SNS, SRS i SPS na izborima 2016. g. ukrali oko 9% glasova

Citation preview

Dva puta ništa — Krađe nije ni bilo? Prošle nedelje je partija u osnivanju Dosta je bilo (DJB) objavila analizu rezultata izbora 2016. u kojoj se tvrdi da je tom prilikom došlo do krađe 300.000 glasova. Međutim, u analizi se izvode pogrešni zaključci o tome kako je došlo do razlike u broju glasova na lokalnim i parlamentarnim izborima, i ne obraća se dovoljno pažnje očiglednijem objašnjenju: ljudi često glasaju za kandidate različitih partija na opštim i lokalnim izborima. U ovom tekstu nudim alternativnu statističku analizu rezultata, pre svega jer se izborna manipulacija ne može dokazati na način na koji DJB pokušava, a taj problem zaslužuje našu pažnju.

Analiza je predstavljena na konferenciji za novinare i zajedno sa podacima objavljena na sajtu DJB. U njoj se tvrdi da su vladajuće SNS i SPS, zajedno sa opozicionom SRS (u daljem tekstu: SNS+) izmenili rezultate izbora. Po zatvaranju biračkih mesta su glasove za druge partije (Ostali) na parlamentarnim izborima beležili kao glasove za njih, i time ‘ukrali oko 9% glasova.’ Dva glavna elementa ove analize su razlika u ukupnom broju glasova za ove partije na opštim i lokalnim izborima, i zaključivanje o tome da izbori moraju biti ‘pokradeni’ jer se neslaganje glasova na lokalnim i parlamentarnim izborima ‘kosi sa zdravim razumom.’ Ta razlika svakako postoji, ali iako je oslanjanje na razum neophodno, nije dovoljno da bi se izbegle greške u izvođenju zaključaka. DJB razliku od 300.000 glasova smatra dokazom izborne krađe, ali da li je zapravo to u pitanju? Ili je jednostavno odraz dobro poznatog fenomena, po kom birači glasaju za kandidate različitih partija na izborima za različite nivoe vlasti? Pokušaću što jednostavnije da objasnim zašto je druga opcija verovatnija. Polazeći od teorije cepanja glasova (split-ticket voting), preko uporedne analize rezultata izbora, i uz pomoć statističkog metoda zaključivanja na osnovu podataka iz okruženja (ecological inference), dolazi se do alternativnog objašnjenja razlike. U nastavku teksta pokazaću tri stvari: 1) razlika se može objasniti cepanjem glasova, 2) veličina te razlike sasvim je uobičajena, i 3) moguće je napraviti statističku procenu stvarne strukture cepanja glasova koja je dovela do te razlike. Zaključak je da se glasovi nisu ‘prelili’ postizbornom manipulacijom, već da prate sasvim predvidive i logične tokove. Cilj nije da se dokaže da izborne krađe nije bilo, već da se ukaže da je ovakva tvrdnja o 300.000 ukradenih glasova neodrživa, i da dokazivanju izborne krađe mora da se pristupi mnogo ozbiljnije. 1) Cepanje vs strejteri – objašnjenje koje se ne ‘kosi sa zdravim razumom’ Šta je cepanje glasova i zašto se ono dešava? Kada se istom prilikom održavaju izbori na više nivoa (lokalnim, parlamentarnim, predsedničkim) birač može glasati za kandidate iste partije. Ali može se desiti i da glasa za kandidate različitih partija na različitim nivoima vlasti. U teoriji se takvo ‘cepanje’ zove ‘splitticket voting’ dok se dosledno glasanje zove ‘straight-ticket voting.’ Zašto se neki glasovi ‘cepaju’ a drugi su ‘strejt’? Postoji više odgovora. Klasično objašnjenje je da je cepanje glasova posledica slabljenja partijske discipline i rasta značaja ličnosti kandidata u politici. Glasač bi u ovom modelu glasao za kandidata

koji nije iz partije za koju obično glasa zbog njegove medijske vidljivosti, političkog iskustva, ili bilo koje druge karakteristike koja se vezuje za kandidata a ne za partiju. Drugo objašnjenje je da na izbor glasača utiču različiti faktori na različitim nivoima izbora. Na lokalnom nivou bi jedna partija bolje odražavala prioritete glasača nego na opštem. Još jedno klasično objašnjenje bilo bi da glasači koji nisu snažno opredeljeni za jednu partiju izražavaju to kroz izbor dve konkurente opcije na dva nivoa, i time ‘balansiraju’ svoje opcije. Ako postoji teorijska mogućnost da birači cepaju glasove, šta to znači za argumente DJB? Pokazaću to na primeru. Uzmimo da na osnovu popisa znamo da u nekom mestu živi desetoro ljudi, tri pripadnika manjinskog i sedmoro većinskog naroda. Rezultati lokalnih izbora pokazuju da su manjinske stranke dobile dva glasa, većinska partija A je dobila pet glasova, i većinska partija B je dobila tri glasa. Jedan pripadnik manjine glasao je za partiju A koja koja zastupa prihvatljiviju manjinsku politiku od partije B. Međutim, na parlamentarnim izborima nisu učestvovale manjinske partije, broj glasova za A je ostao isti, a glasovi za B su uvećani za dva.

Na prvi pogled se može učiniti da su manjinski glasovi otišli partiji B. Alternativno objašnjenje je da su četiri birača na izborima pocepala glasove. Dvoje pripadnika manjina (birači 1 i 2) glasalo je za manjinske partije na lokalnim i za većinsku partiju A na parlamentarnim izborima, dok je dvoje pripadnika većinskog naroda (birači 6 i 7) pocepalo glasove na dve većinske partije na dva nivoa izbora. Osnovna greška koju pravi DJB je u tome što površno analizira razliku u glasovima na dva nivoa, i tretira je kao dokaz da su pojedinci morali da naprave izbore koji se teško mogu objasniti. Ovo je greška zaključivanja o ponašanju pojedinaca na osnovu grupnih podataka (ecological fallacy). Ona je osnovni problem analize DJB, i u celini i na njihovim primerima glasanja u pojedinačnim opštinama. 2) Ovo je nečuveno? To ima samo kod nas? Ne, i ne. Cepanje glasova zavisi od izbornog sistema, ali i od specifičnih prilika na svakim izborima. Verovatno najveća posledica cepanja glasova zabeležena je 1972. godine u Sjedinjenim Državama. Te godine je Nikson počistio demokratskog kandidata MekGaverna na predsedničkim izborima, a demokrate su dobile većinu i u Senatu i u Domu predstavnika. U čak 190 od 435 izborna distrikta većina je glasala za republikanca za predsednika ali za demokratske predstavnike. Logika zaključivanja DJB bi bila sledeća: birači su na izborima glasali za Demokrate, ali su se njihovi glasovi u zbrajanju prelili Niksonu, što je dokaz izborne krađe. Ubedljivo? Ovakvi primeri mogu se naći svuda. Na federalnim izborima 1998 u Nemačkoj, svaka peta osoba je glasala za predstavnike različitih partija na partijskoj listi i u izbornoj jedinici. U manjoj ili većoj meri fenomen postoji u većini demokratskih sistema.

Takva razlika u broju glasova nije retkost ni u Srbiji. DJB kaže da je ukradeno 300.000, odnosno 9% glasova (tačnije, 279.669 ili 8.15%). Pogledajmo poslednje rezultate lokalnih izbora u Beogradu održanih 2014. godine, zajedno sa parlamentarnim. Na prvim su učestvovale 23 liste a na drugim 19. Koalicija oko DS, DSS, i grupe građana koje nisu učestvovale na parlamentarnim izborima, imale su ukupno 57.999 glasova manje, ili 7.4% od ukupnog broja važećih glasova. Pošto je ta razlika neznatno manja od 2016, zašto DJB nije i onda tvrdio da je u pitanju krađa? Možda ima neki uticaj to što se 15.802 glasova na republičkom nivou ‘prelilo’ SNS, a tek nešto manje, 14.704 – grupi građana Dosta je bilo. Nije krađa ako se ne kosi sa zdravim razumom, a ne kosi se sa zdravim razumom ako je u korist jedne strane? Vratimo se glavnoj tvrdnji da je razlika od 279.669 glasova dokaz krađe. Podaci zaista pokazuju toliku razliku, ali šta ona zapravo predstavlja?

Šema prikazuje svih devet kombinacija glasanja za SNS+ i ostale partije na lokalnim i parlamentarnim izborima, kao i apstinencije na svakim od njih. Narandžasta polja su dosledno glasanje, žuta nedosledno, a plava su glasanje samo na jednim od nivoa. Glas na parlamentarnim izborima je iznad glasa na lokalnim. Postoji ukupno šest nedoslednih kombinacija. Međutim, DJB tvrdi da je cela razlika proizvod ‘prelivanja’ glasova birača koji su na lokalnim izborima glasali za ostale partije, a za SNS+ na parlamentarnim. Po njima bi razlika trebalo da bude locirana samo u levom žutom polju (1). DJB ne razmatra mogućnost da su neki birači na lokalnim izborima glasali za SNS+ a za drugu partiju na parlamentarnim (2). To bi svakako bio indikator cepanja glasova ne samo na jednoj, već na obe strane. U tom slučaju, ne može se govoriti o krađi, jer, zašto bi glasovi za SNS+ na lokalnom nivou bili naknadno prepravljani? To bi dalje značilo da bi

narandžasta ćelija morala da ima veću vrednost od 280 hiljada, da bi kompenzovala cepanje glasova u drugom smeru. Takođe, DJB ne spominje ni birače koji su glasali samo za jednim izborima, a i ti glasovi dodatno doprinose ukupnoj razlici i obesmišljavaju njihovu interpretaciju o ’nemogućim’ glasovima (3). U nastavku teksta pokazaću kolike su zapravo bile proporcije svih ovih segmenata. 3) O stvarima za koje znamo da ih ne znamo U demokratskim sistemima glasanje je tajno a rezultati izbora su javni. Makar bi tako trebalo da bude. Rezultati izbora na nivou biračkih mesta trebalo bi da budu dostupni javnosti, a anonimnost glasova mora biti zaštićena. Ovo su neki od najvažnijih preduslova koji su neophodni da bismo izbore smatrali uspešnim. U tom pogledu, uspešnost izbora zapravo predstavlja prepreku istraživačima. Do svega što znamo o izbornom ponašanju dolazi se na dva glavna načina: ispitivanjem birača ili analizom izbornih rezultata. Istraživači javnog mnenja pitaju građane o tome da li će, i za koju partiju glasati. Ispitanici mogu da odbiju da učestvuju u istraživanju, daju neiskren odgovor, ili da kažu jedno a urade drugo. Anketari mogu da budu prisutni na biračkom mestu, i da sprovode izborne ankete, ali i tu birači mogu odbiti odgovor ili odgovoriti netačno, a ispitivanje na biračkim mestima može biti zabranjeno. Posledice su manjkavosti istraživanja javnog mnenja i izlaznih ankete. Iznenađenja britanskog referenduma i američkih predsedničkih izbora su najnoviji primeri posledica ovih problema. U Srbiji su predizborne ankete jedini način na osnovu kog zaključujemo o izborima, jer, koliko je meni poznato, još uvek se ne vrše izlazne ankete. Drugi pristup rešavanju ovog problema je zaključivanje o glasačima na osnovu izbornih rezultata. Prednost ovog pristupa je u tome što su izborni rezultati konačan, dostupan i pouzdani pokazatelj izborne volje. Ipak, kako je glasanje anonimno, informacije o biračima su nedostupne. Imamo podatke o tome koliko je ljudi glasalo za koju partiju, ali nemamo podatke o njihovom individualnom izboru, kao ni o njihovom polu, godinama, obrazovanju, etničkoj pripadnosti, imovnom stanju, niti bilo kom drugom faktoru koji može biti značajan za istraživače. Ako bismo na osnovu takvih grupnih podataka (kakvi su izborni ili rezultati popisa) želeli da izvedemo zaključke o ponašanju pojedinaca (njihovo individualno glasanje) pravili bismo grešku u zaključivanju koja se zove ‘ecological fallacy’ i koja je već objašnjena na primeru deset birača. Pošto je ona odavno poznata istraživačima, oni su još od ranih 1920ih pokušavali da nađu rešenje za ovaj problem, tako što su unapređivali statističke tehnike zaključivanja o pojedinačnim glasovima na osnovu izbornih rezultata i popisnih podataka. Najprihvaćenije rešenje problema razvio je statističar Geri King sa Univerziteta Harvard krajem 90ih godina. Danas je njegovo rešenje unapređeno i široko prihvaćeno u društvenim naukama, a metod se koristi i u sudskim procesima u Sjedinjenim Državama, prilikom dokazivanja rasne diskriminacije pri formiranju izbornih jedinica. Zašto je ovo važno? Rešenje problema ekološkog zaključivanja primenljivo je na fenomen cepanja glasova. Metod koristi podatke sa popisa i izborne rezultate da bi zaključivao o odnosima između određenih segmenata društva i njihovih glasova za partije. Na sličan način ekološko zaključivanje može se koristiti i da bi se na osnovu podataka iz okruženja napravila procena o broju birača koji je na izborima glasao za više od jedne partije. Cepanje glasova u Sjedinjenim Državama, Novom Zelandu i Italiji je već analizirano na ovaj način, a ovde ću prikazati do čega dolazi analiza izbornih rezultata u Srbiji 2016. [Objašnjenje metodologije nalazi se na kraju teksta.]

Najveći deo građana je apstinirao na oba nivoa izbora (2.7 miliona), a dosledno je glasalo 1.9 miliona glasača SNS+ i gotovo 900 hiljada ostalih. Broj ljudi koji je glasao za SNS+ na parlamentarnim a za ostale partije na lokalnim izborima je za oko 100 hiljada veći od broja ‘ukradnih glasova’ DJB. Sa druge strane, oko 130 hiljada glasova SNS+ ‘prelilo se’ drugim partijama na republičkom nivou. Ovaj rezultat direktno osporava analizu DJB, jer ukoliko je razlika u nečiju korist dokaz krađe, onda ovo znači da je vlast svojim partijama dala više glasova nego što i DJB tvrdi, ali im je i oduzela 1/3. Zašto bi iko prepravljao glasove za svoju partiju i dodeljivao ih drugoj? Pored toga, oko 100 hiljada birača glasalo je samo na jednom od dva nivoa izbora, što u ukupnom zbiru dovodi do razlike koju DJB navodi kao dokaz. Tu razliku ne čini jedna homogena grupa ‘ukradenih’ glasova, već je ona presek šest segmenata birača koji su cepali svoje glasove, ili glasali samo na jednim izborima. Pošto uzmemo u obzir sve ove mogućnosti, vidimo da ishodi koji se po DJB ‘kose sa zdravim razumom’ zapravo imaju jednostavno objašnjenje.

Analiza daje i približne vrednosti parametara za opštine u Srbiji. Ovo nisu razlike u broju glasova, već procena dela glasača SNS/SPS/SRS na parlamentarnim izborima, koji su na lokalnim izborima glasali za sve ostale liste. Na prvi pogled ne izgleda da postoji pravilnost koja bi ukazala na sistematično prebacivanje glasova na republičkom nivou. U većini okruga postoje opštine u kojima je cepanje glasova bilo gotovo nepostojeće (Trgovište, Koceljeva), tik do onih u kojima je bilo značajno, što dodatno slabi argument o sistematičnoj, centralizovanoj krađi glasova. Opštine u kojima su vrednosti visoke: Svilajnac, Paraćin, Aleksandrovac, Pirot, ili Bosilegrad, poznate su po lokalnim političarima koji su uspešni u mobilizaciji glasača za lokalne liste. U etnički heterogenijim opštinama (Ada, Novi Pazar), moguće je da se cepanje glasova odvija putem neke vrste ’nacionalnog izjašnjavanja’ glasanjem za vladajuće stranke na republičkom nivou. U svakom slučaju, ovakva objašnjenja su logična i u skladu sa teorijama izbornog ponašanja. Ukoliko DJB želi da dokaže krađu glasova, moraće to da uradi na drugačiji način, a možda će im i ovi rezultati pomoći u tome. U ovom tekstu pokazano je da je tvrdnja izneta u analizi Dosta je bilo o krađi glasova na izborima 2016. godine bez logičkog, teorijskog i empirijskog osnova. To ne znači da krađe nije bilo, već da se ona ovako

ne može dokazivati. Svako sa dovoljno strpljenja da dođe do kraja ovog teksta može se zapitati zašto je nekome stalo da tu tvrdnju osporava? Jednostavno je. DJB je na osnovu netačne analize izneo podatak o 300 hiljada ukradenih glasova. Dok u ovo prvo retko ko zalazi, sam broj će nastaviti da se pominje. A devet posto ukradenih glasova je mnogo. Ako čak i sitne izborne nepravilnosti podrivaju naše poverenje u demokratsku proceduru, kakav onda efekat može da ima tvrdnja da je 9% glasova ukradeno? Bojim se, razarajući. DJB kao potencijalno najveća liberalna politička partija ne može sebi da dopusti da na osnovu neosnovanih tvrdnji dodatno podriva poverenje građana u demokratske mehanizme. Verujem da je DJB ovako postupio zbog predizborne političke mobilizacije građana. Važnije pitanje je koliko će se taj broj – ‘300 hiljada’ – nadovezati na već postojeću izbornu apatiju i na uverenje da glas pojedinaca nije važan. Ozlojađenost izbornom krađom može privući više birača njihovoj partiji, ali koliko će naših sugrađana izgubiti volju da učestvuje u procesu čiji je rezultat unapred određen? Što je dosta, dosta je, Dosta je bilo.

--Objašnjenje metodologije: [Analiza je rađena u statističkom programu r i paketu EiPack (Multinomial Dirichlet model), a podaci su dalje obrađivani u programima za geoinformatičke sisteme Qgis, i za grafičku obradu Inkscape. Korišćeni su podaci DJB, minus 13 opština u kojima nije bilo lokalnih izbora, KiM, u kojima nije održan popis 2011, i Preševo i Bujanovac u kojima je delimično bojkotovan. Konačni broj jedinica bio je 150 opština sa 6.166.627 građana u biračkom spiskovima za parlamentarne izbore 2016. Podaci sa popisa 2011. o starosti, obrazovanju, zaposlenosti, računarskoj pismenosti, i nacionalnosti su se u sledećem koraku ekstrapolirali na podatke iz 2016. Iako je ovo metodološki neopravdano, jer su se u međuvremenu stanovnici selili i njihova struktura se menjala, u nedostatku boljih podataka i u cilju ilustracije relativnih odnosa u ovoj analizi pretpostavlja se da se ovi odnosi nisu drastično izmenili. Korišćena je bejzova statistika, što znači da bi, za razliku od frekventističkog pristupa, ponavljanje analize moglo da da neznatno drugačije rezultate. Karta prikazuje vrednosti medijane centralnog kredibilnog intervala od 95%. Svaka interpretacija rezultata mora da uzme u obzir ova metodološka ograničenja. Kod i prečišćeni podaci su dostupni.]