Jugoslovensko-sovjetski odnosi 1939-1941 9788663091177

Citation preview

Главни и одговорни уредник: ДЕЈАН МАСТИЛОВИЋ

АЛЕКСАНДАР ЖИВОТИЂ

Уредници: Драган ЈОВАНОВИЋ Мирослав АЛАГА-БОГДАНОВИЋ

Рецензенти: Проф. др Љубодраг ДИМИЋ Проф. др Мира РАДОЈЕВИЂ Др Јован ЧАВОШКИ

ЈУГОСЛОВЕНСКОСОВЈЕТСКИ односи 1939 - 1941

Skenirao: Μίλοβαν έν Χριστω τω Θεω πιστός βασιλεύς καί αύτοκράτωρ Σερβίας καί 'Ρωμανίας

Филип Вишњић Београд, 2016.


Hb 1941), Москва, 2009, стр. 97. 128 Англо-французские шаги no организации единого фронта npomue Германии: из сборника nepeeodoe агентурни материалов no военно-политическим вопросам 5-ого управленил РККА, В. А Га-

102

1оз

британска и француска дипломатија, како би могле да одговоре на совјетски експлицитан захтев за постизање споразума везан за добијање сагласности влада заинтересованих земаља, посебно Пољске и Румуније за дозволу преласка совјетских трупа преко њихових територија у случају напада на неку од савезничких земаља или оних којима би биле дате посебне гаранције, морале су испитати ставове тих земаља. У условима апсолутног компликовања међународне ситуације, посебно у моментима кад су заједно с Французима, припремали велики заокрет ка Совјетском Савезу, Британци су се интересовали за став владе и. расположење југословенске јавности према СовјетскоМСавезу. Британске дипломате су полазиле од тога да је расположење југословенске династије традиционално антисовјетско и на страни руских избеглица које су у Југославији имале заиста посебан статус. Ипак, у таквом расположењу је примећивана извесна промена с обзиром да је кнез павле све више сумњао у искреност руских емиграната истичући да међу њима има доста оних који су просовјетски и пробољшевички оријентисани и да отворено раде за интересе совјетске владе. Зато се веровало да се расположење кнеза Павла__ггр£ма руским емигрантима мења. Исто тако, сматрало се и да благонаклон став према руској емиграцији гаји официрски кор и виши друштвени слојеви, нарочито унутар српског националног корпуса. Британци су сматрали да ће у будућности, након постизања споразума

с Хрватима, доћи до јачања опозиционих политичких снага које не гаје антисовјетска осећања, те да ће исте у догледно време ући у владу и почети постепено да мењају курс владине политике према Совјетском Савезу. Британци су сматрали и да на југословенској политичкој сцени, с изузетком једног броја опозиционих политичара и загрижених комуниста, студената и дела интелектуалаца нема искрених заступника политике зближавања са Совјетима, а да на другој страни влада по потреби оправдава поједине своје потезе страхом од „совјетизма и бољшевизма". У погледу војске, није било могуће одредити има ли у њој јачег просовјетског расположења, али је било сасвим видљиво словенофилство што је војску лако могло повезати са Совјетима путем јачања и ширења осећаја заједничког словенског духа. Унутар јавног мњења је било приметно ширење осећаја словенског братства, при чему је више него видљиво било просовјетско осећање демократског дела друштва. Веровало се да би демократскији део друштва и већи део јавног мњења поздравили стварање Совјетско-британско-француског савеза, мада се истицало да већи део југословенске елите, иако начелно поздравља и подржава стварање таквог савеза, гаји отворене сумње у искреност совјетске спољне политике, отворено сумњајући у снагу совјетског оружја и поузданост совјетског савезништва. Закључивало се да словенофилске симпатије неће играти значајнију улогу у политици Цветковићеве владе.129 Јасно се видело да

врилов (составителв),Воеинал разведка информирует. Докуменпш Разведуправленик Красноп армии (лнварв 1939 - utOHb 1941), Москва, 2009, стр. 106.

129 Poverljivi izveštaj poslanstva и Beogradu Foreign Officeu - Odeljenje za južnu Evropu od 19.juna 1939, Ž. Avramovski, (priređivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, III (1939 - 1941), Beograd, 1996, str. 105.

104

105

је традиционално проруско и славенофилско расположење српског дела југословенске јавности више него присутно, али да се оно разликује од политике новообразованог кабинета. Сем тога, политичка и војна елита није веровала у снагу и верност Совјета, отворено је сумњали и при свему често показивала висок степен предрасуда, незнања и необавештености о стварним могућностима Совјетског Савеза. Сазнајући по неки детаљ о тада актуелним преговорима између западних савезника и Совјетског Савеза, кнез Павле је истрајавао на свом раније утврђеном став пружајући начелну подршку и наду да ће бити постигнут коначни договор, али није одустајао од неповерења које је гајио.130 Британци су од југословенских дипломата који су добрим делом гајили англофилска осећања добијали редовне извештаје да се у југословенској средини с посебним интересовањем прате англо-француско-совјетски преговори и да је расположење доброг дела јавности славенофилско и да би постизање споразума било веома добро примљено, посебно у српској средини где би такав савез, поред несумњивог сентименталног ефекта довео и до стварања чврстог уверења у његову непобедивост у евентуалном ратном сукобу. Министар двора Милан Антић није крио такво расположење и своје отворено залагање за постизање таквог споразума.131 Совјети су

преко турских дипломата ппкутпавапи па утврде какав је однос југословенске владе према започетим преговорима између совјетских и англофранцуских представника о закључењу савеза. Добијали су информације да у Југославији постоји озбиљан страх од могућег немачког ширења ка Балкану и да је већинско расположење оријентисано као очувању југословенске неутралне позиције и потреби јачања веза с Лондоном и Паризом. У погледу успостављања дипломатских односа са Совјетским Савезом, до совјетских дипломата су долазиле вести да је југословенска влада спремна да приступи решењу тог проблема, али и сами нису били сигурни у искреност ставова који су долазили из Београда.132 И сам кнез Павле, иако није крио своје антибољшевичко расположење, није могао да сакрије своје разочарење крахом преговора између Совјетског Савеза и западних савезника и потписивањем немачко-совјетског пакта.133 И у контактима с немачким представницима, кнез Павле и министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић су истицали да Југославија неће приступити Антикоминтерна пакту. Цинцар-Марковић је такав став објашњавао уверењем да би југословенско приступање том пакту у самој Југосалвији било доживљено као антируски обојен дипломатски корак. Сматрао је да би сентименталне везе према Русији које гаји

130 Beleška državnog sekretara lorda Halifaxa o razgovoru s knezom Pavlom, 21.jula 1939, Ž. Avramovski, (priređivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji.lll (1939- 1941), Beograd, 1996, str. 185. 131 Izveštaj otpravnika poslova u Beogradu Shona državnom sekretaru lordu Halifaxu od 24. jula 1939, Ž. Avramovski, (priređivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, III (1939 - 1941), Beograd, 1996, str. 191.

132 Запип беседш народного комиссара нностранних дел СССР В. М. Молотова с послом Турции e СССРА. X. Актаем 18 августа 1939, Документм внешнеи политики,т.22, кн.1,Москва, 1964, стр. 612-613. 133 Memorandum о jugoslovenskoj spoljnoj politici od 4. novembra 1929, Ž. Avramovski, (priređivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, III (1939 - 1941), Beograd, 1996, str. 277

106

107

посебно српски народ, учиниле да такав акт југословенске валде буде врло непопуларан.134 Ипак, Цинцар-Марковић је према немачким саговорницима имао резервисан став правдајући политику југословенске владе јаким проруским сентиментима, избегавајући да помене Совјетски Савез и тиме испровоцира саговорнике. На другој страни, тиме је демонстрирао јасну разлику у поимању просовјетског и проруског расположења. На исти начин, влада је штампи отворено сугерисала да ни у ком случају не напада совјетско-немачки пакт и да му у јавности придаје што већи значај.135 То се уклапало у настојања југословенске владе да у односу на Немачку води политику што ближег приближавања, а према Совјетима политику незамерења, али без одлучнијих корака у правцу успостављања дипломатских односа. Све до момената у којима се ратна опасност надвила над читавом Европом, југословенска краљевина је одбијала да успостави редовне дипломатске односе са Совјетским Савезом. Иако су обе стране биле сагласне у уверењу да реалних политичких препрека није било, до тог корака није дошло. Разлози таквог понашања југословенске владе и дипломатије су били вишеструки. На једној страни, идеолошка суревњивост и искључивост, а на другој посматрање друге стране кроз оптику и

призму идеолошких прдрасуда, доводили су до удаљавања, два изузетно блиска политичка, војна и економска простора. Совјетско опредељење за светску револуцију, рушење постојећег и изградњу новог друштвеног поретка се косило са југословенским истрајавањем у очувању постојећег стања. Више пута започињани преговори о међусобном признању и успостављању дипломатских односа запињали су о непремостиве тешкоће често везане за сам сплет међународних околности у којима би југословенско-совјетско зближење засигурно угрозило крхку југословенску позицију и реметило њене односе с традиционалним савезницима.Иако до званичног признања није дошло, оно је у самој пракси учињено путем низа јавних и тајних билатералних контаката и заједничким потписом низа мултилатералних аката. Нагло компликовање међународне ситуације и отпочињање преговора између Француске и Велике Британије с једне и Совјетског Савеза с друге, нагло су у југословенској средини, а посебно њеном српском делу, ојачале проруска и славенофилска осећања, као и интерес за приближавањем Совјетском Савезу на шта су и западне силе гледале с нескривеним симпатијама настојећи да низом дипломатских коракиа утичу на што брже регулисање односа између Југославије и Совјетског Савеза.

134 Zapisnik о razgovoru princa Pavla s Hitlerom od 5. juna 1939. O jugoslovensko-nemačkim I jugoslovensko-italijanskim odnosimai nekim aktuelnim pitanjima u vezi s balkanskim paktom, F. Trgo, (odgovorni urednik), Aprilski rat 1941. Zbornik dokumenata, I, Beograd, 1969, str. 232-234.

135 Direktiva Centralnog presbiroa od 24. avgusta 1939, F. Trgo, (odgovorni urednik), Aprilski rat 1941. Zbornik dokumenata, I, Beograd, 1969, str. 306. 108

109

Југославија, СССР и почетак рата у Европи. Страхови и сумше. Почетак Другог светског рата на Европском тлу је југословенску краљевину довео у специфичан геостратегијски положај. На глобалном плану, положај и политика југословенске владе су били условљени ситуацијом насталом услед немачког напада на Пољску и реакцијом традиционалних југословенских савезника на немачку агресију. Француска и Велика Британија су на немачки напад на Пољску реаговале објавом рата Немачкој што је југословенску владу натерало да заузме јасан став према започетом сукобу. На другој страни, Немачка која је након присаједињења Аустрије постала северни југословенски сусед и од раније главни спољнотрговински партнер и снабдевач југословенске оружане силе наоружањем и војном опремом. Италија, с којом је Немачка убрзано успостављала савезнички однос, није следила Немачку у походу на Пољску, али је јасно наглашавала да ће у будућности чврсто стајати уз Немачку. Сама чињеница да се Југославија граничила с обе земље Осовине, широко притешњена од стране Италије посебно је компликовала нарочито њен спољнополитички положај. У самом окружењу, Мађарска која се није одрицала политике ревизиЈе мировног уговора с краЈа Првог светског рата, иако званично није приступила Осовини, слала Је сигнале да би у случају 110

'I

I

већег геополитичког потреса стала на ону страну која би јој омогућила остварење интереса и повратак старих граница. Такву политику је демонстрирала приликом поделе Чехословачке. Румунија Је након одласка Титулескуа све више скретала у десно и на спољном и на унутрашњем политичком плану, тако да је било јасно да ће се политика блиске сарадње с Југославијом у погодном моменту наћи на испиту, посебно ако би се указала шанса за заузимањем Баната и померање границе ка Тиси. Бугарска је упркос политици регулисања спорова с Југославијом и даље истрајавала на ставу да је према Бугарској учињена неправда на крају Првог светског рата и није одустајала од својих аспирација према Македонији и југоистоку Србије. Грчка, која је била притиснута од стране Италије, блиско повезана с Великом Британијом је представљала једину земљу с којом би Југославија у перспективи уколико би се ослонпла на западне савезнике могла да рачуна на савезништво. Суочена с таквим околностима, југословенска влада се одмах по избијању борбених дејстава одлучила за политику отворене неутралности о чему је дала и службену изјаву 4. септембра 1939.136 Упркос томе што се рат водио релативно далеко од југословенских граница, спољна безбедност земље је била индиректно угрожена. Поред неповољне спољнополитичке ситуације, на одлуку југословенске владе суутицали и бројни унутрашњи проблеми, попут нерешених међунационалних односа, дубока политичка криза, као и апсолутна војна 136 Службено саопштење Краљевске владе о ставу Југославије v данашњим међународним околностима, „Политика", 5. септембар 1939, стр. 1.

iu

неспремност. Зато се приступило политици јачања неутралности путем покушаја стварања блока неутралних земаља на Балкану који би чиниле земље Балканског пакта и Бугарска137, јачања веза с Немачком као значајним геостратегијским фактором, одржавања добрих односа са западним савезницима и отворених размишљања о регулисању односа са Совјетским Савезом. Након југословенске подршке Немачко-совјетском пакту који је сматран окосницом будућег одређења политичке стабилности у Европи, питање односа са Совјетима је добијало посебан значај. Совјетски Савез се у жижи југословенских интересовања нашао након уласка совјетских трупа у Пољску. Тренуци у којима су на видело избијале последице немачко-совјетског споразума натерали су југословенску владу да о Совјетима размишља као о реалном фактор у будућности. На једној страни је стајала перспектива могућности коришћења совјетског фактора у склопу обуздавања евентуалних немачких аспирација ка Балкану, док се на другој страни у случају поновног зближења Совјета и западних савезника, у њему могао наћи моћан ослонац.Западни савезници су озбиљно приступили разматрању новонастале југословенске спољнополитичке позиције шпекулишући да би Совјетски Савез могао играти важну улогу у будућој југословенској оријентацији. Сматрало се да ће будућа југословенска политика у великој мери зависити од политике коју Совјети буду водили на територијама анектираним од Пољске. Исто

тако, сматрало ce и да верски фактор у Југославији игра важну улогу, иако је она оцењивана слабијом него у неким другим срединама и да би Српска православна црква могла имати важну улогу у будућем приближавању са Совјетским Савезом. Посебна пажња је посвећивана улози коју би у будућој југословенској оријентацији могла одиграти снажна панславистичка струја која је гајила одбојан став према бољшевизму, али која би засигурно еволуирала у југословенској средини уколико би совјетска политика кренула оштрије ка националној политици.138 Британци су оцењивали да је ступање Совјетског Савеза на европску сцену и његова интервенција у Пољској изазвала озбиљну реакцију југословенске јавности. Све јаче просовјетске аспирације су се нашле у очима београдске јавности пред великим искушењем. Београдска елита је чврсто веровала да ће ратни циљ Велике Британије и Француске везан за победу над Немачком бити постигнут, али је у исход другог везаног за обнову пољске државности отворено сумњала плашећи се да бито довело до конфликта између Совјетског Савеза и западних савезника. Оцењивало се да могућност сукоба између Совјета и западних савезника посебно узнемирује југословенске англофиле. Британцима је било веома тешко да одреде колико је заиста јак сентимент према Русији и у којој мери јавност прави разлику између Руса и бољшевика. Упркос присутном страху од бољшевика и крајње млаком неодобравању њеног учешћа у слому Пољске, постојао је јак осећај према Русији и њеној

137 Izveštaj Т. Shona poslaniku Campbellu о razgovoru s Gavrilovićem od 5. septembra 1939, Ž. Avramovski, (priređivać), Britanci o Kraljevini lugoslaviji, III (1939 - 1941), Beograd, 1996, str. 233.

138 Analiza Kraljevskog instituta za međunarodne odnose od 21. septetnbra 1939, Ž. Avramovski, (priređivač), Britanci o Kraljevini jugoslaviji, III (1939 - 1941),Beograd, 1996, str. 247.

112

113

политици активног учешћа у европским пословима. Посебно је такво уверење било ојачано након потписивања совјетско-бугарског трговинског уговора којим је бугарска спољна трговина великим делом преоријентисана ка Совјетима што је у великој мери смањило њену спољнотрговинску зависност од Немачке. Парадоксално, совјетска политика у Пољској, совјетско заузимање великог дела те земље је у београдској јавности често тумачено као гаранција да Совјетски Савез може лакше и боље да заштити словенске интересе у Европи од Велике Британије и Француске. Примећивало се и да немачка пропаганда из својих разлога потпомаже такво уверење. Британци су били убеђени да ће таква немачка политика сигурно произвести повратан ефекат усмерен против немачких дугорочних интереса. То је слабило британску позицију у Југославији, тим пре што су све присутнији у јавности русофили веровали и говорили јавно да постоји опасност од британско-совјетског сукоба.139 Пробуђена проруска осећања су изазивала и посебно подозрење дела међународне јавности, па су се појавиле и шпекулације да је југословенска влада упутила тајног емисара у Москву ради међудржавних преговора. Схватајући ниво опасности таквих сензационалних натписа, југословенски министар спољних послова је наложио југословенским представницима у иностранству да такве вести најодлучније демантују.140 139 Memorandum atašea za štampu u Beogradu Childsa od 25. septembra 1939, Ž. Avramovski, (priređivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, III (1939 - 1941), Beograd, 1996, str. 248-249. 140 АЈ.фонд 371 -Посланство Краљевине Југославијеу Вашингтону, ф. 32, 776, Инструкција министарства иностраних послова од 21. септембра 1939. 114

Улазак Совјетског Савеза у жижу европске политике и његова интервенција у пољској је посебно окупирала пажњу београдске политичке и интелектуалне елите. Потпуно свесни да улазак Совјета у орбиту светске политике нема само значаЈ’ за источни и средњи део Европе, већ да у центар совјетског интересовања поставља и Балкан, гласно су размишљали како ће се даље држати Совјетски Савез, куда ће се окренути након заузимања дела Пољске и да ли Совјети својом активном политиком спречавају Немце да прошире свој утицај и на простор РумуниЈ‘е и шта ће у будућој подели сфера утицаја бити с Турском као совјетским савезником. Полазило се одатле да спречавање ширења немачког утицаја у Румунији доводи Совјете практично на границе Југославије, а да ће се будући облик совјетско-турских односа снажно рефлектовати и на Југославију као турског савезника.141 Утицај совјетског фактора у југословенско јав^ ности је још увек имао флуидан карактер и страним посматрачима је било веома тешко да утврде његове стварне размере. Страх од бољшевизма је био свепрпсутан, али се он постепено деинтензивирао. Сељачка маса, посебно у Србији је све јаче испољавала проруска осећања, али је страховала од могуће бољтпевиза3 ције. Село није много марило за пад Пољске према којој никад није постојало јаче осећање блискости, али су Британци сматрали да би било каква претња колективизацијом на селу која би стигла заједно са Совјетима суштински променила тај однос због традиционалне 141 М. Konstantinović, Politika sporazunia. Dnevničke beleške 1939 1941. Londonske beleške 1944 - 1945, Novi Sad, 1998, str. 50.

115

везаности српског сељака за приватно власништво. Све чешће и све присутније је било уверење да Совјетски Савез на Балкану преузима улогу царске Русије и да бољшевизам оставља у другом плану и да је спреман да активно штити православне Словене на Балкану. Гледано из британског угла, то је имало снажно дезинтегришуће дејство на југословенску краљевину јер би у случају сукоба Срби уживали руску заштиту, док би Немачка лако и без српског отпора ставила Словенију и Хрватску под своје окриље. Истовремено, сматрало се да је у Хрватској руски утицај много слабији јер Хрвати себе не сматрају Словенима у оној мери како то чине Срби и више су оријентисани ка Италији која такав развој догађаја посматра с великом стрепњом. Гледано из британског угла, сматрало се да ће у најближој будућности страх од могуће немачке агрсије и снажно поштовање руског фактора, одредити положај и спољнополитичку оријентацију Југославије.142 У благонаклон став Совјетског Савеза према Југославији, београдску елиту су уверавали и Бугари коЈИ_су&° равили у Москви истичући да Совјети желе да успоставе ближе везе с Краљевином Југославијом, као и да Совјети не претендују да бољшевизују Балкан, већ данастоје да у погодном моменту наступе у улози царске Русиуе на Балкану и заштите православне Сповене од немачке агресије. Британци су оцењивали да је у таквим околностима њихов утицај у Југославији опао јер се створило уверење да је у датим околностима учешће у рату на 142 Memorandum atas'ea za štampu u Beogradu Childsa od 25. septembra 1939, Ž. Avramovski, (priredivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, III (1939-1941), Beograd, 1996, str. 248-249. 116

њиховој страни потпуно непотребно, посебно уколико Британци и даље буду истрајавали на ставу да је главни разлог њиховог учешћа у рату рестаурација Пољске. Због тога, страхујући од могућих контраефеката Британци у својој пропаганди у Југославији нису гајили оштар тон према Совјетском Савезу. Ипак, настојали су да у страху од превеликог ширења совјетског утицаја заузму линију којом би југословенској страни отворено ставили до знања да сматрају да су Руси традиционално наклоњенији Бугарима него Србима и да би растући совјетски утицај могао довести до бугарске анексије Добруџе и совјетског присаједињења Бесарабије и охрабрења бугарских амбиција према деловима југословенске територије. Такође, истицали су да у циљу очувања јединствености државе, влада мора да води потпуно избалансирану спољну политику, нарочито из обзира према хрватском фактору. У односу на могућност формалног приближавања Југославије Совјетима, Британци су заузели сасвим радикалан став наглашавајући да је сасвим бескорисно гледати на Совјете као фактор који је у стању да Југославији омогући ефикасну војну заштиту у случају немачког напада и да би њихова евентуална дипломатска помоћ могла бити праћена врло високим захтевима. При спомену могућности успостављања дипломатских односа између Југославије и Совјетског Савеза, Британци су се држали уздржано, сматрајући такав чин мером здравог разума, али уз истицање да то само по себи носи и извесну опасност. Британци се нису упуштали у отворену кампању против ширења совјетског утица;а у Југославији, али су своје противљење ограничили на известан скептицизам у погледу стварних совјетских намера 117

уз истицања своје одлучујуће улоге у будућем слому немачких агресивних намера.143 Југословенска дипломатија је у новонасталим околностима сматрала да ће Италија бити принуђена да изврши активизацију своје политике на Балкану и да кроз ревизију својих спољнополитичких потеза покуша да парира растућем утицају Совјета и Немаца. Постојало је широко распрострањено уверење да Италија неће дозволити Совјетском Савезу или Немачкој да овлада Балканом. Југословенске дипломате су полазиле од уверења да је до ступања Совјета на сцену у Пољској сасвим једноставно било замислити расплет у коме би Балкан био подељен на немачку и италијанску интересну сферу, али да су Совјети ступили у одлучну дипломатску акцију која има за циљ да спречи ширење немачког утицаја у источним областима Балкана. У погледу даљег развоја ситуације, процењивано је да би могућност удруживања Совјета са Италијанима и Немцима против западних савезника довела до озбиљног нарушавања постојећих околности и да би у том случају Немачка била принуђена да Совјетима препусти Балкан, иако би настојала да максимално задржи свој економски утицај у региону. Такав развој догађаја је сматран мало вероватним. Стало се на становиште да је могућа подела интересних зона на Балкану између Немачке и Совјетског Савеза, да су Совјети одлучни да спрече немачко ширење на Балкану и да у том случају Италија долази у ситуацију да је приморана да се супротстави како у потпуности не би била потиснута 143 Memorandum atašea za štampu u Beogradu Childsa od 25. septembra 1939, Ž. Avramovski, (priređivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, III (1939 - 1941), Beograd, 1996, str. 250-251.

118

с Балкана.144 Британци су закључивали да је први месец рата и деоба Пољске која је потом уследила довео до потпуне промене слике на балкану која је у центар збивања поставила Немце и Совјете.145 Сам кнез Павле није одавао утисак посебне забринутости сматрајући да Совјетски Савез не представља значајнији војни фактор, као и да совјетско-немачки односи нису посебно блиски. Зато је искључивао могућност јачег совјетског ангажовања на Балкану и евентуалне поделе интересних сфера између Совјетског Савеза и Немачке.146 На другој страни, он је немачком посланику у Београду отворено говорио да зазире од могућег ширења совјетског утицаја на Балкану под маском панславизма. Отворено је говорио да гаји посебно неповерење према Стаљиновој политици сматрајући да она има за циљ подизање светске револуције и изазивање сукоба планетарних размера. Није крио своју забринутост о могућег развоја догађаја у совјетску корист истичући своје дубоко антибољшевичко уверење.147 Са своје стране, Совјети су отворено истицали да. чврсто заузимају неутралан став и да са своје стране 144 Izveštaj otpravnika poslova и Beogradu Shona poslaniku Cantpbellu od 5. oktobra 1939, Ž. Avramovski, (priređivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, III (1939 - 1941), Beograd, 1996, str. 259.

145 Isto, str. 260. 146 Strogo poverljivo privatno pismo otpravnika poslova u Beogradu Shona Cadoganu od 10. novembra 1939, Ž. Avramovski, (priredivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, III (1939 - 1941), Beograd, 1996, str. 292.

147 Izveštaj nemačkogposlanika u Beogradu od 28. septembra 1939. Ministarstvu inostranih poslova ogledanju kneza Pavla na jugoslovensko-nemačke trgovinske odnose i širenje sovjetskog uticaja u jugoistočnoj Evropi, F. Trgo, (odgovorni urednik), Aprilski rat 1941. Zbornik dokumenata, I, Beograd, 1969, str.306.

119

неће предузимати ништа што би у перспективи компликовало постојећу ситуацију на Балкану, као и наду да ће балканске земље успети да сачувају своју неутјзал'нупозицију. Процењивали су да ће Балкан остати миран све док буде трајало пасивно стање рата, а да би Немачка у случају своје победе на западу могла да настави са својим освајањима на Балкану. У случају да западни савезници искрцају своје трупе у Грчкој, сматрали су да би Италијани и Немци тренутно реаговали што би Совјете натерало да напусте неутралну позицију и заузме сасвим нове стратегијске позиције у циљу заштите сопствених граница. Наглашавано је да Совјети у том случају не би дозволили присуство страних поморских снагау Црном мору.Исто тако, у случају немачке интервенције у Румунији, Совјети су најављивали истоветну реакцију као иу Пољској и сасвим извесно заузимање Бесарабије. Совјети нису страховали какву ће позицију заузети у том случају Турска јер су је сматрали пријатељском земљом.148 Оно што је Совјете забрињавало, а на неки начин и збуњивало било је везано за вестикрЈР су долазиле о југословенском односу према_совјетскеј политици ширења сопственог утицаја на БалканЈуНаи^ ме, Бугарска која није била чланица Балканског савеза, у јесен 1939, се налазила под постојаним и вишестраним притисцима усмереним ка ограничавању или елиминацији совјетског утицаја у тој земљи. Посебно их је забрињавало што Југославија чија је влада слала посебне сигнале да је спремна да са~Совјетским Савезом 148 Telegram otpravnika poslova и Beogradu Shona Foreign Officeu od 25. novembra 1939, Ž. Avramovski, (priređivač), Britanci o Kraljevini ]ugoslaviji, III (1939 - 1941), Beograd, 1996, str. 292. 120

успостави редовне дипломатске односе, активно ради против јуачања бугарско-совјетске сарадње. Совјети су такву ситуацију сматрали последицом активног британског и италијанског деловања на плану сузбијања совјетског утицаја на Балкану, посебно у Југославији и Бугарској. Совјетски посланик у Софији Лаврентјев149 није доводио у питање будућу бугарску оријентацију сматрајући да Бугарска ни у ком облику неће учествовати у неком савезу који би био антисовјетски оријентисан.150 Југословенска дипломатија је оцењивала да бугарски званични кругови поздрављају совјетску политику у Пољској истичући. да се. она поново појавила у Европи као национални, а не бољшевички фактор. Приметно је било и јачање славенофилских тенденција уз очекивање да ће СССР утицати на побољшање положаја Бугарске у односу на Турску и Румунију, те да ће Совјети приморати Румуне на територијалне уступке Бугарској. Бугарска влада није крила наду да ће повратком Совјетског Савеза на Балкан она постати 149 Анатолиј Јосифович Лаврентјев (1904 - 1984) је радио у совјетском министарству иностраних послова од 1939. Током 1939. и 1940. је био совјетски политички представник у Бугарској, а током 1940. и 1941. амбасадор у Румунији.Затим је до 1943. радио у ТАСС-у, а потом је до краја исте године био начелник Првог европског одељења министарства иностраних послова, а током 1944. је водио Одељење за блискоисточне земље истог министарства. Од 1944. до 1946. је био народни комесар за иностране послове Руске Социјалистичке Федеративне Републике. Од 1946. до 1951. је био совјетски амбасадор у Југославији, а потом од 1951. заменик министра иностраних послова СССР-а. 150 Телеграмма полномочного представителл СССР в Болгарн А. И. Лаврентвева в Народвт комисариат иностратшхдел СССР 19нолбрл, Документш внешнеи политики, т. 22, кн. 2, Москва, 1992, стр. 319. 121

главни ослонац совјетског утицаја на Балкану и у црноморском басену, као и да ће Совјети утицати на мирну ревизију постојећих граница на Балкану у корист Бугарске.15’Свакако, југословенски страх од могућег јачања совјетског присуства у Бугарској је био подстакнут ранијим искуствима и могућношћу да у перс- • пективи Бугарска добије совјетску подршку у погледу својих територијалних претензија према Југославији. На другој страни, Британци и Италијани су настојали да активном политиком истисну Совјете из Бугарске и тиме ојачају сопствени утицај у тој земљи.152 На прелазу 1939/40. бугарска влада је експлицитно одбијала да ступи у Балкански пакт правдајући такав став да би новонасталим околностима то била директна увреда Совјетског Савеза, чију је понуду за потписивање пакта оузајамној помоћи бугарска влада одбила.153 Одсуство југословенског дипломатског присуства у. Совјетском Савезу је у великој мери отежавало анализу. стварних праваца совјетске политике на Балкану. У том смислу су југословенске дипломате настојале да преко својих британских колега дођу до неопходних информација о могућим совјетским акцијама на Балкану. 151 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 25,380, ДописМинистарства иностраних послова Послансшву у Анкари og 26. септембра 1939. 152 Опширније о британском притску на Бугарску: Ž. Avramovski, Balkanska Antanta (1934 - 1940), Beograd, 1986, str. 329-334. 153 Ž.Avramovski,Balkanska Antanta (1934 -1940), Beograd, 1986, str. 341.

154 Pismo Ph. Nicholsaposlaniku Campbellu od 21. oktobra 1939, Ž. Avramovski, (priređivać), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, III (1939 - 1941), Beograd, 1996, str. 267. 122

Британци су у великој мери зазирали да југословенским колегама уступе потребне информације страхујући очигледно од могућег наглог јачања совјетског присуства у Југославији. Попут Британаца, и Немци су констатовали да је укључивање Совјета у европска дешавања произвело веома важан ефекат на самом балкану, а посебно у Југославији. Немци су сматрали да конзервативно настројена владајућа елита, посебно њен део окупљен око самог кнеза Павла у јачању совјетског утицаја у југоисточној Европи види појачану опасност од ширења бољшевизма и панславистичких идеја које сматрају нереалним и романтичарским. Поред традиционално антибољшевички расположене политичке елите, противнике јачању совјетског утицаја, Немци су видели и у католичком клеру и делу православног свештенства. Насупрот њима, Немци су оцењивали да је у осталим деловима друштва пораст совјетског утицаја и присуства позитивно дочекан и да је то довело до реафирмисања идеје словенске солидарности. Примећивало се и да расте број присталица тезе да би јаче совјетско присуство довело до револуције, али и оних који су сматрали да то води јачању словенско-германског савеза или пак оних који су у новонасталим околностима видели потребу оштрог заокрета ка Совјетима ради заштите од Немачке или насупрот њима ослањању на Немачку ради заштите од совјетског надирања.155 155 Izveštaj nemačkog poverenika u Jugoslaviji od 13. oktobra 1939. o uticaju poslednjih zbivanja u Evropi na držanje jugoslovenskih zvanićnih krugova i javnosti, F. Trgo, (odgovorni urednik), Aprilski rat 1941. Zbornik dokunienata, I, Beograd, 1969, str. 397-398. 123

Совјети су живо пратили активности југословенске владе, као и британска и немачка настојања на плану умањења или ограничавања праваца ширења совјетског утицаја у Југославији и на Балкану. Са своје стране, регистровали су наглашено интересовање београдске јавности за совјетску политику у региону и јачање просовјетских, проруских и славенофилских тенденција у југословенској, нарочито београдској јавности. Исто тако, дописници београдских новина из великих светских престоница су настојали да успоставе контакте са совјетским новинарима и дипломата. Совјети су регистровали промену односа према совјетским представницима и у томе виделу јасан знак промене политике југословенске владе према Совјетском Савезу. Такав наступ је сматран наговештајем осетних- промена у односу према првој земљи социјализма. Оцењивали су да је питање успостављања дипломатских односа измеђуЈуиг,славије и Совјетског Савеза постала свакодневна тема и да је до оштре промене курса према Совјетима дошло услед италијанске анексије АлбаниЈе и последично nojaчаног страха од могуће даље италијанске експанзиЈе. Такође је примећивано да се све више и све чешће говорило о традиционалним везама кроз историју, заједничком пореклу, сродном језику и култури. Поједине југословенске дипломате и новинари су на отворена питања својих совјетских колега зашто упркос таквом расположењу још није дошло до међусобног признања и успостављања дипломатских односа одговарали да се ради о одразу личног односа представника врха државне власти, али и страха да би на евентуалну совјетску иницијативу били принуђени да дају негативан 124

одговор. Често је изражавана нада да ће до редовни односи бити успостављени у најкраћем времену. Појачан интерес за совјетску стварност је био појачан и честим југословенским захтевима за достављање различитих публикација, књига и брошура о Совјетском Савезу.156 Појачано интересовање за Совјетски Савез није представљало само израз знатижеље београдске јавности, већ је сликовито говорило о заинтересованости југословенске владе да у догледно време, у условима наглашених спољнополитичких изазова и притисака, приступи регулисању односа са Совјетским Савезом. Прекид преговора између совјетског Савеза и Француске и Велике Британије. постизање совјетско-немачког догбвора и почетак рата на европском континенту, изазвали су страх и стрепње како унутарбеоградске јавности, тако и у званичним круговима. На једној страни, совјетско-немачки договор је уливао наду да би у случају Балкана, Немачка и Совјетски Савез могли поделити интересне сфере. У том случају, југословенска дипломатија је у том споразуму видела могућност совјетске заштите од немачке експанзије на Балкану. Истовремено, стрепело се од могуће совјетско-британске конфронтације и доминирајуће немачке улоге на Балкану. Сам прекид разговора између западних савезника и Совјета је у Југославији примљен с великим и нескривеним разочарењем које је проистицало из широко распрострањеног уверења да би савез три велике силе био одлучујућа препрека немачком ширењу. Повратак 156 Дневник пресс атташе полномочного представителл СССР в Германии А.А. Смирнова, 27 сентлбрл 1939, Документм внешнеи политики, т. 22, кн. 2, Москва, 1992, стр. 133. 125

Совјетског Савеза на европску политичку сцену дочекан је с великим интересовањем. Пробудили су сестари славенофилски и русофилски сентименти који су све више потискивали свеприсутни антибољшевизам у југословенској средини. Промена перцепције Совјетског Савеза у југословенској средини је СССР учинила прихватљивим партнером за југословенску дипломатију. Ипак, страховало се да би растући совјетски утицај на Балкану ојачао бугарске претензијеЈрема Тугославији што је оживљавало старе историјске трауме и ~предрасуде. Од великог совјетског повратка на Балкан страховале су и Немачка и Велика Британија. Британија да ће Совјети наступајући на крилима традиционалних сентимената брзо заузети британске позиције, а Немци да ће у случају великог совјетског повратка њихова неприкосновена позиција бити пољуљана, а балканског полуострво претворено у будуће поприште великог надметања између Немачке и Совјетског Савеза. Постојеће околности су охрабривале југословенску владу да одлучније крене путем регулисања односа са Совјетским Савезом, док су је страхови од могуће бољшевизације друштва и конфронтације, како с Немачком, тако и Великом Британијом, усмеравали ка опрезнијем и поступнијем приступу.

126

Краљевина Југославија и совјетско-фински рат (1939 - 1940)

Дилеме и наде У тренуцима кад се, уз одређене страхове и сумње услед немачко-совјетског зближавања и совјетско-британског удаљавања, отварала перспектива успостављања дипломатских односа са Совјетским Савезом, догађаји који ће уследити у региону Балтика, отвориће нове дилеме у погледу скорог регулисања односа између Совјетског Савеза и Краљевине Југославије. Наиме, Совјетски Савез је још априла 1938. покушао у очекивању сучељавања с нацистичком Немачком да заштити своје интересе на простору Финске. Страхујући да би Немачка у случају сукоба са Совјетским Савезом могао да искористи финску територију, а посебно природан мостобран за напад на Лењинград. Током преговора су Совјети од финске владе захтевали да јој преда значајне територије, нудећи одређене територијалне компензације Финској заузврат. Преговори су потрајали дуже од годину дана, али нису дали резултат који 6и довео до међудржавног уговора. Ситуација се оштро изменила након постизања совјетско-немачког договора који се и тицао поделе зона утицаја и на простору Балтика. Тим договором је Финска припала совјетској зони утицаја. Након немачког напада на Пољску и поделе њене територије између Немачке и Совјетског Савеза, Совјетски Савез је захтевао од Финске владе да му уступи полуострво 127

Ханко на 30 година ради изградње нове морнаричке базе. Као компензација финској влади је нуђена област карелије која је територијално била више од два пута већа, али економски слабије развијена. Како је финска влада одбацила совјетске захтеве, Совјети су пожурили да брзом и ефикасном војном интервенцијом реше проблем у своју корист. Након исценираног артиљеријског напада на једно село, совјетска страна је од финске за_хтевала да се јавно извини и повуче трупе 25 километара у дубину своје територије. Финци су одбили постављени ултиматум, што су совјети искористили да се повуку из споразума о ненападању. Совјетска војна интервенција је започела 30. новембра. У пограничном месту Теријоки је успостављен и совјетски сателитски режим. У условима оштре зиме, слабо опремљене финске трупе су се показаде као жилав противник. Вешто користећи предности терена и објективнее слабости Црвене армије, финске снаге, нарочито скијашке јединице су наносиле Совјетима озбиљне губитке. Жесток фински отпор је изазвао симпатије великог дела светске јавности, а уследио је и прилив добровољаца са различитих меридијана. Након месец лана неуспешних војних операција Совјети су Финцима предложили споразумно решење. Фебруара наредне године, Французи и Британци су Финцима понудили војну помоћ. Планирано је да значајне англо-француске војне снаге интервенишу преко шведске територије. Немачка је реаговала претњом војном интервенцијом у Шведској истичући да би појава савезничких војника на њеној територији значила шведски излазак из неутралне позиције. Суочена с могућношћу нацистичке инвазије и заузимања дела територије 128

од стране англо-француских снага, шведска влада је одлучила да одбије британски предлог и редукује војну помоћ Финској. Суочена с немачким и шведским саветима да прихвати примирје, притешњена лошом ситуацијом на фронту и незадовољна вербалним англо-француским обећањима, финска влада је прихватила предлог совјетске владе за преговоре о склапању мира. Уследила је одлучна совјетска офанзива. Суочени с претњом да би с приближавањем пролећа остали заглављени у непрегледним шумама, Совјети су предузели добро припремљену офанзиву која је довела до слома до тада непробојне главне линије одбране финских снага - „Манерхајмове линије". На другој страни, Финци су исцрпели сопствене ресурсе и без савезничке помоћи нису могли даљедаратуЈу. Мировним уговором који је потписан у Москви 12Гмарта 1940, Финска је СССР-у предала совјетски део Карелије, град Випури (други по величини у земљи), град Виборг и полуострво ханко на 30 година, као и четири острва у Финском заливу, део Сала области, Каластајансарентско полуострво у Баренцовом мору. По цену великих жртава, Совјети су успели да обезбеде_ своје интересе. На међународном плану, успех је плаћен избацивањем Совјета из Друштва народа и додатним погоршањем односа са западним савезницима.157 157 Опширније о совјетско-финском рату: В.Н. Бармшников, Otn прохладного мира кзимнеп вопне: Восточнал политика Финллндии e 1930-е годм, Санкт Петербург, 1997;Т.Вихаваинен, Сталин и финHbi, Санкт Петербург, 2000; М. Мелтгохов, Упуи^еннмп танс Сталина. Схватка за Европу 1939 - 1941, Москва, 2008; 3. Знгл, Coeemско-финскал вопна: npopbie линии Маннергепма, 1939 - 1940, Москва, 2008; М. Jakobson, The Diplomacy ofthe Winter War: An Account of the Russo-Finnish War, 1939 - 1940, Harvard University Press, 1961. 129

Одмах по отпочињању совјетске војне интервенције у Финској, југословенско министарство иностраних послова је својим дипломатским представништвима, а посебно Посланству у Стокхолму као најближем и најобавештенијем наложила да с обзиром на значај čaмог сукоба и читавог региона у новонасталим међународним околностима шаљу редовне извештаје о дешавањима у Финској и Скандинавији.158 Непосредно пред почетак оружаног сукоба, југословенски генерални конзул у Финској^Шајковић^је сву одговорност за тежину постојеће ситуације пребацивао на финску владу, оцењујући њене потезе дрским и провокативним. Надао се да ће Совјети задржати хладнокрвну позицију и да неће реаговати силом оружја, а да ће се Финска попут низа друтих земаља приклонити политици спо разума са Совјетима.160 Сматрао је да финска влада води неразумну политику према Совјетском Савезу и да својим потезима само компликује већ ионако тешку си туацију.161 у својим наредним извештајима, он се скон Центрисао на извештаје о ситуацији у самој Финској, 158 AJ, фонд 382 - Посланство Краљевине Југославије у Стокхол“У-Ф-2, СДопис министарства иностраних послова Послансшвуу ^токхолму од 2. јануара 1940.

159 Иван Шајковић (Накучани, 1875).Студирао у Прагу и докториРао филозофију у Вроцлаву. Радио у посланствима у Хелсинкију, Варшави и Стокхолму. Почасни конзул у Хелсинкију.

160 АЈ, фонд 382 - Посланство Краљевине Југославије у СтокхолМУ’ Ф-2,925, Извештај јенерално! конзуила у Хексинкију миниаиарСШвУ иностраних послова од 13. октобра 1939. 51 АЈ, фонд 382 - Посланство Краљевине Југославије у Стокхол*У’ ф-2,928, Извештај јенерално! конзуила у Хексинкију минисшар'иву иностраних послова од 22. новембра 1939.

130

стању на фронту, финско-немачким односима и односу западних савезника према Финској.ЈИздржао се од коментара и сугестија за формирања будуће југословенске политике према том проблему. Иако су извештаји јединог југословенског дипломате били на самом извору информација били обојени просовјетском и наглашеном антинемачком нотом, уз одређене минималне симпатије за западне савезнике, став југословенске владе се заснивао на политици стриктне неутралности у овом конфликту. Југословенски опрез је био диктиран деликатношћу југословенске позиције и потребе очувања потпуно неутралне позиције у односу на велике силе.162 Сам почетак совјетско-финског сукоба је утицао на ширење негативне перцепције Совјетског Савеза у бе_оградској јавности.Иапад на Финску је добар део јавности доживљавао као завојевачки акт, а искључивање Совјетског Савеза из Друштва народа због напада на Финску моралном сатисфакцијом заборављене и дискредитоване међународне институције храбром отпору финског народа. Угледни београдски адвокат Младен Жујовић је чак почетне финске успехе поредио с успесима српске војске у сламању аустроугарске офанзиве 1914.163Један од најугледнијих српских политичара и корифеја демократије у Срба Љуба Давидовић је на самртној постељи изражавао своје дивљење за борбу финског 162 Опширније о стању у самој Финској и југословенском виђењу политике великих сила по том питању: АЈ, фонд 382 - Посланство Краљевине Јујославије у Стокхолму, ф.2. 163 А. Лукић, Младен Жујовић о рату у Европи 1939 - 1940, Д. Алексић (уредник), Срби и рат у ЈуЈославији 1941. Јодине, Београд, 2014, стр. 126-134.

131

народа.164 Многи познати и декларисани русофили су критиковали велику словенску земљу што се окренула против мале суседне земље која је у европској јавности важила за „културну и савршено демократски уређену . Истовремено, многи нису крили своје дивљење начину на који се Финска одупрла Совјетском Савезу.165 На другој страни, и југословенски комунисти, који су с правом од стране својих савременика сматрани људима с две отаџбине чија је загледаност у прву земљу социјализма превазилазила оквире угледања на совјетске узоре и искуства, иако су несумњиво и отворено били на совјетској страни, нису имали пуно разумевања за совјетску политику према тој земљи. Гојко Николиш, један од виђенијих млађих комуниста, сведочи да су се југословенски комунисти отворено зашто се Совјетски Савез одлучио за војно, а не политичко решење постојећих проблема са Финском и зашто Совјети упркос застрашујућој војној надмоћи трпе озбиљне поразе и имају осетне губитке у људству и ратном материјалу.166 °ђства Удружене опозиције и Сељачко-демократске коалиције осуђивали су све окупације и анексије, као “ рат Совјетског савеза против Финске.167_И репутација ^рвене армије је након првих неуспеха у Финској била -3 иљно. п°љуљана. У војним круговима је на основу вештаја са терена, с почетка кампање у Пољској, а нотом и у Финској, превладало уверење да Црвена ард. ^Ј^н.е представља модерну оружану сиду у европском 165 ^0MeHU1 интернасионалв дез amiog балканик издаваемом Балканским институтом в Белграде, 27. 2. 1940, Советско-гогославские отношенил 1917 - 1941,Москва, 1992, стр. 307.

134

и италијанским аспирацијама, терао је југословенску владу да политиком спроводи политику непровоцирања својих моћних суседа. Неизвесност у погледу акција Италије и Немачке, али и Совјетског Савеза на Балкану, утицала је на југословенску дипломатију да у својим настојањима да не испровоцира по себе неповољну реакцију заинтересованих сила, често води политику „умилостивљавања" потенцијалних противника. Британци су сматрали да је корен такве политике у свеопште присутном страху да би у одређеном моменту и једни и други могли да агресивно наступе према Југославији.172 Страхујући да би такав спољнополитички положај Југославије уз све осетнију економску кризу и нарасле социјалне тензије могао довести до раста бољшевичког утицаја, Британци су процењивали да до таквог развоја Јз^Тађаја ипак неће дбћи, али да раст панславистичких и русофилских осећања, посебно унутар српског дела југословенске јавности могу да доведу до јачања совјетског присуства у југословенском друштву.173 Низ излива незадиовољства због тешке социјалне ситуације је створио утисак код страних дипломата да југословенска краљевина неминовно иде ка бољшевизацији што је натерало југословенског министра иностраних послова Цинцар - Марковића да изда налог југословенским дипломатама да одлучно негирају било какве гласове 172 Izveštaj poslanika и Beogradu Cambella državnom sekretaru lordu Halifaxu od 12. januara 1940, Ž. Avramovski, (priređivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, III (1939 - 1941), Beograd, 1996, str. 366. 173 Otvoreni telegram poslaniku u Beogradu Campbellu od 19. januara 1940, Ž. Avramovski, (priređivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, III (1939 - 1941), Beograd, 1996, str. 367.

135

o могућој бољшевизацији земље, као и да Југославији нема совјетског утицаја ни на плану унтрашње, а ни на плану спољне политике, а да ће влада и даље бити одлучна у сузбијању бољшевичке пропаганде.174 Влада је на тај начин желела да пошаље поруку да и даље инсистира на својој строго неутралној спољнополитичкој позицији и одагна све присутније шпекулације о свом пузећем приближавању Совјетском Савезу. На другој страни, италијанска дипломатија је процењивала да југословенска страна у својим размишљањима о успостављању редовне комуникације с Москвом, стрепи од могуће цене коју би морала да плати у случају совјетске војне или дипломатске помоћи у погледу уступака везаних за промену унутрашњег уређења до питања стабилности сопствених граница јер су процењивали да југословенска дипломатија страхује да би појачано совјетско присуство на балкану могло да доведе до прекомпоновања постојећих граница, пре свега у погледу подршке бугарским аспирацијама према деловима југословенске територије.175 Зазирући од могуће негативне британскс реакције.. уколикД>и-седугословенска спољна попитика окренула ка политици ближе сарадње са Совјетским Савезом, југословенска дипломатија је настојала да утврди како би Велика Британија реаговала у том случају и које су 174 Uputstvo Aleksandra Cincar-Markovića od 13. decembra 1939. poslaniku u Stokholmu za suzbijanje kampanje o boljševizaciji balkanskih zemalja, F. Trgo, (odgovorni urednik), Aprilski rat 1941. Zbornik dokumenata, I, Beograd, 1969, str. 504. 175 Izveštaj italijanskogposlanika u Beogradu od 20. decembra 1939. Canu o utisku koji je Ćanov govor ostavio u Beogradu, E Trgo, (odgovorni urednik), Aprilski rat 1941. Zbornik dokumenata, I,Beograd, 1969,str.515.

13б

главне контуре њене политике према Совјетском Савезу. То питање се посебно актуелизовали у тренуцима кад је стање на совјетско-финском фронту почело да се мења у совјетску корист, а међународној заједници постало сасвим извесно да западни савезници неће интервенисати у финску корист. Зато је југословенски посланик у Лондону Суботић176 у настојању да се упозна с британским намерама у погледу Совјетског Савеза посетио британско министарство иностраних послова. Ту је експлицитно упознат с британскиом намером да максимално нашкоде совјетским интересима где год то буду могли, али не и нужно до тачке која би подразумевала војну конфронтацију. Иако се на тај начин југословенска влада у потпуности уверила у низак ниво совјетско-британских односа, наду је уливало британско уверење и опредељење дау будућности неће доћи до англо-совјетске војне конфонтације.177 У таквим условима, приближавање Совјетима би изазвало засигурно оштру британску реакцију, али не и одлучујућу која би 176 Иван Суботић (Београд, 1893). У Београдујезавршио основну школу и гимназију. Студирао је права у Београду, Бечу, Паризу и Лозани. У Швајцарској је поред права студирао и социјалне и политичке науке. У Министарству иностраних послова је радио од 1919. Био је писар, секретар, саветник и шеф одсека у министарству. Од 1935. је био саветник при Сталној делегацији Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. Кратко је 1939. био посланик у Анкари, а затим од маја исте године посланик у Лондону. На тој дужности је био до краја августа 1941, а онда је упућен у САД као владин делегат при америчком Црвеном крсту. 177 Službena beleška Nicholsa sačinjena u Foreign Officeu o razgovoru sa jugoslovenskim poslanikom Subotićem od 12.februara 1940, Ž. Avramovski, (priređivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, III (1939 - 1941),

Beograd, 1996, str.38O.

137

је у потпуности бацила у чељусти италијанских и немачких интереса на Балкану. И сам претседник владе Драгиша Цветковић је настојао како би Велика Британија реаговала на југословенско-совјетско зближавање, посредно покушавајући путем тражења информација о актуелном сусрету између Мусолинија и Хитлера да сазна како би Британија гледала на совјетско-италијанско приближавање.178 Он је то учинио очигледно подстакнут вестима да би се савезници могли нагодити с Италијом у погледу Балкана на штету југословенских интереса, па је страх од могуће совјетске реакције, био сасвим известан. На другој страни, то је отварало и перспективу могућег тражења заштите у виду појачаног повезивања са Совјетима. Британцима је била јасна Цветковићева намера, па су га свесно оставили у недоумици избегавши да му дају јасан одговор. Југословенска политика према совјетско-финском сукобу није утицала на погоршање започете комуника-^ ције између Југославије и Совјетског Савеза. Југословенски министар иностраних послова Цинцар-Марковић је у разговору са совјетским амбасадором у Лондону Мајским поновио познати југословенски став на шта је Мајски помало изненадно одговорио да је Совјетима познат југословенски став и да поштују доследност југословенске дипломатије. Мајски је искористио прилиКУ Да У Директном контакту изнесе совјетски став о потреби очувања неутралног положаја Балкана, као и постојећег поретка без подршке захтевима за ревизијом 178 Izveštaj poslanika и Beogradu Campbella državnom sekretaru lordu Halifaxu od20. marta 1940, Ž. Avramovski, (priređivač), Britanci o KraIjevini Jugoslaviji, III (1939 - 1941), Beograd, 1996, str. 407.

138

граница.179 Совјети су процењујући важност Југославије у будућим догађајима на балкану помирљиво реаговали на њен став према совјетској интервенцији у Финској, док је Југославији одговарало совјетско залагање за очување постојећег стања на Балкану чиме се њен спољнополитички положај донекле стабилизовао. Крај Совјетско-финског рата и закључивање мира у Москви 12. марта 1940. унео је оптимизам у југословен'ску дипломатију. Разговарајући с италијанским послаником у Бебграду министар Цинцар - Марковић је 13. марта 1940. у Београду избегавајући да коментарише најновија дешавања у Финској, истицао дубоко уверење да Совјетски Савез, дубоко потрешен последицама војног ангажмана у Финској неће у догледно време посегнути за неком војном акцијом. Италијански посланик је стекао утисак да је Цинцар-Марковић био под одлучним утиском да се Совјетски Савез налази под снажним притиском западних савезника. Упркос наглашеном оптимизму, југословенски шеф дипломатије је страховао од могућих реперкусија новонасталих околности на Балкан. Искористио је прилику да изрази своју наду да ће Југославија успети да очува своју неутралну позицију. Истом приликом, његов помоћник Смиљанић180 није крио страх од могућих агресивних корака Совјетског Савеза и могуће бољшевизације 179 АЈ.фонд 370 - Посланство Краљевине ЈугославијеуАнкари.ф. 33,514, ТелеГрам министра иностраних послова амбасадоруу Анкари од б.јула 1940. 180 Милоје Смиљанић (Равни, 1892). Био је помоћник министра иностраних послова, посланик у Каиру током Другог светског рата, а потом делегат при Црвеном крсту у Италији.

139

земље.181 Оно што је охрабривало југословенску дипломатију, било је везано за уверење да је совјетски поход у Фпнској створио озбиљне несугласице између Немачке и Совјетског Савеза што је за Југославију отварало наду да би у погодном моменту то могло утицати и на слабљење немачког притиска на Јутославију.182 Крај рата у Финској је у значајној мери релаксирао југословенску спољнополитичку позицију и отворио перспективу јачања совјетског присуства које из обзира према Великој Британији и осетљивим односима с њом не би имао агресивну ноту. То је у ближој будућности отварало простор за регулисање међусобних спорних питања и успостављања дипломатских односа између две земље. Совјети су са своје стране помно пратили Јоазвој ситуације на Балкану настојећи да утврде како ће се новонастале^ оклности прбузроковане Совјетско-финским . ратом одразити на будућу оријентапију Југослави]е. У погледу региона, Совјети су очекивали да ће западни савезници појачати свој притисак на Бутарску и Југославију путем јачања сопственог економског утицаја како и спречиле јачање совјетског присуства у тим земља• а. Совјетске обавештајне структуре су процењивале да е први талас притисака од стране запада бити усмерен рвенствено ка Бугарској у очекивању одласка њене тровинске делегације у Москву, а да ће потом оштрица ĆanuZVeit^ ‘ta^ans^ poslanika и Beogradu od 13. marta 1940. Dreoira ra,Zg°V0,ru s Cincr-Markovićem i Smiljanićem povodom predaje 1941 vif Ге,'l‘vn'h P‘sama, F. Trgo, (odgovorni urednik), Aprilski rat 182 Аа0ГП1к °kUmenata’11 Be°8rad’1969-str- 515тону Љ 32°м ~ П°слаиств0 Краљевине Југославије у Вашингпослова од 9 ^Ме'^ам иосланика Фотића министру иностраних

140

притисака бити усмерена ка Југославији. За Југославију се са потпуном сигурношћу оцењивало да ни у ком случају, чак и по цену сукоба са традиционалним англо-француским савезницима неће ступити у било какав блок који би предводила Италија што је Совјетима уливало наду да би се са Југославијом могао постићи споразум.183 И нове информације пристиле почетком 1940. Су говориле да југословенска влада нема намеру да ступа у било какве војне савезе који би имали за циљ војну акцију против Совјетског Савеза.184 Совјети су страховали да би Италија могла у најскорије време, већ током пролећа 1940, да нападне Југославију. Такав закључак је извођен наоснову обавештајних података о убрзаној концентрацији јединица италијанске армије на граници с Југославијом. Из тога се закључивало да Италија настоји да игра активнију политику на Балкану и да ће њен притисак на Југославију у блиској будућности расти, а да постоји и реална опасност од избијања војног сукоба.185 Совјетска дипломатија је почетком 1940. констатовала да се однос југословенских колега према СовјетЈЖомЈЗавезу и н>еговим_званичницима убрзано мења. Совјетски посланик у Будимпешти је јављао да је његов југословенски колега Рашић186 с њим успоставио 183 Сводка Плтого управленил РККА по собнтилм на Западе, 24 декабрл 1939, В. А, Гаврилов (составителв), Военнал разведка информирует. Документи Разведуправленил Красноп армии (лнварн 1939- uioHb 1941),Москва, 2009, стр. 213. 184 Исто, стр. 220. 185 Исто 186 Светозар Рашић (Ниш, 1885). Дипломирао је на Правном факултету у Паризу. Био је посланик у Будимпешти, а током рата при грчкој влади у емиграцији.

141

полузванични контакт, да је о резултату првог сусрета обавестио своје министарство и да је после позитивног одговора својих претпостављених продужио започети контакт. Совјетски посланик Шаронов је Рашићу на самом почетку разговора категорички тврдио да Совјети у Југославији не воде бољшевичку пропаганду и да су поједини иступи у том смислу врло могуће индуковани с италијанске, а можда и британске стране, како би се Совјети дезавуисали и спречио њихов растући утицај на Балкану. Југословенски посланик је отворено говорио о томе да упркос званичним споразумима на југословенској страни постоји изразито наглашено неповерење према стварним италијанским циљевима у Југославији и да сматра могућим да италијанска дипломатија намерно распирује антисовјетско расположење на југословенској страни како би у случају совјетске експанзије чвршће за себе везала Југославију. Сматрао је да ће се у најближој будућности Совјетски Савез појавити на Балкану и то преко Карпата што ће сигурно изазвати посебну мађарску и италијанску пажњу.187 Посланик Шаронов је користио прилику да југословенског саговорника увери да Совјетски Савез нема никаквих агресивних намера, посебно не на Балкану и да је акција у Финској била изнад свега одраз одбрамбених тежњи Совјета. Рашић је говорио и о отвореном италијанском притиску на Југославију, да нуди своје посебне гаранције Југославији и трипартитни савез 187 Беседа полномочного представителл СССР e Королевстве Венгрил Н. И. Шаронова с посланником Словакии e Венгрии Спижолком, 15 лнварл 1940, Документш внешнеи политики, т. 23, кн. 1, Москва, 1995, стр. 41. 142

између Италије, Југославије и Мађарске што је за Југославију, по његовом мишљењу, била опасна ствар јер би изазвала англо-француску реакцију.Југословенску дипломатију су посебно интересовали односи између Немачке и Совјетског Савеза. Питање реалног нивоа тих веза је~за југословенску страну било једно од круцијелних питања, посебно ако се узме осетљивост односа између Југославије и Немачке и растуће немачко присуство на Балкану. Совјети су избегавали јасан одговор истичући да су те везе чврсте упркос различитим погледима на многа питања и различитим политичким системима, али су истицали да ће се ти односи у будућности ширити и интензивирати.188 Рашића су занимале и совјетске прогнозе будућег развоја совјетско-британских односа истичући да ће постојећи англо-совјетски сукоб само ојачати немачко-совјетске везе. Совјетски дипломата је и ту избегао директан одговор, али је јасно наговестио совјетске сумње у циљеве британске политике на Балкану. Југословенски посланик је разговор завршио речима да јужни Словени „по старом гледају на Русију" што је совјетског дипломату обрадовало и подстакло да званично изјави да гласови о совјетској опасности на Дунаву представљају обичне глупости и провокације оних сила којима смета совјетски повратак на Балкан.189 Очигледно, југословенска дипломатија је покушавала да индиректним путем успостави 188 Беседа полномочного представителл СССР в Королевстве Венгрил Н. Н. Шаронова с посланником Словакии e Венгрии Спижнлком, 15 лнварл 1940, Документш внешнеи политики, т. 23, кн. 1, Москва, 1995, стр. 33. 189 Исто, стр. 34.

143

контакте са совјетским дипломатама и на тај начин у условима појачаног спољног притиска отвори тај канал комуникације у циљу релаксирања своје позиције како_ према Немачкој, тако и према западним савезницима^ Југословенско министарство иностраних послова је са своје стране констатовало да совјетско посланство између осталог има и задатака да прати ситуацију у Југославији и да о њој информише комесаријат за иностране послове у Москви. Такође, није било забележено да је совјетско посланство у Софији имало било какво овлашћење да на југословенској територији растура материјале који су за циљ имали ширење комунистичке пропаганде. Ипак, констатовано је да је совјетско посланство у Бугарској ипак делимично у функцији комунистичке пропаганде пошто је забележено да је илегалним путем пребацило у Југославију известан број брошура са говором Јосифа Стаљина на партијском конгресу.190 Свакако да деловање било ког совјетског дипломатског представништва није могло бити лишено макар и примеса комунистичке пропаганде, али тешко да се дистрибуирање говора водеће политичке и државне фигуре у Совјетском Савезу могло н сматрати изразом искључиво комунистичке пропаганде. Сем тога, ранији, дубоко укорењени страхови од бољшевичке пропаганде и ширења бољшевизма уопште, чинили су да предрасуде и опрезност према дипломатским акцијама Совјета буду свеприсутни и више него изражени. На последњој истанци, то је и појачавало постојеће 190 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,596, Допис Министарства иностраних послова Посланству у Анкари og 6. фебруара 1940.

144

дилеме у врху југословенске дипломатије како и на који начин приступити Совјетском Савезу као све значајнијем фактору међународних односа. Совјетске дипломате су биле дубоко уверене да Југославија ни ком случају неће ступити у било какав савез антисовјетског усмерења и да без обзира на јасна антисовјетска уверења које несумњиво гаји југословенска династија, у народу постоје снажна русофилска осећања. Сем тога, сматрало се да Југославија нема ничег заједничког с Италијом и Мађарском те да ни у ком погледу не гаји интерес за закључење таквог савеза. Совјети су били чврсто уверени да ће Југославија у случају да Британци испровоцирају румунско-совјетски сукоб остати у неутралној позицији.191 Југословенски посланик у Берлину Иво Андрић је настојао да у условима закључења мира између Совјетског Савеза и Финске сондира терен у погледу будућих совјетских корака на Балкану. Он је 15. марта 1940. званично посетио совјетског посланика у Берлину Шкварцова настојећи да се из прве руке информише о јктуелним совјетским погледима на будући разво, ситуације. Својствено свом дипломатском стилу, Андрић се држао крајње резервисано не показујући отворено никакав интерес за побољшање совјетско-југословенских односа. Маскирајући тај циљ своје посете питањима везаним за совјетско-италијанске односе, Андрић је непрестано наглашавао поверљив карактер своје посете. Совјетски представник Шкварцов му је одговорио да је 191 Беседа полномочного представителл СССР в Королевстве Венгрил Н.Н. Шаронова с посланником Словакии e Венгрии Спижнлком, 15 лнварл 1940, Документм внешнеи политики, т. 23, кн. 1, Москва, 1995, стр. 41.

145

отворени италијански антисовјетски став током финске кампање утицао на погоршање постојећег ниво међусобних односа и да аналогно томе ни на који начин у ближој будућности не може доћи до међусобног зближавања. Југословенски посланик је отишао задовољан уверен да Совјети неће улазити у било какве политичке и војне комбинације с Италијом на уштрб угрожавања југословенске националне безбедности. Индиректно, радило се и о отварању посебне перспективе за Југославију и њене односе са Совјетима.192 То је за југословенску владу било од посебне важности с обзиром да је из немачких извора, често тенденциозно била обавештавана о тајним совјетско-италијанским преговорима који су имали за циљ коначну деобу интересних сфера на Балкану и по коме се Совјетски Савез наводно обавезао да неће ништа предузимати на Балкану, а Италија да неће подржати Финску. Сумњало се да би то могао бити увод у совјетско-немачко-италијански споразум који би представљао својеврстан одговор на британску економску блокаду.1 Ослобођена притиска могућег совјетско-италијанског Договора на штету југословенских интереса, југословенска влада је могла слободније да размишља о будућности својих односа са Совјетским Савезом. Како је и зашто, управо у тим тренуцима, дошлоЈЗР. успостављања односа са Совјетским Савезом, међу савременицима и учесницима збивања постоји неколико 192 Из дневника полномочного представителл СССР в Германии А. А. Шкварцева,15 лнварл 1940, Документм внешнеи политики, т. 23, кн. 1, Москва, 1995, стр.148-149. 193 АЈ, фонд 371 - Посланство Краљевине Југославије у Вашингтону, ф.9,371, Телејрам министарства иностраних послова посланствуу Вашиттону og 9. фебруара 1940.

146

опречних тумачења. Тадашњи председник владе Драгиша Цветковић наводи да дипломатски односи са Совјетима раније нису били успостављени по изричиToj жељикраља Александра, али дасудогађаји намеђународној сцени, а посебно у блиском окружењу Југославије утицали на владу и намесништво да „приступе расматрању нове ситуације, произишле из измењених односа између Немачке и СССР, у смислу припреме терена за обнављање односа са Совјетском Русијом". Према његовом сведочењу, у многим београдским полузваничним круговима, посебно војним, се мислило да ће наслоном на Совјетски Савез бар донекле бити олакшан притисак који је Немачка почела да врши на суседне дунавске земље, а тиме и Југославију.194 Насупрот Цветковићу, армијскиЈгенерал Душан Симовић је истицао да је од свог ступања на дужност начелника Главног Генералшатаба маја 1938, у својим недељним реферисањима кнезу Павлу инсистирао на успостављању контаката с владом СовјетскогСавеза. Наводи још и да је кнез Павле дуго оклевао, с резервом да се то учини преко совјетске амбасаде у Анкари, али да се у том циљу у Анкару упути „сасвим безначајна личност“, како је Кнез говорио, која не би имала никаквих овлашћења да закључи споразум са Совјетима. Према Симовићевом писању, он је у споразуму с министром војске и морнарипе армијским генералом Миланом Недићем, предложио као емисара Божина Симића који је раније боравио у СовЈетском Савезу и важио за доброг познаваоца прилика и људи у тој земљи. По њему, Симић је отишао у Анкару након 194 Д. Цветковић,„Југославија и развој међународне ситуације између два рата“, Гласник СИКД Tbeioui, свеска 6, стр. 20.

147

Спмовићевог смењивања у јануару 194O.I9S Дипломата Душан Петковић је тврдио да је до успостављања односа са Совјетским Савезом дошло искључиво иницијативом кнеза Павла и путем званичних дипломатских канала при чему су, по њему, најважније улоге имали министар Двора Милан Антић и амбасадор у Анкари Илија Шуменковић. По њему, кнез Павле се одлучио на такав потез у моментима кад је Краљевини Југославији претила опасност од напада Италије. Сматрао j'e да је тај потез кнеза-намесника утицао на Мусолинија да одустане од својих агресивних намера према Југославији.196 Без обзира на неслагања у овим сведочењима, сигурно је да се југословенски државни врх у страху од могућег италијанског напада одлучио да коначно успостави дипломатске односе са Совјетским Савезом отпочињањем тајне дипломатске комуникације преко представништава у Анкари. Истовремено, на другој страни, југословенски по„сланик у Ј^нкари Илија Шуменковић197 је одржав^? 195 Р. Вукчевић, „Симовићев тестамент”, Гласник СИКД Ibeioiu, свеска21,стр.5.

196 Д. Петковић,„Уз тестамент генерала Симовића", Гласник СИКД fbeioiu, свеска 23,стр. 11. 197 Илија Шуменковић (Ниш, 1884 -Мексико, 1962). Дипломирао је на Правном факултету у Београ ду и докторирао у Паризу. У млаДости је припадао Самосталној радикалној странци.Учествовао је У Четничкој акцији. По други пут је добровољно ступио у четнички одред којим је командовао Божин Симић 1912. У дипломатску службу је ступио 1912. Потом је био писар и секретар посланства У Софији.Одатле је премештен у звању секретара у Париз, па у Лондон. Током Првог светског рата је заједно с Миланом Гавриловићем био секретар Николе Пашића. Од оснивања 1919. је био члан Демократске странке.Дао је оставку на рад у дипломатској служби

148

активне везе с тамошњим совјетским послаником Терентјевим198. Блиске контакте са совјетским амбасадором Шуменковић је успоставио на основу инструкција министра иностраних послова Цинцар-Марковића и министра Двора Антића. Према упутствима из Београда, Шуменковић је имао задатак да саопшти совјетском колеги да је Југославија изложена снажној антисовјетској кампањи од стране Италије што је имало за ;е суштински било~уперено против Југосдавије као словенске земље и срачунато на стварање антисовјетских осећања у Југославији. Зато се од Шуменковића тражило да у циљу ефикасног југословенског супротстављања италијанској пропаганди обустави све активности Коминтерне на југословенској територији.199 Радило се о јавним сусретима до којих је долазило без 1920. Био је народни посланик у више скупштинских сазива (1920 - 1929). Пре увођења личног режима краља Александра напустио је Демократску странку. Више пута је био члан владе и обављао дужности министра трговине и индустрије (1924 и 1932 - 1934), грађевина (1927 - 1928), без портфеља и заступник министра иностраних послова (1928 - 1929), правде (1932) и просвете (1934). Вратио се у дипломатску службу 1929. Потом је био стални делегат при Друштву народа. Постављен је за амбасадора у Анкари 1939. На тој дужности је остао до августа 1945. 198 Алексеј Васиљевић Терентјев је био у совјетској дипломатској служби од 1931. Био је генерални конзул у Измиру (1932 - 1936), начелник Првог (источног) одељења Народног комесаријата за иностране послове (1937 - 1938) и амбасадор у Турској (1939 1940). Потом је био начелник одељења за снабдевање Народног комесаријата за просвету РСФСР. 199 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 21,593, ТелеЈрам министра иностраних послова посланику у Анкари од 28. децембра 1939.

149

посебних припрема и „дипломатских удешавања". Он је у разговорима са совјетским колегом стекао утисак да он с пуно оптимизма верује у скоро успостављање дипломатских односа између Југославије и Совјетског Савеза. Шуменковић није стекао такав утисак само на основу контакта с Терентјевим, већ и са кинеским отправником послова који је у анкарским дипломатским круговима важио за најближег пријатеља совјетског амбасадора. Он је Шуменковићу у најдиректнијем виду рекао да му је Терентјев незванично рекао да на успостављање односа с Југославијом Совјетски савез гледа „добрим оком“, али да као велика сила не може први да повуче потез у том смеру.На другој страни, Шуменковић је стекао утисак да Терентјев један такав корак сматра пожељним и корисним за Совјетски Савез. Шуменковић је сматрао да је до таквог уверења Терентјев могао доћи на основу његовог благонаклоног става и да је такав однос могао протумачити званичним ставом југословенске владе. Заузимајући резервисан став према свом министру, Шуменковић се правдао да са своје стране није дао никаквог повода совјетском амбасадору да стекне такав утисак.200 Очигледно, и сам Шуменковић је процењујући да је дошао погодан моменат за приближавање Совјетима са своје стране подстицао такво расположење код совјетског колеге. Видевши у свом понашању корист за земљу коју је представљао, али и стрепећи од могућег негативног става свог министра, настојао је да благонаклон став совјетског 200 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,595, Писмо посланика Шуменковића министру иностраних послова од в.јануара 1940, стр. 1. 150

амбасадора тумачи као резултат совјетског става, а не своје дипломатске активности. Шуменковић је био уверен да совјетски амбасадор, с обзиром на обичаје функционисања совјетске дипломатске службе, ни у ком погледу није могао деловати самосталнбГвећ да говори искључиво по изричитом упутствуизКремља. У маниру великихмајстора дипломатске вештине, југословенски посланик је сугерисао свом министарству на последице које би по југословенску спољнополитичку позицију могле наступити уколико би се совјетска дипломатија са своје стране разочарала у могућу хладну југословенску реакцију. Односно, сматрао је да на совјетску иницијативу треба позитивно одговорити у сваком случају, како у некомбудућем тренутку кад то Југославији буде биле неопходно, не буде касно. Без обзира на јавност и отвореност сусрета са совјетским колегом, Шуменковић је упозоравао да је турска престоница релативно мали град, да власти прате сваки корак страних дипломата, а да унутар дипломатског кора постоји жив интерес за сваки дипломатски контакт, а посебно за везе између представника земаља које немају установљене дипломатске односе међу собом. Упозоравао је на чињеницу да се његови контакти са Совјетима одвијају у условима совјетског похода на Финску и након одлуке Друштва народа о искључењу Совјетског Савеза из свог чланства, односно у атмосфери потпуне антисовјетске хистерије која. по његовој оцени, није захватила само Британце и Французе, већ у значајној мери у саме Турке. Он се бојао и реакције југословенских балканских савезника за које је мислио да ће њихова осетљивост према југословенско-совјетским 151

контактима расти директно пропорционално њиховом подозрењу према Совјетском Савезу. Такође, сматрао је да балкански савезници сигурно сматрају и очекују да их Југославија званично обавести о сваком свом значајнијем кораку предузетом према Совјетском Савезу. Тиме би се код њих отклонила свака могућа сумња у искреност југословенских намера. Напомињао је да је услед питања француског амбасадора да ли има да га информише о нечему из својих разговора с Терентјевим што се тиче односа између Совјетског Савеза на једној и Француске и Велике Британије на другој, већ упадао у незгодне и непријатне ситуације. Он је турским домаћинима и француском колеги објашњавао своје контакте са совјетским амбасадором искључиво куртоазним разлозима. Говорио је да није водио политичке разговоре с њим, већ да је само желео са боље информише о Совјетском Савезу и његовој спољној политици.201 Шуменковић није био задовољан инструкцијама које је добијао од Цинцар-Марковића да разговоре води искључиво у апсолутној дискрецији и на незваничној основи јер је то било у потпуној супротности са садржајем самихразговора у којима се дотицао односа између Италије, Југославије и Совјетског Савеза. Исто тако, сметало му је то што је био принуђен да води разговоре о совјетском погледу на будуће италијанске потезе према Југославији, без озбиљних обавештења о актуелним околностима и реалном нивоу италијанске опасности.202 201 AJ. фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34, 595, Писмо посланика Шуменковића министру иностраних поспова од З.јануара 1940, стр. 2. 202 Исто.стр.З. 152

/

Посланик Шуменковић је вештим приступом совјетском колеги, али и свом министарству, отварао путеве и могућности успостављања дипломатских односа између Југославије и Совјетског Савеза. Са своје стране je неодлучној, заплашеној и изнад свега опрезној југословенској дипломатији настојао да укаже на совјетску отвореност према Југославији и могућности ближег контакта. Говорећи о деликатности саме мисије и могућности да њен конспиративни карактер буде компромотиван, настојао да југословенску владу подстакне да се директно изјасни у односу на камуфлиране совјетске понуде. Успешним Шуменковићевим лавирањем између Совјета, турских домаћина и вођства југословенске дипломатије, стварали су се неопходни услови и отварала нада да ће коначно односи између Совјетског Савеза и Југославије бити успостављени у свом пуном међународном капацитету. Совјетско-фински сукоб је имао посебан значај за опредељење југословенске владе за успостављање дипломатских односа са Совјетским Савезом. Сам карак^ тер сукоба и совјетске политике на Балтику директно су утицали да почетно одушевљење повратком Совјетског Савеза на европску политичку сцену почне постепено да сплашњава и да југословенска влада том проблему приступи с озбиљним резервама плашећи се да би након завршетка кампање у Финској, Совјети могли предузети агресивније кораке ка Балкану. Страх југословенске владе је био додатно ојачан претњом од могуће бољшевизације земље. Иако је совјетско-фински сукоб уз југословенско зазирање од могућег кварења односа с Великом Британијом, Француском и Италијом, представљао 153

кључни моменат који је одложио успостављање дипломатских односа између Југославије и Совјетског Савеза како то тврди угледни руски историчар Михаил Мелтјухов203, он је на југословенској страни отворио нове дилеме и размишљања везана за будућу политику Совјетског Савеза на Балкану. Повољан исход рата по Совјете, њихове чврсте гаранције југословенској страни да неће подстицати ширење бољшевичких идеја на југословенској територији, подржавати територијалне претензије југословенских суседа према Југославији и ступати у савезе на Балкану који би били уперени против виталних југословенских интереса утицали су да се унутар вођства југословенске дипломатије створи уверење да је сазрела ситуација за отпочињање разговора о успостављању спољнотрговинских, а потом и дипломатских веза између две земље. С тим је успешно коинцидирала и активна улога југословенске дипломатије на плану успостављања и ширења контаката са совјетским дипломатским представницима. Дипломатски резултат, постигнут првенствено залагањем југословенског посланика у Анкари Шуменковића је отворио нове путеве формалног окончања започетих разговора и успостављања редовне комуникације између две владе у пуном спољнополитичком обиму.

203 М. Мелтгохов, Упутенншп шанс Сталина. Схватка за Европу 1939 - 1941, Москва, 2008, стр. 159.

154

НА НОВОМ ПОЧЕТКУ

Трговински преговори. Увод у нормализацију односа. Југословенска влада се услед оштре и брзе промене међународне ситуације којаје прново у орбиту политичких збивања повратила Совјетски Савез.и његов утицај на Балкану, нашла пред новим,дилем.ама- Спољнополитичка нужност је налагала успостављање ближих контаката са Совјетима у циљу Јачања сопствене спољнополитичке позиције у односу на Италију, Немачку и западне савезнике, али је страх од могућег јачања бољшевичког утицаја у земљи и конфронтирања са англо-француским савезницима или земљама Осовине, био изражен претећи да угрози постојећи напредак на плану међусобног приближавања. У датим околностима, очигледно настојећи да се приближи Совјетима, али да у догледно време избегне директно повезивање, југословенска влада се одлучила за да отпочне процес трговинских преговора са Совјетским Савезом. Кнез Павле је изузетно опрезно наступао према питању успбстављања било каквих контаката са Совјетским Савезом. У моментима кад је већ било одлучено да се приступи трговинским разговорима, он је сматрао да формално признање Совјетског Савеза и успостављање редовних дипломатских односа треба максимално одложити и одуговлачити. Сматрао je да то треба учинити само ако буде неопходно, а унутрашња ситуација сталожена и сређена. Био је уверен да би будуће совјетско 157

посланство у Београду било стециште „незадовољних елемената' и опозиције, а да би совјетски посланик сигурно политиком ширења павославних и словенских веза привукао и шире масе. За себе је написао да се не сме заборавити „туторство Хартвигово". Био је дубоко уверен да се „Русија мора искористити за наше циљеве" и да се не сме заборавити да је постојећа сродност истовремено и највећа опасност по будуће односе и очување југословенске националне независности. Закључио је: „Нипошто не пустити Русију на Балкан“.204 Страхови.Л сумње кнеза Павла су представљали озбиљан инхибирајући фактор на путу југословенско-совјетског збли^кавања. Стрепња од могућег ширења бољшевизма, али и политичке, економске и војне хегемоније старијег брата на Балкану čy се комбиновале и чиниле сам приступ Југославије Совјетском Савезу изразом не природне тежње, већ геополитичке нужде. За отпочињање трговинских преговора, изабран је већ утврђени дипломатски канал који је водио преко амбасадора Шуменковића и Терентјева. У том циљу југословенски министар иностраних послова АлексанДаР Цинцар-Марковић је 22. марта 1940. обавестио Шуменковића~да~]е влада донела одлуку да у Совјетски _Савез упути једну званичну делегацију са циљем отпочињања економских преговора. Истовремено му је наложено да у највећој дискрецији о томе обавести свог колегу Терентјева.205 Шуменковић је одмах контактирао 204 АЈ, фонд 797 - Лични фонд кнеза Павла Карађорђевића, ролна 15, Белешка о Русији (април 1940) 205 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,599, ТелеЈрам министра иностраних послова амбасадоруу Анкари од 22. марта 1940.

158

Терентјева који је са своје стране поздравио југословенску иницијативу и изразио своје уверење да ће совјетска влада сигурно позитивно реаговати, али да не може дати званичан одговор пре него што буде добио одговор од свог министарства.206 Он је одмах информисао своје претпостављене о југословенској намери да у Совјетски Савез упуте делегацију састављену од виших државних чиновника с циљем потписивања посебног трговинског споразума између Југославије и Совјетског Савеза. Навео је да га је Шуменковић обавестио да би се такав корак југословенске владе могао сматрати потезом у правцу стварања погодне основе за развој будућих међудржавних односа. Свега неколико минута по одласку Шуменковића њега је посетио саветник југословенске амбасаде који га је замолио да разговоре које је имао са Шуменковићем држи у потпуној диискрецији.Истицао је да се суздржао од било каквих званичних изјава и одговора на југословенску иницијативу.207 Очекивани званични одговор совјетске владе је стигао већ 26. марта. Совјетска влада је одговорила да нема ништа против успостављања нормалних економских Јзеза с Југославијом, али да би желела да буде упозната с југословенским планом вођења преговора, односно потенцијалном агендом с којом би југословенска 206 AJ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,600, TeneipaM амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 23. марта 1940. 207 Писвмо полномочного представителл СССР в Турции А. В. Тереншоева e НКИД о предложении кзгославского представителвства напарвитв e Москву делагацик> длл переговоров об установлении жономических отношенип 23 марта 1940, Советско-тогославские отношенил 1917 - 1941,Москва, 1992, стр. 308.

159

делегација дошла на преговоре у Москву.208 Истог дана Шуменковић је обавестио своје министарство да га је Терентјев известио о сагласности коју је добио од Молотова. Совјетска влада је позитивно одговорила на југословенску иницијативу за успостављање трговинских односа и да је у принципу сагласна са доласком владине трговинске делегације у Москву. Совјети су били спремни да уколико југословенска страна на томе буде инсистирала задржи преговоре у апсолутној дискрецији, али је тражила да јој се унапред достави базично југословенско виђење преговора.209 У даљим контактима између двојице амбасадора разговарало се прјединим детаљима везаним за појашњење југословенске и совјетске почетне преговарачке позиције, односно утврђивање програма будућих разговора. С обзиром на околност да су преговори иницирани са југословенске стране, Совјети су југословенској страни остављала слободу да достави програм трговинских преговора.210 Такође, совјетски амбасадор је отворено алудирао на то да трговинске разговоре доживљава као увод у даље јачање 208 Телеграмма НКИД полномочному представителто СССР в Турции А. В. Теренпњеву о согласии Советского правителвства принлтв официалвнут правителвственнут делегацит ЈОгославии длл переговорое об установлении зкономических свлз межоу овумл странами 26 марта 1940, Советско-тогославские отношенил 1917 - 1941,Москва, 1992, стр. 308. 209 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,601, Телејрам амбасадора у Анкари министру иносшраних послова од 26. марта 1940. 210 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,603, ТелеГрам амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 27. марта 1940.

16о

међусобних разговора и предлагао да у циљу очувања дискреције, југословенска трговинска делегација отпутује у Москву преко Цариграда, а не преко Румуније.211 Југословенска влада је неколико дана оклевала с одговором на своје услове за почетак преговора. Почетком априла, влада је преко амбасадора Шуменковића обавестила Совјете да се њена преговарачка позиција заснива на потреби закључења трговинског уговора на бази апсолутног повлашћења о обостраном поступању са пословним светом, пловидби и транзиту, затим споразума о плаћању путем клиринга коме би били придодати контигенти обострано извезених производа и отварању трговинских агенција у престоницама обе земље које 6и имале задатак да контролишу робни и платни промет, а чији би се положај утврдио током преговора.212 У погледу транзита робе, Совјети су предлагали да она буде транспортована преко Бугарске коју су сматрали као најповољнију због свог утицаја у тој земљи, али и добрих односа које је она имала с Југославијом.213 Совјетски амбасадор је користио интензивну комуникапију с југословенским колегом да охрабри југословенску страну и на политичком плану уверавајући свог саговорника да Совјетски Савез нема никаквих агресивних намера на Балкану, да 211 AJ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,604, TeaeipaM амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 26. марта 1940. 212 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,607, Теле1рам министра иностраних послова амбасадоруу Анкари од 7. априла 1940. 213 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,609, ТелеЈрам амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 9. марта 1940. 161

води политику неутралности и невезивања ни за Немачку, нити за западне савезнике.214 Из совјетске престонипе је брзо стигао одговор у коме је потврђено прихватање југословенског плана преговора и изражено очекибање брзог доласка југословенске делегације у Москву. Напоменуто је да ће за преговоре бити задужен народни коесаријат за спољну трговину.215 Совјети су и даље са своје стране били спремни да долазак југословенске трговинске делегације држе у пуној дискрецији, али је амбасадор Шуменковић отворено изнео став да је то у стварности тешко одржати и да би било добро у том правцу у сагласности са совјетском страном, издати одговарајуће саопштење за јавност како би се у моменту преговора избегли злонамерни и нетачни коментари. Совјети су очекивали податке о тачном саставу делегације, термину њеног доласка у Москву и путу којим ће стићи. Шуменковић је тражио и дозволу да о томе обавести турску страну стрепећи да би даља дискреција могла довести до ситуације у којој би домаћини добили информације из других извора што би југословенског амбасадора довело у крајње непријатну ситуацију.216 Цинцар-Марковић је одговорио да ћеу најкраћем временском року послати информације о саставу и кретању југословенске делагације,

као и о односима са турским представницима.217 Он је 16. априла обавестио Шуменковића да ће наредног дана југословенска влада издати званично саопштење о одласку југословенске привредне делегације у Москву. Јављао је да ће југословенску преговарачку групу предводити бивши министар Милорад Ђорћевић218 и помоћник министра трговине и индустрије Сава Обрадовић, а да ће у делегацији бити још неколико чиновника чија ће имена послати накнадно. Одлучено је да југословенска мисија отпутује преко Букурешта, па је совјетска страна замољена да изда неопходне визе члановима југословенске делегације. Очекивао је да ће чланови делегације кренути на пут у року од недељу дана.219 Заиста, 18. априла, 217 AJ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34.612, TeaeipaM министра иностраних послова амбасадору у Анкари од 13. априла 1940.

215 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,610, Телејрам амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 10. априла 1940.

218 Милорад ТЈорђевић (1896 - 1943). Основну школу и гимназију је завршио у Шапцу, а Правни факултет у Алжиру. У Министарству финансија је рсадио од 1919. Бавио се буџетским и финансијским питањима. Био је помоћник финансијског директоа Народне банке, вицегувернер Народне банке, министар финансија у владама Петра Живковића, Војислава Маринковића, Николе Узуновића иИлана Сршкића (новембар 1931 -децембар 1934),апотомдиректор неколико банака.укључујући и Београдске задруге која је сматрана банком владарског дома. Као министар се посебно ангажовао на плану стабилизације државних финансија и и смањења државних расхода. Ухапшен је за време немачке окупације и заточен у логору на Бањици. Више пута је ислеђиван од стране Гестапоа. Од њега се тражило да да изјаву да је током трговинских преговора у Москви радио на стварању савеза против Трећег Рајха. Пошто није хтео да сарађује с полицијским органима, стрељан је 9. маја 1943.

216 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,611, TeneipaM амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 11. априла 1940.

219 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34.613, TeneipaM министра иностраних послова амбасадору у Анкари од 16. априла 1940.

214 AJ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,608, Телејрам амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 9. април 1940.

162

1бЗ

београдска „Политика1 је донела вест о оддуци да се у Москву упути југословенска делегација за вођење трговинских преговора са Совјетима и да ће на њеном челу бити бивши министар Милорад ТЈорђевић.220 Истог дана, Цинцар-Марковић је југословенске представнике у иностранству обавестио о скором одласку југословенске трговинске делегације у Совјетски Савез ради закључења трговинског уговора са том земљом и да о том југословенском кораку обавесте представнике земаља домаћина. Истицао је да су Југославији у условима непосредног ратног окружења, неопходне сировине које се могу набавити само у СССР-у и САД-у. Совјетски Савез је долазио у обзир за набавку памука и нафте. Напомињао је да се не ради о успостављању званичних дипломатских односа, али да се ради о важном крраку у правцу нормализације југословенско-совјетских односа.221 Убрзо је совјетска страна преко амбасадора Терентјева званично обавештена о саставу југословенске делегације. Потврђеноједа ће се на челу југословен^ ских преговарача налазити Милорад 'ђорђевић и Сава Обрадовић, а да ће поред њих делегацију чинити и вицегувернер Народне банке Љубиша Микић, Рудолф Бићанић, директор Дирекције за спољну трговину, индустријалац Иван Авсенек, саветник Министарства иностраних послова Владислав Марковић и секретар делегације Драго Залар. Делегацију су пратили и дописници агенције „Авала“, као и Централног Пресбироа. 220 TpioeuHCKU претвори са СССР, „Политика", 18.април 1940. 221 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,614, ТелеГрам министра иностраних послова амбасадору у Анкари od 16. априла 1940.

164

Наложено је да се совјетска страна упознао што детаљније с биографијом шефа делегације. Југословенска трговинска делегације је кренула на преговоре у Москву"20. априла 1940. преко Букурешта.222 О томе је обавештен амбасадор Терентјев. Совјетима је саопштено да ТЈорђевић и Обрадовић имају владино пуномоћје да потпишу неопходне споразуме са Совјетима.223 Из разлога посебне осетљивости односа с Италијом, југословенски министар иностраних послова ЦинцарМарковић је 17. априла позвао италијанског посланика у Београду како би га лично обавестио о југословенским разлозима за отпочињање трговинских разговора са Совјетима. Он је истакао да је југословенска влада била принуђена да отпочне разговоре услед алармантне несташице кључних сировина - нафте, памука и гвожђа, које се услед ратних околности могу набавити искључиво на совјетском или америчком тржишту. Гледано из југословенског угла, снабдевање из САД би било проблематично због велике удаљености и сигурне англо-француске контроле. Наводио је да је то био главни разлог што је југословенска влада решила да започне преговоре са Совјетима о закључењу трговинског споразума на бази најповлашћеније нације. Обавестио је италијанског посланика да су прелиминарни разговори на вођени у том циљу дали позитивне резултате и да ће у најскорије време југословенска делегација 222 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Јутославије у Анкари, ф. 34,617, ТелеГрам министра иностраних послова амбасадору у Анкари od 19. априла 1940. 223 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,620, ТелеГрам министра иностраних послова амбасадоруу Анкари od 20. априла 1940.

165

предвођена некадашњим министром ТЈорђевићем отпутовати у Совјетски Савез.Италијански посланик је отворено питао да ли тај корак представља увод у успостављање званичних дипломатских односа. Одговорено му је да ће се о томе размишљати по завршетку трговинских разговора уколико буду окончани с позитивним резултатом. Истог дана, уважавајући сличне специфичности међудржавних односа, Цинцар-Марковић је позвао и немачког посланика и обавестио га о истом.224 Италијански посланик је са своје стране процењивао да је вест о одласку југословенске делегације у Москву пропраћена у београдској штампи на контролисан и резервисан начин и да сам почетак званичних разговора говори да је завршено с антисовјетском нотом југословенске спољне политике која је представљала једно од њених деценијских обележја. Примећивао је да су разговори наишли на позитиван пријем код левичарских и патриотских кругова у земљи. Лично је сматрао да англо-француска пропаганда почетак разгово-^ ра жели да представи као нов израз антииталијанског и антинемачког става југословенске владе што је сматрао апсурдним с обзиром да већина земаља има редовне дипломатске и трговинске везе са Совјетима.225 Са своје 224 Izveštaj italijanskog poslanika и Beogradu od 17, aprila 1940. o odluci jugoslovenske vlade da započne pregovore sa SSSR radi zakljućenja trgovinskog sporazuma, E Trgo, (odgovorni urednik), Aprilski rat 1941. Zbomik dokumenata, I, Beograd, 1969, str. 599-600. 225 Izveštaj italijanskog poslanika u Beogradu od 20. aprila 1940. Čanu o pisanju jugoslovenske štampe i reagovanju javnog mnjenja povodom vesti o početku trgovinskih pregovora između Jugoslavije i SSSR, F. Trgo, (odgovorni urednik), Aprilski rat 1941. Zbornik dokumenata, I, Beograd, 1969, str. 599-600. 166

стране, совјетске обавештајне структуре су на основу информација с којима су располагале дошле до закључка да је Италија припремала напад на Југославију половином априла 1940, али да је почетак југословенско-совјетских економских преговора утицао да италијанска влада одустане од такве намере и да делимично повуче своје војне снаге с југословенске границе, а да у Југославији постоји нада да ће у случају италијанског напада, Француска помоћи Југославији.226 У круговима италијанског посланства у Београду се шпекулисало да је одлука владе да. започне трговинске преговоре са Совјетским Савезом. изазвала кризу владе. Говорило се да је лидер словеначких клерикалаца и председник Сената Антон Корошец изразити противник одласка југословенске трговинске, делагације у Москву ради преговора и да прети изласком из владе и одласком у опозицију.227 Ширили су се и гласови да ће у наредним данима уследити и оставке Михе Крека и бана Дравске бановине Натлачена као израз неслагања с политиком отварања преговора и приближавања Краљевине Југославије Совјетском Савезу.228 Сличан дипломатски поступак у циљу прелиминарног обавештавања је био предвиђен и према британском отправнику послова кога је помоћник министра 226 Из сводки Плтого управленил РККА no собштилм на Западе, 3 мал 1940, В. А, Гаврилов (составителв),Военнал разведка информирует. Документм Разведуправленил Краснои армии (днварв 1939 - икзнв 1941), Москва, 2009, стр. 300. 227 О политичким ставовима Антона Корошеца опширније: М. Зечевић, Прошлост и време. Из историје Јутславије, Београд, 2003. 228 ВА, пописник 17, к. 26a, ф. 4, д. 6, Информација Управе ipaga Beoipaga Друјом обавештајном одељењу Главно! Ђенералшшаба.

167

иностраних послова Смиљанић позвао к себи увече 17. априла и пренео му намеру да жели да му лично, пре него што то буде објављено у јавности да је југословенска влада донела одлуку да започне трговинске преговоре са Совјетима. Рекао је да ће и југословенски посланик у Лондону то званично саопштити британској влади. Смиљанић је сматрао да почетак трговинских преговора треба да буде увод у успостављање званичних дипломатских односа са Совјетима. На питање британског отправника послова шта је предмет разговора, Смиљанић је одговорио да Југославија намерава да у Совјетском Савезу набавља нафту и памук које је Југославија тешко набављала, а за које је сматрао да би у случају повољног исхода разговора могле лако да се транспортују Дунавом и Црним морем. Истицао је да ће Југославија вероватно извозити дуван и стоку у Совјетски Савез. Бриатнског дипломату су интересовали даљи кораци југословенске владе, али је смиљанић избегавао директан одговор истичући да југословенска дипломатија још од 1933, кад је југословенска влада заједно са Совјетима потписала са совјетском владом и владама других земаља пакт који дефинише агресора, па су из тога изводили закључак да се Југославија на тај начин сагласила с признањем совјетске владе. Британци су сматрали да би споразум о куповини совјетске нафте од стране југословенске владе било повољно по Британију и њене ратне напоре уколико би количине совјетске нафте испоручене Југославији смањиле укупну квоту испоручену Немачкој од стране Совјетског Савеза. У погледу памука је ситуација била неповољнија. Начелно, британски споразум с Југославијом о 168

контигентирању увоза памука не спречава југославију да набавља памук у Совјетском Савезу. Они су размишљали да сав будући совјетски извоз памука у Југославију укључе у укупну квоту увоза памука одређену за сваки квартал.У круговима британске дипломатије се оцењивало да је југословенска влада предузела одлучујући корак који превазилази оквире економског значаја јер ће трговинска размена бити ограниченеих размера пошто ће совјетски извоз морати бити покривен југословенским у ту земљу. Главни значај покренутих економских разговора су видели у јасном отварању перспективе успостављања дипломатских односа и напуштање политике вештачког одржавања односа с представником царске Русије чије се име у виду представника руске емиграције и даље налазило на дипломатској листи и то због дужине присуства у земљи на почасном првом месту. Оцењивало се да ће такв корак југословенске владе наићи на велике симпатије београдске јавности. Сличан разговор, помоћник министра Смиљанић је обавио и са француским представником у Београду.229 аредних дана је британски посланик у БеограД¥_ Кемпбел обавестио своје министарство да је од кнеза Павла добио детаљне информације о томе да су конЈгакти са совјетском страном успостављени преко југословенских и совјетских представника у Анкари и да је ту иницијативу Москва с одушевљењем прихватила. По Кемпбелу, кнез Павле је рекао да се на такав корак одлучио након тога што је проценио да би такав потез 229 Poverljivi izveštaj otpravnika poslova u Beogradu Dewa državnom sekretaru lordu Halifaxu, 18. aprila 1940, Ž. Avramovski (priređivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, III (1939- 1941), Beograd, 1996, str. 424-425.

169

у Италији изазвао осећај несигурности и неизвесности јер су те две земље оштро калкулисале с антибољшевичким уверењима кнеза Павла и чврсто рачунале на то да он неће посегнути за приближавањем Совјетском Савезу.Кнез Павле је говорио да трговински преговори са Совјетима могу довести и до успостављања дипломатских односа, али да то и није његов главни циљ, већ држање Италије у неизвесности. Сматрао је да је таквој југословенској политици погодовало то што Британија није ушла у оштар сукоб са Совјетима у погледу Финске јер би у том случају маневарски простор Југославије на дипломатском пољу био знатно сужен и у погледу односа са Совјетима сасвим ограничен.230 О совјетско-југословенским економским преговорима с британским послаником у Београду je разговарао и министар Цинцар-Марковић који није крио задовољство отварањем тог дипломатског канала. Југословенски министар је уздизао улогу кнеза Павла у отпочињању преговора за кога је нагласио да је морао да се уздигне изнад личних осећања. Њега је занимао став британске владе према учињеном југословенском потезу. Добио је одговор да Велика Британија такав југословенски акт сматра корисним посебно у погледу односа с Италијом. Цинцар-Марковић је истицао да се приликом доношења одлуке о започињању преговора посебно водило рачуна о италијанској и немачкој реакцији. Није пропустио прилику да нагласи да ће 230 Strogo poverljivo privatno pismo poslanika и Beogradu Campbella stalnom državnom podsekretaru Alexanderu Cadoganu, 22. aprila 1940, Ž. Avramovski (priređivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, III (1939 1941), Beograd, 1996, str.426.

170

економски преговори бити вођени изузетно обазриво и да ће резултирати успостављањем дипломатских односа између Југославије и Совјетског Савеза.231 Југословенски посланик у Лондону Иван Суботић је 18. априла по инструкцијама југословенске владе, обавестио подсекретара Батлера о намери југословенске стране да с представницима совјетске владе отпочне економске и финансијске преговоре. Он је британску страну обавестио да је главни циљ започињања преговора настојање владе да реши постојеће проблеме у погледу снабдевања неопходним сировинама, као и о саставу делегације. За шефа делегације Тјорђевића је рекао да је конзервативних начела. Тиме је вероватно код свог саговорника желео да створи утисак да југословенска влада остаје и даље на својим старим антибољшевичким позицијама и постулатима очувања неутралности у постојећем сукобу. Британски дипломата је саслушао Суботића, али се није упуштао у коментарисање информација које је добио.232 Британци су били поприлично скептични у вези с исходом југословенско-совјетских трговинских преговора.Нису били сигурни да ће они резултирати обновом дипломатских односа. Оцењивали су да је одлука о отпочињању трговинских разговора била поипуларна, али из погрешних разлога јер се веровало да су покренути искључиво да 231 Poverljivi izveštaj poslanika и Beogradu Campbella državnom sekretaru lordu Halifaxu 27. aprila 1940, Ž. Avramovski (priređivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, III (1939 - 1941), Beograd, 1996, str. 431. 232 Službena beleška o razgovoru jugoslovenskog poslanika u Londonu Subotića sa parlamentarnim podsekretarom u Foreign Officeu Butlerom, 18. aprila 1940, Ž. Avramovski (priređivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, III (1939 - 1941), Beograd, 1996, str. 423.

171

би се напакостило Италији. Процењивало се да Италија неће дозволити јачи совјетски продор, нити ширење совјетске пропаганде. Шта више и поједини југословенски спољнотрговински чиновници нису очекивали да ће доћи до закључења уговора и да започети разговори имају пре карактер извиђања ситуације пре закључења споразума. Сумњало се да ће Совјети испоручити Југославији нафту јер је није хтела испоручити ни америчким компанијама, а у погледу совјетских захтева за југословенским испорукама олова и бакара да се ради о совјетској манипулацији јер и сами располажу довољним количинама тих метала.233 Непосредно по одласку југословенске трговинске делегације у Москву, совјетски посланик у Мађарској Шаронов се приликом отварања једне изложнбе срео с југословенским министром трговине и индустрије Иваном Андресом. Том приликом Андрес је совјетског дипломату уверавао да је прави инцијатор разговор управо кнез Павле, који је упркос томе што је према питању разговора са Совјетима раније имао изразито негативан став, сада позвао министра Андреса и наложио му да отпочне преговоре са Совјетима. Андрес је говорио да је наводно он лично намеравао да путује у Москву, али да је кнез Павле сматрао да из разлога непостојања редовних дипломатских односа уместо министра делегацију треба да предводи бивши министар. Југословенски министар је говорио да је почетак трговинских преговора са Совјетским Савезом веома добро 233 Privatno poverljivo pismo poslanika u Beogradu Campbella A. Cadoganu, 6. maj 1940, Ž. Avramovski (priređivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, III (1939- 1941), Beograd, 1996, str. 439. 172

примила београдска јавност која посебно поздравља совјетски повратак политици панславизма.234 На саму најаву одласка југословенске трговинске делегације у Москву, реаговала је и немачка дипломатија која је преко свог амбасадора у Анкари који је у писаној форми честитао совјетском амбасадору на том кораку поздравивши са своје стране предузете мере. Он је са своје стране оценио да ће тај корак допринети очувању мира на Балкану. Терентјев је о томе обавестио Шуменковића истичући свој утисак да Папен раниј’е није био обавештен о југословенско-совјетским разговорима.235 На Шуменковићеву отворену сугестију, Цинцар-Марковић је издао налог да ^ејугословенски амбасадор у Анкари свом колеги захвали званично и изрази задовољство југословенске владе што је дошло до почетка трговинских разговора. Такође, захтевано је да се совјетска влада обавести о тбме да је овај корак првих званичних разговора представника две државе наишао на топао пријем у југословенској јавности. Цинцар-Марковић се посебно захвалио амбасадору Шуменковићу на посебно уложеном напору и настојању да целокупан процес преговора држи у пуној дискрецији што је за југословенску владу имало посебан значај.236 И 234 Запип беседш полномочного представителл СССР в Венгрии H. И. Шаронов с министром торговли и проммшлености КЗгослаeuu И. Андресом 26 апрелл, Документм внешнеи политики, т. 23, кн. I, Москва, 1995, стр. 231-232. 235 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,622, ТелеЈрам амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 22. априла 1940. 236 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,623, ТелеЈрам министра иностраних послова амбасадоруу Анкари од 22. априла 1940.

173

разговора Молотов се интересовао за унутрашње политичке прилике у Јутославији истичући да се ради о сложеној држави и изразио жељу да у привредним односима са Совјетским Савезом колико је то могуће буду заступљени сви делови југословенске краљевине. Напоменуо је да је као председник Савета комесара СССР спреман да изађеу сусрет и другим југословенским захтевима и жељама уколико их има.239 Молотов је очигледно имао у виду скори споразум Цветковић-Мачек, спорну совјетску политику према националном питању у Југославији, али и намеру да трговинскки разговори у скоријој будућности прерасту у тешње политичке контакте.2,10 Милорад, Тјорђевић је говорио о мањим проблемима који постоје у преговорима. Истицао је да југословенска влада не може у потпуности да одговори совјетским захтевима за испоруком руда пошто је југословенска продукција ангажована за захтеве других земаља и домаће потребе, а да је југословенска пољопривредна производња запостављена и да Југославија може понудити у замену контигент живе стоке и расплодних грла.241 На

Терентјев је са совоје стране захвалио југословенском колеги и шефу југословенске дипломатије.237 Совјети су и у наредном периоду преко Терентјева изражавали своје задовољство отпочињањем преговора и начином на који су се они одвијали отворено очекујући њихов повољан исход.238 Преговори у Москви су се повољно одвијали по југословенске интересе. Чланове југословенске делегације јје 8. маја 1940, примио и Вјачеслав Молотов који се према југословенским представницима односио изузетно срдачно и предусретљиво. Шеф јутословенских преговарача Милорад Тјорђевић je изразио своје задовољство што се преговори повољно одвијају и ближе се свом успешном завршетку. Већ на самом почетку Молотов је изразио ^воје жаљење што до тога није дошло раније, али и додао _Да се на прошлост не треба освртати, већ да треба гледати У будућност. Микојан је са своје стране додао да се преговори одвијају успешно. Тјорђевић је отворио питање могуће пропаганде совјетских представништава, као једно од најосетљивијих питања међусобних односа на шта је Молотов одговорио да Ј'угословенска страна може бити спокојна и да он лично гарантује да совјетска трговинска представништва ни на који начин неће учествовати у ширењу било ког облика бољшевичке пропаганде и да ће се бавити искључиво својим основним послом што је посебно цењено са југословенске стране. У даљем току 237 AJ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,625, Телејрам амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 23. априла 1940. 238 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,630, Телејрам амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 7. маја 1940.

174

\

239 АСАНУ, 14438 - Оставштина др Милорада "ђорђевића, Белешка о пријему јутсловенске пЗртвинске деле!ације код председника Савеша комесара и комесара за спољне послове i. Молотовау Кремљу - Москва на дан 8. маја 1940. Године; Из записи беседш наркома иноcmpaHHbi дел СССР В. М. Monomoea с членами кзгославскоп зкономинескоп делегации о ходе зкономических переговоров 8 мал 1940, Советско-шгославские отношенил 1917 - 1941, Москва, 1992, стр. 313-316. 240 Ј. Hoptner, Jugoslavija и krizi 1934-1941, Beograd, 1965, стр. 187-188. 241 АСАНУ, 14438 - Оставштина др Милорада ТЈорђевића, Белешка о пријему јуГословенске тртвинске делеЈације код председника Савета комесара и комесара за спољне послове i. Молошовау Кремлу - Москва на дан 8. маја 1940. тдине; Из записи беседм наркома ино175

Молотовљеве опаске се надовезао члан делегације Рудолф Бићанић који је прилику која му се указала искористио за личну промоцију и представљање политике Хрватске сељачке странке истичући заслуге Стјепана Радића и његов однос према совјетима, да би на крају истакао опредељење за развијање добрих односа и неутралности на Балкану и да посебно треба тежити успостављању добрих односа са Бутарском. Молотов је оценио да две словенске земље морају породубљивати своје везе, док је ТЈорђевић бранио југословенски став и опредељење да заједно с Бугарском треба стварати један дефанзиван блок који би имао за циљ одбрану заједнич ких интереса. Молотова је интересовало и кога Југосла вија сматра опаснијим по своје интересе - Италију.или_ Немачку. Одговорено му је да је то свакако Италија_и дајеТугославија одлучна да истрајава на позицији своје оружане неутралности, али не и по сваку цену. т>°РОе вић се дотакао и могућности совјетских испорука нао ружања Југославији, али је добио неодређен одговор да Совјети израђују оружје за своје потребе и потре е балтичких земаља с којима имају посебне споразуме о војној помоћи. Искористо је прилику да говори о со вјетским војним и економским успесима истичући да Совјети немају никаквих обавеза ни према коме што је требало да буде својеврсна порука југословенским еми сарима да Совјети намеравају у погледу Југославије и Балкана да воде потпуно независну политику.*4" странни дел СССР В. М. Молотова с членами пгославскоп жономическоп делегации о ходе зкономических переговоров 8 мал 1940, Советско-к>гославские отношенил 1917 - 1941,Москва, 1992, стр. 313-316.

242 Исто

176

Италијански амбасадор у Москви је известио своје министарство о пријему југословенске делегације код Молотова. Јављао је да је посебну забуну у дипломатском кору изазвала вест Радио Лондона да се у Москви налази југословенска војна делегација. Сматрао је да су иницијални економски разговори, прерасли у разговоре који имају политички карактер. И он и његов немачки колега су изражавали велико интересовање за саме разговоре, али су били разочарани мањком проверених и поузданих информација.243 Милорад ТЈорђевић се II. маја срео насамо и са совјетским кбмесаром за спољну трговину Анастасом Микојаном. Том приликом Микојан се у потпуности сагласио с југословенским захтевима везаним за совјетско преузимање обавезе уздржавања од спровођења политичке пропаганде посредством будућег трговинског представништва. Он је ТЈорђевића обавестио да је с Молотовим разговарао о могућности повећања укупне размене преко квота које је предвиђао усаглашени споразум о п латном промету, да се Молотов сагласио с тим и да очекује конкретан југословенски предлог. На то је Тјорђевић спремно одговорио да Југославија може посебном разменом писама да се обавеже на увоз и већих контигената од оних које буде предвиђене споразумом под условима који су прописани споразумом о плаћању.244 И с тим се Микојан начерлно сагласио. У погледу могуће совЈетске 243 Izveštaj italijanskog otpravnika poslova u Moskvi od 10. niaja 1940. Canu povodom boravka jugoslovenske privredne delegacije u Moskvi, F. Trgo, (odgovorni urednik), Aprilski rat 1941. Zbornik dokumenata, I, Beograd, 1969, str. 627-629. 244 АСАНУ, 14438 - Оставштина др Милорада Тјорђевића, Белешка о састанку шефа јуЈословенске тртвинске деле/ације Др. Мило-

177

испоруке ратног материјала Југославији, односно, бензина, керозина, авионских мотора, гума, авиона и противтенковских оруђа о чему је током ранијих разговора било помена, Микојан је изјавио да Совјети ратни материјал израђују за себе и балтичке земље с коЈима имају важеће споразуме о пријатељству и ненападању, као и према Бугарској с којом имају редовне дипломатске од-_ носе, али да су упркос чињеници да Југославија не припада ни једној од ове две категорије земаља спремни да испоруче тражено наоружање и војну опрему на чему му је Тђорђевић посебно захвалио.245 Микојан је молио и да се што пре реши питање смештаја совјетског трговинског представништва у Београду, пре доласка совјетског представника у Београд, како он не би био приморан да станује у хотелу што би стварало неповољан утисак у јавности. Тјорђевић се с тим сложио и обећао пуну помоћ и подршку југословенске владе.246 Микојан је очигледно наступивши с позиције совјетског државног врха крајње предусретљиво наступио према југословенским захтевима, настојећи да код Ј'угословенског саговорника створи утисак апсолутне совјетске отворености и разумевања за југословенске потребе и захтеве. На тај начин исказивало совјетско настојање у циљу охрабривања југословенске дипломатије на путу отворенијег приближавања Совјетском Савезу. Истог дана потписани су и уговор о трговинским односима и поморској пловидби, као и његов допунски протокол. рада Ђорђеви11а с комесаром за спољну трпзвину А.И. Микојаном у кабинету њетвом на дан 11. маја 1940. у 13 часова. 245 Исто 246 Исто

V8

Сама најава о успостављању трговинских веза између Југославије и Совјетског Савеза је изазвала низ реакција заинтересованих земаља. Бугарска је са своје стране изразила посебно интересовања поздрављајући такав корак две владе. Оцењивано је да такав уговор омогућава Југославији, као и Бугарској да се совјетском тржишту снабдева потребним сировинама. Сматрало се да ће успостављање економских веза водити и ка регулисању спорних политичких питања. Није пропуштена прилика да се изрази посебно задовољство чињеницом да је Бугарска пре Југославиј'е учинила такав корак и изрази уверење да ће, као и у случају Бугарске, то појачати осећај сигурности у земљи.247 Немачка је показала своје живо интересовање за ток и исход југословенско-совјетских разговора у Москви. Немачки амбасадор у Совјетском Савезу Шуленбург је настојао да се код совјетских домаћина информише о" самим разговорима. Он је настојао да се у директном контакту с Молотовим распита о ходу разговора. Добио је релативно штур одговор да се ради о класичним економским разговорима и да југословенска мисија има чисто економски карактер и да је за вођење преговора задужен Микојан. Сматрао је да ће економски преговори бити окончани потписивањем уговора о робној размени на бази клиринга робе ограничених размера.248 У 247 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,627, Допис министра иностраних послова амбасадору у Анкари og 22. априла 1940. 248 Беседа наркома иностранних дел СССР В.М. Молотова с noслом Германии в СССР Ф. Шуленбургом 5 мал, Документм внешнеи политики, т. 23, кн. 1,Москва, 1995, стр. 248-250.

179

Ј разговору c Молотовим 10. маја, он je настојао да добије информације о новим моментима у самим разговорима. Молотов је рекао да на југословенској страни постоји јасно опредељење за успостављањем дипломатских односа. Везано за саме трговинске преговоре, истицао је да они теку нормално и да је његов утисак да по питању југословенског опредељења за успостављање редовних односа, још увек није постигнут унутрашњи консензус свих меродавних фактора, па да из тог разлога Совјети неће форсирати то питање.249 Непосредно по закључењу јутословенскп-совје-тског споразума, италијански представник у Москви је обад вестио своје министарство о самом споразуму. Сматрао једа је одредбе уговора веома тешко спровести у дело и да су са обе стране свесни да он има првенствено политички значај и да као такав представља увод у успостављање редовне дипломатске комуникације између Југославије и Совјетског Савеза. Оцењивао је да је совјетска влада с посебним задовољством прихватила југословенску иниттијативу као доказ растућег совјет-_ ског утицаја на Балкану. По њему, Совјетски Савез је посебно желео да обнови свој утицај у највећој словенској земљи на балкану као бази даљег ширења совјетског утицаја у региону.250 249 Беседа наркома иностраннмх дел СССР В.М. Молотова с послом Германии e СССР Ф. Шуленбургом 5 мал, Документм внешнеи политики, т. 23, кн. 1, Москва, 1995, стр. 257-259. 250 Izveštaj italijanskog otpravnika poslova u Moskvi od 13. maja 1940. Canu o potpisivanju sovjetsko-jugoslovenskog ugovora o trgovini ipomorskom saobraćaju, F. Trgo, (odgovorni urednik), Aprilski rat 1941. Zbornik dokumenata, I, Beograd, 1969, str. 633-635. 180

Југословенско-совјетски трговински споразум је изазвао посебну пажњу у Бугарској. Бугарски министар иностраних послова је сматрао да се ради о југословенском настојању да у новонасталим околностима пронађе заштитника. У Бугарској је процењивано да се у пракси првобитна процена да се ради о активностима у оквиру развоја односа између Москве, Рима и Берлина, показала нетачном и да је ствар сасвим супротна, односно да Југославија у Совјетском Савезу тражи заштиту од евентуалне немачке и италијанске агресије. Сматрало се да овај акт нису ометали западни савезници јер такав акт може утицати на извесно размимоилажење између Совјета, Италијана и Немаца. Бугари нису благонаклоно гледали на југословенско-совјетско зближавање претећи да би Југославија својим геоплитичким значај ем и ресурсима могла преотети Бугарској првенство које је она имала у успостављању политичких и економских веза са Совјетима.251 Одлазак југословенске трговинске делегације у Москву изазвао је и различите шпекулације у заинтересп^ ваном делу европске јавности, као и у дипломатским круговима. Поред једнодушне оцене да се ради о уводу у успостављање дипломатских односа, говорило се и о томе да је један од главних циљева преговора и успостављање војнотехничке сарадње, односно југословенско настојање да у Совјетском Савезу набави неопходне количине недостајућег наоружања и војне опреме за своју 251 Izveštaj italijanskog poslanika и Sofiji od 24. maja 1940. Ćanu o odjeku sovjetsko-jugoslovenskog trgovinskog ugovora u Bugarskoj, E Trgo, (odgovorni urednik), Aprilski rat 1941. Zbornik dokumenata, I, Beograd, 1969, str. 648.

181

оружану силу. Плашећи се да би такве гласине могле компромитовати југословенску неутралну позицију, министар Цинцар-Марковић је југословенским дипломатским представницима наложио да одлучно демантују такве гласине и негирају да је у Москву упућена југословенска војна делегација, наглашавајући да се трговински преговори са Совјетима повољно одвијају, али да неких нових момената у југословенско-совјетским односима нема.252 Не може се тачно утврдити да ли је шпекулисање о могућим југословенским војним тражењима од Совјетског Савеза било проузроковано оценом да би такав корак могао да уследи или је неким каналом таква информација „исцурела“ или намерно пуштена из југословенских војних и дипломатских кругова, али током разговора у Москви је дотакнуто и питање могућих совјетских војних испорука Југославији. С тим у вези, Цинцар-Марковић је од амбасадора Шуменковића затражио да преко совјетске амбасаде у Анкари провери да ли би Совјетски Савез могао Југославији да испоручи 50-100 ловачких авиона, 100 извиђачких авиона, тешка артиљеријска оруђа, средње и тешке тенкове, као и бензин и керозин за авијацију.253 У контактима с британским ваздухопловним изаслаником у Београду новопостављени командант југословенског ваздухопловства генерал Боривоје Мирковић није крио уверење да 252 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,632, Телејрам министра иностраних послова амбасадору у Анкари од 7. маја 1940. 253 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,632, TeneipaM министра иностраних послова амбасадору у Анкариод 18.маја 1940.

се недостајући модерни борбени авиони могу набавити једино у Совјетском Савезу и своје настојање да са те стране набави што више борбених авиона. Није био сигуран да ли ће Југословенскеа настојања на том плану дати жељени резултат, али је сматрао да постоје добри изгледи за постизање договора о совјетској испоруци борбених авиона Југославији веома добри.254 Совјетска државна информативна агенција ТАСС је званично саопштила да је 11. маја 1940. у Москви између представника југословенске и совјетске владе потписан трговински уговор који j'e у току 1940. и 1941. подразумевао међусобну трговинску размену до нивоа од 176 милиона динара. Саопштено је и да су потписани потребни протоколи о успостављању трговинских представништава, као и о начину плаћања. Према саопштењу, Совјетски Савез је намеравао да из Југославије увози, бакар, олово, цинк концентрате бакра и свињску маст, док је Југославија из Совјетског Савеза требало да увози нафту и нафтине деривате, памук, пољопривредне машине, као и низ других производа. Јавност је обавештена да су споразум с југословенске стране потписали Милорад Тђорђевић и Сава Обрадовић, а са совјетске народни комесар за спољну трговину Анастас Микојан.255 Одмах по повратку југословенске-трговшкк.е.дед.еи ције у Београд, Цинцар-Марковић je од Шуменковића 254 Razgovor s generalom Mirkovićem 31. maja 1940, Ž. Avramovski (priređivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, Ш (1939 - 1941), Beogra 1996, str. 449. 255 AJ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,635, Саопштење TACC-a од И.маја 1940.

182

183

затражио да посети совјетског колегу Терентјева и у име југосдовенске владе изрази му задовољство због постигнутог споразума, као и захвалност због предусретљивости и помоћи која је пружена југословенској делегацији, посебно од стране Микојана и Молотова. Наложено му је да искористи прилику да совјетској страни пренесе да ће југословенска влада са своје стране одмах приступити процесу озакоњења постигнутог споразума и да би желела да током предвиђене ратификације споразума у Београду совјетску владу представља амбасадор Терентјев.Оно што је југословенску владу забрињавало било је совјетско инсистирање излбжено у разговору између ТЈорђевића и Молотова _на томе да Југославија треба да приступи сређивању својих односа са Бугарском што је по Цинцар-Марковићевом ставу било тешко изводљиво с обзиром на озбиљне тешкоће које је југословенска влада имала у комуникацији с актуелном бугарском владом. Зато се желело да у Београд дође Терентјев како би и то питање било решено у директном контакту.256 Убрзо је стигао и совјетски одговор. Совјети су обавештавали југословенску владу да је споразум одобрен и да ће ускоро _приступити процесу ратификације. Ради размене ратификационих инструмената, намеравали су у Београд да пошаљу свог представника у Софији Лаврентјева. Наглашавали су да Терентјев у актуелној ситуацији не може да напушта турску престоницу. На другој страни, југословенска дипломатија је сматрала да најављени 256 АJ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,636, Телејрам министра иностраних послова амбасадоруу Анкари од 18. маја 1940.

184

долазак Лаврентјева има вишеструки значај посебно у погледу југословенско-бугарских односа и совјетских настојања да се односи између две балканске државе побољшају што је и сам Терентјев напоменуо Шуменковићу.257 Таквом уверењу је погодовала и информација до које је југословенска дипломатија дошла преко својих представника у Паризу да је Молотов изјавио да Совјети неће дозволити нестанак две последње словенске земље с политичке карте Европе.258 Југословенску страну је посебно охрабривала изјава совјетског амбасадора у Анкари дата амбасадору Шуменковићу да се Совјетски Савез залаже за очување како неутралности, тако и постојећег стања на Балкану, као и да су Совјети спремни да употребе своју војску не само за очување безбедности својих граница, већ и на просторима где буду угрожени њихови интереси. Додао је да им постојећи уговорни аранжмани с Немачком дају могућност да утичу где треба у циљу очувања мира и постојећих граница на Балкану.259 Настојећи да максимално убрза процес озакоњења југословенско-совјетског споразума у ишчекивању доласка Лаврентјева у Београд, југословенска влада је већ 25. маја донела

257 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,638, Теле1рам амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 24. маја 1940. 258 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,638, Допис министра иностраних послова амбасадору у Анкари од 13. маја 1940. 259 АЈ, фонд 371 - Посланство Краљевине Југославије у Вашингтону, ф. 39,189, ТелеЈрам министра иностраних послова посланику у Вашиштону од 28. маја 1940. 185

посебну уредбу о привредним споразумима са Совјетским Савезом о чему су Совјети обавештени преко амбасадора Терентјева.260 Реакције заинтересованих међународних кругова на вести о потписивању јутословенско-совјетског трговинског уговора су биле разнолике. Французи су прве вести о намерама југословенске владе да започне ту врсту разговора са Совјетима дочекали с великим неповерењем истичући да се ради о потезу који је на фону зближавања између Москве, Рима и Берлина. Таквом француском ставу је погодовало и почетно афирмативно писање немачке и италијханске штампе о југословенско-совјетским разговорима. Француски став је почео да се мења тек кад су Немци изразили своје резерве, а Италијани потпуно незадовољство током југословенско-совјетских разговора. Италијанске дипломате у Паризу нису криле такав став отворено страхујући да то води ка успостављању дипломатских односа и јачању совјетског утицаја на Балкану.Тек тада су званични француски кругови поздравили договор између Југославије и Совјетског Савеза.261 У очекивању даљег развоја догађаја, постигнути уговори о трговини и поморском саобраћају су почели да дају резултате. Већ почеком јуна, брод „ Ловћен“ који је до тада саобраћао на линији између Сушака и Констанце

требало је да продужи постојећу линију и плови до Одесе. На тај начин биле би поново успостављене саобраћајне везе између две земље.262 Совјети су поздравили такав југословенски корак и у наредних неколико дана дали своју сагласност за успостављање нове бродске линије која је у редовном саобраћају требало да повеже две земље.263 Југословенско-совјетски економски преговори су започели у условима опште полари.зације на европској политичкој сцени. Југословенска влада се дуго колебала да приступи отпочињању преговора са Совјетским Савезом страхујући од реакције како сила Осовине, тако и западних савезника. На то се одлучила у деликатном тренутку кад јој је претила опасност од могућег италијанског напада. Разлози за отпочињање трговинских преговора су били вишестрани и вишеслојни. На једној страни се радило о опредељењу да се на поступан начин приступи успостављању званичних веза са Совјетским. Савезом што је требало да доведе услед позитивног исхода разговора до успостављања дипломатских односа и на тај начин пошаље специфична порука Италији да Југославија рачуна на растући совјетски утицај у региону и у складу с тим на совјетску помоћ у случају италијанског напада на Југославију. Таквој одлуци је очигледно претходило уверење да такав корак неће

260 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,636, ТелеЈрам министра иностраних послова амбасадору у Анкари од 18. маја 1940.

262 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,643, ТелеГрам министра иностраних послова амбасадоруу Анкари од б.јуна 1940. 263 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Јутославије у Анкари, ф. 34,657, ТелеГрам амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 15.јуна 1940.

261 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославијеу Анкари, ф. 34,639, Допис министра иностраних послова амбасадору у Анкари од 25. маја 1940.

186

187

угрозити односе између Југославије и њених западних савезника. Сем тога, недостатак кључних сировина, по-_ пут нафте и памука и немогућности њихове набавке на_ светском тржишту је Југославију усмеравала ка Совјетском Савезу као великом и значајном проиузвођачу тих сировина. Поред недостатка сировина, Југославију је хронично мучио недостатак различитих модернијих средстава наоружања и војне опреме које у ратним условима у Европи није могла набавити, па се и у том погледу, поред САД, Совјетски Савез чинио погодним партнером. Постизањем трговинског споразума са Совјетским Савезом се нису отвориле само економске перспективе за југословенску краљевину, већ и сасвим извесна могућност нормализације свеукупних односа са Совјетским Савезом што је за њу, као земљу притиснуту интересима Италије, Немачке и других суседа који су тежили савезништву с њима, значило отварање нове могућности совјетске помоћи и заштите. Гледано из совјетског угла, радило се кључном кораку у правцу зближавања с Југославијом и јачања совјетског присуства на Балкану што је у ишчекивању великог расплета Дипломатске игре започете споразумом с Немачком у августу 1939, за Совјете имало круцијалан значај.

188

Успостављање дипломатских односа.

Совјетски Савез ступа на Балкан. Потписивањем трговинског уговора у Москви, нису само успешно окончани економски преговори између Југославије и Совјетског Савеза, већ су створени неопходни услови за даље проширивање базе међудржавних односа и успостављање дипломаских односа између две земље. Важан корак у даљем међусобном приближавању је представљала најављена ратификација_доЈписаних споразума која је била предвиђена у Београду крајем маја или почетком јуна 1940. Ради планиране. ратификације уговора у Београд је крајем маја допутовао совјетски представник у Бугарској Лаврентјев. Он је у разговорима с југословенским домаћинима, након обављене ратификације, изразио живо интересовање за спољнополитичку позипију Југославије, односно њену неутралну позицију у започетом европском сукобу, односе с балканским суседима и посебно њене односе с Италијом. Посебно га је занимало југословенско виђење улоге великих сила на Балкану, италијанске политике на Балкану и Средоземљу, као и процена турске политике у региону уколико би дошло до сукоба у Средоземљу. У погледу совјетске политике, Лаврентјев је био крајње резервисан, понављајући искључиво познате фразе о совјетском опредељењу за мир и жељи да се~ сачувају мир и равнотежа на Балкану. О совјетско-турским и совјетско-бугарским односима је рекао само

189

да су они на нормалном нивоу. Упркос очекивањима југословенских дипломата, Лаврентјев није говорио о могућем правцу развоја југословенско-совјетских односа, као ни о питањима везаним за евентуалну обнову дипломатских односа и проблему одређивања зграде за совјетско-трговинско представништво. Нагласио је да је његова мисија ограничена искључиво на размену ратификационих инструмената. Оно што је посебно уливало оптимизам југословенским домаћинима, било_ јеодвијање разговорау крајње пријатној атмосфери. 4 Током разговора је с југословенске стране било покренуто и питање могућих совјетских војних испорука Југославији, али Лаврентјев о томе није желео да говори пошто није имао потребна овлашћења за вођење разговора те врсте.265 Лаврентјева је на свечаној вечери приређеној у његову част у престижном хотелу на „Авали угостио и југословенски министар трговине и индустрије Иван Андрес 31. маја. У свом пригодном говору, Андрес је истакао да је закључење трговинског уговора у Југославији примљено с посебним симпатијама и да тај акт отвара посебне перспективе за развој међусобних економских веза. Поред економског, он је уговору придавао и посебан политички значај потсећајући на историјске, културне и духовне везе између два народа. Лаврентјев се срдачно захвалио на добродошлици и лепом пријему, истакао значај поновног успостављања 264 AJ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,642, Телпрам министра иностраних послова амбасадору у Анкариод4.јуна 1940. 265 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,647, Телејрам министра иностраних послова амбасадоруу Анкари од 1О.јуна 1940. 190

економских веза, али је у погледу даљег развоја међусобних односа остао суздржан и резервисан.266 Раније, истог дана, Лаврентјева је примио и кнез Павле у званичну аудијенцију протоколарног карактера. Обишао је и Гроб незнаног јунака где се поклонио и положио венац.267 Након банкета на Авали и протоколарног руковања и фотографисања с председником владе Драгишом Цветковићем, Лаврентјев је посетио Опленац где се поклонио и положио венац на гроб краља Александра. На тај начин, совјетски емисар је симболично у име своје државе одао почаст погинулом југословенском владару, исказавши тиме поштовање своје земље не само према краљу Александру већ и Краљевини Југославији. Тиме се југословенској страни стављало до знања да Совјетски Савез поштује њен унутрашњи поредак и темеље на којима она почива као држава, а њеном вођству слао јасан сигнал да Совјетски Савез жели блиске и пријатељске односе с југословенском краљевином.268 Посета Лаврентјева је оставила врло повољан утисак на југословенске министра, а посебно на потпредседника вдаде Влатка Мачека269 266 Из дневника полномочного представителл СССР в Болгарии А. И. Лаврентнева: речв министра торгвли и промвиилености К)гославии И. Андреса и ответное слово А. И. Лаврентвева на обеде в Белграде в свлзи с обменом ратификационнвичи грамотами Договора о торговле и мореплавании между СССР и Кдгославии, 10 мал, Советскоигославские отношенин 1917 - 1941,Москва, 1992, стр. 325-326. 267 М. Јовановић Стоимировић, Дневник 1936 - 1941, Нови Сад, 2000, стр. 374-375. 268 I. Ribar, Politički zapisi, IV, Beograd,1952, str. 189. 269 M. Konstantinović, Politika sporazuma. Dnevničke beleške 1939 1941. Londonske beleške 1944 - 1945, Novi Sad, 1998, str. 129. 191

Посета посланика Лаврентјева Београду је изазвала. широко интересовање јавности и дипломатских круго~ва, посебно Италије, као најзаинтересованије земље. Пи"сање београдских дневника „Време“ и „Политика“ да је Лаврентјев хитно позван у Москву, да је Совјетски Савез чврсто опредељен за очување постојећег стања на Балкану, као и да он у Москву носи југословенске предлоге за успостављање политичке сарадње. На основу доступних извора не можемо чврсто да закључимо да rm се радило о новинарској несмотрености и исконској жељи за сензационализмом или, што је по нама вероватније, изразу потребе југословенског минисатрства иностраних послова да италијанској страни пошаље поруку да је Југославија опредељена за приближавање Совјетском Савезу и да на тај начин у будућности жели да парира растућем италијанском притиску. Италијански посланик у Београду, очигледно узнемирен таквим вестима, похитао је да код помоћника југословенског министра иностраних послова Милоја Смиљанића провери вести. Смиљанић га је уверавао да се ради о очигледном пропусту цензуре, којој је задатак да спречи ширење вести које не потичу из званичних извора. Обавестио је италијанског посланика да нема нових момената у југословенско-совјетским односима и да се на том плану једино очекује обострано успостављање трговинских делегација. Истицао је да не мисли да позивање Лаврентјева у Москву има везе с Југославијом, већ да су, по југословенским информацијама, он и совјетски војни изасланик у Софији позвани у Москву због постојећег личног сукоба. Говорио је да су током његове посете Југославији вођени протоколарни разговори и извршена ратификација 192

потписаних споразума. По Смиљанићу, Совјети су према Југославији исказали изричиту резервисаност, па је користио да италијанском посланику изарази своје уверење да ако не дође до совјетске иницијативе у том правцу, неће ићи даље од успостављања трговинских представништава.270 Смиљанић није желео да италијанском саговорнику открива стварно стање и перспективе југословенско-совјетских односа, али се трудио да код њега изазове конфузију и недоумице у погледу исхода Лаврентјевљеве посете Београду. -Британци су сумирајући резултате трговинских преговора између Југославије и Совјетског Савеза, оценили да је краткотрајна посета Лаврентјева Београду изазвала посебно интересовање београдске јавности и да је амбасадора лично примио кнез Павле у аудијенцију. И до њих је дошла информација да се совјетски амбасадор није упуштао у разговоре политичке природе.271 Британска дипломатија је процењивала да ће се Југославија у блиској будућности суочити са стварном улогом Совјетском Савеза у југоисточном делу Европе. Оцењивало се да су југословенски владајући кругови антикомунистички расположени, али да на неки апстрактан начин увек верују да имају руску помоћ и да би сада желели да ту апстрактну заштиту претворе у реалну. За трговинске преговоре са Совјетима се тврдило да 270 Izveštaj italijanskog poslanika и Beogradu Ćanu od 8.juna 1940. 0 razgovoru sa pomoćnikom ministra inostranih poslova Jugoslavije u vezi s pozivanjem Lavrentjeva u Moskvu, F. Trgo (odgovorni urednik), Aprilski rat 1941. Zbornik dokumenata, I-II, Beograd, 1969, str. 694-695. 271 Izveštaj poslanika u Beogradu Campbella državnom sekretaru lordu НаНјахи od 13.juna 1940, Ž.Avramovski (priređivač), Britanci 0 Kraljevini Jugoslaviji, III (1939 - 1941), Beograd, 1996, str. 476-477.

193

немају економски, већ политички значај и да су поведени у моменту кад је Југославији претила реална опасност од италијанске агресије. Чврсто су веровали да Југословени совјетско присуство на Балкану виде као противтежу италијанским и немачким интересима, али и као потенцијални извор снабдевања оружјем и војном опремом. Зато се процењивало да ће југословенска влада у најкраћем временском року приступити обнови дипломатских односа са Совјетским Савезом. У погледу могућих праваца совјетске политике на Балкану, Британци су процењивали да би Совјети у случају да се Турска прикључи савезницима у рату против Италије, могли да интервенишу у правцу њеног обуздавања како би сачували равнотежу снага и мир на Балкану. У случају италијанског напада на Грчку, Совјети би могли да изолују конфликт и спрече интервенцију Југославије и Грчке. У том циљу би могли да искористе и Бугаре. С обзиром на то да би Југославија, за коју се веровало да ће стати на страну савезника, она би сигурно у једном моменту могла да пожели да интервенише у Бугарској, а у том случају би се могло десити да Совјети заузму позицију против ње и њених интереса.272 Нова фаза југословенско-совјетског зближавањј_£е одвијала у условима оштрог компликовањаЈиеђуњШ2Д~ не ситуације. Пад Француске и капитулација њене оружане силе icao најјаче копнене силе у европи до тада, изазвали су шок и неверицу у Југославији, а код Совјета панику због брзог развоја догађаја. Зато је за СовЈете 272 Šifrovani telegram poslanika и Beogradu Campbella Foreign Officeu od 17. juna 1940, Ž. Avramovski (priređivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, III (1939 _ 1941), Beograd, 1996, str. 479.

194

учвршивање сопствене позиције на балкану постала неопходност. Испадање Француске из рата је зближило Совјете и Италијане који су од почетка рата били у лошим односима. Страх да би Италијани могли оружано интервенисати на Балкану терао је Совјете на нов приступ проблему. Зато су тежили привременом споразуму с Италијанима који би представљао контратег немачком продору на Балкан. Нов савез је био учвршћен потврдом пакта о ненападању из 1933. истог дана кад су совјетске војне снаге започеле своју операцију у Бесарабији.273 Потом се приступило подели интересних сфера у региону, при чему је Италија добила совјетско признање мађарских претензија у Румунији и Средоземљу, док су се Совјети надали појачаном утицају у Бугарској, док су Италијани прихватили совјетску доминантну улогу у басену Црног мора и у погледу Турске.274 Успешно обављена ратификација постигнутих споразума је и м ала подстичући ефекат на југословенску ~~ дипломатију. Стало се на становиште да је на тај начин успешно обављена прва фаза међусобног приближавања, и да се постепено стичу услови за почетак разговора о успостављању дипломатских односа између Југославије и Совјетског Савеза. Такво уверење је било подстакнуто сигналима које је југословенској страни слала совјетска дипломатија да и на њиховој страни постоји таква жеља. Зато је амбасадору у Анкари Илији Шуменковићу дата инструкција да у том правцу предузме наредни корак. Шуменковићу је дат налог да о томе 273 Г. Городецкии, Рокоеоп самообман: Сталин и нападение Германии на Советскип Сокзз, Москва, 2008, стр. 41-43. 274 Исто, стр. 44.

195

разговара с амбасадором Терентјевим и изнесе му становиште југословенске владе. Шуменковић је обавештен да у случају позитивног одговора совјетске владе, југословенска влада намерава да у Москву упути у својству посланика сенатора др Милана Гавриловића275 о чему је такође имао слободу да упозна Терентјева.276 Како је дошло до именовања Милана Гавриловића на место југословенског посланика у Москви тешко је рећи. С једне стране, радило се о лидеру Савеза земљорадника - политичке партије која је по својим политичким и програмским принципима Совјетима могла бити прихватљива у складу с раније прокламованом политиком 275 Милан Гавриловић (1882 - 1976). Завршио је гимназију у Зајечару и Правни факултет у Београду. У младости је био учесник Четничке акције и борио се као комита у Македонији. Докторирао економске науке у Паризу 1924. За одбрањену докторску дисертацију је добио француску државну награду. Од 1911. је био практикант у Министарству иностраних послова, а потом писар и секретар.Секретар Николе Пашића. Потом је био секретар Посланстава у Лондону 1916. и 1917. и у Атини од 1917. до 1919. и краткотрајно директор Политичког одељења министарства. У периоду између 1919. и 1923. је био саветник посланстава у Софији, Берну и Риму. Пензионисан 1924. Од 1924. до 1929. уредник „Политике". Иако се још у време Солунског процеса дистанцирао од тајног удружења »Уједињење или смрт“, познатијег као „Црна рука“, по увођењу личне власти краља Александра, нови председник владе генерал Петар Живковић је утицао да буде смењен с тог места. Након смрти Јована Јовановића - Пижона предводио је Савез земљорадника. Постављен 1940. на дужност посланика у Москви. Током рата министар у влади у егзилу. Лидер Савеза земљорадника у међуратном периоду. Умро је у емиграцији у САД-у. 276 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,643, Телејрам министра иностраних послова амбасадоруу Анкари од 9.јуна 1940.

196

Народног фронта везану за потребу широке сарадње с партијама леве оријентације - земљорадницима, социјалистима, социјалдемократама, док је на другој страни постојала блиска пријатељска, лична и каријерна веза између њега и амбасадора у Анкари Илије Шуменковића, док Божин Симић који је често био у контакту с министром двора Антићем који је снажно подржавао идеју о успостављању дипломатских односа са Совјетским Савезом, наводи да је он као присталица чврстог курса приближавања Совјетима предлагао на то место дипломату Станоја Симића.277 Пре него што је прихватио понуђено место југословенског посланикау Москви, Милан Гавриловић је контактирао Џулијана Емерија, односно меродавне британске кругове да ли да прихвати понуђени положај. Након добијеног позитивног одговора, Гавриловић је изнео своје виђење будућег развоја догађаја. Сматрао је да Југославија у будућем сукобу има само две опциЈе~ рати окупацију или капитулацију без рата. Према Емерију, он је у тој ситуацији био склонији отпору у рату, али је био уверен да је окупација неизбежна. Сматрао је да ће побуну подићи и водити сељаци јер је био сигуран да ће немачки окупатор лако обуздати градско становништво, а да су сељаци много жилавија препрека услед традиција герилског отпора у претходним ратовима, дисперзије на терену, географских карактеристика простора које погудује герилском начину ратовања, способности да се прехране и издрже различите напоре. Гавриловић је Србију видео као природни центар 277 А. Животић, „Божин Симић о себи“, Жупски зборник, 3, Александровац, 2009, стр. 250-258.

197

отпора на Балкану, а свој Савез земљорадника који је имао снажне везе у Бугарској и Хрватској предводником отпора. Зато је тражио британску помоћ за стварање потребне организације - радио станице, штампарије, средства за пропаганду, експлозив и оружје.278 Пошто се спремао за пут у Москву, усмерио је Емерија на свог заменика Тупањанина. Та активност је требало да буде усмерена на јачање владиног отпора немачким захтевима и стварању расположења у јавности усмереног против прихватања немачких услова и потенцијалне капитулације земље.Ти кораци су се односили на прву фазу рада, односно период док је Југослчавија_у неутралној позипији, док је у другој фази требало на-_ кон окупације организовати герилски отпор у земљи. Емери је заједно са својим сарадницима, као и Гавриловићем и Тупањанином утврдио последњу верзију планова два дана пре одласка Гавриловића у Москву.279 С таквим везама, схватањима и политичким погледима и плановима је Милан Гавриловић отишао на дужност југословенског посланика у Совјетском Савезу. С обзиром да су током Лаврентјева с југословенске стране поново покренута питања везана за набавку наоружања и војне опреме у Совјетском Савезу, Шуменковићу је наложено да отвори разговоре и на ту тему, односно покуша да уходаним каналом комуникације преко Терентјева добије одговор на постављени захтев.280 278 Ј. Атегу, Approach March, London, 1973, str. 173-174.

279 J. Marjanović, Draža Mihailović između Britanaca i Nemaca, Beograd, 1979, str. 45-46. 280 ДЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,647, ТелеГрам министра иностраних послова амбасадоруу Анкари од 10.јуна 1940. 198

Пре него што би се приступило званичним разговорима о обнови дипломатских односа било је потребно ~регулисати питање статуса зграде некадашњег руског посланствау Београду, односно, како је то било договорено током економских разговора у Москви, питање зграде будуће совјетске трговинске мисије у Београду. С југословенске стране се журило с решењем тог проблема пошто је током разговора у Москви постигнут начелан споразум да се то питање реши пре доласка совјетске мисије у Београд.281 Иако је југословенска страна имала жељу да се о томе разговара с лаврентјевим, до разговора није дошло пошто совјетски емисар није био овлашћен да води разговоре о том проблему. Зато се од амбасадора Илије Шуменковића очекивало да и то питање реши у разговору с Терентјевим. Проблем је био у томе што је зграда некадашњег руског посланства до тада служила као седиште делегације која се бавила заштитом интереса руске емиграције на југословенској територији. Југословенска влада није имала ништа против да зграда буде предата Совјетима одмах пошто буде била испражњена, али се напомињало да је сама зграда у таквом стању да не може више да служи потребама једног дипломатског представништва.Сама зграда посланства се налазила на имању које је припадало руском посланству и налазило се између улица Краља Милана и Краљице Наталије на прилично стрмом терену. Зграда посланства је била оријентисана ка улици Краља Милана, а Дом руске културе ка улици Краљице Наталије. С обзиром на дате околности, југословенско министарство је предлагало да совјетска влада пошто због карактеристика терена и 281 Ј. Hoptner, Jugoslavija и krizi 1934 - 1941, Beograd, 1965, str. 188.

199

локације у самом центру града у врло прометној улици, објективно није могла да подигне одговарајућу зграду посланства, уступи поменуто имање држави или београдској општини, а да за узврат добије одговарајући плац. Држава је била спремна да Совјетима исплати разлику у вредности или подигне одговарајућу зграду. Уколико Совјети не би пристали на понуђено, као алтернативна варијанта нуђено је да држава преузме зграду Дома руске културе који би био одвојен од остатка плаца или ако Совјетима и то не буде одговарало, да им се преда читав терен, па да онда сами реше шта ће радити с њим.282 Амбасадор Шуменковић је требало и тај проблем да реши преко свог колеге Терентјева.283 Совјетска влада је настојала и да пре званичногЈК> постављања дипломатских односа упути у Београд двојицу представника званичне информативне_агењ_ -ЦиЈеТАСС који су били припремљенида дођу у Београд прекб сбвјетског посланства у Софији. Југословенско министарство иностраних послова је дало своју начелну сагласност за њихов долазак, али је сматрало да сам долазак у Београд треба одложити до званичног успостављања дипломатских односа.284 Очигледно се сматрало да никако не треба пренагљивати пре него што 282 AJ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,648, Допис министра иностраних послова амбасадору у Анкари 9 8-јуна 1940. 83 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. ■4,653, ТелеГрам министра иностраних послова амбасадоруу Анкари од 12. јуна 1940. 284 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,654, Теле/рам министра иностраних послова амбасадору у Анкари од 12.јуна 1940. 200

совјети званично одговоре на југословенску иницијативу за успостављањем редовне дипломатске комуникације, тим пре што се заирало и од стварне мисије совјетских новинара у Београду. Проблем је представљало и совјетско случајно или намерно прескакање редовне дипломатске процедуре. Тако су они преко југословенског посланства у Букурешту затражили визу за чиновника своје трговинске мисије Ивана Герасимова, а да претходно нису доставили списак свог особља које треба да дође у Београд. Југословенско министарство је реаговало помирљиво, издало неопходну визу за Герасимова и званично замолили совјетску страну да јој достави извештај о постављеном особљу делегације.285 Совјетска влада је преко амбасадора Терентјева 20. јуна одгбвбрила на југословенску иницијативу. Вјачеслав Молотов је тим путем обавестио југословенску владу да Сбвјети прихватају њен предлог за успостав_љање дипломатских односа између две земље и да за _свог опуномоћеног представника у Београду предлажу ЈЗиктора Андрејевића Плотњикова286 који је до тада 285 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,655, Телејрам министра иностраних послова амбасадору у Анкари од 12.јуна 1940. 286 Виктор Андрејевић Плотњиков (1898 - 1958). Студирао је на Московском трговинском институту, али није дипломирао.Дипломирао је на Пољопривредној академији «Тимирјазев» 1926. Током грађанског рата обављао је разне политичке дужности у Црвеној армији.. По окончању студија, до 1932. Је био на разним дужностима у органима задуженим за организацију пољопривредне производње. До преласка у дипломатску службу је радио у спољнотрговинским државним органима и предузећима. Потом је био први секретар и отправник послова совјетске амбасаде у Мађарској (1937- 1939),саветникамбасадеу Финској (1939),амбасадору 201

био на дужности њиховог представника у Норвешкој. О Плотњикову се сазнало да је пре ангажмана у Норвешкој радио у комесаријату за спољне послове као директор одељења, да је ожењен и стар око 40 година.287 Совјетски избор личности будућег посланика у Бео£РаДУ свакако није био случајан, Југословенска страна је најавила да би њен представник у Москви био Милан Гавриловић, лидер Савеза земљорадника, док је Плотњиков у совјетским круговима важио за експерта за аграрна питања што је требало да буде израз пуног реципроцитета, али и идеолошке равнотеже и политичке помирљивости две владе. Иначе, дан пре него што је југословенској страни предложен Плотњиков као будући совјетски посланик у Југославији, њега је 19. јуна ЈЈримио лично Стаљин у присуству Молотова. Они су се у разговору с Плотњиковим задржали око 40 минута- На жалост, не располажемо релевантним изворима који би нас обавестили о чему су разговарали и какве је инструкције за свој будући рад у престоници југословенске краљевине добио Плотњиков.288 Уколико би ЈХгословенски_одгавор био позитиван, он би могао бр_Ј9.Да_ДођеЈуБеоград пошто се у том моменту налазио у ■—°скви. Совјети су том приликом изјавили да прихваЗјЧУ преддог југословенске владе да им се уступи нова ИзласкШКОЈ и посланикуЈугославији (1940 - 1941). По :весавезн3 ДИПЛОМатске службе, од 1941. је био заменик начелника , 6 ДИРекциЈе за трговину шумским производима. ф 34 660 t'” 370 ~ Посланств° Краљевине Југославије у Анкари, словп „ еле'Рам “мбасадора у Анкари министру иностраних поuo9 20.jyHai940 288 и 2008, стр 3QjP" 0Baen ФеДакт°р), На приеме у Сталина, Москва, 202

локација за подизање зграде посланства под условом потпуне накнаде разлике у вредности земљишта, као и да јој југословенска влада укаже неопходну помоћ при подизању нове зграде посланства. Такође, тражили су да им се моментално стави на расположење подесна зграда у којој би се сместило посланство пошто оно није могло да функционише у хотелском смештају. Изразили су и спремност да отпочну разговоре о совјетским испорукама војног материјала Југославији, али тек по доласку совјетског посланика у Београд.289 Пошто у свом обраћању совјетскавлада ништа није говорила о југословенској намери да Милан Гавриловић буде посланик у Москви, амбасадор Шуменковић је Тернтјеву поставио и то питање, на шта је он одговорио да је то тако урађено зато што је југословенска страна изјавила да има намеру да изврши то постављење у случају совјетског позитивног одговора, па је у том смислу очекивала и формални захтев за Гавриловићево постављење у најкраћем року.250 Већ сутрадан, Терентјев је обавестио Шуменковића да совјетска влада даје своју сагласност за постављење Гавриловића на место опуномоћеног југословенског министра у Москви.291 Истовремено, Совјети су молили за разумевање пошто је успостављање 289 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,658, TeaeipaM амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 2О.јуна 1940. 290 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,659, Теле!рам амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 2О.јуна 1940. 291 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,661, TeneipaM амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 21.јуна 1940. 203

дипломатских односа подразумевало низ протоколарних потеза за које је њима било потребно времена.292 Југословенска влада је у најкраћем могућем року издала агреман за Виктора Плотњикова и предложила совјетској страни да заједнички коминике о успостављању дипломатских односа буде објављен 24. јуна. У њему би било наглашено да су се владе обеју земаља сагласиле да након успешно завршених трговинских преговора и размењених ратификационих инструмената приступе поновном успостављању редовних дипломатских односа и успостављању дипломатских представништава у Београду и Москви. У саопштењу за јавност би било наведено и да су владе дале агремане за постављење дипломатских представника. Том приликом би била и саопштена имена обојице посланика. Истовремено, југословенска влада је изразила спремност да Сов)‘етима стави на располагање посебну зграду за рад посланства до завршетка изградње посебне зграде.293 Совјети су молили да се Југословенска влада што пре изјасни желили ли да се успостављање дипломатских односа обави на начин који j'e уобичајен у дипломатској пракси изменом нота или на неки други начин.294 Само совјетско допуштање да југословенска страна одреди формални начин успостављања

дипломатских односа је на страни југословенске дипломатије тумачен као израз совјетске жеље да Југословени сами одреде какв значај придају том чину. Истовремено, Совјети су инсистирали на изаризу „успостава“, а не „обнова“ дипломатских односа, чиме су негирали тумачење било какве раније форме постојања дипломатских веза. Сугерисали су да је њихова жеља да садржај самих нота о успостављању дипломатских односа буде топлија од уобичајеног садржааја таквих докумената размењених са владама других земаља.295 Одлучено је да коминикеји о успостављању дипломатских односа између Југославвије и Совјетског Савеза буду објављени 24. јуна.296 У том смислу, амбасадор Шуменковић је 23. јуна добио налог од министра иностраних послова Александра Цинцар-Марковића да обавести и владу Турске о успопостављању званичних односа између Југославије и Совјетског Савеза.297 Истог дана су о датуму успостављања дипломатских односа са Совјетским Савезом обавештени и сви југословенски дипломатско-конзуларни представници у иностранству. Поред обавештења о предстојећем догађају, добили су и инструкцију да следе дотадашњу линију југословенске спол>не политике пошто су извештени да

292 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,662, TeneipaM амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 21.јуна 1940.

295 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,665, ТелеЈрам амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 22.јуна 1940.

293 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Јутославије у Анкари, ф. 34,663, Телејрам министра иностраних послова амбасадоруу Анкари од 21.јуна 1940.

296 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,666, Теле!рам амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 23.јуна 1940.

294 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,664, ТелеЈрам амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 22.јуна 1940.

297 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,667, Телејрам министра иностраних послова амбасадоруу Анкари од 23. јуна 1940.

204

205

успостављање односа са Совјетском Русијом не мења ништа у дотадашњој спољнополитичкој оријентацији земље.298 Совјети су инсистирали на датуму доласка посланика Гавриловића у Москву, како би са своје стране могли да планирају датум доласка Плотњикова у Београд.299 На другој страни, Совјети су 23. јуна са своје стране обавестили немачког амбасадора у Москви Шуленбургада је преко Анкаре постигнут договор с југословенском дипломатијом и да ускоро предстоји званично успостављање дипломатских односа између Југославије и Совјетског Савеза. Шуленбург се суздржао од коментара пошто очигледно није располагао инструкцијама свог министарства за деловање у таквом случају, али је рекао да ће о томе одмах известити Берлин.300 Преподне, 24. јуна, совјетска влада се сложила с текстом Југословенског предлога коминикеа о успостави _дипломатских односа и југословенским предлогом да он буде објављен истог дана поподне.301 Због брзине развоја ситуације и окончања преговора о успостављању дипломатских односа у готово рекордном року, 298 АЈ, фонд 382 - Посланство Краљевине Југославије у Стокхолму.ф.1, 76, Теле1рам министра иностраних послова посланику у Стокхолму од 23. јуна 1940. 299 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34, 668, Телеграм амбасадора у Анкари министру иностраних пословаод24.јуна 1940. 300 Беседа наркома иностраннмх дел СССР В. М. Молотова с noслом Германии в СССР Ф. Шуленбургом 23 икнл 1940, Документш внешнеи политики, т. 23, кн. 1, Москва, 1995, стр. 367. 301 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,669, Теле1рам амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 23.јуна 1940.

југословенски посланик Гавриловић није могао одмах да крене у Москву, па је совјетска влада обавештена да се он може очекивати у Москви око 1. јула.302 У том смислу, од Совјета се очекивало да до тада обезбеде просторије неопходне за рад југословенског посланства у Москви, док је са своје стране изјављаивала да ће до доласка совјетских дипломата решити проблем зграде совјетског посланства у Београду.303 Плотњикова је требало да прате секретар посланства Патрикијев и још тројица дипломатских службеника.304 Остало је да се реши питање начина формалног успостављања дипломатских односа између две државе. Врх југословенске дипломатије j'e донео одлуку да се успостављање односа изврши путем формалне размене писама између Шуменковића и Терентјева на руском, односно српскохрватском језику. Текст писама је требало да одреде амбасадори споразумним путем.305 Цинцар-Марковић се сагласио са Шуменковићевим предлогом текста, али је наложио да се из предложеног текста писма уклони одредба о успостављању конзуларних 302 AJ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,671, Теле1рам министра иностраних послова амбасадору у Анка-

ри од 25.јуна 1940. 303 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,674, ТелеЈрам министра иностраних послова амбасадоруу Анкари од 27.јуна 1940. 304 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,675, TeneipaM амбасадора у Анкари министру иностраних по-

слова од 29.јуна 1940. 305 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,672, TeneipaM министра иностраних послова амбасадоруу Анка-

ри од 24. јуна 1940. 207

2Об

веза између две земље јер само по себи успостављање дипломатских веза подразумева и постојање конзуларних односа. Југословенска дипломатија је то остављала по страни пошто совјетска влада није желела отварање конзуларних представништава на својој територији.306 Совјетски посланик Плотњиков је пут Београда кренуо већ 26, а стигао у Букурешт 29. јуна. Одатле је требало да се пребаци у Београд, али је због тешкоћа у саобраћају његов полазак каснио. Зато је југословенско посланство у Букурешту добило налог да контактира тамошњу совјетску амбасаду и извести југословенско министарство иностраних послова кад ће Плотњиков, Патрикијев и остали совјетски дипломатски службеници доћи у Београд. Са своје стране, Совј'ети су тражили тачне информације о датуму поласка Гавриловића из Београда и о датуму његовог доласка у Москву, као и податке о осталим члановима југословенске дипломатске мисије у Москви.307 Коначно, 30. јуна, двојица амбасадора су разменили одговарајућа писма с претходно усаглашеним текстовима. Размена писама је обављена истог дана у совјетској амбасади у Анкари на свечан начин и у присуству особља обе амбасаде.308 Писма су 106 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. *4,673, TeneipaM министра иностраних послова амбасадору у Анкари од 26.јуна 1940.

307 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,676, TeaeipaM амбасадора у Анкари министру иностраних пословаод29.јуна1940. 308 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,685, TeaeipaM амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 1.јула 1940. 208

антидатирана с 24. јуном, како би била у сагласности са издатим коминикеима.309 Пре него што је кренуо у Москву, Милан Гавриловић се 28. јуна срео с британским послаником у Београду. Гавриловић је био изузетно отворен у разговору с Кемпбелом. Рекао је да сматра да ускоро предстоје важни догађаји и да ће доћи до промене владе у циљу „прилагођавања политике новим околностима". Надао се да ће нови председник владе бити Цинцар-Марковић и да ће у новој влади задржати ресор иностраних послова. Бранио је став да Цинцар-Марковић није „немачки човек“ иако је под утицајем и утиском немачке војне моћи. Сматрао је да је Цинцар-Марковић благодарећи широко распрострањеном уверењу да је за Немце изградио фасаду која му омогућава вођење независније политике према Рајху. Нааглашавао је да се југословенска независност налази на ниском ступњу, али да ће се ствар побољшати са доласком Цинцар-Марковића на чело владе. Отворено је говорио да би у супротном на власт могао да се врати Милан Стојадиновић што је сматрао гором алтернативом јер је Стојадиновића сматрао „немачким човеком и без родољубља' и да постоји опасност да ће Немци вршити притисак да се Стојадиновић врати на власт. Гавриловић се плашио немачког притиска и сматрао да Југославија мора тражити алтернативу.310 У томе је видео суштину своје дипломатске мисије, али 309 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,680, Писмо амбасадора у Анкари совјетском амбасадору у Анкари од 29.јуна 1940. Исто: ф. 34,680, Писмо совјетско! амбасадора у Анкари јутсловенском амбасадору у Анкари од 29. јуна 1940 310 К. Ст. Павловић,„Др Милан Гавриловић према британским изворима", Српска зора, 17, стр. 2.

209

и евентуалног доласка на премијерско место министра Цинцар-Марковића који би омогућио стабилизацију односа с Немачком, али и суштински обезбедио спољнополитички заокрет земље. Посланик Гавриловић је на пут у Москву кренуо преко Анкаре. Ту се задржао у разговору са својим пријатељем и колегом Шуменковићем. Шуменковић је од њега сазнао да још није обезбеђена зграда за совјетско посланство у Београду, па је хитно ургирао код министра Цинцар-Марковића лично да се то питање реши пре доласка совјетског посланика у Београд. Тражио је и податке за југословенске новинаре који путују у Москву, како би им се благовремено обезбедиле визе.311 С југословенске стране су тражене визе за Косту Крајшумовића312 и Божидара Зајчића313, дописнике Пресбироа при југословенском посланству у Москви, Гавру Великића, дописника 311 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,687, ТелеЈрам амбасадора у Анкари министру иностраних послова од З.јула 1940. 312 Коста Крајшумовић (Подлугови, 1892). До почетка Првог светског рата је радио као учитељ. Током рата је био прво мобилисан у аустроугарску војску, а потом осуђен на Велеиздајничком процесу. Приступио је Савезу земљорадника 1919. Радио је као новинар. Уређивао је листове „Новости" и страначки лист „Село . Био је сарадник „Препорода“ и „Политике". Радио је као дописник из Бугарске (1929 - 1936). Припадао је десном крилу Савеза земљорадника. Нагињао је сарадњи са Миланом Стојадиновићем и био противник споразума Цветковић-Мачек и стварања Бановине Хрватске. Био је дописник Пресбироа из Москве (1940 - 1941). Рат је провео на Блиском истоку, у Каиру и Јерусалиму. Ту је уређивао „Југословенски гласник". После рата је емигрирао у САД.

313 Божидар Зајчић (Загреб, 1894). Завршио је гимназију у Загребу. Радио као чиновник задужен за штампу у Министарству иностра210

агенције „Авала“ и инж. Фрању Гажија314, трговинског аташеа југословенског посланства у Москви.315 Како је југословенска влада настојала да обезбеди неопходно наоружање и војну опрему за своју војску, 'хитноје требало решавати и проблем југословенског војног представника у Москви. Избор је пао на начелника Обавештајног одељења Главног Генералштаба пуковни^ка Жарка Поповића316. Поповић као некадашњи руски них послова. Био протоколиста посланства у Риму, а потом аташе посланства у Москви. 314 Фрањо Гажи (Петернец, 1912 -Загреб, 1990).Дипломирао јена Пољопривредно-шумарском факултету у Загребу. Био је трговински аташе у Москви (1940 - 1941), а током рата је службовао у дипломатским представништвима у Истанбулу, Анкари, Јерусалиму, Каиру и Лондону. Вратио се у земљу фебруара 1945. Кооптиран као представник Хрватске сељачке странке у Привремену Народну скупштину. Осуђен на пет година затвора као један од организатора Сељачког блока 1947. Потом је радио као директор пољопривредног комбината и функционер Главног задружног савеза Хрватске. Након пензионисања је радио у издавачком предузећу Матице Хрватске као цењени преводилац белетристике и историографских дела с руског, енглеског и француског језика.

315 АЈ, фон д 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,688, ТелеЈрам министра иностраних послова амбасадору у Анкари од б.јула 1940. 316 Жарко Поповић (Модрича, 1896 - Лондон, 1989). Био је питомац Кадетског корпуса у Одеси (1906 - 1913), Артиљеријског училишта у Петрограду (1913 - 1914), Више ратне школе - Ecole Superiere de la Guerre - у Паризу (1921 - 1923). У српску војску ступио је као добровољац 1914. Био командир вода у артиљерији. По завршетку рата члан Делегације Владе и Врховне команде у Софији, потом Војне мисије (1919 - 1920), а потом командир батерије и ордонанс Краља. Поред редовне дужности био је вршилац дужности начелника штаба Дунавске дивизијске области и наставник у Интендантској академији и на Вишој школи Војне ака211

ђак, одличан зналац руског језика и познавалац више страних језика, способан генералштабни и обавештајни официр и официр са завидним војнодипломатским искуством, чинио се у датом моменту као идеално решење. Њему је генерал Лазар Милосављевић саопштио да је предложен за дужност војног изасланика у Москви 27. јуна 1940. Поповићу је то потврдио и сам минисатр војни армијски генерал Милан Недић приликом редовног реферисања 2. јула. Упркос томе што су раније долазили у сукобе и чињеници да Недић није био задовољан Поповићевим радом у Италији, одлучио је да Поповић иде на дужност у Москву јер је сматрао да тренутно нема никог бољег ко би у датим околностима био у могућности да за кратко време изнесе слику шта у војном смислу значи Совјетски Савез. Истом приликом, Недић је Поповићу дао неколико битних информација о немачким притисцима на Југославију истичући да Немци очекују од Југославије да се одрекне сопствене економске политике и укључи у немачки привредни систем, да престане с политиком ослањања на СССР и Велику Британију и да се не противи италијанским територијалним захтевима који би ишли на штету демије(1930 - 1931) и начелник штаба Зетске дивизијске области .Војни изасланик у Риму је био од 28. децембра 1932. до 14. априла 1935. По повратку у земљу био је начелник штаба Потиске дивизијске области у Суботици, а од 26. октобра 1936. био је шеф Првог одсека Обавештајног одељења. Од 1. марта је био 1940. начелник Првог обавештајног одељења и од 21. августа 1940. војни аташе у Москви. После Каирске афере прешао је као пуковник у британску војску.Учествовао јеу акцијама против Мау Мау покрета у Кенији. После је радио за ОУН - УНИЦЕФ у Женеви и био представник у Уганди средином 1960-их.

212

Југославије.317 Такође, дато му је упутство да совјетским домаћинима пренесе да Немци Југословенима замерају контакте са Совјетима, омаловажавају њихову војну моћ и да припремају опсежне војне мере против њих у будућности. Пре Поповићевог поласка на дужност у Москву, Економско одељење Министарства војске и морнарице је требало да припреми листу недостајућег материјала за који је Поповић требало да провери може ли се набавити у Совјетском Савезу. Настојало се да се у Совјетском Савезу набави 5.000 пушкомитраљеза калибра 7,9 милиметара, 1.200 противавионских митраљеза калибра 15-20 милиметара, 600 противоклопних топова калибра 37 или 47 милиметара, као и 336 противавионских топова калибра 75 или 80 милиметара. Тражене су и сировине - гума, кудеља, нафта, памук, никал, ванадијум, молибден, легирани челик, калај, жива, барут, ТНТ, електролитни цинк, алатни челик, дијаманти за индустријску употребу, централит и боје, лакови, кокс и дифенил. Од инжињеријске опреме, тражени су мостови, железнички мостови, већи понтони,50 локомотива за пруге уског колосека, 150 скретница, 600 вагона, 30 цистерни, 30 аутоцистерни, 50 камиона, 600 грађевинских машина, 600 машина на властити погон, пионирска опрема, замагљивачи, заваривачи, по 5.000 пари гумених чизама и високих чизама, тестере и бушилице. Очекивани су били и каблови, индуктори, гајтани, котураче, акумулатори, апарати за електрична мерења, жичана ужад, батерије, 78 радиостаница, разне врсте ТТ 317 Ж. Поповић, „Моја служба у Совјетском Савезу", Д. Тјорђевић, На раскрсници. Прилози за српску историју Дру1о1 светскоЈ рата, Горњи Милановац, 1991, стр. 160.

213

каблова, електронске цеви и лампе за потребе јединица везе.У погледу алата, тражени су електромашинске инсталације, дизел мотори, бојлери и електро водови. По економској грани, недостајало је 4.900 тона пиринча, 209 тона чаја, 286.370 тона овса, 17.194 тона вуне, 3.054 тоне памука, 900 тона лана, 1.092 тоне петролеја 100 тона бензина. Од санитетске опреме, тражено је 2,5 милиона завоја, као и лекови, игле, хируршки материјал, потрошни санитетски материјал и шатори за болесне. За потребе ваздухопловства је требало набавити 180 ловаца, од чега 60 двомоторних, 60 јуришних авиона, 60 средњих бомбардера, 180 извиђаћких авиона, 100 авиона за везу, 50 транспортних авиона, 100 прелазних авиона двоседа, 100 почетних школских авиона уз неопходне резервне делове, бомбе, митраљеску муницију, 40.000 тона бензина и 5.000 тона ауто бензина. За морнарицу је требало 4.000 тона угља, 500 тона брикета, 180 тона бензина, 2.500 тона дизела, 7.000 тона уља за ложење, 15 тона турбинског уља, 80 тона моторног уља, 50 тона машинског уља, 10 тона петролеја, као и жице, конопци, лимови, телефони, бежичне станице и сигнални уређаји. Исто тако, за потребе посадних јединица је тражено 15 противоклопних топова калибра 47 милиметара, 1.500 противавионских митраљеза калибра 7,9 милиметара, 90.000 панцирних граната, 150 двоцевних митраљеза, 50 брдских топова калибра 75 милиметара, 170 пољских топова калибра 80 милиметара, 170 хаубуца од 100 милиметара, три позиционе хаубице, 8 хаубица калибра 150 милиметара, 1.600 аутогума и плугова.318 318 М. Бјелајац,„Покушај стратешког ослонца Југославије на СССР 1939 - 1941 , Војноисторијски 1ласник, 1-2/2006, стр. 53,61-65. 214

Успостављању званичних војних контаката између југословенске и совјетске оружане силе претходили су ~контакти између представника две војне обавештајне службедокојихједошлоуШвајцарскојјошкрајем1938.319 Према речима потпуковника Угљеше Поповића3™, једног од водећих југословенских војних обавештајаца тог доба, Совјетски Савез југословенска војна обавештајна служба није перципирала као противника, па према њему нису предузимане ни офанзивне, ни дефанзивне обавештајне мере.Према истом извору, на југословенској територији нису биле успостављене званичне везе с представницима совјетске војне обавештајне службе. Сарадња је променљивим темпом функционисала преко југословенског обавештајног центра у Берну који је 319 U. Popović, Deseti ро redu. Тајпа vojnoobaveštajna služba bivše Jugoslovenske vojske od 1938. do maja 1941. godine, Beograd, 1976, str. 59-60. 320 Угљеша Поповић (Модрича, 1903). Завршио је Нижу школу Војне академије 1922, Вишу школу Војне академије 1927, Нижи курс редовног течаја Пешадијске официрске школе 1929, Виши течај Коњичке школе 1930, као и IX обавештајни курс при Обавештајном одељењу Главног Генералштаба 1932. Официрску каријеру је започео као слушалац курса за поморске официре, али је убрзо премештен у коњицу. Био је командир вода у 6. коњичком пуку, 1. одељењу коњичких пионира, 2. коњичком пуку и Коњичкој школи, затим командир ескадрона у 3. коњичком пуку и 56. чете граничне трупе.Краће време је био на служби у Обавештајном одељењу Главног Генералштаба, а потом командир митраљеског и ђачког ескадрона у Коњичкој школи. Потом начелник посебног одсека у Другом обавештајном одељењу Главног Генералштаба. У Априлском рату начелник Трећег одсека Обавештајног одељења Штаба Врховне команде.Током Другог светског рата војни изасланик у Анкари. После рата пензионисан. Рођени брат пуковника Жарка Поповића, начелника Обавештајног одељења Главног Генералштаба и војног изасланика у Москви.

215

успешно сарађивао ca совјетским обавештајним центрима у Лозани и Цириху. Конкретнија сарадња је успостављена крајем 1939, кад су на совјетску молбу предате одређене информације о дислокацији немачких војних снага на совјетској граници.321 Коначно, совјетски посланик Плотњиков је стигао_у Београд 6. јула. Страхујући од могућих већих манифестација и излива просовјетских емоција што би свакако штетило југословенској политици према Немачкој и Италији, полиција је блокирала неколико улица и превентивно ухапсила велики број грађана за које се сумњало да су комунисти или егзалтирани русофили. Упркос томе, на дочеку се окупило око 5.000 људи. Истог дана су организовани и митинзи на Карабурми и Теразијама на којима је поздрављен долазак совјетске дипломатске мисије у Београд и приближавање Јутославије Совјетском авезу. 2 Радило се о специфичном одразу расположења Јавности и стања духова у Београду. Милан Гавриловић je са особљем посланства стигао у Москву 7. јула.323 Непосредно по објављивању коминикеа о успоставању званичних односа између Југославије и СовјетСК0Г Савеза, југословенским дипломатским представ—наложено да успоставе што је могуће ближе 21 U. Popović, Deseti ро redu. Тајпа vojnoobaveštajna služba bivše goslovenske vojske od 1938. do maja 1941. godine, Beograd, 1976, str. Beog^d

Па^ге^г,°^ ' nar°dnooslobodilačkog pokreta Beograda,

ФОНД ~ Лични фонд Милана Гавриловића, ф.31, Теле1940 и°СЛаНика у Москва министру иностраних послова од 7. јула

216

односе са совјетским представницима у земљама у којима су акредитовани. Тако је и југословенски посланик у Шведској Милорад Стражњицки324успоставио присне контакте са совјетском амбасадорком у тој земљи Александром Колонтај. Он је настојао да јој пружи што је могуће више обавештења о новопостављеном југословенском посланику у Москви Милану Гаври ловићу. Настојао је да је увери да је самим Гавриловићевим избором за ту дужност југословенска влада показала какав и колики значај придаје развоју међудржавних односа у будућности. Стражњицки и Колонтај су у наредном периоду блиско сарађивали, а совјетска амбасадорка се својски трудила да југословенском колеги пружи важне информације којима је располагала, а до којих он није могао да дође редовним путем.325 И југословенски војни изасланик у Берлину пуковник Владимир Ваухник је успоставио блиске контакте са совјетским војним изаслаником у Немачкој генералом Тупиковим и његовим помоћницима пуковницима Сорњаковим, Бешеновим и Воронцовим од којих је добијао изузетно важне информације о немачким оружаним снагама, њиховом командном кадру и немачким намерама на Балкану.326 324 Милорад Стражњицки (Крижевци, 1879 - Ријека, 1958). Дипломирао је на Правном факултету у Загребу. Радио је као судски чиновник, а потом професор меничног, поморског и трговачког права у Загребу. Радио је у дипломатској служби од 1929. Био је посланик у Буенос Аиресу, Хагу и Стокхолму. 325 АЈ, фонд 382 - Посланство Краљевине Југославије у Стокхолму, ф.1,77, ТелеГрам посланика у Стокхолму министру иностраних послова од 2.јула 1940. 326 V. Vauhnik, Nevidljivijront: Borba za očuvanje Jugoslavije, Minhen, 1984, str. 76-77.

Реакције београдске јавности на успостављање односа између Југославије и Совјетског Савеза су биле доминирајуће позитивне. Кретале су се од излива словенског братства и љубави до резервисаних поздрава приближавању Југославије Совјетском Савезу. Посебно су биле изражене симпатије међу представницима интелектуалне елите, официрског кора, грађанске левице, патриотских кругова и комуниста. Унутар хрватског националног корпуса, представници водеће политичке снаге -Хрватске сељачке странке, посебно Иван Андрес и Рудолф Бићанић су поздравили успостављање званичних контаката са Совјетским Савезом сматрајући дау условима наглашеног притиска Италије на Југославију и на тај начин директног угрожавања интегритета хрватског националног простора, јачање совјетског утицаја на Балкану води ка успостављању политичке равнотеже и ограничавању италијанских претензија у региону. На простору Бановине Хрватске је 4. јула 1940. са седиштемуЗагребу је основано посебно Друштво пријатеља Совјетског Савеза? Председник друш_твАЈ£ био угледни вајар Антун Аугустинчић, а међу виђе-_ нијим члановима Владимир Калембер, Срећко Шиловић, Драгутин Филиповић и Аугуст Цесарец.327 Ипак, на простору Словеније је ситуација била сасјим другачија. Лидер водеће Словенске људске странке, 1ктуелни министар и некадашњи премијер Антон Корошец је у разговору с америчким послаником у Бео. гРаДУ ЛеЈном, с нескривеним сарказмом говорио да га „забрињава све присутнија струја међу Србима која се 327 Советско-мгославские отношенил 1917 - 1941, Москва, 1992, стр. 328.

218

залагала за сарадњи и наслањање на Совјетски Савез и да су манифестације те врсте постале видљивије након совјетског уласка у Бесарабију.328 Он је говорио да би такава југословенска политика могла довести државу у сукоб с Немачком која је, по њему, задржавала италијанске аспирације према Југославији, те да је то био главни разлог италијанског декларативног залагања за очување јединства јутословенске државе. Отворено је изнео свој став да би Немачка у том случају збрисала Југославију, а да је Совјетски Савез не 6и заштитио. Изнео је оцену да зато Италија помаже хрватске сепаратисте како би истицала контратежу растућој проруској струји.329 Негативан став Антона Корошеца према политици приближавања је имао двоструке корене. На једној страни, он се плашио да би зближавање са Совјетима утицало на погоршање односа с Немачком која није благонаклоно гледала на успоставаљње дипломатских односа између Југославије и Совјетског Савеза, а сам Корошец је био присталица политике блиског повезивања с Немачком и не провоцирања њене акције у односу на Југославију плашећи се да би у том случају путем окупације или анексије словеначки народ био поново подељен и без сопствене државе. На другој страни, он је као убеђени клерикалац страховао да би повратак руског_утицаја на Балкану сам по себи ојачао панславистичкетежњеи идеју православног јединства што би 328 АЈ,фонд371 -ПосланствоКраљевинеЈугославијеуВашингтону, ф. 5,319, TeneipaM посланикау Вашиттонуу министру иностраних послова од 27.јула 1940. 329 Исто.

219

свакако штетило интересима Католичке цркве.330 Под утицајем Корошеца и његових сарадника, полиција није дозволила формирање Друштва пријатеља Совјетског Савеза на територији Дравске бановине зато што је међу члановима било доста декларисаних комуниста.331 Савез земљорадника је чврсто стао иза одлуке да се успоставе односи са Совјетским Савезом. Један од лидера те политичке партије Бранко Чубриловић је са своје стране изразио уверење о неопходности бољег „наслона на Русију“.332 Комунисти су сасвим природно и очекивано свесрдно поздравили и подржали поновно. успостављање међусобних дипломатских односа. Још током маја, док су у Москви трајали трговински разговори, комунисти су се јавно, путем посебног прогласа заложили за хитно успостављање дипломатских односа између Југославије и Совјетског Савеза, хитан ослонац на прву земљу социјализма и обуставу антибољшевичке пропаганде у Југославији.333 Они су посебним прогласом поздравили успостављање дипломатских одно330 0 римокатоличком клерикализму и политици Римокатоличке цркве према Краљевини Југославији опширније: Lj. Dimić, N. Žutić, Rimokatolički klerikalizamu Kraljevini Jugoslaviji. Prilozi za istoriju, Beograd, 1992; V.Cvrlje, Vatikanska diplomacija. Prokoncilski Vatikan u međunarodnim odnosima, Zagreb, 1992; Д. Живојиновић, Ватикан у балканском вртлоју, Београд, 2012. 331 Советско-НЈгославские отношенил 1917 - 1941, Москва, 1992, стр. 336. 332 М. Konstantinović, Politika sporazuma. Dnevničke beleške 1939-1941. Londonske beleške 1944 - 1945, Novi Sad, 1998, str. 140.

333 Odgovor Centralnog komiteta Komunistićke partije Jugoslavije iz maja 1940. Svim ratnim huškačima 1 klevetnicima naše partije, F. Trgo (odgovorni urednik), Aprilski rat 1941. Zbornik dokumenata, I-II, Beograd, 1969,str. 679-683. 220

са и позвали Београђане да у што већем броју изађу на улице и поздраве совјетског посланика Плотњикова кад буде стигао у Београд. У обнови односа са Совјетима, комунисти су видели шансу за себе и пропагирање својих идеја, могућност да у најскорије време изађу из илегале и да у перспективи совјетским утицајем код југословенских власти њихов положај буде олакшан.334 Успостављање редовне дипломатске комуникације између Југославије и Совјетског Савеза је изазвало велику пажњу европске јавности и дипломатских представника великих сила. Совјети нису крили да је тај дипломатски корак предузет према Јутославији након више од две деценије непостојања дипломатске комуникације био усмерен ка умањењу немачкој утицаја у тој земљи уз истовремено јачање совјетског утицаја и присуства.335 Амерички посланик у Београду Лејн је сматрао да су манифестације југословенско-совјетског зближавања једностране и да нису забележене изјаве посланика Плотњикова у правцу конкретног предлога за ужу политичку сарадњу између две земље. Ипак, амерички званичници су с нескривеним оптимизмом говорили о југословенској спољнополитичкој позицији. Сматрали су да је Југославија успела да одржи равнотежу међу заинтересованим великим силама. Они су полазили од тога да се кључ разрешења налази у Румунији, за коју су говорили да се налази у критич334 Proglas pristalica klasnog sindikalnog pokreta od početkajida 1940. Građanima Beograda kojim se pozivaju na doček sovjetskog poslanika Plotnjikova, F. Trgo (odgovorni urednik), Aprilski rat 1941. Zbornik dokumenata, I-II, Beograd, 1969,str. 760. 335 H. В.Новиков, Воспоминанил дипломата, Москва, 1989, стр. 39.

221

ном стању које може довести до бољшевизације читаве земље источно од Карпата, а што би последично довело до јачања совјетског утицаја и интензивирања совјетског притиска у региону. То би, свакако изазвало и јачање просовјетских снага у Југославији. Ипак, сматрали су да Немачка и Совјетски Савез желе да избегну сукоб и да ће наставити дотадашњу политику споразума на бази поделе интересних сфера. Американци су сматрали да ће у случају постизања таквог договора Југославија ући у немачко-италијанску зону утицаја. Константин Фотић336, југословенски посланик у Вашингтону, је сматрао да су на тај начин Американци желели да југословенској страни предоче све могуће последице политике сарадње са Совјетским Савезом. Приликом своје прве посете америчком посланику у Београду, совјетски посланик Плотњиков је говорио да највећом претњом миру на Балкану сматра румунско-мађарски конфликт, као и италијанске претензије према делу Далмације. На директно питање посланика Лејна како би Совјети реаговали у случају италијанског покушаја да тај циљ оствари силом оружја, Плотњиков је избегао директан одговор. Плотњиков је говорио о 336 Константин Фотић (Шабац, 1891). Дипломирао је на Правном факултетуу Бордоу. Радио јеу дипломатској служби од 1915. Био је писар посланстава у Берну и Паризу и при Делегацији на Мировној конференцији. Потом секретар посланства у Бечу, Стокхолму и Лондону. Био је саветник посланстава у Цариграду и Риму и генерални конзул у Прагу. Касније стални делегат при Друштву народа и посланик у Вашинггону. 337 АЈ,фонд371 - Посланство Краљевине Јутославијеу Вашингтону, ф. 5,319, ТелеЈрам посланика у Вашиштону минисшру иносшраних послоеа од 27. јула 1940. 222

томе да у свом деловању у Југославији мора бити крајње обазрив како не би стварао проблеме југословенској влади истичући да се пропаганда најбоље води преко филма, радија и штампе. Није крио да је ступио у контак с представницима радника и сељака, као и да се посебно интересовао за аграрне проблеме пошто се и сам раније бавио том проблематиком.338 У разговору с једним од утицајнијих немачких новинара југослбвенски министар Цинцар-Марковић је настојао да релаксира напетост која је настала у односима с Немачком након успостављања односа са Совјетским Савезом. Говорио је да ће у најближој будућности посланик Гавриловић бити замењен неким млађим и мање идеолошки оптерећеним. Настојао је да у очима саговорника минимализује пораст панславистичких осећања јавности, као и утицај комуниста на југословенској политичкој сцени. У погледу ситуације у Бесарабији је говорио да је кнез намесник раније саветовао румунском краљу да ту територију добровољно преда, али да је он то одбио из унутрашњих разлога. Сам југословенски став по питањима везаним за проблем совјетско-румунских односа у вези с проблемом статуса Бесарабије темељио се на подршци политици мирног и споразумног решења проблема, а ако би, ипак, дошло до сукоба, стајало се на становишту да се никако не сме дозволити да буду угрожени мир и стабилност балкана и Подунавља. Радило се о ставу који је био избалансиране природе усмерен на то да не води сукоба 338 АЈ, фонд 371 - Посланство Краљевине Југославије у Вашингтону, ф. 39, 541, ТелеГрам посланика у ВашиШтону министру иностраних nocnoea од 8. aeiycuia 1940. 223

с румунским суседом и савезником, али ида ceHgja;— ру шавајутРТкоуспостављени контакти са Совјетским---^СавезомТ^МСод немачког саговорника се формирао_ ~утисак даТугославијане гаји симпатије за свог румуњ----скбггаДшГУ погледу Совјетског Савеза и његове будуће политике, Цинцар-Марковић је говорио Д Велика Британија многим земљама дала гаранЦИЈе, их потом оставила на цедилу, а да Немачка зваНН -е ником није дала гаранције, али да у стварности по одређене немачке гаранције које Совјети неће прек чити.340 Сасвим природно, Цинцар-Маркови се т^ дио да немачкој јавности и меродавним кругов шаље отворену поруку да ће Југославија истрајати^ постулатима своје дотадашње спољне политике неће посебно приближити Совјетима. Немачки посланик у Београду фон Херенје с — Да је успостављање совјетско-југословенских Д ---јптских односа дало снажан импулс, не само.__.. нистичким, већ уопште русофилским ЈгенденЦИЈ— _ У земљи. Писао је да у земљи влада опште уверењ Д ће ослањање на Совјетски Савез пружити Југослав моћан ослонац у супротстављању немачко-италиЈ ској експанзији на Балкану.341 Сам немачки_прсланик 339 АЈ.фонд 371 - Посланство Краљевине Југославије у Вашингт ну, ф. 39, 207, Телеграм посланика у Вашиштону минисшру сшраних послова од 28. јуна 1940. 340 Beleška glavnog urednika lista Minhener Nojste Nahrihten od l.jula 1940. o razgovoru s Cincar-Markovićem u vezi s aktuelnim pitanjint spoljne politikejugoslovenske vlade, F.Trgo (odgovorni urednik), Apri 1 rat 1941. Zbornik dokumenata, I-II, Beograd, 1969,str. 736-739. 341 Г. Городецкии, Роковоп самообман: Сталин и нападение Германии на Советскип Сотз, Москва, 2008, стр. 43-44. 224

је отишао и корак даље, па је непосредно по објављивању вести да је за југословенског посланика у Москви постављен Милан Гавриловић тражио да се сретне..с ’ Јвим. Херен је позвао Гавриловића на предавање једног немачког професора у њиховом посланству у Београду, а гавриловић је тај сусрет искористио за разговор. Немачки посланик је отворено рекао да је немачка влада незадовољна Гавриловићевим именовањем и то из више разлога. Рекао је да j‘e Гавриловић либерални демократа и самим тим идеолошки противник националсоцијализма, да је по свом васпитању и образовању оријентисан франкофоно и англофилски и да је самим тим у постојећим околностима оријентисан против Немачке, те да у Москву иде да би радио против немачко-совјетске сарадње. Непријатним тоном је изјавио да ће се Немачка против тога борити немилосрдно. Херенова тирада је трајала дуже од пола сата. у свом одговору, Гавриловић није побијао своја политичка уверења. настојао је да ублажи напетост истичући да ће се он борити за интересе своје земље и стајати на њеном бранику, али да он као појединац нити може, нити жели да квари односе између Немачке и Совјетског Савеза.342 Било је јасно да је Гавриловићево постављење јгзазвало посебну немачку позорност и подозрење и да ће у наредним данима Немци чинити све да отежају његову мисију у Москви. На сличан начин је реаговала и италијанска дипломатија. Италијански посланик у Београду Мамели и италијански отправник послова у Москви Машија су 'оцењивали да ie успостављањем дипломатских односа 342 АЈ, фонд 797 - Лични фонд кнеза Павла Карађорђевића, ролна 16, Разјовор Гавриловић-Фон Херен. 225

између Југославије и Совјетског Савеза нанета директ_на штета интересима земаља Осовине на балкану. Истовремено, италијански дипломатски представници су сматрали да такав дипломатски потез југословенске владе у потпуности анулира њен дотадашњи антисовјетски став југословенских владајућих кругова.343 Многи савременици су сматрали да је у италијанским војним и дипломатским круговима у којима се живо разматрала могућност италијанског напада на Југославију, у моменту кад се појавила вест о успостављању редовних дипломатских односа између Совјетског Савеза и Југославије нагло оживело сећање на 1914. и догађаје непосредно пред почетак Првог светског рата, односно реакцију царске Русије на аустроугарски ултиматум Србији, а потом и напад на њу. Сматрало се да је Совјетски Савез на тај начин наговестио будуће контуре своје политике на Балкану, као и спремност да заштити југословенске интересе и националну безбедност југословенске краљевине. И на југословенској страни се сматрало Да ће Италија у страху од могућег компликовања односа са Совјетским Савезом напустити идеју наметања своје доминације на балкану и војног напада на Југославију. Постојали су и велики проблеми везани за организолање смештаја совјетског посланства у Београду. Пошто проблем није био решен до доласка совјетских дипломата у Београд, иако је у више наврата то било обећано Совјетима, посланик Плотњиков је смештен у вили Рашовића 343 П. П. Севостввнов, Перед великим истлтанием: Внешнлн noлитика СССР накануне Великоп Отечественноп eouHbi. Сентлбрн 1939 г. - uioHb 1941 г, Москва, 1981, стр. 225; Н. Д. Смирнова, Балканскал политика фашистскоп Италиии на Балканах. Очерк duпломатическоп истории (1936- 1941Ј,Москва, 1969, стр. 171-173. 22б

у улици Розалиј'е Мортон, а његови службеници у хотел „Бристол". Пошто такав смештај није омогућавао елементарне услове за рад, интервенисали су и совјетски посланик у Београду Плотњиков и југословенски посланик у Москви Гавриловић. Пошто зграде узете у закуп за потребе совјетских дипломата нису биле адаптиране и припремљене за усељење, совјетски дипломатски и трговински представници су почетком усељени заједно у хотел „Унион" који је у целини узет у закуп за њихове потребе. Тек по завршеној адаптацији, совјетски представници су се почетком октобра уселили у зграде у улици Краља Милутина бр. б и 8, а средином истог месеца у зграду у улици Јована Ристића бр. 27. Закуп је плаћала југословенска страна, с тим што се цена закупа одбијала од цене земљишта које је требало уступити југословенској' влади.Чекало се да Совјети одреде у ком делу града желе да подигну зграду посланства, али се они нису изјашњавали директно о жељеној локацији, сем што су инсистирали да то буде на локацији адекватној потребама и угледу посланства на земљишту величине око 4.000 метара квадратних.344 Проблема је било и с одређивањем просторија за рад југословенског представништва у Москви, као и војног изасланства. У то време је постојала оскудица стамбеног простора у Москви, а убрзана изградња стамбених објеката није могла да задовољи све потребе, посебно за луксузнијим смештајем. За потребе рада југословенског посланства у Москви код државног предузећа задуженог за опслуживање дипломатских 344 АЈ, фонд 334 - Министарство иностраних послова Краљевине Југославије - Политичко одељење, ф. 17, 698, Питање зЈраде Посланства СССР у Бео1раду. 1ТЈ

мисија je закупљена зграда у улици мали Харитоноски переулок, док је за војног изасланика изнајмљен стан на Фрунзенској набережној улици.345 Иако је оптимистична атмосфера проузрокована успешним окончањем економских преговора и успостављањем дипломатских односа између Југославије и Совјетског Савеза доминирала у међусобним контактима, совјетски упад у Бесарабију је изненадио и узнемириојугословенску владу. Југословенска влада је намеравала да са Совјетима гради односе постепено и опрезно, притом гајећи наде у совјетску војну помоћ у случају Да Југославија буде изложена н немачкој или италијанској агресији. Зато је изненадна совјетска војна акција изазвала конфузију у редовима југословенске дипломатије. Страховало се да би даљи совјетски продор могао Да изазове рат на Балкану и Југославију увуче у њега. Страховало се да би Совјетски Савез могао постати југословенски сусед и незаинтересоавани пријатељ за њену Даљу судбину. Такође, зазирало се и од приближавања комунизма југословенским границама. Појавиле су се и наде да би Британци могли да склопе мир с Немцима и наставе свој рат исцрпљивања са Совјетима за који се веровало да би олакшао положај Југославије у међунаР°Дним односима. Претпостављало се да се Совјети неће зауставити на тој акцији. Совјетска политика на алкану се у делу југословенске дипломатије доживљаВала као цинична и опортунистичка и да би ствар била Додатно олакшана уколико би се Британци укључили у 345 Лични фонд Милана Гавриловића, ф.31, Договор ^gUHславскоп миссиеп и бкзро no обслуживаник) иностранцев iop

228

преговоре.346 Британска дипломатија је чврсто веровала да ће се Југославија у ишчекивању британске победе над снагама Осовине окренути Совјетском Савезу као једином могућем спаситељу независности балканских земаља.347 Примећивано је и размимоилажење у ставовима јавности према Совјетима. Док су једни веровали да само Совјетски Савез може да разјасни ситуацију у Европи, други су сумњали у стварну совјетску моћ и залагали се за политику компромиса с Италијом.348 Одмах по успостављању међусобних дипломатских односа, пре него што су и акредитовани посланици стигли у престонице земаља домаћина, пред југословенску и совјетску дипломатију је искрсао низ проблема "којеЈе требало хитно решавати. С обзиром на кризу у мађарско-румунским односима у вези са статусом Ердеља, мађарска дипломатија је преко Совјета покушала да утиче на југословенски став по том питању тако што је замолила преко свог амбасадора у Москви да Совјети утичу на Југосалвију да у случају неповољног развоја ситуације и евентуалне мађарске војне акције против Румуније „сачува спокојство". Молотов је лично одговорио мађарском посланику Криштофију да међусобни односи још нису фактички заживели и да су у међусобној 346 Sifrovani telegram poslanika и Beogradu Campbella Foreign Officeu od 6. јила 1940, Ž. Avramovski (priređivač), Britanci 0 Kraljevini Jugoslaviji, III (1939 - 1941), Beograd, 1996, str. 485. 347 - Izveštaj poslanika u Beogradu CaMpbella državnom sekretaru lordu Halifaxu od 6. jula 1940, Ž. Avramovski (priređivač), Britanci 0 Kraljevini Jugoslaviji, III (1939 - 1941), Beograd, 1996, str. 486-487.

348 Izveštaj poslanika u Beogradu CaMpbella ministru informacija Daff Cooperu od 6.jula 1940, Ž. Avramovski (priređivač), Britanci 0 Kraljevini Jugoslaviji, III (1939 - 1941), Beograd, 1996, str. 492-493. 229

комуникацији разматрана само питања која се директ но тичу обе стране, те да с тога совјетска влада не може на себе преузети такву обавезу.349 Иако се југословенска влада по том питању држала по страни, акције мађарске владе су биле такве да су најављивале нову буру на југословенским границама и њене реперкусије на будуће кретање односа између Југославије и Совјетског Савеза. По пристизању у Москву, југословенског послани^ ка Гавриловића и саветника посланства Владислава---_Марковића350 је 9. јула примио заменик комесара _за_— иностране послове Лозовски. После уобичајене протоколарне размене поздрава, разговарало се о спољнопо литичком положају Југославије. Заједнички је оцењено Да се Југославија на спољнополитичком плану налази у тешкој ситуацији и да је готово у стратегијском 349 Телеграмма наркома иностраннвос дел СССР В. М. Молотова полномочному предапавителк) СССР e Королевстве Венгрил НШаронову 5 ик)лл 1940, Документн внешнеи политики, т. 23, кн. 1» Москва, 1995, стр. 415-416; Т. М. Исламов, Т. А. Покиваилова, Восточнал Eepona e силовом поле великих держав. Трансилвванскии оопрос 1940 - 1946 eodbi, Москва, 2006, стр. 96. 350 Владислав Марковић (Зајечар,1898). Боравио у Русији гдеје завршио Трећи московски Императора Александра Другог кадетски корпус, а затим ступио у Константиновску артиљеријску акаде’ЈУ- Новембра 1917. прекомандован у Прву српску добровољачку Дивизију. По доласку на Солунски фронт због наставка школовања ^азрешен је војне обавезе заВрШИ0 је Правни факултет у Лозани.

и Је у дипломатску службу 1922. Био је писар у министарству стао934Р Посланства У Паризу. Саветник у министарству је по-

понов ' саветник Посланства у Каиру 1936. У министарство је КВИ С° Вра^еН 19391 а 1940- Је постао саветник посланства у Москад је ВеТНИК посланства у Стокхолму је био током 1942. и 1943.

окружењу. Након разговора о унутрашњој политичкој ситуацији, националној и верској шароликости Југославије и њеним привредним потенцијалима, разговор се поново вратио на питања везана за међународни положај Краљевине Југосалвије. Гавриловић је говорио о страховитом италијанском притиску на Југославију и италијанским претензијама да контролишу обе обале Јадранског мора и да је то главни разлог зашто Југославија пажљиво прати сваки корак Италије на Балкану. Покушао је да разговор скрене у правцу разматрања немачке политике на Балкану, али је совјетски дипломата елегантно избегао разговор и усмерио га ка причи о актуелној пољопривредној изложби у Москви, југословенској географији и етнографији, као и о књижевности.351 Југословенским дипломатама се журило да услед претећег италијанског притиска што пре сазнају стварну совјетску позицију до које им је у очекивању помоћи, заштите и успостављања равнотеже политички утицаја на Балкану било веома стало. На другој страш Лозовски у недостатку инструкција, али и услед резер висаног карактера совјетске регионалне политике није желео да се изјашњава. Др Милана Гавриловића је 17. јула званично примио Вјачеслав Молотов. Иако је очекивано да разговор буде протоколарне природе, Гавриловић се дуже од сат времена задржао код Молотова. Разговор је вођен у изузетно пријатељској атмосфери. Молотов се интересовао за општи спољнополитички положај Југославије, као и 351 АВПРФ, 144,о.20,дело 105, д. 3, л. 1-3,Беседазаместителл наркома иностранних дел СССР С.А. Лозовского с посланником Королевства Кдгославил в СССРМ. Гавриловичем 9 ик>лл 1940.

230 231

посебно за стање југословенско-бугарских односа. Рекао је да совјетско-бугарски односи нису лоши. Говорећи о спољној политици Бугарске, Молотов се дотакао њене спољне политике након Првог светског рата истичући да се она по завршетку рата осећала понижено и да је природно да тежи ревандикацији, па је упитао да ли се може постићи неки договор с њом. Из тога је Гавриловић извукао закључак да би Совјети можда могли подржати бугарске територијалне захтевве према Југославији, иако су потпуно свесни званичних бугарских ставова. Гавриловић је приметио да би се Совјети у таквој политици према Бугарској могли преварити јер би њихову подршку својим захтевима, они могли схватити и представити као свој успех и тиме учврстити актуелни режим који Совјетима не одговара.352 И сам Гавриловић је говорио о томе да добро познаје прилике у Бугарској и да у тој земљи има велики број пријатеља. Истицао је да је бугарска влада једно, а бугарски м.народ друго. Изнео је став да бугарска влада своје акције координира с Немачком и Италијом и да Бугарска и Мађарска никад неће саме започети акцију, већ да ће то искључиво учинити у сагласности са те две велике силе. Није знао како су сфере утицаја подељене, али је био сигуран да је већ све припремљено. Отворено је говорио о својим симпатијама према бугарском народу истичући да су на вест о његовом постављењу, његови бугарски пријатељи говорили да ће он бити званични представник југословенске владе и представник југословенског

и бугарског народа. Он је обавестио Молотова да је пре поласка на дужност у Москву посетио немачког посланика у Београду фон Херена и да му је овај рекао да је немачка влада незадовољна његовим постављењем и да сматра да ће он у совјетској престоници активно радити на погоршању односа између Совјетског Савеза и Немачке што је, по свом сведочењу, Гавриловић доживео као комплимент да он као мали човек може да поремети односе између две велике силе. Херен је наводно одговорио да Немци неће дозволити да се њихови односи са Совјетима погоршају. Херен је отворено рекао Гавриловићу да је он за Немачку неприхватљив јер је познат као англофил, франкофил, либерал и демократа. Није крио да је франкофил одговоривши да је Србин и да су га на то научиле лекције из минулог рата.353 Рекао је Молотову да он нема такве инструкције како је инсинуирао фон Херен већ да је његов задатак да штити интересе свог народа у оквирима дефинисаним међународним споразумима. Оценио је тешким спољнополитички положај Краљевине Југославије. Истицао је одушевљеност југословенске јавности поновним успостављањем дипломатских односа између две земље, то је, по његовој оцени, у Југославији поново пробудило наду.354 Молотов је био оптимистичан у погледу исхода немачке политике. Сматрао је да Немачка неће остварити своје прокламоване циљеве. Такође, стекао је утисак да се Совјети не плаше Немаца. Он је са своје стране југословенском посланику понудио свесрдну

352 AJ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,692, ТелеГрам помоћника министра иностраних послова амбасадору у Анкари од 2О.јула 1940.

353 Ј. HoptnerJugoslavija и krizi 1934- 1941, Beograd, 1965, str. 188-189.

232

354 Советско-пгославские отношених 1917 - 1941, Москва, 1992, стр. 332-331, напомена 1. 233

помоћ.355 0 сусрету Молотова и Гавриловића обавештена је и совјетска јавност.356 У својим јавним наступима Молотов је сам чин успостављања дипломатских односа с Југославијом оцењивао као резултат југословенске иницијативе коју је Совјетски Савез свесрдно поздравио и подржао. Изражавао је наду да ће се и југословенско-совјетски економски односи постепено развијати.357 У исто време, Совјети су будно пратили кретање италијанских трупа на балкану, настојећи да проникну у стварне намере италијанског вођства према Југославији. Совјетска војна обавештајна служба је процењивала да Италија на простору Албаније располаже са око 110.000 војника, односно са 70.000 Италијана и 40.000 Албанаца под оружјем. Процењивало се да се ради_о_ снагама довољним за напад на Грчку, али не и на Ју rpz. славију, Сматради су да ситуацију треба пратити и проверити италијанске намере у погледу Југославије, али су били склони закључку да Југославији не прети опасност од италијанске агресије у скорије време.358 355 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф34,692, ТелеГрам помоћника министра иностраних послова амбасадору уАнкариод 20. јула 1940. 356 Сообш,ении газетм Правда о приеме Молотовмм кгославского посланника М. Гавриловича, 18 иголл, Советско-гогославские отношенил 1917-1941, Москва, 1992, стр. 332. 357 Из доклада председателл СНК СССР и наркома иностранних дел В. М. Молотова о внешнеп политике Верховного coeema СССР: об отношенилх между СССР и Кдгославиеп, Советско-гогославские отношенил 1917- 1941,Москва, 1992,стр. 335. 358 Из сводки Плтого управленил РККА по собшпилм на Западе, 24 шонл 1940, В. А, Гаврилов (составителв), Военнал разведка информирует. Докуменпш Разведуправленил Красноп армии (лнварв 1939 - uioHb 1941), Москва, 2009, стр. 337-338.

234

До обнове званичних односа између Југославије и Совјетског Савеза је дошло у изузетно тешком тренутку по југословенску краљевину. Све јачи утицај Немачке на Балкану и претња италијанске агресије принудили су Југославију да се након дводеценијског удаљавања окрене Совјетском Савезу и започне с њим процес успостављања дипломатских веза. На другој страни, и Совјети су тежили повратку на Балкан и у Европу настојећи да у очекивању судбоносног судара с Немачком ојачају своју позицију у Европи и на Средоземљу. Видевши у Италији главног опонента својим интересима на Балкану, тежили су споразумној подели интересних сфера на Балкану. Такође, Југославија је након капи_тулације Француске, суочена с војном немоћи Велике Британије настојала да у Совјетском Савезу пронађе заштитника и извор потенцијалне војне помоћи у ишчекивању будућег развоја догађаја. Италија није благонаклоно гледала на ширење совјетског утицаја на Балкану и јачање совјетског присуства у Југославији. Немачка је са своје стране у одлуци југословенске владе да се приближи Совјетима видела опасност по своје интересе и то није крила. Ни Великој Британији није одговарало совјетско присуство на Балкану, па је покушавала да код југословенских званичника подстиче сумње и дилеме у погледу стварних циљева и будућих праваца совјетске политике у региону. Југословенска јавност, а посебно њен српски део, здушно су поздравили повратак политици блиске сарадње са Совјетским Савезом у коме су видели наследника некадашње царске Русије^ОживелеГ су старе емоције и сентименти што је ојачало положај просовјетских и прокомунистичких политичких снага 235

у земљи, од чега је југословенска влада посебно зазирала. Поновним успостављањем дипломатских односа између Југославије и Совјетског Савеза у Југославији је ојачала нада да ће Совјетски Савез снагом дипломатије или оружја уколико буде требало успети да заштити југословенску целовитост и независност.

236

Учвршћивање односа.

Између тежњи и пробдема. Завршетком трговинслких преговора и успостављањем званичних дипломатских односа између Југосла"виЈе и Совјетског ЈЗавеза, С1ворени..с.у_услови за. даље_ проширивање базе међусобне сарадње^Југословенска очекивања су била велика. Уговорена економска размена је била скромна, али су зато политичка очекивања, везана превасходно за јачање совјетског утицаја на Балкану и у вези с тим очекивања заштите и помоћи у случају италијанских и немачких агресивних планова. Такође, Југословенски војни врх је очекивао и могућност набавке неопходног наоружања и војне опреме у Совјетском Савезу. На другој страни, постојао је читав низ могућих проблема који су се тицали резервисаности совјетског присуства Балкану, страхова од могуће интензивније комунистичке пропаганде и с тим у најдиректнијој вези јачања комунистичког покрета и деловања руске беле емиграције у Југославији. Југословенско-совјетско зближење није наишло на позитивну реакцију бугарске владе. Као што су представници југословенске владе и истицали раније у контактима са совјетским колегама, Бугарска није благонаклоно гледала на све јаче совјетско присуство у Југославији страхујући да би јачање тог вектора совјетске спољне политике ишлона штету остварењу циљева актуелне бугарскле владе. Бугарски посланик у Београду

237

Стоилов је покушао да у разговору са совјетским послаником Плотњиковим директно утиче на кварење већ успостављених односа служећи се ширењем неистина, сплеткарењем и политичким интригирањем. Стоилов је Плотњикова информисао да ускоро предстоји бугарски улазак у јужну Добруџу и да то подразумева решавање низа практичних животних проблема, па се занимао како су Совјети у Бесарабији решили тај проблем. После Плотњиковог одговора да нема обавештења о томе, он је прешао на разговор о стварном разлогу своје посете инсинуирајући да у највећем делу југословенских владиних кругова постоји изражено незадовољство совјетском политиком и да они очекују да Совјети у најкраће време раскину тесне везе с Немачком и приближе се Великој Британији за коју се у Југославији верује да ће победити Немачку. Инсинуирао је да југословенска влада шири дезинформације да Совјети не подржавају бугарски улазак у јужну Добруџу и говоре о крају пријатељских односа између Бугарске и Совјетског Савеза. Како је ПлотњиковЈприметио,_бугарски посланик је с „нескривеном иронијом_говориије и избити ка Егејско море чимИталијани изару^ висину Солуна. Крах Грчке у будућем сукобу су. сматР ли неминовношћу. Совјети су били убеђени да сигурно поставити на дневни ред питање „мирн р визије“ југословенских граница. Ако би се Југосла Ј ипак одлучила да уђе у рат, сматрано је императивни превентиван напад на Бугарску, па ако треба и^еље судбине Грчке и ослонац на Велику Британију. 395 AJ, фонд 797 - Лични фонд кнеза Павла Карађорђевића, ролна 16, ТелеГрам посланика у Москви министру иносшраних послова од 26. октобра 1940. 396 АЈ, фонд 797 - Лични фонд кнеза Павла Карађорђевића, ролна 16, Телпрам посланика у Москви министру иностраних послова од окшобра 1940. 2бо

Један од првих проблема у комуникацији између југословенских власти и совјетског дипломатског представништва се десио већ у лето 1940. У то време у Југославији је постојао већи број друштава за културну и привредну сарадњу са страним државама.Постојала су уз традиционална друштва пријатељстава Француске, САД, Велике Британије и друштва пријатеља Немачке, Италије, Мађарске и Бугарске. Уз друштва пријатеља су обично постојале и трговинске коморе које су за циљ имале јачање привредних веза с тим земљама. Ипак, у погледу Совјетског савеза су се јављали проблеми. Непосредно по успостављању дипломатских односа између Југославије и Совјетског Савеза у Београду је организован посебан иницијативни одбор који је имао задатак да припреми оснивање Друштва пријатеља Совјетског Савеза. По одредбама свог статута, радило се о друштву "”сличном онима која су већ постојала. Такви статути су до тада готово по аутоматизму одобравани. На челу иницијативног одбора је био др Иван Рибар, а његови чланови су били професори др Сима Милошевић, др Синиша Станковић, др ТЈорђе тасић, секретари Трговинске коморе Светислав Мародић и Милан Живановић, трговци Борисав Стојановић, Јован Милојковић и Светислав Шуменковић, директор гимназије Миодраг Ристић, адвокати Владимир Симић, Видан Благојевић, Миодраг Поповић и адвокатски приправник Милован Матић. Израђени статут је др Иван Рибар као овлашћено лице предао надлежним полицијским властима на одобрење. Ношто у предвиђеном року није било одговора, организатори друштва су према важећим законским прописима мислили да је рад друштва одобрен, 2б1

па су обавестили полицијске власти да ће извршити попис чланства и организовати оснивачку скупштину. Тад је стигао одговор из полиције да се не одобрава рад друштва, а против предлагача статута поведе посебан поступак. У име организатора се властима жалио Иван Рибар. Шеф општег одељења београдске полиције је Рибару одговорио да рад друштва неће бити одобрен јер власти немају поверења у организаторе који су заиста били познати углавном као левичари и људи блиски некадашњој организацији „Уједињење или смрт“, познатије као „Црна рука“, али уколико би друштво организовали Воја Јанић или Мита Димитријевић да би поступак био сасвим другачији. Рибар се жалио и _ совјетском посланику Плотњикову који се посебно заинтересовао за тај случај и распитивао код југословенских власти, али није било резултата. Друштво није почело с радом упркос масовном и широком интересовању јавности и грађанства.397 Одбијање љубљанских полицијских власти_далздају_ дозволу за рад локалног Друштва пријатеља Сов|етског Савеза изазвала је пажњу и самог посланика Плотњикова који .се_ср,ео с драматургом Народног позоришта у Љубљани и угледним преводиоцем Јосипом—, Видмаром. Видмар, који се поред рада у театру, бавио и превођењем дела руске књижевности на словеначки језик, обавестио је совјетског посланика обаверстио да је спроведена прелиминарна анкета и да је више од 20.000 људи изразило жељу да ступи у чланство друштва. Он му je, такође, уручио и нацрт статута друштва који нису одобриле полицијске власти. Говорио је о 397 I. Ribar, Politiiki zapisi, IV, Beograd,1952, str. 191-192. 262

томе да се не памти да је неки покрет у скорије време у Словенији добио толику подршку и изазвао толику пажњу као идеја зближавања са Совјетима. Истицао је да је фаворизовање немачког и италијанског језика у словеначким школама од стране министра Корошеца подстицајно деловање на раст симпатија за Совјетски Савез у Словенији. Сама иницијатива и популарност покрета у Словенији су онерасположили немачког и италијанског конзула у Љубљани, а италијански конзул је чак од надлежних власти очекивао да му дају списак заинтересованих за чланство у удружењу.398 Посебан проблем који је кварио међудржавне односе се тицао писања једног дела југословенске штампе о Совјетском Савезу. Посланик Плотњиков је на свој захтев посетио министра иностраних послова Цинцар-Марковића жалећи се на писање појединих листова и _брошура о Совјетском Савезу првенствено мислећи на брошуре Димитрија Љотића, Антимарксистичког ко-__ _митета и појединих дневних и периодичних листова. Цинцар-Марковић је говорио да Љотићев покрет представља маргиналну организацију која нема много утиЦаја у политичком животу, али Плотњиков није прихватао такво образложење сматрајући да малобројност његовог покрета не може оправдати државну толеранцију таквог писања. За Билтен Антимарсистичког комитета, југословенски министар је тврдио да се штампа уз подршку Италије и Немачке, али је совјетски дипломата стао на становиште да се штампа у Београду, да 398 АВПРФ, 144, о.20, дело 105, д. 5, л. 10, Беседа полномочного представителл СССР в Кдгославском королевстве В. А. Плотникова с лкбллнским литератором И. Видмаром 3 аегуста 1940.

2бЗ

између Југославије и Совјетског Савеза.400 Оцењивали су да је појачана активност екстремне украјинске емиграције резултат рада немачких обавештајних служби. Имали су информацију да је на челу организације Украјинаца један бивши чиновник чехословачког посланства, а да директиве за рад стижу из Украјинског центра у Бриселу који ради по немачким налозима и налази се под потпуном немачком контролом.401 У погледу проблема везаног за делатност белогардејске емиграције у Југославији, врх совјетске дипломатије је својим представницима у Београду налагао да се суздрже од реакЦије и протеста код југословенских званичника. Такав свој став су објашњавали околношћу да дуги низ година између две државе није било дипломатских односа, а Да су старе династичке везе утицале на то да белоемигРација у југословенској краљевини буде веома добро примљена. Сматрало се да су дипломатски односи изМеђу две земље тек установљени и да не треба дозволити да то питање већ на самом почетку нарушава тешко успостављену међудржавну сарадњу. Истицало се Да решење тог питања треба оставити за неку наредну Фазу пошто Југославија не може да истовремено разВија односе са Совјетским савезом и да подржава антисовјетске организације и њихову делатност на својој

се ради о регистрованом гласилу и самим тим југословенском листу. На крају се Цинцар-Марковић сложио с опаскама совјетског посланика, док јеу погледу спорног писања љотићевске штампе изразио своје изненађење како је цензура пропустила такве текстове у штампу. Плотњиков је изразио наду да ће писање југословенске штампе у будућности бити у духу нивоа дипломатских односа док је југословенски министар обећао да ће о свему обавестити премијера Цветковића истичући да је емигрантски лист „Царски весник" већ забрањен у Јутославији.399 Совјетима је сметало и приметније јачање активности белогардејске емиграпије и организације украјинских националиста у Југославији у лето и јесен 1940. Већ у августу 1940, непосредно по доласку совјетских дипломата у Београд, дошло је до неколико ситнијих инцидената између совјетских дипломатаи ћелоемиграната, као и један озбиљнији упад белоемигранта у београдскодописништво ТАСС-а. Посебно Је посланика Плотњикова забрињавало писање емигрантског листа „Царски весник" који је отворено следио линију повратка старом поретку у Русији. О тим проблемима је Плотњиков разговарао и с министром иностраних послова Цинцар-Марковићем који му је обећао да ће надлежни државни органи предузети одлучне мере против починилаца и изгредника и изразио наду да такве маргиналне појаве неће утицати на добре односе 399 Беседа полномочного представителл СССР в БОгославском королевстве В.А. Плотникова с министром иностранних дел К)гославии А. Цинцар-Марковичем 2 сентлбрл 1940, Документв! внешнеи политики, т. 23, кн. 1, Москва, 1995, стр. 547-548.

264

I

400 Писвмо полномочного представителх СССР в ЈОгославском Королевстве В. А. Плотникова НКИД о антисоветскоп делтелвсти белоп змиграции e Кдгославии, 6 августа 1940, Советско-к>гославские отношенил 1917 - 1941, Москва, 1992, стр. 335-336. 401 Телеграмма полномочного представителл СССР e Кдгославии к°ролевстве В. А. Плотникова наркому иностранншх дел СССР В. Молотову 4 сентлбрл 1940, Документм внешнеи политики, т. 23, Ktl-1, Москва, 1995, стр. 563.

265

територији. Зато се од посланства у Београду очекивало да прикупља информације о белој емиграцији у Југославији, њиховој организацији, бројности и делатности, као и да реагује код надлежних власти у случају било каквог њиховог антисовјетског иступа.402 И југословенска страна је била незадовољна писањем дела совјетске штампе. Посебно незадовољство је изајвао текст совјетског новинара Михајлова, објављен у листу „Бољшевик" под насловом „Балкански чвор противречности". Југословенској страни је сметало што се у том тексту говорило о више од 700.000 Македонаца ко;и _живе у Југославији и говоре бугарским језиком, а себе сматрају Бугарима, да су изложени суровом експлоататорском и колонизаторском српском режиму, да им се не дозвољава уједињење с матичном земљом, да је Југославија дуто нила експонент француског империјализма, као и да су у њен састав ушле територије које су отргнуте од мађарске на крају Великог рата. Совјетски аташе за штампу се бранио изјавом да се не ради о утицајном гласилу и да је совјетска политика усмерена ка очувању југословенског територијалног интегритета. Искористио Је прилику за својеврсни контранапад наводећи низ анисовјетских натписа у јутословенској штампи.403 канозоваМ° Заместителл наркома иностранних дел СССР В. Г.ДеP°aeecmene°RHAM04H0My nPeOcmaeumemo СССР e e ЈОгославском кополнти^,е ПлотниковУ 9 октлбрл 1940, Документн внешнеи 403 Б ™да' КН'М°СКВа’1995> СТР’656’

cmee В Сахатташе П°лпредства СССР e ЈОгославском королевСтевановиаР°в? С 3аведуК>,Ц1‘М Отделом печати МИД ЈОгославии

23, кн. 266

ВНеШНе“ П°ЛИТИКИ’ Ћ

Проблема је било и у погледу приказивања совјетских филмова у Југославији. Према уговору са совјетским трговинским представништвом, совјетске филмове је требало да приказује предузеће „Авала филм“. Тако је за прва четири филма надлежна комисија утврдила да су пропагандног карактера и зато је забранила њихово приказивање, док је било дозвољено приказивање филма „Мињин и Пожарски". И виша комисија задужена за цензуру филмова је забранила приказивање прва четири филма. Посебну популарност код београдске публике је стекао филм „Волга Волга" који се приказивао у биоскопу „Уранија". Пошто је неколико пута забележено да публика на почетку пројекције аплаудира појави совјетских симбола, полиција је од емитера тражила да исече спорне делове филма. То је емитер и учинио без сагласности совјета што је изазвало посебан проблем. Великих проблема је било и у Загребу где је с успехом приказано неколико совјетских филмова, али је проблем избио услед приказивања филма о првомајској паради у Москви. Приказивање тог филма је забрањено након једног инцидента за који је совјетски посланик Плотњиков сматрао да га је исценирала загребачка полиција.404 Проблем везан за приказивање филма „Манерхајмова линија“ је решен тако што је министар Цинцар-Марковић након консултација с немачким амбасадором донео одлуку да заједно с њим присуствује пројекцији тог филма што је на неки начин 404 Писвмо полномочного представителх СССР в Кдгославском королевстве В. А. Плотникова НКИД о демонстрации советских филвмов e Кдгославии, 6 сентлбрл 1940, Советско-гогославекие отношенил 1917- 1941, Москва, 1992, стр. 337.

167

требало да буде гест извињења и помирљивости југословенске стране, као и гест спремности на сарадњу у будућности.405 Југословенско посланство у Москви је улагало велике напоре на плану развоја међусобних културних веза. Од совјетских органа задужених за међународну културну сарадњу су тажене грамофонске плоче и нотни записи Дела совјетских музичара како би они били емитовани на радио станицама. Многе југословенске издавачке куће су биле заинтересоване за објављивање дела из савремене совјетске књижевности, посебно писаца ШолоХОва> Катајева и Зошченка. Предлагана је и широка размена стручне литературе различитих профила. Совјети СУ југословенске предлоге прихватали и нудили своју свестрану помоћ ради реализације таквих југословенских намера.406 Једна од првих манифестација културне сарадње између две државе било је учешће совјетских уметничких фотографа на међународној изложби фотогРафија у Загребу почетком октобра 194O.407 . -59£_ађаЈ који je додатно зближио две владе било je соВЈетско стасавање посаде брода „Видо“ коју су совјетски поморски органи спасили након катастрофе коју је 1941^ K°nstantln°vić, Politika sporazuma. Dnevničke beleške 1939 406 '^°nd°nSke bele'ske 1944 ~ 1945, Novi Sad, 1998, str. 203-204. nPecc a^Cb ^ecebbl замеетителл председателл Правленил BOKC с гослааско1аШе MUCCUU ^oeaaeuu e СССР Заптисом о советско-к>ско-гогоаГ К9"и”пУРномУ сотрудничестве 13 сентлбрл 1940, Совет407 Со аВСКИе отношении 1917 - 1941,Москва, 1992, стр. 341. нноп фото HU^ ° Унастии с°ветских мастеров художестве1940, Совет?аФии ° меж4УнаР00нои вшставке e Загребе 9 октлбрл стр. 345 Ско''ог°славские отношенил 1917-1941, Москва, 1992, 268

доживела на Црном мору. Совјети су спасили 26 чланова посаде брода и након тога их сместили и указали им неопходну медицинску помоћ. Посланик Гавриловић је лично захвалио Совјетима на указаној помоћи.408 Сумирајући резултате првог периода свог боравка у Москви, Гавриловић је закључио да су италијански и немачки представници његов долазак у Совјетски Савез схватили као израз југословенске намере да са Совјетима закључе војни савез, па је зато њихова реакција била изразито негативна. Он је покушавао да демантује такве гласине, али су оне поново оживеле по доласку војног изасланика у Москву. Везано за саме домаћине, Гавриловић је наглашавао да је наишао на веома добар пријем. Упркос њиховој херметичкој затворености, понешто се од њих могло и сазнати. Сем тога, Гавриловић није био праћен, па је међу дипломатама то изазивало шпекулације о некавом његовом посебном статусу.Сам Гавриловић се трудио да у складу с постулатима државне политике заузме средњи положај између позиција амбасадора зараћених страна што су му сваки са своје стране замерали и британски и немачки амбасадор у Москви.409 Односи између Југославије и Совјетског Савеза су се непосредно по свом успостављању кретали у оквирима лимитираним спољнополитичким циљевима 408 Беседа первого заместителл наркома иностранних дел СССР А. К. Ввииинского с посланником Кдгославского королевства в СССР М. Гавриловичем 25 октлбрл 1940, Документм внешнеи политики, т. 23, кн. 1, Москва, 1995, стр. 711. 409 АЈ, фонд 859 - Лични фонд Милана Гавриловића, ф.31, ТелеГрам посланика у Москви министру иностраних послова og 8. октобра 1940.

2б9

и интересима обе стране. Совјетски Савез је настојао да своју политику према Југославији води у духу још увек активног споразума из 1939, настојећи да ни у ком погледу не испровоцира било какву реакцију Немачке која би татак корак искористила против самог Совјетског Савеза. Постепено погоршање совјетско-немачких односа и совјетска увереност да је сукоб с Немачком сасвим известан, а да ће пре одлучујућег судара између Совјета и Немаца бити постављено питање Балкана, тераала је Совјете да осетљивије и са више такт прилазе Југославији и имају више слуха за њене проблеме._Суо^ чена с наглом радикализацијом ситуације на Балкану и италијанским претњама да ће ратни пламен запалити и на Балкану, Југославија је настојала да у Совјетском Савезу обезбеди неопходно наоружање и војну оп₽е~ му за своју одбрану. У томе је наилазила на совјетско разумевање и добијала оптимистичне одговоре који су ишли у правцу стварања уверења да ће Совјети са своје стране максимално изаћи у сусрет југословенским захтевима и испоручити им тражена средства. Ипак, на билатералном плану је постојао низ проблема који су оптерећавали тек успостављене међудржавне везе. Стари страхови од могућег ширења бољшевичке пропаганде у Југославији, идеолошки стереотипи и предрасуде, као и агресивна совјетска државна пропаганда која је у свим облицима свог испољавања носила снажан идеолошки печат претили су да односе између две земље поново погоршају и врате на почетни стадијум. Сем тога, активност белогардејске руске емиграције у Јутославији, као и организација украјинских националиста које су агресивном пропагандом, али и стварањем

инцидентних ситуација у контактима са совјетским дипломатама и новинарима, креирале напету атмосферу, изазоивале су званичне совјетске реакције које су југословенске власти доводиле у непријатну ситуацију и приморавале да се правдају, па и да предузимају непопуларне полицијске мере у циљу стишавања нападне активности руских емигрантских кругова. Ипак, на културном плану је дошло до одређених помака. У југословенским биоскопима су упркос почетним проблемима због става државне цензуре у погледу пропагандних порука совјетских филмова, почела да се приказују остварења совјетске кинематографије. Истовремено, учињени су и први кораци у погледу размене грамофонских плоча, емитовања совјетске музике на таласима југословенских радио станица, почели су да се објављују преводи дела аутора који су припадали новом књижевном таласу који се протеклих деценија формирао у Совјетском савезу, а установљена је и размена најважније стручне литературе из више области. Упркос низу објективних тешкоћа и проблема, како на глобалном, тако и на билатералном плану, односи између Југославије и Совјетског Савеза, иако још увек на свом почетку, исказивали су перспективу брзог интензивирања и све јасније и отвореније југословенске оријентације ка креирању политике шире дипломатске, војне и политичке сарадње са Совјетским Савезом.

271

270

ПОКУШАЈ САВЕЗНИШТВА

Југославија, Совјетски Савез и почетак рата на Балкану Крај октобра 1940. донео је Балкану нове невоље. Италијански напад на Грчку и све интензивнији немачки притисак како на_суседне земље, тако и на Југославију, ставили су југословенску краљевину у врло неповољну спољнополитичку позицију. Ширењем ратног пожара и у њено непосредно суседство, улазак у рат њене савезнице из Балканске антанте - Грчке, као и активан оружани ангажман Италије на балканском копну, ставили су југословенску дипломатију на посебна искушења. Све већа опасност од избијања рата и настојање да се задржи неутралан став, доводили су југословенску спољну политику на искушења. На једној страни, притисак Италије и Немачке је био такав да је претио угрожавањем националне независности, док је Велика Британија оптерећена снажном немачком војном иницијативом настојала дапрошири фронт отпора Немачкој, али без могућности пружања озбиљније помоћи. Совјетски Савез, који је још увек био ван рат и настојао. да с Немачком одржи односе дефинисане споразумом из 1939, а чије је политичко воћство било свесно немачке опасности у блиској будућности, чинио се погодним партнером и потенцијалним извором ратног снабдевања за југословенску краљевину. Могућност југословенског ослањања на Совјетски Савез је у тим моментима представљала предмет различитих анализа. И сам министар војске и морнарице армијски 275

генерал Милан Недић је у свом меморандуму као једну од могућности при заузимању јасног спољнополитичког курса навео опцију савеза са Совјетским Савезом који се и сам није налазио у сјајном спољноплитчком положају. Сматрао је да је та опција могућа, али и мало вероватно јер би у том случају две чланице савеза биле физички раздвојене и самим тим Совјети не би били у могућности да Југославији и њеној оружаној сили у случају рата директно доставе потребну помоћ. Зато је сматрао да је прилазак Југославије Осовини реалнија опција од савеза са Совјетским Савезом и опције мобилизације и ступања у акцију у циљу помоћи Грчкој како би се услед италијанског продора онемогућило стратегијско опкољавање Краљевине Југославије.410 У тренутку кад је започео италијански напад наГрчку, југословенска дипломатија није заузела резолу.тан став. Оддучено је да се југословенски став по том питању, везан за сукоб који је избио на југословенским границама и претио да увуче Југославију у рат, формира Јгек пошто се југословенска дипломатија буде уверила У то какви су ставови Немачке, Совјетског Савеза, Тур5Ke и Бугарске за које се сматрало да ће својим потезима пресудно обликовати будуће догађаје.411 На тај начин, политиком ишчекивања, југословенска дипломатија се суштински одрекла права реаговања на кризу која се Директно тицала њене националне безбедности строго 410 V. Terzić, Slom Kraljevine Jugoslavije 1941. godine, I, Beograd, 1982, Str. 584-586; BA, ЈВуО, к. 269, ф. 1,38, Записник о саслушању Милана Недића.

411 АЈ, фонд 371 - Посланство Краљевине Југославије у Вашингтону, ф.39, 187, TeneipaM министра иностраних послова посланику у Вашиштону од 28. октобра 1940.

276

пазећи да својом евентуално преурањеном реакцијом не испровоцира реакцију заинтересованих сила која би била противна југословенским виталним интересима. Истовремено, совјетски посланик Плотњиков се у Београду осећао изолованим и као такав без могућности остварења контаката с највишим државним руководством. Он сепожалио др Драгољубу Јовановићу с којим је дошао у контак преко Милоша Рашовића у чијој је вили становао, да нема контаката ни са једним југословенским министром, а да он има строго упутство да никог не позива к себи, већ да прима све који то буду желели.412 Драгослав Смиљанић у својим сећањима износи став да је један од разлога Јовановићевог дистанцирања од Милана Гавриловића и издвајања из Савеза земљорадника представљала и Јовановићева потреба да се пред совјетским послаником Плотњиковим представи као истински „претставник сељаштва". По њему, Јовановић је пред Плотњиковим наступао с тезом да комунисти нису у стању да предводе сељаштво и да то могу само он унутар српског и Влатко Мачек унутар хрватског националног корпуса.413 И Драгољуб Јовановић у својим сећањима индиректно потврђује Смиљанићеве претпоставке наводећи да је услед политичког приближавања његове Народне сељачке странке са групом некадашњих чланова Демократске странке окупљених око др Ивана Рибара, интелектуалцима окупљеним око листа „Напред“ и социјалдемократа Недељка Дивца, дошло до идеје да четворица лидера тих политичких групација посете совјетског 412 Д. Јовановић, Људи.људи, II, Београд, 1975, стр. 161-164.

413 Д. Смиљанић, Cehaiba наједну диктатуру, Београд, 1955, стр. 197.

277

посланика Плотњикова и изразе му своју приврженост Совјетском Савезу и уверење да Совјетски Савез неће оставити југословенску краљевину и изневерити је за рачун неке од великих сила. По њему, до тог сусрета је Дошло тек након што је Јовановић преко Рашовића успоставио контакт с Плотњиковим у јесен 1940.414 Плотњиков је говорио да је кнеза Павла срео само приликом предаје акредитива, а министра Цинцар^Марковића само једном приликом. Кнез је на њега оставио утисак суздржаног и резервисаног човека, док му је Цинцар-Марковић говорио да су односи између Југославије и Италије изврсни. С Влатко Мачеком и Бранком Чубриловићем се срео само по свом доласку ујеоград док су сви становали у хотелу „Бристол". Оно што га је нагињало да што пре успостави званичан контакт с југословенским званичницима била је инструкција из Москве да провери да ли је југословенско државно вођство обавештено о садржини разговора који је вођен између посланика Гавриловића и Калињина. На жалост, нисмо у стању да проверимо садржину самог разговора, али претпостављамо да се радило о совјетском пристанку да Југославији испоруче наоружање и војну опрему о чему је званично обавештен војни изасланик пуковник Поповић. Наводно се Јовановић сам понудио Да помогне. По савету Слободана Јовановића, одлучио је Да покуша да пренесе поруку кнезу Павлу преко министра војног Милана Недића, за кога је Слободан Јовановић сматрао да је најпогоднија личност јер има директан контак с кнезом. Шеф кабинета министра војног пуковник Милош Масаловић се извинио што Недић не ^^4 Д. Јовановић, Љиитичкеуспомене, 6, Београд, 1997,стр.95. 278

може да прими Јовановића јер је заузет послом пошто је тог дана започео италијански напад на Грчку. Генерал Недић је Драгољуба Јовановића примио наредног дана увече у згради Гдавног Генералштаба. Вечерњи часови сусрета су изабрани због очувања конспирације јер се плашио шпијунаже. Јовановић је пренео поруку Плотњикова, а Недић је одговорио да је већ обавештен о томе, па је Јовановић могао Калињину да потврди пријем послате информације од стране југословенског државног врха. Недић је искористио прилику да преко Јовановића пошаље поруку совјетском посланику о војним припремама Немачке према Совјетском Савезу. Свој монолог је завршио помало патетично изјавивши да би више волео да буде редов под Стаљином, него генерал под Хитлером. И Недић је био у недоумици зашто Гавриловић има слабији третман у Москви од војног изасланика Поповића на шта је Јовановић одговорио да је то највероватније зато што је пуковник Поповић руски ђак и што се Гавриловић сувише дружи с британским амбасадором у Москви Крипсом. Недић је на крају поздравио Плотњикова напоменувши Јовановићу да је окружен немачком агентуром и да му је фон Херен „за петама" . Драгољуб Јовановић је наредног дана посетио Плотњикова и пренео му Недићеве поруке, као и потврду пријема важне информације из Москве. Плотњиков га је сачекао у веселом расположењу изјавивши да је управо чуо вести о југословенском демаршу поводом италијанског бомбардовања Битоља. Свидео му се посебно тон Недићевог обраћања. Са захвалношћу је примио информације о немачким војним припремама, за које је Јовановић истакао да потичу из извештаја

279

југословенских војних изасланика из разних светских престоница.415 Својим порукама совјетском посланику, генерал Недић је отворено демонстрирао CBpje уверење да у случају рата независност земље треба бранити, али и очекивање да ће у тешким моментима који_су се за Југославију приближавали СовЈетски Савез помоћи^ као и да ће Југославија и Совјетски Савез бити део јединственог фронта супротстављања агресивној немач кој експанзији. Са своје стране, Драгољуб Јовановић је у познанству с послаником Плотњиковим виде шансу за себе и своју политичку групацију, па је у улози посред ника између чланова владе и посланика Плотњикова видео могућност сопствене промоције, обнове односа с политичким лидерима с којима је дошао у сукоб, али и могућу подршку Совјета у унутрашњим политичким стварима у будућности. Тако је покушао и да посредује у вези са сусретом Мачека и Плотњикова како би по правио захладнеле односе с лидером Хрватске сељачке странке. Претпостављено посредништво није успело јер је Плотњикову преко министра Константинови сугерисано да затражи сусрет с Мачеком званичним путем.416 На другој страни и сама најава да ће поводом прославе дана Октобарске револуције у совјетском по сланству присуствовати министар Цинцар-Марковић с двојицом министара је представљала важан сигнал Со вјетима да југословенска влада тежи блиским односима са Совјетским Савезом.417 415 Д. Јовановић.Љдаи, људи, II, Београд, 1975, стр. 161-164. 416 М. Konstantinović, Politika sporazuma. Dnevničke beleške 1939 1941. Londonske beleške 1944 - 1945, Novi Sad, 1998, str. 211-214. 417 Исто, стр. 221.

28o

Иако су учињени одређени помаци на плану пробијања изолације у којој се у Београду нашао совјетски посланик,Совјети нису били задовољни односом југословенске владе, а посебно кнеза Павла према њима. Према неким изворима, совјетски посланик Плотњиков је одржавао чврсте везе са академиком, једним од предводника Српског културног клуба и угледним београдским адвокатом Драгишом Васићем. Васић, који је важио за истакнутог русофила и некадашњег комунисту, је често одлазио код совјетског посланика. И многи, попут професора Мирка Косића, су сматрали да је његово непријатељско држање према кнезу павлу било инспирисано управо од стране Совјета. Васић је наводно нескривено говорио Косићу да Совјети кнеза Павла сматрају опасним противником и да опрезно прате његове дипломатске кораке. По Васићу, Москва се посебно плашила да кнез Павле који настоји да буде у подједнако добрим односима и са немцима и са Британцима покушава да се „провуче између две ове завађене земље“ на рачун Совјетског Савеза. Совјетима је посебно сметао његов познати антикомунистички став, као и благонаклон став према руској емиграцији.Косић је тврдио да је од Васића слушао да се уклањање кнеза Совјетима чини веома значајним из чега је Косић закључивао да Васић добија информације, али и савете за даљи политички рад од стране Совјета.418 Иако је Косићева изјава дата пред немачком окупационом комисијом и самим тим обојена нијансама околности у којима је настала, ипак уверљиво сведочи о активностима Драгише 418 Ј. Marjanović, Draža Mihailović između Britanaca i Nemaca, Beograd, 1979, str. 41-42. 281

Васића и природи његових веза са Совјетима. Тим пре што је он од доласка Мустафе Голубића у Београд био у блиском контакту с њим, чак и кријући му радио станицу у својој кући.419 Известан пробој дипломатске изолације совјетског посланства у Београду је постигнут приликом обележавања годишњице Октобарске револуције. Свечаном пријему у хотелу „Српски краљ“. Пријему су присуствовали и генерал Војин Максимовић, истакнути војни писац, теоретичар и историчар, познат по својим русофилским ставовима, иначе некадашњи питомац чувене Николајевске генералштабне академије, представници Југословенске националне странке генерал Петар Живковић, Јован Бањанин и Богољуб Јефтић, опозициони политичари Милан Грол, Драгољуб Јовановић, Миша Трифуновић, Јаша Продановић, Чедомир Плећевић и Бока Влајић. Ипак, пријем није могао да прође без познатих полицијских агената Вујковића и Монтанија који су упадљиво шетали салом, загледајући свако лице, очигледно трудећи се да запамте ко је све био присутан на пријему.420 Италијански напад на Грчку је утицао на опредељење југословенске дипломатије да помоћ_и подрш2а на дужност Божина Симића.

586 Ристо Ратковић (Бијело Поље, 1903 - Београд, 1954). Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду.Радио у дипломатској служби од 1936. Службовао је у Паризу, Москви и Каиру. Био је угледан књижевник. Припадао је умерено модернистичкој, а идеолошки левој оријентацији српског експресионизма, која се у даљим токовима међуратне књижевности приближила надреализму и социјалној литератури, ипак оставши самостална. Он је био главна личност те групе и највише је допринео њеном теоријском самоодређењу.

588 Информација о потписивању совјетско-јуГословенско! yioeopa о пријатељству и ненападању, Група приређивача, Односи ЈуГослаeuje и Русије (СССР) 1941 - 1945. Документи и материјали, Београд 1996, стр. 50-52.

587 О атмосфери која је владала током церемоније потписивања споразума опширније: Н. В. Новиков, Воспоминанил дипломата, Москва, 1989; Ж. Поповић, „Моја служба у Совјетском Савезу", Д. ТЈорђевић, На раскрсници. Прилози за српску историју Друпл светCKOi раша, Горњи Милановац, 1991; А. Животић, „Једно сведочанство о потписивању југословенско-совјетског пакта 5/6. априла 1941“, Архив, XI (2010), стр. 122-133.

589 Агентурное сообицение Алвтш из Берлина о дате виступленил Германии npomue КЈгославии 5 апрелп 1941, В. А. Гаврилов (составителв), Военнал разведка информирует. Докуменпин РазведуправленилКрасноп армии (лнварв 1939 - шонн 1941), Москва, 2009, стр. 581.

590 А. Животић, „Једно сведочанство о потписивању југословенско-совјетског пакта 5/6. априла 1941", Архив, XI (2010), стр. 122-133.

394

395

J

независност, суверенитет и целовитост друге стране. У случају напада на једну од земаља, од стране треће земље, потписнице су се обавезивале да ће водити политику пријатељских односа једна према другој. Уговор је био потписан с роком важења пет година. Уговор је одмах ступио на снагу и могао се аутоматски продужити.591 Док је церемонија потписивања споразума у Москви још увек трајала, немачки напад на Сипски канал и бомбардовање Београда су већ почели. Југославији је била потребна ефективна помоћ, пре свега на војном плану. У разговору након потписивања споразума у погледу~совјетске војне помоћи Југославији решено је Да се

по Стаљиновом налогу у контакту између југословенских официра и представника совјетског генералштаба реши питање испорука оружја Југославији. Пуковници Поповићи и Савић су одмах успоставили контакт, али су им Совјети одговорили да немају никаквих упутстава. Совјети су одмах звали Божина Симића који је по повратку саопштио посланику Гавриловићу да Совјети немају поверења у војног изасланика и да моле за његову смену јер не могу с њим да раде. Остало је нејасно да ли се радило о стварном совјетском захтеву или Симићевој интриги с обзиром да наглашено непријатељство између њих двојице. Пуковнику Савићу су Совјети понудили 50 до 100 ловачких авиона, брзине око 600 километара на час, 20 до 25 лаких бомбардера брзине 420 до 480 километара на час, 100 противтенковских топова калибра 45 милиметара, 10 батерија од по четири брдска оруђа калибра 76 милиметара, 50 противавионских топова калибра 20 милиметара система „ерликон“, 5-6 батерија система „Бофорс" калибра 40 милиметара и три батерије система „Викерс“ калибра 75 милиметара. Сем тога, нудили су 100 минобацача калибра 50 и 100 минобацача калибра 82 милиметра.592 О томе је посланик Гавриловић телеграмом обавестио председника владе генерала Душана Симовића, али му услед прекида веза телеграм није уручен све до доласка владе у Атину.593

591 Текст Уговора и пријатељству и сарадњи између Југославије и Совјетског Савеза је објављен у потпуности у: Договор о дружбе и ненападении между Сокзом Социалистических Республик и Королевством Кдгославии, Документм внешнеи политики, т. 23, кн. 2-2, Москва, 1998, стр. 522-523; Договор о дружбе и ненападении между Сокзом Социалистических Республик и Королевством ЈОгославии, Советско-гогославские отношенил 1917 - 1941, Москва, 1992, стр. 375; УЈовора о пријатељству и сарадњи између Краљевине ЈуЈослаeuje и Савеза Совјетских Социјалистичких Република, Група приређивача, Односи ЈуЈославије и Русије (СССР) 1941 - 1945. Докуменши и материјали, Београд, 1996, стр. 45-46; Ugovor о prijateljstvu i nenapadanju između Kraljevine Jugoslavije i Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika potpisan u Moskvi 5/6. aprila 1941. u Moskvi, F. Trgo (odgovorni urednik), Aprilski rat 1941. Zbornik dokumenata, П, Beograd, 1987, str. 463-464; Договор o дружбе u ненападении между Сотзом Социалистических Республик и Королевством ЈОгославии, В. П. Наумов (редактор), 1941 Јод, II, Москва, 1998, стр. 4748; Ugovor о prijateljstvu i nenapadanju između Kraljevine Jugoslavije ' Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika, Moskva 5. aprila 1941, M. Stojković,(priređivač), Balkanski ugovorni odnosi 1876 - 1996. Dvostrani i višestrani međunarodni ugovori i drugi diplomatski akti o državnim granicama, političkoj i vojnoj saradnji, verskim i etnićkim manjinama, II tom (1919 - 1945), Beograd, 1998, str. 478-479.

592 ТелеЈрам посланика ЈуЈославије у СССР М. Гавриловића председнику Владе ЈуЈославије Д. Симовићу, 6. април 1941, Група приређивача, Односи ЈуЈославије и Русије (СССР) 1941 - 1945. Документи и материјали, Београд 1996, стр. 49-50. 593 АЈ, фонд 859 - Лични фонд Милана Гавриловића, ф.32, ТелеЈрам посланика у Москви министру иностраних послова од 6. априла 1941.

39б

397

j

Услед бомбардовања Београда и владиног хитног напуштања престонипе, југословенско министарство иностраних послова је остало без везе са својим представништвима у иностранству. Зато је министар Нинчић 7. априла преко британске везе тражио од амбасадора у Анкари Шуменковића да од Милана Гавриловића тражи текст потписаног споразума и проследи га њему домаћом шифром преко британске амбасаде.594 Британ: ци су услед бомбардовања Београда изгубили и евакуациЈе~крЈа је усЛедила изгубили контак с југословенским министарством иностраних послова. Зато упркос жаркој жељи њихов посланик у Београду није могао да се упозна с текстом потписаног споразума, па је од свог министарства тражио да му пошаљу објављени текст уговора о пријатељству и ненападању између Југославије и Совјетског Савеза. С њима су се у Врњачкој бањи налазили и чиновници југословенског министарства иностраних послова који су изгубили контакт с владом, па је и њима текст уговора био неопходан.595 Тек 13. априла Шуменковић је преко југословенског посланства у Атини успео да влади достави текст југословенско-совјетског споразума о пријатељству и ненападању.596 594 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,696, Телејрам министра иностраних послова амбасадоруу Анкари од 7. априла 1941.

595 Šifrovani telegram poslanika и Beogradu Campbella Foreign Officeu 6. april 1941,1. Avramovski, (priređivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, III (1939- 1941),Beograd, 1996,str.756. 596 AJ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34, 697, TeneipaM амбасадора у Анкари посланству у Атини од 13. априла 1941.

398

Након мартовског државног удара новобразована југословенска влада се нашла пред низом спољнополитичких изазова. Није могла да се формално одрекне приступања Тројном пакту, мада је суштински само њено формирање након државног удара у коме је збачена влада која је приступила потписивању пакта значило да она носи антиосовинско обележје. Њеном политиком није била задовољна Велика Британија која је од ње очекивала да се чврсто веже уз Британију и тиме јасно определи на којој ће страни бити у рату. Немачка је са своје стране желела да Југославија одлучно потврди да остаје на путу који је трасирала стара влада. Суочена са сасвим извесним почетком рата.влада се одлучила да поведе преговоре са Совјетским Савезом у циљу закључења уговора о узајамној помоћи и отварању простора за добијање совјетске војне помоћи. Ипак, Совјети који нису желели да ни на који начин уђу у сукоб с Немачком, оклевали су са потписивањем споразума с Југославијом. Плашећи се да би закључење уговора о узајамној војној помоћи између Југославије и Совјетског Савеза испровоцирао снажну немачку реакцију, Совјети су се определили за много блажу форму споразума која је подразумевала пакт о пријатељству и ненападању што за Краљевину Југославију није представљало никакву стварну гаранцију безбедности пред очекујућом немачком агресијом. Југословенска влада у очекивању немачког напада, лишена сваке ефективне стране помоћи, донела је одлуку да приступи таквом пакту. До самог потписивања пакта, након кризе која је завладала у преговорима дошло је на совјетско инсистирање. Обавештени о скором немачком нападу на Југославију,

399

совјети очигледно нису желели да југословенска делегација сачека у Москви немачки напад на Југославију необављеног посла јер би то сигурно произвело крајње неповољан утисак како у југословенским круговима, тако и код западних савезника и отворило могућност за различите шпекулације о евентуалној совјетској умешаности у остварење немачких планова против Југославије. На тај начин, Југославија је упркос потписаном споразуму са Совјетским Савезом сачекала нацистичку агресију сама с обећаном декларативном совјетском и британском помоћи.

Априлски рат и прекид дипломатских односа између Краљевине Југосдавије и Совјетског Савеза Немачки напад на Југославију у зору 6. априла довео је југословенску владу у тешак положај како на унутрашњем, тако и на међународном плану. Суочена с масовним бомбардовањем и брзим дубоким продорима снажних мотомеханизованих јединица, југословенска влада, посебно њен председник генерал Симовићјеулагала последње очајничке напоре да обезбеди неопходну помоћ, посебно на британској и совјетској страни. Исто тако, југословенске дипломате, посебно у Совјетском савезу, али и на другим местима, улагали су огромне напоре како би у последњим моментима осигурали помоћ, али и важне информације о будућим совјетским акцијама на Балкану. На саму вест о почетку немачког напада на Југославију и Грчку, стаљин је по речима совјетског дипломате Новикова, издао налог својој дипломатској служби да прати ситуацију с посебном пажњом и избегава било какву напетост у односима с Немачком. Свој став је образлагао уверењем да сам немачки напад тера Совјетски Савез да на сасвим нов начин приступи проблему Балкана, а посебно совјетско-југословенских односа како би се у наредним данима максимално умањила могућност конфронтације с Немачком.597 Совјетско вођство 597 Н. В. Новиков, Воспоминанил дипломата, Москва, 1989, стр. 82.

400

401

је било апсолутно свесно значаја дешавања на Балкану и опасности које немачки агресивни наступ носи по совјетске интересе у региону. Такође, знали су да ће немачка кампања на Балкану трајати веома кратко и да ће Немачка након тога сву силину свог оружја и своје ратне машинерије окренути ка Совјетском Савезу. Суочен с губитком везе са својом владом и министарством, југословенски посланик у Букурешту Александар Авакумовић се 9. априла обратио свом колеги - совјетском амбасадору Лаврентјеву с молбом да му омогући контакт с послаником у Москви Миланом Гавриловићем. Говорио је да од 5. априла нема никакве везе са својим министарством и да су његови покушаји успостављања везе с југословенским мисијама у Будимпешти, Атини и Анкари остали безуспешни. Упркос томе што је знао совјетску принципијелну позицију да не желе да преносе поруке и информације, молио је с обзиром на околности у којима се нашао. Његова молба је била мотивисана чињеницама да је Гавриловић лидер Савеза земљорадника - политичке партије којој и сам припада, да је Гавриловић једини члан владе с којим може да ступи у контакт и да је он истовремено једини посланик с којим би могао да има везу. Лаврентјев није могао ништа да обећа, сем да ће пренети информацију својој влади. Авакумовић је обавестио Лаврентјева да има сазнања да Румунија настоји да узме југословенски део Баната и замолио га да пита могу ли југословенски грађани преко совјетске територије напустити Румунију јер их у противном очекује сигурно хапшење. Говорио је да се ради о око 1.000 људи.Одговорио је да може бити проблема јер је совјетско-румунска граница 402

још затворена. Авакумовић је одговорио да ће пробати то да реши у контакту с румунском владу.Није крио уверење да ће ускоро уследити немачки напад на Совјетски Савез и да ће Румунија имати активну улогу у њему.598 Југословенског посланика у Москви Милана Гавриловића је 10. априла примио Вишински. Гавриловић га је информисао да је дошао до информација да су Антонеску и Хорти дали изјаве о скором нападу на Совјетски Савез, као и да је сам чуо од француског амбасадора да Немци пребацују велике снаге из Француске на границу са Совјетским Савезом. Вишински је нервозно одговорио да не верује таквим вестима, али да ће у том случају Совјети адекаватно одговорити. Југословенски посланик је потом прешао на главни разлог своје посете показавши да су информације које је пренео Вишинском увод у његову констатацију да уколико постоји југословенски фронт, да ће тим пре касније или с мањим снагама почети немачки напад на Совјетски Савез. Гавриловић је говорио да на југословенском фронту још нема великих битака и да се југословенска војска сачувавши своју главнину повукла у планинске рејоне земље. На питање о британској помоћи, одговорио је да британске војне снаге још нису стигле. Обавестио је Совјете да су дан раније мађарске војне снаге прешле југословенско-мађарску границу, а да сеочекује и улазак румунских трупа. Гавриловић је молио Вишинског да помогне при евакуацији југословенских дипломата из Будимпеште и Братиславе. 598 Беседа полномочного представителл СССР в Королевстве Руминил с посланником ЈОгославии в Румшнии А- Г. Авакумовичем, апрелл 1941, Документм внешнеи политики, т. 23, кн. 2-2, Москва, 1998, стр. 539-540.

403

Добио је одговор да су Совјети већ издали визе, на чему је југословенски посланик посебно захвалио.599 У току ноћи Гавриловић је поново посетио Вишинског на његов захтев. Вишински га је информисао да је на совјетску територију прелетело четири југословенска тромоторна бомбардера са 20-25 људи, а потом још два, да се они налазе у Украјини и Бесарабији и да ће бити пребачени у Москву и смештени у хотел.600 Обавестио га је и да је совјетска влада изашла у сусрет молби посланика Авакумовића и дозволила прелазак на своју територију за око хиљаду југословенских грађана који су се нашли у Румунији. Вишински је питао Гавриловића зна ли где се налази југословенска влада. Одговорио је да је влада у Зворнику и да с њом има везу преко југословенске амбасаде у Анкари. На крају разговора Гавриловић је с нескривеним емоцијама захвалио совјетскоЈ влади на бризи и помоћи југословенским грађанима. Истог дана Милан Гавриловић је преко амбасаде у Анкари обавестио владу да су Совјети отпочели су укрцавањем наоружања и војне опреме намењеног Југославији и да питају да ли се оно може искрцати у Пиреју.6

Остаје нејасно да ли су Совјети започели с припремом наоружања и војне опреме за југословенске потребе или се радило о дипломатском трику који је требало да послужи јачању уверења југосковенског вођства да је Совјетски Савез спреман да испоручи тражени ратни материјал, али да југословенска страна услед општег слома на свим фронтовима није у стању да га прихвати. Посланик Гавриловић, амбасадор Шуменковић и пуковник Савић су совјетско саопштење схватили озбиљно. Шуменковић није успео да обезбеди везу с југословенском владом, али је предложио Гавриловићу да у тешким тренуцима преузму одговорност на себе и изјаве да је југословенска влада спремна да преузме совјетске транспорте у Пиреју или Волосу. Молио је за дозволу да се у том смеру интервенише код Грка и Британаца, док је пуковник Савић био мишљења да се понуђени материјал мора прихватити како би се што пре нашао у рукама југословенских трупа.603 У том циљу се пуковник Савић упутио ка Атини преко Анкаре. У Анкари му се придружио пуковник Станимир Живковић који је у турску престоницу стигао почетком априла ради преговора с турском владом и генералштабом.604 Заједно су југословенским путничким авионом стигли 16/17. априла у Атину. Истовремено, Совјети су изгубили сваки контакт са својим посланством у Београду, па

599 Беседа первого заместителл наркома иностраннмх дел СССР А. Р. Вишинского с посланником Кдгославского королевства e СССР М. Гавриловичем 11 апрелх 1941, Документм внешнеи политики, т. 23, кн. 2-2, Москва, 1998, стр. 551 -552. 600 О прелетима посада југословенских бомбардера на совјетску територију током Априлског рата опширније: В. Dimitrijević, М. Micevski, Р, Miladinović, Kraljevsko vazduhoplovstvo 1918- 1941. Vojno vazduhoplovstvo Kraljevine SHS/Jugoslavije, Beograd, 2012, str. 449-452. 601 Исто, стр. 552.

603 AJ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,700, Телејрам амбасадора у Анкари посланику у Москви од 11. априла 1941.

602 AJ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,699, Телејрам посланика у Москви министарству иностраних послова og 11. априла 1941.

604 Б. Илић, Мемоари армијско! ђенерала 1893 - 1942, Београд, 1995, стр. 211.

404

405

j

су молили за информацијиуз о судбини својих дипломатских представника у Југославији.605 О самом раду совјетске дипломатске мисије у Југославији након почетка рата 6. априла сачувано је веома мало података. Према сведочењима савременика, особље совјетског посланства је одмах по почетку бомбардовања југословенске престонице пратећи владу, државне службе и колоне Београђана који су у паници напуштали Београд кренула јужним, централним деловима земље. Млади помоћник совјетског војног изасланика поручник Коваленко606 је лично, по закрченим и раскаљаним путевима, успео да безбедно довезе чланове совјетске дипломатске мисије до свог одредишта. Совјетске дипломате су се заједно с британским, норвешким, пољским, египатским и грчким колегама 605 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34, 701, Телејрам амбасадора у Анкари послансшву у Ашини од 11. априла 1941. 606 Петар Михајловић Коваленко (Енгелс, 1913 - Москва, 1960). Завршио је средњу техничку школу и пешадијско училиште. Кр е време је био у резерви, а поново је активиран 1938. По активирању је завршио тенковско училиште. Учествовао је у Совјетско-финском рату као ађутант самосталног тенковског батаљона. Ок октобра 1940, био је на службу у Главној обавештајној управи Генералштаба Црвене армије. По повратку из Југославије где је био од децемба 1940. до маја 1941.Током Другог светског рата је био претежно на штабним дужностима, задужен за оперативне и обавештајне послове. Од фебруара 1944. је био помоћник шефа совјетске војне мисије при НОВЈ. Учествовао је у многим борбама и извиђачким акција.ча Другог пролетерског корпуса НОВЈ. После рата је био на дужностима у оклопно-механизованим јединицама. Због болести пензионисан у чину потпуковника 1958. Херој Совјетског Савеза. 607 А.Тимофејев, Руси иДрут светски рат у Јутславији, Београд, 2011,стр. 237-238.

406

обреле привремено у Врњачкој бањи где је требало да буде ратно седиште владе Краљевине Југославије и где се након напуштања Београда прикупила главнина југословенског централног дипломатског апарата на челу с помоћником министра Милојем Смиљанићем.608 Посланик Авакумовић је 12. априла посетио Лаврентјева који га је обавестио да су његове поруке пренете Гавриловићу и да је совјетска влада дозволила прелазак југословенских избеглица на своју територију. Авакумовић се захвалио и обавестио Лаврентјева да је неколико југословенских авиона и бродова са посадама ушло на совјетску територију.609 На другој страни, у директној вези са судбином совјетске имовине на територији Југославије, односно цинка који је већ био укрцан на бродовима на Дунаву, совјетске дипломате су посетиле југословенско посланство у Букурешту. Југословенске дипломате им нису могле помоћи, али су од југословенског војног изасланика у Румуни)'и пуковника Франца Стропника добили неопходне информације о исходу ратних операција, немачком груписању и припремама за почетак напада на Совјетски Савез.610 Од момента немачког напада на Југославију, Совјетски Савез није излазио у јавност са званичним 608 Šifrovani telegram poslanika u Beogradu Campbella Foreign Officeu 10. aprila 1941, Ž. Avramovski (priređivač), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, III (1939 - 1941), Beograd, 1996, str. 758.

609 Из дневника полномочного представителл СССР в Королевстве Руминил А. И.Лаврентвева, 12 апрелл 1941, Документм внешнеи политики, т. 23, кн. 2-2, Москва, 1998, стр. 557-559. 610 Из дневника первого секретарл полномочного представителл СССР в Королевстве Румвмил С.С. Михаплова, 17 аирелл 1941, Документм внешнеи политики, т. 23, кн. 2-2, Москва, 1998, стр. 591-592.

407

саопштењима која би имала за циљ јасно дефинисање совјетског става не само према нападу Немаца и њихових савезника на Југославију, већ и распламсавања рата у Европи и на Балкану. Недостатак информација и инструкција је изазивао конфузију у редовима совјетских дипломатских званичника и функционера Коминтерне који су према сопственим сведочењима били опседани питањима како и на који начин оценити рат који се води против Југославије. Слична питања су постављали и високи официри Црвене армије, али и различити партијски фукционери. Конфузија је ишла дотле да су совјетски партијски функционери на учестала питања о карактеру рата у Југославији одговарали да се ради о империјалистичком рату који је део Другог светског рата у коме су југословенски савезници Велика Британија и Грчка, али да се из вида не сме изгубити закључени пакт о пријатељству и ненападању између Југославије и Совјетског Савеза и да се у суштини ради о одбрамбеном рату. Нешто храбрији су оцењивали да се ради о праведном рату, али да се не сме занемарити да се ипак ради о саставном делу империјалистичког рата.611 О томе је Георги Димитров разговарао и са Стаљином који је одобрио његов предлог да се рат против Југославије и Грчке против немачког агресора сматра праведним.612 Совјети су настојали да немачки напад сматрају чином агресије, али да да је он ипак део сукоба који сматрају империјалистичким и ван кога желе да

остану. Такво уверење је обликовало њихов став који је у основи осуђивао напад као акт који даље распирује већ започети сукоб. Зато совјетска влада није излазила у јавност са званичним саопштењем које би садржало официјелну совјетску оцену започетог сукоба. И сама Велика Британија је оштро реаговала на совјетску суздржаност у осуди немачке агресије на Југославију. Британски амбасадор у Москви Крипс је 12. априла у име своје владе захтевао од Совјета да се умешају у рат на Балкану. Није се радило само о британској намери да туђим средствима помогне Југославији, већ и изразу британских настојања да Совјетски Савез изађе из стања фактичког и формалног савезништва с Немачком и уђе у ратни сукоб за шта Совјети још увек ни приближно нису били спремни.613 Саслушавши мађарско обавештење о уласку њихових трупа на југословенску територију, Вишински је 13. априла у име совјетске владе осудио такав мађарски потез истичући да совјетска влада не одобрава такав корак мађарске владе и да на њу посебно лош утисак оставља чињеница да је Немачка започела рат против Југославије само четири месеца након потписивања Пакта о вечном пријатељству. Подсетио је мађарског посланика да и у Мађарској има националних мањина и питао га како би се они осећали кад би се нашли у позицији као Југославија.То је уједно била и једина совјетска званична осуда оружане агресије на Југославију.614

611 РГАСПИ, 495, о.73, д. 99, л. 23, Писвмо К. Самуплович Г Димитрову от 12 anpenba 1941.

613 V. Vinaver, „Prilog istoriji jugoslovensko-sovjetskog zbliženja 1940 - 1941“, Istorijski glasnik, 1/1966, str. 53-54. 614 Саопштење НКИД CCCP o размени изјава између посланика Мађарске у СССР Ј. Криштофија и прво! заменика народно! коме-

612 Н. С. Лебедева, М. М. Наринскии (составители), Коминтерн и Вторал мировал вопна, I, Москва, 1994, стр. 525-526.

408

409

Ј

Генерал Душан Симовић у својим послератним сећањима наводи да је 13. априла један неименовани југословенски пензионисани официр посетио њега и министра Нинчића након седнице владе и саопштио му поруку совјетске владе коју он није могао да провери да ће Совјетски Савез истог момента ући у рат на страни Југославије уколико њена влада одмах изјави да улази у састав Совјетског Савеза. Симовић је наводно одговорио да ни он, нити било ко други може на себе да преузме одговорност за доношење такве далекосежне и судбоносне одлуке. Мислио је да је за совјетску помоћ већ било касно и да тиме Совјети желе да Југославији наметну одређене обавезе по завршетку рата.615 Исказ генерала Симовића на основу доступних извора нисмо у могућности да проверимо. Ипак, на основу сведочења Родољуба Чолаковића, можемо закључити да се тих дана у Сарајеву налазио Мустафа Голубић који је раније стигао из Совјетског Савеза и у Београду формирао обавештајни центар. Он се с војском и избеглицама повлачио до Сарајева.616 Да ли се срео с генералом Симовићем, да ли је њему или некоме од представника југословенске владе пренео совјетске поруке и да ли се у Сарајеву нашао само бежећи од застрашујућег немачког бомбардовања Београда или се у том граду обрео пратећи путању повлачења из Београда југословенске сара за иностране послове СССР А. Ј. Вишинско!, 13. априла 1941, Група приређивача, Односи Јупзславије и Русије (СССР) 1941 - 1945. Документи и материјали, Београд 1996, стр. 53. 615 ВА, пописник 16, к.8, ф.1, д. 2, Изјава генерала Симовића og 17. јануара 1953. 616 Р. Чолаковић, Казивања оједном покољењу, III, Сарајево, 1972., стр. 727-729.

410

владе? На жалост, на основу доступних извора, не можемо дати прецизан одговор на то питање. Непосредно по капитулацији југословенске оружане силе југословенског посланика у Москви Гавриловића је 20. априла примио Вишински. Разлози посете и теме разговора нису били ни приближно весели. Вишински је сматрао да југословенски пилоти који су смештени у једном од хотела треба да скину униформе и да се преселе из хотела на неко друго место. Гавриловић се с тим сложио, али је молио за помоћ пошто у згради посланства није било места за смештај 23 човека. Договорили су се о завршетку посла везаног за откуп југословенских баржи у Ренију. Молио је помоћ да се словачке круне које је донео посланик из Братислава замене за совјетску валуту и хотелски дуг Симића пренесе на посланство, али да се наплата не тражи одмах, све док не стигне новац који је југословенска влада депоновала у америчким банкама јер је посланство без икаквих средстава. Сем тога, молио је и за помоћ у вези с пребацивањем југословенских пилота тамо где буде одредила југословенска влада. Вишински је изјавио да ће совјетска влада максимално изаћи у сусрет југословенским молбама по свим захтевима.617 Следећи пут се Гавриловић обратио Вишинском 28. априла обавештавајући га о одлуци југословенске владе да њени пилоти из Москве буду упућени у Јерусалим. У погледу молбе за преузимање заштите југословенских интереса у Братислави, одговорио је да ће 617 Беседа первого заместителл наркома иностраннмх дел СССР A.fl. Вв1шинского с посланником К)гославского королевства в СССР М. Гавриловичем 20 апрелл 1941, Документм внешнеи политики, т. 23, кн. 2-2, Москва, 1998, стр. 601-602. 4ii

то бити решено у договору с његовим министарством. Исто тако, Вишински је обећао совјетску помоћ у вези с решењем низа хуманитарних и спољнотрговинских проблема, упутивши Гавриловића на надлежне институције које 6и те проблеме могле ефикасно да реnie.61s На другој страни, Милан Гавриловић је поново ступио у везу са својим министарством тек 21. априла кад му је министар Нинчић из Јерусалима где се влада сместила преко амбасаде у Анкари издао директиву да због даљег развоја ситуације ни у ком случају не напушта Москву и буде стално уз совјетску владу.619 Југословенско-совјетски уговор о пријатељству и сарадњи, иако никад реално није ступио у дејство и произвео очекивани ефекат по Југославију, утицао је на нарушење већ начетих немачко-совјетских односа. Разговарајући с немачким амбасадором у Москви, совјетски амбасадор у Берлину Деканозов се дотакао и питања тог споразума. Шуленбург је најотвореније говорио да је Хитлера посебно обеспокојило потписивање таквог споразума у моментима кад је Немачка наводно била принуђена да штити своје интересе на Балкану. Прелазећи у напад он је говорио да Немачка као велика сила није могла да трпи да се министри који су с њом потписали споразум хапсе свега неколико сати касније и сличне изгреде рекавши да ни Совјети сигурно 618 Беседа первого заместителл наркома иностраннмх дел СССР А. X. Вишинского с с посланником БОгославского королевства e СССРМ. Гавриловичем 28 апрелн 1941, Документм внешнеи политики, т. 23, кн. 2-2, Москва, 1998, стр. 629-630.

619 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,697, Теле1рам министра иностраних послова посланику у Москви og 21. априла 1941.

412

не би трпели такво нешто. Према његовим речима, за Хитлера је било страшно и несхватљиво да с таквом владом и том моменту Совјетски савез потпише уговор о пријатељству и ненападању. Совјетски амбасадор је одговорио помирљивијим тоном истакавши више пута помињани совјетски став да је то с њихове стране било усмерено ка очувању мира, да Југославија није отказала приступање Тројном пакту, као и да је југословенска влада водила политику јачања добрих односа са суседима и да је Југославија тежила добрим односима с Немачком. Говорио је да је покушавао да убеди Хитлера у такве совјетске намере, али да није сигуран да је у томе успео. Рекао је да се у Немачкој створио утисак да је споразумом с Југославијом, Совјетски Савез желео спречи Немачку у остварењу својих животних интереса и наштети јој у њеној борби с Великом Британијом. Деканозов се трудио да саговорнику стави до знања да у том пакту нема ничег вишег од оног што је у њему написано, али у том настојању није успео.620 Тон немачког амбасадора је најављивао радикализацију немачке политике према Совјетском Савезу. Још док је немачка агресија на Југославију трајала, Совјети су имали прецизне информације да ће Немци искористити сам факт потписивања уговор с Југославијом у циљу пропагандне припреме и оправдања рата протв Совјетског Савеза.621 620 Беседа полномочного представителл СССР в Германии В.Г. Деканозова с послом Германии e СССР Ф. Шуленбургом 5 мал 1941, Документм внешнеи политики, т. 23, кн. 2-2, Москва, 1995, стр. 654-657.

621 Сообсцение Егценко из Бухареста о позиции Руммнии и Росси с германскоп точки зренил 14 апрелп 1941, В. А. Гаврилов (составителв), Военнал разведка информирует. Документи Разведуправленил Красноп армии (лноаро 1939 - икно 1941), Москва, 2009, стр. 583-584. 413

Ипак, сусрећући се с тешким немачким притисцима и претњама, Совјети који нису желели ратни сукоб и трудили се да га максимално избегну или одложе, одлучили су се за радикалан корак прењма Краљевини Југославији. Приликом сусрета с послаником Гавриловићем Вишински је 8. маја 1941. Предао званичну изјаву совјетске владе да она више не види никакву правну основу за даље деловање југословенске мисије у Совјетском Савезу.Таква одлука је правдана чињеницом да већ дуже време нема совјетског амбасадора у Југославији, да је амбасада у Београду затворена и да совјетска влада већ дуже време нема никаквих контаката с избеглом југословенском владом у Палестини. Истицало се да у таквим условима више нема никакве правне основе за даљи рад југословенске мисије у Москви. С тим у вези, закључивало се да југословенски посланик више 1ема владина пуномоћја и да се он и остали чланови угословенске мисије од тог момента сматрају приватним лицима. Гавриловић је саопштење саслушао видно узнемирен и потиштен. Питао је да ли мора да напусти Совјетски Савез. Добио је одговор да се то питање не поставља. Вишински му је рекао да му је он то лично саопштио, а да су мисије Белгије и Норвешке обавештене путем вербалне ноте. Да ли је тиме хтео да каже да Југославија у свом понижењу била привилегована не можемо рећи, али је утисак који је тај брутални чин произвео на југословенског посланика био ужасан.Гавриловић је питао може ли отићи и оставити Симића на шта му је одговорено да неће бити проблема. Гласно се питао какав ће утисак тај чин совјетске владе оставити на југословенски народ. Био је сигуран да ће то Немци

414

искористити у својој пропаганди да поткопају народне сентименте према Русији. Трудио се да нађе начин да смекша будуће утиске које ће изазвати тај чин. Мислио је да треба убрзати преговоре о продаји југословенских товара који су се затекли у Совјетском Савезу на шта је добио одговор да се обрати надлежним органима. Рекавши да има вести да ће Румунија у наредним данима признати Независну Државу Хрватску, питао је да ли се и у овом случају ради о припремама за такав чин. Одговорено му је да се такво питање за сада не поставља.И у погледу југословенских пилота, Совјети су заузели радикалан став одбивши да их пусте да оду на Блиски исток. Вишински је себи својствен циничан начин закључио да ће авионе задржати, а пилоте оставити у постојећем статусу истичући да тиме чине услугу југословенској страни јер је југословенске пилоте требало интернирати.622 Прекид дипломатских односа изведен на груб и недипломатски начин је емотивно тешко погодио југословенског посланика и особље југословенског посланства у Москви. Такав однос од стране званичника савезничке, братске, словенске земље с којом је свега месец дана раније потписан споразум о пријатељству у најмању руку није био очекиван. Иако су домаћини изјавом посланику Гавриловићу о прекиду дипломатских односа желели да покажу да Југославију другачије третирају од Данске и Норвешке чије су дипломатске представнике о прекиду односа обавестили 622 Беседа первого заместителл наркома иностранннх дел СССР А. Д. Ввииинского с посланником Кдгославского королевства в СССР М. Гавриловичем 8 мал 1941, Документм внешнеи политики, т. 23, кн. 2-2, Москва, 1998, стр. 661-662.

415

вербалном нотом, општи утисак се није могао поправити. О изјави совјетске владе Гавриловић је већ сутрадан обавестио своју владу.623 Неколико дана касније, Гавриловић је донео одлуку да архива посланства од датума почетка рада, па закључно са 13. мајем буде спаљена. Истог поподнева, секретар посланства Богић624 и писар др Вукадин Милетић су у његовом присуству спалили комплетну архиву.625 О активностима совјетске дипломатске мисије у Југославији након почетка немачко-италијанско-мађарског напада 6. априла 1941, располажемо изузетно малим бројем података. Технички део особља совјетског посланства у Београду је наставио с радом до средине 623 ТелеГрам јујословенско! посланика у СССР М. Гавриловића у МИПјутсловенске владеу избепшштву 9. мај 1941, Група приређи-

вача, Односи Јутславије и Русије (СССР) 1941 - 1945. Докуменши и материјали, Београд, 1996, стр.58. 624 Драгомир Богић (Београд,1909). У Београдује завршио гимназију 1927. и Правни факултет1932. Говорио је енглески и француски језик. У дипломатској служби се налазио од јануара 1933. кад је постао дневничар министарства иностраних послова. Фебруара 935. је постао конзуларни приправник, а1938. писар Министаргва иностраних послова. Провео шест месеци 1937. у Паризу и на >ксфорду ради усавршавања енглеског и француског језика.Од »ктобра 1938. до октобра 1939. био је писар Генералног конзулата у Хамбургу када је постављен на исту дужност у Посланству у Стокхолму. Фебруара 1941. је прешао на исту дужност у Посланству у Москви где је марта исте године постао секретат Посланства. После поновног отварања Посланства у Москви био је отправник послова од 16. новембра 1941. до 28. марта 1942. Од јануара 1943. до октобра 1944. секретар Посланства у Каиру. По завршетку рата је живео у Француској као емигрант. 625 АЈ, фонд 859 - Лични фонд Милана Гавриловића, ф. 31, Наређење Милана Гавриловића од 13. маја 1941.

416

маја 1941. Кад је дошло до потпуне евакуације совјетских дипломата из окупираног Београда. Деловање совјетских представника у окупираној Србији је изазивало сталну забринутост београдске испоставе Гестапоа и Специјалне полиције Управе града Београда.626 Прекид дипломатских односа се одразио и на рад осталих југословенских дипломатских представника. Амбасадор у Анкари Шуменковић је јављао да је совјетски амбасадор наставио да с њим одржава пријатељске везе као и раније. Слично је говорио и совјетски војни изасланик свом југословенском колеги. Располагао је информацијама да су Совјети понудили Гавриловићу да остане у Москви као приватно лице, што је он према обавештењима које је добио од турског министра иностраних послова Сараџоглуа, одбио.Тражио је прецизне информације од министра Нинчића да би знао како да се понаша.627 Нинчић је одговорио да су о. вриловића добили само текст саопштења совк владе о прекиду дипломатских односа и да друп формација немају.628 Совјетски амбасадор у Анк! говорио Шуменковићу да жали због онога што се де. ло с југословенским посланством у Москви истичући да је то изречено ипак на вербални начин, за разлику од 626 А. Тимофејев, А, Руси и ДруГи свешски раш у Јутславији, Београд, 2011, стр. 229. 627 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,704, ТелеЈрам амбасадора у Анкари министру иностраних iioслова од 20. маја 1941. 628 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,706, ТелеЈрам министра иностраних послова амбасадоруу Анкари од 21. маја 1941.

417

саопштења белгијској и норвешкој влади која су изречена у виду ноте.629 Проблем југословенско-совјетског споразума о пријатељству и сарадњи је био тема и наредног сусрета између Деканозова и Шуленбурга. Деканозов је поновио свој став о томе како је и под којим условима закључен тај пакт и да самим тим тај пакт није био усмерен против Немачке и њених интереса на Балкану.630 Постојање самог пакта Немци су користили као средство и изговор којим је требало објаснити даљу радикализацију односа са Совјетским Савезом и пронаћи оправдање за отпочињање борбених дејстава на совјетској територији. Вишински је Гавриловића примио у опроштајну посету 2. јуна. Гавриловић се топло захвалио на свему што је Совјетски Савез учинио за Југославију посебно у погледу решавања финансијских проблема. У погледу проблема статуса југословенских пилота, изразио је наду да ће проблем бити решен повољно по југословенску страну и да ће их совјетске власти пустити да напусте Совјетски Савез. Искористио је прилику да изјави да прике иду у корист малих народа и изрази наду да СССР, САД и Велика Британија неће дозволити уништење малих нација. Обавестио је Вишинског да ће отпутовати у Палестину где ће југословенску владу детаљно информисати о односу Совјетског Савеза према

Југославији. Вишински је одговорио да њихова осећања према Југославији остају неизмењена.631 Још једном, дан пред почетак совјетско-немачког сукоба, поново је отворено питање југословенско-совјетског пакта у разговору између Молотова и Шуленбурга. Том приликом, Молотов је рекао да не мисли да се радило о непријатељском акту према Немачкој, да је тај пакт имао ограничен карактер и да је брзо изгубио своју актуелност.Шуленбург је само поновио своје ставове.632 Више се о томе није разговарало. Уследио је рат на совјетским границама. Прекид дипломатских односа између Југославије и Совјетског Савеза није трајао дуго. Непосредно по немачком нападу на Совјетски Савез, југословенска влада је изашла са изјавом да се у потпуности придружује Великој Британији која је званичном изјавом признала Совјетски Савез за свог ратног савезника.633 Ново настале околности везане за улазак Совјетског савезг рат, као и изјава југословенске владе о томе, отвори) су поново питање успостављања односа између Југо славије и Совјетског Савеза, било дипломатских или друге врсте. Зато је министар Нинчић већ 27. јуна дао 631 Беседа первого заместителл наркома иностраннеос дел СССР А. ft. BbuuuHCKoeo с с посланником ЈОгославского королевства e СССР М. Гавриловичем 2 ик>нл 1941, Документм внешнеи политики.т. 23, кн. 2-2, Москва, 1998, стр. 713-714.

629 AJ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,707, ТелЛрам амбасадора у Анкари министру иностраних послова од 2.јуна 1941.

632 Беседа народного комиссара иностраннесх дел СССР В.М. Молоmoea с послом Германии e СССР Ф. Шуленбургом 21 ик>нл 1941, Вокументм внешнеи политики, т. 23, кн. 2-2, Москва, 1995, стр. 751-753.

630 Беседа полномочного представителл СССР в Германии В.Г. Деканозова с послом Германии e СССР Ф. Шуленбургом 9 мал 1941, Документм внешнеи политики, т. 23, кн. 2-2, Москва, 1995, стр. 664-667.

633 Декларација председника јуГословенске владе у избепшштву Д. Симовића, Група приређивача, Односи ]yiocnaeuje и Русије (СССР) 1941 - 1945. Документи и материјали, Београд 1996, стр. 77.

418

419

налог посланику Гавриловићу да међу југословенским дипломатским службеницима у анкари изабере неколико чиновника с којима би се хитно упутио у Москву уколико би влада донела такву одлуку.634 Југословенски посланик у Москви који се налазио у Анкари Гавриловић је сматрао да с обзиром на околности треба хитно приступити обнови дипломатских односа са Совјетским Савезом посебно ако се ради о совјетској иницијативи. У разговору са совјетским отправником послова у Анкари је стекао утисак да је совјетска влада узелау разматрање то питање већ од првих дана немачког напада на Совјетски Савез. Предлагао је да посао преузме секретар Рафо Арнери који се још увек налазио у Москви где је остао због болести ћерке. Мислио је да би он могао привремено обављати дужност док се и формално не среди питање поновне успостабве дипломатских односа. Предлагао је и да се у совјетску престоницу хитно упути једно војно лице.635 Југословенски посланик у Москви Гавриловић се 19. јула вратио у Москву, а 21. се састао са Вишинским. Министар Нинчић га је одмах по доласку у Москву обавестио да је совјетска влада преко свог амбасадора у Лондону Мајског обавестила у форми званичне изјаве да ће се совјетска влада залагати за успостављање независности Југославије и да је облик унутрашњег режима,

њена интерна ствар. Очекивао је званично писмо пре потписивања одговарајућег споразума.636 Гавриловић је у сусрету с Вишинским изразио своје задовољство што се поново налази у Москви изјавивши да је Шуленбург у Анкари рекао да напад на Совјетски Савез сматра највећом Хитлеровом грешком.Вишински му је са своје стране пожелео добродошлицу изразивши своје чврсто уверење у победу у рату подвлачећи заједнички интерес словенских земаља у борби против фашизма. Везано за споразум о поновном успостављању дипломатских односа, Вишински је говорио да не види потребу за таквим споразумом јер формално односи нису ни прекидани, па се то није ни одразило ни у ком званичном документу. Истакао је да су се прилике измениле, да Совјети више нису принуђени да одустану од односа с Југославијом и да се сад односи могу обновити. Гавриловић се није противио истакавши да сам чин његовог повратка у Москву значи да су односи између две земље поново успостављени.637 У исто време, коначно је решено и питање статуса југословенских ваздухопловаца који су од Априлског рата били у Москви тако што им је дозвољено да напусте Совјетски Савез.638 636 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34,714, ТелеГрам министра иностраних послова посланику у Москви од 21.јула 1941.

637 Из забелешке upeoi заменика комесара за иностране послове СССР А. Ј. ВишинскоГ о разГовору с југословенским послаником М. Гавриловићем 21. Јула 1941, Група приређивача, Односи ЈуГославије и Русије (СССР) 1941 - 1945. Документи и материјали, Београд 1996, стр. 82-83. 638 Ж. Поповић, „Моја служба у Совјетском Савезу“, Д. Ђорђевић, На раскрсници. Прилози за српску историју Другог светског раша, Горњи Милановац, 1991, стр. 161.

634 AJ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34.708, ТелеГрам министра иностраних послова амбасадоруу Анкариод 27.јуна 1941. 635 АЈ, фонд 370 - Посланство Краљевине Југославије у Анкари, ф. 34.709, Телејрам посланика у Москви министру иностраних пословаод28.јуна1941.

421

420

Ј

До почетка војних операција против Југославије, остварена је и запажена трговинска размена између две земље. Иако се није радило о економској размени широког обима, југословенски извоз је био знатно већи од совјетског извоза у Југославију. Закључно с крајем фебруара 1941, Југославија је у Совјетски Савез извезла екстраката за штављење коже у вредности од 207.500 долара, феросилицијума за 64.900 долара, цинка и олова за 230.000 долара, боксита за 7.000 долара, бакра за 464.000 долара, хмеља за 201.000 долара, свињске масти за 200.000 долара, као и низ других артикала у укупној вредности од 1.614.400 долара. У исто време, из Совјетског Савеза је у Југославију извежено текстилних отпадака за 12.100 долара, парафина за 20.700 долара, фиолмова за 12.100 долара, азбеста за 51.300 долара, фармацеутских производа за 20.500 долара, памука за 600.000 долара и пољопривредних машина и оруђа за 8.100 америчких долара, односно укупно 724.000 долара. Накандно је за југословенске потребе купљен памук у вредности од 1.000.000 долара, као и памучни отпаци вредни око 300.000 долара.639 Иако релативно скромна, ова економска размена је за Југославију била значајна јер је на тај начин успела да обезбеди већу количину памука чија се несташица веома осећала на домаћем тржишту. Напад Немачке на Југославију је показао сву неефективност закљученог споразума са Совјетским Савезом. Совјетска војна помоћ упркос обећањима и чврстим гаранцијама никад није упућена у Југославију. Совјетски Савез чак није ни званично осудио немачку агресију

на Југославију, сем релативно благе осуде мађарског учешћа у нападу на Југославију.. Непосредно по завршетку рата, Совјети су очигледно под снажним немачким притиском донели одлуку да прекину дипломатске односе с Краљевином Југославијом. Сам чин прекида је изведен у нешто блажој форми, али са израженом бруталном поруком. То је на југословенској страни веома тешко доживљено. Ситуација се радикално изменила веома брзо. Одмах по отпочињању немачког напада на Совјетски Савез приступило се обнављању међусобних односа. Већ средином јула месеца посланик Гавриловић се поново нашао у Москви. Тешка епизода везана за прекид дипломатских односа, која је уследила свега месец дана након потписивања споразума о пријатељству и ненападању и учињена од стране земље која је сматрана братском, словенском и савезничком оставила је тешке последице на међусобне односе упркос обостраном опредељењу да се она преда забораву и заједнички настави с борбом против фашизма тамо где се стало маја 1941.

639 AJ, фонд 859 - Лични фонд Милана Гавриловића, Извештај о искоришћености конттената од 7. фебруара 1941. 422

423

ЗАКЉУЧАК Почетак Другог светског рата је представљао сигнал да крхкајугословенска краљевина мора да редефинише своје спољнополитичке поставке. Дотадашње чврсто ослањање на старе савезнике - Француску и Велику Британију и приближавање новим пријатељима - Италији и Немачкој у новим околностима није могло да гарантује безбедност југословенских граница. Нестанак Мале Антанте и све израженије супротстављени интереси балканских суседа су само појачавали југословенске страхове. Сем тога, дубока унутрашња криза и низ нерешених проблема на домаћој сцени су слабили југословенски спољнополитички капацитет. Црне слутње и страхови од могуће компликације ситуације на југословенску штету су наметали потребу хитне обнове дипломатских односа са Совјетским Савезом који су се налазили у прекиду од револуцинарних збивања у Ру сији. Већ од јесени 1939, југословенска влада је радила на успостављању дипломатских односа са Совјетима. Ипак, страх од могућих англо-француских, немачких и италијанских реакција, али и почетак Совјетско-финског рата су пролонгирали такву намеру југословенске владе. Све израженији страх од могућег италијанског напада након италијанске анексије Албаније чиме се Југославија нашла притиснутом од стране Италије како на ЈУГУ> тако и на северу Јадрана, натерали су југосло' енску владу да интензивира своја настојања на плану OHb 1941), Москва, 2009. 11. Гришина, Р. П (ответственнми редактор), Националвннт eonpoc на Балканах через призму мировоп револуции. В документах централвннх архивов начала - cepegunbi 1920-х годов, I-II, Москва, 2000. 12. Група приређивача, Односи Јупклавије и Русије (СССР) 1941 1945. Документи и материјали, Београд 1996.

458

13. Ђуришић, J (приређивач), Извештаји Министарства иностраних послова Кралевине Јутславије за 1939. тдину, Београд, 2015. 14. Христофоров, В. С (редактор), TauHti дипломатии Третвего Репха. Германские дипломати, руководители зарубежнимх военншхмиссип,военние и полицепские атташе в советском плену. Документвс из следственннх дел 1944 -1955, Москва, 2011. 15. Крејић, П, Тодоровић, М. (приређивачи), Јупкловенско-амерички односи 1918 - 1945. Зборник докумената, Београд, 2015. 16. Лебедева Н, С, Наринскии, М.М (составители), Коминтерн и Вторах мирован вопна, I-II, Москва, 1994. 17. Макаров, В. Г, Христофоров, В.С (составители), Генерали и офицерм Вермахта рассказмвакт... Документм из следственншх дел немецких военнопленнмх 1944 - 1951, Москва, 2009. 18. Миленковић, Т, Павловић, М (приређивачи), Белоемшрација уЈуГославији 1918 - 1941,I-II, Београд, 2006. 19. Musial, В, Szumski, Ј, Geneza Paktu Hitler-Stalin. Fakty i Propaganda, Warsawa, 2012. 20. Нарочницкал, H. A (редактор), Партитура Второп мировоп. Кто и когда начал вопну?, Москва, 2009. 21. Наумов, В. П. (редактор), 1941 год, I-II, Москва, 1998. 22. Petranović В, Žutić, N (priređivači), 27. mart. Zbirka dokumenata, Beograd, 1990. 23. Пијевац, K, Јончић, Д, Димић, Љ (приређивачи), Записници са седница Министарско! савета Кралееине Јупклавије 1941 - 1945, Београд, 2004. 24. 24. Политбк>ро ЦК РКП(б) - ВКП(б) и Eepona. Решенил особоп папки 1923 - 1939, Москва, 2001. 25. Поповски, В, Жила, Л (приређивачи), Македонското прашање eo советската надеорешна политика (1922 - 1940). Документи, I-II, Скопје, 2008. 26. Симић, П (приређивач), Искушења српске елише. Докуменши 0 Ра9У СрпскоГ културноЈ клуба, Београд, 2006. 27. Соцков, Л. Ф. (составителв), Агрессил. Рассекречение докуменгтл Служби внешнеп разведки Россипскоп федерации, Москва, 2011. 459

28. Советско-кгославские отношенил 1917 - 1941, Москва, 1992. 29. СССР-Германил 1933 - 1941, Москва, 2009. 30. Stojković, М (priređivač), Balkanski ugovorni odnosil876 - 1996. Dvostrani i višestrani međunarodni ugovori i drugi diplomatski akti o državnim granicama, političkoj i vojnoj saradnji, verskim i etničkim manjinama, II tom (1919 - 1945), Beograd, 1998. 31. Теодосић, Д (приређивач), Извештаји Министарства иностраних послова Краљееине ЈуЈославије за 1940 - 1941. Годину, Београд, 2015. 32. Trgo, F (odgovorni urednik), Aprilski rat 1941. Zbornik dokumenata, I-II, Beograd, 1969,1987. 33. Зечевић, M, Милошевић, M (приређивачи), Месечни извештаји јутсловенскоГ посланства у Лондону 1930 - 1941. Година, Београд, 1991. 34. Жиллев, Б. И, Савченко, В. И (составители), Советскоамериканские отношенил 1939 - 1945, Београд, 2004.

б) Дневници и мемоари 1. Атегу, Ј, Approach March, London, 1973. 2. Ciano, G, Dnevnik, Zagreb, 1948. 3. Чолаковић, P, Казивања оједном покољењу, I-III, Сарајево, 1972. 4. Fotich, C, The War We Lost. Yugoslavia's Tragedy and the Failure of the West, New York, 1948. 5. Гавриловић, M, Лондонски дневник, Београд, 2013. 6. Громвтко, А.А, Памлтное, I-II, Москва, 1988. 7. Илић, Б, Мемоари армијскоГ ђенерала 1898 - 1942, Београд, 1995. 8. Јовановић, Д, Људи, људи, II, Београд, 1975. 9. Јовановић, Д, Политичке успомене, 5,6,7,10,12, Београд, 1997. 10. Јовановић, Д, Медаљони, I-IV, Београд, 2008. 11. Јовановић Стоимировић, М, Дневник 1936 - 1941, Нови Сад, 2000. 12. Карађорђевић, П, Дневник једноГ краља, Београд, 1990. 13. Keitel, V, In the Sevice ofthe Third Reich, London, 1961. 14. Kenan, G. F, Memoari 1925 - 1950, Rijeka, 1970. 15. Konstantinović, M, Politika sporazuma.Dnevničke beleške 1939 1941.Londonske beleške 1944 - 1945, Novi Sad, 1998. 16. Krizman, H, Dnevnik (1937 - 1941). Život u politici, BjelovarVaraždin, 2014.

460

17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24.

Maček, V, Memoari, Zagreb, 1992. Миколн, А. И, Так бнто. Размишленил о минувшем, Москва, 2014. Милвштеин, М. А, Сквозв годи вопн и нигцепш, Москва, 2000. Николић, Д, Један од сведока, Београд, 2010. Nikoliš, G, Korijen, stablo, pavetina. Memoari, Zagreb, 1981. Новиков H. B, Воспоминанил дипломата, Москва, 1989. Papagos, А, Grčka u ratu 1940 - 1941, Beograd, 1954. Popović, U, Deseti po redu. Tajna vojnoobaveštajna služba bivše Jugoslovenske vojske od 1938. do maja 1941. gođine, Beograd, 1976. 25. Поповић, Ж, „Успомене војног изасланика", НИН, 2100 - 2104 (април 1991). 26. Ribar, I, Politički zapisi, III-IV, Beograd, 1951,1952. 27. Смиљанић, Д, Сећања наједну диктатуру, Београд, 1955. 28. Споменица Љубомира Даеидовића, Београд, 2001. 29. Stakić, V, Moji razgovori s Musolinijem, Minhen, 1967. 30. Стојадиновић, M, Hu рат ни пакт, Београд, 2002. 31. Судоплатов, П, Разведка и Кремлв: Записка нежелателвного свидетелл, Москва, 1996. 32. Судоплатов, П, Разнгче дни тапноп вопнш и дипломатии. 1941 год, Москва, 2001. 33. Трифуновић, М, Емтрантске успомене, Земун, 1998. 34. Vauhnik, V, Nevidljivifront: Borba za očuvanje Jugoslavije, Minhen, 1984. 35. Жуков, Г. K, Успомене u размишљања, Београд, 1969. Периодика 1. Политика 2. Време 3. Правда 4. Ратник 5. Српска зора 6. Гласник СИКД ЊеГош Синтезе, монографије и зборници радова 1. Алексеев М.А, Колпакиди, А.И, Кочик B.R, Знциклопедил военноп разведки. 1918 - 1945 гг, Москва, 2012. 2. Алексић, Д (уредник), Срби и рат у Јушславији 1941. Године, Београд, 2014. 3. Аврамовски, Ж, Балканске земље и велике силе. Tpehu Рајх и Велика Албанија у Друјом светском рату, Београд, 1980.

461

4. Avramovski, Ž, Balkanska Antanta (1934 - 1940), Beograd, 1986. 5. Баиерлаин, Б, Предателв ntbi Сталин. Коминтерн и коммунистические napmuu в начале Второп мировоп вопнм (1939 1941): утраченнал солидарностн левих сил, Москва, 2011. 6. Бармшников В. Н, От прохладного мира к зимнеп вопне: Восточнал политика Финллндии e 1930-е годм, Санкт Петербург, 1997. 7. Bergvin, Dž, Н, Imperija na Jadranu. Musolinijevo osvajanje Jugoslavije 1941 - 1943, Beograd, 2007. 8. Bjelajac, M, Vojska Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca-Jugoslavije 1922 - 1935, Beograd, 1994. 9. Bjelajac, M, Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije 1918 - 1941. Studija 0 vojnoj eliti i biografski leksikon, Beograd, 2004. 10. Бјелајац, M, Дипломатија u еојска. Србија и Јутславија 1901 1999, Београд, 2010. 11. Бмстрова, И, Советскип военно-проммшленнмп комплекс: проблемм становленил иразвитил (1930 - 1980-е eodbi), Москва, 2006. 12. Boban, Lj, Maček i politika Hrvatske seljačke stranke 1928 - 1941. Izpovijesti hrvatskog pitanja, I-II, Zagreb, 1974. 13. Борозан, Тј, Велика Албанија. Поријекло. Идеје. Пракса, Београд, 1995. 14. Bucarelli, М, Mussolini е la Jugoslavia 1922 - 1939, Bari, 2006. 15. Creveld, M, Hitlers Strategy 1940 - 1941. Balkan Clue, London, 1973. 16. Цветковић, C, ЈуЈославија 1939 - 1941. Совјетска присутност ујутсловенском политичком животу на почетку Друпп сеетскоГрата, Београд, 1999. 17. Cvetković, V, Ekonomski odnosi Jugoslavije i Francuske 1918 1941, Beograd, 2006. 18. Cvrlje, V, Vatikanska diplomacija. Prokoncilski Vatikan u medunarodnim odnosima, Zagreb, 1992. 19. Čulinović, F, Slom stare Jugoslavije, Zagreb, 1958. 20. Dimić, Lj, Žutić, N, Rimokatolički klerikalizamu Kraljevini Jugoslaviji. Prilozi za istoriju, Beograd, 1992. 21. Dimitrijević, B, Micevski, M, Miladinović, P, Kraljevsko vazduhoplovstvo 1918 - 1941. Vojno vazduhoplovstvo Kraljevine SHS/Jugoslavije, Beograd, 2012.

462

22. Димитријевски, M, Политиката на Tpemuom Рајх кон Македонија 1933 - 1945, Скопје, 2001. 23. Дмитренко, В.П. (ответственнми редактор), Армил и обгцество 1900 - 1941 годш. Статви, документм, Москва, 1999. 24. Дк>ллен, С, Сталин и его дипломатн. Советскип Сок>з и Eepona 1930 - 1939, Москва, 2009. 25. Тјорђевић, Д, На раскрсници. Прилози за српску историју Дру1о1 светско! рата, Горњи Милановац, 1991. 26. Фирсов, Ф, CeKpembi Комунистического интернационала. Шифропереписка, Москва, 2011. 27. Fischer, L, Russia's Roadfrom Peace to War. Soviet Foreign Relations 1917 - 1941, New York, 1969. 28. Гасанлвг, Д, СССР-Турцил. Om нептралитета кХолодноп вопне (1939 - 1953), Москва, 2008. 29. Гиренко, К). С, Сталин-Тито, Москва, 1991. 30. Gligorijević, В, Kominterna, jugolovensko i srpsko pitanje, Beograd, 1992 31. Глишовић, Д, Иво Андрић - Краљевина Јупзславија и Трећи__ рајх 1939-1941, Београд, 2012. 32. Городецкии, Г, Роковоп самообман: Сталин и нападение Германии на Советскип Сок>з, Москва, 2008. 33. Громмко, А. А, Пономарев, Б. Н, Историл внешнеп политики СССР, I - П, Москва, 1986. 34. Hercigonja, D, Velika Britanija i spoljnopolitički položaj Jugoslavije 1929 - 1933, Beograd, 1987. 35. Hoptner, J, Jugoslavija u krizi 1934 - 1941, Beograd, 1965. 36. Хормач, И. A, Возврмцение e мировое сообш,ество: 6opb6a u сотрудничество Советского государства сЛигоп нацип e 1919 - 1934 гг, Москва, 2011. 37. Hronologija naprednog i narodnooslobodilačkogpokreta Beograda, Beograd, 1960. 38. Исламов, T. M, Покиваилова, Т. А, Восточнал Eepona e силовом поле великих держав. Трансилнванскип eonpoc 1940 1946 годм, Москва, 2006. 39. Jakobson, М, The Diplomacy ofthe Winter VVan An Account of the Russo-Finnish War, 1939 - 1940, Harvard University Press, 1961. 40. Јовановић, J, Дипломатска историја Hoee Европе, I-II, Београд, 1939.

4бз

41. Јовановић, М, Досељавање руских избе!лица у Краљевину СХС 1919-1924, Београд, 1996. 42. Јовановић, М, Руска емшација на Балкану 1920 - 1940, Београд, 2006. 43. Кантор, К), Закллтал дружба. Секретное сотрудничество СССР и Германии 20-30-х годов, Москва, 2014. 44. Kenedi, Р, Vspon i pad velikih sila. Ekonomska promena i ratovanje od 1500. do 2000. godine, Podgorica - Beograd, 2003. 45. Костин, A. A, КЈнгблид, B. T, Политика США в Кдгославии 1939-1945, Киров, 2004. 46. Krizman, В, Vanjska politika jugoslovenske države 1918 - 1941. Diplomatsko-historijski pregled, Zagreb, 1977. 47. Латиновић, Г, ЈуГославија u скандинавске земље (1918 - 1945): дипломатски, економски и културни односи, Бањалука, 2014. 48. Липкин, М.А (редактор), Международншп кризис 1939 - 1941. гг: om советско-германских договоров до нападенил Германии на СССР, Москва, 2006. 49. Marjanović, Ј, Draža Mihailović između Britanaca i Nemaca, Beograd, 1979. 50. Марвина B.B, Закарпатскал Украина (Подкарпатскал Русв) в политике Бенеша и Сталина. 1939 - 1945 гг, Москва, 2003. 51. Международнвт кризис 1939 - 1941 гг.: от советскогерманских договоров 1939 года до нападенил Германии на СССР, Москва, 2006. 52. Мелтгохов, М, Упугцентт шанс Сталина. Схватка за Европу 1939 - 1941, Москва, 2008. 53. Milak, Е, Italija i Jugoslavija 1931 - 1937, Beograd, 1987. 54. Миленковић, T, Калмици у Србији 1920 - 1944, Београд, 1998. 55. Миленковић, Т, Школовање деце емтраната из Русије у ЈуГославији 1919 - 1941, Београд, 2004. 56. Мићић, С, Краљевина ЈуЈославија и аншлус Аустрије 1938, Београд, 2010. 57. Мироненко, С.В (редактор), Историл сталинизма: итоги и проблемв: изученил, Москва, 2011. 58. Мишић, С, Албанија-пријатељ и противник. ЈуГословенска политика према Албанији (1924 - 1927), Београд, 2009. 59. Наджафов, В, Пакт изменившип ход истории, Москва, 2015. 60. Наринскии, М.М (редактор), СССР и Францил в eodbi второп мировоп вопнм, Москва, 2006.

4б4

61. Нарочницкии, А. Л, СССР в 6opb6e против фашистскоп агресии 1933 - 1945, Москва, 1986. 62. Наумов, А, Дипломатическал борвба в Европе накануне Второп мировоп eouHbi. Историл кризиса Версалвскоп системи, Москва, 1997. 63. Николић, К, Комунисти у Краљевини Јутславији. Од социјалдемократије до стаљинизма 1919-1941, Београд 2000. 64. Николић, К, Д имитријевић, Б, Данило rpeiopuh и 25. мај 1941, Београд, 2007. 65. Николић, К, Димитријевић, Б, Данило ГреГорић и 25. март 1941, Београд, 2007. 66. Носкова, А. Ф (редактор), Полвша e XX веке. Очерки политическоп истории, Москва, 2012. 67. Павлов, М. К), Анастас Миколн. Политическип nopmpem на фоне советскоп зпохи, Москва, 2010. 68. Павловић, М, Пантелић, И (уредници), 27. март 1941. Седамдесет шдина касније, Београд, 2012. 69. Павловић, С, Историја Балкана, Београд, 2001. 70. Petranović, В, Srbija и Drugom svetskom ratu (1939 -1945), Beograd, 1992. 71. Petranović, B, Dautović, S, Jugoslovenska revolucija i SSSR (1941 1945), Beograd, 1988. 72. Петрановић, Б, Историо1рафске контроверзе, Београд, 1998. 73. Polyzois, К, Tourkantonis, G, Adamos,D, Papadimitrou, A, An Abridged History ofthe Greek-Italian and Greek-German War 1940 - 1941, Athens, 1997. 74. Popov, Č, Od Versaja do Danciga, Beograd, 1976. 75. Поповић, Н.Б, Србија u Руска револуција 1917 - 1918, Београд, 2014. 76. Поповић, Н.Б, Србија и Царска Русија, Београд, 2007. 77. Popović, N.B, Jugoslovensko - sovjetski odnosi u Drugom svetskom ratu, Beograd, 1988. 78. Поповић, H.A, Слободан Јовановић u јутсловенска држава, Београд, 2003. 79. Пушкаш А. И, Внешнлл политика Венгрии: Февралв 1937сентлбрв 1939 г, Москва, 2003. 80. Радић, Р, Животу временима: Гаврило Дожић (1881 - 1950), Београд, 2006.

465

81. Ristović, M, Turska osmatračnica: jugoslovensko-turski odnosi u Drugom svetskom ratu i njihov balkanski kontekst, Beograd, 2013. 82. Семирлга М.И, Тапни сталинскоп дипломатии. 1939 - 1941, Москва, 1992. 83. Севоствлнов П. П, Перед великим испитанием: Внешнлл политика СССР накануне Великоп Отечественноп вопнм. Сентлбрв 1939 г. - utOHb 1941 г, Москва, 1981. 84. Симонов, Н. С, BoeHHO-npoMbtumeHHbiu комплекс СССР e 1920- 1950-е годвг. темтл жономического роста, структура, организацил производства, управление, Москва, 1996. 85. Sladek, Z, Mala dohoda, Praha, 2000. 86. Смирнова, H. Д, Политика Италиии на Балканах 1922 1935. Очерк дипломатическоп истории, Москва, 1979. 87. Смирнова, Н. Д, Балканскал политика фашистскоп Италиии на Балканах. Очерк дипломатическоп истории (1936 - 1941), Москва, 1969. 88. Симић, Б, Пропа1анда Милана Стојадиновића, Београд, 2007. 89. Случ, С. 3 (ответственнми редактор и составителв), СССР, Восточнал Eepona и Вторал мировал вопна, 1939 - 1941: дискуссии, комментарии, разммшленил, Москва, 2007. 90. Stojkov, Т, Vlada Milana Stojadinovića, Beograd, 1985. 91. Terzić, V, Slom Kraljevine Jugoslavije 1941 . godine, I-II, Beograd, 1982. 92. Тошић Д. (уредник), Слободан Јовановић у емтрацији: разГовори и записи, Београд, 1993. 93. Тимофејев, А, Руси и Друт светски рат у ЈуГославији, Београд, 2011. 94. Vanku, М, Mala Antanta, 1920 - 1938, Titovo Užice, 1969. 95. Вихаваинен, T, Сталин и финни, Санкт Петербург, 2000. 96. Vinaver, V, Svetska ekonomska kriza u Podunavlju i nemački prodor 1929 - 1934, Beograd, 1987. 97. Vinaver, V, Jugoslavija i Francuska između dva svetska rata (Da li je Jugoslavija bila francuski „satelit'j, Beograd, 1985. 98. Vinaver, V, Jugoslavija i Mađarska 1933 - 1941, Beograd, 1976. 99. Волков, B, Германо - кгославские отношенил и развал Малоп Антантн 1933 - 1938, Москва, 1966. 100. Volkov, V. К, Minhenski sporazum i balkanske zemlje, Beograd, 1987.

466

101. Волков, B. K, Узловие проблемв: новепшеп истории стран Централнноп и ЈОго-Восточноп Eeponbi, Москва, 2000. 102. Volkov, V, Staljin је hteo drugačiju Evropu. Spoljna politika Moskve od 1940. do 1968, Beograd, 2007. 103. Волков, K. B, Гибианскии, Л. Л (редакторм), Восточнал Eepona между Гитлером и Сталинмм 1939 - 1941 гг, Москва, 1999. 104. Волкогонов, Д. А, СемЂ вождеп. Галерел лидеров СССР e 2-х книгах, I-II, Москва, 1995. 105. Волкогонов, Д. А, Триумф и трагедил. Политическип nopmpem И. В. Сталина e 2-х книгах, I-II, Москва, 1989. 106. Wnescht, Ј, Jugoslawien und das Dritte Reich, Stuttgart, 1969. 107. Зечевић, M, Прошлост u време. Из историје ЈуГославије, Београд, 2003. 108. Ziircher, Е. Ј, Тигкеу. А Modern History, London - New York, 2004. 109. Живојиновић, Д, Ватикан у балканском вртло!у, Београд, 2012. 110. Знгл, 3, Советско-финскал вопна: npopbie линии Маннергепма, 1939 - 1940, Москва, 2008. 111. Лзвкова, А. Д, Малал Антанта e европепскоп политике 1918 - 1925, Москва, 1974.

Чланци и расправе 1. Avramovski, Ž, „Pitanje -1 , sovjetsko _ -rumunskog pakta, pad Tituleskua i posledice za rumunsku spoljnopolitičku orjentaciju”, Istorija XX veka, knjiga VII, Beograd, 1965, str. 5-92. 2. Бјелајац, M, „Покушај стратешког ослонца Југославије на СССР 1939 - 1941“, Војноисторијски Гласник, 1-2/2006, стр. 41-66. 3. Божинов, В, „Пактвт за «вечно прилтелство«, или освшествили се бвлгаро-гогославското сближение, Токови историје, 1-2/2008, стр. 38-55. 4. Cvejić, L, „Prodaja naoružanja kao metod ekonomskog i političkog pritiska nacističke Nemačke na Jugoslaviju“, Istorija XX veka, knjiga XIII, Beograd, 1975, str. 171-256. 5. Cvetković, S, .Jugoslovensko-sovjetski pregovori 1941.0 zaključenju ugovora о prijateljstvu i nenapadanju", Vojnoistorijski glasnik, 1/1991, str. 11-26. 467

6. Deak, L, „О pitanju normalizacije političkih odnosa Jugoslavije prema SSSR-u u godinama 1933 - 1937“, Istorija XX veka, knjiga IX, Beograd, 1968, str. 245-291. 7. Гибианскии, Л. Л, „ГОгославил в советскои политике на Балканах в начале Второи мировои воинвГ, Докладм россипских учених. IX конгресс no изученик) стран К)го-Восточноп Eeponu (Тирана, 30.08-03.09.2004), Санкт Петербург, 2004, стр. 66-90. 8. Гибианскии, Л. Л, „КЗгославид в балканскои и европеискои политике в начале Второи мировои воинвг. попмтка лавированил и ее крах“, Вестник МГИМО Университета, стр. 271-290. 9. Костин А. А, „Позицил США в отношении КЗгославии в лнваре - марте 1941 г“, Bonpocbi истории, 1/2012, стр. 107-115. 10. Костин А. А, „Активизацил американскои и советскои политики в КЈгославии в 1939-1941 гг.: предпосшлки будушего сок>за“, Американистика: актуалиние nodxodbi и современние исследованил. Bbin. 3: к кзбилек) Т. В. Аленткееоп, Курск, 2011, стр. 169-184. 11. Костин А. А, „Соперничество Германии, СССР и западннх держав за ГОгославиго в 1940-1941 гг“, Немци e России: взгллд из провинции, Киров, 2012, стр. 185-193. 12. Nenadović, R, „Američka javnost i 27. mart u Jugoslaviji”, Istorija XX veka, 2/1987, str. 53-76. 13. Popović, N, Jugoslovenska istoriografija o diplomatskim jugoslovensko-sovjetskim odnosima između dva svetska rata“, Časopis za suvremenu povijest, 1/1976, str. 69-77. 14. Поповић, Н.Б, „Јован Миланковић, последњи српски дипломата у царској Русији“, Српско-руски односи од почетка XVIII до крајаХХ века, Београд, 2011, стр. 185-203. 15. Slucz, S, „Dluga droga Stalina do ugody s Hitlerem“, Pamiec i Sprawiedliwosć, 1 (14) 2009, str. 27-46. 16. Vinaver, V, „Prilog istoriji jugoslovensko-sovjetskih odnosa 1929 - 1934,“, Istorijski glasnik, 1/1965, str. 3-59. 17. Vinaver, V, „Spoljnopolitička pozadina uspostavljanja jugoslovensko-sovjetskih diplomatskih odnosa 1940. godine", Zbornik za društvene nauke Matice srpske, 45, 5-60. 18. Vinaver, V, „Prilog istoriji jugoslovensko-sovjetskog zbliženja 1940 - 194Г, Istorijski glasnik, 1/1966, str. 3-59.

468

19. Vinaver, V, „Pašić, radikali i pitanje uspostavljanja jugoslovenskosovjetskih diplomatskih odnosa (1919 - 1926)“, Pregled, 9/1967, str. 221-242. 20. Vinaver, V, „Politika Jugoslavije prema Italiji 1935 - 1941, Istorijski zapisi, 1/1968, str. 67-112. 21. Vinaver, V, „Neuspeh tajnih jugoslovensko-sovjetskih pregovora 1934 - 1938. godine (Jedna značajna etapa u nemačkom osvajanju Podunavlja)", Zbornik za istoriju, 3/1971, str. 28-84. 22. Vinaver, V, „Jugoslovensko-sovjetski pakt od aprila 1941“, Istorijski glasnik, 1/1973, str. 7-87. 23. Vinaver, V, „КРЈ i spoljna politika Jugoslavije 1939 - 1941“, Prilozi za istoriju socijalizma, 9/1974, str. 45-142. 24. Vinaver, V, „Jugoslovensko-sovjetski odnosi 1919 - 1929: pitanje priznanja SSSR i i uspostavljanja jugoslovensko-sovjetskih diplomatskih odnosa", Istorija XX veka, knjiga VII, Beograd, 1965, str. 187-256. 25. Животић, A „Божин Симић o себи“, Жупски зборник, 3, Александровац, 2009, стр. 250-258. 26. Животић, А, „Једно сведочанство о потписивању југословенско-совјетског пакта 5/6. априла 1941“, Архив, XI (2010), стр. 122-133.

I I

4б9

САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР............................................................. 5 УВОД / Краљевина Југославије пред изазовима „нових старих и пријатељстава"........................... 28 ПОЧЕТАК РАТА / ЈУГОСЛАВИЈА И СССР ПРЕД НОВИМ ИЗАЗОВИМА................................................. 71 Југословенска краљевина и Совјетска Русија/СССР / Балкан у политици Совјетског Савеза (1918 - 1939) 73 Југославија, СССР и почетак рата у Европи / Страхови и сумње . 110 Краљевина Југославија и совјетско-фински рат (1939 - 1940) / Дилеме и наде...................................... 127 НАНОВОМ ПОЧЕТКУ..................................................... 155 Трговински преговори / Увод у нормализацију односа ...................................... 157 Успостављање дипломатских односа / Совјетски Савез ступа на Балкан................................... 189 Учвршћивање односа / Између тежњи и проблема ... 237 ПОКУШАЈ САВЕЗНИШТВА............................................... 273 Југославија, Совјетски Савез и почетак рата на Балкану..................................... 275 Совјетски Савез 314 и немачки притисци на Југославију..................... Југославија и Совјетски Савез између два пакта 356 Априлски рат и прекид дипломатских односа између Краљевине Југославије и Совјетског Савеза .. 401 ЗАКЉУЧАК............................................................................. 424 SUMMARY: Yugoslav-Soviet relations (1939 - 1941)........... 439 PE3IOME: Советско-гогославские отношенил 1939 - 1941.... 446 ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА................................................... 455

470

Александар Животић Југословенско-совјетски односи 1939-1941 Главни и одговорни уредник: Дејан Мастиловић

Уредници: Драган Јовановић Мирослав Алалаг-Богдановић

Рецензенти: Проф. др Љубодраг Димић Проф. др Мира Радојевић Др Јован Чавошки Дизајн корица: Милош Никодијевић

Прелом: Младен Миливојевић

Штампа: Филип Вишњић Београд, 2016. Тираж: 500 примерака

t

http://www.filipvisnjic.co.rs [email protected] +381 11 37 50 161 ISBN 978-86-6309-117-7