojevremeno jedna od najsiromašnijih evropskih privreda, Island se do 1995. razvio u jedanaestu po bogatstvu privredu na svetu (posle Luksemburga, Švajcarske, Japana, Norveške, Danske, Nemačke, Sjedinjenih Američkih Država, Austrije, Singapura i Francuske). Bogata kakva je već bila, islandska privreda je dobila pravi turbo podsticaj krajem devedesetih godina prošlog veka, zahvaljujući odluci tadašnje vlade da privatizuje i liberalizuje finansijski sektor. Između 1998. i 2003. godine zemlja je privatizovala banke koje su dotad bile u državnom vlasništvu i investicione fondove, i u isti mah je ukinula osnovne propise za bankarske aktivnosti, kao što je zakonska odredba o obaveznoj rezervi svake banke. Posle toga islandske banke su se širile neverovatnom brzinom, privlačeći klijente ne samo na Islandu nego i one iz inostranstva. Internet bankarstvom islandske banke su se proširile na Veliku Britaniju, Holandiju i Nemačku. Islandski investitori su iskoristili agresivno kreditiranje svojih banaka i počela je prava pomama korporativnog kupovanja, posebno u Velikoj Britaniji, nekadašnjem takmacu i neprijatelju Islanda u čuvenim „ribarskim ratovima”, vođenim od pedesetih do sedamdesetih godina prošlog veka oko izlova bakalara. Tipičan predstavnik tih investitora, koje su šaljivo nazivali „vikinški jurišnici”, bila je investiciona kompanija „Bejgur” (Baugur), čiji je

vlasnik mladi tajkun Joun Jouhaneson (Jon Johanneson). Kompanija „Bejgur” je silovito stupila na scenu na samom početku 21. veka da bi već do 2007. postala vodeća kompanija u prodaji robe na malo, koja je zapošljavala oko 65.000 ljudi i imala ukupni promet od 10 milijardi funti u 3.800 prodavnica, uključujući lance, kao što su „Hemlis”, „Debenhams”, „Oejzis” i „Ajsland” (britanski lanac smrznute hrane, simboličnog imena u ovom slučaju). Ta finansijska ekspanzija je jedno vreme donosila Islandu prava privredna čuda. Zemlja koja je ne tako davno bila finansijski zaostala zbog, kako se govorilo, prekomerne regulative i prenormiranosti (Island je otvorio berzu tek 1985. godine), preko noći se transformisala u živo novo čvorište kapitala u globalnom finansijskom sistemu koji se stvarao pred našim očima. Od kraja devedesetih godina Island je ostvarivao neverovatnu stopu rasta, da bi 2007. godine bio peta zemlja sveta po bogatstvu (posle Norveške, Luksemburga, Svajcarske i Danske). Sve je izgledalo kao da je svem tom napredovanju samo nebo granica. Nažalost, kada je izbila globalna finansijska kriza 2008. godine, islandska privreda je brzo počela da se topi. Tog leta su bankrotirale sve tri najveće islandske banke i vlada je morala da ih preuzme. Situacija se izuzetno loše razvijala, toliko loše da je u oktobru 2009. godine „Makdonalds” odlučio da se povuče sa ostrva, svrstavajući ga u granični pojas globalizacije. U vreme dok ovo pišem (početak 2010), MMF je procenio da je islandska privreda zabeležila pad po stopi od 8,5 posto 2009, što je najbrža stopa kontrakcije među svim bogatim zemljama. Rizična priroda islandskog Hnansijskog buma od kraja devedesetih godina sve je više izlazila na videlo. Bankarska aktiva je dosegla hiljadu posto BDP-a 2007, što znači da je u tom trenutku bila dvostruko veća od britanske, zemlje koja inače ima jedan od najrazvijenijih bankarskih sektora u svetu. Štaviše, finansijska ekspanzija Islanda ostvarena je prvenstveno zahvaljujući stranim kreditima. Godine 2007. neto strani dug (što znači strani dug od koga je oduzeto ono što je inostranstvu pozajmljeno) iznosio je gotovo 250 posto BDP-a, dok je deset godina ranije, 1997, iznosio 50 posto BDP-a. Zemlje su propadale i kada su bile u znatno manjoj meri izložene dugovanjima neposredno uoči azijske finansijske krize 1997. godine dugovi inostranstvu su iznosili 25 posto BDP-a Koreje, odnosno 30 posto BDP-a Indonezije. Povrh svega, izašla je na videlo maglovita priroda finansijskih transakcija

koje su ležale u osnovi islandskog privrednog čuda - često se videlo da su glavni dužnici koji su od banaka pozajmili najveća sredstva istovremeno i ključni akcionari istih tih banaka.

Novi motor rasta? Zašto uopšte trošim ovoliko vremena na priču o malom ostrvu koje ima svega nešto više od 300.000 stanovnika, nema čak ni železničku stanicu ni Makdonaldsov restoran, koliko god da je bio dramatičan njegov uspon i potonji pad? Zato što Island simbolizuje sve ono što ne valja u danas preovlađujućem pristupu finansijama. Ma koliko da islandska priča deluje neobično, to nije bila jedina zemlja koja je privatizacijom, liberalizacijom i otvaranjem finansijskog sektora u poslednje tri decenije podsticala i pokretala privredni rast. Irska je primenom iste strategije pokušala da postane još jedno investiciono čvorište, pa je njeno dugovanje 2007. iznosilo 900 posto BDP-a. Kao i Island, i Irska je nastradala u globalnoj finansijskoj krizi 2008. U vreme kada ovo pišem, MMF procenjuje da je pad irske privrede iznosio 7,5 posto 2009. godine. Letonija, koja je takođe imala velike finansijske ambicije, prošla je i gore. Posle kraha ekonomskog buma proisteklog iz finansijskih aktivnosti, njena privreda je, prema proceni MMF-a, zabeležila pad od 16 posto 2009. godine. Dubai, samozvano finansijsko i investiciono čvorište Bliskog istoka držao se, kako se činilo, znatno duže od svojih evropskih rivala, ali je na kraju i on morao da baci peškir u ring i proglasi moratorijum kada je reč o dugovima glavnog konglomerata u državnom vlasništvu, bilo je to u novembru 2009. Pre nego što su nedavno pale u nemilost, sve te privrede su isticane kao blistavi uzori novog poslovnog modela koji počiva na finansijskim aktivnostima zemalja koje su spremne da napreduju u eri globalizacije. Još u novembru 2007. godine, kada su se olujni oblaci sve brže nadvijali nad međunarodnim finansijskim tržištima, Ričard Portis (Richard Portes), istaknuti britanski stručnjak za političku ekonomiju, i Fridrik Baldurson (Baldursson), islandski profesor, svečano su saopštili u izveštaju koji su podneli islandskoj Trgovinskoj komori da „ukupno uzev, internacionalizacija islandskog finansijskog sektora predstavlja izvanredan primer uspeha koji zavređuje veće 75

priznanje tržišta”.

Nekima čak ni nedavni krah Islanda, Irske i Letonije nije

bio dovoljan razlog da odustanu od ekonomske strategije koja počiva na finansijama kao pokretaču. U septembru 2009. Turska je saopštila da će sprovesti čitav niz sektorskih politika kako bi se pretvorila u (još jedno) finansijsko čvorište na Bliskom istoku. Čak je i vlada Koreje, čiji je razvoj tradicionalno pokretan proizvođačkom industrijom, počela da sprovodi politiku kojoj je cilj pretvaranje u finansijsko čvorište severoistočne Azije. Međutim, korejski entuzijazam je unekoliko splasnuo otkako su Irska i Dubai doživeli krah, jer su upravo te zemlje služile kao model za Koreju. Pravi problem sastoji se u tome što su zemlje poput Islanda i Irske sprovodile samo nešto malo ekstremnije oblike ekonomske strategije koju inače sprovode mnoge države - to je strategija rasta, koja se temelji na finansijskoj deregulaciji, dakle ona koju su prve usvojile SAD i Velika Britanija početkom osamdesetih godina 20. veka. Velika Britanija je svoj program finansijske deregulacije ubrzala krajem osamdesetih godina, sprovodeći takozvanu deregulaciju Velikog praska, i otada se silno ponosi time što samo ovlaš uređuje poslovni sektor i finansijska zbivanja. Sjedinjene Američke Države ni same nisu zaostajale na tom planu jer su 1999. ukinule Glas- Stigalov zakon iz 1933, čime su srušile dotadašnji zid između investicionog i komercijalnog bankarstva, kojim se američka finansijska industrija odlikovala još od doba Velike depresije. Mnoge druge zemlje sledile su ta dva primera. Sve veći broj zemalja prihvatio je strategiju rasta zasnovanu na deregulisanim finansijama zbog činjenice da je u takvom sistemu lakše zaraditi novac finansijskim nego drugim privrednim aktivnostima - ili je barem tako izgledalo dok 2008. godine nije izbila kriza. Studija dvojice francuskih ekonomista Žerara Dimenila (Gerard Dumenil) i Dominika Levija (Dominique Levy) - jedna od malobrojnih studija u kojima je zasebno izračunavana profitna stopa finansijskog sektora i profitna stopa nefinansijskog sektora pokazuje da je u SAD i Francuskoj tokom poslednje dve ili tri decenije profitna stopa u finansijskom sektoru bila znatno viša od profitne stope u 76

nefinansijskom sektoru. Prema toj studiji, u SAD je profitna stopa finansijskih firmi bila niža nego u nefinansijskim firmama od sredine šezdesetih do kraja sedamdesetih godina prošlog veka. Međutim, posle finansijske deregulacije početkom osamdesetih godina prošlog veka, profitna stopa finansijskih firmi beležila je stalni rast, i kretala se između četiri i

dvanaest posto. Od osamdesetih godina 20. veka ona je neprestano bila znatno viša nego profitna stopa nefinansijskih firmi, koja se kretala od dva do pet posto. U Francuskoj je profitna stopa finansijskih korporacija bila negativna između ranih sedamdesetih i sredine osamdesetih godina 20. veka (nema podataka za šezdesete godine). Međutim, kada se krajem osamdesetih godina pribeglo finansijskoj deregulaciji, profitna stopa je počela da raste i početkom devedesetih godina nadmašila je profitnu stopu nefinansijskih firmi; tada su obe iznosile nešto oko pet posto, da bi profitna stopa finansijskog sektora do 2001. porasla na više od 10 posto. Nasuprot tome, profitna stopa nefinansijskih firmi u Francuskoj pokazivala je trend opadanja od početka devedesetih godina, tako da je 2001. godine pala na oko tri posto. U Sjedinjenim Državama finansijski sektor je postao do te mere privlačan da su se čak i mnoge dotad proizvodne kompanije pretvorile u suštini u finansijska preduzeća. Ugledni američki ekonomista Džim Kroti (Jim Crotty) izračunao je da je koeficijent finansijske aktive prema nefinansijskoj aktivi u posedu nefinansijskih korporacija u SAD povećan sa oko 0,4, koliko je iznosio 77

sedamdesetih godina 20. veka, na gotovo jedan početkom ovog veka. Čak i takve kompanije kao što su „Dženeral Elektrik”, „Dženeral Motors” i „Ford” nekadašnji simboli izvanrednog kvaliteta američke proizvođačke industrije postali su „finansijalizovani” neprestanim širenjem svojih finansijskih ogranaka, u kombinaciji sa opadanjem sopstvenih proizvođačkih aktivnosti. Na početku 21. veka te proizvođačke kompanije ostvarivale su najveći deo svog profita finansijskim aktivnostima, a ne kroz neposrednu proizvodnju (vidi Stvar br. 18). Tako je, na primer, 2003. godine 45 procenata profita kompanije „Dženeral Elektrik” poticalo od njenog ogranka ,,GE Kapital”. Godine 2004. 80 procenata profita koji je ostvario „Dženeral Motors” poticalo je od njegovog finansijskog ogranka GMAC, dok je „Ford” sav svoj profit od 2001. 78

do 2003. godine ostvario kroz ogranak „Ford Fajnens”.

Oružje za finansijsko masovno uništenje? Rezultat svega toga bio je izuzetan rast nefinansijskog sektora u celom svetu, a posebno u bogatim zemljama. Taj rast nije ostvaren samo u apsolutnom smislu. Važnije je to što je finansijski sektor beležio brži rast - zapravo, treba reći, neuporedivo brži rast - od ostatka privrede.

Prema proračunima koje je Gabrijel Palma, moj kolega u Kembridžu i vodeći autoritet za finansijske krize, napravio na temelju podataka MMF-a, koeficijent zaliha finansijske imovine i svetske proizvodnje povećan je sa 1,2 79

na 4,4 od 1980. do 2007. godine. Relativna veličina finansijskog sektora bila je i veća u mnogim bogatim zemljama. Prema tom proračunu, koeficijent finansijskih dobara prema BDP-u iznosio je u Velikoj Britaniji 700 procenata 2007. godine. Francuska, koja se često predstavlja kao kontrapunkt angloameričkom finansijskom kapitalizmu, na tom planu nije zaostajala za Velikom Britanijom - tako da je koeficijent njene finansijske aktive prema BDP-u samo marginalno niži nego što je to u Velikoj Britaniji. U ranije pomenutoj studiji, Kroti je, koristeći podatke američke vlade, izračunao da je odnos između finansijske aktive prema BDP-u u Sjedinjenim Državama fluktuirao između 400 i 500 procenata od 1950. do 1970, da bi onda od ranih osamdesetih godina, kada je izvršena finansijska deregulacija, počeo naglo da raste, tako da je početkom 21. veka prekoračio vrednost od 900 procenata. To znači da je za svako realno dobro i privrednu aktivnost stvarano sve više i više finansijskih potraživanja, za koje to realno dobro i ekonomska aktivnost predstavljaju zalogu. Stvaranje finansijskih derivata na tržištu stambenih nekretnina, koje je predstavljalo jedan od glavnih uzroka finansijske krize 2008, veoma rečito ilustruje tu tezu. Ranije, kada bi neko pozajmio novac iz banke i kupio kuću, banka koja mu je odobrila kredit posedovala je finansijski proizvod koji je nastao kao plod te transakcije (hipoteku) i sve se na tome završavalo. Međutim, finansijskim inovacijama nastale su hartije od vrednosti koje kao osnov imaju hipoteku (mortgage-backed securities - MBS), a one mogu da povežu do nekoliko hiljada hipoteka u jednu takvu hartiju od vrednbsti. Potom su te MBS, ponekad čak 150 njih, zajedno spakovane u kolateralizovanu dužničku obligaciju (CDO collateralized debt obligation). Onda su po nekoliko CDO dizane na kvadrat tako što je neka druga CDO korišćena kao kolaterala. Potom su dizane na kub tako što su kombinovane CDO na kvadrat i obične CDO. CDO su dizane i na viši stepen. Kreirani su finansijski derivati (CDS - credit default swaps - neka vrsta osiguranja od nevraćenog zajma, iliti ugovor koji poverilac, strahujući da mu dužnik neće vratiti dug, sklapa s trećim licem, koje, u zamenu za regularnu isplatu, preuzima na sebe sve obaveze u slučaju da izvorni dužnik ne ispuni svoje finansijske obaveze). Ima još mnogo drugih finansijskih derivata koji

predstavljaju azbuku modernih finansija. Sada sam, međutim, čak i ja zbunjen (ispostavlja se da su zbunjeni bili i ljudi koji su radili sa svim tim finansijskim derivatima), ali se poenta svodi na to da su ista osnovna dobra (u tom slučaju kuće koje su služile kao kolaterala za one prve hipoteke) i privredne delatnosti (privredna aktivnost kojom su ti nosioci hipoteka ostvarivali dohodak) korišćeni neprestano, uvek iznova, ne bi li se iz njih „izvela” nova dobra kao novi derivati. Međutim, šta god da radite u smislu finansijske alhemije, to da li će ta dobra doneti očekivani prihod zavisi, na kraju krajeva, od toga da li će one stotine hiljada radnika i vlasnika malih preduzeća koji poseduju izvorne hipoteke na vreme plaćati svoje dugove, odnosno da li će otplaćivati svoje hipotekarne zajmove ili to neće moći da učine. Rezultat svega toga bila je rastuća građevina finansijskih dobara koja se ljuljala na uskim temeljima stvarnih dobara (razume se, i sama osnova se uvećavala, jednim delom pokretana celom tom aktivnošću, ali je bolje da za trenutak to ostavimo po strani, jer ono što je ovde bitno jeste veličina nadgradnje koja se uvećavala u odnosu na veličinu baze). Ako postojeću zgradu dogradite, a da pritom ne proširite njenu osnovu, povećavate izglede da se cela građevina prevrne. U stvari, sve je mnogo gore. Kako se stepen „deriviranja” povećava - a on zapravo označava udaljenost od osnovne, konkretne imovine - tako je sve teže i teže utvrditi tačnu cenu te osnovne imovine. Dakle, ne samo da dodajete spratove na postojeću građevinu, a da pritom ne proširujete njenu osnovu, nego još i koristite materijal sve neizvesnijeg kvaliteta i njime dograđujete te gornje spratove. Nije onda nikakvo čudo što je Voren Bafet, američki finansijer, poznat po izrazito trezvenom pristupu ulaganjima, rekao da finansijski derivati predstavljaju „oružje za finansijsko masovno uništenje” - i to znatno pre no što je kriza koja je izbila 2008. dokazala njihovu razornu moć.

Razlika je drastična Uprkos svim kritikama koje sam dosad izrekao na račun prekomernog razvoja finansijskog sektora u protekle dve ili tri decenije, ne nameravam da kažem kako su sve finansije, same po sebi, nešto rđavo. Da smo slušali Adama Smita, koji se protivio institutu preduzeća sa ograničenom odgovornošću (vidi Stvar br. 2), ili Tomasa Džefersona, koji je smatrao da je bankarstvo „opasnije

od stajaćih vojski”, naše ekonomije bi još bile sazdane od „satanskih fabrika” iz viktorijanskog doba, ako ne i od onih malih radionica Adama Smita. Međutim, činjenica da je razvoj finansija bio od ključnog značaja u razvoju kapitalizma nikako ne znači da su svi oblici finansijskog razvoja dobri. Ono usled čega je finansijski kapital neophodan, ali i potencijalno kontraproduktivan, pa čak i destruktivan za privredni razvoj jeste sama činjenica da je on neuporedivo likvidniji od industrijskog kapitala. Pretpostavimo da ste vlasnik fabrike kome je iznenadno potreban novac da kupi sirovine ili mašine za neočekivane nove porudžbine koje je dobio. Pretpostavimo isto tako da ste već investirali sve što imate u izgradnju fabrike i kupovinu mašina i svega ostalog što vam je neophodno za proizvodnju po osnovnim porudžbinama. Bićete zahvalni ako postoje banke koje su voljne da vam pozajme taj novac (pritom ćete fabriku založiti kao kolateralu) znajući da ćete moći da ostvarite dodatni prihod ispunjavajući te nove porudžbine. Ili, pretpostavimo da želite da prodate pola svoje fabrike (recimo, da biste ušli u neki novi posao), ali niko nije voljan da kupi polovinu zgrade i polovinu proizvodnih pogona. U tom slučaju, biće vam lakše ako znate da možete da izdate deonice i da onda prodate polovinu ukupnih deonica. Drugačije rečeno, finansijski sektor pomaže preduzećima da se prošire i diversifikuju svoju aktivnost zato što je kadar da pretvori sredstva koja nisu likvidna, kao što su građevine i mašine, u likvidna sredstva, kao što su zajmovi i akcije. Međutim, upravo su zbog te svoje likvidnosti finansijska dobra potencijalno negativna za ostatak privrede. Za izgradnju fabrike potrebno je da prođu barem meseci, ako ne i godine, dok je za akumuliranje tehnološkog i organizacionog umeća neophodnog za izgradnju kompanije koja ispunjava sve svetske standarde potrebno da prođu decenije. Nasuprot tome, finansijska sredstva se mogu prebacivati s mesta na mesto i pregrupisati za svega nekoliko minuta, ako ne i sekundi. Ta drastična razlika stvorila je neverovatno velike probleme zato što je finansijski kapital „nestrpljiv” i teži kratkoročnim ostvarenjima (vidi Stvar br. 2). Na kratak rok, to stvara ekonomsku nestabilnost, budući da se likvidni kapital razliva po svetu u veoma kratkim rokovima i na „iracionalne” načine, u šta smo se nedavno i sami uverili. Što je važnije, to na duži rok umanjuje rast produktivnosti zato što se dugoročna ulaganja prilagođavaju zadovoljavanju potreba i ispunjavanju zahteva

nestrpljivog kapitala. Rezultat je to što je, uprkos ogromnom napretku „finansijskog produbljivanja” (što znači povećanju koeficijenta izraženog kroz odnos između finansijskih dobara i BDP-a) rast zapravo usporen poslednjih godina (vidi Stvari br. 17. i br 13). Na taj način finansije mogu postati veoma štetne za ostatak privrede upravo zbog toga što su efikasne kad treba odgovoriti na promenu mogućnosti za sticanje profita. Upravo je zbog toga Džejms Tobin (James), koji je 1981. dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, govorio o potrebi da se „ubaci nešto klipova u točkove naših preterano efikasnih međunarodnih tržišta novca”. U tom cilju, Tobin je predložio porez na finansijske transakcije, čija je osnovna namera da se uspore finansijski tokovi. Sve donedavno takozvani Tobinov porez bio je pravi tabu među učtivim svetom, ali se odnedavno za njega zalaže Gordon Braun (Brown), bivši britanski premijer. Međutim, Tobinov porez nije jedini način na koji bismo mogli da umanjimo tu drastičnu razliku između brzine razvoja finansija i brzine razvoja realne privrede. Ostala sredstva obuhvataju namerno izazivanje teškoća u neprijateljskom preuzimanju preduzeća (čime bi se smanjila dobit od spekulativnog ulaganja u akcije), zabranu prodaje hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata koje ne posedujete, ali nameravate da ih kupite po povlašćenoj ceni pa ih prodajete unapred, povećanje stalne marže, iznosa koji se u svakom trenutku mora nalaziti na računu (što je zapravo procenat novca koji se mora platiti unapred prilikom kupovine akcija) ili uvođenje ograničenja na prekogranični prenos kapitala, posebno za zemlje u razvoju. Sve to ne znači da razlika u brzini između razvoj a . finansijskog sektora i razvoja realne privrede treba da bude potpuno izbrisana, svedena na nulu. Finansijski sistem koji bi bio savršeno sinhronizovan s realnom privredom bio bi potpuno beskoristan. Cela poen ta finansija svodi se na to da one mogu da se razvijaju brže od realne privrede. Međutim, ako se finansijski sektor prebrzo razvija, može se dogoditi da zbog toga voz realne privrede iskoči iz šina. U sadašnjim okolnostima, treba da preuredimo finansijski sistem da bi on dopustio kompanijama da se upuste u ona dugoročna ulaganja u fizički kapital, ljudska znanja i veštine i organizacije, koje su osnovno izvorište ekonomskog razvoja, a koja im u isto vreme obezbeđuju neophodna likvidna sredstva.

Stvar br. 23 - Nisu potrebni dobri ekonomisti da bi ekonomska politika bila dobra Šta vam kažu? Šta god da je teorijsko opravdanje za vladinu intervenciju, uspeh ili neuspeh vladine politike velikim delom zavisi od stručnosti onih koji je promišljaju i kreiraju i potom izvršavaju. Posebno u zemljama u razvoju, mada ne isključivo u njima, vladini zvaničnici nisu dovoljno dobro obučeni kada je reč o ekonomiji, a potrebna su im velika ekonomska znanja ako žele da sprovode dobru ekonomsku politiku. Ti zvaničnici bi trebalo da spoznaju sopstvena ograničenja i da se uzdrže od sprovođenja „komplikovanih” sektorskih politika, kao što je selektivna industrijska politika, a da se umesto toga čvrsto drže politike slobodnog tržišta koja je mnogo manje zahtevna i koja ulogu vlade svodi na minimum. Ako se iz tog ugla gleda, onda ćemo videti da je ekonomska politika slobodnog tržišta dvostruko dobra, ne samo zato što je zaista najbolja moguća politika već i zato što je ponajmanje zahtevna u pogledu sposobnosti birokratskog aparata. A šta vam ne kažu? Da bi se sprovodila dobra ekonomska politika, nisu potrebni dobri ekonomisti. Ekonomski birokrati, činovnici koji su postizali najveće uspehe na tom planu, obično nisu bili ekonomisti. Za vreme „čudesnih” godina Japana i Koreje, ekonomsku politiku u tim zemljama (prvenstveno u Japanu, i u nešto manjoj meri u Koreji) sprovodili su pravnici. Na Tajvanu i u Kini ekonomsku politiku sprovode inženjeri. To jasno pokazuje da za ekonomski uspeh nisu potrebni ljudi koji su izučili dobre ekonomske škole - posebno ako je reč o ekonomskim školama slobodnotržišne orijentacije. Zaista, u poslednje tri decenije, posledica pojačanog uticaja ekonomije slobodnog tržišta bili su slabiji ekonomski rezultati širom sveta, što pokazujem skoro na svim stranicama ove knjige - ti rezultati su niži ekonomski rast, veća ekonomska nestabilnost, povećana nejednakost, da bi, na kraju, sve to kulminiralo katastrofom - globalnom finansijskom krizom 2008. godine. U meri u kojoj nam je potrebna ekonomija, potrebne su nam druge vrste ekonomije, a ne ona

koja zagovara slobodno tržište.

Ekonomsko čudo bez ekonomista Istočnoazijske privrede Japana, Tajvana, Južne Koreje, Singapura, Hong Konga i Kine često se nazivaju „privrednim čudima”, ili „čudesnim privredama”. Razume se, to je hiperbola, ali, što se hiperbola tiče, ona i nije toliko preterana. Tokom „industrijske revolucije” u 19. veku, dohodak po stanovniku u zapadnoevropskim privredama i zemljama koje su njihovi neposredni izdanci (Severna Amerika, Australija i Novi Zeland) rastao je po stopi između jedan i 1,5 posto godišnje (tačan broj zavisi od tačnog perioda i zemlje za koju tražite te pokazatelje). U takozvanom zlatnom dobu kapitalizma, između ranih pedesetih i sredine sedamdesetih godina 20. veka, dohodak po stanovniku u Zapadnoj Evropi, Severnoj Americi, Australiji i Novom Zelandu rastao je po stopi od 3,5 do četiri posto godišnje. Nasuprot tome, u njihovim „čudesnim godinama”, što je, grubo uzeto, period između pedesetih i sredine devedesetih godina 20. veka (odnosno, kada je reč o Kini, između osamdesetih godina i današnjeg vremena), dohodak po stanovniku rastao je po stopi od šest do sedam procenata godišnje u pomenutim istočnoazijskim privredama. Ako stopa rasta od jedan do 1,5 posto zavređuje da se nazove „revolucijom”, a stopa rasta od 3,5 do četiri posto „zlatnim dobom”, onda za stopu od šest do sedam procenata ne možemo reći 80

ništa drugo do da je „čudo”. Kad se uzmu u obzir svi ti izvanredni privredni rezultati, bilo bi potpuno prirodno da pretpostavimo kako su te zemlje morale imati mnogo veoma dobrih ekonomista. Isto onako kao što se Nemačka odlikuje izvanrednim inženjerskim proizvodima zbog stručnosti svojih inženjera i kao što Francuska prednjači kada je reč o modnim kreacijama zbog talenta svojih kreatora, izgledalo bi logično da su istočnoazijske zemlje postigle takvo privredno čudo prvenstveno zahvaljujući sposobnosti svojih ekonomista. Naročito u Japanu, na Tajvanu, Južnoj Koreji i Kini - zemljama u kojima je vlada odigrala veoma aktivnu ulogu tokom godina privrednog čuda - mora da su postojali mnogi prvoklasni ekonomisti koji su radili za vladu: to bi bilo logično. Uopšte nije tako. Ekonomista je bilo veoma malo u istočnoazijskim

privredama koje su ostvarile čudo. Japanski ekonomski činovnici mahom su pravnici po obrazovanju. Na Tajvanu većina ključnih ekonomskih funkcionera poticala je iz redova onih koji su po obrazovanju inženjeri i naučnici, a ne ekonomisti; isto važi i za današnju Kinu. Koreja je takođe imala veliki procenat pravnika među svojim ekonomskim činovništvom, naročito pre 1980. O Von Ču, čovek koji je smislio program teške i hemijske industrijalizacije Koreje tokom sedamdesetih godina - a zahvaljujući tom programu korejska privreda je transformisana iz efikasnog izvoznika robe niskog stepena obrade u svetskog igrača na planu elektronike, proizvodnje čelika i brodogradnje - bio je inženjer po obrazovanju. Ali, čemu uopšte ekonomija ako nam ekonomisti nisu potrebni da bismo postigli dobre ekonomske rezultate, što se vidi iz primera istočne Azije? Da li su MMF, Svetska banka i ostale međunarodne organizacije uzalud traćili novac kada su organizovali ekonomsku obuku za zvaničnike zemalja u razvoju i kada su davali stipendije pametnim mladim ljudima iz tih zemalja da bi im omogućili da studiraju na američkim ili britanskim univerzitetima čuvenim po odličnim ekonomskim katedrama? Jedno od mogućih objašnjenja uspešnog iskustva istočne Azije leži u tome da je onima koji sprovode ekonomsku politiku prvenstveno potrebna opšta inteligencija, a ne specijalističko znanje iz ekonomske oblasti. Možda je ekonomija koja se predaje na univerzitetima isuviše otuđena od stvarnosti da bi imala bilo kakvu praktičnu svrhu. Ako je to tačno, onda će vlada pronaći sposobnije kreatore ekonomske politike među onima koji studiraju najprestižniji fakultet u zemlji u datom trenutku (što može da bude pravo, razne vrste inženjerskih struka ili čak ekonomija, zavisno od zemlje), a ne oblast koja je nominalno najrelevantnija za kreiranje ekonomske politike (tj. ekonomiju) (vidi Stvar br. 17). Takav zaključak neposredno potkrepljuje i činjenica da su ekonomski rezultati Latinske Amerike znatno zaostajali i zaostaju za rezultatima istočne Azije, iako su ekonomskom politikom u mnogim latinskoameričkim zemljama upravljali ekonomisti, pritom izuzetno kvalifikovani (kao što su „Momci iz Čikaga”, koji su radili za generala Pinočea, što je verovatno najčuveniji primer). Indija i Pakistan takođe imaju mnoge svetski čuvene ekonomiste, ali njihovi ekonomski rezultati nisu ni približni istočnoazijskim. Džon Kenet Galbrajt (John Kenneth Galbraith), najduhovitiji ekonomista u

istoriji, sigurno je preterivao kada je kazao da je „ekonomija izuzetno korisna kao vid zapošljavanja ekonomista”, ali možda nije bio sasvim daleko od istine. Čini se da ekonomija nije naročito bitna za upravljanje ekonomskom oblašću u stvarnom svetu. U suštini, stvari stoje gore. Ima razloga da mislimo da je ekonomska nauka direktno štetna za ekonomiju.

Kako je moguće da to niko nije predvideo? U novembru 2008. godine, kraljica Elizabeta II posetila je Londonsku visoku ekonomsku školu, jedan od najuglednijih ekonomskih fakulteta na svetu. Pošto je saslušala jednog od tamošnjih profesora, profesora Luisa Garikana (Garicano) o finansijskoj krizi koja je upravo bila zahvatila čitav svet, kraljica je upitala: „Kako je moguće da niko nije to predvideo?” Kraljica je postavila pitanje koje je od jeseni 2008, kada je kriza izbila, zaokupljalo većinu ljudi. Tokom proteklih nekoliko decenija, svi ti visokokvalifikovani stručnjaci od ekonomista dobitnika Nobelove nagrade i najuglednijih svetskih finansijskih regulatora, pa do zastrašujuće pametnih mladih investicionih bankara koji su diplome stekli na ekonomskim fakultetima najčuvenijih svetskih univerziteta - govorili su nam i ponavljali da u svetskoj privredi sve odlično funkcioniše. Govorili su nam da su ekonomisti konačno pronašli magičnu formulu koja omogućuje našim privredama da brzo rastu, a da istovremeno imamo nisku stopu inflacije. Ljudi su pričali o „ekonomiji za Zlatokosu”, u kojoj je sve baš onako kako treba - ni previše vruće, ni previše hladno. Alen Grinspen (Alan Greenspan), nekadašnji predsednik američkih Federalnih rezervi, koji je dve decenije bio na čelu najveće (i u finansijskom i ideološkom smislu) i najuticajnije svetske privrede, pozdravljen je kao „maestro” kako glasi i naslov knjige koju je o njemu napisao novinar Bob Vudvord (Woodward), čuven još od doba Votergejta. Grinspenov naslednik Ben Bernanki (Bernanke), govorio je o „velikoj umerenosti”, koja je nastupila naporedo sa obuzdavanjem inflacije i o nestanku žestokih ekonomskih ciklusa (vidi Stvar br. 6). Zato je za većinu ljudi, uključujući britansku kraljicu, bilo uistinu zagonetno to što su stvari odjednom tako naopako krenule u svetu u kome su, navodno, pametni ekonomisti prethodno već rešili sve najveće probleme. Kako je moguće da su toliko pogrešili svi ti pametni momci koji su diplome stekli na

nekima od najboljih svetskih univerziteta, svi ti ljudi koji u malom prstu imaju hipermatematičke sisteme jednačina? Saznavši za kraljičino pitanje, Britanska akademija je sazvala skup nekih od najčuvenijih ekonomista, ljudi iz naučnih krugova, finansijskog sektora i vlasti; skup je održan 17. juna 2009. godine. Rezultat tog sastanka dostavljen je kraljici u pismu koje joj je 22. jula 2009. napisao profesor Tim Besli (Besley), ugledni profesor ekonomije na LSE, zajedno s profesorom na koledžu Kvin Meri na Londonskom univerzitetu Piterom Henesijem (Peter 81

Hennessy), uglednim istoričarom britanske državne uprave. U tom pismu profesori Besli i Henesi kazali su da su individualni ekonomisti stručni i da „svoj posao obavljaju valjano, onako kako dolikuje, ali su od drveta propustili da vide šumu” u predvečerje krize. Po oceni te dvojice profesora, radilo se o „propustu kolektivne imaginacije mnogih pametnih ljudi, i u našoj zemlji i na međunarodnom planu, o njihovom neumenju da shvate rizike sistema u celini”. Propust kolektivne imaginacije? Pa zar nije većina ekonomista, uključujući većinu (iako ne baš svakog) onih koji su učestvovali na skupu u organizaciji Britanske akademije, govorila ostatku sveta da slobodna tržišta najbolje funkcionišu zato što smo racionalna i individualistička bića, pa tako znamo šta želimo za sebe (i ni za koga drugog, sem možda za najbliže članove porodice) i kako da to na najefikasniji način postignemo (vidi Stvari br. 5. i br. 16)1 Stvarno se ne sećam da sam imao prilike da u ekonomskoj nauci vidim mnogo priče o imaginaciji, posebno kolektivnoj imaginaciji, a barem poslednje dve decenije bavim se tom oblašću. Nisam čak siguran da li pojam poput imaginacije, svejedno da li kolektivne ili neke druge, uopšte može da nađe svoje mesto u dominantno racionalističkom diskursu ekonomske nauke. To zapravo znači da su najsjajniji uglednici britanskog ekonomskog sveta u osnovi priznali da pojma nemaju šta je pošlo naopako. Međutim, to nije dovoljno snažno rečeno. Nisu ekonomisti neki nevini tehničari koji su u uskim okvirima svoje stručnosti pošteno obavljali posao, sve dok ih kolektivno nije zatekla na spavanju katastrofa koja se događa jednom u sto godina i koju niko nije mogao da predvidi. Tokom protekle tri deceniije ekonomisti su igrali važnu ulogu u stvaranju uslova za sricanje krize 2008. godine (i desetina manjih finansijskih kriza koje

su joj prethodile, a koje su izbile od početka pretposlednje decenije 20. veka, kao što je dužnička kriza Trećeg sveta, koja je izbila 1982, kriza meksičkog pezosa iz 1995, azijska kriza iz 1997. i ruska kriza 1998.) time što su davali teorijsko opravdanje za finansijsku deregulaciju i nesputano traganje za kratkoročnim profitom. Šire gledano, ekonomisti su zapravo zagovarali teorije koje su opravdale upravo onu sektorsku politiku koja je dovela do sporijeg rasta, veće nejednakosti, pojačane nesigurnosti radnog mesta i češćih finansijskih kriza koje su potresale svet u poslednje tri decenije (vidi Stvari br. 2, br. 6, br. 13 i br. 21). Povrh svega toga, ekonomisti su se svojski borili upravo za onu sektorsku politiku koja je oslabila perspektive dugoročnog razvoja u zemljama u razvoju (vidi Stvari br. 7 i br 11). U bogatim zemljama, isti ti ekonomisti su ohrabrivali ljude da precene moć novih tehnologija (vidi Stvar br. 4), sve su više destabilizovali ljudske živote (vidi Stvar br. 6), podsticali su ih da zatvore oči pred gubitkom nacionalne kontrole nad privredom (vidi Stvar br. 8) i uveravali su ih da treba da budu zadovoljni deindustrijalizacijom (vidi Stvar br. 9). Štaviše, ekonomisti su iznosili argumente u prilog tvrdnji da su svi ti ekonomski ishodi koji se mnogim ljudima u svetu nisu dopadali - kao što je rastuća nejednakost (vidi Stvar br. 13), direktorske plate koje paraju nebo (vidi Stvar br. 14) ili krajnje siromaštvo u siromašnim zemljama (vidi Stvar br. 3) zapravo neminovne, usled (sebične i racionalne) ljudske prirode i potrebe da se ljudi nagrade shodno doprinosu koji su pružili proizvodnji. Drugačije rečeno, mnogo je gore nego što bi bilo da je ekonomska nauka bila samo beznačajna. Ekonomska nauka, u vidu u kome je primenjivana tokom poslednje tri decenije, bila je direktno štetna za većinu ljudi.

Šta je s „drugim” ekonomistima? Ako je ekonomska nauka tako loša, što bi se moglo zaključiti iz mog kazivanja, šta ja onda radim kao ekonomista? Ako je najbenignija društvena posledica mojih profesionalnih postupaka beznačajnost, a najverovatnija posledica neposredna šteta, ne bi li onda trebalo da promenim profesiju i počnem da se bavim nečim što je u društvenom smislu korisnije, kao što je elektronika ili vodoinstalaterski zanat ? Čvrsto se držim ekonomije zato što verujem da ona ne mora da bude ni beskorisna ni štetna. Na kraju krajeva, na svim stranicama ove knjige upravo sam koristio ekonomsku nauku da bih pokušao objasniti kako kapitalizam

stvarno funkcioniše. Reč je o tome da jedan određeni tip ekonomske nauke onaj tip ekonomije koji se zalaže za slobodno tržište po svaku cenu, koji se primenjuje u poslednjih nekoliko decenija - opasan. Kroz celu istoriju bilo je mnogo škola ekonomske misli koje su nam pomogle da bolje upravljamo privrednim životom i da ga razvijamo, kao što razvijamo i svoje poznavanje ekonomije. Ako krenemo od današnjih dana, videćemo da su u jesen 2008. godine ekonomski svet od potpune katastrofe spasla ekonomska učenja Džona Mejnarda Kejnsa, Čarlsa Kindlbergera (Charles Kindleberger), naučnika koji je napisao klasično delo o finansijskim krizama Manias, Panics, and Crashes (Manije, panika i lomovi), i Hajmana Minskog (Hyman Minsky), veoma potcenjenog američkog proučavaoca finansijskih kriza. Svetska privreda se nije vratila u ono stanje u kome je bila 1929, kada je izbila Velika depresija zato što smo apsorbovali njihov uvid u situaciju i refinansirali ključne finansijske institucije (iako nismo na odgovarajući način kaznili bankare koji su bili odgovorni za sav taj haos, niti smo još reformisali industriju), povećali smo budžetsku potrošnju, obezbedili jaču bankarsku rezervu i osiguranje depozita, održali državu blagostanja (koja obezbeđuje kakav-takav dohodak nezaposlenima) i preplavili finansijska tržišta dotad neviđenim količinama gotovinskih sredstava. Kao što je već objašnjeno u ranijim stvarima, mnogi od tih postupaka koji su spasli svet bili su upravo oni postupci kojima su se protivili ekonomisti zagovornici slobodnog tržišta, kako prethodnih naraštaja, tako i oni koji pripadaju savremenoj generaciji. Uprkos tome što nisu imali ekonomsko obrazovanje, ekonomski zvaničnici istočne Azije su znali ponešto o ekonomiji. Međutim, naročito do sedamdesetih godina prošlog veka, ekonomija koju su oni poznavali uglavnom nije bila od slobodnotržišne sorte. Oni su poznavali ekonomiju Karla Marksa, Fridriha Lista (Friedrich), Jozefa Šumpetera, Nikolasa Kaldora (Nicholas) i Alberta Hiršmana (Hirschman). Razume se, ti ekonomisti (od veoma desničarski nastrojenog Lista do veoma levičarski nastrojenog Marksa) živeli su u različitim vremenima, bili su zaokupljeni različitim problemima i imali su radikalno različite političke stavove. Međutim, postojalo je nešto zajedničko teorijama koje su svi oni izlagali. Bilo je to priznanje da se kapitalizam razvija kroz dugoročne investicije i tehnološke inovacije koje transformišu proizvodnu strukturu, a ne samo kroz proširenje postojećih struktura, koje podseća na

naduvavanje balona. Mnoge stvari koje su istočnoazijski zvaničnici preduzeli tokom godina privrednog čuda - zaštita industrijskih grana u povoju, prisilno mobilisanje sredstava tako da se umesto za tehnološki flagrantnu poljoprivredu koriste za razvoj dinamičnog industrijskog sektora, kao i primena onoga što je Hiršman nazivao „vezama” između različitih sektora - sve to proističe upravo iz takvih ekonomskih stavova, a ne iz učenja o prednostima slobodnog tržišta (vidi Stvar br. 7). Da su istočnoazijske zemlje, zapravo i većina država Evrope i Severne Amerike pre njih, upravljale svojom ekonomskom sferom saglasno načelima ekonomije slobodnog tržišta, one ni iz daleka ne bi razvile svoju privredu na način na koji su je razvile. Ekonomsko učenje Herberta Sajmona i njegovih sledbenika istinski je promenilo način na koji shvatamo savremeno preduzeće i, šire gledano, savremenu ekonomiju u celini. Ono nam pomaže da odbacimo mit po kome u ekonomskom svetu žive isključivo racionalna bića koja u nastojanju da ostvare svoje sebične interese sadejstvuju s drugima preko tržišnog mehanizma. Kada shvatimo da u savremenom ekonomskom svetu žive ljudi ograničene racionalnosti i složenih motiva, koji su pritom na složen način organizovani, kombinujući tržišta, javnu i privatnu birokratiju i mreže, počinjemo da razumemo da našim ekonomskim životom ne može da se, upravlja prema pravilima ekonomije slobodnog tržišta. Kada pažljivije analiziramo uspešnija preduzeća, uspešnije vlade i uspešnije zemlje, videćemo da svi oni imaju taj iznijansirani pogled na kapitalizam, a ne pojednostavljeno viđenje karakteristično za slobodno tržište. Čak i u dominantnoj školi ekonomske nauke, tj. u neoklasičnoj školi koja daje mnogo osnova za ekonomiju slobodnog tržišta, postoje teorije koje objašnjavaju zbog čega slobodna tržišta verovatno neće postići rezultate bolje od suboptimalnih. To su teorije „tržišnih grešaka” ili „ekonomije blagostanja” koje je prvi ponudio kembrički profesor Artur Pigu (Arthur Pigou) početkom 20. veka, da bi ih potom razradili naši savremenici ekonomisti, kao što su, da pomenemo samo nekolicinu najvažnijih, Amartja Sen (Amartya), Vilijam Bomol (William Balmol) i Džozef Stiglic (Joseph Stiglitz). Razume se, ekonomisti koji su zagovornici slobodnog tržišta ili su ignorisali te druge ekonomiste ili su ih, što je gore, odbacivali kao lažne proroke. U naše vreme gotovo da se niko od pomenutih ekonomista, sa izuzetkom pripadnika škole tržišne greške, čak i ne nalazi u vodećim

ekonomskim priručnicima, da i ne govorimo o tome da niko valjano ne predaje njihovo učenje. Međutim, događaji u poslednje tri decenije jasno su pokazali da praktično možemo da naučimo mnogo više pozitivnoga od tih drugih ekonomista nego od onih koji se zalažu za slobodno tržište. Relativni uspeh i relativni neuspeh različitih preduzeća, ekonomskih politika i celog privrednog života u tom periodu ukazuje na to da možemo izvući važne pouke upravo iz stavova onih ekonomista koji su danas ignorisani ili čak zaboravljeni. Ekonomska nauka ne mora da bude ni beskorisna ni štetna. Samo je bitno da izučavamo valjanu ekonomsku nauku.

Zaključak - Kako ponovo izgraditi svetsku privredu? Predstoji nam izuzetno težak zadatak: treba iz temelja ponovo izgraditi svetsku privredu. Stanje nije onako rđavo kakvo je bilo u vreme Velike depresije samo zato što su vlade pojačale tražnju zahvaljujući velikim zahvatanjima u budžet i deficitnu potrošnju, kao i tome što su u dosad neviđenim razmerama pojednostavile mogućnost pristupa novčanoj masi („Engleska banka” nikada nije imala nižu kamatnu stopu otkako je osnovana 1644. godine), u isti mah sprečavajući juriše štediša na banke i njihov pokušaj da izvuku uloženi novac kroz širenje mehanizama osiguranja depozita i refinansiranje dugova mnogih finansijskih institucija. Da nije bilo tih mera, i neprestanog automatskog povećanja potrošnje sredstava za socijalna davanja (na primer, naknada za nezaposlene), mogla nas je pogoditi mnogo gora ekonomska kriza od one koja je nastupila tridesetih godina prošlog veka. Ima ljudi koji veruju da je sistem slobodnog tržišta koji je sada dominantan suštinski zdrav sistem. Oni pretpostavljaju da bi za stanje u kome smo se našli bilo dovoljno malo zagrebati po marginama - pa tu i tamo dodati malo više transparentnosti, ponegde nešto više regulacije, a ponegde izvesnu dozu uzdržanosti ili ograničenja kada je reč o direktorskim platama. Međutim, kao što sam pokušao da pokažem u ovoj knjizi, pod znakom pitanja je sama teorijska i empirijska postavka, osnovne premise na kojima počiva ekonomsko učenje slobodnog tržišta. Zato nam neće vredeti ništa što ne podrazumeva korenitu promenu načina na koji organizujemo privredu i društvo. Šta je, dakle, to što treba uraditi? Ovo nije mesto gde je mogućno izneti sve detaljne predloge u vezi s rekonstrukcijom svetske privrede; mnogi od tih pretiloga su, uostalom, već razmotreni u prethodne 23 stvari. Ovde ću samo skicirati osnovna načela - njih osam - za koje smatram da ih moramo imati na umu kad se budemo upustili u pretemeljenje ekonomskog sistema. *

Prvo: Na samom početku parafraziraću ono što je Vinston Cerčil

Prvo: Na samom početku parafraziraću ono što je Vinston Cerčil svojevremeno kazao o demokratiji i time ću ponoviti svoj ranije iznet stav prema tome, a to je da je kapitalizam najgori ekonomski sistem ako se izuzmu svi ostali. Naglašavam da ovde kritikujem kapitalizam slobodnog tržišta, a ne sve vrste kapitalizma. Motiv profita je i dalje najmoćnije i najdelotvornije gorivo koje pokreće našu privredu i morali bismo ga u potpunosti iskoristiti. Međutim, ne smemo gubiti iz vida da taj motiv, ničim neograničen i nesputan, nije najbolji način da se iskoriste sve njegove dobre strane, što je pouka koju smo skupo platili tokom poslednje tri decenije. Slično tome, tržište je izuzetno delotvoran mehanizam za koordinisanje složenih ekonomskih aktivnosti preko mnogobrojnih ekonomskih činilaca, ali ono nije ništa više od toga - samo je mehanizam, uređaj, mašina. Kao i sve mašine, i taj mora biti brižljivo regulisan i mora biti pod neprestanim nadzorom. Isto onako kao što se automobilom mogu ubiti ljudi ako za njegovim volanom sedi pijani vozač, ili kojim se mogu spasti životi ako njime na vreme odvezemo u bolnicu nekog pacijenta čije stanje nalaže hitnu intervenciju, tako i tržište može da ostvari mnogo toga divnog, ali i mnogo toga što je veoma loše. Isti automobil može postati bolji ako mu se stave jače kočnice, snažniji motor ili ako se za njegov rad koristi efikasnije gorivo, baš kao što isto tržište može bolje funkcionisati ako se podstaknu odgovarajuće promene u stavovima učesnika, ako se poboljšaju njihovi motivi i pravila prema kojima se oni upravljaju. Postoje različiti načini da se kapitalizam organizuje. Kapitalizam slobodnog tržišta je samo jedan od tih načina - pritom ne naročito dobar način. Poslednje tri decenije su nam pokazale da slobodno tržište, potpuno suprotno tvrdnjama svojih propagatora, usporava privredu, povećava nejednakost i nesigurnost i dovodi do češćih (ponekad i masovnih) finansijskih lomova. Idealan model ne postoji. Američki kapitalizam se veoma razlikuje od skandinavskog kapitalizma, koji se opet razlikuje od nemačkog ili francuskog varijeteta, da i ne govorimo o japanskom kapitalizmu. Na primer, zemlje koje smatraju da je ekonomska nejednakost u američkom stilu neprihvatljiva (ima zemalja kojima to nije neprihvadjivo) mogu da smanje tu nejednakost

uspostavljanjem države blagostanja koju će finansirati visokim progresivnim porezom na dohodak (kao što se radi u Švedskoj) ili ograničavanjem mogućnosti za zaradu tako što će se, na primer, bitno otežati otvaranje velikih robnih kuća (kao što je u Japanu). Ne postoji jednostavan način da se izabere između tih dveju mogućnosti, iako mislim da je švedski model bolji od japanskog, barem u tom pogledu. Dakle, kažem da kapitalizmu, prihvatam ga, ali mislim da treba da prekinemo ljubavnu aferu s razobručenim kapitalizmom slobodnog tržišta, koji je čovečanstvu doneo tako malo dobra, i da umesto njega uvedemo neku vrstu koja je bolje regulisana. Koja će to vrsta biti zavisi od naših ciljeva, vrednosti i uverenja.

Drugo: novi ekonomski sistem treba da temeljimo na spoznaji ozbiljne ograničenosti ljudske racionalnosti. Kriza koja je izbila 2008. godine razotkrila je koliko je složen svet koji smo stvorili, posebno u finansijskoj sferi, i koliko je tom složenošću nadmašio našu sposobnost da ga razumemo i da ga kontrolišemo. Naš ekonomski sistem je doživeo veliki pad zato što je bio formatiran po savetu ekonomista koji veruju da je čovekova sposobnost da iziđe na kraj s raznim složenostima u suštini neograničena. Novi svet treba graditi uz jasnu spoznaju da su naše mogućnosti objektivnog zaključivanja ograničene. Sugerišu nam da bismo mogli da sprečimo izbijanje nove velike finansijske krize tako što bismo pojačali transparentnost. To je pogrešno. Osnovni problem nije u nedostatku informacija, već u našoj ograničenoj sposobnosti da te informacije obradimo. Zaista, da je stvarno problem bilo to što nema transparentnosti, onda skandinavske zemlje - čuvene po svojoj transparentnosti - uopšte ne bi iskusile finansijsku krizu početkom devedesetih godina prošlog veka. Dokle god dopuštamo pojavu neograničenih „finansijskih inovacija”, naša sposobnost da uredimo stvari uvek će zaostajati za našom sposobnošću da inoviramo stvari. Ako stvarno ozbiljno mislimo kada kažemo da treba sprečiti pojavu još jedne krize poput one iz 2008. godine, trebalo bi jednostavno da zabranimo složene finansijske instrumente, sem ako nije mogućno nedvosmisleno dokazati kako ti novi instrumenti dugoročno koriste društvu. Poneko će tu zamisao

sigurno odbaciti kao užasavajuću. Ona nije takva. To radimo sve vreme s drugim proizvodima - razmislite samo o bezbednosnim standardima koje imamo kada je reč o hrani, lekovima, automobilima i vazduhoplovima. Ako taj predlog prihvatimo, utvrdićemo postupak odobravanja tokom koga će korak po korak biti procenjivan uticaj svakog novog finansijskog instrumenta, neke novine koju smisle „naučnici-genijalci” u finansijskim kućama, i to sa stanovišta rizika i sa stanovišta koristi koju donosi našem sistemu u celini i na dugi rok, a ne samo sa stanovišta kratkoročnog profita firmi u kojima ti genijalci rade.

Treće: Priznajući da nismo nesebični anđeli, treba da gradimo sistem koji će omogućiti da se ispoljava ono što je najbolje, a ne ono što je najgore u ljudima. Ideologija slobodnog tržišta zasnovana je na uverenju da ljudi neće uraditi ništa „dobro” ako za to nisu plaćeni ili kažnjeni ako to ne urade. To uverenje se potom asimetrično primenjuje i iz njega se izvodi zaključak da bogate ljude treba motivisati da rade time što će im se omogućiti dalje bogaćenje, dok siromašni ljudi treba da strahuju od siromaštva jer će u tome moći da nađu motiv. Lični materijalni interes jeste snažan motiv. Komunistički sistem je, kao što se ispostavilo, bio neodrživ zato što je ignorisao interes kao motiv koji čoveka pokreće, tačnije rečeno, zato što je želeo da negira postojanje tog motiva. To, međutim, nikako nije dokaz da je lični materijalni interes naš jedini motiv. Ljude ne pokreće do te mere lični materijalni interes, kao što se tvrdi u udžbenicima ekonomije slobodnog tržišta. Da je stvarni svet toliko pun racionalnih bića koja isključivo teže ostvarenju svog interesa, što bi se moglo zaključiti čitanjem tih priručnika, on bi se urušio pod težinom neprestanog varanja, nadziranja, kažnjavanja i cenkanja. Štaviše, tom glorifikacijom težnje ka ostvarenju materijalnog ličnog interesa pojedinaca i korporacija stvorili smo svet u kome materijalno bogaćenje oslobađa i pojedince i korporacije od ostalih odgovornosti prema društvu. U tom procesu, dopustili smo bankarima i direktorima fondova da posredno ili neposredno unište radna mesta, pozatvaraju fabrike, unište životnu sredinu i ruiniraju finansijski sistem, samo da bi se lično bogatili.

Ako želimo da sprečimo da se tako nešto ponovo dogodi, trebalo bi da gradimo sistem u kome se materijalnom bogaćenju pristupa ozbiljno, ali u kojem se ne dopušta da ono postane jedini cilj. Organizacije - bilo da je reč o korporacijama, bilo da je reč o vladama - treba da budu koncipirane tako da nagrađuju poverenje, solidarnost, poštenje i međusobnu saradnju svojih članova. Finansijski sistem treba da bude tako reformisan da se smanji uticaj kratkoročnih vlasnika akcija da bi preduzeća mogla sebi da priušte i težnju ka drugim ciljevima, a ne samo maksimizaciji kratkoročnog profita. Trebalo bi bolje da nagrađujemo one vidove ponašanja koji donose društvenu korist (npr. smanjenje utroška energije, ulaganje u obuku) ne samo tako što ćemo im obezbediti vladine subvencije već i tako što ćemo te vidove ponašanja nagraditi višim društvenim statusom. To nije samo moralni argument. To je istovremeno i apel upućen prosvećenom ličnom interesu. Ako dopuštamo da kratkoročni materijalni interes upravlja svime, rizikujemo da se uništi ceo sistem, a to, dugoročno gledano, nije ni u čijem interesu.

Četvrto: Treba da prestanemo da verujemo da su ljudi uvek plaćeni „po zasluzi”. Ljudi iz siromašnih zemalja su, individualno gledano, često produktivniji i s jačim preduzetničkim duhom od kolega u bogatim zemljama. Ako bi im bile pružene jednake mogućnosti kroz neometanu imigraciju, ti ljudi bi mogli i hteli da zamene glavninu radne snage u bogatim zemljama, mada bi to bilo politički neprihvatljivo i nepoželjno. Ako se stvari gledaju s tog stanovišta, onda se može reći da siromašne ljude u siromašnim zemljama u tom siromaštvu drže nacionalni ekonomski sistemi i imigraciona kontrola bogatih zemalja, a ne to što nemaju ličnih kvaliteta. Kada naglašavam da mnogi ljudi ostaju siromašni zato što nemaju istinski jednake mogućnosti, time ne kažem da oni zaslužuju da ostanu siromašni ako ne iskoriste jednake mogućnosti kada im se one pruže. Ukoliko ne postoji neki vid izjednačavanja ishoda, posebno u tom smislu (mada ne i isključivo kada je o tome reč) da sva deca mogu da dobiju malo više od minimuma zadovoljenja osnovnih prehrambenih potreba i roditeljske pažnje, jednakost mogućnosti koju pruža mehanizam tržišta neće jemčiti istinski pravičnu utakmicu. To će ličiti na trku u kojoj niko nije mogao da potrči pre ostalih, ali neki trče s tegovima na

nogama. Na drugoj strani tog spektra nalaze se direktorske plate u SAD koje su dosegle nebeske visine u poslednjih nekoliko decenija. Američki menadžeri su bar deset puta povećah svoje relativne prihode po osnovu plata između pedesetih godina 20. veka i danas (prosečan generalni direktor ranije je dobijao 35 puta više od prosečnog radnika, a danas dobija od 300 do 400 puta više), ali ne zbog toga što je njihova produktivnost desetostruko povećana u odnosu na produktivnost njihovih radnika. Čak i ako ostavimo po strani mogućnost povlašćene kupovine akcija, američki menadžeri su plaćeni dva i po puta više od svojih holandskih kolega i četiri puta više od svojih japanskih kolega, uprkos tome što nisu produktivniji ni od jednih ni od drugih. Tek onda kada imamo slobodu da dovedemo u pitanje karte koje nam je tržište dalo u ovom deljenju, moći ćemo da pronađemo načine za uspostavljanje pravednijeg društva. Možemo da promenimo i treba da promenimo pravila tržišta akcija i sistem korporativnog upravljanja da bismo ograničili prekomeme plate najviših menadžera u preduzećima sa ograničenom odgovornošću. Ne samo da treba da pružimo jednake mogućnosti već, u izvesnoj meri, treba da izjednačimo polazište za svu decu da bismo uspostavili istinski meritokratsko društvo. Ljudima treba pružiti stvarnu, a ne veštačku drugu priliku pomoću naknade za nezaposlene i javno subvencionisanje prekvalifikacije. Siromašne ljude u siromašnim zemljama ne treba kriviti za siromaštvo u kome žive onda kada šire i temeljnije objašnjenje leži u siromaštvu njihovih nacionalnih ekonomskih sistema i kontroli imigracije u bogatim zemljama. Tržišni ishodi nisu „prirodna” pojava. Oni se mogu promeniti.

Peto: Treba ozbiljnije da „pravimo materijalne stvari”. Postindustrijska ekonomija znanja nije ništa drugo do mit. Proizvodni sektor je i dalje životno značajan. Posebno u SAD i Velikoj Britaniji, ali i u mnogim drugim zemljama, opadanje industrijske proizvodnje u proteklih nekoliko decenija tretirano je kao neminovnost postindustrijskog doba i maltene je aktivno pozdravljeno kao simptom postindustrijskog uspeha. Mi smo, međutim, materijalna bića i ne možemo da živimo od ideja,

koliko god da lepo zvuči izraz „ekonomija znanja”. Štaviše, oduvek smo živeli u ekonomiji znanja u tom smislu da je posedovanje premoćnog znanja odvek bilo ono što je konačno odlučivalo o tome koja je zemlja siromašna, a koja bogata, a ne fizička priroda nečijih aktivnosti. Zaista, većina društava i dalje proizvodi sve više i više stvari. Upravo zbog toga što su oni koji proizvode stvari postali do te mere produktivniji da su stvari postale, u relativnom iznosu, jeftinije nego usluge, skloni smo da pomislimo da više ne trošimo onoliko stvari koliko smo ih ranije trošili. Ako niste mali poreski raj (mada će taj status, posle krize koja je izbila 2008. godine, biti sve teže održiv), kao što su Luksemburg i Monako, ili mala zemlja koja pliva na nafti, kao Bruneji ili Kuvajt, morate da postanete bolji u proizvodnji materijalnih stvari da biste mogli da povisite životni standard. Švajcarska i Singapur, zemlje koje se često na sva usta hvale kao pravi primeri postindustrijskog uspeha, u suštini su dve od najindustrijalizovanijih privreda sveta. Štaviše, većina onih usluga čija je vrednost najveća, kao što je finansijski ili tehnički konsalting, zavisi od proizvođačkog sektora (ponekad čak i parazitira na njemu). A pošto usluge nisu baš najpogodniji predmet trgovine, prevelik uslužni sektor ugrožava platnobilansnu poziciju ljudi zbog čega privredni rast postaje teže održiv. . Mit o postindustrijskoj ekonomiji znanja pogrešno je usmerio i naše investicije. On je podstakao prekomerno naglašavanje, na primer, formalnog obrazovanja, čiji je uticaj na privredni rast, kao što se pokazuje, izuzetno složen i neizvestan, kao i naglašavanje širenja interneta, čiji je uticaj na produktivnost, u suštini, prilično skroman. Ulaganje u „dosadne” stvari, kao što su mašine, infrastruktura i obuka radnika, treba ohrabriti odgovarajućim promenama poreskih propisa (npr. treba se opredeliti za ubrzanu amortizaciju mašina i opreme), subvencijama (npr. treba subvencionisati obuku i usavršavanje radnika) ili javnim ulaganjima (npr. sredstva treba preusmeravati u razvoj infrastrukture). Treba iznova kreirati industrijsku sektorsku politiku i koncipirati je tako da se posebno istaknu ključni proizvodni sektori koji imaju velike mogućnosti za rast produktivnosti.

Šesto: Treba da uspostavimo bolju ravnotežu između finansijskog sektora i „realnog”privrednog sektora. Produktivna moderna privreda ne može da postoji bez zdravog

finansijskog sektora. Finansije, između ostalog, igraju ključnu ulogu kada treba rešiti problem neusklađenosti između čina ulaganja iplodovakoje taj čin donosi. „Likvidizacijom” fizičke aktive pretvaranjem fizičkih dobara čije se karakteristike ne mogu brzo promeniti u „likvidna” sredstva, finansijski sektor nam pomaže i da brzo realociramo resurse. Međutim, u poslednje tri decenije finansije su postale onaj rep iz priče o psu koji toliko juri svoj rep, da rep na kraju upravlja njime. Finansijska liberalizacija olakšala je tokove novca, čak i prekogranične tokove, dopuštajući finansijskim investitorima da budu sve nestrpljiviji u iščekivanju trenutnih rezultata. Posledica svega toga je to što su i korporacije i vlade bile prinuđene da sprovode politiku koja donosi brzi profit, bez obzira na dugoročne implikacije. Finansijski investitori koriste tu svoju veću mobilnost kao adut u cenkanju, kojim izvlače veći deo nacionalnog dohotka. Posledica lakšeg kretanja novca jeste i veća finansijska nestabilnost i veća nesigurnost radnog mesta (a i jedno i drugo je potrebno da bi se ostvario brzi profit). Finansije treba usporiti. Ne treba ih vratiti natrag, u vreme dužničkih zatvora i malih radionica finansiranih ličnom ušteđevinom. Međutim, ako ne budemo veoma smanjili tu drastičnu razliku koja postoji između finansijskog sektora i realne privrede, nećemo ohrabriti dugoročna ulaganja i nećemo postići realan rast zato što je za ulaganja u proizvodnju često potrebno da prođe dosta vremena dok ne sazreju plodovi. Japanu je trebalo 40 godina zaštite i vladinih subvencija da bi njegova automobilska industrija mogla da postigne pravi međunarodni uspeh, čak i na onom delu tržišta gde su cene automobila niže. „Nokiji” je trebalo 17 godina da bi ostvarila bilo kakav profit u proizvodnji elektronskih uređaja, gde je danas jedan od lidera. Međutim, posle rastućeg stepena finansijske deregulacije, svet je počeo da posluje sa sve kraćim rokovima. , Porezi na finansijske transakcije, ograničenja prekograničnog kretanja kapitala (posebno ulazak kapitala u zemlje u razvoju i izlazak iz njega), veća ograničenja kada se preuzimaju preduzeća - to su samo neke mere koje će usporiti finansije i dovesti ih na brzinu koja pomaže realnoj privredi, umesto da je slabi ili čak izbacuje iz šina.

Sedmo: Aparat države blagostanja treba da se uveća i da postane aktivniji.

Tokom poslednje tri decenije, ideolozi slobodnog tržišta nam neprestano govore o tome da vlast, državni aparat, predstavlja deo problema, a ne rešenja svih zala našeg društva. Zaista, ima slučajeva kada vlast greši - ponekad čak i spektakularno greši - ali greše i tržišta i korporacije. Što je važnije, postoje mnogi primeri izvanrednih uspeha vlasti. Zato o ulozi vlade treba temeljito iznova promisliti. Ne radi se tu samo o upravljanju krizom, koje je evidentno od 2008. godine, čak i u navodno izrazitim ekonomijama slobodnog tržišta, kakva je američka. Tu se pre radi o izgradnji prosperitetnog, ravnopravnog i stabilnog društva. Uprkos svim svojim ograničenjima i uprkos mnogobrojnim pokušajima da se ona oslabi, demokratska vlast je, barem zasad, najbolje sredstvo koje imamo za mirenje konfliktnih zahteva koji postoje u našem društvu i, što je važnije, za poboljšanje našeg kolektivnog blagostanja. Kažu nam da je veliki aparat vlasti, koji ubire velike poreze od bogatih i preraspodeljuje ih siromašnima, loš za rast zato što obeshrabruje bogate jer oni više ne rade da stiču bogatstvo, dok niže klase podstiče na lenjost. Međutim, ako je mali državni aparat dobar za ekonomski rast, onda bi mnoge zemlje u razvoju koje imaju upravo takve vlade trebalo da postižu odličnu stopu rasta. Očigledno je da to nije tako. U isto vreme, primeri skandinavskih zemalja, u kojima velika država blagostanja koegzistira sa odličnim ekonomskim rezultatima (često država blagostanja podstiče takve ekonomske rezultate), takođe treba da ukažu na ograničenost učenja po kome je manji državni aparat uvek bolji za rast. Zagovornici slobodnog tržišta nam takođe govore da su aktivne (odnosno, kako oni kažu, intruzivne) vlade loše za privredni rast. Međutim, nasuprot tom uvreženom mišljenju, praktično sve zemlje koje su danas bogate koristile su vladine intervencije da bi se obogatile (ako još niste uvereni u tu moju tezu, pogledajte moju prethodnu knjigu Loši Samarićani). Ako je dobro koncipirana i valjano primenjena, vladina intervencija može povećati privrednu dinamičnost tako što će uvećati inpute koje tržište ne može tako lako da obezbedi (npr. istraživanje i razvoj, obuka i stručno usavršavanje radnika), omogućiće podelu rizika kada je reč o projektima koji imaju veliku društvenu korist, ali donose malu individualnu korist i obezbediće u zemljama u razvoju prostor u kome će tek nastala preduzeća u „industrijama u povoju” moći da razvijaju svoje proizvodne kapacitete.

Moramo kreativnije razmišljati o tome kako vlada postaje suštinski važan element u ekonomskom sistemu u kome postoji veća dinamičnost, veća stabilnost i prihvatljiviji nivo jednakosti. To znači izgradnju bolje države blagostanja, boljeg regulatornog sistema (posebno kada je reč o finansijama) i donošenje bolje industrijske sektorske politike.

Osmo: Svetski privredni sistem treba „nepravično” da favorizuje zemlje u razvoju. Zbog ograničenja prouzrokovanih vidovima demokratske kontrole zagovornici slobodnog tržišta u većini bogatih zemalja nailaze na suštinske teškoće kada žele da primene celovitu reformu u pravcu slobodnog tržišta. Čak je i za Margaret Tačer bilo neizvodljivo da razmišlja o mogućnosti ukidanja sistema Nacionalne zdravstvene zaštite (NHS). Usled toga su zapravo zemlje u razvoju glavni objekat eksperimenata s politikom slobodnog tržišta. Mnoge siromašnije zemlje, posebno one u Africi i Latinskoj Americi, bile su primorane da prihvate politiku slobodnog tržišta da bi mogle pozajmiti novac od međunarodnih finansijskih institucija (kao što su MMF i Svetska banka) koje baš vole slobodno tržište i od vlada bogatih zemalja (koje u krajnjoj liniji i kontrolišu MMF i Svetsku banku). Zbog slabosti demokratije u zemljama u razvoju politika slobodnog tržišta se u njima mogla nemilosrdnije primenjivati, čak i onda kada nanosi štetu velikom broju ljudi. To je krajnja ironija u celoj ovoj priči - na najgori način su pogođeni ljudi kojima je potrebno najviše pomoći. Poslednjih decenija ta tendencija je dodatno pojačana jer su uvedena globalna pravila koja propisuju šta vlade mogu da učine da bi zaštitile svoje privrede (ta vrsta zaštite je potrebnija siromašnim zemljama) kroz osnivanje i/ili jačanje takvih organizacija kao što su Svetska trgovinska organizacija (STO), Banka za međunarodna poravnanja (BIS) i razni bilateralni i regionalni sporazumi o slobodnoj trgovini i ulaganjima. Rezultat svega toga je znatno temeljnija primena politike slobodnog tržišta, uz koju su rezultati u smislu privrednog rasta, stabilnosti i nejednakosti znatno gori nego u razvijenim zemljama. Svetski ekonomski sistem treba potpuno pretemeljiti da bi se obezbedio veći „politički prostor” za zemlje u razvoju da bi one mogle da sprovode sektorsku politiku koja je za njih pogodnija (bogate zemlje imaju znatno veći prostor u kojem mogu da izvitoperuju ili čak ignorišu međunarodna pravila).

Zemljama u razvoju potreban je manje strog režim kada je reč o primeni protekcionizma, regulisanja stranih ulaganja i prava na intelektualnu svojinu, između ostalog. To su sve one sektorske politike koje su bogate zemlje zaista koristile kada su one same bile zemlje u razvoju. Sve to zahteva reformu Svetske trgovinske organizacije, ukidanje i/ili reformu postojećih bilateralnih trgovinskih i investicionih sporazuma između bogatih i siromašnih zemalja, kao i promene u političkim uslovima koji su vezani za zajmove koje odobravaju međunarodne finansijske organizacije i za pomoć koju bogate zemlje daju inostranstvu. Razume se, sve te stvari su „nepravično povoljne” za zemlje u razvoju, kao što tvrde neke bogate zemlje. Međutim, zemlje u razvoju su već žrtve toliko mnogo slabosti međunarodnog sistema da im je zaista potreban mali predah da bi mogle da se ponadaju da će stići ostale. Svih navedenih osam načela potpuno su suprotni onome što nam se u poslednje tri decenije servira kao ekonomska mudrost. Kod nekih čitalaca to će sigurno izazvati osećaj nelagode. Međutim, ako ne budemo već sada odbacili načela koja su nas izneverila i koja nas i dalje sprečavaju u napredovanju, u budućnosti nas čekaju slične katastrofe. A to će značiti da nismo uradili ništa da bismo ublažili uslove u kojima milijarde ljudi pate u siromaštvu i neizvesnosti, posebno u svetu u razvoju, mada ne isključivo u njemu. Krajnje je vreme da osetimo nelagodu.

sadržaj Uvod Stvar br. 1 Slobodno tržište ne postoji Rad treba da bude slobodan Klavirske žice i majstori kung-fua Da li je slobodna trgovina pravična? Mislim da više nismo u Francuskoj Stvar br. 2 Preduzećima ne treba upravljati u interesu njihovih vlasnika Karl Marks u službi odbrane kapitalizma Smrt kapitalističke klase „Sveti gral” ili profano savezništvo? Najgluplja ideja na svetu Stvar br. 3 Većina ljudi u bogatim zemljama plaćena je više nego što bi trebalo da bude plaćena Vozi pravo napred... ili obiđi kravu (i rikšu) Slon usred sobe Da li su siromašne zemlje siromašne zbog svojih stanovnika? Stvar br. 4 Mašina za pranje rublja promenila je svet više nego što je to učinio internet Svako u Latinskoj Americi ima kućnu pomoćnicu Mašina za pranje rublja stupa na scenu Mašina za pranje rublja pobeđuje internet I telegraf je pobedio internet Realno sagledavanje promena Stvar br. 5 Ako pretpostavite ono najgore o ljudima, to najgore će vam se vratiti Kako (ne treba) upravljati preduzećem? Sebični mesari i pekari Možda nismo baš anđeli, ali... Moralno ponašanje kao optička varka? Stvar br. 6 Veća makroekonomska stabilnost nije stabilizovala svetsku privredu Pa tamo su pare - zapravo, jesu li baš tamo? Koliko je loša inflacija? Lažna stabilnost

Stvar br. 7 Retko se dešava da se siromašne zemlje obogate zahvaljujući ekonomskoj politici slobodnog tržišta Dva beznadežna slučaja Mrtvi predsednici ne govore Uradi kako ti kažem da uradiš, a ne kako sam ja radio Doktrina koja se na recima zalaže za rast a zapravo ga smanjuje Stvar br. 8 Kapital ima nacionalnost Karlos Gon živi globalizaciju „Krajsler” - američki, nemački, (ponovo) američki i (upravo postaje) italijanski Otkud lokalpatriotske predrasude? „Princ tame” menja mišljenje Stvar br. 9 Mi ne živimo u postindustrijskom dobu Postoji li išta što nije proizvedeno u Kini? Kompjuteri i sisanje: Uzroci deindustrijalizacije? Da li bi trebalo da nas brine deindustrijalizacija? Postindustrijske fantazije Stvar br. 10 SAD nema najviši životni standard na svetu Putevi nisu popločani zlatom Amerikanci samo žive bolje... ... a da li je tako? Stvar br. 11 Africi nije suđeno da bude nerazvijena Svet u tumačenju Sare Pejlin... ili su to Diznijevi Spasioci? Afrička tragedija rasta? Može li Afrika da promeni svoju geografiju i istoriju? Stvar br. 12 Vlada može da pogodi pobednike Najgori poslovni predlog u ljudskoj istoriji A pronalaženje gubitnika? Sve vreme pogađaju ko će biti pobednik Stvar br. 13 Dodatnim bogaćenjem bogatih ljudi mi ostali nećemo postati bogatiji Staljinov duh - ili je to možda duh Preobraženskog? Kapitalisti protiv radnika Uspon i pad ekonomske politike naklonjene bogatima Slaba vajda od kopanja vode Stvar br. 14 Američki menadžeri su precenjeni Direktorska plata i politika klasne zavisti

Ako je pismo, ja dobijam, ako je glava, ti gubiš Stvar br. 15 Stanovnici siromašnih zemalja imaju više preduzetničkog duha od stanovnika bogatih zemalja Problem s Francuzima... Velika očekivanja - mikrofinansije stupaju na scenu Velika iluzija Više nema junaka Stvar br. 16 Nismo dovoljno pametni da bismo sve prepuštali tržištu Tržišta mogu da pogreše, ali... Pa, ako ste toliko pametni... Poslednji renesansni čovek Nije potrebno da vlada zna bolje Stvar br. 17 Više obrazovanja, samo po sebi, neće učiniti zemlju bogatijom Obrazovanje, obrazovanje, obrazovanje Ne treba nam obrazovanje Ne znam mnogo o istoriji, ne znam mnogo o biologiji A ekonomija znanja? Švajcarski paradoks Obrazovanje naspram preduzetništva Stvar br. 18 Šta je dobro za „Dženeral Motors” ne mora nužno biti dobro za SAD Kako je Detroit dobio rat? Kako je svemoćni ipak pao? Dvesta devedest devet dozvola Stvar br. 19 Uprkos propasti komunizma i dalje živimo u planskim privredama Gornja Volta s raketama Postoji planiranje i planiranje Planirati ili ne planirati - nije pitanje sad Stvar br. 20 Možda nije fer pružiti svima jednake mogućnosti Veći katolici od pape? Tržišta oslobađaju? Kraj aparthejda i „kapučino društvo” Čudnovati slučaj Alehandra Toleda Stvar br. 21 Veliki državni aparat povećava spremnost ljudi na promene Najstarija profesija na svetu? Država blagostanja je stečajni zakon za radnike Stvar br. 22 Finansijska tržišta treba da postanu manje, a ne više efikasna

Tri beskorisne fraze Novi motor rasta? Oružje za finansijsko masovno uništenje? Razlika je drastična Stvar br. 23 Nisu potrebni dobri ekonomisti da bi ekonomska politika bila dobra Ekonomsko čudo bez ekonomista Kako je moguće da to niko nije predvideo? Šta je s „drugim” ekonomistima? Zaključak Kako ponovo izgraditi svetsku privredu? Prvo: Na samom početku parafraziraću ono što je Vinston Cerčil svojevremeno kazao o demokratiji i time ću ponoviti svoj ranije iznet stav prema tome, a to je da je kapitalizam najgori ekonomski sistem ako se izuzmu svi ostali. Drugo: novi ekonomski sistem treba da temeljimo na spoznaji ozbiljne ograničenosti ljudske racionalnosti. Treće: Priznajući da nismo nesebični anđeli, treba da gradimo sistem koji će omogućiti da se ispoljava ono što je najbolje, a ne ono što je najgore u ljudima. Četvrto: Treba da prestanemo da verujemo da su ljudi uvek plaćeni „po zasluzi”. Peto: Treba ozbiljnije da „pravimo materijalne stvari”. Šesto: Treba da uspostavimo bolju ravnotežu između finansijskog sektora i „realnog”privrednog sektora. Sedmo: Aparat države blagostanja treba da se uveća i da postane aktivniji. Osmo: Svetski privredni sistem treba „nepravično” da favorizuje zemlje u razvoju.

Notes [←1] Više o tome kako su carine (ometajući slobodan promet robe) predstavljale važno pitanje za izbijanje američkog Građanskog rata možete naći u mojoj ranijoj knjizi Kicking Away the Ladder - Development Strategy in Historical Perspective (Anthem Press, London, 2002), pp. 24-28 i referencama koje su u njoj naznačene.

[←2] Adam Smith, Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Global Book Novi Sad, 1998, str. 597, preveo dr Marijan Hanžeković.

[←3] Kompanija Južnog mora osnovana u Londonu 1712. radi trgovine s Južnom Amerikom. Poslovala je uobičajeno za to vreme, uglavnom prodajući roblje, a onda se 1719. u njoj pojavio izvesni Džon Blant, vešt i slatkorečiv trgovac, koji je uspeo da ubedi vladu kralja Džordža I da će njegova kompanija preuzeti nacionalni dug od 51 milion funti, samo da vlada u zamenu za državni anuitet na ime otplate duga od 1,5 miliona funti primi deonice te kompanije. Širio je priče o nepreglednoj zlatnoj žili otkrivenoj u Južnoj Americi, pa su akcije kompanije, koje su u januaru 1720. vredele nešto malo više od 100 funti, već u julu dosegle nominalnu vrednost od 1.000 funti, s tendencijom rasta. Zavladala je investiciona euforija kojoj nije odoleo ni Isak Njutn. On je prvo uložio manji iznos, da bi posle izvesnog vremena prodao te akcije i zaradio skoro 7.000 funti, uz prinos od sto posto. Potom je uložio celokupnu ušteđevinu, tadašnjih 20.000 funti, koju je izgubio u klasičnoj piramidalnoj prevari. Krajem avgusta vrednost akcija je polako počela da se topi, da bi se u septembru sunovratila (prim. prev.).

[←4] N. Rosenberg, L. Birdzell, How the West Grew Rich (IB Tauris & Co., London, 1986), p. 200.

[←5] A. Glyn, Capitalism Unleashed-Finance, Globalisaiton, and Welfare (Oxford, University Press, Oksford, 2004), p. 7, fig. 1.3.

[←6] J. G. Palma, „The revenge of the market on the renders - Why neoliberal reports on the end of history turned out to be premature”, Cambridge Journal of Economics, 2009, vol. 33, no. 4, p. 851, fig. 12.

[←7] Britanska bolest - talas štrajkova koji je sedamdesetih i početkom osamdesetih godina minulog veka potresao Britaniju smatran je endemskom bolešću britanskog društva (prim. prev.).

[←8] Videti W. Lazonick i M. O’Sullivan, „Maximising shareholder value: A new ideology for corporate governance”, Economy and Society, 2000, vol. 29, no. 1, i W. Lazonick, „The buyback boondoggle”, Business Week, 24. August 2009.

[←9] Lazonick, navedeno delo.

[←10] R. Sard, „Domestic service: Past and present in Southern and Northern Europe”, Gender and History, 2006, vol. 18, no. 2, p. 223, table I.

[←11] Navedeno prema: J. Greenwood, A. Seshadri i M. Yorokoklu, „Engines of liberation", Review of Economic Studies, 2005, vol. 72, p. 112.

[←12] C. Goldin, „The quiet revolution that transformed women's employment education, and family ”, American Economic Review, 2006, vol. 96, no. 2, p. 4, fig. I.

[←13] I. Rubinow, „The problem of domestic service", Journal of Political Economy, 1906, vol. 14, no. 8, p. 505.

[←14] Reč je o knjizi H.-J. Chang, I. Grabel, Reclaming Development - An Alternative Economic Policy Manual (Zed Press, London, 2004).

[←15] The Shock of the Old - Technology and Golobal History Since 1900.

[←16] K. Ohmae, The Borderless World: Power and Strategy in the Interlinked Economy (Harper & Row, New York, 1990).

[←17] Sažeti spisak dostupne akademske literature o složenosti motiva ljudskog ponašanja može se naći u: B. Frey, Not Just for the Money - Economic Theory of Personal Motivation (Edward Elgar, Cheltenham, 1997).

[←18] Ovo je razrada primera koji je prvi upotrebio K. Basu, „On why we do not try to walk off without paying after a taxi-ride”, Economic and Political Weekly, 1983, no. 48.

[←19] S. Fischer, „Maintainig price stability”, Finance and Development, December 1996.

[←20] U jednoj studiji čiji je autor Rober Baro (Barro), ugledni ekonomista, zagovornik slobodnog tržišta, zaključuje se da umerena inflacija (10-20 procenata) ima nizak negativni uticaj na rast, dok ukoliko je stopa rasta ispod 10 procenata, inflacija uopšte nema nikakav uticaj na rast. Vidi R. Barro, „Inflation and growth”, Review of Federal Reserve Bank of St Louis, 1996, vol. 78, no. 3. U studiji Majkla Sejrela (Michael Sarel), ekonomiste MMF-a, procenjuje se da inflacija ispod osam procenata ima veoma mali uticaj na rast - što znači da inflacija pre pomaže rast nego što odmaže rastu. Vidi M. Sarel, „Nonlinear effects of inflation on economic growth”, IMF Staff Papers, 1996, vol. 43, March.

[←21] Vidi: M. Bruno, „Does inflation really lower growth?” Finance and Development, 1995, vol. 32, pp. 35-38; M. Bruno i W. Easterly, „Inflation and growth: In search of a stable relationship”, Review of Federal Reserve Bank of St Louis, 1996, vol. 78, no. 3.

[←22] Tokom šezdesetih godina 20. veka inflatorna stopa u Koreji bila je znatno viša nego u pet zemalja Latinske Amerike (Venecuela, Bolivija, Meksiko, Peru i Kolumbija) i nije bila mnogo niža od argentinske inflatorne stope. Tokom sedamdesetih godina 20. veka korejska inflatorna stopa bila je viša od one u Venecueli, Ekvadoru i Meksiku, a samo nešto malo niža nego u Kolumbiji i Boliviji. Podaci potiču iz: A. Singh, „How did East Asia grow so fast? - Slow progress towards an analytical consensus”, 1995, UNCTAD Discussion Paper, no. 97, table 8.

[←23] Ima mnogo načina za izračunavanje profitne stope, ali je ovde relevantan koncept povraćaj od aktive. Ako je suditi prema onome što navode S. Claesens, S. Djankov i L. Lang, „Corporate growth, financing, and risks in the decades before East Asia’s financial crisis”, 1998, Policy Reserch Working Paper, no. 2017, Svetska banka, Vašington, fig. 1, prinos od aktive u 46 razvijenih zemalja i zemalja u razvoju 1988-1996. kretao se od 3,3 posto (Austrija) do 9,8 posto (Tajland). Koeficijent se kretao između četiri posto i sedam posto u 40 od 46 zemalja; bio je ispod četiri posto u tri zemlje i iznad sedam posto u tri zemlje. U jednoj drugoj studiji Svetske banke navodi se da je prosečna profitna stopa za nefinansijska preduzeća u ekonomijama u kojima se „tek pojavljuje tržište” (zemlje srednjeg nivoa dohotka) devedesetih godina 20. veka (1992-2001) bila čak i niža od 3,1 posto (neto dobit/aktiva). Vidi u: S. Mohapatra, D. Ratha i P. Sutde, „Corporate financing patterns and performance in emerging markets”, mimeo., March 2003. World Bank, Washington.

[←24] C. Reinhart, K. Rogoff, This Time is Different (Princeton University Press, Princeton i Oxford, 2008), p. 252, fig. 16.1.

[←25] Više o Linkolnovim protekcionističkim stavovima može se naći u mojoj ranijoj knjizi Kicking Away the Ladder (Anthem Press, London, 2002), pp. 27-28 i referencama koje su u njoj navedene.

[←26] Znatno više detalja o ovome može se naći u mojim ranijim knjigama: Kicking Away the Ladder sadrži mnoštvo referenci i akademskih anotacija - što nikako ne znači da je teška za čitanje; to je monografija koja se prvenstveno bavi trgovinskom politikom; tu je i knjiga Bad Samaritans (Random House, London, 2007. i Bloomsbury USA, New York, 2008), koja obuhvata širok dijapazon oblasti sektorske politike i napisana je nešto popularnijim stilom.

[←27] Više dokaza o tome možete naći u mojoj nedavno objavljenoj knjizi Bad. Samaritans (Random House, London, 2007. i Bloomsbury USA, New York, 2008), ch. 4, „Finac i slon”, kao i u knjizi R. Kozul-Wright, P. Rayment, The Resistible Rise of Market Fundamentalism (Zed Books, London, 2007), ch. 4.

[←28] K. Courts, A. Glyn i B. Rowthom, „Structural change under New Labour”, Cambridge Journal of Economics, 2007, vol. 31, no. 5.

[←29] Ovaj izraz je pozajmljen iz jednog izveštaja koji je 2008. godine objavilo odeljenje britanske vlade za BERR (poslovanje, preduzetništvo i regulatomu reformu - Business Enterprise and Regulatory Reform), Globalisation and the Changing UK Economy (2008).

[←30] B. Alford, ,,De-indusprialisation”, ReFRESH, Autumn 1997, p. 6, table I.

[←31] B. Rowthorn i K. Coutts, „Deindustrialisation and the balance of payments in advanced economies”, Cambridge Journal of Economics, 2004, vol. 28, no. 5.

[←32] T. Gylfason, „Why Europe works less and grows taller”, Challenge, 2007, January/February.

[←33] P. Collier ij. Gunning, „Why has Africa grown slowly?", Journal of Economic Perspectives, 1999, vol. 13, no. 3, p. 4.

[←34] Danjel Etunga-Mangele (Daniel Etounga-Manguelle), pisac i inženjer rodom iz Kameruna, primećuje sledeće: „Affikanac, usidren u kulturi svojih predaka, do te je mere ubeđen da se prošlost može samo ponoviti da je sva njegova briga za budućnost sasvim površna. Međutim, bez dinamičkog poimanja budućnosti, nema planiranja, nema vizije, nema predviđanja ni pripreme scenarija; drugačije rečeno, nema nikakve smišljene politike koja bi uticala na tok događaja” (p. 69). Potom dalje razvija tu tezu pa kaže: „Afrička društva su kao fudbalski tim u kome, usled mnogobrojnih razmirica i odsustva timskog duha, jedan igrač neće da doda loptu drugome iz straha da bi ovaj drugi mogao da postigne gol” (p. 75). D. Etoung-Manguelle, „Does Africa need a cultural adjustment program?” u: L. Harrison i S. Huntington (eds.), Culture Mappers - How Values Shape Human Progress (Basic Books, New York, 2000).

[←35] Po Veberu, godine 1863. oko jedne četvrtine stanovništva . Francuske uopšte nije govorilo francuski. Iste godine, 11 posto školske dece u uzrastu od sedam do trinaest godina nije govorilo francuski, a njih 37 posto je govorilo ili razumelo, ali nije moglo da piše francuski. Eugen Weber, Peasants into Frenchmen - The Modernisation of Rural France, 1870-1914 (Stanford University Press, Stanford, 1976), p. 67.

[←36] Vidi H-J. Chang, „Under-Explored treasure troves of development lessons Lessons from the histories of small rich European countries (SRECs)”, u Zborniku M. Kroner, P. van Lieshoust i R. Went (eds.), Doing Good or Doing Better - Development Policies in a Globalising World (Amsterdam University Press, Amsterdam, 2009) i H-J. Chang, „Economic history of the developed world: Lessons for Africa”, predavanje održano u okviru Programa uglednih govornika Afričke banke za razvoj, 26. februara 2009. (može se preuzeti na adresi: http://www.ecom.cam.ac.uk/faculty/ chang/pubs/ChangAfDblecturetext.pdf).

[←37] Videti H-J. Chang, „How important were the ’initial conditions’ for economic development - East Asia vs. Sub-Saharan Africa” (ch. 4) u: H-J. Chang, The East Asian Development Experience: The Miracle, the Crisis, and the Future (Zed Press, London, 2006).

[←38] Radi poređenja kvaliteta institucija danas bogatih zemalja u vreme kada su te zemlje bile na sličnom nivou razvoja kao današnje zemlje u razvoju, videti H-J. Chang, Kicking Away the Ladder (Anthem Press, London, 2002), ch. 3.

[←39] Veoma jasno objašnjenje i kritika teorije komparativne prednosti mogu se naći u mojoj knjizi Bad Samaritans (Random House, London 2007. i Bloomsbury USA, New "fork 2008) u trećem poglavlju pod naslovom „Moj šestogodišnji sin treba da dobije posao”)

[←40] Više detalja o tome može se naći u mojim ranijim knjigama, Kicking Away the Ladder (Anthem Press, London, 2002) i Bad Samaritans.

[←41] Šesnaest zemalja u kojima je povećana nejednakost su, opadajućim redosledom u odnosu na veličinu nejednakosti prema stanju iz 2000. godine, SAD, Južna Koreja, Velika Britanija, Izrael, Španija, Italija, Holandija, Japan, Australija, Kanada, Švedska, Norveška, Belgija, Finska, Luksemburg i Austrija. Četiri zemlje u kojima je smanjena nejednakost dohotka su Nemačka, Švajcarska, Francuska i Danska.

[←42] L. Mishel, J. Bernstein i H. Shierholz, The State of Working America, 2008/9 (Economic Policy Institute, Washington, DC, 2009), p. 26, table 3.

[←43] Prema podacima OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj), pre odbitka poreza i transfera, SAD, od sredine decenije koja je počela 2000, imale su Ginijev koeficijent (mera nejednakosti dohotka, gde nula predstavlja apsolutnu jednakost odnosno ravnopravnost, a jedan apsolutnu nejednakost) od 0,46. Za Nemačku, vrednost Ginijevog koeficijenta iznosila je 0,51, za Belgiju 0,49, za Japan 0,44, za Švedsku 0,43 i za Holandiju 0,42.

[←44] L. Michel, J. Bernstein, H. Shierholz, The State of Working America, 2008/9 (Economic Policy Institute, Washington, DC, 2009), table 3.2.

[←45] Ibid., table 3.1.

[←46] „Should Congress put a cap on executive pay?”, New York Times, 3 January 2009.

[←47] Mishel et al., op. cit., table 3. A2. Tih 13 zemalja su: Australija, Belgija, Kanada, Francuska, Nemačka, Italija, Japan, Holandija, Novi Zeland, Španija, Švedska, Švajcarska i Velika Britanija.

[←48] Ibid., table 3.A2.

[←49] L. A. Bebchuk J. M. Fried, „Executive compensation as an agency problem”, Journal of Economic Perspectives, 2003, vol. 17, no. 3, p. 81.

[←50] Reč preduzetništvo (entrepreneurship) engleski jezik je u 19. veku preuzeo iz francuskoga (prim. prev.).

[←51] OECD, „Is informal normal? - Towards more and better jobs in developing countries”, 2009.

[←52] Aišvarja Raj, indijska glumica, zvezda bolivudskih filmova, bila je mis sveta 1994. (prim. prev.).

[←53] D. Roodman i J. Morduch, „The impact of microcredit on the poor in Bangladesh: Revisiting the evidence”, 2009, working paper no. 174, Center for Global Development, Washington, DC.

[←54] M. Bateman, Why Doesn’t Microfiname Work? (Zed Books, London, 2010).

[←55] Govor A. Darlinga u Mansion Houseu, 19. jun 2009.

[←56] Veoma zanimljiva i jednostavna prezentacija istraživanja iracionalne strane ljudske prirode može se naći u delu R Ubela, Free Market Madness: Why Human Nature is at Odds with Economics - and Why it Matters (Harvard Business School Press, Boston, 2009).

[←57] Aluzija na čuvenu pesmu britanske grupe „Pink Flojd” „Another Brick in the Wall" (Još jedna cigla u zidu) (prim. prev.).

[←58] J. Samoff, „Education for all in Africa: Still a distant dream”, u zborniku R. Amove i C. Torres (eds.), Comparative Education - The Dialectic ofthe Global and the Local (Rowman i Lttlefeld Publishers Inc., Lanham Maryland, 2007), p. 361, t. table 16.3.

[←59] L. Pritchett, „Where has all the education gone?”, The World Bank Economic Review, 2001, vol. 13, no. 3.

[←60] Aluzija na čuvenu pesmu Sema Kuka (Sam Cooke) Wonderful World (Prekrasan svet) (prim. prev.).

[←61] A. Wolf, Does Education Matter? (Penguin Books, London, 2002), p. 42.

[←62] U osmom razredu, SAD su uspele da preskoče Litvaniju, ali su još uvek zaostajale za Rusijom i Mađarskom. Nisu dostupni podaci o proseku učenika četvrtog razreda za Mađarsku i učenika osmog razreda za Letoniju i Kazahstan.

[←63] Ostale evropske zemlje su, prema redosledu na testu, bile Nemačka, Danska, Italija, Austrija, Švedska, Škotska i Norveška. Vidi veb-sajt Nacionalnog centra za obrazovnu statistiku Instituta za obrazovne nauke američkog Ministarstva obrazovanja, na adresi: http://nces. ed.gov/timss/table07_I.asp.

[←64] Ostale bogate zemlje bile su, prema redosledu kojim su se rangirale na testu, Japan, Engleska, SAD, Australija, Švedska, Škotska i Italija. Vidi gore navedeni veb-sajt.

[←65] Najuticajniji radovi iz pera pripadnika ove škole mišljenja su: Harry Braverman, Labor and Monopoly Capital: TheDegrationofWorkin the Twentieth Century (Monthly Review Press, New York, 1974) i Stephen Marglin, „What do bosses do?” rad objavljen u dva dela u The Review of Radical Political Economy 1974. i 1975.

[←66] Wolf, navedeno delo, p. 264.

[←67] Kada je reč o funkciji sortiranja i mnogim drugim zanimljivim opažanjima u vezi sa ulogom obrazovanja u ekonomskom razvoju, vidi Wolf, navedeno delo.

[←68] R. Blackburn, „Finance and the fourth dimension”, New Left Review, May/June2006, p. 44.

[←69] Udeo saveznih vlasti u finansiranju troškova istraživanja i razvoja u SAD iznosio je 53,6 posto 1953. godine, 56,8 posto 1955. godine, 64,6 posto 1960. godine, 64,9 posto 1965. godine, 57,1 posto 1970. godine, 51,7 posto 1975. godine, 47,2 posto 1980. godine, 47,9 posto 1985. godine i 47,3 posto 1989. godine (procenjeno). Videti D. Mowery i N. Rosenberg, „The U. S. National Innovation System” u: R. Nelson (ed.), National Innovation Systems (Oxford University Press, New York and Oxford, 1993), p. 41, table 2.3.

[←70] H. Simon, „Organizations and markets”, Journal of Economic Perspectives, 1991, vol. 5, no. 2, p. 27.

[←71] Više o tome kako konfučijanska kultura nije bila uzrok ekonomskog rasta istočne Azije možete naći u poglavlju „Lenji Japanci i kradljivi Nemci”, u mojoj knjizi Bad Samaritans (Random House, London, 2007, i Bloomsbury USA, New York, 2008).

[←72] M. Janttietal., „American exceptionalism in a new light: a comparison of intergenerational earnings mobility in the Nordic countries, the United Kingdom and the United States”, The Warwick Economic Research Paper Series, Department of Economics, Uinversity of Warwick, October 2005.

[←73] OECD je Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj. To je klub bogatih zemalja, mada bi se moglo raspravljati da li se neke njegove članice mogu stvarno opisati kao „bogate”, kao što su Portugal, Koreja, Češka Republika, Mađarska, Slovačka Republika, Poljska, Meksiko i Turska (ovde su poredane obrnuto od ranga koji imaju po veličini dohotka). Medu njima su Portugal i Koreja najbogatije zemlje, koje su (u 2006) ostvarile dohodak po stanovniku od oko 18.000 dolara godišnje, dok je Turska najsiromašnija, s dohotkom po stanovniku od 5.400 dolara (2006). Sledeća zemlja posle Portugala i Koreje je Grčka, koja ima dohodak po stanovniku od nešto preko 24.000 dolara. Godine 2003. (poslednje za koju OECD ima podatke), javna društvena potrošnja iznosila je 5,7 BDP-a u Koreji. Najviša javna društvena potrošnja bila je u Švedskoj, gde je iznosila 31,3 posto. Prosek za OECD iznosi 20,7 posto. Vidi publikaciju OECD Factbook 2008: Economic, Environmental and Social Statistics.

[←74] Godine 2003. (poslednje za koje OECD ima podatke) javna društvena potrošnja iznosila je 16,2 posto BDP-a u SAD, dok je prosek u OECD iznosio 20,7 posto, odnosno u 15 zemalja koje su tada bile članice EU - 23,9 posto. Među članicama OECD jedino su Koreja (5,7 posto) i Meksiko (6,8 posto - dve zemlje koje se obično ne smatraju potpuno razvijenima - imale nižu stopu društvene potrošnje BDP-a. Ibid.

[←75] R. Portas i F. Baldursson, The Internationalisation of Iceland's Financial Sector (Iceland Chamber of Commerce, Reykjavik, 2007), p. 6.

[←76] G. Dumenil i D. Levy, „Costs and benefits of neoliberalism: A class analysis”, u zborniku G. Epstein (ed.), Financialisation and the World Economy (Edward Elgar, Cheltenham, 2005).

[←77] J. Crotty, „If financial market competition is so intense, why are financial firm profits so high? - Reflections on the current „golden age” of finance”, Working Paper, no. 134, PERI (Political Economy Research Institute), University of Massachusetts, Amherst, April 2007.

[←78] Podaci za „Dženeral Elektrik” uzeti su iz članka’ R. Blackburn, „Finance and the fourth dimension”, New Left Review, May/June 2006, p. 44. J. Froud et al., Financialitation and Strategy: Narrative and Number (Roudedge, London, 2006), procenjuje da bi taj koeficijent mogao da bude visok čak 50 procenata. Brojčani podatak za kompaniju „Ford” potiče iz studije čiji su autori Froud i saradnici, dok podatak za kompaniju „Dženeral Motors” potiče iz Blekbernove studije.

[←79] J. G. Palma, „The revenge of the market on the rentiers - Why neoliberal reports of the end of history turned out to be premature”, Cambridge Journal of Economis, 2009, vol. 33, no. 4.

[←80] Ako ste „čudesna” privreda čija stopa rasta iznosi sedam posto, onda će se vaš dohodak po stanovniku u roku od deset godina udvostručiti. Ako ste ekonomija „zlatnog doba” sa stopom rasta od 3,5 posto godišnje po stanovniku, biće vam potrebno dvadesetak godina da biste udvostručili dohodak po stanovniku. Tokom tih 20 godina, dohodak po stanovniku one „čudesne” privrede će se učetvorostručiti. Nasuprot tome, za privredu iz doba „industrijske revolucije”, koja beleži rast od jedan posto godišnje po stanovniku, biće potrebno sedamdesetak godina da taj dohodak po stanovniku udvostruči.

[←81] To pismo se može naći na adresi: http:/"/media.ft.com/ cms/3e3b6ca8-7 a08-11 d-b86f-00 l44feabdco.pdf.