Metak 7,92×57 mm (8×57 IS)

Citation preview

Radenko Dimitrijević,

Metak 7,92×57 mm (8×57 IS), I deo Sto godina u službenoj vojnoj upotrebi Tokom osamdesetih godina XIX veka se u celom svetu učvrstilo mišljenje o potrebi smanjenja kalibra puščanih metaka i povećanju početne brzine. Pojava metka 8×51 mm R Lebel u Francuskoj je samo učvrstila to mišljenje i naterala ostale imperije u Evropi da brže prenaoružavaju svoje vojske. Zahuktala trka u naoružanju nije ostavlljala prostor za drugačije delovanje. Ujedinjena nemačka imperija, kao direktni takmac Francuskoj za prevlast u Evropi, morala je uhvatiti priključak. U celom tom procesu vodeću ulogu je preuzela Komisija za ispitivanje naoružanja (Gewehr-Prüfungskommission – GPK) koja je 1883. godine nastala od nemačkog eksperimentalnog poligona. Vrlo brzo se u Nemačkoj iskristalisala odluka o metku kalibra 7,5-8 mm, prvenstveno zahvaljujući radovima dva Švajcarca – majora Rubina (Eduard Alexander Rubin) i profesora Heblera (Friedrich Wilhelm Hebler). Inače, ova dva konstruktora se smatraju ocima savremene puščane municije. Posle početnih lutanja sa zrnima od volframa bavarski major Mieg (Armand Mieg) je 1887. godine patentirao prvo nemačko zrno sa košuljicom. Krajnju odluku je ubrzala pojava francuske puške 8 mm Lebel. Ova puška je predstavljena u GPK 1887. godine. Doneo ju je francuski dezerter zajedno sa municijom i za to bio bogato nagrađen. Nemački kancelar fon Bizmark (Fürst von Bismarck) je lično naredio dalja istraživanja u tom pravcu. I Nemcima je vrlo brzo postalo jasno da se smanjenje kalibra ne može sprovesti bez malodimnog baruta. Već 1879. godine je razrađena proizvodnja nitroceluloznog baruta pod skraćenicom R.C.P. (Rottweiler Cellulose-Pulver). Nitroceluloza za barut je dobijena nitriranjem drvne celuloze za razliku od francuske tehnologije gde je početna sirovina bila pamučna celuloza. Već 1884. godine tehnologija je osvojena i, po dozvoli GPK krenulo se sa ispitivanjima. Nedovoljno usavršeni barut je često davao skokove pritiska u barutnoj komori pa je sledeće godine dobijena usavršena varijanta baruta, takođe pod skraćenicom R.C.P. U periodu 1885-1887. godine major Rubin i profesor Hebler su sproveli niz eksperimenata sa barutnim punjenjima od malodimnog baruta, čaurama bez oboda i zrnima sa košuljicom.

Metak 7,92×57 mm Scharfe Patrone M88 Na osnovu tih istraživanja je je u februaru 1888. godine u Špandauu razrađena čaura bez oboda dužine 57 mm i prečnika grlića 8 mm nazvana Hülse 88. Bila je izrađena od mesinga (67% bakra i 33% cinka) sa ležištem za inicijalnu kapislu prečnika 5,5 mm i jednim otvorom za prolaz plamena prema barutnom punjenju (slika 1a). Čaura je imala masu 10,9 g. Jedan otvor za prolaz plamena prema barutnom punjenju već je bio neuobičajen u to vreme a uveden je zbog veće otpornosti dna čaure. Već krajem 1888. godine je u naoružanje nemačke vojske uveden metak sa običnim zrnom (Scharfe Patrone 88, slika 1). U metku su primenjene sve napredne ideje tog vremena – malodimni barut, smanjeni kalibar, olovno zrno sa košuljicom itd. Ono što ovaj metak čini istinski revolucionarnim je – čaura bez oboda. Ovakav oblik čaure u potpunosti podržava konstrukciju i proizvodnju automatskih oružja u to vreme, pre svega mitraljeza.

Slika 1. Metak 7,92×57 mm M88 a) Metak sa čaurom M88 (Scharfe Patrone 88) 1. Košuljica zrna; 2. Jezgro zrna; 3. Kartonski podmetač; 4. Barutno punjenje; 5. Čaura; 6. Inicijalna kapisla. b) Metak Scharfe Patrone M88 n/A, Nemačka, I Svetski rat, Drezden, 1900. god. c) Fiksiranje zrna u grlu čaure; d) Dimenzije jedne varijante zrna.

Činjenica je da se ovakva konfiguracija puščanog metka, sa malim brojem izuzetaka zadržala do današnjih dana. Dakle preko 130 godina. Suštinski, svi puščani meci, sa veoma malim brojem izuzetaka su identični ovom metku. Takođe treba imati u vidu da je ovakav metak pre svega bio osmišljen u Švajcarskoj od strane već pomenutih konstruktora – majora Rubina (Eduard Alexander Rubin) i profesora Heblera (Friedrich Wilhelm-William Hebler). Zrno ovog metka (slika 1d) je zadržalo osnovnu konfiguraciju puščanih zrna tog vremena. Bilo je cilindrično sa zaoblljenim vrhom. Imalo je košuljicu od legure bakra i nikla i jezgro od olovo-antimonske legure. Tokom vremena, a zavisno od proizvođača, zrno je doživljavalo minimalne izmene u konstrukciji i materijalima. Uglavnom se prelazilo na izradu košuljice od platiniranog čelika ili tombaka. Sa barutnim punjenjem od baruta R.C.P. mase 3,05 g i zrnom mase 14,7 g postizane se početne brzine od 584 m/s. Očigledno da je ovo skromna početna brzina za masu baruta od 3,05 g. Pogotovo ako se uporedi sa početnom brzinom metka 8 mm R Lebel sa zrnom Balle M. Kako je već rečeno, bez obzira na revolucionarnu konstrukciju, metak M88 je davao relativno malu početnu brzinu. Ta brzina se i smanjivala posle određenog vremena čuvanja. Proizvodnja malodimnog baruta nitracijom drvne celuloze je i danas tehnološki zahtevna i praktično se ne koristi. Opitni barut dobijen kopiranjem francuskog baruta Pudre B (na osnovu pamučne celuloze) je sa masom od 3,02 g davao zadovoljavajućih 620 m/s. Posle dodatnog

usavršavanja, već u aprilu 1889. godine novi barut je uveden u naoružanje nemačke armije pod nazivom Gewehr-Blättchenpulver, skraćeno Gew. Bl. P. I ovaj barut se nije pokazao pouzdanim. Posle izvesnog vremena skladištenja barut je postajao nestabilan i takođe davao velike skokove masimalnog pritiska. Parafiniranje u toku proizvodnje opet nije zadovoljavalo. Ovde treba napomenuti nekoliko stvari. Već 1888. godine Alfred Nobel (Alfred Bernhard Nobel) proizveo je prvi nitroglicerinski malodimni barut – balistit, koji se pod tim nazivom i danas zadržao. U Engleskoj su 1889. godine Abel, Djuar i Kelner (Frederick Augustus Abel, James Dewar, dr W. Kellner) zajednički patentirali drugi nitroglicerinski barut – kordit (cordite). Nemački koncern Krup (Krupp) je 1888. godine prvi počeo koristiti difenilamin kao stabilizator nitroceluloze. Već sledeće 1889. godine je Nobel preporučio upotrebu difenilamina kao stabilizatora za svoje balistite, ali i dinamite. Nešto kasnije, 1906. godine u Nemačkoj je uveden centralit kao stabilizator. Svoje ime je dobio prema nemačkoj laboratoriji „Zentralstelle für wissenschaftlich-technische Untersuchungen”. Danas se centralit više koristi kao stabilizator nitroglicerinskih i za površinsku obradu nitroceluloznih baruta. Mada će problem nestabilnosti malodimnih baruta konačno biti zadovoljavajuće rešen tek posle I Svetskog rata, ovim pronalascima su postavljeni temelji tehnologije koja se koristi i danas. Nemci su zadovoljavajuće rešenje za barut našli tek krajem 1895. godine. Usavršen je opitni nitroglicerinski barut Versuchspulver 436. Ovaj barut je 1899. godine uveden u naoružanja sa istom skraćenicom – Gew. Bl. P. Sa barutnim punjenjem od ovog baruta mase 2,75 g dobijala se početna brzina od 620 m/s. Paralelno sa usavršavanjem baruta vršene su izmene u konstrukciji, materijalima i tehnologiji proizvodnje čaure. Zbog unutrašnjih rasterećenja u grlu čaure dolazilo je do popuštanja i pucanja veze sa zrnom. Izvršene su promene u tehnologiji izrade kao i dopunska odgrejavanja grla. Prešlo se na dna čaure sa dva otvora za prolaz plamena dobijena bušenjem umesto probijanjem. Uvedene su nove vrste mesinga sa više procenata bakra. Nove vrste čaura su dobijale i nove oznake – Hülse 88 n/A (Neue Art) i Hülse 88 n/A. (sa tačkom posle skraćenice). Tokom 1901. godine su u nemačku armiju uvedeni mitraljezi koji su zahtevali čauru drugih karakteristika pa je uvedena čaura Hülse 88 E (od Einheitshülse) što znači da se koristila i za puške i za mitraljeze. Veza zrna i grla čaure je kod Scharfe Patrone 88 bila jednostavna – obično stezanje grla oko zrna koje nije imalo žljebove za pertlovanje. Vremenom su uvedena zrna sa žljebom a veza je dopunski ojačavana tačkastim kirnerovanjem na četiri mesta – dva iznad kartonskog podmetača i dva ispod (slika 1, c). Do kraja XIX veka je i kartonski podmetač izbačen. Zanimljivo, čaura Patronenhülse 88 je od samog nastanka metka imala ojačano dno koje je omogućavalo gađanje iz mitraljeza, tako da se vremenom ono nije bitno menjalo. Tokom 1912. godine, a radi standardizacije sa novim metkom sa lakim zrnom (Patrone S), uvedena je čaura Hülse 88S sa unutrašnjim prečnikom koji odgovara prečniku zrna M88. Poslednja modifikacija čaure za metak Patrone 88 je uvedena tokom I Svetskog rata i nosila je oznaku Hülse S67, odnosno vraćen je sadržaj bakra u mesingu na 67%. Inače, metak 7,92×57 mm M88 poslužio je za C.I.P. standardizaciju i dobio je po ovoj organizaciji naziv 8×57 mm I (slika 2). Prema ovoj organizaciji standardizacija je uvedena 1984. godine. Oznaka za kalibar „8“ je uvedena da se napravi jasna razlika između komercijalnog i vojnog metka i na taj način spreči bilo kakva zamena ovih metka.

Sa slike se jasno vidi da se dimenzije dosta razlikuju. Nemački proizvođači oružja i municije kao i ljubitelji starog oružja su napravili više izmena u dizajnu. Prvenstveno se radi o dimenzijama ležišta metka ali i dimenzijama ožljebljenja cevi. Dubina žljebova se razlikuje od tadašnjeg vojnog standarda. Takođe, treba znati da vojni i C.I.P. standardi propisuju i niz drugih parametara koji se takođe bitno razlikuju. Radi se o propisanim maksimalnim pritiscima, dimenzijama ležišta metka sa prelaznim konusom, dimenzijama i načinu ožljebljenja itd., itd. Danas, skoro sigurno, kod nas nema više originalnih metaka Scharfe Patrone 88 pa cela situacija i nije neki problem. Korišćenje metaka 8×57 mm I iz starih pušaka je situacija o kojoj stručnjaci za staro oružje znaju daleko više. Prema C.I.P. standardizacija skoro svih metaka kalibra 7.92 mm izvršena je 1984. godine. Oznaka „I“ predstavllja prvo slovo nemačke reči „Infanterie“, odnosno pešadija (pešadijski metak). Da li zbog pogrešne transkripcije pisanog ili gotičkog slova „I“, početnog slova J od Jäger (Lovac) ili nekog drugog razloga, često se može naći i slovo „J“. Ova „greška“ je toliko uobičajena da na nju više niko i ne obraća pažnju. Dalje, treba znati da je i rana nemačka komercijalna municija ipak bila označavana sa 8×57J i 8×57JS (slika 3). Treba istaći da „I“ nikako ne znači "Interchangeable".

Slika 2. Dimenzije metka 7,92×57 mm Levo: Dimenzijie metka M88 (Scharfe Patrone 88) prema ECRA Desno: Dimenzije metka 8×57 mm I

Metak 8×57 mm I nije u značajnijoj komercijalnoj upotrebi i značajniji je za kolekcionare starog oružja i municije.

Slika 3. Kutije sa municijom RWS (Rheinisch Westfälische Sprengstoff) Levo: Kutija sa municijom 8×57J Desno:Kutija sa municijom 8×57JS

Metak 7,92×57 mm Patrone S Očito pod uticajem francuske municije, prvenstveno zrna Balle D, ali i mnogih drugih razmišljanja o upotrebi pešadijskih jedinica i mitraljeza, u martu 1905. godine je u upotrebu uveden novi metak Patrone S (slika 4).

Slika 4. Metak 7,92×57 mm Patrone S a) Presek metka sa zrnom S: 1. Jezgro zrna; 2. Košuljica zrna; 3. Barutno punjenje; 4. Čaura; 5. Inicijalna kapisla. b) Metak proizveden 1929. godine u Kraljevini SHS. c) Zrno S (Spitzgeschoss).

Konstrukcija se pripisuje kompaniji DWM (Deutsche Waffen- und Munitionsfabriken) i njenom konstruktoru Arturu Glajnihu (Arthur Gleinich). Revolucionarno zrno S (Spitzgeschoss) (slike 4a i 4c), u svetu kasnije poznato kao “lako zrno” ili “Light Pointed Bullet“ imalo je masu oko 10 g. Košuljica je uglavnom izrađivana od tombaka i bakar-nikl legure. Jezgro zrna je najčešće bilo od olovno-antimonske legure. Prema nekim podacima, sa barutnim punjenjem od baruta Gew. Bl. P. mase 3,2 g postizale su se početne brzine od 860 m/s, pa čak i 890 m/s. Zrno je imalo superiorne balističke osobine na daljinama do 600 m u odnosu na tadašnje zrno M88, kao i francusko zrno Balle D. Čaura novog metka je zadržala osnovnu konfiguraciju i nazvana je Patronenhülse S (S-Hülse). Bila je izrađena od mesinga sa 72% bakra. Prečnik grla čaure je povećan jer je zrno Geschoss S imalo za 0,13 mm veći prečnik od zrna Geschoss 88. U toku 1915. godine za ovaj metak je uvedena čaura sa smanjenim sadržajem bakra – Hülse S67, zbog nedostatka bakra. Tokom 1926. godine je ponovo povećan sadržaj bakra na 72% i ova čaura je dobila naziv Patronenhülse S* (slika 5). U Nemačkoj je u ta vremena bio hroničan nedostatak obojenih metala, posebno bakra. Taj problem posebno dolazi do izražaja u ratna i slična vremena kada je proizvodnja municije ekstremno velika. Čelik kao materijal za izradu čaura je sasvim prirodno rešenje. Iz istog razloga se 1916. godine, bez obzira na probleme, počelo sa primenom čeličnih čaura prekrivenih elektrolitskim bakrom nazvanih Eisenhülse S, da bi se konačno došlo do oznake S-Hülse E (E od Eisen – čelik). Na dno čaure se nanosila oznaka SE.

Slika 5. Različite vrste čaura Sredinom 30-ih godina uvoz bakra u tadašnju Nemačku bio je značajno otežan. Za izradu čaura čelik se nametnuo kao jedino rešenje. U periodu 1935-1936. godine su sprovedena opširna istraživanja koja su rezultirala optimalnim sadržajem ugljenika u čeliku kao i ostalih primesa. Već 1937. godine nemačka kompanija Kabel- und Metallwerke Neumeyer A.G., Nürnberg je razradila i patentirala revolucionarnu tehnologiju dubokog izvlačenja čelika i ostalih metala. Ova tehnologija je bila toliko važna da se držala u tajnosti

sve do 1942. godine. Kao rezultat je usvojena čelična čaura Patronenhülse St (St od Stahl – čelik) (slika 5). Zbog veće debljine plašta čaure, ova čaura ima nešto manju zapreminu. Takođe, zaštita od korozije pomoću površinskog nanošenja drugih metala nije bilo ni ekonomično ni efikasno rešenje. Ovaj problem je rešen tokom 1938-1939. godine usavršavanjem tehnologije fosfatiranja i kasnijeg lakiranja bakelitskim lakom. Inače, sve čelične čaure pokazuju smanjenu čvrstoću dna čaure. taj nedostatak se posebno pokazuje pri korišćenju iz mitraljeza. U tom smislu je konstrukcija čaure Patronenhülse St korigovana. Promenom tehnologije dubokog izvlačenja dno je potpuno izravnato a i promenjen je ugao koji formiraju otvori za prolaz plamena inicijalne kapisle. Ovakve čaure su nosile naziv Patronenhülse St+ (slika 5). Radi smanjenja utroška alata za izradu otvora, kasnije je uvedena i čaura Patronenhülse -St+ sa jednim otvorom većeg prečnika (slika 5). Ova izmena je isključivo tehno-ekonomske prirode. Od vremena uvođenja u upotrebu još 1905. do 1945. godine za laboraciju metka Patrone S korišćen je barut Nz. Gew. Bl. P. U kasnijoj terminologiji se ovaj barut nazivao Nitrozellulose-Gewehr Blättchenpulver (Nz. Gew. Bl. P. 2×2×0,45), gde su uključene i dimenzije barutnih pločica u milimetrima. Nezvanično, često se nazivao i Gew. Bl. P. 436 (slika 6a). Za laboraciju metaka sa pancirnim zrnima (Patrone S.m.K.H.) i municije za avionske mitraljeze (svi su se označavali sa dopunskom oznakom „-v“) koristio se pentritski nitrocelulozni barut – Nitropenta-Gewehr, Rothenpulver (1,8×1,3/0,2) u obliku cilindričnih zrna dužine 1,8 mm, prečnika 1,3 mm i unutrašnjeg prečnika 0,2 mm. Skraćeno Np.Gew.R.P. (1,8×1,3/0,2) (slika 6b).

Slika 6. Baruti a) Nitrocelulozni barut Nz. Gew. Bl. P. 2×2×0,45; b) pentritski barut Np.Gew.R.P. (1,8×1,3/0,2). Revolucionarno zrno je glavna karakteristika ovog metka. Prvi put u istoriji streljačke municije u potpunosti je ispoštovana suštinska veza između osobina metka, taktičke situacije i sposobnosti vojnika-strelca. Tadašnji konstruktori su u potpunosti bili svesni da na većim daljinama ovaj tip zrna brzo gubi brzinu i kinetičku energiju. Ali su takođe bili svesni važnosti nišanskih daljina do 600 m za tadašnjeg prosečnog vojnika-strelca. Može se reći da su se još tada javila prva razmišljanja o metku koji bi „pokrivao“ ova rastojanja – srednjem (redukovanom) metku. Ovakva razmišljanja su svoju konačnu potvrdu našla nekoliko decenija kasnije u metku 7,92×33 mm Kurtz i legendarnom 7,62×39 mm Soviet. Na slici 7 se jasno vidi da metak sa zrnom S ima znatno položenije putanje od svog prethodnika. Na nišanskim daljinama do 700 m teme putanje minimalno prelazi visinu

vojnika u uspravnom položaju. Sa druge strane, metak M88 takve karakteristike ima na tek nešto više od 500 m. Uprkos znatno manjoj masi, brzina na cilju zrna S na svim nišanskim daljinama znatno nadmašuje brzinu zrna M88. Jasno je da je zrno Geschoss S apsolutno superiorno u odnosu na svog prethodnika.

Slika 7. Putanje zrna metka Scharfe Patrone 88 (gore) i metka Patrone S (dole)

Metak 7,92×57 mm Patrone sS I Svetski rat je i vreme masovnog uvođenja mitraljeza u naoružanje, u početku najviše u nemačkoj vojsci. Mnogi vojni istoričari smatraju da su i najveći ljudski gubici naneti baš mitraljeskom vatrom. Svest da zrna Geschoss 88 i Geschoss S slabo pokrivaju daljine do 2000 m dovela je 1917/18. godine do pojave zrna 7,92 mm sa konusnim zadnjim delom – Geschoss sS (schweres Spitzgeschoss) (slika 8c). Razume se da je francusko zrno Balle D bilo prauzor za konstrukciju. Mitraljez je već neko vreme postojao, to je bila varijanta široko rasprostranjenog „Maksima“ – Maschinengewehr 08, ili MG 08. Metak je nazvan Patrone s.S (slika 8a i 8b). Inače, prema nekim izvorima, ovaj metak je razvijen zajedno sa metkom Patrone S a pojavio se još 1914. godine za upotrebu iz avionskih mitraljeza. Tek 1917/1918. godine je uveden u kopnenu vojsku kako za puške tako i za mitraljeze. Metak je imao mesinganu a kasnije čeličnu čauru, zavisno od proizvođača ili situacije sa metalima. Zrno je imalo masu 12,8 g, košuljicu od tombaka i jezgro od olovo-antimonske legure. Sa barutnim punjenjem od baruta Nz. Gew. Bl. P. 2×2×0,45 mase 2,80 g postizalo je početnu brzinu od 755 m/s. Dimenzije zrna s.S. su prikazane na slici 8c. Sa zrnom Geschoss s.S. potpuno je zaokružena konstrukcija zrna koju danas poznajemo kao FMJ BT (Full Metal Jacket Boat Tail). Ako je francusko zrno Balle D postavilo standard oblika, onda je ovo zrno postavilo standarde za jezgro i košuljicu. Inače, zrna S. i s.S. imaju istu dužinu oživala, s tim da je zrno s.S. nešto šiljatije. Zrno s.S. ima nešto manju masu od Geschoss 88 i veću od zrna S., ali zato znatno bolje aerodinamičke osobine. Osnovni spoljnobalistički podaci za zrno Geschoss S. i zrno Geschoss s.S. su dati u Tabeli 1. Tabela je poznata i citirana širom sveta a odnosi se na belgijsku pušku ovog kalibra. Bez obzira što se ne radi o nemačkoj puški Gewehr 98, koja je u suštini reprezentativna, podaci su veoma ilustrativni. Metak ali i zrno je kopiran širom sveta. Jedna od kopija je i jugoslovenski metak sa zrnom M49 (slika 8a).

Slika 8. Metak 7,92×57 mm Patrone sS a) Metak 7,92×57 mm sa zrnom M49 (SFR Jugoslavija, Igman, Konjic, proizvodnja 1954. god.); b) Metak 7,92×57 mm sa čeličnom čaurom St+, DWM, Lübeck, 1943. g. c) Dimenzije zrna sS;

Sa Tabele 1 je vidljiva superiornost zrna Geschoss S. na daljinama do 600 m i odlične osobine zrna Geschoss s.S. na velikim daljinama, sve do 2000 m. Prvi put se jasno videla podela na puščanu municiju za vojnika-strelca i municiju za lake mitraljeze za odeljenjsku podršku. Kasnije, prvenstveno zbog logističkih razloga, za obe namene biće korišćena municija sa zrnom tipa sS. Ali, tek u toku II Svetskog rata uvođenjem srednjeg metka, ova podela biće konačna. Uzevši u obzir činjenicu da je metak 7,92×33 mm nastao direktnom rekonstrukcijom ovog metka 7,92×57 mm, njegova istorijska vrednost je još veća. Inače, zrno sa zadnjim konusom biće ponovo aktuelno za vojničke puške tek sa tzv. “trećim smanjenjem kalibra”. Zrna sa tim masama imaju i skromnu kinetičku energiju. Posledično, i njihova brzina relativno brzo opada na putanji. Jednostavno, zrna bez zadnjeg konusa ne mogu zadržati svoju predviđenu brzinu da bi bila efikasna na cilju. Na osnovu metka 7,92×57 mm Patrone S izvršena je C.I.P. standardizacija koja je dobila ime 8×57 mm IS. Skraćenica IS je nastala od Infanterie Spitz (slika 9). Sve rečeno o standardizaciji metaka Patrone 88 i 8×57 mm I vredi i za ove dve vrste metaka. Često se navodi da je moguće koristiti municiju 8×57 mm I iz pušaka koje koriste metke 8×57 mm IS, što je možda i tačno. Međutim, tačno je i da za tim ne postoji nikakva realna potreba, a donosi niz nepotrebnih rizika. Takođe vrede i napomene o upotrebi slova „I“ i „J“ (slika 3). Takođe, vojni meci 7,92x57 mm su i dalje dosta česti kod naših građana. To je još jedna od posledica prethodnih ratnih događanja.

Tabela 1. Neki spoljnobalistički podaci za zrno S (Spitzgeschoss) i zrno sS (schweres Spitzgeschoss) za belgijsku pušku 7,92 mm

FN Rifle cal. 7,92 mm Masa [g] Lako zrno „S.“ Teško zrno „s.S.“

10,00 g

2942

3700

12,8 g

3137

4700

Vreme leta [s]

Visina temena putanje [m]

Brzina na cilju [m/s]

Energija na cilju [J]

0.26 0.28 0.60 0.61 1.03 0.98 1.59 1.43 2.24 1.96 2.98 2.56 3.87 3.23 4.78 3.94 5.91 4.70 7.11 5.51

0,090 0,100 0,440 0,400 1,320 1,100 3,190 2,300 6,590 4,500 12,000 8,000 20,641 13,501 31,811 20,001 48,582 29,001 71,003 41,002

855,0 760,2 677,6 659,90 524,6 573,9 406,0 495,0 328,0 426,1 285,9 367,00 258,5 321,9 230,4 292,91 209,7 274,0 186,5 259,1 160,9 245,0

3647 3707 2290 2173 1373 1645 823 1223 537 906 408 672 334 518 264 428 220 374 174 335 129 300

Nišanska daljina [m]

Elevacija

Padni ugao

0

-

-

200 400 600 800 1000 1200 1400 1600 1800 2000

5' 25" 6' 10" 12' 57" 13' 23' 47" 21' 50" 39' 35" 33' 40" 1° 1' 34" 49" 1° 29' 58" 1° 9' 2° 9' 15" 1° 33' 30" 2° 52' 28" 2° 1' 30" 3° 52' 11" 2° 33' 4° 58' 20" 3° 7' 30"

Maksimalni Maksimalni pritisak domet [bar] [m]

6' 18" 6' 20" 17' 54" 14' 20" 39' 7" 26' 40" 1° 1' 34" 46' 50" 1° 29' 58" 1° 17' 10" 2° 6' 4" 1° 59' 50" 3° 9' 40" 2° 52' 50" 6° 17' 10" 3° 52' 8° 44' 20" 4° 56" 20" 13° 40' 00" 6° 6' 30"

Naime, ova vrsta municije je laborisana puščanim nitroceluloznim barutima koji su znatno stabilniji od drugih. Nađe se municija čak i iz II Svetskog rata koja je i dalje “ispravna”. O municiji koja je proizvedena pre 60-70 godina u bivšoj Jugoslaviji nema potrebe ni govoriti. Kako su naši ljudi dosta sentimentalni prema ovoj municiji, lako se dođe u iskušenje. Upotreba ovih metaka iz lovačkih karabina je skopčana sa nizom rizika i potpuno je nepotrebna.

Slika 9. Osnovne dimenzije metaka 7,92 mm Patrone S i 8×57 IS Levo: Dimenzije metka Patrone S prema https://waffen-welt.de, Die Patrone 7.92mm (8×57).pdf, pristupljeno januar 2018; Desno: Dimenzije metka 8×57 mm IS C.I.P.

Inicijalna kapisla Koliko je poznato, skoro sve inicijalne kapisle na municiji 7,92×57 mm bile su tipa Berdan. Prvi model inicijalne kapisle na metku Scharfe Patrone M88 bila je M88 (Zündhütchen 88) prikazana na slici 10a. Sve kapsile novijih modela uključujući i savremene (slika 10b) bile su istih dimenzija. Menjao se samo hemijski sastav inicijalne smeše. Kapisla M88 bila je korozivnog tipa – fulminatska sa mesinganim čančetom, hemijskog sastava inicijalne smeše: 27% živinog fulminata, 29% antimon-trisulfida, 37% kalijum-hlorata i 7% senzibilizatora. Ova kapisla će se koristiti za laboraciju svih metaka sve do 1930. godine, ali i u narednom periodu paralelno sa novijim modelima. Kapisla M30 je nekorozivnog tipa, takođe sa mesinganim čančetom, sa inicijalnom smešom hemijskog sastava: 3% tetrazena, 40% olovo-trinitrorezorcinata, 42% barijumnitrata, 5% olovo-oksida i 10% kalcijum-silicida. Ovakva inicijalna smeša ostaće dominantna u Nemačkoj sve do kraja II Svetskog rata.

Slika 10. Inicijalna kapisla a) Kapisla M88 (Zündhütchen 88) 1. Čanče; 2. Inicijalna smeša; 3. Pokrivka. b) Kapisla 5,50/0,60 (UNIS “GINEX” d.d.).

Kapisla M30/40 je uvedena 1940. godine. Čanče je izrađeno od čelika i pocinkovano. Inicijalna smeša je nekorozivna – istog hemijskog sastava kao i prethodni model. Razlika je u lako raspoznatljivoj srebrnoj boji čančeta zbog antikorozivne obrade pocinkovanjem. Kapisla M43 takođe ima pocinkovano čelično čanče. Postojanje ove kapisle se može videti na nalepnicama pojednih municijskih kutija. Nije korišćena u većoj meri.

Radenko Dimitrijević,

Metak 7,92×57 mm (8×57 IS), II deo Sto godina u službenoj vojnoj upotrebi

Ostali meci sa “običnim” zrnima Pod pojmom “obično” zrno se uglavnom podrazumeva zrno sa jezgrom i košuljicom koje se koristi za dejstvo protiv žive sile. Pri tome se takođe podrazumeva da je jezgro od olovo-antimonske legure ili od običnog (ugljeničnog) čelika. Jezgrima od ugljeničnog čelika se pribegavalo u situacijama kada nema dovoljno olova ili antimona. Često se ovakva zrna nazivaju polupancirnima (semi armour-piercing). Naziv suštinski nije ispravan jer nisu osmišljena za probijanje nikakvih posebnih prepreka, posebno klasičnih pancira. Probojnim osobinama ovakvih zrna se u početku njihove primene nije poklanjala nikakva pažnja. Tek krajem XX veka, kada su “živi” ciljevi na ratištima širom sveta postali sve zaštićeniji, jezgra ovakvih zrna su se počela izrađivati od kvalitetnijih čelika. Takva moderna “obična” zrna su po svojim probojnim osobinama počela dostizati klasična pancirna zrna. Ovaj metak nije dočekao kraj XX veka kao službeni vojni metak. Posledično, postojala su samo zrna sa ugljeničnim čelikom pa nije evoluirao u “masovnu” municiju sa pancirnim zrnima. Tipični primeri takvih su rusko zrno metka 7,62×54 mm R mm СТ-М2

(пуля с термоупрочненным сердечником) i zrno metka 7,62×51 mm NATO M80A1. Za vežbovna gađanja koristilo se zrno sa aluminijumskim jezgrom. Strogo gledajući, ovo zrno ne pripada običnim zrnima. Ali, karakteriše ga specifično aluminijumsko jezgro koje ga odvaja od ostalih zrna. Zrno SmE (Spitz mit Eisenkern) (slika 11,a) je uvedeno u upotrebu 1940. godine. Već 1942. godine je u potpunosti zamenilo zrno sS, dakle u vreme najave žestoke nestašice olova i antimona. Zrno, ali i čelično jezgro imaju identične dimenzije kao pancirno jezgro zrna SmK još iz 1915. godine. Ali, normalno, znatno slabije probojne karakteristike. Dimenzije zrna su kod prvih varijanti pratile dimenzije zrna sS, ali, da bi se nadoknadila masa, zrno je vrlo brzo produženo za 2 mm na 37,3 mm. U vrhu zrna je i dalje postojala olovnoantimonska legura koja se produžavala pored čeličnog jezgra sve do osnove. Košuljica je izrađivana od tombaka, kao i od ostalih uobičajenih materijala tog vremena.. Pored svih napora, zrno je imalo manju masu od zrna sS i iznosila je 11,55 g. Sa barutnim punjenjem od 2,8 g baruta Nz.Gew.Bl. (2×2×0,45) dostizalo je v0=770 m/s. Varijanta ovog zrna sa zarubljenim vrhom (slika 11,b) jezgra imala je nešto veću masu ali to nije donelo primetnije poboljšanje balističkih osobina. Stalna nestašica olova dovela je do uvođenja zrna SmE lg (lang) (slika 11,c) već 1943. godine. Olovo i tombak su potpuno istisnuti i zamenjeni različitim vrstama čelika. Dužina zrna je povećana na preko 39,3 mm a masa na preko 12,00 g. Kako je zadržana spoljna trasa celog metka, zbog dužine novog zrna smanjena je slobodna zapremina unutar čaure. Sa barutniim punjenjem od 2,70 g dobijale su se početne brzine od v0>735 m/s. Putanja zrna se poklapala sa putanjom zrna sS do daljina od 1400 m. Ovakvo spoljnobalističko poklapanje je u potpunosti opravdalo veliki trud uložen za zamenu obojenih

metala u proizvodnji streljačke municije. Podsetimo se da je u tom periodu u potpunosti osvojena i proizvodnja čeličnih čaura.

Slika 11. Ostala “obična” zrna a) Zrno sa šiljatim čeličnim jezgrom SmE (Spitz mit Eisenkern); b) Zrno sa čeličnim jezgrom i zarubljenim vrhom SmE; c) Zrno sa čeličnim jezgrom i zarubljenim vrhom dugo SmE lg (lang); d) Lako zrno sa aluminijumskim jezgrom lS (leichtes Spitzgeschoss);

Za avionsku mitraljesku municiju osnovni zahtev je velika brzina paljbe. Ponekad se ona kreće i preko 1500 met./min. Pored ovog zahteva, potrebna je i velika početna brzina. Efikasan domet nije u to vreme bio presudan i često nije prelazio nekoliko stotina metara, ali je razantnost putanje na tim putanjama bila veoma važna. Za protivavionske mitraljeze uslovi su slični, ali se zahteva i povećan domet. Ovakvi uslovi su posebno izraženi kod vežbovne avionske municije. Zrno lS (leichtes Spitzgeschoss) (slika 11,d) ispunjava sve te zahteve. Metak, a posebno zrno (slika 11,d), je kreirano za potrebe nemačkog vazduhoplovstva 1936. godine koje ga je i usvojilo već naredne 1937. god. Metak je namenjen za vežbovna gađanja vučenih vazdušnih ciljeva, kako iz PA tako i iz avionskih mitraljeza. Jezgo zrna je izrađeno od aluminijuma a košuljica od tombaka. Zbog bitno manje gustine aluminijuma zrno je imalo masu od samo 5,5 g. Sa barutnim punjenjem od 2,8 g dostizalo je početnu brzinu od v0=925 m/s. Opet zbog nedostatka aluminijuma, proizvodnja ovog metka je obustavljena 1942. godine. Normalno, u vazdušnim, kao i kopnenim borbama nije nikada korišćeno. Inače, ideja korišćenja aluminijuma u zrnima streljačke municje nije nova. Velika Britanija je već 1910. godine uvela svoj metak 7,7 mm (.303 British) Mk VII koji je imao zrno sa prednjim delom jezgra od aluminijuma.

Obeležavajuća zrna Municija sa obeležavajućim zrnima je postala aktuelna sa masovnim uvođenjem mitraljeza u naoružanje. Dugi rafali su se lakše kontrolisali ukoliko je postojao vidljiv trag za

za zrnima. Vremenom je traser postao obavezan zahtev za avionsku i protivavionsku municiju, a u nešto manjoj meri i za kopnene lake mitraljeze. Ne mogu se naći pouzdani podaci o običnoj obeležavajućoj municiji za metak 7,92×57 mm neposredno pre i u toku I Svetskog rata. Ali, poznato je da su Austro-Ugarska i Nemačka blisko sarađivale na svim poljima pa tako i u razvoju i proizvodnji naoružanja. Pri tome treba imati u vidu da su se Austrijanci specijalizovali za sve vrste specijalnih puščanih zrna pa su ih proizvodili kako u kalibru 8×50 mm R Manliher (Mannlicher) tako i u 7,92×57 mm. U celoj priči oko specijalnih vrsta zrna nezaobilazan je austrijski hemičar i industrijalac Viktor Alder (Victor Alder) koji je zaslužan za konstrukciju i proizvodnju niza specijalnih zrna.

Slika 12. Obeležavajuće zrno 8 mm FZ 1. Olovno jezgro; 2. Čelična košuljica; 3. Čaurica; 4. Obeležavajuća smeša; 5. Usporač; 6. Aluminijumski disk; 7. Voštana pokrivka.

Na slici 12 je prikazano zrno obeležavajućeg metka 8×50 mm R Manliher FZ (Flugbahnzeigend Patrone). Metak je proizveden u Volersdorfu u okolini Beča (Wöllersdorf Vienna Munitionsfabrik). Ovaj metak se koristio sve do 1918. godine, prvenstveno za austro-ugarski mitraljez Švarcloze (Schwarzlose M.07/12). Nesumnjivo da se radi o jednoj od prvih konstrukcija obeležavajućih zrna koja ima konfiguraciju koja se i danas koristi. Zrno ima opšti oblik kao i obično mitraljesko zrno sa oblim vrhom M.93 MF (M.93 Flieger Munition) sa traserom smeštenim u zadnji deo zrna. Elementi trasera su smešteni u jedinstvenu čauricu (3) koja je kao gotov element ubačena u odgovarajuće ležište u zrnu. Usporač od crnog baruta (5) obezbeđuje pripaljivanje obeležavajuće smeše (4) na daljini od oko 100 m od usta cevi. Time je obezbeđeno današnje “tamno pripaljivanje” (dark ignition). Sa barutnim punjenjem od 2,6 g i masom od 16,35 g zrno je dobijalo početnu brzinu v0=580 m/s, a svetlosni trag bele boje se video na daljinama 100-700 m. Putanja mu se znatno razlikovala od putanje normalnog zrna. Tokom 1918. godine zrno je prestalo da se upotrebljava zbog “nepouzdanosti”. Može se samo naslutiti da crni barut u usporaču (5) nije mogao ispuniti oba uslova – da obezbedi “tamno pripaljivanje” i da istovremeno pouzdano i kvalitetno izvrši pripaljivanje obeležavajuće smeše. Stoga je i zamenjeno obeležavajućim zrnima sa belim (žutim) fosforom. Dalje, bela boja trasera nije mogla biti dovoljno vidljiva u svim vremenskim uslovima. Za poređenje, u Francuskoj je zrno sa traserom na bazi stroncijum-nitrata koji je davao crvenu boju traga uvedeno već 1916. godine.

Municija sa “običnim” obeležavajućiim zrnom se proizvodila u više zemalja širom Evrope. Tako je stvoreno nekoliko različitih konstrukcija obeležavajućih zrna (slika 13).

Slika 13. Obeležavajuća zrna a) Češko zrno metka 7,92-Sv-28: 1. Košuljica; 2. Olovo-antimonsko jezgro; 3. Čelični disk; 4. Olovo-antimonska obloga; 5. Čelična cevčica; 6. Obeležavajuća smeša. b) Britansko zrno G MkIIz za mitraljez BESA: 1. Košuljica; 2. Olovoantimonsko jezgro; 3. Čaurica; 4. Obeležavajuća smeša. c) Jugoslovensko zrno M54: 1. Košuljica; 2. Olovo-antimonsko jezgro; 3. Čaurica; 4. Obeležavajuća smeša; 5. Pokrivka. d) Nemačko zrno lS L`Spur

Posle I Svetskog rata novostvorena Čehoslovačka je imala veću količinu naoružanja i municije kalibra 5×50 mm R Manliher. Ipak, zahvaljujući jeftino kupljenim mašinama iz Nemačke prešla je na kalibar 7,92×57 mm već 1924. godine. Metak je imao oznaku Náboj vz. 28 “svítící” (7,92-Sv-28). Obeležavajuće zrno ovog metka (slika 13a) je imalo nešto različitu konstrukciju od uobičajene. Naime, relativno duga obeležavajuća smeša (6) bila je smeštena u cevčicu (5) koja je sa gornje strane bila zatvorena čeličnim diskom (3). Olovoantimonska legura (2) je celom dužinom zrna obuhvatala traser. Posleratne varijante zrna su imale tamno pripaljivanje. Zrno je imalo masu oko 10,25 g. Sagorevanje obeležavajuće smeše je počinjalo na 10-60 m i ostavljelo crveni trag do maksimalno 1000 m. Počevši od 1939. godine u Velikoj Britaniji se proizvodila municija 7,92×57 mm za licencirani čehoslovački tenkovski mitraljez ZB-53 pod nazivom BESA (Brno-Enfield-SmallArms). Metak “Cartridge S.A. Tracer 7.92 mm G Mark Iz“ sa obeležavajućim zrnom je uveden već u oktobru 1939. godine. Zrno je imalo veoma sličnu konstrukciju obeležavajućih zrna za njihovu standardnu municiju .303 Britiš. Košuljica zrna (1) je izrađivana od tompaka ili bakar-nikl legure a čaurica trasera (3) od tompaka. Jezgro je od olovo-antimonske legure. Traser je bio neuobičajeno dug što je bilo karakteristično za to vreme. Zrno mase 10,044 g sa barutnim punjenjem od 2,916 g dobijalo je brzinu v27=756 m/s a davalo je svetlosni trag do 730 m.

Usavršeni model zrna G Mk Iiz (slika 13b) je dizajniran 1941. godine i imao je slične osobine kao prethodni model. Oba modela nisu imali tamno pripaljivanje pa su znatno uticali na strelca. Tek je 1945. godine u konstrukciji zrna G Mark 3z taj nedostatak otklonjen. Zahvaljujući smeši za tamno pripaljivanje (0,94 g smeše D.I.30) smeštenoj na dnu trasera zrno je davalo svetlosni trag crvene boje na udaljenostima od 137 do 1005 m. Neposredno pre, ali i tokom II Svetskog rata u okupiranoj Norveškoj i neutralnoj Švedskoj bila je organizovana proizvodnja municije 7,92×57 mm. Obeležavajuća zrna koja su se koristila imala su sličnu konstrukciju. Norveško zrno je, prema oskudnim podaciima, imalo masu od 11,7 g i dužinu 37,3 mm. Oba zrna imaju istu konfiguraciju kao i jugoslovensko obeležavajuće zrno M54. Može se samo pretpostaviti da imaju poreklo od iste nemačke konstrukcije. Jugoslovensko obeležavajuće zrno M54 (slika 13c) nema zadnji konus. Košuljica zrna (1) je izrađena od tompaka. U njenom prednjem delu je smešteno jezgro (2) od olovoantimonske legure a u zadnjem delu traser. Traserna smeša (4) je smeštena u čauricu (3) koja je izrađena od mesinga. Sa donje strane traserne smeše je upresovana pripala i traser je zatvoren pokrivkom (5). Obeležavajuće zrno M54 imalo je dužinu 36,2 mm i masu 11,4 g. Početna brzina zrna bila je 740 m/s. Zrno je davalo crveni trag ali nije imalo tamno pripaljivanje. Noviji model zrna M70 bio je nešto izmenjen u odnosu na M54. Dužina zrna je povećana na 38,8 g što je rezultiralo povećanom masom do 12,55 g. Sa barutnim punjenjem od 2,90 g baruta NCD zrno je dobijalo početnu brzinu od 705 m/s. Ugrađeno je tamno pripaljivanje pa se svetlosni trtag crvene boje pojavljivao na maksimalno 115 m od usta cevi i trajao do minimalno 900 m. S obzirom na masu zrna veoma blisku masi običnog zrna M49 verovatno su putanje ovih zrna bile bliske. Nemačko obeležavajuće zrno lS L`Spur (leichtes Spitzgeschoss Leuchtspur) (slika 13d) se koristilo zajedno sa zrnom lS sa aluminijumskim jezgrom. Imalo je veću masu od 6,05 g zbog veće gustine obeležavajuće smeše. Zbog toga mu je i početna brzina bila manja – 860 m/s. Ipak, s obzirom na daljine korišćenja ovih zrna od nekoliko stotina metara poklapanje putanja je sigurno bilo dobro. Zbog nedostatka aluminijuma i njegova proizvodnja je obustavljena 1942. godine.

Pancirna zrna Pancirna zrna puščanih metaka postala su aktuelna još na samom početku XX veka a konstruisana su i upotreblljavala se za probijanje štitova artiljerijskih oruđa i lakih pešadijskih zaklona. Inače je ideja pancirnih zrna nastala dosta ranije, odmah po nastanku oklopljenih ratnih brodova, dakle u artiljerijskoj municiji. Smatra se da je prvo puščano (mitraljesko) pancirno zrno konstruisao i patentirao švedski konstruktor naoružanja Palmkrans (Helge Palmcrantz) 1880. godine. Zrno je nastalo zajedno sa nizom artiljerijskih pancirnih zrna različitih kalibara. Današnji ciljevi kao što su lako oklopljena vozila, ostala motorna vozila i sredstva ratne tehnike, lični zaštitni kompleti, razne vrste nezaštićenih letelica, itd., nisu postojali u dovoljnom broju da bi im se posvećivala posebna pažnja. Tek je pojava prvih primitivnih tenkova streljačka i artiljerijska pancirna zrna uvela na velika vrata u sve armije sveta. U Nemačkoj je prvo pancirno zrno uvedeno još 1915. godine pod nazivom SmK (Spitzgeschoss mit Kern) (slika 14a). Odmah po pojavi na Zapadnom frontu ovo zrno je pokazalo zavidnu efikasnost na prvim tipovima britanskih tenkova. Tada je i nastao termin „K-bullet“ koji se i danas ponekad koristi za sve vrste pancirnih streljačkih zrna.

Zrno je u početnim serijama imalo košuljicu od bakar-nikl legure a kasnije od tompaka. Između košuljice i jezgra kao i u vrhu košuljice bila je olovo-antimonska legura. Po spoljašnjem obliku, kao što su prečnik i dužina oživala, identično je zrnu sS. Jedino je duže za dva milimetra da bi se nadoknadila razlika u masi. Zrno je imalo masu od 11,55 g dok je samo jezgro izrađivano od alatnog čelika i imalo je masu 5,79 g.

Slika 14. Pancirna zrna a) Pancirno zrno SmK (Spitzgeschoss mit Kern); b) Pancirno zrno SmK/H (Spitzgeschoss mit Kern gehärtet): 1. Košuljica; 2. Jezgro; 3. Olovno-antimonska legura; c) Pancirno zrno Pz (Panzergeschoss).

Sa barutnim punjenjem mase 2,8 od baruta Nz. Gew. Bl. P. 2×2×0,45 zrno je dobijalo početnu brzinu v0=765 m/s. Na daljini od 100 m i pod uglom od 900 probijalo je homogenu pancirnu ploču debljine 11 mm. U poboljšanoj varijanti metka (oznaka „-v“) a sa barutnim punjenjem mase veće od 3,0 g pentritskog baruta Np.Gew.R.P. (1,8×1,3/0,2) zrno je dobijalo početnu brzinu od v0=865 m/s. Na daljini od 100 m i pod uglom od 900 probijalo je homogenu pancirnu ploču debljine 12 mm. Kako je I Svetski rat odmicao kvalitet čelika od koga je izrađivano jezgro je opadao, tako da su na kraju rata jezgra izrađivana od ugljeničnog (običnog) čelika. Ovo zrno se koristilo i u II Svetskom ratu sa nešto modifikovanim jezgrom. Normalno, s obzirom na mnogo bolju oklopnu zaštitu većine sredstava u tom ratu, i efikasnost je bila manja. Alatni čelici imaju dosta dobre mehaničke osobine ali im je veliki nedostatak relativno mala gustina. Volfram (tungsten) se nametnuo kao idealan materijal za pancirna jezgra jer, pored dobrih mehaničkih osobina, ima i višestruko veću gustinu od čelika. Tačnije, radi se o volfram-karbidnim legurama, pa se najčešće za ovakve materijale koristi oznaka WC. Ideja je dosta stara jer je patent za prvo zrno sa jezgrom od volframa najavlljen u SAD još 1918. godine a usvojen 1924. godine. Nemci su među prvima, već 1935. godine, razradili tehnologiju masovne proizvodnje karbid-volframovih jezgara. Tokom 1936. godine počela je proizvodnja metaka 7,92 mm sa pancirnim zrnom SmK/H (slika 14b).

Konfiguracija zrna je identična konfiguraciji zrna SmK – jezgro, olovo-antimonska obloga i košuljica. Zrno ima identičan spoljašnji oblik prednjeg dela kao zrno S. Dalje, pancirno jezgro ima identične dimenzije prednjeg dela jezgra zrna SmK, ali mu je masa veća – 8,25 g. Legura je sadržala 93,90% volframa, 1,65% ugljenika, 1,55% nikla, 1,55% titanijuma, 0,45% gvožđa, kao i neke primese. Zahvaljujući velikoj gustini volfram-karbidne legure ovo zrno je imalo masu 12,8 g što je ravno masi zrna sS. Metak je imao nadmoćne balističke osobine. Sa barutnim punjenjem od 3,6 g pentritskog baruta Np.Gew.R.P. (1,8×1,3/0,2) zrno je dobijalo v0>880 m/s. Na daljini od 100 m i pod uglom od 900 probijalo je homogenu pancirnu ploču debljine 19 mm. Sve do kraja 1939. godine ovaj metak je bio nepoznat javnosti. Tek pri invaziji Poljske otkrilo se njegovo postojanje. Bez obzira na evidentne prednosti, proizvodnja ovog metka je prestala 1942. godine. Osnovni razlog je kritičnost volframa kao sirovine. Sve količine metaka su delaborisane i dobijeni volfram je iskorišćen za druge svrhe. Sa druge strane, imajući u vidu da je metak bio namenjen za upotrebu iz vojničkih pušaka, i njegova perspektivnost bila je upitna. Naime, to je bilo vreme kada su i protivtenkovske puške evidentno gubile trku sa sve jačom oklopnom zaštitom borbenih vozila a ovaj metak je višestruko slabiji od tih metaka. Ipak, iza njega je ostala i ustalila se tehnologija izrade pancirnih zrna od volfram-karbida tehnologijom sinterovanja. Metak sa pancirnim zrnom Pz (slika 14c) je nastao usled težnje da se maksimalno poveća masa jezgra kao izvršnog elementa zrna i smanji na minimum korišćenje olovoantimonske legure i mesinga, odnosno tompaka. Posledično, zrno ima pancirno telo i vodeći prsten – slično kao i mnogi pancirni projektili kalibra 20-30 mm. Zrno ima znatno manji poluprečnik prednjeg oživala od ostalih pancirnih zrna. Očigledno da nije bilo namenjeno za velike daljine gađanja. Izrađeno je od kaljenog čelika i imalo je masu od 10,4 g. Sa barutnim punjenjem od 2,8 g baruta baruta Nz. Gew. Bl. P. 2×2×0,45 zrno je dobijalo početnu brzinu v0=810 m/s. Nije nikad dospelo dalje od eksperimentalne faze i procenjuje se da je 1942. godine proizvedeno samo oko 20000 komada. Razlozi odustajanja od ovakvog koncepta su isti kao i razlozi odustajanja od zrna SmK/H. Meci sa pancirno-obeležavajućim zrnima (slika 15a) su u Nemačkoj uvedeni praktično istovremeno sa mecima sa pancirnim zrniima. Najpre u avijaciji sa daljinom sagorevanja trasera od 400 m, pa do 1918. godine i u kopnenoj vojsci sa daljinom sagorevanja čak do 900 m. Opšta konstrukcija prvih modela zrna (slika 15b) je u potpunosti odgovarala savremenim konstrukcijama i nije se bitno menjala sve do nestanka ovog metka iz službene upotrebe. Pancirno jezgro (3) je po dimenzijama prednjeg dela i materijalu odgovaralo jezgru zrna SmK. Ispod jezgra je smeštena traserna smeša (5) u čaurici (4) koja je zatvorena pokrivkom (6) i utvrđivačem (7). Jezgro i traser su od košuljice (1) odvojeni olovoantimonskom legurom (2) koja ispunjava i vrh zrna. Masa zrna u svim varijantama se kretala od 10,00 g do 10,35 g, dok je masa samog pancirnog jezgra iznosila 2,6 g. Sa barutnim punjenjem od 2,9 g baruta Nz. Gew. Bl. P. 2×2×0,45 zrno je dobijalo početnu brzinu od oko v0=800 m/s. Pri tome je probojnost homogene pancirne ploče pod uglom od 900 na daljini od 100 m iznosila 7,5 mm. Sa barutnim punjenjem od 3,00-3,50 g baruta Np.Gew.R.P. (1,8×1,3/0,2) zrno je dobijalo početnu brzinu od oko v0=900 m/s. Na daljini od 100 m i pod uglom od 900 probijalo je homogenu pancirnu ploču debljine 9,5 mm. Po svim dostupnim podacima i prve varijante zrna su imale tamno pripaljivanje. Ipak, počevši od 1930. godine ta osobina se posebno naglašavala i u obeležavanju metaka uvođenjem oznake „100/600“ koja ukazuje na minimalne daljine paljenja i gašenja trasera. Takođe, da bi se eliminisalo zaslepljivanje pilota u noćnim borbama, tih godina je uveden

metak sa smanjenim sjajem trasera pod oznakom „SmK Gl`Spur” (SmK Glimmspur). Zbog dodataka u trasernoj smeši ovo zrno je imalo nešto veću masu – 10,35 g.

Slika 15. Pancirno-obeležavajuća zrna a) Metak 7,92×57 mm sa pancirno-obeležavajućim zrnom (Patrone SmK L`Spur 100-600 -v-Tp); b) Pancirno-obeležavajuće zrno SmK L`Spur (Spitzgeschoss mit Kern Leuchtspur): 1. Košuljica; 2. Olovo-antimonska legura; 3. Jezgro; 4. Čaurica; 5. Obeležavajuća smeša; 6. Pokrivka; 7. Utvrđivač. c) Pancirno-obeležavajuće zrno SmK L`Spur (prema francuskom crtežu metka iz 1918. godine). d) Zrno SmK L`Spur -v-Tp (prema britanskom crtežu zrna iz 1942. god.) : 1. Košuljica; 2. Olovoantimonska legura; 3. Pancirno jezgro; 4. Čaurica; 5. Obeležavajuća smeša; 6. Prenosna smeša; 7. Pripala; 8. Pokrivka; 9. Utvrđivač. e) Vežbovno pancirno-obeležavajuće zrno sa samolikvidatorom (SmK L'spur Üb. m. Zerl.): 1. Košuljica; 2. Olovo-antimonska legura; 3. Pancirno jezgro; 4. Samolikvidator; 5. Čaurica; 6. Obeležavajuća smeša; 7. Prenosna smeša; 8. Pripalna smeša; 9. Pokrivka.

Do kraja 30-ih godina XX veka traseri su dobili standardnu konstrukciju koja se koristi i danas (slika 15d). Radi se o pripalnoj smeši za tamno pripaljivanje i prenosnoj smeši ukupne mase 0,09 g. Iznad nje je glavna traserna smeša upresovana u tri sloja mase 0,33 g. Ukupna masa trasera je 1,70 g. Hemijski sastav primenjenih smeša je varirao a dobijale su se zelena, narandžasta, žuta i bela boja ili njihove kombinacije. Kao vezivo se koristio bakelit u iznosu od 10%, u ono vreme jedina plastična masa. Zanimljivo, zrno sa crvenom bojom trasera je usvojeno tek pri kraju II Svetskog rata i nije se dugo zadržalo. Inače, crvena boja je najpogodnija za primenu u uslovima smanjene vidljivosti – magla, kiša, sneg, dim i sl. Prva pancirno-obeležavajuća zrna su imala crno obojen vrh u dužini od 15 mm, isto kao pancirna. Tek kasnije, 30-ih godina XX veka, dužina obojenog dela vrha je skraćena na

10 mm a ispod su dodavani pojasevi za ojačani metak (-v) i metak za tropske uslove (-Tp) (slika 15a,d,e). Metak sa vežbovnim pancirno-obeležavajućim zrnom sa samolikvidatorom (SmK L'spur Üb. m. Zerl.) (slika 15e) je jedan od najređih metaka nemačke armije iz II Svetskog rata. Namenjen je za vazduhoplovne i protivavionske mitraljeze za vežbovna gađanja vučenih meta. Izrađivano je u tri varijante – sa običnim traserom za dnevna gađanja, sa traserom sa tamnim pripaljivanjem i sa noćnim traserom. Predviđeno je da zameni vežbovno zrna lS L`Spur i ima samolikvidaciju. Samolikvidacija se ostvaruje eksplozivnom komponentom, najverovatnije inicijalno-detonatorskom kapislom (4). Po završetku sagorevanja trasera (6) aktivira se inicijalno-detonatorska kapisla i celo zrno se raspada na nekoliko delova. Zanimljivo je da se samolikvidacija projektila preko trasera masovno upotrebljavala u avionskoj i protivavionskoj municiji do 40 mm. Danas se ova vrsta samolikvidacije, zbog pirotehničke bezbednosti, izbegava. Ovo zrno je imalo masu oko 10,00 g i sa barutnim punjenjem od 2,90 g baruta Nz.Gew.Bl.P. dobijalo početnu brzinu od 790 m/s. Samolikvidacija je nastupala na kraju sagorevanja trasera, odnosmo na oko 600 m. Vrh zrna je obojen crnom bojom u dužini od 20 mm. Pancirno-zapaljiva zrna su nastala iz potrebe da se materijal iza čvrste prepreke zapali i na taj način dodatno eksploatiše pogodak u cilj. Prvobitna zapaljiva zrna, zbog velike osetljivosti, nisu mogla ostvariti ovaj zadatak. Sa druge strane, pancirna zrna su imala slabo ili nikakvo zapaljivo dejstvo. Normalno konstrukcije ovih zrna su se u potpunosti oslanjale na konstrukcije sličnih zrna iz prethodnih generacija puščane municije. Tako je stvoren veliki broj modela od kojih su neki veoma atraktivni a sa današnjeg stanovišta čak i besmisleni. Kod ovih zrna se moraju rešiti dva suprostavljena zahteva. Sa jedne strane, zapaljiva smeša mora biti dovoljno osetljiva da se aktivira pri udaru u cilj ali i ne previše osetljiva da narušava bezbednost u rukovanju. Ovaj uslov je postepeno gubio na značaju jer su prepreke postajale sve tvrđe a udarne brzine sve veće. Sa druge strane, zapaljiva smeša se mora zapaliti posle probijanja prepreke jer bi se u suprotnom bitno smanjila efikasnost ili čak izgubila svoj smisao. Nameće se jednostavan zaključak – položaj zapaljive smeše u zrnu je od presudnog značaja. Pancirno-zapaljivo zrno FB M1918 (Flugzeug Brant Geschoss) je namenjeno prvenstveno za avionske mitralljeze nemačke avijacije tokom I Svetskog rata. Proizvođeno je u Berndorfu (Berndorf) u Austriji počevši od 1916. godine. Prva varijanta iz te godine je imala određene nedostatke i zamenjena je usavršenom konfiguracijom (slika 16a). Varijanta iz 1916. godine je imala masu oko 11,7 g, dužinu 31 mm i prečnik 8,10 mm. Zrno se, precizno govoreći, može svrstati u polupancirna (semi-armour) zrna jer je jezgro izrađeno od kaljenog čelika. Za kvalitetnijim materijalima i nije postojala potreba jer se koristilo protiv aviona koji su u to vreme bili izrađeni od drveta i platna sa relativno malo metalnih elemenata – rezervoari, motori i sl. Konstrukcija je nastala iz potrebe da se posle proboja prepreke zapali materijal iza nje, na primer gorivo posle probijanja rezervoara na avionu. Svi prethodni modeli zrna imaju dobro zapaljivo delovanje ali su im probojne sposobnosti ograničene na “meke” ciljeve. Osnovna ideja je da se zapaljiva smeša (1,2) upali prilikom udara čeličnog pancirnog jezgra (5) u prepreku, odnosno da paljenje nastane prilikom gnječenja smeše između prepreke i jezgra. Zapaljena smeša bi potom prodrla u unutrašnjost cilja pod delovanjem deformisanog i proširenog olovnog jezgra (6). Kako se radi o relativno mekanim preprekama, sila gnječenja nije dovoljna da kvalitetno aktivira celokupnu zapaljivu smešu (2) pa je dodata pripalna smeša (1) nešto veće osetljivosti. Zapaljiva smeša je sastavljena od aluminijuma i magnezijuma u prahu, barijum-hlorata, sumpora i malodimnog baruta. Pripalna smeša je izrađena od kalijum-hlorata i antimona i magnezijuma u prahu.

Bez obzira na tadašnju ograničenu primenu, ali i niz nedostataka, konfiguracija ovog zrna je evoluirala u niz pancirno-zapaljivih zrna različitih kalibara. Radi se o mecima 7,62x54 mm R Soviet (zrno Б-32), 12,7x108 mm Soviet (zrno Б-32), .50 Browning (zrno API М8), 30-06 Springfield (zrno API M14) itd., itd. Razlika je jedino u odsustvu olovnog jezgra u zadnjem delu zrna čiji je prostor zauzelo pancirno jezgro. Ovakva konfiguracija se zadržala i kod mnogih savremenih zrna. U jednom tehničkom uputstvu JNA je opisano remontovano pancirno-zapaljivo zrno nemačkog porekla sa termitnom zapaljivom smešom [oznaka “(n)”] prikazano na slici 16d. Ne mogu se naći podaci koji potvrđuju da se ovakva municija proizvodila u Nemačkoj tokom II Svetskog rata pa je ovo verovatno greška.

Slika 16. Pancirno-zapaljiva zrna a) Pancirno-zapaljivo zrno BF (Flugzeug Brand Geschoss): 1. Inicijalna smeša; 2. Zapaljiva smeša; 3. Košuljica zapaljive smeše; 4. Košuljica; 5. Pancirno jezgro; 6. Olovo-antimonska legura. b) Pancirno-zapaljivo zrno F (Flugzeugbrandgeschoss): 1. Košuljica; 2. Zapaljiva smeša – beli fosfor; 3. Pancirno jezgro; 4. Olovo-antimonska legura; 5. Čelični diskovi; 6. Olovo-antimonski disk; 7. Utvrđivač; 8. Hermetizacija. c) Pancirno-zapaljivo zrno PmK (Phosphor mit Kern): 1. Košuljica; 2. Olovoantimonska legura; 3. Pancirno jezgro; 4. Zapaljiva smeša – beli fosfor; 5. Otvor za isticanje fosfora; 6. Pokrivka; 7. Olovo-antimonska legura. d) Jugoslovensko pancirno-zapaljivo zrno (remontovano nemačko zrno).

Takvu konstrukciju ima i pancirno-zapaljivo zrno metka F (Flugzeugbrandgeschoss) (slika 16b). Municija sa ovim zrnom je proizvedena u vrlo malim količinama krajem I Svetskog rata, odnosno tokom 1918. godine. Pancirno jezgro je povećano na račun olovoantimonskog jezgra koje je za toliko i smanjeno. Može se reći da je probojna sposobnost zrna povećana. Ali, zapaljiva smeša je od belog fosfora sa svim negativnom osobinama koje beli fosfor nosi. Ovakva konfiguracija pancirno-zapaljivih zrna ima i jedan nedostatak. Naime, veći deo zapaljive smeše sagoreva sa spoljne strane prepreke, umesto unutar cilja. Konstrukcija zrna PmK (Phosphor mit Kern) (slika 16c) delimično otklanja ovaj nedostatak. Zrno je uvedeno u upotrebu 1934. godine. Pancirno jezgro (3) je u svom zadnjem delu suženo a oko njega je smeštena zapaljiva smeša od belog fosfora (4) mase 0,5 g. Pretpostavlja se da će zapaljiva smeša posle proboja većim delom proći kroz nastali otvor i nastaviti da sagoreva u unutrašnjosti cilja. Problem je što se ovakvim oblikom

pancirnog jezgra bitno smanjila njegova masa na 2,4 g a time i njegove probojne sposobnosti. Naime, ako se prepreka ne probije ne može se ni zapaliti njena unutrašnjost. Kako je zapaljivo punjenje od belog fosfora mase 0,5 g njegovo paljenje nije upitno. Ukupnu masu zrna od 10,15 obezbeđuje i olovo-antimonska legura u donjem delu zrna koja istovremeno štiti i zapaljivo punjenje od delovanja barutnih gasova. Zrno ima i obeležavajuće dejstvo. Zbog zagrevanja zrna od barutnih gasova, lako topiva legura (Darcet alloy, Darsetova legura, 5 delova olova, 8 delova bizmuta i 3 dela kalaja koja se topi na 940C), koja zatvara otvor za isticanje belog fosfora (5), se topi a tečni beli fosfor se spontano pali u dodiru sa vazduhom. Na taj način zrno ostavlje dimni trag bele boje do daljina od 700 m. Varijanta metka za vazduhoplove (-v) sa barutnim punjenjem od 3,0-3,5 g pentritskog baruta Np.Gew.R.P.(1,8×1,3/0,2) je postizala početnu brzinu vo=905 m/s. Na daljini od 100 m zrno je pod uglom od 900 probijalo čeličnu ploču debljine 7,5 mm. Zanimljivo, zrno nije imalo posebno bojenje kao meru za raspoznavanje. Zadržalo je boju metala košuljice. Zato je dno čaure bilo poprečno označeno crvenom trakom širine 2 mm. Kasije je umesto trake bojena inicijalna kapisla ili samo prostor oko nje. Može se reći da je ovo zrno prelazna konstrukcija ka savremenim zrnima gde je zapaljiva smeša iza pancirnog jezgra. Ipak, sam položaj zapaljive smeše nije bio neka posebna enigma. Daleko veći problem je pronaći zapaljivu smešu sa precizno definisanom osetljivošću da se ona pouzdano zapali pri udaru i prodoru zrna i nastavi svoje sagorevanje po ulasku u cilj.

Radenko Dimitrijević,

Metak 7,92×57 mm (8×57 IS), III deo Sto godina u službenoj vojnoj upotrebi

Zapaljiva i eksplozivna zrna Zapaljiva i eksplozivna zrna su nastala, može se reći, skoro istovremeno sa pojavom vatrenog oružja. Postala su masovnija sredinom XIX veka kada je i ciljeva bilo u većem broju – baloni punjeni vodonikom i veće količine municije i crnog baruta. Neposredno pre i tokom I Svetskog rata ove vrste zrna puščane municije su postale masovne, takođe zbog masovne pojave ciljeva – baloni, avioni, ogromne količine municije, kasnije pogonska goriva itd. Doduše, deklaracijom iz Sankt-Petersburga od 1868. godine ova zrna su zabranjena za upotrebu protiv živih ciljeva. Ali, to nije bila prepreka da se široko proizvode i koriste, naročito tokom oba svetska rata. Zapaljivo zrno SPr (Spitzgeschoss mit Phosphor) je u suštini zapaljivo-obeležavajuće zrno (slika 17a). Prve varijante su se pojavile 1916. godine pod nazivom PrL (Phosphor Leuchtspur). Često se sreće i naziv Pr (Phosphor), što sve zajedno i nije posebno važno jer se radi o jednom te istom zrnu iste konstrukcije. Metak se koristio u avijaciji prvenstveno protiv balona i ondašnjih aviona. Konstrukcija je inspirisana britanskim zapaljivim zrnima tipa Bakingem (John Buckingham). Prečnik čeličnog čepa (3) je nešto manji od unutrašnjeg prečnika košuljice (1). Taj mali prostor znatno usporava isticanje belog fosfora (2) kroz otvore za isticanje (4) koji su zatvoreni lako topivom legurom. Po isticanju beli fosfor se pali u dodiru sa vazduhom i iza sebe ostavlje beli dimni trag. Pri udaru u prepreku košuljica se, pod delovanjem čeličnog čepa i olovo-antimonske legure (5), deformiše i ostatak belog fosfora pali. Probojne sposobnosti ovog zrna su veoma slabe. Pojavom aviona sa drvenom a pogotovo sa metalnom konstrukcijom njegova efikasnost je potpuno nestala. Proizvodnja je prekinuta 1940 godine. Već je rečeno da su se Austrijanci specijalizovali za sve vrste specijalnih puščanih zrna pa su ih proizvodili kako u kalibru 8×50 mm R Manliher (Mannlicher) tako i u 7,92×57 mm. Austrijski hemičar i industrijalac Viktor Alder (Victor Alder) je zaslužan za konstrukciju i proizvodnju niza specijalnih zrna. Metak sa eksplozivno-zapaljivim zrnom LE (Lufteinschiess) (slika 17b) je zvanično nazivan korekturnim, markirajućim ili vežbovnim (“spotting” ili “observation”). Zrnom su kompletirana oba kalibra. Zrno je uvedeno početkom 1916. godine a, kao i prethodno, namenjeno je za delovanje protiv balona, dirižabla i aviona. Zrno je posebno zanimljivo jer poseduje usporač od presovanog crnog baruta (6) koji preko pojačnika plamena (7) aktivira eksplozivno-zapaljivo punjenje (8). Za vreme gorenja usporača zrno pređe oko 325±25 m. Danas bi se moglo reći da je to prvo zrno za pirotehničkim samolikvidatorom. Treba znati da su se u to vreme masovno izrađivali usporači od presovanog crnog baruta za artiljerijske upaljače. Istine radi, znatno primitivnije rešenje se koristilo u Američkom građanskom ratu poznato kao Gardinerovo zrno (Gardiner’s bullet, Semuel Gardiner) počevši od 1860. godine. Usporač je bio u zadnjem delu zrna a pripaljivao se barutnim gasovima još u cevi.

Slika 17. Zapaljiva i eksplozivna zrna a) Zapaljivo zrno Pr (SPr): 1. Košuljica; 2. Zapaljiva smeša (beli fosfor); 3. Čelični čep; 4. Otvor za isticanje belog fosfora; 5. Olovo-antimonska legura; 6. Olovna zaptivka. b) Eksplozivno-zapaljivo zrno LE: 1. Inicijalna smeša; 2. Cevčica; 3. Opruga; 4. Trn; 5. Nosač usporača; 6. Usporač; 7. Pojačnik plamena; 8. Eksplozivno-zapaljiva smeša; 9. Košuljica smeše; 10. Košuljica zrna; 11. Olovo-antimonska legura. c) Eksplozivno zrno metka Alder-B-Patrone: 1. Pečurka; 2. Polukružni segmenti; 3. Udarna igla; 4. Telo zrna; 5. Armirajući prsten; 6. Osiguravajući prstenovi; 7. Segmenti; 8. Inicijalna kapisla; 9. Kartonski distancer; 10. Košuljica eksplozivnog punjenja; 11. Eksplozivno punjenje; 12. Košuljica; 13. Olovni teg; 14. Cev puške. d) Eksplozivno-zapaljivo zrno B-Geschoss: 1. Košuljica; 2. Zapaljiva smeša; 3. Olovo-antimonska legura; 4. Mesingane pločice; 5. Inicijalna smeša; 6. Košuljica smeše (kapisle); 7. Nosač udarnog mehanizma; 8. Cevčica – zadržač udarne igle; 9. Udarna igla; 10. Olovo-antimonska legura.

Inače, zrno se aktiviralo još u cevi mitraljeza. Inicijalna kapisla (1) pod dejstvom inercije zaostaje, savladava otpor distancione opruge (3) i udara u trn pločice sa trnom (4). Nastali plamen prolazi pored pločice i pali usporač. Na vrhu košuljice (10) postoji otvor kroz koji izlaze produkti sagorevanja usporača. Eksplozivno-zapaljivo punjenje je uglavnom bilo izrađeno od kalijum-hlorata (oko 57%), antimon-sulfida (oko 42%) uz dodatak odgovarajućeg veziva od sumpora i gume. Postoje varijante sa pojačnicima sagorevanja na početku i na kraju punjenja koji su uglavnom izrađeni od mlevenog crnog baruta. Zrno je sigurno imalo i parčadni efekat jer je punjenje potpuno zatvoreno košuljicom punjenja (9) od bakar-nikl legure, nosačem usporača (5), olovnim jezgrom (11) i košuljicom zrna (10). U takvim uslovima sagorevanje punjenja dobija eksplozivni karakter sa obaveznim parčadnim dejstvom napred navedenih elemenata. Sa masom od 14,5 g, koja je dosta bliska masi običnog mitraljeskog zrna 8×50 mm R M.93 MF, masom barutnog punjenja od 2,7 g zrno je dobijalo početnu brzinu od 600 m/s. Imajući u vidu da mu je domet oko 350 m, ovakve slabe balističke osobine i nisu važne. Upotreba ovog zrna je napuštena krajem 1917. godine.

Jedan od najpoznatijih metaka je tzv. Alder-B-Patrone (Brandgeschoss Patrone, Ballon Patrone) zastupljen i u municiji 7,92×57 mm i u 8×50 mm R Manliher (slika 17c). Koristio se za delovanje protiv balona i dirižabla kao i ondašnjih aviona. Radi se o zrnu veoma složene, čak komplikovane, konstrukcije. Može se porediti sa konstrukcijom artiljerijskih upaljača i projektila malog kalibra. Pečurka (1) služi kao udarač i sa udarnom iglom (3) čini jedinstvenu celinu. U gornjem položaju, odvojenu od inicijalne kapisle (8) drže je dva polukružna segmenta (2). Ispadanje segmenata sprečava armirajući prsten (5). Pri prolasku zrna kroz cev oružja (14) usled inercije i trenja sa poljima cevi armirajući prsten dolazi u zadnji položaj i oslobađa polukružne segmente. Po izlasku iz cevi polukružni segmenti se razleću pod dejstvom centrifugalne sile (slika 17c, levo). Time je udarna igla slobodna. Prilikom udara pečurke u cilj udarna igla savladava otpor osiguravajućih prstenova (6), aktivira inicijalnu kapislu a plamen inicijalne kapisle aktivira eksplozivno punjenje (11). Fragmentaciono delovanje nastaje rasprskavanjem košuljice eksplozivnog punjenja, tela zrna (4) i košuljice zrna (12). Sudeći prema raspoloživim podaciima, eksplozivno punjenje je bilo izrađeno od smeše na bazi živinog fulminata pa se onda ovo zrno može smatrati eksplozivnim. Takođe, postoje i podaci da je u zrnu bio laborisan beli fosfor, odnosno zrno je bilo zapaljivo. Zrno je za upotrebu u vojsku Austro-Ugarske monarhije uvedeno na početku I Svetskog rata, a već 1917. godine je prestala njegova proizvodnja. Razlog je više nego očigledan. Zavisno od pojedinih varijanti konstrukcije, zrno je uvek imalo preko 20 delova. Imajući u vidu veliku potrošnju, malu efikasnost na cilju a veliku cenu proizvodnje zrno je unapred bilo osuđeno na nestajanje. Zrno je bilo dugo 38 mm i imalo masu od 12,3 g. Sa barutnim punjenjem od 2,8 g postizalo je početnu brzinu v0=700 m/s. U oba svetska rata razvijeno je više zrna sličnih koncepcija u kalibru koji se kretao do 12,7 mm. Ni jedno nije bilo dugog veka. Veliki Arčibald Rajs je detaljno opisao austrijsko “korekturno” (“reglažno”) zrno 8 mm Übungsgeschoss Modell 1910 (Ü10) u svom poznatom izveštaju o istraživanjima tokom jeseni 1914. godine. Bez obzira na formalni naziv, zrno na cilju ostvaruje eksplozivno i zapaljivo dejstvo. Takođe, Arčibald Rajs je dokazao da su austro-ugarski vojnici dobijali ove metke sa odobrenjem i naređenjem da deluju protiv žive sile, kako iz pušaka tako i iz mitraljeza. Usavršena verzija ovog metka modifikovana za primenu iz mitraljeza – Übungsgeschoss Modell 1914 (Ü14) nije se suštinski razlikovala od prethodnog. Kod oba metka je zajedničko aktiviranje punjenja inercionom udarnom iglom koja je osigurana uzdužno razrezanom cevčicom. U nemačkom metku 7,92 mm B-Patrone (Beobachtung Patrone) sa eksplozivno-zapaljivim zrnom B-Geschoss (slika 17d) iskorišćen je ovakav način aktiviranja prilikom udara zrna o cilj. Uzdužno razrezana cevčica (8) delimično je tesno navučena na udarnu iglu (9) i na taj način je osiguravala da prilikom manipulacije ne može inicirati kapislu (5). Prilikom opaljenja metka, usled inercije, zaostajala je i navlačila se na udarnu iglu (9) i tako omogućila njeno slobodno kretanje. Može se reći da je u ovakvom položaju elemenata ceo sklop armiran. Prilikom udara o cilj igla je, takođe zbog inercije, produžavala svoje kretanja i aktivirala kapislu. Inicijalna smeša ima masu od 0,45 g i sledeći opšti sastav: olovo-stifnat, antimonsulfid, kalcijum-silicid i tetrazen. Kao što se vidi, kapisla ne sadrži nikakav brizantni eksploziv kao što to imaju tipične inicijalno-detonatorske kapisle. Ipak, zahvaljujući činjenici da je potpuno okružena metalnim elementima – košuljicom, olovo-antimonskom legurom i metalnim elementima kapisle, ona ostvaruje primetno parčadno dejstvo. Plamen od kapisle zbog pregrade od olovo-antimonske legure ne može pripaliti zapaljivo punjenje od belog fosfora već se ono pali spontano posle udara u prepreku i gnječenja košuljice. Dakle, zrno se sa pravom naziva eksplozivno-zapaljivim jer ostvaruje tri efekta: eksplozivni --

deflagracijom inicijalne smeše, parčadni -- rasprskavanjem metalnih elemenata oko inicijalne kapisle i zapaljivi – sagorevanjem belog fosfora. Tokom II Svetskog rata, 1944. godine ovaj metak je korišćen na Istočnom frontu sa lično Hitlerovim zvaničnim odobrenjem. Prvenstveno za snajperska i delovanja protiv žive sile. Povod je bilo korišćenje korekturno-zapaljivog zrna 7,62 mm ZP (пристрелочнoзажигательная пуля – „ЗП“). Za razliku od nemačkog zrna, ovo zrno iima minimalno parčano delovanje jer je inicijalna smeša u direktnoj vezi sa zapaljivom smešom, odnosno nije okružena metalnim elementima koji bi joj mogli dati primetan parčadni efekat. Metak sa eksplozivno-zapaljivim zrnom B-Geschoss je uveden 1937. godine. Zrno je imalo masu od 10,85 g i dužinu 39,8 mm. Sa barutnim punjenjem mase 2,85-2,90 g baruta Nz.Gew.Bl.P.2×2×0,45 zrno je dobijalo početnu brzinu v0=775 m/s. Varijanta metka za vazduhoplove (-v) sa barutnim punjenjem od 3,00-3,50 g pentritskog baruta Np.Gew.R.P.(1,8×1,3/0,2) je postizala početnu brzinu vo=855 m/s. Na zrnu se tokom vremena menjao način obeležavanja. U početku je vrh zrna bio obojen srebrnastom bojom dok je ostatak zadržavao boju materijala košuljice.. Taj način se zadržao i kod remontovanog metka 7,92 mm u bivšoj JNA. Od 1939. godine je vrh zrna zadržavao boju materijala dok je donji deo bio obojen crnom bojom. U prethodnom tekstu su opisane samo osnovne konstrukcije metaka i njegovih elemenata. Varijacije su bezbrojne a posebno u vrsti i kvalitetu primenjenih materijala. Kako je metak prošao oba svetska rata izmene su u tom vremenu bile veoma brojne. Dalje, metak je u službenoj vojnoj upotrebi bio u desetinama država. Svaki proizvođač je u tim zemljama uvodio svoje modele sa nizom manjih ili većih izmena. Normalno i sistemi označavanja su bili po standardima koji su važili u tom vremenu i u tim državama. Prikazivanje svih tih razlika sa ove vremenske distance je nemoguće.

Druge države Uvođenje metka 7,92×57 mm kao službenog u vojske drugih država je najčešće posledica trenutnih vojno-političkih odnosa Nemačke sa tim državama. Međutim, nesumnjivi kvaliteti ovog metka bili su presudni za uvođenje u službenu upotrebu u nizu zemalja koje i nisu baš bile u najboljim odnosima sa Nemačkom. Uvođenje ovog metka u službenu upotrebu u Velikoj Britaniji je jedan od očiglednih primera da tehničko-tehnološki razlozi imaju prednost u odnosu na vojno-političke, posebno kada je rat na vidiku ili je već očeo. Naime, već 1937. godine Britanci su uvideli na njihovi mitraljezi sa vodenim hlađenjem na borbeniim vozilima ne odgovaraju savremenim uslovima ratovanja. Iste godine je sa čehoslovačkom kompanijom Zbrojovka-Brno potpisan ugovor za licencnu proizvodnju lakog mitraljeza ZB-53 koji je koristio metak 7,92×57 mm. Daljom analizon se vrlo brzo utvrdilo da će prerada licencne dokumentacije na službeni britanski metak .303 Britiš (British) predugo trajati i proizvodnja biti skuplja od proizvodnje originalne municije 7,92×57 mm. A II Svetski rat se približavao. Već 1939. godine je počela proizvodnja metka koji je dobio služeni naziv 7,92 mm BESA. Skraćenica je kombinacija Brno-Enfield-Small-Arms, ali i BSA od Birmingham Small Arms Company. Već 1940. godine je u službenu upotrebu uveden metak sa običnim zrnom. Tokom sledeće dve godine uvedena je municija sa pancirnim, obeležavajućim i zapaljivim zrniima. Sve konstrukcije metaka, posebno zrna, su takođe prilagođene konstrukcije municije .303 Britiš (.303 British, 7,7×56 mm R). Glavni proizvođač bila je britanska kompanija “Kynoch” (slika 18) ali su se kao dobavljači pojavljivali i proizvođači iz SAD, Kanade, Grčke itd. Umesto, u to vreme standardnog nitroglicerinskog baruta tipa “kordit” (Cordite) za

laboracijiu se koristio nitrocelulozni barut u obliku kvadratnih pločica domaće ili američke proizvodnje.

Slika 18. Nalepnica na pakovanju od 50 obeležavajućih metaka 7,92×57 mm BESA Mk G 3z Obično “teško” zrno je imalo manji poluprečnik oživala i veći ugao zadnjeg konusa u odnosu na standardno nemačko zrno “sS”. Lako zrno nije bilo u upotrebi, što je i razumljivo jer je municija prvenstveno bila za upotrebu iz mitraljeza. Tek je 1949. godine bio pokušaj uvođenja ovog zrna označenog kao Ball Mark 3z mase 9,72 g (150 gr), što je uglavnom oko mase nemačkog zrna “S”. Kao razlog potencijalnog uvođenja istaknuta je potreba smanjenja trošenja mitraljeskih cevi na borbenim vozilima. Zanimljivo, u periodu 1964-65. godine kompanija “Kynoch” je proizvela oko četiri miliona metaka sa ovim zrnom za potrebe britanske vlade. Pretpostavlja se da je ova municija završila kao pomoć u nekim zemljama Srednjg Istoka ili u vojnim magacinima. Uvođenje famoznog britanskog zrna “SA ball .303 inch Mk VII” sa delimičnim aluminijumskim jezgrom u ovaj kalibar nikada nije ni pokušavano. Što se tiče metaka sa pancirnim i ostalim specijalnm zrnima, radi se o direktno redimenzionisanim zrnima .303 Britiš. Kao i kod metaka sa običnim zrnima, za njihovu laboraciju nije korišćen kordit već samo nitrocelulozni baruti. Kao i u ostalim državama koje su proizvodile ovo municiju, sistem označavanja u Velikoj Britaniji bio je po nacionalnim standardima-pravilnicima. U tom smislu oznake na dnu čaure (slika 19) su identične oznakama na municiji .303 Britiš. Takođe, oznake bojenjem površina na metku (spoj inicijalne kapisle sa dnom čaure i sl.) su rađene po istim principima. Egzistencija ovog metka u Velikoj Britaniji je prekinuta otprilike kada i metka .303 Britiš – standardizacijom streljačke municije u NATO-paktu. Drugim rečima, metak 7,62x51 mm NATO je istisnuo sve ostale puščane metke. Taj proces je počeo u februaru 1954. godine i za nekoliko sledećih godina je u potpunosti završen.

Slika 19. Žigosanje dna čaure municije 7,92×57 mm BESA a) Metak sa običnim zrnom Ball Mk Iz (proizvođač Greek Powder & Cartridge Company) iz 1940. god.; b) Metak sa običnim zrnom Ball Mk IIz (proizvođač Kynoch Kidderminster) iz 1944. god.; c) Metak sa pancirnim zrnom W Mk IIz (proizvođač Kynoch Stadnish) iz 1944. god.; d) Metak sa zapaljivim zrnom B Mk Iz (proizvođač Kynoch mfr.) iz 1943. god.; e) Metak sa obeležavajućim zrnom G Mk Iz (proizvođač Kynoch mfr.) iz 1941. god.; f) Metak sa obeležavajućim zrnom G Mk 3z (proizvođać Kynoch mfr.) iz 1957. god.

Belgijska kompanija FN (Fabrique Nationale d’Armes de Guerre, Herstal – lèz – Liège) je veoma rano najavila proizvodnju i razvoj municije i naoružanja u ovom kalibru. Ona je još 1889. godine počela proizvodnju 150 000 komada nemačke puške Gewehr M89 Mauser za metak 7,65×53 mm za potrebe belgijske vojske. Ovaj metak je kasnije postao veoma popularan u vojskama niza država. Posle I Svetskog rata u Belgiji je zaplenjen veliki broj nemačkih pušaka Gewehr M98 pa se FN tada okrenuo i kalibru 7,92×57 mm. Zanimljivo, metak 7,92×57 mm je u Srbiju ušao preko njegovog četiri godine mlađeg rođaka – metka 7×57 mm Mauzer. Ovaj, izvrsno izbalansiran metak (ali i veoma dobre puške) je stekao veliku popularnost i sa njim je Srbija, pored ostalih, ušla u I Svetski rat. Do balkanskih ratova metak je u Čaurnici u Vojno-tehničkom zavodu proizveden u respektabilnim količinama sa oznakama na dnu čaure ЧК i CK (Čaurnica Kragujevac) sve do 1914. godine i početka I Svetskog rata. Velike količine ove municije su i uvezene iz Ugarske, Francuske, Belgije (FN) ... Posle povlačenja preko Albanije, a po dolasku u Grćku, pri reorganizaciji srpske vojske dobijene su neke druge puške a sa njima i druga municija. Nakon I Svetskog rata metak 7x57 mm Mauzer nije mogao zadovoljiti tadašnje uslove za upotrebu iz mitraljeza pa je jednostavno zaboravljen u svim kasnijim vojskama. Početkom XX veka Srbija je već imala zavidno iskustvo pa i tradiciju u proizvodnji municije. Sa proizvodnjom malodimnig baruta već je bilo drugačije. Već 1892. godine izgrađena je barutana u Oblićevu kod Kruševca koja je kasnije preimenovana u Vojnotehnički zavod (VTZ) Obilićevo. Ova barutana je u početku proizvodila samo crni barut. Svi odgovorni u vojnoj strukturi Kraljevine Srbije bili su svesni neophodne samostalnosti u proizvodnji malodimnog baruta. Pogon za proizvodnju malodimnih baruta je izgrađen 1904. godine i u njemu je počela proizvodnja. Međutim, sve do početka I Svetskog rata ova

proizvodnja se odvijala sa nizom subjektivnih i objektivnih teškoća. Proizvedene količiine su bile male i nezadovoljavajućeg kvaliteta pa se država i dalje oslanjala na uvoz. Treba znati da proizvodnja baruta onda a i sada pripada vrhunskoj tehnologiji. Početkom XX veka razvijati sopstvenu tehnologiju a ne kupiti licencnu bio je praktično nemoguć zadatak. Zavod se oporavio tek u međuratnom periodu. Ali, proizvedene količine nisu mogle zadovoljiti ogromne potrebe nove vojske i nove države. I komunistička vlast u Jugoslaviji bila je svesna samostalne proizvodnje dovoljnih količina svih vrsta baruta, naročito posle rezolucije Informbiroa. U kratkom roku je izgrađena fabrika „Milan Blagojević“ u Lučanima koja je već 1950. godine proizvela prve količine nitroceluloznog puščanog baruta NC-05. Danas je kompanija „Milan Blagojević – Namenska“ regionalni lider u proizvodnji svih vrsta baruta i u potpunosti zadovoljava sve potrebe za barutima u Republici Srbiji. Po završetku I Svetskog rata nova država se susrela sa teškim zadatkom formiranja i naoružavanja daleko veće vojske od postojeće. Unifikacija streljačkog naoružanja bila je ključno pitanje. U tom problemu krila se njegova suština – koji puščani metak izabrati. Radilo se o, za tadašnja vremena, ogromnim finansijskim sredstviima, pogotovo što je i Kraljevina SHS bila relativno siromašna i nerazvijena država. U tih nekoliko godina bilo je na delu više „savezničko-prijatelljskih“ ponuda ali i svakakvih uticaja. Dovoljno je napomenuti da je od francuske strane predlagan metak 8×50 mm R Lebel kao već zastareo metak zajedno sa takođe zastarelim puškama. Sledila je ponuda metka 7,5×57 mm Mle 1924 koji jedva da je prešao eksperimentalnu fazu. Sa britanske strane je nuđen metak .303 Britiš zajedno sa njihovim puškama iz I Svetskog rata. Čak je bio u opticaju i metak 8×50 mm R Manliher zahvaljujući velikim količinama zaplenjenih pušaka i municije. Kraj na ovakve igre došao je 22. marta 1923. godine kada je Narodna skupština Kraljevine SHS donela odluku da se u naoružanje uvedu puške sistema Mauzer, odnosno metak 7,92×57 mm kao službeni puščani metak. Ostaje za detaljnije proućavanje da li je o ovom uskom vojno-stručnom pitanju odluku morala da donese baš skupština. Sledili su neuspeli pregovori sa Čehoslovačkom o proizvodnji pušaka i municije u ovom kalibru pa i pokušaji kupovine zaplenjenih nemačkih pušaka Gewehr 98. Na kraju je 16. februara 1926. godine sa kompanijom FN sklopljen konačni ugovor o nabavci veće količine pušaka i municije. Ono što je važnije, ugovorom je predviđeno da ta kompanija ustupi licencu za izradu oružja i municije, izradi projekte građevinskih postrojenja i tehnološke linije, isporuči sve uređaje i mašine i obuči u Liježu radnu snagu i pusti liniju u probni pogon. Time je kompanija nastavila i ojačala svoje prisustvo u našoj zemlji. Ta plodna saradnja se zadržala i do današnjih dana. Žigosanje dna čaure kompanije FN za potrebe Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije prikazano je na slici 20a. Do kraja 1927. godine su završeni svi građevinski radovi i postavljene instalacije i oprema u novim proizvodnim halama. Svečano puštanje u rad IV i V odeljenja (za municiju i puške) izvršeno je 15. oktobra 1928. godine prilikom proslave 75-godišnjice postojanja kragujevačke fabrike. Kragujevačka fabrika je proizvodila ovu municiju sve do početka II Svetskog rada. Žigovi na dnu čaure (slika 20b) na početku proizvodnje su se odnosili na Kraljevinu SHS ali su se kasnije promenili u inicijale zavoda, ATZ – Artiljerijsko-tehnički zavod i VTZ – Vojno-tehnički zavod. Do pred rat Vojno-tehnički zavod je jedini proizvodio ovu municiju u Jugoslaviji. Očigledno zbog približavanja rata težilo se povećanju proizvodnje. Tih predratnih godina u proizvodnju municije 7,92x57 mm uključila se Fabrika oružja i municije Jakob Pošinger (FOMU) u Užicu i Višegradska industrija Stanković a. d. (VISTAD) u Višegradu (slika 20c). Posle I Svetskog rata ostale su velike količine zaplenjene municije 7,92×57 mm. Radilo se o mecima Scharfe Patrone 88, Patrone S i Patrone sS, ali i veći broj metaka sa specijalnim zrnima svih vrsta. Pored nemačke, bila je i veća količina metka proizvođača iz drugih država.

Slika 20. Žigosanje dna čaure domaće municije 7,92x57 mm a) Municija proizvedena u Belgiji (FN) za potrebe Kraljevine SHS (dole) i Kraljevine Jugoslavije (gore); b) Municija proizvedena u Kragujevcu (žigovi su menjani zavisno od pojave novih proizvođača); c) Municija proizvedna u Fabrici oružja i municije Jakob Pošinger (FOMU) u Užicu (dole) i u Višegradskoj industriji Stanković a. d. (VISTAD); d) Municija proizvedena u fabrici “Prvi Partizan” u Užicu do 1956. godine (dole) i kasnije (gore);

Slika 21. Sadržaj nalepnica na sanducima pregledane i popravljene municije 7,92x57 mm M88 (iz uputstva iz 1935. godine). U težnji da iskoristi postojeće zalihe i time da uštedi sredstva iz budžeta Ministarstvo vojske i mornarice je od Belgije kupilo 4 000 komada starih mitraljeza 7,65 mm M 1915 koji su u stvari adaptirani francuski mitraljezi tipa Šoša (Chauchat). Mitraljezi su prepravljeni na metak Scharfe Patrone 88. Takođe, da bi ova municija odgovarala ležištu i okvirima predviđenim za belgijsku municiju svi meci Scharfe Patrone 88 su skraćeni za 2 mm. Ovo je verovatno jedinstven primer u istoriji streljačkog naoružanja da se istovremeno izvrši adaptacija i oružja i municije (slika 21). Na gornjoj nalepnici se uočava i napomena o stabilnosti baruta, što je posebno značajno, jer je to dokaz o sistemskom praćenju kvaliteta.

Užička fabrika je tokom kratkog trajanja Užičke republike organizovala proizvodnju naoružanja, municije i drugih sredstava u podzemnim objektima Narodne banke Kraljevine Jugoslavije. Ostalo je zabeleženo da je tokom dva meseca proizvedeno 2 700 000 puščanih metaka. Takođe je zabeleženo da je prilikom neuspešne opsade Kraljeva zarobljeno više miliona metaka 8x50 mm R Manliher u skladištu u selu Mrsać. Celokupna količina je prebačena u Užice gde su meci delaborisani a dobijeni barut se koristio u daljoj proizvodnji puščane municije.

Slika 22. Municija proizvodnje PPU Gore: Remontovana municija Dole: Posleratna proizvodnja

Posle II Svetskog rata u Kragujevcu je prestala proizvodnja municije pa i streljačke. Kao i posle prethodnog rata zatekla se velika količina municije koju je trebalo prepakovati i očistiti – remontovati. Fabrika u Užicu je počela sa proizvodnjom praktično odmah posle oslobođenja. Paralelno je rađen remont nemačke municije (slika 22, gore) i proizvodnja nove (slika 22, dole i slika 23).

Slika 23. Municija proizvodnje PPU Gore: Nalepnice na kutijama metaka sa univerzalnim zrnom M49 (levo) i snajperskim zrnom M75 (desno). Dole levo: Komercijalna municija 8 mm Mauzer

. Sadašnji naziv „Prvi partizan“ dobila je 5. septembra 1947. godine. Danas je to fabrika sa prepoznatljivim kvalitetom koja je poznata širom sveta. Karakteristična je po verovatno najširem asortimanu streljačke municije u svetu. Po tadašnjoj praksi, proizvođač municije se obeležavao brojnim oznakama, može se reći šifrovano. Tako je Prvom partizanu dodeljen broj „11“. Tek početkom 50-ih godina počelo se sa skraćenicama proizvođača pa je usvojena skraćenica „ППУ“ po kojoj je ova kompanija postala poznata. Inače, tada je usvojena i skraćenica proizvođača baruta – „МБЛ“. Sve do 1954. godine kompanija je proizvodila municiju isključivo za potrebe tadašnje JNA. Tada je krenuo izvoz, prvo vojne municije a onda i komercijalne. Municiju 7,92×57 mm fabrika proizvodi pored vojne varijante i u oba komercijalna standarda – C.I.P. za uglavnom evropsko trtžište (pod nazivom 8x57 IS) i SAAMI za američko tržište (pod nazivom 8 mm Mauser) (slika 23, levo). Zanimljivo da se za JNA koristila i proizvodila municija sa običnim zrnima (tipa „S“ i „sS“) kao i dva modela metaka sa obeležavajućim zrnima. Nema podataka da su izrađivani meci sa ostalim specijalnim zrnima. Normalno, postojao je širi asortinam metaka pomoćne namene. U periodu posle II Svetskog rata potrebe tadašnje vojske, slično kao i u periodu posle I Svetskog rata, bile su ogromne. Jedna fabrika streljačke municije nije bila dovoljna. Tako je, po naredbi Josipa Broza od 6. marta 1950. godine počela izgradnja i druge fabrike u Konjicu pod nazivom “Igman”. Po tadašnjem običaju ova fabrika je dobila brojnu oznaku “12” a kasnije i inicijale „ИК“ koje je zadržala do danas (slika 24).

Slika 24. Nalepnica na kutiji metaka sa univerzalnim (teškim) zrnom i žigosanje dna čaure proizvođača “Igman” iz Konjica. Kao metak za lake mitrljeze ovaj metak danas ima nesporne prednosti u odnosu na glavne konkurente -- metke 7,62×51 mm NATO i 7,62×54 mm R Russian. Ipak, nemilosrdna vojno-ekonomska logika mu je zapečatila vojnu karijeru. U zadnjih tri decenije XX veka u ondašnjoj Jugoslaviji metak i naoružanje su se postupno preselili u magacine. Tokom XXI veka u Srbiji je došlo do potpune eliminacije ove municije – najviše prodajom. Ostala je minimalna količina snajperskih metaka (slika 23, gore, desno) tako da se uslovno može reći da je on i dalje službeni puščani metak u Vojsci Srbije evo, već čitavih sto godina. Municija 7,92×57 mm bila je najrasprostranjenija između dva svetska i tokom i neposredno posle II Svetskog rata. Broj proizvedenih komada se meri milijardama. U tom periodu ova municija je proizvedena u desetinama zemalja širom sveta, uključujući i obe Jugoslavije. Takođe su izvedena i mnogobrojna usavršavanja te municije – novi tipovi zrna, novi materijali za sve elemente metka, više različitih baruta uključujući i sferične barute, itd., itd. Više potpuno novih konstrukcija je nastalo na bazi ovog metka, među njima i varijanta sa

obodom 8×57 mm IRS, ali i mnoge druge. Treba napomenuti da je prvi operativni srednji metak 7,92×33 mm izveden direktno iz ovog metka. Metak je bio u službenoj vojnoj upotrebu u mnogim zemjama, počevši od Nemačke pa zaključno sa Jugoslavijom. Sticajem istorijskih okolnosti, metak praktično više nije u službenoj upotrebi ni u jednoj vojsci. Formiranjem NATO saveza, kao metak za lake mitraljeze usvojen je i kasnije standardizovan metak 7,62×51 mm NATO. Time je metak 7,92×57 mm izbačen iz svih zemalja koje su članice tog saveza. Sa druge strane, zemlje suparničkog bloka, među njima i Kina i bivša Jugoslavija, ali i Srbija, su masovno koristile municiju 7,62×54 mm R, prvenstveno jer je taj metak korišćen za spregnute mitraljeze na tenkovima i nekim drugim borbenim vozilima. Kada je došlo vreme standardizacije bilo je logično da se taj metak standardizuje i kao metak za lake mitralljeze. Kod nas je to značilo da se kao laki mitraljez za odeljenjsku podršku standardizuje puškomitraljez M84 a u potpunosti izbacuje puškomitraljez M53 koji je bio usavršena kopija nemačkog MG 42 (Maschinengewehr 42). Može se reći da je nestanak metka 7,92×57 mm iz službene vojne upotrebe isključivo posledica spleta vojnih i istorijskih okolnosti, a ne posledica njegove zastarelosti ili slabih karakteristika. U istoriji ratne tehnike može se naći niz ovakvih sudbina. Danas je ovaj metak najviše zastupljen kao komercijalna municija – za lovačke karabine. Uglavnom se radi o mecima 8×57 mm IS i 8×57 mm IRS po standardizaciji C.I.P. Metak je najpopularniji u Evropi a veoma je popularan i u Srbiji, uglavnom iz tradicionalnih, pa i sentimentalnih razloga. Mnogi lovci se slažu da je metak „prejak“ za divljač koja se lovi na teritoriji naše zemlje.

Literatura 1. Patrone 88, Wikipedia (pristupljeno januar 2018). 2. 7.92×57mm Mauser, Wikipedia (pristupljeno januar 2018). 3. Die Patrone 7.92mm (8×57).pdf, https://waffen-welt.de, (pristupljeno januar 2018. g.); 4. Die 7,9mm Munition (8×57JS), Waffen Revue, Nr. 5, Juni 1972; 5. Немецкий патрон 7,92×57 мм Маузер (7.9мм, 8мм, 8×57). Устройство, клейма и маркировка, https://копанина.рф (pristupljeno januar 2018); 6. Das Gewehr 88 und seine Munition, Berlin, 1891. 7. Das Gewehr 98 mit S-Munition und seine Verwendung, mit Benutzung des Entwurfes einer neuen Schiessvorschrift von 1905 bearb. / v. Estorff Ernst Siegfried Mittler und Sohn Berlin, 1906. 8. A. Korzen, Die neue Gewehrpatrone, Wien, 1906. 9. German, 7.92mm , Explosive-Incendiary „B“ Patrone; German, 7.92mm, Armor-Piercing Incendiary, „P.M.K.“; CIA-RDP78-03642A000800030001-9. 10. J. Trifunović, 8×57JS: Metak za sva vremena, 3. februar 2020. god., Lorist (lorist.co.rs; pristupljeno januar 2021. god.). 11. 7.92mm BESA (sites.google.com/site/britmilammo/7-92mm-besa; pristupljeno 20. oktobra 2022). 12. FN Mauser, Model 98, Rifle and Carbine Operator’s Manual (.pdf). 13. H. Dv. 481-1, Merkblatt für die Munition für Handfeuerwaffen und M.G, Berlin, 1938.

14. Handbook of Enemy Ammunittion, Pamphlet No. 5, London, 1942. 15. Handbook of Enemy Ammunittion, Pamphlet No. 2, London, 1941. 16. A. S. Engels, Deutsche Flugzeugtechnik 1900-1920, CD2, Die Standard-Bewaffnung der deutschen, Kampfflugzeuge im Ersten Weltkrieg, Das gesteuerte L.M.G.08/15, Germany, 2001. 17. V. J. Ivetić, Politička uloga ministara vojnih Kraljevine Srbije od 1903. do 1914. godine, Doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka, Beograd, 2013. 18. D 460/3+: Ringbuch der Infanteriemunition Bd. I, 1.5.1941; https://www.deutschedigitale-bibliothek.de (pristupljeno januar 2018). 19. Дмитрий aka Treshkin Адеев, Андрей aka Pul’kin Донец, Легендарный 7.92×57 Маузер, "Мир увлечений: Охота&Оружие" в № 5 за 2009 год. 20. Paul M. Alvarez, The 8mm (7.92×57) http://omegacrossroads.com; (pristupljeno decembar 2020).

Mauser

Cartridge,

2003.

21. Опис и класификација бојеве муниције за ручна ватрена оружја – Бојева муниција за оружје кал. 7,9 мм, Војнотехнички завод – Крагујевац, 30-их година ХХ века (.pdf). 22. Ганс Хайгель (Hans J. Heigel, prevod Николая Ежова), Уходящий калибр. Патрон 8х57 I, www.kalashnikov.ru, 22. januar 2022. 23. Р. Димитријевић, Стрељачка муниција, Војна академија, Београд, 2003. 24. Municija, Deo I, Knjiga I (opis i rukovanje), TSl-I/1, M715, SSNO, Beograd, 1974. 25. C.I.P. Commission Internationale permanente Pour l’Epreuve des Armes à Feu portatives, Edition 2007. 26. Н. Г. Меньщиков, Альбом конструкций патронов стрелкового и крупнокалиберного оружия (от 6,5 до 37 mm), Москва, 1946. 27. P Kovačević, Putovanje kroz vreme Fabrike oružja i municije u Krčagovu, 04. januar 2019. g. (https://uzicanstveno.rs).