Ivan Klajn 51 Kolumna NIN

Citation preview

ПОЕЗИЈА

Сабрана дела Билија Кида Краљевачка Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ ускоро ће у едицији После Вавилона, специјализованој за страну поезију, објавити култну књигу Мајкла Ондачија. Књижевник Ален Бешић, преводилац овог издања, каже за НИН да су Сабрана дела Билија Кида, први пут штампана 1970. године, представљала револуционарно дело у канадској књижевности, јер су увела жанровски меланж на велика врата у тадашње стваралаштво. „Прије тога, овај натурализовани Канађанин, иначе рођен на Шри Ланки, који је до тада објавио двије књиге поезије, одлучио је да покуша написати књигу која би била импровизација на тему историјске личности Билија Кида, која се до шездесетих година двадесетог вијека претворила у карикатуру. Стога је морао да, како каже, `измисли Билија из темеља, јер од њега у суштини није преостало ништа`. Идеја је била да се кроз мноштво перспектива и лирских/ приповједних гласова, искомбинованих техником монтаже поетских, прозних и фотографских елемената, дочара фрагментарни портрет овог одметника, уз прецизно темпирање ритма помоћу тишине и неизреченог.“ Додаје да се истовремено тематизовао и сам поетски поступак. „Управо то иновативно вишегласје

и интермедијалност послужиће касније бројним ствараоцима, попут рецимо Ен Карсон или Клодије Ранкин, да слична експериментална остварења уведу у главне литерарне токове англоамеричке књижевности.“ Преносимо фрагмент из Сабраних дела Билија Кида Мајкла Ондачија, писца најпознатијег по роману Енглески пацијент:

*** Утроба му је била врела сетих се тога кад сам гурнуо руку у лонац млаког чаја да га исперем извлачећи утробу да извадим метак који хтео је да види током чајанке са Сали Чизум у Паризу у Тексасу Са Сали Чизум у Паризу у Тексасу хтео је да види током чајанке извлачећи утробу да извадим метак лонац млаког чаја да га исперем сетих се тога кад сам гурнуо руку утроба му је била врела

ЈЕЗИК

Иван Клајн Петар са обале Неве

В

ратимо се још једном на руско „е“, за које сам прошлог пута поменуо да се изговара „је“ и да сугласнике „л“ и „н“ испред себе умекшава у „љ“ односно „њ“. Тај руски изговор верно преносимо у нашим транскрипцијама имена као „Јегор“, „Љермонтов“, „Васиљев“, „Дњепар“, „Брежњев“, али не и кад пишемо „Леонид“, „Олег“, „Валентина“, „Нева“, „Нечајев“ и нека друга имена. Како се каже у Правопису (т. 249 и 250), „српска и руска култура у међусобним су везама практично од свога настанка... Многа имена преузета из руског језика... постала су постојани и укорењени део нашег културног израза... Начелно узето, наше уобличавање руских имена не полази од фонолошке транскрипције, од гласовне структуре имена у данашњем руском изговору, него од једног старијег стања руског језика, одраженог у руском писму и правопису, који је у великој мери конзервативан и историјски.“ То значи да се за руски језик не могу дати крута, формална правила транскрипције као, рецимо, за мађарски или шпански. Кад кажемо да је Александар Пушкин написао роман у стиховима „Евгеније Оњегин“ и да је по њему Петар Чајковски компоновао оперу, преносимо умекшани сугласник у руском Онегин, али лично име у сва три случаја дајемо у српском облику, а не према изворном изговору, који би гласио „Аљександр“, „Јевгениј“ односно „Пјотр“. Као испред „е“, руско „л“ и „н“ се умекшавају и испред „и“, па зато пишемо „Иљич“, „Иљин“, „Булгањин“, „Сусањин“, „Бакуњин“, „Карењина“, мада „л“ чешће преносимо без умекшања: Литвинов, Глинка, Селишчев. Уз то, у презименима или географским именима која поред гласа „њ“ садрже и „љ“ или „ј“ нећемо преносити руски изговор („Љењин“, „Каљињин“, „Раскољњиков“, „Њижњиј /Новгород/“, „Јењисеј“), него Лењин, Калињин, Раскољников, Нижњи Новгород, Јенисеј, јер, како каже Правопис, „у нашем језичком осећању постоји дисимилациони отпор“ према таквом гомилању палатала. Што се тиче примера са сугласничким групама, „Радченков“, „Колобков“ и „Зубков“, које је наш читалац навео из штампе, Правопис на крају тачке 250б каже да се, „ако нема посебне сметње, примењује једначење по звучности: Обрасцов, Мерешковски, Витепск“ (у руском је Образцов, Мережковскии, Витебск). Ни у ова три примера нема никакве „сметње“, што значи да је требало написати Ратченков, Колопков, Зупков.

НИН/26/3/2020. 59