Globalna Afrika: Posledice globalizacijskih i modernizacijskih procesa južno od Sahare [1. ed.]

Citation preview

Zoran Ćirjaković

Globalna Afrika

Biblioteka

Kapital

Urednik Gojko Božović Likovni urednik Dušan Šević

Zoran Ćirjaković

Globalna Afrika Posledice globalizacijskih i modernizacijskih procesa južno od Sahare

Arhipelag Beograd, 2013.

© „Arhipelag“, 2013.

Veliku zahvalnost dugujem profesorki Radmili Nakaradi i Vuku Šećeroviću. Vreme i dobra volja koju su uložili učinili su da tekst bude mnogo bolji.

You already know enough. So do I. It is not knowledge we lack. What is missing is the courage to understand what we know and to draw conclusions. EXTERMINATE ALL THE BRUTES Sven Lindqvist

Na koricama: Zoran Ćirjaković, Oči, fotografija, 2010.

Uvod: Bauk globalizacije Kada kažemo globalizacija ili modernost, obično ne po­­ mi­slimo na Afriku. Nekadašnja „bela mrlja“ na nevešto na­­cr­ tanim kartama kolonijalnih ambicija i istraživačkih snova po­­stala je „crna rupa“ (post)modernog doba. Podsaharske Af­­rike – koju su nekada nazivali žarka, tropska i crna – naj­ češće nema u predstavama savremenog sveta. Sem kao bauk i izuzetak, Afrika se tu retko pominje. Ali globalizacija je nije zaobišla. Naprotiv, neke od najvećih podsaharskih nedaća ni­­ su posledica (samo)isključivanja ili manjka globalizacije, već često snažnog, mada obično perverznog i nepravednog uk­­ ljučivanja ovog regiona u ključne globalizacijske procese. Podsaharska Afrika je mnogo globalizovanija nego što sugerišu referentni radovi o globalizaciji i pratećim fenome­ nima. To nije lako videti jer su brojne optimističke i navodno inkluzivne slike sveta često pravljene pošto je „crna Afrika“ izbačena iz kadra. Samosvojna i bogata iskustva stanovnika siromašnih podsaharskih država nisu dobila odgovarajuće me­­­sto u raspravama o globalizaciji. To ograničava domete brojnih analiza i zavodljivih teorija koje se često uzimaju kao univerzalno primenjive ili relevantne. U ovoj knjizi pokušaću da spojim uvide onih istraživača globalizacije i modernosti koji nisu ignorisali ili zanemarivali Afriku s neretko zbunjujućim i frustrirajućim ličnim iskustvi­ ma u podsaharskim državama. Tokom prethodnih petnae­stak godina u njima sam se susretao s drugačijim modernostima i nepoželjnim i neretko zastrašujućim stranama globalizacije. Ipak, cilj ove knjige nije samo da dočara i analizira neoče­ki­ vane posledice nekih od ključnih globalizacijskih i moder­ni­ zacijskih procesa u regionu s preko 850 miliona stanovnika čiji se broj svake godine uveća za 2,2 odsto. Smatram da nam bavljenje „nevidljivim“ i netransparentnim uticajima globali­ za­­cijskih procesa u Podsaharskoj Africi omogućava da, izme­ đu ostalog, steknemo adekvatniju sliku o mogućim dometima 

i posledicama različitih globalizacijskih procesa u drugim de­­ lovima sveta. Koristiću radove i teorije onih autora koji su pokušali da prevaziđu evrocentrične pristrasnosti i ograničenja koja obič­ no prate istraživanja globalizacije i modernizacijskih procesa. Na primer, Dipeš Čakrabarti, jedan od vodećih autora koji su, inspirisani radovima Antonija Gramšija, delovali u okviru juž­ noazijske Grupe za subalterne studije, isticao je potrebu de­­ pro­vincijalizacije shvatanja modernosti – i uporedne „pro­vin­ cijalizacije Evrope“ i evropskih iskustava i istorija. Fokusiran prvenstveno na Indiju, on se zalagao za razdvajanje ideje mo­­ dernosti od partikularnih zapadnih odrednica. Čakrabarti kaže da mu je cilj bio da provincijalizuje onu, zamišljenu („hi­­ per­realnu“) Evropu „koju su moderni imperijalizam i nacio­ nalizam [Trećeg sveta], svojim kolaborativnim poduhvatom i nasiljem, učinili univerzalnom“. To, s druge strane, ne znači odbacivanje evropskih vrednosti i nasleđa, već zahteva nji­ hovo stalno preispitivanje. Svaki pokušaj decentriranja ili partikularizacije evrop­ skog iskustva predstavlja ozbiljan izazov. Stanje na nezapad­ nim prostorima uglavnom je tumačeno evrocentričnim teo­ rijama koje su „isticale sopstveni kapacitet da konstruišu univerzalne gramatike“ iako su „u stvarnosti bile zaglibljene u uslovljeno i partikularno“. One često nisu bile dobar sa­­ veznik u pokušajima da bolje razumemo prirodu pojava i pro­ ce­sa koje se mogu uočiti na različitim periferijama i polu­pe­ri­ ferijama, u brojnim nezapadnim i ne samo zapadnim društvima. Zato će u ovoj knjizi naglasak uglavnom biti na afrocentričnim perspektivama. Podsaharska Afrika je fascinantan i neobičan region u kome se, kao i na Balkanu, globalno i moderno kriju i u mno­ gim savremenim hibridnim fenomenima koji često, i obično

sasvim pogrešno, bivaju interpretirani kao anahroni, primi­ tivni ili antimoderni. Navodeći različite skrivene i slabo vid­ ljive uticaje globalizacijskih procesa u Podsaharskoj Africi, pokušaću da indirektno ukažem i na potrebu preispitivanja nekih aspekata i shvatanja balkanskih modernosti. Smatram da i u Srbiji posledice globalizacijskih procesa i veze s global­ nim i modernim treba tražiti i tamo gde mnogi autoriteti tvr­ de da ih sigurno nema. Ipak, neću pokušavati da vršim direk­ tna poređenja i povezujem različite posledice globalizacijskih procesa u Podsaharskoj Africi sa uticajima ovih procesa u Sr­­ biji i drugim državama Jugoistočne Evrope. Neka podsaharska iskustva su toliko nepogodna, neočekivana i neobična da bi takva analiza, čak i ako bi bila krajnje površna i veoma selek­ tivna, značajno prevazišla okvire jedne ovakve knjige. Postoje, ipak, i brojne sličnosti. Na primer, i Podsaharska Afrika i Balkan nalaze se van zapadnog „jezgra“ i suočavaju se s nametanjem po mnogo čemu sličnih reformskih i tranzi­ cionih obrazaca razvijenih na osnovu tuđih iskustava. Balkan je, kao i Podsaharska Afrika, jedan od bauka koji „kruže kul­ turom Zapada“. Takođe, Balkan i balkanizacija nisu ništa ma­­­nja strašila u Podsaharskoj Africi nego što je Afrika u bal­ kanskim državama. Štaviše, fobija od balkanizacije, kao i ukazivanje na sličnosti između dva regiona, prisutna je u af­­ ričkoj političkoj misli još od dvadesetih godina prošlog veka. Balkanizacija je južno od Sahare uglavnom pominjana kao ključni instrument evropskog imperijalizma koji je otvorio put neokolonijalnoj dominaciji. Na primer, Seku Ture je tvr­ 

Dipesh Chakrabarty, Provincializing Europe: Postcolonial Thought and Historical Difference, Princeton University Press, Princeton, 2000, p. 42.  Achille Mbembe, On the Postcolony, University of California Press, Berke­ ley, 2001, pp. 9-10.

Marija Todorova, Imaginarni Balkan, Biblioteka XX vek, Beograd, 1999, str. 15.  U predvečerje dekolonizacije, Patris Lumumba je u nekoliko ključnih govora izbegavanje „balkanizacije nacionalnih teritorija“ istakao kao jedan od najvažnijih zadataka za nove afričke lidere. Patrice Lumumba, „Speech at Accra“ (December 11, 1958), Black Past, Internet, 04/09/09, http:// www.blackpast.org/?q=1958-patrice-lumumba-speech-accra.  Benyamin Neuberger, „The African Concept of Balkanisation“, The Journal of Modern African Studies, Vol. 14, No. 3, Sep. 1976, p. 523.  Ipak, postoje afrički autori i političari koji uzroke brojnih problema vide u nedovršenoj balkanizaciji i smatraju da je „Evropa našla mir kroz balkani­







dio da je balkanizacija deo „makijavelističkog plana“ koji je omogućio Evropljanima da „ostanu gospodari kontinenta“, a Ašile Mbembe, jedan od vodećih afričkih javnih intelek­ tualaca, smatra da je kolonijalna „balkanizacija kontinenta cepkanjem na lavirint mikrodržava koje nisu ekonomski odr­ žive“ dovela do toga da one „budu više povezane sa Evropom nego sa svojim okruženjem“. Iako je moguće povući brojne paralele između dva sti­ gmatizovana regiona, njihova relevantnost je relativno ogra­ ničena. Nije mi cilj da, pišući o Kinšasi ili Somalilendu, ponu­ dim izgovor „može i gore“ za neuspehe i nezadovoljavajuće stanje u Srbiji, već da analizirajući jedan fascinantan deo sve­ ta pokušam da navedem na razmišljanje o lepezi globalnih faktora i uticaja koje nije uvek lako prepoznati. Pored toga, pogled na daleki jug je koristan jer omogućava da stanje post­ jugoslovenskih država bude posmatrano u široj, istinski glo­ balnoj i sveobuhvatnoj perspektivi. To može pomoći da se o Srbiji, njenim problemima, mestu u svetu i razvoju razmišlja na način koji nas ne bi navodio da sve posmatramo i tumačimo u senci zapadnih standarda, iskustava i istorija. To nije uvek lako. Bavljenje Podsaharskom Afrikom na­­ meće neka frustrirajuća ograničenja koja se ne mogu igno­ risati. Jedna su logistička, dok su druga vezana za jedinstveno velike izazove i opasnosti kojima su bili izloženi istraživači na terenu. Neki od ograničavajućih činilaca su bez presedana u drugim delovima sveta, gde su ili sasvim nepostojeći ili su ne­­­uporedivo manja prepreka, i u nastavku ću im posvetiti od­­govarajuću pažnju. Najveću barijeru razumevanju procesa i pojava južno od Sahare ipak predstavlja začarani krug zanemarivanja i igno­ risanja. Naime, brojne naučne teorije i modeli formulisani su zaciju“ velikih imperija i da su beskrajni ratovi trajali sve „dok i Balkan nije balkanizovan“. Ibid., pp. 526-527.  Ibid.  Achille Mbembe, „At the edge of the world: boundaries, territoriality and sovereignty in Africa“ in: Arjun Appadurai (ed.), Globalisation, Duke Uni­ versity Press, Durham, 2001, p. 25. 10

uz zanemarivanje „nepogodnih“ podsaharskih realnosti, koje su često remetile njihov sklad i smanjivale moć objašnjavanja. To je kasnije dovodilo do ignorisanja „neobjašnjivih“ savreme­ nih iskustava ili „nevidljivosti“ brojnih pojava. Literatura dru­ štvenih i političkih nauka, budući da prevashodno počiva na zapadnim iskustvima, često predstavlja prepreku razumevanju mnogih savremenih podsaharskih političkih i društvenih feno­ mena. Štaviše, mnogi autori koji su se bavili subalternim stu­ dijama i postkolonijalnim neredom tvrde da teorijski uvidi koji su zasnovani na zapadnim iskustvima podređuju i zamračuju nezapadne (i ne samo zapadne) istorije i modernosti. Potčinjavanje je najizraženije u slučaju podsaharskog pot­kontinenta. Ali baš u mogućnosti da mehanizmi margi­na­ lizacije i podređivanja budu prepoznati u njihovoj najdes­ truktivnijoj i često najmanje transparentnoj formi leži jedan od razloga zašto su podsaharska iskustva značajna za razu­ mevanje uticaja globalizacijskih procesa u drugim, manje ne­­ pogodnim regionima kao što je Balkan.10 Nažalost, problem predstavlja i činjenica da veliki deo onog što globalizacijski procesi „proizvode“ u Podsaharskoj Africi posmatračima sa strane deluje ne samo nevažno već i u neskladu sa okvirima naučnih disciplina koje su izgrađene na temeljima zapadnih epistemologija. Teorijski alat kojim raspolažemo ograničava pokušaje da bude prepoznata i prihvaćena relevantnost mno­ gih pojava i procesa u ovom regionu. Profesor Džefri Herbst kaže da realnost u Podsaharskoj Africi obično stvara proble­ me teoriji.11 Neka od pitanja koja ću dotaći, kao što su veštičarenje i okultna ekonomija, mogu na prvi pogled delovati kao teme koje sigurno ne spadaju u knjigu koja se bavi uticajima globa­ lizacijskih procesa. Ali pogrešno razumevanje ovih fenomena i ignorisanje njihove globalnosti moglo bi, između ostalog, da  Videti:

Dipesh Chakrabarty, Provincializing Europe, op. cit., pp. 28-42. Relevantnost i moć objašnjavanja naučnih uvida obično se smanjuje sa udaljavanjem od zapadnih okvira u kojima su oblikovani. 11 Jeffrey Herbst, States and Power in Africa, Princeton University Press, Princeton, 2000, p. 81. 10

11

nas navede na pogrešne zaključke – da je Podsaharska Afrika danas jedno ili nevažno ili nespoznatljivo mesto, praznina. Po­­­red specifičnosti koje karakterišu afričke alternativne moder­ nosti, posebnu pažnju ću posvetiti kolonijalnom periodu. Po­­ smatraću u kojoj meri je unutrašnja struktura regiona, kao i etnički partikularizmi koji su kasnije često opisivani kao tra­ dicionalni ili iskonski, uspostavljena ranijom, kolonijalnom globalizacijom. Kolonijalna vladavina je region suočila s ključ­ nim aspektima savremene globalizacije mnogo pre nego što je globalizacija postala jedna od velika tema društvenih nau­ ka. Pored toga, za razmatranje (turbo)globalizacijskih uticaja tokom prethodne tri decenije važne su i neke od posledica ne­­ do­vršene i nepotpune dekolonizacije, kao i priroda veza bivših kolonija sa evropskim metropolama. Asimetrija moći i bogatstva i danas određuje odnose iz­­ među zapadnih i podsaharskih aktera. Uticaji globalizacijskih procesa u regionu bili su u velikoj meri uslovljeni zapadnim interesima i stereotipima koji Podsaharsku Afriku pred­stav­ ljaju „kao binarna opoziciju zapadnoj kulturi i tehnologiji“.12 Podsaharski region je ne samo bitno siromašniji već je toliko siromašan da predstavlja „jedini deo sveta u kome se najveći broj velikih razvojnih dostignuća urušava“.13 Ubistvena beda, neretko praćena ekonomskim zaostajanjem, podsaharskim akterima i državama nameće imperative kakve u drugim regi­ o­nima nalazimo izuzetno retko. Mnogi stanovnici regiona su bili prinuđeni da razviju originalne pristupe globalnim toko­ vima i mrežama. Nažalost, različiti nelegalni ili pervertirani oblici integracije postali su vremenom neki od glavnih odgo­ vora na marginalizaciju i getoizaciju. Uključivanju je značajno doprinela razmena ideja na pro­ storu „Crnog Atlantika“ koji je definisan zajedničkim istorijskim

iskustvom ljudi s podsaharskim korenima. Trgovina robljem os­­­ta­vila je razdvojene crnačke zajednice na obalama Atlantika, a savremena globalizacija je omogućila obnavljanje davno poki­ danih veza i razmenu iskustava. Karipski uticaji su imali veliki uticaj u različitim sferama, od političkog organizovanja do po­­ pularne muzike, i obezbedili su kontratežu vesternizaciji i odr­ žavanju neokolonijalnih odnosa. S druge strane, novouspo­ stavljene veze sa SAD i Brazilom pogodovale su naglom rastu post­­protestantskih denominacija koje nemaju mnogo toga za­­ jedničkog s tradicionalnim evropskim crkvama koje su u Pod­ saharsku Afriku stigle zajedno s kolonijalnom vlašću. Brojne specifičnosti ne znače da podsaharska iskustva nisu globalno relevantna. Ona nam mogu pomoći da prepo­ znamo da li su neke savremene pojave nagoveštaj dubokih, strukturalnih promena ili je samo reč o kratkoživećim tren­ dovima. Afričke nedaće su posebno značajna kada želimo da analiziramo adekvatnost neoliberalnih rešenja koja često bi­­ vaju predstavljena kao univerzalna ili savršena, nešto što sa­­ mo treba dosledno i pravilno primenjivati. U tom kontekstu, pokušaću da pokažem da uzroci podsaharskih problema i tra­ gedija uglavnom nisu afrički, već globalni, da ono što nam se sugeriše kao navodno ideološki neutralno, neoliberalno i tržiš­ no rešenje predstavlja izvor mnogih frustracija i užasa koje smatramo „afričkim“. Preko potrebno otrežnjenje, ipak, nije bilo vezano za af­­ ričke nesreće i stradanja. Terorističkim napadom 11. sep­ tembra 2001. godine Al Kaida je zadala prvi ozbiljan udarac posthladnoratovskom (post)ideološkom14 optimizmu i vero­ vanju da ne samo da „nema alternative“15 neoliberalizmu već 14

Manthia Diawara, „Towards a Regional Imaginary in Africa“ in: Frederic Jameson and Masao Miyoshi (eds.), The Cultures of Globalization, Duke University Press, Durham, 1998, p. 119. 13 Ulf Engel and Gorm Rye Olsen, „The African Exception: Conceptual Notes on Governance in Africa in the New Millenum“ in: Ulf Engel and Gorm Rye Olsen (eds.), The African Exception, Ashgate, Hants, 2005, p. 1.

I sama teza o „kraju ideologije“ (ili „smrti ideologija“) je ideološka. Ovu „viziju treba posmatrati kao istorijski kontigentan pokušaj univerzalizacije dominantnih ideoloških imperativa svog vremena pomoću njihovog pred­ stavljanja kao prirodnog završetka za koji istorija više ne poseduje alterna­ tivu“. Manfred B. Steger, Globalisms: The Great Ideological Struggle of the Twenty-First Century, Rowman and Littlefield, Plymouth, 2009, p. 5. 15 Slogan „nema alternative“ je osamdesetih promovisala Margaret Tačer i on izražava ključno verovanje koje je kasnije obeležilo četvrt veka globalne

12

13

12

da ona više nije potrebna. Šest godina kasnije, početak velike svetske finansijske krize dao je novi podsticaj razmišljanjima o „kraju kraja istorije“ ili „povratku istorije s godišnjeg od­­mo­ ra“. Čak i u najbogatijim zemljama Zapada „procep između idelogije i realnosti“ postaje sve veći16 – umesto srednje klase i države blagostanja, neoliberalni kapitalizam je prethodnih godina uglavnom proizvodio sve bogatiju „superklasu“ i ras­ tuću masu nezaposlenih i prezaduženih radnika koji su u stal­ nom strahu od otkaza. Ako se ovaj trend nastavi, ako se ispostavi da neolibera­ lizam nije panacea, kako je dokazivano od pada Berlinskog zida, onda frustrirajuća afrička sadašnjost može postati jedan od aspekata naše budućnosti. Na ovo je ranije ukazivao Džejms Ferguson, jedan od prvih autora koji su tragično „afričko isku­ stvo“ posmatrali ne kao neki nevažan, lokalizovani izuzetak već kao jedno egzemplarno globalno stanje, proizvod istih onih interesa i sila koje oblikuju neoliberalni svet.17 Nažalost, relevantnost dešavanja u Podsaharskoj Africi umanjuje široko rasprostranjeno shvatanje da je „ono što je marginalno globalno i dalje centralno u Africi“.18 Ovaj stav zaslužuje pažnju prvenstveno zbog problematične odrednice „i dalje“. Naime, veliki deo onog što vezujemo za prošlost, za tradicionalnu Afriku koja „i dalje“ opstaje s mnogim premo­ dernim odnosima i običajima, u stvari su, po pravilu, ili sas­ vim nove pojave i procesi ili pak oni koji su postali nedavno centralni kao posledica mesta koje ovaj region ima u pro­ce­ sima globalizacije. Neretko je reč o lokalnim odgovorima na izazove koje nameću zapadni akteri. Naime, u prošlosti i „tra­ diciji“ nalaze se i neke od moćnih alatki koje ljudi danas ko­­ hegemonije neoliberalizma. Videti: Jamie Peck and Adam Tickell, „Neoli­ beralizing space“, Antipode, Vol. 34, No. 3, 2002, p. 381. 16 Branko Milanovic, „Inequality and Democratic Capitalism“, The Globalist, March 15, 2013, Internet, 16/03/13, http://www.theglobalist.com/ StoryId.aspx?StoryId=9934. 17 James Ferguson, Global Shadows: Africa in the Neoliberal World Order, Duke University Press, Durham, 2006, p. 23. 18 Manuel Castells, End Of Millenium, Blackwell, Oxford, 2001, p. 91. 14

riste kako bi lakše prihvatili neizbežne izazove globalizacije i „postali moderni“. Često se uzima da globalnost najjače „izvire“ iz zapad­ nog „jezgra“. Ali to ne znači da se posledice globalizacijskih procesa najsnažnije osećaju u tom jezgru ili da se smanjuju s povećavanjem „civilizacijske“, tehnološke ili normativne uda­ ljenosti od „centra“. U velikim delovima Podsaharske Afrike svedoci smo uništenja „ljudske, ekonomske, fizičke i moralne supstance“19 velikog dela populacije, čak i u relativno stabil­ nim i prosperitetnim zemljama kao što je, na primer, Gana. Analiziraću u kojoj meri je široko rasprostranjena degradaci­ ja posledica posthladnoratovskog globalnog inženjeringa. Naravno, ni dobrih namera nije manjkalo. Pomoć Africi stizala je s brojnih strana i od donatora koji su bili vođeni raz­ ličitim motivima. Ipak, njene posledice su postale povod žes­ tokih sporenja koja su često bila vezana za pitanje da li pomoć predstavlja „smokvin list“ i „pilulu za savest“ koja odlaže suo­ čavanje s pravim uzrocima afričke civilizacijske tragedije. Po­­ vrh svega, za zapadne aktiviste put od ambicioznog dobro­ činstva do razočaranja obojenog rasističkim stavovima bio je često jako kratak.20 Nažalost, Afrika je za mnoge od njih bilo mesto „spaljivanja iluzija“, prostor na kome su „spoznali“ navodno stvarne granice modernosti i moguće domete moder­ nizacije i postali, u suštini, neprijatelji velikih promena. Zato ne treba da čudi da je Podsaharska Afrika opisivana i kao „grob­lje levičarskih ideja“ i ogledalo hibrisa nestrpljivih zapad­ nih aktivista i javnih ličnosti. Afrika, kako tvrdi Henri Kisindžer, predstavlja posebno veliki izazov jer je to jedini kontinent „za koji ne postoji pre­ 19

Radmila Nakarada, Raspad Jugoslavije: Problemi tumačenja, suočavanja i tranzicije, Službeni glasnik, Beograd, 2008, str. 232. 20 Jedan „razočarani“ (beli) zvaničnik UN-a u Kinšasi ispričao mi je vic koji je popularan u aktivističkoj i NVO zajednici u bivšem Zairu i koji odlično ilustruje duboke korene rasizma u UN-ovim misijama i drugim moćnim polugama transnacionalne humanitarne industrije: „U čemu je razlika iz­­ među turiste i rasiste?... U dve nedelje.“ 15

sedan u evropskoj istoriji“.21 Njegovi problemi su jedinstveni i uticajni američki realista smatra da Zapad ima obavezu da, posle kraja Hladnog rata, bar ublaži užasne posledice etnič­ kih i političkih sukoba. Kisindžer je na početku novog mile­ nijuma napisao i da će „nalaženje načina da se Africi pomo­ gne da se uključi u globalni ekonomski rast“22 predstavljati ogroman izazov za demokratski svet u 21. veku. Desetak godina kasnije pojavili su se autori koji smatraju da će podsaharska „razvojna noćna mora“ biti mnogo lakše prevaziđena nego što su predviđali realisti ili afropesimisti. U tekstu „Uspon Afrike“, objavljenom decembra 2011. godine, londonski „Ekonomist“ piše o „kontinentu nade“ u „mračnim vremenima za svetsku ekonomiju“ i navodi da su u prošloj de­­­­ce­niji od deset zemalja s najvišim stopama rasta čak šest bile podsaharske. „Tokom osam od prethodnih deset godina Afrika je rasla brže od Istočne Azije“, regiona koji je krajem XX veka postao sinonim eksplozivnog rasta i iskorenjivanja bede.23 Ekonomski pokazatelji su omogućili da 2011. postane godina velikog afrooptimizma. Ali takvih perioda je bilo mno­ go od početka dekolonizacije. Neki ugledni ekonomisti tvrde da danas možemo govoriti samo o „rastu bez razvoja“ i da ne­­­ma mesta prevelikom optimizmu. Za razliku od Kine i ma­lih azijskih „ekonomskih tigrova“, u Africi nije zabeležen „inkluzivan rast“ koji uključuje smanjivanje nejednakosti ili siromaštva. Često se zaboravlja da je „raspodela rasta“ važna koliko i „brzina rasta“. Samo ako su oba faktora na zavidnom nivou moguće je „obezbediti smislenu promenu kvaliteta života“.24 21

Henry Kissinger, „Does America Need a Foreign Policy? Toward a Diplo­ macy for the 21st Century“, The New York Times, 2000, Internet, 01/07/12, http://www.nytimes.com/books/first/k/kissinger-01policy.html. 22 Ibid. 23 „Africa Rising“, The Economist, December 3, 2011, Internet, 19/02/12, http://www.economist.com/node/21541015. 24 Mzukisi Qobo, „Africa’s Resurgence and the Future of the Global Econo­ my“, The Globalist, December 07, 2012, Internet, 1/03/13, http://www. theglobalist.com/StoryId.aspx?StoryId=9833. 16

Ne samo da su šanse da će doći do pravednije raspodele rasta male već postoje ozbiljni nagoveštaji da se značajnije smanjiti i brzina rasta. Podsaharski region je izuzetno ranjiv na klimatske promene – egzistencija dve trećine stanovništva direktno zavisi od poljoprivrede i drugih delatnosti koje su snažno uslovljene klimatskim faktorima. Za mnoge je dobra žetva ostala jedini put do bar nekoliko meseci boljeg života. Ukoliko se klimatske promene nastave sadašnjim tempom, prema procenama Ekonomske komisije UN za Afriku, samo u narednih deset godina biće ozbiljno ugrožena sigurnost snab­devanja pijaćom vodom za preko 200 miliona ljudi i re­­ gion će „biti suočen sa izazovima koji će biti mnogo veći nego bilo kada u prošlosti“. Svetska banka procenjuje da će cena „prilagođavanje klimatskim promenama“ biti između 5 i 10 % ukupnog bruto domaćeg proizvoda Afrike.25 Neki stručnjaci smatraju da je „nezaustavljivi kraj“ dese­ togodišnjeg perioda rasta već počeo. Iako veći od svih dosa­ dašnjih, i ovaj period uzleta je ostao samo „sirovinski bum“ i nije postao sveobuhvatni, istinski „ekonomski bum“ koji može da doprinese boljitku većeg broja stanovnika. Problem je u tome što „sirovinski sektor ne generiše veliki broj radnih me­­ sta. Afrika ima radno sposobnu populaciju od preko 550 mili­ ona ljudi, od kojih je više od polovine hronično nedovoljno uposleno u tradicionalnoj poljoprivredi ili živi u urbanim kar­ ton­skim naseljima bez stalnog zaposlenja.“26 Razvojna divi­ denda je izostala i nije realno očekivati približavanje Afrike svetskom proseku. Nažalost, kao i mnogo puta ranije, posle uzleta i kratkog perioda ogromnih očekivanja došlo je do podjednako velikog razočaranja. Put od nade do očaja u siromašnim i krhkim af­­ ričkim državama ostao je jako kratak. Samo četiri meseca po­­­što je „Ekonomist“ najavio da Afrika postaje „nova Azija“ 25 Ibid. 26

Jonathan Anderson, „The Inexorable End of the Africa Story“, The Globalist, February 25, 2013, Internet, 26/03/13, http://www.theglobalist. com/storyid.aspx?StoryId=9914. 17

u Maliju je iznenada završena jedna od najboljih „afričkih pri­­ča“. U pozadini uspešnog vojnog puča, rasplamsale sece­ sionističke pobune i velikog islamističkog trijumfa su, kao i mnogo puta ranije, globalni procesi i događaji u kojima pod­ saharski akteri nisu imali pomena vrednu ulogu. Klimatske promene koje izazivaju dezertifikaciju, libijska epizoda „arap­ skog proleća“ i američki „rat protiv terora“ faktori su koji su imali odlučujući uticaj na otpočinjanje tragedije u Maliju, do­­ nedavno uzornoj, iako najsiromašnijoj svetskoj demokratiji. Francuska vojna intervencija januara 2013. godine zaustavila je trijumfalni pohod islamista ka Bamakou – i ukinula „neza­ visni Azavad“ tri mesca pre prve godišnjice samoproglašene saharske države – ali nije donela mir i stabilnost. Koreni tragedije u Maliju su mnogo dublji i žilaviji od fa­­natičnih salafističkih boraca koje su francuske elitne jedi­ nice isterale iz prašnjavih gradova na severu zemlje. Beznađe je u Zapadnoj Africi odavno postalo vrhovni „vladalac“ i već godinama raste broj nezaposlenih mladih muslimana koji su skloni da prihvate verovanje koje je krajem osamdesetih poe­ tič­no izrazio šeik Ahmad Jasin, harizmatični vođa palestinskog Hamasa: „Kada su sva vrata zamandaljena, Alah otvara kapi­ ju.“27 To, nažalost, najčešće podrazumeva odbijanje mnogih malih, praktičnih rešenja, pomoćnih „izlaza“ koji bi mogli da život učine nešto lakšim. Na primer, na severu Nigerije već go­­dinama raste broj militantnih pripadnika islamističke orga­ ni­zacije Boko haram koja se suprotstavlja čak i korišćenju la­­ ti­ničnog pisma.28 Sećanje na trgovinu robljem i kolonijalna

zlodela omogućava da čak i najdobronamerniji pokušaji pre­ ko potrebnih reformi budu uokvireni kao nastavak „zločinačke politike belaca“ i tako dovedeni u pitanje. Južno od Sahare nema lakih pobeda i brzih rešenja. Ve­­ ćina zemalja je već decenijama na klackalici „između nade i očaja“.29 Mali, poslednji u dugom nizu afričkih zemalja u ko­­ jima je strah preko noći zamenio optimizam, leži u srcu naj­ marginalizovanijeg i najzapostavljenijeg dela globalizovanog sveta – ogromna većina stanovnika ne može da očekuje će za života videti site dane. Čak pet susednih država spada u dva­ deset najbeznadežnijih zemalja sveta. Borba protiv ubistvene bede zahteva dugotrajnu primenu globalnih strukturalnih „le­­ kova“ čiju cenu moćni zapadni akteri ne žele da plate. Zaba­ čeni i izolovani Mali je samo jedna od brojnih podsaharskih žrtava globalizacije, slika njene ružne strane.

27

Ziad Abu-Amr, „Shaykh Ahmad Jasin and the origins of Hamas“ in: R. Scott Appleby (ed.), Spokesmen for the Despiesed, The University of Chicago Press, Chicago, 1997, p. 236. 28 To je istaknuto u nezvaničnom nazivu ove neobične militantne sekte. „Boko“, iskvaren izgovor engleske reči book, na hausa jeziku znači azbuka i koristi se da opiše verziju latiničnog pisma koju su razvili evropski hrišćan­ ski misionari. (Pre kolonijalne vladavine malobrojne obrazovane elite na severu Nigerije su koristile arapsko pismo.) Naziv Boko haram se u zapad­ nim medijima obično prevodi kao „zapadno obrazovanje je zabranjeno“ ili „pozapadnjačenje je zabranjeno“. 18

29

Daniel Branch, Kenya: Between Hope and Dispair, 1963-2011, Yale Uni­ versity Press, New Haven, 2011. 19

Podsaharska Afika i globalizacija Podsaharska Afrika i Afrika Podsaharska Afrika je region koji obuhvata 4830 od 54 afričke države. Iako jedan broj istraživača smatra da svako razdvajanje oblasti južno od Sahare i severa kontinenta pred­ stavlja odraz „latentnog rasizma“31 i da po sebi predstavlja deo kolonijalnog projekta,32 verujem da je korisno, čak i mno­ go smislenije,33 fokusirati se samo na Podsaharsku Afriku.34 Na primer, „stanovnici koji žive u Senegalu na severu zapadne Afrike su etnički, psihološki i kulturno mnogo bliži stanov­ni­ cima Mozambika koji žive četiri hiljade milja daleko, nego Ber­berima koji žive samo malo severnije u Maroku“.35 Razlozi nisu samo kulturni i geografski, mada ne treba gubiti iz vida 30

Angola, Benin, Bocvana, Burkina Faso, Burundi, Centralnoafrička Repu­ blika, Čad, Demokratska Republika Kongo, Džibuti, Ekvatorijalna Gvineja, Eritreja, Etiopija, Gabon, Gambija, Gana, Gvineja, Gvineja Bisao, Južna Afrika, Južni Sudan, Kamerun, Kenija, Komori, Lesoto, Liberija, Madaga­ skar, Malavi, Mali, Mauricijus, Mauritanija, Mozambik, Namibija, Niger, Nigerija, Obala Slonovače, Republika Kongo, Ruanda, Sao Tome i Princi­ pe, Sejšeli, Sijera Leone, Senegal, Somalija, Sudan, Svazilend, Tanzanija, Togo, Uganda, Zambija i Zimbabve. 31 Frantz Fanon, Prezreni na svijetu, Stvarnost, Zagreb, 1973, str. 92. 32 Franc Fanon smatra da je kolonijalizam odgovoran za rušenje afričkog jedin­ stva i kaže da se „kolonijalizam na bestidan način služi svim lukavstvima i presretan je što je uspio međusobno zavaditi Afrikance“. Videti: Ibid., str. 91. 33 Videti: Nicolas Thompson and Scott Thompson, The Baobab and the Mango Tree: Lessons About Development – African and Asian Contrasts, White Lotous, Bangkok, 2000, p. 19. 34 Iako postoje određene razlike po pitanju definisanja granica podsahar­ skog regiona, one su izuzetno retke i uglavnom su vezane za isključivanje Sudana i Džibutija. Takođe, vladajuće elite u Mauritaniji smatraju da je ova zemlja deo arapskog Magreba. Ipak, okvir za koji sam se opredelio je najšire prihvaćen, kako u literaturi tako i u praksi međunarodnih organizacija. 35 Ibid. 20

da je ogromna pustinja imala ključnu ulogu u diferencijaciji političke, ekonomske i humane geografije regiona južno od Sahare. Štaviše, celovitost i veličina ovog dela Afrike sugerišu zaključak da je on, kao geopolitička celina, mnogo zaok­ru­že­ niji i svrsishodniji okvir nego Afrika u celini. U starijoj literaturi region se uglavnom pominje pod ime­ nom „Crna Afrika“, mada neki autori koriste naziv „Tropska Afrika“. Imena čak sedam zemalja Podsaharske Afrike imaju etimološki koren u rečima koje na različitim jezicima ukazuju da je reč o zemljama naseljenim crncima: Sudan, Niger, Nige­ ri­­ja, Etiopija i tri Gvineje. Može se reći da je „kategorija ‘Podsa­ harske Afrike’, s prihvaćenim odvajanjem od ‘Bliskog istoka’, koji uključuje severenu Afriku, proizvod modernog raz­miš­lja­ nja o rasi koliko i očitog kulturnog ili istorijskog jedinstva“.36 Na primer, „Magreb ima samo beznačajne veze sa Afrikom. Mediteran je povezivao severnu Afriku sa Evropom, Sahara je blokirala puteve na jug, ka ostatku Afrike. Mali broj Sever­no­ afrikanaca smatra sebe Afrikanacima.“37 U Africi van podsaharskog regiona postoje samo veliki, skoro sasvim nenaseljeni delovi Sahare koja, zajedno s pove­ zanom Libijskom i Nubijskom pustinjom, zauzima više od čet­ vr­tine celokupne afričke teritorije, i dve uske oblasti sa značaj­ nijom gustinom stanovništva – dolina reke Nil, severno od asu­anske brane i priobalje, uglavnom planinska oblast koja se proteže uz obale Sredozemnog mora i, u Maroku i Zapadnoj Sahari, Atlantskog okeana. Šest arapskih zemalja severne Afri­ ke,38 kojima se neću baviti, legitimno je ne samo posmatrati kao odvojeni region već kao deo drugog, većeg kulturnog, po­­ litičkog i ekonomskog prostora. Veliki broj istraživača, kao i entiteti u okviru sistema UN, ovih šest arapskih zemalja obično ne posmatra kao deo Afrike, odnosno kao jedan od afričkih regiona, već ih smatra delom transkontinentalnog prostora 36

James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 1. Richard Dowden, Africa: Altered States, Ordinary Miracles, Public Affairs, New York, 2009, p. 9. 38 Alžir, Egipat, Libija, Tunis, Maroko i Zapadna Sahara, koja je pod kon­ trolom Maroka. 37

21

koji nazivaju Arapski region, Arapsko-bliskoistočni region ili Severna Afrika i Bliski istok. Severna Afrika je često, ne bez razloga, nazivana i „produžetkom Evrope“, baštinikom grčkolatinske kulture i smatrana delom mediteranske zone. U velikom broju radova pojmovi Afrika i Podsaharska Af­­rika se koriste kao sinonimi. Poistovećivanje regiona Pod­ sa­harske Afrike i Afrike39 prisutno je čak i u referentnim nauč­ nim radovima koji se bave isključivo Podsaharskom Afrikom – jedni istraživači ovaj subkontinentalni region eksplicitno definišu kao kontinent,40 a drugi govore o potkontinentu. Po­­ red prirodnih prepreka kretanju i „probijanju“ u unutrašnjost kontinenta, kakve su, na primer, stenoviti slapovi („kata­rak­ te“) koji se na mnogim plovnim rekama nalaze blizu ušća, važ­nu ulogu u stvaranju jedinstvenog istorijskog i geopo­li­tič­ kog okvira južno od Sahare imale su tropske bolesti, naročito malarija i bolest spavanja. Kvame Nkrumah, prvi predsednik Gane, predlagao je da „komarac bude simbol nezavisne Ga­­ ne“41 jer je malarija bila jedan od najvećih neprijatelja kolo­ nijalnih sila. Malarični komarci su u mnogim podsaharskim zemljama sprečili naseljavanje belih doseljenika čije je pri­su­ stvo, na primer, u Južnoj Africi, Namibiji i Zimbabveu, pro­ dužilo kriminalnu vladavinu belaca. S druge strane, ne želim da sugerišem da Podsaharska Af­­­rika predstavlja neku uniformnu celinu, ogromnu zemlju koju su kolonijalne sile podelile i omogućile stvaranje današ­ njih nacionalnih država. Po mnogim kriterijumima, Pod­sahar­ ska Afrika predstavlja jedan od najheterogenijih regiona u

sve­­tu. Svaka generalizacija, pa i ona koju ću koristiti, validna je samo ako, pored njene svrsishodnosti, poštujemo i stalno imamo u vidu ograničenja koja nameće činjenica da je reč o ogromnom kulturnom i geografskom prostoru.

Razumevanje globalizacije Globalizacija često izaziva žestoke rasprave. Jedni misle da je sam pojam analitički slab, pa i beskorisan, a drugi u glo­ ba­lizaciji vide ne samo snažnu silu već i pojavu koja ima „ma­­ gič­ne moći“. Ovde neću ulaziti u „veliku globalizacijsku de­­ batu“ i zanimljive sporove o genezi, „postojanju“ i prirodi glo­balizacije. Usvojiću shvatanje da globalizacija nije mit,42 već da je reč o objektivnom, „stvarnom društvenom procesu“,43 ali da, s druge strane, ona nije nov proces (ili projekat zapadnih država, kako tvrde naučnici koji imaju skeptičan pri­stup glo­ balnim transformacijama), već da traje najmanje dva veka. To ne uključuje arhaične forme globalizacije koje su postojale pre početka industrijalizacije i pojave nacionalnih država, iako su čak i one imale neke „upadljivo ‘moderne’ odlike“.44 Ključne karakteristike današnje turboglobalizacije, „glo­ ba­lizacije vrtoglavog ritma“,45 pojavile su se oko 1850. godi­ ne, tokom druge polovine devetnaestog veka, na početku dru­­gog velikog talasa globalizacije.46 „Dugi“ XIX vek je temelj­ niji za „našu ‘globalnu’ modernost“.47 Tada su uspostavljene 42

Neki autori, kao razlog poistovećivanja imena regiona s nazivom kon­ tinenta, jednostavno navode da su „uzeli slobodu da koriste jednostavan termin Afika umesto stilski nezgrapnog izraza ‘Podsaharska Afrika’„ kada govore o Africi južno od Sahare. Videti: Robert O. Collins and James M. Burnes, A History of Sub-Saharan Africa, Cambridge University Press, Cam­ bridge, 2007, p. 4. 40 Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works: Disorder as Political Instrument, Indiana University ress, Bloomington, 1999, p. xxi. 41 David Rooney, Kwame Nkrumah: Vision and Tragedy, Sub-Saharan Pub­ lishers, Accra, 2007, p. 53.

David Held and Anthony McGrew, „An Introduction“ in: David Held and Anthony McGrew (eds.), The Global Transformations Reader: An Introduction to Globalization Debate, Polity, Cambridge, 2002, p. 4. 43 Vladimir Vuletić, „Globalizacija – pro et contra“ u: Vladimir Vuletić (pri­ redio), Globalizacija – mit ili stvarnost, Zavod za udžbenike i nastavna sred­ stva, Beograd, 2003, str. 16. 44 A. G. Hopkins, „Globalization – An Agenda for Historians“ in: A. G. Hop­ kins (ed.), Globalization in World History, Pimlico, London, 2002, p. 4. 45 Miroslav Pečujlić, Globalizacija: dva lika sveta, Gutembergova galaksija, Beograd, 2002, str. 50. 46 Ibid., str. 49. 47 Jean-Francois Bayart, Global Subjects: A Political Critique of Globalization, Polity Press, Cambridge, 2007, p. 15.

22

23

39

strukture, veze i odnosi koji karakterišu savremenu globa­li­ zaciju i koji omogućavaju njenu koherentnu problematizaciju. To, naravno, ne znači da od XIX veka nije bilo perioda regre­ sije, odnosno manje ili više izraženih procesa deglobalizacije. Ali, na primer, u „utemeljiteljskom“ XIX veku većina „gubit­ nika globalizacije“48 zauzela je mesta u sistemu. Već je tada, između ostalog, „uspostavljena arhitektura internacionalnog sistema“, „univerzalizacija imperijalizma“, masovne migra­ cije, „vesternizaciju Azije, Afrike i Okeanije“ (i rast uticaja pre­komorskih kolonija na društva u evropskim metropolama), „tri­jumf globalne ideologije sistema nacionalnih država“, kri­ stalizaciju podele sveta na globalni Sever i Jug, pojavu glo­ balnog civilnog društva, formiranje „autentične svesti o svetu kao jednoj celini“, univerzalizaciju komodifikacije, „vladavinu bez vlade“ i pojavu prvih masovnih medija.49 Ovom „du­­gač­ kom veku“ dugujemo i globalizaciju evropskih „smrtonosnih rasističkih i seksističkih evolucijskih snova“,50 posebno pret­ va­ranje genocidnog51 kolonijalnog poduhvata, često prav­da­ nog civilizacijskim, moralnim i naučnim imperativima, u glo­ balnu moru modernog doba. U kvalitativnom smislu, od kraja „dugog“ XIX veka beleži se malo toga istinski novog što nije vezano za tehnološki razvoj. „Neoliberalni modalitet globalizacije“ možemo posmatrati „ne kao nov, već kao intenziviranje manifestacije starog procesa transkontinentalne trgovine, širenja kapitalizma, kolonizacije, svetskih migracija i transkulturnih razmena“.52 Štaviše, zabe­ leženo je zaustavljanje nekih važnih globalnih tokova koji su 48

funkcionisali decenijama. Na primer, do 1974. godine radnici iz bivših francuskih kolonija mogli su relativno lako da ulaze u Francusku. Slične prepreke slobodnom kretanju ljudi uvele su mnoge zapadne zemlje. U tom smislu je svet danas manje glo­ balizovan nego pedesetih godina prošlog veka.53 Neki autori smatraju da samo tokom poslednje tri dece­ nije pored globalizacije možemo govoriti i o globalizmu i de­­ fi­nišu ga kao „ideologiju koja obezbeđuje sadašnjim glo­ba­ lizacijskim procesima neoliberalne norme, vrednosti i zna­­čenja“.54 Po ovom shvatanju, ključnu inovaciju predstavlja „ideološka zrelost“ globalizacije. U globalizmu kao ideologiji „absorbovani su i preuređeni“ delovi starih ideologija i „inte­ grisani zajedno s novim konceptima u smislenu hibridnu struk­turu koja predstavlja istinsku novinu“.55 Pitanje trajanja procesa globalizacije ne može se raz­ dvajati od problematizovanja „kvalitativno novog“,56 kome je u velikoj globalizacijskoj debati poklonjeno mnogo manje pažnje nego značaju kvantitativnog. Zato, čak i kada je reč o neekonomskim aspektima, pojavama i procesima, koje je te­­ ško ili savim nemoguće meriti, na primer, o pitanjima konver­ gencije, društvenih promena, fundamentalizma ili erozije mo­­ći nacionalne države, kvantitativni okvir usmerava analizu prema kategorijama koje vrednujemo brojčanim merilima i govorimo o njihovoj ceni, širini, intenzitetu ili brzini. Ovakav diskurs ima tendenciju da zapostavi ili sasvim zanemari prostore kao što je Podsaharska Afrika, na kojima su kvalitativni aspekti, po pravilu, mnogo značajniji od kvan­

Rusija, mnoga muslimanska društva, Latinska Amerika i Podsaharska Afrika. 49 Navedeno prema: Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., pp. 12-29. 50 Bram Dijkstra, Idols of Perversity: Fantasies of Feminine Evil in Fin-de-Siecle Culture, Oxford University Press, Oxford, 1988, p. 401. 51 Ovaj termin je prvi put upotrebljen 1944. godine. 52 Fernando Coronil, „Toward a Critique of Globalcentrism“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalism, Duke University Press, Durham, 2001, p. 64.

Često se zaboravlja da je trgovina ljudima u velikoj meri posledica krimi­ nalizacije migracija i zatvaranja granica zemalja globalnog Severa. 54 Videti: Manfred B. Steger, „Introduction: Rethinking the Ideological Di­­mensions of Globalization“ in: Manfred B. Steger (ed.), Rethinking Glo­ balism, Rowman and Littlefield, Oxford, 2004, p. 4. 55 Manfred B. Steger, „Ideologies of globalization“, Journal of Political Ideologies, Vol. 10, No. 1, 2005, p.11. 56 A. G. Hopkins, „The History of Globalization – and the Globalization of Hi­­ story“ in: A. G. Hopkins (ed.), Globalization in World History, op. cit., p. 17.

24

25

53

titativnih. Takođe, kvantitativni pristup57 dodatno prebacuje naglasak na „zapadnu globalizaciju“58 i umanjuje značaj svet­ skih sistema koji deluju tokom dužeg perioda,59 kao i onih čija globalizacijska moć nije vezana za industrijalizaciju, sis­ tem nacionalnih država ili tržišta. Dobar primer, koji ima veliki značaj za razumevanje stanja Podsaharske Afrike, pred­ stav­lja muslimanski univerzalizam, čiju respektabilnu globali­ zacijsku snagu danas često percepiramo upravo kroz „ambi­ valenciju prema nacionalnoj državi“.60 Za razliku od mnogih drugih aspekata, „istorija globalizacije tek treba da postane velika istraživačka tema“,61 naročito u onim aspektima koji nisu direktno vezani za istoriju Zapada.

Neprijatna istina u globalizacijskoj debati Iako je istorija globalizacije izuzetno značajna za razume­ vanje posledica globalizacijskih procesa u Africi, činjenica da joj je posvećena nedovoljno velika pažnja je jedna od ma­­njih pre­ preka za razumevanje afričkih modernosti. Mnogo veći problem pri analizi posledica i položaja Podsaharske Af­­rike u globali­za­ cijskim procesima predstavlja mesto koje ovaj region ima u globalizacijskoj debati i kanonskim tekstovima teorija globa­ lizacije. „Veliki deo kritičke literature o glo­ba­lizaciji izgleda tako neumesno u Africi.“62 Podsaharska Afrika je u velikom broju ključ­nih radova koji se bave globalizacijom, i čiji autori sugerišu da teze i zaključci koji su izložili imaju globalnu relevantnost i 57

Mada, čak i ako bi se fokusirali samo na kvantitet i brzinu promena, ve­­­ liko je pitanje da li je „šok od novog“ koji donosi turboglobalizacija ravan onome koji je izazivala brzina i veličina promena u XIX veku. 58 Amira K. Bennison, „Muslim Universalism and Western Globalization“ in: A. G. Hopkins (ed.), Globalization in World History, op. cit., p. 74. 59 U okviru ovih sistema, „dugi periodi“ su često mnogo duži nego na Zapadu. Vide­ ti: Fernand Braudel, A History of Civilazations, Penguin, London, 1993, p. 35. 60 Amira K. Bennison, „Muslim Universalism and Western Globalization“ in: A. G. Hopkins (ed.), Globalization in World History, op. cit., p. 94. 61 A. G. Hopkins, „The History of Globalization – and the Globalization of Hi­­ story“ in: A. G. Hopkins (ed.), Globalization in World History, op. cit., p. 36. 62 James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 21. 26

veliku objašnjavajuću moć, tretirana krajnje površno ili jed­no­ strano, a neretko je sasvim ignorisana. „Ogromna količina novije literature o globalizaciji je do sada neverovatno malo govorila o Africi. Zapanjujuće je da je ceo jedan kontinent63 često jednostavno sasvim ignorisan, čak i u najambici­ oz­nijim i prividno sveobuhvatnim narativima.“64 Mnogi teoreti­ čari globalizacije sugerišu da Podsaharska Af­­rika predstavlja ma­­ lo relevantan izuzetak koji se praktično može ignorisati. Ovaj region je izuzetno teško smestiti i u an­­tiglobalizacijske i u apo­lo­ getske narative. U Podsaharskoj Af­­rici nedostaju mnogi globali­ za­cijski bauci koji opsedaju skep­tike i kritičare. Ona je izvor re­­ metilačkog materijala pri analizi globalizacijskih procesa. Ovaj region zahteva da se fokusiramo i na neke od tema ili subjekata koji su obično nevažni kada razmatramo različite aspekte glo­ balizacijskih procesa u dru­gim regionima. Pitanja i problemi koji se javljaju u Podsahar­skoj Africi su „globalni, ali ne i na način ka­­ ko to sugeriše ve­­ćina rasprava o globlizaciji“.65 Čak i kada nije sasvim odsutna, Podsaharska Afrika obič­no biva samo uzgredno ili površno tretirana, neretko kako bi se od­­ređenoj naučnoj sintezi obezbedilo pravo da tvrdi da ima sve­­o­buhvatan, globalni pristup i da nudi zaključke koji su rele­ van­tni za razumevanje procesa u svim delovima sveta. Kada ni­­­je navedena kao nevažan izuzetak, veliki globalni ge­­to, Podsa­ harska Afrika najčešće biva tretirana kao praznina ili kao primer cene koju se plaća za neuspešno globalizovanje. To je u velikoj meri povezano sa snažnom tendencijom da glo­­balizacija bude shvaćena kao homogenizacija obojena „za­­pad­nom aromom“, svojevrsno evrocentrično komprimovanje sveta. Ali „problem sa uzimanjem integracije kao aršina – i merenja svega drugog kao nedostatka, neuspeha ili distorzije – jeste da onda nećemo moći da postavimo pitanje šta se, zapravo, dešava u Africi“.66 63

Iako pominje kontinent, Džejms Ferguson se u ovoj knjizi isključivo bavi Podsaharskom Afrikom. 64 Ibid., p. 26. 65 Ibid., p. 23. 66 Frederic Cooper, Colonialism in Question: Theory, Knowledge, History, University of California Press, Berkeley, 2005, p. 106. 27

Često ignorisane i zanemarivane „čudne“ i „neodgova­ rajuće“ afričke realnosti dovode u pitanje mnoge široko prih­ vaćene stavove. Podsaharska Afrika nije problem samo ako verujemo da se „globalizacija može odrediti kao proces sve­ stranog povezivanja sveta“.67 Podjednako je teško ovaj region smestiti u opis globalizacije kao „imperijalizam Mekdonaldsa, Holivuda i Si-En-Ena“.68 Stanje Podsaharske Afrike predstavlja naj­­­ozbiljniji udarac idejama globalne homogenizacije i narati­ vima konvergencije, naročito očekivanju da će „u uslovima globalizacije siromašne zemlje brže napredovati od bogatih“69 i da će ih u jednom trenutku sustići. Ovaj region podriva shva­ ta­nja da je „svet ravan“, čak i ako uzmemo u obzir ogradu To­masa Fridmana koja kaže da ravan ne znači „jednak“, već „ujednačavajući“.70 Teoretičari globalizacije nude izuzetno malo ulaznih ta­­ ča­ka koje su pogodne za analizu posledica globalizacijskih pro­­­cesa u Podsaharskoj Africi koja ne bi prvenstveno bila fo­­ku­ sirana na stepen isključenosti ovog regiona i njegovih gra­đana. Na primer, nema mnogo smisla posmatrati ovaj region u kon­ tekstu „prostora tokova“, „tehnološke i menadžerske trans­for­ macije rada“ ili „kulture realne virtualnosti“, o kojima govori Manuel Kastels.71 Povoda da bude dovedena u pitanje globalna relevantnost velikog broja pojmova i zaključaka ima čak i ako uzmemo u obzir Kastelsovu ogradu da je reč o pro­cesima koji su neodvojivi od „rasta Četvrtog sveta“.72 Problem je u tome što nam Kastels, kao i mnogi drugi autori, sugeriše da izuzetak veličine skoro celog jednog kontinenta može biti smešten u

frazu o „isključivanju segmenata ekonomija i dru­štava“.73 Tak­ va marginalizacija je neopravdana i više govori o valjanosti i primerenosti paradigmi i koncepcija koje domi­niraju globa­ lizacijskom debatom nego o stanju Podsaharske Afrike i nje­ nom mestu u globalizacijskim procesima. Drugim rečima, op­­ ravdano je zapitati se: „Kakvo je značenje – teo­rijsko – onog što predstavlja anomaliju veličine kontinenta?“74 Postavlja se i pitanje: „Treba li to da govorimo o dobu globa­lizovanja de­­ globalizacije u Africi ili izobličavanju globalizacije?“75 „Mnogo toga što je napisano o globalizaciji pogrešno je kada se primeni na Afriku.“76 Ali neki kritičari načina na koji se u aka­demskim krugovima na Zapadu piše o Podsaharskoj Africi veruju da ovaj region nije neprijatna istina samo u glo­ ba­­lizacijskoj debati. „Određene grane društvenih nauka jedno­ stavno ignorišu relativni neuspeh modernizacijske i razvojne teorije, bar kada je reč o Africi, i samo nastavljaju po sta­­rom.“77 U afričkom kontekstu se postavlja pitanje ne samo re­­levant­ nosti već i smislenosti nekih ključnih pojmova u raz­­li­čitim disciplinama. Na primer, „osnovni koncepti koji su cen­tralni za tradicionalne međunarodne odnose – anarhija, suvrenitet, država, tržište, dihotomija internacionalno/domaće – postaju problematični, ako ne i sumnjivi, kada se primenjuju na Afriku. Umesto da iskoristi afrička iskustva da revidira teorije, većina stručnjaka za međunarodne odnose jed­­nostavno nastavlja da ignoriše kontinent. U najboljem slu­čaju oni pomenu afričku ‘jedinstvenost’ i prebace je u fusnotu; teorije koje su obrisale Afriku ostaju dominantne.“78 Može se reći da je „literatura političkih nauka i razvojne eko­ no­mije... potkopala samu mogućnost razumevanja afričkih eko­­

67 Zoran Vidojević, Kuda vodi globalizacija, Filip Višnjić, Beograd, 2005, str. 15.

73

68

74

Jan Aart Scholte, Globalization: A Critical introduction, Palgrave, New York, 2005, p.16. 69 Branko Milanović, Odvojeni svetovi: Merenje međunarodne i globalne ne­­ jednakosti, Program Ujedinjenih nacija za razvoj, Beograd, 2006, p. 46. 70 Thomas L. Friedman, The World is Flat, Penguin Books, London, 2006, p. x. 71 Manuel Castells, The Rise of the Network Society, Blackwell, Oxford, 2001, pp. 408-409, 216, 359. 72 Manuel Castells, End Of Millenium, op. cit., p. 168.

Ibid., p. 165. James Ferguson, Global Shadows, op. cit., pp. 28-29. 75 Frederic Cooper, Colonialism in Question, op. cit., p. 106. 76 Jeffrey Herbst, States and Power in Africa, op. cit., p. 252. 77 Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power: Religious Thought and Political Practice in Africa, Hurst and Company, London, 2004, p. 17. 78 Kevin C. Dunn, „Africa and International Relations Theory“ in: Kevin C. Dunn and Timothy M. Shaw (eds.) Africa’s Challenge to International Re­­ lations, Palgrave, Houndmills, 2001, p. 4.

28

29

nom­skih i političkih činjenica“.79 Kada govorimo o raz­­lozima za­­ što je teorijski aparat koji nam nude društvene nauke nepogodan za razumevanje mnogih događaja i procesa u Pod­sa­harskoj Africi, treba imati u vidu da „globalnost akademskog rada nije nezavisna od globalnosti koju je kreirala evropska mo­­der­nost“.80 Teorije ko­­je govore o jezgru i periferiji, ili o globali­zova­nom i onome što treba da se globalizuje „da bi opstalo“, po­­laze od toga „da je ‘jez­ gro’ geografski locirano u kosmopolitskim centri­ma sveta. Štaviše, te teorije su uglavnom proizvedene u tom ‘jezgru’“.81 Redefinisanje i prevrednovanje kosmopolitizma predstavljalo je važan deo „preispitivanja kategorija koje su upravljale intelektualnim životom više od dvesta godina“.82 Istak­nuta je potreba njegove partikularizacije i pluralizacije, pr­­ven­stveno odvajanje od različitih evrocentričnih definicija i prepoznavanje „opresivnosti“ koju proizvodi „eteričan i aps­ traktan univerzalizam koji leži u srcu“ dominantnog kosmo­ politskog diskursa koji je inspirisan Kantovom mišlju.83 Novi pristup je dobio na zamahu, između ostalog, zahvaljujući ra­­ dovima Homi Babe84 i kritičkom preispitivanju Kantovog opu­ sa, prvenstveno u kontekstu „rasističkih“ stavova koje iznosi u dugo vremena ignorisanoj Geografiji.85 Dejvid Harvi ovu knji­gu, u kojoj Kant piše da „čovečanstvo dostiže savršenstvo s belom rasom“ i da su „crnci mnogo inferiorniji“,86 opisuje 79

Achille Mbembe, On the Postcolony, op. cit., p. 7. Dipesh Chakrabarty, Provincialising Europe, op. cit., p. 46. 81 Carolyn Nordstrom, Shadows of War: Violence, Power, and Internationl Profeiteering in the Twnnty-First Century, University of California Press, Berkeley, 2004, p. 236. 82 David Harvey, „Cosmopolitanism and the Banalities of Geographical Evils“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalism, Duke University Press, Durham, 2001, p. 273. 83 Ibid., p. 272. 84 Videti: Homi K. Bhabha, „Unsatisfied: Notes on Vernacular Cosmopo­ litanism“ in: Gregory Castle (ed.), Postcolonial Discourses: An Anthology, Blackwell, Oxford, 2001. 85 Predavanja su originalno objavljna pod naslovom Physische Geographie. 86 Navedeno prema: David Harvey, „Cosmopolitanism and the Banalities of Geographical Evils“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalism, op. cit., p. 275. 80

30

kao „intelektualno i politički zbunjujuću“ i ističe da ona nije irelevantna, kako je često sugerisano, već da „Kantova (i na­­ ša) etička vizija treba da bude ublažena referencama na banal­ nost njegovih (naših) geografskih znanja (predrasuda)“.87 Na neadekvatnost, a po nekim mišljenjima i neprimenji­ vost aparata koje nam nude društvene nauke utemeljene na iskustvima Prvog sveta i problemima i evropocentričnim „be­­ lač­kim mitologijama“, dosledno su ukazivali indijski teo­re­ tičari, uglavnom antikolonijalni intelektualci iz Grupe za sub­ alterne studije.88 Oni su insistirali na decentriranju praksi i istorija, kao i na „provincijalizovanju Evrope“ i zapadnih isku­ stava. Ipak, Podsaharska Afrika, a ne Indijski potkontinent, me­­ sto je na kome se najradikalnije dovodi u pitanje „globalna relevantnost evropske misli“89 i tendencija da ostatak sveta, ne-Zapad, bude posmatran u kategorijama odsustva, neus­pe­ ha ili tranzicije ka nedostignutom (ili nedostižnom) evrop­ skom ili zapadnom standardu.90 Naravno, postoje zapadni stručnjaci i akteri koji su se na različite načine angažovali u Podsaharskoj Africi, a da su pri tome bili odani visokomoralnim aspiracijama i imali najbolje namere. Međutim, čak i neki od njih „nisu uzimali u obzir re­­ alnost na terenu“ – u njihovom delovanju je često „postojao jedan nedostajući element: Afrikanci“.91 Zato nas stanje Afrike toliko često iznenađuje. „Afrika se stalno menja, ali ne onako kako to autsajderi očekuju i žele.“92 Jedan od problema pri pro­učavanju i razumevanju Pod­ saharske Afrike je i to da „Afri­ka ostaje kontinent gde najmanje toga biva zapisano“,93 a ono što je u tom regionu nezabeleženo 87

Ibid., p. 278. Iako je ovaj Gramšijev pojam moguće prevesti i kao potlačenost, podre­ đenost ili potčinjenost, većina naših autora ipak govori o subalternosti. 89 Dipesh Chakrabarty, Provincialising Europe, op. cit., p. xiii. 90 Ibid., p. 33. 91 Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 7. 92 Ibid., p. 511. 93 Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., p. 19. 88

31

i nedokumentovano, ono „nezvanično uvek je značajnije od zvaničnog“.94 Ignorisanju Afrikanaca i njihovih iskustava doprinosi i či­­njenica da je od samih početaka „evropska ideja Afrike“ pr­­ venstveno vezana za prirodu – „pejzaži su uvek na prvom me­­stu... Afrikanci i afrička kultura treba da se utope u u este­ tiku kojom dominira evropski imidž afričkog pejzaža. Zato evropski turisti koji posećuju postkolonijalnu Afriku obično percipiraju kolibe s krovom od trske i afričke žene s kantom vode na glavi kao ‘autentičnu Afriku’, dok se smatra da Kejp Taun ‘nije prava Afrika’.“95 Nespremnost i odbijanje da se afričkim realnostima pok­ loni pažnja koju zaslužuju ima velike negativne, a neretko i tra­gične posledice. Na primer, verovatnoća da se ostvare Mi­­ lenijumski razvojni ciljevi UN, čije bi postizanje trebalo da pre­ polovi ekstremno siromaštvo u svim oblicima do 2015. go­­dine, da­­nas je zanemarujuća i, prema priznanju UN, „napre­dak koji je postignut u ostvarivanju osam ciljeva usporen je ili pre­ok­ renut unazad“.96 Jedan od uzroka ovog velikog ne­­uspeha leži u činjenici da su ciljeve „formulisali autsajderi bez ozbiljnog upliva Afrikanaca i njihovih vlada“.97 Velika neod­govornost, brutalnost i bezobzirnost nekih od najmoćnijih lo­­kalnih akte­ ra, posebno političkih vođa tokom pet decenija nezavisnosti, uzimana je često kao dovoljan izgovor za igno­risanje i afričkih iskustva i legitimisanje destruktivne uloge broj­nih spoljnih fak­ tora koji su oblikovali njeno poražavajuće stanje. Stvoren je utisak da su „Afrikanci krivi“ i da rešenje za jedinstveno velike probleme, ako ga uopšte ima, mora doći sa strane. 94

Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works, op. cit., p. xx. Harry Wels, „About romance and reality: Popular European imagery in postcolonial tourism in southern Africa“ in: C. Michael Hall and Hazel Tuc­ ker (eds.), Tourism and Postcolonialism: Contested discourses, identities and representations, Routledge, London, 2004, pp. 76-77. 96 „The Millennium Development Goals Report“, UN, 2009, Internet, 01/09/ 09, http://www.un.org/millenniumgoals/pdf/MDG%20Report%202009 %20ENG.pdf. 97 Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 528. 95

32

Nastao je začarani krug iz koga je ponekad teško videti izlaz – što je stanje Podsaharske Afrike gore, to ona deluje ma­­nje relevantna mnogim stručnjacima koji pokušavaju da problematizuju globalizaciju. Podsaharska Afrika mnogim sa­­vremenim teoretičarima izgleda kao čudan izuzetak, pro­ stor koji deluje previše porazno, besmisleno ili zaostalo da bi bio ozbiljno razmatran u današnjim raspravama i analizama. Brojni autori su radije „okretali glavu od realnosti afričke za­­ strašujuće kompleksnosti“.98 Podsaharska Afrika najčešće ne postoji kada se razmišlja o „kompresiji sveta“99 i svetu kao ce­­­lini. Diskursi razvoja i progresa najčešće „ne mogu da svare ono što se dešava na terenu u Africi“.100 Zato i mnoga tran­ ziciona rešenja, koje se ponekad dobronamerno nameću ili sugerišu zemljama regiona, jednostavno ne funkcionišu ili su sasvim kontraproduktivna, iako su neka ranije uspešno „tes­ tirana“ u drugim regionima. Moderna istorija Podsaharske Afrike dovodi u pitanje mno­ ge premise i one pojmove, ideje i vrednosne stavove koje naj­ češće podrazumevamo. Na primer, višestranačka izborna demo­ kratija često daje loše i snažno destabilišuće rezultate koji su ponekad sve gori, kako su poslednjih godina pokazali izbori u zemljama u različitim delovima regiona, na primer, u Keniji, Obali Slonovače i DR Kongo. Glavni problem nije bio loša vla­ davina, nepošteni ili nefer izborni postupak, već činjenica da u uslovima izuzetno oskudnih resursa i ogromnog si­­romaštva ni dobra i odgovorna vlast nije u stanju da popravi standard i od­­ govori na očekivanja hronično gladnog stanov­ništva. U Pod­sa­ harskoj Africi princip „jedan čovek jedan glas“ često dovodi do gubljenja vere u državne institucije i ponov­nog okretanja starim, klijentističkim mrežama i strukturama zasnovanim na snažnim plemenskim i klanovskim vezama. Zato demokratski izbori ne­­ ret­ko liče na popis stanovništva, a vlast postaje sinonim za pot­ 98

Chinua Achebe, „Forward“ in: Richard Dowden, Africa, op. cit., p. xiii. Kompresija vremena-prostora u Podsaharskoj Africi dobija veliki značaj obično onda kada je potrebno da prepoznamo ili istaknemo suštinski razli­ čita merila i proporcije. 100 Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works, op. cit., p. xvii. 99

33

punu kontrolu nad oskudnim re­­sur­sima za račun etničke grupe ili grupa kojima pripada veći­na stanovnika. Mnogi autori veruju da funkcionalni i ink­lu­zivni oblik predstavničke demokratije u Podsaharskoj Africi ne može biti razvijen na osnovu zapadnih modela. Rešenje nije u boljem funkcionisanju institucija i po­­ štovanju procedu­re, već u neophodnosti razvijanja radikalno drugačijih, alter­na­tivnih modela koji će poštovati afričke real­ nosti i ograni­čenja.101 Zato je i značajno „strukturalno prila­go­ đavanje“ rešenja koje su moćni zapadni i transnacionalni akteri dece­nijama nametali Podsaharskoj Africi mnogo potrebnije od „pri­lagođavanja“ siromašnih afričkih nacionalnih država na ko­­ me zapadni donatori i Breton Vuds institucije insistiraju već više od tri decenije. Problem je što, kada govorimo o severnoatlantskom nor­ ma­tivnom nasleđu, zapadni akteri polaze od shvatanja da su posredi neupitno univerzalno poželjne i korisne procedure i ins­ titucije s manje ili više negativnim posledicama koje samo treba pravovremeno uočiti i minimizirati. Pri tome, često nije reč sa­­ mo o evrocentričnom negiranju kulturalnog relativizma koji pos­tulira radikalno drugačija, lokalna rešenja, već o ospo­rava­ nju ili delegitimisanju lokalizacije različitih zapadnih mo­­dela, ignorisanju činjenice da „čak i ako se smatraju globalnim ili univerzalnim, institucije neizbežno razvijaju lokalni ob­­lik“.102 Zato podređivanje Podsaharske Afrike i drugih peri­fernih regi­ ona više nije vezano samo za činjenicu da su Zapad­njaci ostali arbitri univerzalnosti, već i za to da oni dominaciju danas de­­ mon­striraju i tako što presuđuju koja „lokalna forma predstavlja nepoželjnu devijaciju od globalnog standarda“.103 Jedan od najvećih problema predstavlja činjenica da u Podsaharskoj Africi, mnogo češće nego u drugim delovima sveta, nailazimo na sasvim „nepogodnu“ situaciju, gde su loše 101

Richard Dowden, „An Alien Inheritance“, Prospect, September 2008, Internet, 20/10/08, http://www.prospectmagazine.co.uk/2008/09/analieninheritance/. 102 Wim van Binsberg, „Aspects of Democracy and Democratization in Zam­bia and Botswana“ in: Tom Young (ed.), Readings in African Politics, Indiana University Press, Bloomington, 2003, p. 202. 103 Ibid. 34

po­­sledice navodno univerzalno dobrih i poželjnih rešenja i institucija dominantne i ne mogu se popraviti. Ideje Prvog sve­ta retko su dobro prolazile u sudaru sa afričkim realno­ stima. Neprijatne i politički nekorektne istine o manjkavosti zapadnih okvira, normi i „visokih standarda“ često su ostajale skrivene iza priča o transparentnosti, dobroj vladavini i „ob­­ jektivnim“ globalnim silama i procesima.

Kolonijalizam i globalizacija Predstavnička demokratija predstavlja samo mali (i rela­ tivno skorašnji) deo „stranog nasleđa“ koje je sistematski na­­ me­tano stanovnicima regiona od 1876. godine, kada je počela zapadnoevropska „jagma za Afriku“. Kada povezujem globa­ lizacijske procese u Podsaharskoj Africi i kolonijalizam, ne polazim od trivijalne tvrdnje da je svaki prekomorski kolo­ nijalni projekat po sebi globalizujući, već da je u kontekstu savremene globalizacije neophodno posmatrati i kolonijalni period koji je u ovom regionu okončan u periodu između 1957. (Gana) i 1975. godine (Angola). Neki zapadni autori smatraju da poistovećivanje globa­li­ zacije i kolonizacije dovodi do toga da termin globalizacija po­­ stane besmislen i da se ne može vršiti „asimilacija starog (kolo­ ni­jalnog) i novog (globalnog)“.104 S druge strane, mnogi istraživači iz Trećeg sveta tvrde da globalizacija u velikoj meri predstavlja ono što su oni „tokom nekoliko vekova zvali kolo­ nizacija“.105 Sve veći broj autora prihvata ovaj stav. Na pri­mer, Rastko Močnik smatra da danas živimo u periodu „druge glo­ balizacije“, dok prvu, ne bez razloga, vezuje za „klasičan ko­­ lonijalizam XIX veka“. Naime, posledice „gladi za zemljom“ koja je oko 1870. godine „zahvatila Britaniju, Nemačku, Fran­cusku i Sjedinjene Države“106 bile su bez presedana – počet­kom XIX 104

Videti: Frederic Cooper, Colonialism in Question, op. cit., p. 92. Videti: Jan Aart Scholte, Globalization, op. cit., p.16. 106 Duncan Bell, „Empire and imperialism“ in: Gregory Claeys and Gareth Stedman Jones (eds.), The Cambridge History of Nineteenth Century Political Thought, Cambridge University Press, Cambridge, 2011, p. 889. 105

35

veka evropske sile su kontrolisale 35 % svetskog kop­na, a vek kasnije zapadni posedi „dosegli su zapanjujućih 84 %“.107 Vezivanje globalizacije i kolonijalizma je najmanje spor­ no u slučaju Podsaharske Afrike. U tom regionu (izvan malih priobalnih enklava) kolonijalna vladavina je počela relativno kasno, tek u drugoj polovini devetnaestog veka, i kolonijalizam je tokom relativno kratkog vremenskog perioda suočio ma­­ hom „bezdržavna društva“ s ključnim aspektima moderne globalizacije. Brzina, sveobuhvatnost i dubina promena, šok koje su one izazvale čak i u najizolovanijim delovima regiona, vezani su ne toliko za tehnologije, već prvenstveno za brojne radikalne institucionalne inovacije kakve su u bogatijim delo­ vima sveta nametane ili prihvatane neuporedivo sporije i s mnogo više društvenih obzira. Procesi koji su u Evropi trajali i po nekoliko vekova u Podsaharskoj Africi su sabijeni u pe­­­ riod od svega nekoliko godina ili decenija. Oni su obično spro­ vođeni od strane kolonijalnih vlasti uz ignorisanje afričkih zajednica i njihove istorije – često pod izgovorom da Af­­rika nema istoriju, što je u nekim slučajevima bio lepši način da se iskaže staro rasističko shvatanje o Podsaharskoj Africi kao „zabačenim šumama divljaka... i potencijalima i kapa­ci­tetima koji se tamo mogu naći“.108 Kada govorimo o globalizaciji i evropskom imperi­ja­liz­mu,109 može da deluje zbunjujuće činjenica da je on još „u devetnaestom i prvoj polovini dvadesetog veka suočio Afriku sa aspektima glo­ balizacije koji su imali uticaj na društvo, po­­litiku i kulturu mnogo pre nego što je ta reč dobila današnju popularnost“.110 S druge strane, današnji diskurs globalizacije se koristi i za prevrednovanje 107

Ibid., p. 865. Basil Davidson, The Black Man’s Burden: Africa and the Curse of the Nation State, Spectrum Books, Ibadan, 2000, p. 50. 109 Podsaharska Afrika se suočavala i sa „islamskim imperijalizmom“. Vide­ ti: Efraim Karsh, Islamic Imperialism: A History, Yale University Press, New Haven, 2006, p. 132. 110 Peter Burnell, „Globalizing Party Politics in Emerging Democracies“ in: Peter Burnell (ed.), Globalizing Democracy: Party Politics in Emerging Democracies, Routledge, London, 2006, p. 11. 108

36

zločinačkog kolonijalnog pod­uhvata. Nije teško naći neo­impe­ rijalističke tvrdnje, kao što je stav profesora Najla Fergusona, jed­ nog od vodećih apologeta zapadne dominacije i intervencionizma, da „nijedna organi­za­cija u istoriji nije više uradila da promoviše slobodno kreta­nje robe, kapitala i radne snage od Britanske im­­ perije u devet­naestom i ranom dvadesetom veku. I nijedna or­­ga­ nizacija nije učinila više da nametne zapadne norme prava, reda i vladavine širom sveta“.111 Mada, ne samo kada govorimo o britanskoj, indirektnoj kolo­ni­jalnoj upravi, pomenuto nametanje je uključivalo „pro­ izvodnju“ i politizaciju plemenskih identiteta, čije krvave po­­­ sledice traju i da­­nas, na primer u Sudanu, Ruandi i DR Kongo. Nasilje u Darfuru je posledica „kolonijalnog parcelisanja Dar­ fura između plemena – nekima su date njihove zemlje, nekima nisu... Pitanje zemlje je održavalo dve decenije dug građanski rat u Darfuru.“112 U velikom delu Podsaharske Afrike posto­janje plemena i tribalizam pred­stavljaju proizvod britanske kolo­ni­ jalne uprave, posebno shvatanja da su fluidni identiteti loši za prikupljanje poreza i da nametanje svesti o plemenskom iden­ titetu labavo, uglavnom klanovski pove­zanim zajednicama i gru­pama omogućava lakše i jeftinije up­­rav­ljanje velikim, ali sla­ bo naseljenim kolonijama. Kako god da ih vrednujemo, posledice kolonijalne globa­ li­zacije su ogromne – od uspostavljanja engleskog kao glo­bal­ nog drugog jezika do nametanja parlamentarne demokratije. Podsaharska Afrika tu nije bila izuzetak. Bez razumevanja prirode komparativno kratkotrajne, ali formativne kolonijalne uprave nije moguće analizirati posledice savremenih (tur­bo)­ globalizacijskih procesa i načine na koje se Podsaharska Afrika danas uključuje u globalne tokove. Štaviše, „izvor mnogih pa­­ to­logija moderne Afrike može se naći u specifičnim odlikama kolonijalizma u Africi“.113 111

Niall Ferguson, Empire: The Rise and Demise of the British World Order and the Lessons for Global Power, Basic Books, New York, 2004, p. xxi. 112 Mahmood Mamdani, Saviors and Survivors: Darfur, Politics and the War on Terror, HSRC Press, Cape Town, 2009, p. 56. 113 Jeffrey Herbst, States and Power in Africa, op. cit., p. 58. 37

Pre kraja devetnaestog veka ostatak sveta je Podsaharsku Afriku „poznavao više kao obalu nego kao kontinent“.114 „Ko­­ lonijalizam je Afrikance uključio u savremeni svijet“,115 ali im je takođe nametnuo nove institucije, identitete i odnose. Pod­ saharska Afrika je na Zapadu „u pogledu kulture smatrana de­­­vičanskom teritorijom, koja se može podičiti malo čime sem divljaštvom i nedozrelošću... i Zapad se odlučio za ma­­sovnu kulturnu konverziju“.116 Tokom kolonijalnog doba „ot­­va­ranje“ regiona i njegova integracija vršeni su primenom eks­tremnog nasilja koje je bilo vođeno shvatanjem da onaj ko „nema oružje nema ni prava“.117 To je odredilo prirodu dru­štvenih i politič­ kih odnosa u podsaharskim državama. Kolo­nijalna uprava, koja je u nekim delovima regiona funkcionisala sve do 1975. godine, ostvarivala je efikasnu kontrolu slabo naseljenih (i ug­­ lavnom neisplativih) prostranstava pomoću brutalnih kaz­ne­ nih ekspedicija, dok je u mnogim gradovima na snazi bilo sko­ ro permanentno vanredno stanje. Retku pri­liku da se uključe u ne-kolonijalne strukture imperijalnih sila stanovnici regiona su imali kada su bivali regrutovani i slani da se bore na nekom od dalekih frontova tokom dva svetska rata. Da bi što efikasnije i profitabilnije upravljale ogromnim teri­ torijama, kolonijalne vlasti su krenule da „jednostavno izmišljaju tradicije i institucije i da imenuju lidere tamo gde ranije nisu po­­ stojali“.118 U najvećem delu Podsaharske Afrike, na prostorima gde se shvatanje zajedničkog identiteta nije protezalo van srod­ ničkih linija i sela, kolonijalni poduhvat je obuhvatao i „izmišljanje plemena“. Plemena, čijim pripadnicima su uniformno dodeljivane uloge zasnovane na pripisanim kolektivnim karakteristikama (na primer, ratoborni, vred­ni ili lenji), bila su pogodna za uključivanje

u kolonijalnu eko­nomiju i poredak jer su predstavljala „društvenu jedinicu koja je omogućava laku upravu ili laku jevanđelizaciju“.119 Uspostavljanje plemena i njihova kastinska uniformizacija či­­nili su vladavinu jeftinijom i lakšom. To je omogućavalo i stva­ranje iluzije autonomije i samouprave, jer je pleme „bilo u obavezi da demonstrira neke karakteristike države, ali, na­­ravno, ne i njenu ‘modernost’“.120 Ne treba gubiti iz vida ni da korišćenje pojma pleme da­­ nas zamagljuje činjenicu da, na primer, najmanje sedamnaest podsaharskih „plemena“ ima više pripadnika nego što Srbija ima stanovnika. Štaviše, u mnogim slučajevima teško je u an­­ tro­pološkoj literaturi naći bilo kakvo opravdanje za korišćenje ovog izraza umesto reči narod ili etnička zajednica koje ne­­ maju rasističke konotacije koje sugerišu inferiornost i zaosta­ lost, „niži položaj na skali evolucije“.121 Prečesta upotreba poj­ ma pleme, naročito u kontekstu ratova i kriza u Africi, „opasno redukuje komplikovane političke i društvene fenomene na primordijalne osećaje nepromenjenih i nepromenjivih ‘bandi sukobljenih plemena’ čije nasilne akcije bivaju predočene kao nepojmljive“.122 Snažno sugerišući da je reč o „varvarima“ i „manje civilizovanim ljudima“, odnosno o pojavama s pre­ modernim, atavističkim korenima, i o „primitivnom divljaštvu“, nekritičko insistiranje mnogih zapadnih medija i političara na pojmovima kao što su pleme ili tribalizam123 „zamagljuje slo­ ženu prirodu afričkih identiteta i sukoba“ i predstavlja Afriku kao „poslednji bastion praistorije“.124 119 Wyatt MacGaffey, „Kongo Identity, 1483-1993“ in: V. Y. Mudimbe (ed.),

Martin Merdith, The State of Africa, Free press, London, 2006, p. 1. Basil Davidson, Genij Afrike, op. cit., str. 292. 116 Francis B. Nyamnjoh, „Cultures, Conflicts and Globalization: Africa“ in: Helmut K. Anheier and Yudhishthir Raj Isar (eds.), Conflicts and Tensions, SAGE Publications, London, 2007, p. 124. 117 Sven Lindqvist, ‘Exterminate All the Brutes’, Granta, London, 1998, p. 82. 118 Robert O. Colins and James M. Burns, A History of Sub-Saharan Africa, Cambridge University Press, Cambridge, 2007, p. 302.

Nations, identities, cultures, Duke University Press, Durham, 1997, p. 50. 120 Ibid. 121 „How the word ‘tribe’ stereotypes Africa“, New African, March 2008, Internet, 31/03/13, http://www.africasia.com/services/opinions/opini­ ons.php?ID=1701#. 122 Ibid. 123 Reč pleme, kao vrednosno neutralnu, koriste mnogi Afrikanci. Pojam triba­lizam i za podsaharske aktere ima negativne konotacije i činjenica da ga mnogi upotrebljavaju da opišu savremene etničke podele uglavnom se vezuje za kolonijalno nasleđe. 124 Ibid.

38

39

114 115

Na početku kolonijalne vladavine izmišljanje i definisanje plemena poslužilo je kao temelj na kome su Britanci uspo­ stavili već proverenu „zavadi pa vladaj“ strategiju. „Etnički identiteti koji jedva da su postojali u prošlosti cementirani su tako što su izdate krštenice i plemenske lične karte.“125 Naj­ opasniji delovi kolonijalnog inženjeringa identiteta bili su nje­­gova politizacija, uspostavljanje kategorije autohtonog sta­ nov­ništva (nasuprot navodnim došljacima) i snažno vezivanje fabrikovanih identiteta za pojedine komercijalne ili admi­ni­ strativne aktivnosti. Na ovaj način uveden je i „skup institu­ cionalno ukorenjenih diskriminacija: građansko pravo je pre­ tvo­reno u rasno, a običajno pravo u etničko“.126 „Fetišizacija identiteta, formulisanje i mobilizacija društvenih sukoba u idiomima, kao i na osnovu ‘sopstva’ i ‘drugosti’, predstavlja trajno nasleđe imperijalnih oblika poretka i kulturno arti­ku­ lisanih vizija nacionalizma koje iz njih proističu.“127 U Podsaharskoj Africi se može lako videti vidi koliko su problemi identiteta i državljanstva podložni političkim zlo­upo­ trebama u mladim i siromašnim državama bez etničke većine. Ovo je posebno važno ako imamo u vidu smanjivanje raspolo­ živih resursa, ogroman rast broja stanovnika, neoliberalni po­­ redak, koji marginalizuje solidarnost i društvenu odgovornost, i nametanje demokratizacije oličene u izbornim sistemima po principu „pobednik uzima sve“. Pitanje ko je došljak, ili ko je stranac, postalo je moćno oružje za diskvalifikaciju i op­­rav­da­ vanje nasilja nad političkim protivnicima, pa i celim etničkim zajednicama. To je neretko služilo i kao povod za hapšenje popularnih lidera opozicije koji su optuživani kao stranci, bilo zato što su, sticajem okolnosti, u kolonijalnom periodu rođeni 125

Nicolas and Scott Thompson, The Baobab and the Mango Tree, op. cit., p. 27. 126 Mahmood Mamdani, When Victims Become Killers: Colonialism, Nativism and Genocide in Rwanda, Fountain, Dar es Salaam, 2001, p. 29. 127 James McDougall, „The Fetishism of Identity: Empire, Nation and the Politics of Subjectivity in Algeria“ in: John Chalcraft and Yaseen Noorani (eds.), Counterhegemony in the Colony and Postcolony, Palgrave Macmillan, Houndmills, 2007, p. 65. 40

na teritoriji danas druge države, ili zato što su pripadnici ne­­ auto­htone zajednice, čak i onda kada su im preci generacijama živeli na teritoriji mlade države. Ovakvi slučajevi su, između ostalog, zabeleženi u Obali Slonovače, Tanzaniji, Keniji i Eti­ opiji. Ipak, tokom genocida u Ruandi 1994. godine bili smo svedoci jednog od najtragičnijih primera „politizacije auten­ tičnosti“128 i identiteta koje su stvorile i institucionalizovale kolonijalne vlasti i koji su kasnije osnaženi u postkolonijalnom periodu. U slučaju Ruande, pitanje identiteta je dodatno za­­ oštreno prihvatanjem shvatanja da postoji „autohtona“ i „stra­ na“, došljačka zajednica. Novi, izmišljeni identiteti su istovremeno predstavljali ide­ alno tlo za generisanje klijentističke logike i stalno povećavanje broja klijenata, uglavnom pripadnika plemenske ili klanovske glasačke mašine koji su bili prinuđeni da svoju eg­­zistenciju vežu za moćne lidere, a čija očekivanja je „njihova“ vladajuća struk­ tura kasnije morala da zadovoljava. U eks­trem­nijim i destruk­tiv­ nijim manifestacijama to je dovodilo do us­­postavljanja režima koje možemo opisati kao predatorske i kleptokratske. Razmere destruktivnog klijentizma nije teško ilustrovati, a u nekim slu­ čajevima država, s krajnje ograni­čenim mogućnostima opo­re­ zivanja i ostvarivanja drugih bu­­džetskih prihoda, „prestaje da bude običan predator i mutira u vampira“.129 Pored toga, neke od specifičnosti afričkih društava bile su ignorisane ili potcenjivane, što je, između ostalog, stvorilo broj­ ne iluzije u pogledu mogućih dometa državnih institucija i, kas­ nije, organizacija civilnog društva. Naime, od početka izgradnje afričkih država „i naučnici i praktičari“, pripadnici sup­rot­stav­ ljenih ideoloških orijentacija, precenili su prostor za inženjering društvenih procesa i mesto koje u njima treba da ima država. Oni su se olako opredeljivali za „uvođenje no­­vih institucionalnih i socijalnih eksperimenata (koji su često napuštani i re­­kon­sti­ tuisani), u nadi da će se očekivani obrasci socijalne in­­terakcije 128

Mahmood Mamdani, When Victims Become Killers, op. cit., p. 14. Johnatan H. Frimpong-Ansah, The Vampire State in Africa: The Political Economy of Decline in Ghana, James Currey, London, 1992, p. 48. 129

41

kasnije razvijati sami po sebi“.130 Na pri­mer, verovali su da će pripadnici različitih zajednica brzo raz­viti nove „nacio­nalne“ (u smislu nadetničke ili „nadple­men­ske“) identitete i pri­hvatiti obrasce političkog i društvenog angažovanja karak­teristične za stanovnike modernih za­­padnih država. Priroda kolonijalne uprave oblikovala je još jedan pa­­ra­ doks koji frustrira reforme i modernizacijske procese i koji ne treba gubiti iz vida kada govorimo o samorazumevanju pod­ saharskih aktera. Savremena, postkolonijalna „globalizacija intenzivirala je staru praksu pozivanja Afrikanaca da obez­ vređuju sebe, svoje institucije i kulturu razvijajući nekritičku empatiju prema zapadnim“131 vrednostima. Ali kolonijalizam je bio obeležen masovnim zločinima i pri tome pravdan mora­ lizatorskim, civilizatorskim i emancipatorskim razlozima. To je kod stanovnika ovog regiona razvilo sumnjičavost i snažan otpor prema vrednostima i normama koje Zapad nameće, pa čak i onih koje možemo smatrati univerzalnim i nesumnjivo poželjnim. Štaviše, mnogi veruju da je čak i sida „oruđe“ ne­­o­ kolonijalizma, nova „zapadna izmišljotina“ čiji je cilj de­­po­ pulacija kontinenta i lakša dostupnost sirovina. Ovo verovanje je često praćeno stavovima da „homoseksualnost nije afrički način ponašanja“, da lekovi izazivaju sterilitet kod zaraženih osoba ili da kondomi stižu inficirani HIV virusom. Afrikanci nisu zaboravlili da je zločinački „imperijalni za­­ datak branjen etičkim imperativom“,132 da su iza najgorih uža­ sa stajala „tri C“ – trgovina, hrišćanstvo i civilizacija,133 čijom važnošću je pravdano „oslobađanje“ Afrikanaca134 i pri­krivano 130

Martin Doornbos, „The African State in Academic Debate: Retrospect and Prospect“, The Journal of Modern African Studies, Vol. 28, No. 2, June 1990, p. 182. 131 Francis B. Nyamnjoh, „Cultures, Conflicts and Globalization: Africa“ in: Helmut K. Anheier and Yudhishthir Raj Isar (eds.), Conflicts and Tensions, op. cit., p. 125. 132 Sven Lindqvist, ‘Exterminate All the Brutes’, op. cit., p. 69. 133 Engl. Commerce, Christianity, Civilization. 134 Ruth Mayer, Artificial Africas: Colonial Images in the Time of Globalization, University Press of the New England, Lebanon, 2002, p. 166. 42

ono najvažnije, neproklamovano, „četvrto C“ – osva­janje.135 Nekoliko autora citira izreku koja odlično ilustruje korene af­­ ričke ambivalencije prema spoljnom mešanju i mo­­ra­­lističkim zahtevima: „Prvo su oni imali Bibliju, a mi smo imali zemlju. Posle nekog vremena smo otkrili da su se stvari pre­okrenule. Sada oni imaju zemlju, a mi imamo Bibliju.“ Iskustva dekolonizacije navela su brojne aktere u regionu da poveruju da je globalizacija drugo ime za kolonijalizam, da se, pored Biblije, za otimanje afričkih bogatstava koriste neo­ liberalna „jevanđelja“ ljudskih prava, demokratizacije i pravne države. Oni svoje mlade države vide kao ispostave koje služe zapadnim interesima. Ali cena pokušaja stvarnog odvajanja od imperijalnih metropola bila je ogromna. Francuska je po­­ sebno oštro kaznila stanovništvo onih bivših kolonija, kao što su Mali i Gvineja, čiji su se lideri opredelili za socijalizam i od­­ bili da nastave da se pokoravaju Parizu. Uticaj bivših koloni­ jalnih metropola je ostao toliko veliki da mnogi s razlogom veruju da su afrički predsednici samo ambasadori kojima ins­ trukcije daju „pravi predsednici“ u Londonu, Briselu ili Parizu, i da su afrički lideri svoje države „prodali strancima“.136 Ima i onih koji zahtevaju „drugu nezavisnost“ i svoje vladare smat­ raju „neokolonijalnim marionetama“. Uprkos činjenici da su Afrikanci imali tragična iskustva s brojnim lokalnim spasiocima i liderima, odgovornost afrič­ kih vođa je ipak sekundarna. Ono što izgleda kao dobra ili lo­­ša politika u stvarnosti „ima duboke korene u određenom istorijskom nasleđu koje zemlju ili region stavlja u povoljan ili nepovoljan odnos prema strukturalnim i konjunkturnim procesima unutar svetskog sistema“.137 Podsaharska Afrika je najveća žrtva dva veka globalizacije. 135

Engl. Conquest. Manthia Diawara., In Search of Africa, Harvard University Press, Cam­ bridge, 1998, p. 157. 137 Giovanni Arrighi, „The African Crisis: World Systemic and Regional As­­ pects“, New Left Review 15, May-June 2002 , Internet, 01/02/09, http:// www.newleftreview.org/?view=2387. 136

43

Postkolonijalno stanje U mnogim ključnim oblastima u državama Podsaharske Afrike stanje je gore, ili je tek neznatno bolje, nego na dan kada su postale nezavisne. Godine 2007. čak 63 % stanovni­ ka Podsaharske Afrike nije imalo pristup najosnovnijim higi­ jenskim prostorijama138 – što je za samo 5 % manje nego pre dve decenije. Za razliku od svih ostalih regiona, gde je pro­ sečni životni vek dramatično povećan139 tokom prethodnih tridesetak godina, u ovom regionu je porastao od 46, u peri­ odu od 1970. do 1975. godine, na samo 49,1 godinu u peri­ odu od 2000–2005. godine. Podsaharska Afrika je jedini deo sveta gde je prosečni životni vek na početku 21. veka bio kra­ ći od 50 godina.140 Zdravstveno stanje trudnica u Podsaharskoj Af­­rici je „globalni skandal“ – verovatnoća da će žena u Pod­ saharskoj Africi umreti usled komplikacija tokom trudnoće i porođaja je 1 prema 16, dok je u razvijenom svetu 1 od 3800.141 Stopa zaraženih HIV virusom je „astronomski veli­ ka“ samo u Podsaharskoj Africi.142 „U Južnoj Africi procenat zaraženih od side je od 1993. do 2005. povećan sa 5 na 30 %, a u Svazilendu čak 42 % stanovnika je HIV pozitivno.“143 Čak i kada je reč o problemima i opasnostima u čijem re­­­šavanju je zabeležen značajan napredak, on je ipak neza­do­ voljavajući. Na primer, početkom devedesetih godina prošlog 138

„Africa and the Millennium Development Goals: 2007 Update“, UN Depar­ tment of Public Information, New York, 2007, Internet, 05/10/09, http:// www.un.org/ga/president/61/follow-up/doha/MDGafrica07.pdf. 139 Na primer u Južnoj Aziji sa 50,3 na 62, 9 godina, sa 51,9 na 66,7 u arap­ skim državama i sa 61,2 na 72,2 u Latinskoj Americi i Karibima. 140 Videti: „Human Development Report 2007/2008“, UNDP New York, 2007, p. 264. 141 „Africa and the Millennium Development Goals“, UN Department of Pub­ lic Information, op. cit. 142 Čak ni na Tajlandu, zemlji s velikom „seks industrijom“ i trgovinom dro­ge, procenat infekcije virusom HIV nikada nije bio veći od 2 %. Rekordna stopa je na Tajlandu zabeležena početkom devedesetih godina prošlog veka. 143 Helen Epstein, The Invisible Cure: Africa, the West, and the Fight Against AIDS, Viking, London, 2007, p. 49. 44

veka u Podsaharskoj Africi se vodilo 26 ratova i nasilnih oru­ ža­nih sukoba, a 2007. godine pet.144 Ratovanje je u nekim dr­­ža­vama zamenila „politička realnost za koju nemamo ime“ – vreme „ni rata ni mira“.145 Za situaciju u DR Kongo šest go­­ dina pošto je zvanično okončan poslednji rat možemo reći da je „uprkos očitom progresu, Kongo ostao nestabilan i da hu­­ manitarna katastrofa traje“.146 Iako su političari tokom poslednjih dvadesetak godina ko­­­ristili svaki povod da govore o „afričkoj renesansi“, uglav­ nom smo bili svedoci afričkih tragedija. Realnost Podsaharske Afrike uznemiruje i užasava, pri čemu ovo uopštavanje ima zabrinjavajuće mali broj izuzetaka. Uverljiv opis stanja koje široko rasprostranjena beda proizvodi južno od Sahare dao je Ašile Mbembe, jedan od najvećih podsaharskih istoričara i teo­ retičara postkolonijalizma, koji je napisao da o Africi moramo govoriti kao o „noćnoj mori koju proizvodimo i od koje živimo – i u kojoj ponekad uživamo, ali koja nas negde duboko u na­­ ma odbija, toliko snažno da smo u stanju da prema njoj ispo­ ljavamo gađenje kakvo osećamo kada vidimo lešinu“.147 Na primer, u Kinšasi, ali i u mnogim metropolama Pod­ saharske Afrike koje nisu prošle kroz duboku i višeslojnu i kri­zu kakva je godinama trajala u DR Kongo, razvile su se „bi­­­zarne forme društvenog kanibalizma“.148 Za razumevanje životnih uslova u mnogim afričkim gra­ do­vima potrebno je pojmiti razmere oskudice i svakodnevnog žrtvovanja koje je toliko veliko da se za mnoge stanovnike mo­že reći da su „više mrtvi nego živi“.149 „To je kao jedan ve­­ liki izbeglički logor, s tim što u izbegličkim logorima bar znate da da je tu neko ko će vam pomoći“, reči su kojim je jedan 144

Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 529. Carolyn Nordstrom, Shadows of War, op. cit., p. 166. 146 Anthony W. Gambino, Congo: Securing Peace, Sustaining Profress, Coun­ cil on Foreign Relations, New York, 2008, p. 3. 147 Achille Mbembe, On the Postcolony, op. cit., p. 241. 148 Theodre Trefon, „Introduction“ in: Theodre Trefon (ed.), Reinventing Order in the Congo, Fountain, Kampala, 2004, p. 1. 149 Ibid., p. 4. 145

45

br­­itanski putopisac sumirao utiske s putovanja po Burkini Faso.150 Ono što nam u uslovima ovako velike i masovne bede de­­­luje retrogradno, anahrono ili kao povratak tradiciji, po pra­vilu nastaje ili opstaje kao posledica neokolonijalizma i različitih procesa koji se ne mogu razdvojiti od globalizacije. Kao i u drugim delovima sveta, prošlost i tradicija (i „imagi­ narna“ i „stvarna“) nude alate koji omogućavaju lakšu i manje bolnu adaptaciju na izazove i promene koje donosi moderni­ zacija. Okretanje nazad, „pogled u prošlost“, omogućavao je mnogima da lakše izdrže lomove i nasilje koji su ih čekali na jedinstveno trnovitom „putu u budućnost“. Nigde promene nisu bile tako nasilne, brze i radikalne kao u Africi. Ogromna asimetrija moći i bogatstva između globalnog Severa i globalnog Juga imala je brojne posledice. Kolonijalne vlasti su nametanjem monokulturnih i eksploatacionih privreda uspostavile strukturalnu zavisnost koja danas predstavlja jednu od najvećih prepreka ekonomskom razvoju regiona. Može se reći da su i u pretkolonijalnom periodu, za vreme trgovine rob­ ljem, zapadne sile u Africi razvile krajnje okrutnu i neobičnu, ali takođe eksploatacionu ekonomiju. Tada je „afrički proizvod za izvoz činila monokultura ljudskih bića“.151 Ekonomska nejednakost nameće veliki broj drugih ne­­ jednakosti. Kupovna moć potrošača danas određuje i meru u kojoj će pojedinci, ali i celi regioni, dobiti pravo na život. Na primer, transnacionalne farmaceutske kompanije nemaju ko­­ ­mer­cijalni interes da razvijaju lekove za opasne tropske bole­ sti koje danas skoro isključivo postoje u Podsaharskoj Africi. Ovaj region nije ravnopravan učesnik ni kada se „pregovara“ o pitanjima koja se najviše tiču njegovih stanovnika. Asi­met­ rija moći dovodi do toga da slabe i siromašne podsaharske zemlje u pregovorima sa zapadnim akterima najčešće budu suočene sa ultimativnim „uzmi ili ostavi“ stavom druge stra­

ne. Na primer, pregovori između zemalja članica Evropske unije, odnosno Evropske ekonomske zajednice, imali su veći uticaj na ishod Lome i Kotonu rundi152 nego „stvarni prego­ vori između slabih i jakih“.153 Bivše kolonije pojedinih evropskih sila ipak imaju nasleđe­ ne strukturalne prednosti u odnosu na druge države regiona. Ne predstavlja iznenađenje da se u angloamerički globalni po­­ re­dak najbolje uklapaju zemlje koje su bile deo britanske kolo­ nijalne imperije, one države u kojima je London ostavio pravni sistem koji najbolje „štiti investitore, uključujući i deoničare i kreditore“.154 Pored toga, kolonijalna Britanija, u skladu s kon­ ceptom indirektne uprave, „ohrabrivala je stvaranje kola­bo­ra­ci­ onističkih elita“.155 Najgore su prošle bivše portugalske i bel­gij­ ske kolonije i posedi. Portugal je gušio svaku pobunu i spre­čavao emancipaciju afričkog stanovništva koristeći, čak i prema nis­ kim evropskim standardima iz ranih šezdesetih, eks­tremno na­­ silje i brutalnost – ugledni britanski borac protiv aparthejda ga je nazvao „efikasno divljanje“.156 Na kraju kolonijalne uprave, u Mozambiku i Angoli, dve najveće portugalske kolonije u regi­ onu, stopa nepismenosti bila je veća od 99 %.157 Portugalska uprava je po mnogim kriterijumima bila najbezobzirnija, a por­ tu­galsko nasleđe ubedljivo najstrašnije. Na primer, mereno „bro­ 152 Lome konvencije su četiri sporazuma o trgovini i pomoći sklopljeni između

Peter Biddlecombe, French Lessons In Africa, Abacus, London, 1994, p. 53. Videti: Basil Davidson, The African Slave Trade, Little, Brown and Com­ pany, Boston, 1980, p. 273.

1975. godine i 1995. godine između država članica (tadašnje) Evropske eko­ nomske zajednice i zemalja članica Afričke, karipske i pacifičke (AKP) grupe država. Godine 2003. stupio je na snagu Sporazum iz Kotonua koji je zamenio Lome konvencije. Među članicama AKP grupe najzastupljenije su bivše evrop­ ske kolonije u Podsaharskoj Africi koje spadaju u najsiromašnije zemlje sveta. Danas grupa broji 79 država članica, dok ih je 1975. godine bilo 46. 153 Ole Elgstrom, „The Cotonou Agreement: Assymmetric Negotiations and the Impact of Norms“ in: Ole Elgstrom and Christer Jonsson (eds.), European Union negotiations: processes, networks and institutions, Routledge, London, 2005, p. 184. 154 Niall Ferguson, Empire, op. cit., p. 307. 155 Ibid., p. 308. 156 Ronald Segal, „Editorial Foreword“ in: James Duffy, Portugal in Africa, Penguin, Harmonndsworth, 1962, p. 10. 157 Ibid.

46

47

150

151

jem žrtava nasilja i pokolja“ na svakih 10.000 stanovnika u peri­ odu od 1960. do 1990. godine na prvom mestu neslavne liste je portugalsko nasleđe sa „zastrašujućih“ 4.000, na drugom bel­ gijsko sa 3.000, zatim britansko sa 790, a najmanje brutalnim se pokazao pax franca sa „samo“ 35.158 Na dan proglašenja nezavisnosti belgijskog Konga, zem­ lje veličine Zapadne Evrope, manje od dvadeset stanovnika je imalo fakultetsku diplomu,159 a među njima nije bio nijedan doktor. Belgijanci su „zemlju predali grupi neobrazovanih lju­ di“ – većina ministara u prvoj vladi Konga nikada nije išla u srednju školu, a premijer Patris Lumumba je bio poštar.160 Raz­lozi za uskraćivanje obrazovanja Afrikancima nisu bili sa­­ mo rasistički – brojni kolonijalni prokonzuli isticali su opas­ nost od prihvatanja „revolucionarnih ideja“. Ovako neod­go­ vor­nu politiku ne treba gubiti iz vida kada razmišljamo o razvojnim neuspesima u postkolonijalnom periodu. Štaviše, mnogi autori smatraju da je odbijanje kolonijalnih sila da odškoluju i pripreme lokalne elite jedna od naj­tragič­nijih posledica evropske vladavine. „Ako je dobrobit naj­­većeg mo­­ gućeg broja ljudi cilj svakog progresa, onda je pre­­rano davanje nezavisnosti Kongu 30. juna 1960. godine najnepristojnija stvar koju jedna nacija može da učini du­­goj.“161 Ni u susednoj Zam­ biji, koja je bila britanska kolonija, situacija nije bila mnogo bo­­ lja – od preko tri miliona sta­nov­nika na dan proglašenja neza­ visnosti 1964. godine samo njih 1200 je imalo diplomu srednje škole, a 109 je završilo fakultet.162

Ipak, relativni položaj Podsaharske Afrike i njenog sta­ novništva je, prema skoro svim ključnim kriterijumima, gori u postkolonijalnom periodu nego što je bio za vreme koloni­ jalne uprave. To je u velikoj meri posledica forme, „lika“163 današnjeg projekta globalizacije. U prethodnom periodu in­­ tenzivne globalizacije, pre Prvog svetskog rata, nije došlo do značajnijeg porasta globalne nejednakosti. Na primer, u pe­­ riodu od 1870. do 1913. godine i u periodu od 1973. do 1998. godine zabeležna je skoro identična stopa rasta,164 ali je „sko­ riji period obeležen značajnom globalnom divergencijom, na­­­ročito tako što se ostatak sveta udaljio od Podsaharske Af­­ rike“.165 Mereno ukupnim bruto domaćim proizvodom, Keni­ ja je bila 16 puta siromašnija od Velike Britanije kada je 1964. godine postala nezavisna. Prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, 2008. godine Kenija je bila 52 puta siromašnija. Indeks ljudskog razvoja (Human Development Index), koji ne uzima u obzir samo materijalne parametre u proceni dobrobiti ljudi, rangira 179 zemalja sveta u tri kategorije – države s visokim, srednjim i niskim indeksom ljudskog razvo­ ja. Od 28 zemalja u najnižoj od ove tri kategorije166 sve sem jedne, Timor-Leste (Istočni Timor), jesu države Podsaharske Afrike. Među njima su i neke od najslobodnijih i politički naj­ stabilnijih država regiona u kojima su u dužem periodu na vlasti režimi koji imaju legitimitet. Drugim rečima, čak i naj­ uspelije podsaharske države deluju prilično neuspešno.

158

Videti: Stephen Smith, „Nodding and Winking“, London Review of Books, February 2010, Internet, 12/02/10, http://www.lrb.co.uk/v32/n03/step­ hen-w-smith/nodding-and-winking. 159 Izvori su brojni i navode da ih je bilo 9, 12, 15, 18 ili „nekoliko“. Ova minorna zbrka je uglavnom posledica činjenice da je teško ustanoviti ko se od šačice kongoleških diplomaca vratio u zemlju po završetku školovanja na Zapadu. 160 Videti: M. Semakula Kiwanuka, „Colonial Policies and Administrations in Africa: The Myths of the Contrasts“, African Historical Studies, Vol. 3, No. 2, 1970, p. 310. 161 George Martelli, Leopold to Lumumba: a history of the Belgian Congo, 1877-1960, Chapman and Hall, London, 1962, p. x. 162 Richard Sklar, Corporate Power in an African State: The Political Impact

of Multinational Mining Companies in Zambia, University of California Pre­ ss, Berkeley, 1975, p. 109. 163 Miroslav Pečujlić, Globalizacija: dva lika sveta, op. cit., str. 19. 164 Izražene u stopi rasta bruto domaćeg proizvoda po glavi stanovnika. Zabeležena je stopa rasta od 1,33 % odnosno 1 %. 165 Niall Ferguson, Empire, op. cit., p. 309. 166 Videti: „Human Development Indicies – A Statistical Update 2008“, UNDP, Inter­ net, 05/02/09, http://hdr.undp.org/en/media/HDI_2008_EN_Complete.pdf.

48

49

Nacionalna država Bavljenje izazovima globalizacije u Podsaharskoj Africi zahteva da pažnju posvetimo ne samo stanju ovog regiona već i pitanju kakvo značenje u njemu stvarno ima pojam naci­ onalne države. Na kraju kolonijalne uprave, imperijalne sile (izuzev Portugala) povlačile su se na brzinu, praktično beže­ ći iz Podsaharske Afrike, za sobom ostavljajući „institucional­ nu prazninu koja je dugo bila skrivena iza političkog parava­ na koji je oslikan parlamentarnim simbolima evropske pro­venijencije“.167 Lideri novih afričkih država, čak i oni koji su koristili naglašeno antizapadnu i antiimperijalističku reto­ riku, nisu uspeli da popune ovu prazninu, niti da stvore neki drugi okvir. „Neretko se, kako pokazuju zamešateljstva isto­ rije, ispostavi da su protesti, otpori i nepristajanje, u stvari, vrsta pristanka. Tako se širenje i naturalizacija države, uve­ zene u Afriku i Aziju, odigralo kroz antikolonijalnu borbu: be­­li čovek je oteran, ali je zadržan njegov ideološki i insti­tu­ci­ o­nalni prtljag.“168 Istorija dekolonizacije i nastanka nacional­ nih država u Podsaharskoj Africi pokazuje da određeni pro­ cesi i akcije koji mogu delovati kao nepristajanje, zapravo, predstavljaju komplikovanu „operaciju aproprijacije“. „Afrička država“,169 taj neobičan i teško prepoznatljiv re­­ zul­tat procesa aproprijacije, ima presudan uticaj kako na stanje Podsaharske Afrike, tako i na izopštavanje iskustava ovog regiona i ignorisanje političkog poretka koji se u njemu razvio u „glavnim tokovima političkih nauka“.170 Prema velikoj većini relevantnih razvojnih i ekonomskih kriterijuma, države Pod­ saharske Afrike zauzimaju poslednja mesta. Ne samo da su dr­­žave ovog regiona najzastupljenije među, na primer, naj­ne­ raz­vijenijim, najneslobodnijim i najkorumpiranijim državama

sveta već su često daleko iza ostalih zemalja. Samo u retkim slučajevima na dnu ovakvih globalnih lista ne nalaze se skoro isključivo države Podsaharske Afrike. U većini zemalja regiona praktično ne postoji socijalna zaštita. Podsaharska Afrika je na prvom mestu po broju oružanih sukoba. U najmanje deset dr­­ ža­va regiona (za pet zemalja nema raspoloživih podataka) pi­­ jaća voda nije dostupna većini stanovnika. Na primer, čak 43 % stanovnika regiona nema „pristup bezbednoj pijaćoj vodi“, dok u celom svetu, uključujući tu i Podsaharsku Afriku, ona ni­­je dostupna za 18 % stanovništva.171 U mnogim državama regiona veliki broj stanovnika ne vidi, ne bez razloga, bilo kakvu korist od države koja, ipak, nameće brojne obaveze, iako nije u stanju da organizuje pru­ žanje ključnih usluga, najosnovniju zdravstvenu zaštitu ili da obezbedi elementarni nivo bezbednosti. Stanovnici neretko državu doživljavaju kao „zver“ ili „grabljivicu“ i priželjkuju njenu smrt. Na pitanje: „Da je nacionalna država čovek, kako biste se odnosili prema njemu?“ postavljeno u okviru ispiti­ vanja javnog mnjenja koje je za Svetsku banku obavljeno u DR Kongo, dva najčešća odgovora bili su: „Uhapsio bih ga“ i „Ubio bih ga“.172 Ali danas su „praktično svi formalni ekonomski, politič­ ki i pravni okviri u svetu zasnovani na neophodnosti drža­ ve“.173 Nacionalna država je istovremeno jedan od najraspro­ stranjenih „proizvoda globalizacije“174 i, pokazalo se, jedna od najpostojanijih inovacija koju su u Podsaharsku Afriku uveli kolonijalni gospodari. Kolonijalizam je, između ostalog, predstavljao mašineriju za proizvodnju nacionalnih država. Kolonizatori su jedino znali da vladaju prema pravilima naci­ 171

Basil Davidson, Genij Afrike, Stvarnost, Zagreb, 1977, str. 291. 168 Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 26. 169 Pjer Englebrt tvrdi da je njena glavna karakteristika da „nije ni afrička ni država“. Pierre Englebert, „The contemporary African state: neither African nor state“, Third World Quarterly, Vol. 18, No. 4, 1997, p 767. 170 Jeffrey Herbst, States and Power in Africa, op. cit., p. 6.

Videti: „Safe Drinking Water“, UNICEF, 2001, Internet, 26/02/10, http://www.unicef.org/specialsession/about/sgreport-pdf/03_SafeDrin­ kingWater_D7341Insert_English.pdf. 172 Videti: „Securing the Congo’s Transition“, ICG, 8 May 2006, Internet, 27/02/09, http://www.crisisgroup.org/home/index.cfm?id=4097&l=1. 173 Carolyn Nordstrom, Shadows of War, op. cit., p. 171. 174 Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 30.

50

51

167

onalne države.“175 U Podsaharskoj Africi je „evropski kolo­ni­ ja­lizam bio živo poricanje sposobnosti Afrikanaca da organi­ zuju svoj suverenitet... [V]ećina Afrikanaca u stvari nije živela u državama sve dok im kolonijalna vlast nije nametnula levi­ jatanski jaram. Štaviše, može se reći da je najistaknutiji afrički doprinos istoriji čovečanstva bila upravo civilizovana umet­ nost prilično miroljubivog suživota bez država.“176 Čak je i onim kolonijalnim upraviteljima koji nisu sma­ trali da odsustvo države znači „haos divljaštva“ bilo teško da razumeju društva bez država. Mnogi su pogrešno verovali da biti bez države znači biti i bez organizovane političke moći i bez istorije, a da oni koji su bez istorije ne mogu sami da sti­ gnu do modernosti. Prema tada široko prihvaćenim, rasistič­ kim shvatanjima, neistorijski i primitivni Afrikanci pokazali su se „nesposobnim da stvore sopstvenu civilizaciju [i] da up­­­ravljaju svojim poslovima“.177 Kolonijalne sile su iscrtale i granice koje su kasnije uslovile koje unutrašnje politike mogu da se sprovode u novonastalim državama čija teritorija nije bila usklađena s postojećim lingvističkim, kulturnim i komer­ cijalnim prostorima. „Geografija kao sudbina“,178 uticaj različitih procesa dugog trajanja i specifičan kulturni i materijalni razvoj doveli su u Pod­ saharskoj Africi do formiranja društava čije funkcionisanje – a to obuhvata i organizovanje političke moći – nije lako, ako je uopšte moguće, uspešno uklopiti u međunarodni poredak koji zahteva postojanje nacionalnih država. Kolonijalnom silom iz­­ građeni državni „krov“ nad ovim društvima nije postao bitno bolji ili adekvatniji ni posle tri decenije nametanja zapadne „mi­­ ni­malističke, proceduralne verzije... participativne demo­

kratije“179 i različitih reformi i programa prilagođavanja ins­pi­ risanih iskustvima razvijenih zemalja i shvatanjima da su zapadne institucije i teorije univerzalno primenjive. Nužnost postojanja nacionalnih država u okruženju i us­­ lovima koji su izuzetno nepovoljni za izgradnju država dovelo je, između ostalog, do serije dugotrajnih i krvavih sukoba i uspostavljanja režima koji, čak i kada njihovi lideri to stvarno žele, nisu u mogućnosti da sprovode „dobru vladavinu“ i vode konstruktivnu politiku. U Podsaharskoj Africi imamo i kvazi­ države – države koje su „priznate kao suverene i nezavisne od ostalih država u međunarodnom sistemu, ali koje ne mogu da zadovolje zahteve ‘empirijske’ državnosti“.180 Suverenitet je u ovom regionu stvar volje drugih, prvenstveno zapadnih država, a ne posledica činjenice da država ima vrhovnu vlast nad svojom teritorijom ili bar većim delom te teritorije. Soma­ lija predstavlja samo jedan primer, mada najtransparentniji i najdrastičniji, podsaharske države bez državnih kapaciteta koja nije sposobna da obavlja čak ni najosnovnije funkcije. Ali, istovremeno, Somalija predstavlja odličnu ilustraciju ne­­ op­hodnosti postojanja nacionalnih država, meru vitalnosti ovog globalizovanog proizvoda i važnosti koju države imaju za funkcionisanje „infrastrukture globalizacije“ i „insti­tu­cio­ nalizovanje globalnih mreža“.181 Zato „svet insistira da se o ‘Somaliji’ govori kao da je stvarno država a o borbi za Mogadiš kao borbi za kontrolu nad Somalijom“.182 Jedan od važnih razloga zašto Somalija praktično ne po­­stoji kao država, zašto su mnoge države regiona toliko slabe, ne­­funk­ cionalne, ispražnjene od državnosti i praktično odsutne s velikog dela svoje naseljene teritorije, treba tražiti i u činjenici da je Pod­ saharska Afrika najmanje od svih svetskih regiona učestvovala u

175

179

Nicolas and Scott Thompson, The Baobab and the Mango Tree, op. cit., p. 27. 176 John Lonsdale, „States and Social Processes in Africa: A Historiographi­ cal Survey“, African Studies Review, Vol. 24, No. 2/3, 1981, p. 139. 177 Basil Davidson, The African Slave Trade, op. cit., pp. 283-285. 178 Benjamin Schwartz, „Geography Is Destiny“, The Atlantic, December 2008, pp. 105-107. 52

Jean and John L. Comaroff, „An Introduction“ in: Jean and John L. Co­­­ maroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 3. 180 Christopher S. Clapham, Africa and the international system: the politics of state survival, Cambridge University Press, Cambridge, 1996, p. 15. 181 David Held et al., „Rethinking Globalization“ in: David Held and Ant­ hony McGrew (eds.), The Global Transformation Reader, op. cit., p. 71. 182 Carolyn Nordstrom, Shadows of War, op. cit., p. 172. 53

oblikovanju globalnih sistema – ona nije imala nikakav uticaj na „univerzalizaciju države“.183 Stanje nacio­nalne države u Pod­sa­ harskoj Africi predstavlja ilustraciju ko­­li­ko može biti velika cena ignorisanja istorije i specifičnosti jed­nog regiona pri oblikovanju globalnih okvira, kakav je i sistem nacionalnih država. U ovom regionu je o dobronamernom „vil­sonovskom kontejneru iz 1919. godine“184 primerenije govoriti kao o „okovima progresa“.185 Veliki broj afričkih problema, ko­­ji mnogim istraživačima deluju kao prepreke funkcionisanju nacionalnih država i uključivanju u globalne tokove, u stvari, predstavljaju posledice neprikladnosti državnog okvira u af­­ričkim okolnostima. Stvari se i u decenijama stabilnim ili „uzornim“186 zem­ ljama, kakvim su smatrane Mali, Kenija ili Obala Slonovače, kreću nagore ­­– Mali je poslednji u dugom nizu „afričkih izgub­ ljenih rajeva“. Ne treba zaboraviti da je čak i Burundi, koji je to­­kom prethodne dve decenije često navođen kao „jedan od najgorih izgubljenih slučajeva na kontinentu“ i primer zemlje koja se suočava s „redovnim napadima etničkog ludila“, pre vojnog puča oktobra 1993. godine, opisivan kao „model za sve zemlje koje žele da postanu demokratije“.187 Nažalost, reforme i slobodni izbori, koje su „verifikova­ le“ ili nadgledale zapadne sile i međunarodne organizacije, tokom prethodnih dvadesetak godina neretko su dovodili do veće nestabilnosti, pada standarda i porasta kriminala. Mnoge države Podsaharske Afrike predstavljaju tragičan primer koli­ ko je „nezapadni svet ostao nepogodno okruženje za pred­ stavničku demokratiju“.188 Pri tome, ne treba gubiti iz vida

da su „novi oblici bezakonja manje prepreka demokratiji, a više posledica onog što ona znači u sredinama kao što je Af­­ rika“.189 Zato tranzicija i reforme prečesto liče na „karikaturu liberalizacije“ i dovode do izmeštanja suvereniteta u nefor­ malne centre moći koji su ponekad „ukorenjeni u zverskoj kontroli života i smrti“.190 Brojni, posve jedinstveni problemi Podsaharske Afrike ko­­ji su vezani za funkcionisanje nacionalnih država ne bi bili rešeni ni promenom veštačkih, pravolinijskih191 granica koje su iscrtale kolonijalne sile: „Davali smo jedni drugima planine i reke i jezera. Imali smo samo manju poteškoću što nismo zna­li gde se tačno nalaze“, izjavio je britanski premijer Lord Salisberi opisujući genezu podsaharskih međa.192 Ali problem često nije samo u lošim granicama, već u imperativu postoja­ nja granica i nacionalnih država. Novo razgraničenje i druga­ čija podela teritorije stvorili bi mnogo više problema nego što bi ih rešili. Ovog su svesni i afrički političari i moćni zapadni akteri. Zato, s jedne strane, imamo funkcionalne oaze mira i spontane stabilnosti, kao što je samoproglašena država So­­ma­ li­lend na severozapadu Somalije, „na koje bi mogla da se pri­ meni etiketa ‘suverene’, iako se u svetu ne primenjuje“.193 A s druge strane, to je jedan od glavnih razloga zašto je Povelja Organizacije afričkog jedinstva (OAJ) predstavljala jednu od najsnažnijih afirmacija nacionalne države koja je „otelotvore­ na u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji... Jedinstvo koje se pominje u nazivu organizacije je isključivo retoričko.“194 Isti odnos zadržala je i Afrička unija, kilava naslednica OAJ.195

183

189

184

190

James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 31. Basil Davidson, The Black Man’s Burden, p. 286. 185 Ibid., p. 28. 186 Što ne znači i demokratskim. Na primer, Danijel Arap Moi, drugi pred­ sednik Kenije, koji je vladao od 1978. do 2002. godine, bio je paranoidni i okrutni autokrata koji je bez mnogo oklevanja eliminisao rivale i gradio „etničke zidove“. Videti: Daniel Branch, Kenya, op. cit. 187 Rene Lemarchand, Burundi: Ethnic Conflict and Genocide, Cambridge University Press, Cambridge, 1996, p. xi. 188 Jean and John L. Comaroff, „An Introduction“ in: Jean and John L. Co­­ maroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 7. 54

Ibid. Ibid. 191 Čak 44 % državnih granica u Podsaharskoj Africi ima oblik prave linije. Videti: Jeffrey Herbst, States and Power in Africa, op. cit., p. 75. 192 Videti: Martin Merdith, The State of Africa, op. cit., p. 2. 193 Carolyn Nordstrom, Shadows of War, op. cit., 171. 194 Christopher S. Clapham, Africa and the international system, op. cit., p. 111. 195 Afrička unija je osnovana 2002. godine i desetak godina kasnije opi­ sivana je kao „bezuba“ organizacija koja „ređa neuspeh za neuspehom“. William Gumede, „It’s a time for a new African Union“, Global Public Squa55

Afrički lideri su, izgleda, razumeli koliki bi haos i krvo­ proliće nastali ako bi menjali postojeće granice i koliko bi to bilo opasno po njihovo održavanje na vlasti. Od 1963. do kra­ ja 2000. godine svega desetak afričkih ratova je kao uzrok ima­lo sporove oko granica i uglavnom se nisu okončavali pre­ pravljanjem granica i secesijom. Izuzetak su Eritreja i Južni Sudan. Čak su i teritorijalne pretenzije susednih država u Pod­ saharskoj Africi uglavnom bile posledica potrebe da se kont­ rolišu profitabilni ili oskudni resursi – bezbednosna dilema je retko bila izvor sukoba. Štaviše, glavni uzrok dugotrajnih i često brutalnih gerilskih ratova i oružanih pobuna bili su po­­ ku­šaji jedne etničke zajednice da uspostavi kontrolu nad dr­­ žavnim aparatom, a time i nad lukrativnim ekstrakcionim zo­­nama i koruptivnim mehanizmima distribucije političke, hu­­manitarne i razvojne pomoći. Ostvarivanje etničkog („ple­ menskog“) cilja južno od Sahare, i to ne samo u zemljama čija etnička mapa podseća na poslovičnu „leopardovu kožu“, pr­­ venstveno se izražava u smislu „svi resursi u jednoj državi“, na teritoriji pod „našom“ kontrolom. To je bitno različito od revizionističkog pokliča modernih zapadnobalkanskih poli­ tika identiteta: „svi Srbi/Albanci/Hrvati/Bošnjaci u jednoj državi“, na teritoriji koju nastanjuju „naši“ kao jedini stanov­ nici ili ubedljiva većina. Ipak, ne treba gubiti iz vida da su neki od najdužih i naj­ krvavijih ratova u postkolonijalnoj Africi bili separatistički – pokušaji otcepljenja Bijafre i secesije Južnog Sudana i Eritreje. Zato strah od mnogo krvavije balkanizacije država Pod­sahar­ ske Afrike nije bez osnova. Na primer, svaki presedan, pro­me­ na granica koja bi sugerisala poštovanje etničkog ili jezičkog kriterijuma nosi rizike bez presedana u drugim delovima sve­ ta. U nekim državama, kao što je DR Kongo, živi više od dve stotine etničkih zajednica koje govore različitim jezicima (od kojih najbrojnija čini manje od 5 % stanovništva), dok pri­pad­ nici pojedinih afričkih naroda u značajnijem broju žive u više

od deset zemalja (na primer, narod Fulani). To je jedan od glavnih razloga zašto se, iako smo proteklih decenija bili sve­ do­ci raspada višenacionalnih država u Evropi, isti proces nije dogodio i u Podsaharskoj Africi, gde postoje samo tri etnički relativno homogene države (Somalija, Bocvana i Lesoto) i gde skoro sve granice možemo opisati kao veštačke, loše i nepravedne. Evropske sile su današnje podsaharske granice uglav­ nom iscrtale na Berlinskoj zapadnoafričkoj konferenciji odr­ žanoj 1884–85. godine. Jedini ozbiljniji pokušaji osporavanja državnog jedinstva bili su ratovi za otcepljenje Bijafre i juž­ nog Sudana, dok u dva slučaja, u Somalilendu i Eritreji, ima­ mo pokušaje da se izmenjena realnost vrati u prethodno, ko­­ lonijalno stanje.196 Čak i u DR Kongo, državi koja je nazivana „kopiletom kolonijalizma“,197 ratovi su uglavnom vođeni za kontrolu nad institucijama vlasti ili resursima, a ne za otcep­ ljenje. Izvor oružanih sukoba, iako postoji jedan broj graničnih sporova, uglavnom je težnja za kontrolom resursa, posebno vode, odnosno hidrografskih basena velikih reka, a ne, na pri­mer, želja podeljenih etničkih zajednica da se ujedine. Iako mogu delovati kao izraz drugih tenzija i nesporazuma, sukobi oko granica su većinom u osnovi bili ili hidropolitički ili vezani za profitabilne resurse. Možemo čak reći da je „velika istorijska lekcija Konga, u stvari, postojanost ideje nacije“.198 Na potkontinetu postoje i druge zemlje koje deluju kao karikature ili parodije države. Ali njihova slabost, ispražnjenost i minimalnost nisu simpto­ mi „smrti“ ili prevaziđenosti države. Naprotiv, u Podsaharskoj Africi se najjasnije može videti da globalizacija samo prividno „izaziva propast države prazneći je od sadržaja putem terora ili prevazilazeći je kroz liberalizaciju“199 i da je postojanje 196

re, July 5, 2011, Internet, 25/7/11, http://globalpublicsquare.blogs.cnn. com/2011/07/05/its-time-for-a-new-african-union/.

Videti: Jean-Francois Bayart, The Illusions of Cultural Identity, Hurst and Company, London, 2005, pp. 31-33. 197 Jeffrey Herbst, States and Power in Africa, op. cit., p. 60. 198 Videti: Jean-Francois Bayart, The Illusions of Cultural Identity, op. cit., p. 32. 199 Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 33.

56

57

država neophodno za održavanje ključnih mehanizama neo­ liberalne globalizacije. Kada govorimo o funkcionisanju i „postojanju“ nacionalne države u Africi i državnim granicama, ne smemo gubiti iz vida da u ovom regionu nisu primenjiva „međunarodna shvatanja o tome kako država funkcioniše“.200 Pojam nacionalne države ta­­ mo nema značenje koje mi podrazumevamo. Njeno „postojanje“ ne pretpostavlja ispunjavanje kriterijuma, čak i ako ih učinimo maksimalno labavim, koje smatramo univerzalnim i relevantnim u drugim delovima sveta – ovde, naravno, ne mislim samo na neuspešne države. Stanje države u Pod­saharskoj Africi pred­ stavlja odličnu ilustraciju shvatanja onih teoretičara koji tvde da su stanovnici evropskih kolonija bili primorani da po svaku cenu postanu „konzumenti zapadne modernosti“.201 Prepreke i problemi koji postoje u Pod­saharskoj Africi učinili su da država u ovom regionu često de­­luje neprepoznatljivo. Istorija afričkih država dovodi u pitanje univerzalnost i zna­ čenje mnogih pojmova, shvatanja i teorija koje su postale izuzetno popularne i široko prihvaćene. Na primer, u Pod­saharskoj Africi teško da možemo smisleno govoriti o naciji kao „zamišljenoj za­­ jednici“ – često je teško prepoznati šta su to kolonijalne sile osta­ vile afričkim nacionalistima da za­­mi­sle.202 Takođe, kada govo­ rimo o (post)kolonijama, sporne su i teorije koje nacionalizam vezuju za pitanja identiteta. S dru­ge strane, ne treba gubiti iz vida veliku heterogenost afričkih država kada govorimo o uključivanju Podsaharske Afrike u globalizacijske tokove. Etnički heterogene države obično su siromašnije od homogenih i čak „jedna trećina razlike u sto­pama ekonomskog rasta između Istočne Azije i Pod­ saharske Afrike od Drugog svetskog rata posledica je veće etničke hete­rogenosti u Africi“.203 200

Jeffrey Herbst, States and Power in Africa, op. cit., p. 3. Partha Chatterjee, The Nation and Its Fragments: Colonial and Postcolonial Histories, Princeton University Press, Princeton, 1993, p. 5. 202 Ibid. 203 Videti: Benjamin Bridgman, „Why Are Ethnically Divided Countries Poor?“, Louisiana State University, September 2003, Internet, 25/08/09, http://www.bus.lsu.edu/economics/papers/pap03_11.pdf. 201

58

Jedan od najvećih problem u etnički heterogenim zem­ ljama Podsaharske Afrike predstavlja aspiracija svake od zajed­ nica da potpuno kontroliše aparat vlasti i resurse, kao i mo­­ gućnost da će građani svoj položaj, često obeležen potpunom marginalizacijom i hroničnom bedom, vezati za etničku pripadnost. U etnički podeljenim zemljama bitno se povećava i verovatnoća izbijanja građanskog rata, naročito ako su dve zajednice slične veličine. To dovodi do toga da ove zemlje i u periodima mira odvajaju veće svote novca za snage bezbednosti i time dodatno usporavaju svoj ekonomski razvoj.204 U nekim državama, na primer, u Sudanu, centralna vlast od sticanja nezavisnosti nikada nije uspostavila kontrolu nad celokupnom teritorijom. Podsaharska Afrika je „danas jedini region u svetu gde nailazimo na velika, naseljena prostran­ stva koja nisu pod efektivnom vlašću centralne vlade nacio­ nalne države“.205 Vlast u Podsaharskoj Africi prvenstveno zna­či kontrolu nad glavnim gradom i raštrkanim profitabilnim prirodnim resursima, a ne nad državnom teritorijom. Kako je to slikovito izrazio jedan stručnjak Svetske banke, „država pre­­­staje kod 12 kilometra“ od centra prestonice. Nerazvijenost transportnih mreža i neisplativost oporezivanja siromašnog stanovništva čine da se u mnogim afričkim državama van po­­ menutog radijusa nalazi malo toga o čemu treba brinuti.206 Zato, po pravilu, vojska čuva glavni grad, a ne granice. Osporavanje granica, koliko god da je često prisutno u izja­ vama pojedinih aktera, predstavlja samo verbalno lamenti­ ranje koje dolazi iz krugova koji nemaju značajniji politički uticaj i ne predstavljaju realnu opasnost za stabilnost velike većine podsaharskih režima. Čak i tokom Hladnog rata velike sile su kao vladara priznavale onog ko kontroliše glavni grad,207 najčešće lociran na obali okeana, i izuzetno retko, i 204

Ibid.

205 James

Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 27. Mark Schacter, „Sub-Saharan Africa: Lessons from Experience in Sup­ porting Sound Governance“, The World Bank, February 2000, Internet, 03/6/11, www.worldbank.org/html/oed. 207 Somalija predstavlja izuzetak od ovog „pravila“. Zapadni strah od islam­ 206

59

prilično nedosledno, podržavale one aktere koji su želeli da menjaju granice.208 Od nastanka podsaharskih država oružani konflikti, uz nekoliko značajnih izuzetaka, bili su unutrašnji, ne između država. Ali ne samo da je malo međudržavnih sukoba već iz­­ među mnogih država jedva da ima formalnih veza i saradnje. Podsaharske države su, po pravilu, neuporedivo bolje pove­ zane sa evropskim silama, ili njihovim komonveltima, nego s neposrednim afričkim okruženjem. Kolonijalne, „berlinske“ granice, kojima je povelja Organizacije afričkog jedinstva pru­ žila dodatni legitimitet i potvrdila dogmu njihove nepov­re­ divosti, predstavljaju jedan od ključnih uzroka činjenice da vladari afričkih zemalja imaju velike probleme da „emituju moć“.209 Njihova vlast obično opada s povećavanjem uda­lje­ nosti od prestonice. Štaviše, od početka dekolonizacije nacio­ nalizam je u Podsaharskoj Africi važan prvenstveno zato što omogućava emitovanje državne moći na jeftin način, ali poka­ za­lo se da ga je teško razviti i održavati zbog „nedostatka za­­ jed­ničke istorijske mitologije i sećanja na kojima bi elite mog­ le da počnu da ‘izgrađuju’ naciju“.210 Emitovanje moći i kontrola teritorije predstavljali su pre­ve­ liki i preskup izazov čak i za moćne kolonijalne sile. „Glavna ka­­ rakteristika kolonijalne vlasti bilo je nasilje.“211 Ali zapadne sile nisu pokušavale da da razviju policijsku službu u svojim kolo­ni­ jama, već su snage bezbednosti čuvale samo ključne tačke, kao što su glavni grad, luke i aerodromi, i obezbeđivale sigurnost malih prostora i mehanizama koji su bili vitalni za eksploataciju sirovina. Na ostatku teritorije kolonijalne oru­žane snage najčešće su bile prisutne kroz kratke i brutalne kaznene ekspedicije. Na

sličan način moć uglavnom emituju i današnji, mnogo siromašniji vladari u regionu. „Vršenje vla­sti je fragmentarno i kapilarno“212 i često izuzetno brutalno. Namera podsaharskih režima „nije dis­ ciplinovanje po sebi“, već da, kada smatraju da je to neophodno, „iskoriste nago­mi­lane snage bezbednosti“213 da bi demonstrirale svoj autoritet i odlučnost. Od vojske se očekuje da uvek bude sprem­na da na brutalan način pošalje nedvosmislenu poruku, obično ne­­uporedivo jaču nego što zahtevaju razmere događaja koje re­­žim vidi kao preteći. Način na koji se Podsaharska Afrika uključuje u globalne tokove, naročito značaj koji izvoz sirovina ima za ekonomije na­­­cionalnih država u regionu, dovodi do toga da, kada govorimo o suverenitetu, ključno mesto ima eksploatacioni imperativ koji je bio najvažniji i tokom kolonijalne vladavine. Neoliberalna glo­balizacija je mnoge podsaharske države pretvorila u „nele­gi­ timne bezbednosne agencije u službi megapreduzeća“. 214 „[G]lav­na odlika ‘suvereniteta’ u afričkim dr­­žavama sa slabom vlašću nije stvarna ili efektivna kontrola nacionalne teritorije (a još manje monopol nad legitimnom upotrebom sile), već spo­ sobnost da se obezbedi ugovorni pravni legitimitet koji može da pruži legitimitet eksploatacionim poslovima transnacionalnih kompanija. Takav suverenitet ne ugrožava ni politička ne­­sta­ bilnost, čak ni građanski rat (dokle god vlada ima međunarodno priznanje – što je obično manje ili više automatska nagrada za držanje glavnog grada).“215 Čak ni najbrutalniji oružani sukobi „ne moraju predstavljati pretnju po eksploataciju (naročito ne kada je reč o koncentrisanim sirovinama visoke vrednosti), zah­ valjujući privatnom pačvork modelu bezbednosti koji je sve dominantniji“.216

skog terorizma ima dalekosežne posledice. Međunarodno priznanje nije stiglo kada je islamistička Unija islamskih sudova juna 2006. preuzela kon­ trolu nad Mogadišom, glavnim gradom Somalije, koji je od obaranja režima Siada Barea 1991. godine bio u stanju bezvlašća. 208 Videti: Jeffrey Herbst, States and Power in Africa, op. cit., pp. 108-109. 209 Ibid., p. 171. 210 Ibid., p. 129. 211 Ibid., p. 91.

212 Achille Mbembe, „On Politics as a Form of Expenditure“ in: Jean and John

60

61

L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 305. 213 Ibid., pp. 324-325. 214 Fernando Coronil, „Toward a Critique of Globalcentrism“, in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalism, op. cit., p. 72. 215 James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 207. 216 Ibid.

Neki autori smatraju da moćni zapadni akteri nemaju in­­ te­res da ohrabre političke reforme koje bi mogle da ugroze sta­­­bilnu eksploataciju resursa. Oni ključne prepreke razvoju i funk­ci­onisanju afričkih država vide u interesima velikih mul­ tinacionalnih kompanija i zapadnih zemalja. Zato smo u Pod­ saharskoj Africi uglavnom svedoci „fikcija demokratske tranzi­ cije“217 i pukog „recikliranja elita“,218 ideološke konverzije koja se ograničava na verbalno prihvatanje koncepata i normi koje se navode kao preduslov za dobijanje političke i finansijske pomoći Zapada. To obeshrabruje prave promene i stvara iluzi­ ju da u državama Podsaharske Afrike postoje demokratski iza­ b­rane vlasti koje su odgovorne za „afričke probleme“ i dopri­ nosi održavanju izuzetno loše slike o Podsaharskoj Africi.

Izmeđusenke i crne rupe Afrika ima loš imidž na Zapadu – pridev podsaharska je tu sasvim suvišan. Taj imidž, oblikovan različitim interesima i motivima, ima važnu ulogu u determinisanju načina na koji žitelji i države regiona učestvuju u globalizacijskim procesima. Afrika u globalnu imaginaciju i dalje najčešće ulazi kroz mrač­ ne slike kriminala, bede, gladi, krvavih ratova i neizlečivih bolesti. „Kada danas slušamo o Africi, to je obično u urgentnim i uznemirujućim vestima. Nikada nije samo Afrika, već je uvek neka kriza u Africi, problemi Afrike, neuspeh Afrike, moralni izazov Afrike ‘međunarodnoj zajednici’, čak i Afrika kao ‘oži­ ljak na savesti sveta’“,219 kako je nazvao Toni Bler, tada britan­ ski premijer. Činjenica da čak Bler, dugo vremena jedan od najharizmatičnijih zapadnih političara (navodno) levičarskog opredeljenja, u jednoj od svojih efektnih medijskih metafora ovaj region izjednačava s ranom objašnjava vitalnost začara­ nog kruga: loše vesti i ružne slike stvaraju negativnu percep­

ciju, dok loš imidž dovodi do smanjivanja investicija, što za posledicu ima dalju socijalnu i ekonomsku degradaciju koja opravdava emitovanje još gorih vesti i još crnjih slika koje stva­ raju još negativniju percepciju. Nekada opšeprihvaćeni izraz „crna Afrika“ danas se upo­ trebljava vrlo retko, ali je reč Afrika ostala vezana za brojna negativna značenja atributa crno.220 Sto godina nakon što je Džozef Konrad objavio Srce tame, roman čiji je naslov postao izvor negativnih stereotipa o Podsaharskoj Africi, svedoci smo „ponovnog otkrivanja Afrike kao ‘tamnog kontinenta’ XXI veka“,221 „radikalnog drugog“ pomoću kojeg se konstru­ iše navodna „svetlost i belina zapadne civilizacije“.222 U si­­ tuacijama kada se podsaharska realnost percipira izvan ovog potkontinenta, on se uglavnom redukuje na opasnost. Poj­ movi kao što je „fatalna Afrika“,223 ili izjednačavanje Afrike sa „živim peskom“, služe da ožive užasavajuću sliku al­­ter­na­ tive potčinjavanju mesijanskom projektu evropeizacije i pravi­ lima neoliberalnog poretka. Afrika je „beznadežan kontinent“. Tako je maja 2000. godine na naslovnoj strani, uz veliku kartu Afrike preko koje je „nalepljena“ fotografija dece koja izgledaju kao „živi kostu­ ri“, predstavio londonski „Ekonomist“,224 uticajni magazin koji se često uzima kao vodeće glasilo zapadne elite moći.225 220

Marco Giovannoni et al., „Action on Behalf (and in Spite) of the State: NGOs and Civil Associations in Kinshasa“, in: Theodre Trefon (ed.), Reinventing Order in the Congo, op. cit., p. 99. 218 Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works, op. cit., p. 32. 219 James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 2.

Ono što je loše ili nepoželjno jeste crno – u Istočnoj Evropi za onog ko previše radi kažemo da radi kao crnac, dok je na Zapadu dominantan ste­ reotiop o crncu neradniku, „lenjoj crnčugi“. 221 James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 29. 222 Ibid., p. 2. 223 Frank McLynn, Hearts of Darkness: The European Exploration of Africa, Pimlico, London, 1993, p. 7. 224 Osam godina kasnije „Ekonomist“ je objavio članak pod naslovom „Ima nade“. Od 2011. godine ovaj magazin je otišao u drugu krajnost i objavio je nekoliko prenaglašeno optimističkih i neuverljivih tekstova i specijal­ nih dodataka pod naslovima kao što su „Uspon Afrike“, „Kontinent nade“ i „Afričko uzdizanje“. 225 Ganska spisateljica Ama Ata Aidu je u komentaru na ovu naslovnu stranu napisla da „Ekonomist“, koji naziva „glasom našeg gospodara“, ima „stvar­ no mračan i zlokoban cilj“. Napadna promena tona desetak godina kasnije

62

63

217

Iskrivljena i pojednostavljena slika postala je „stvarna“ i uspeš­ no je nametnuta kao verni odraz prave Podsaharske Afrike. Slike koje služe kao ilustracija beznadežnosti dovode do po­­ti­ ranja razlika između afričkih država i podregiona i brišu svest o istorijskom trenutku. Afrika se u medijskim narativima naj­ češće predstavlja kao bezvremena priča o nerešivim i krvavim plemenskim konfliktima. Globalni, baš kao i mnogi srpski me­­ diji i javni intelektualci reč Afrika često koriste kao sinonim za predmoderno ili antimoderno, kao opasnost i strašilo koje je istovremeno daleko i dovoljno blizu da može da ugrozi ev­­ ro­centričnu globalnu modernost. Navodnu opasnost pred­ stavlja i stanje Afrike i njeni žitelji koji se, naročito u post­ kolonijalnoj, nevoljno multirasnoj „tvrđavi Evopa“, sve češće doživljavaju kao strano telo, agresori ili uljezi. „Kako to vide beli ljudi, što više beba prave crnci, to će iskušenje da emi­ griraju u napadnutu teritoriju belaca biti veće.“226 Malo je ljudi koji se danas usuđuju da ponove stanovište „evrocentričnih istoričara da je Afrika jedini kontinent koji nije dao doprinos svetskoj istoriji i civilizaciji“,227 ali različita rasistička shvatanja su i dalje veoma jaka. I u SAD i u Zapadnoj Evropi kriminal „ima boju“ afričke dijaspore. Afrikancima je u zapadnim zemljama često na raspolaganju samo ilegalna ili „perverzna integracija“,228 život u stalnom strahu od depor­ tacije i snaga bezbednosti koje ih tretiraju kao sumnjive. Biti Afrikanac znači biti siromašan i biti opasan. I u neoliberalnoj ekonomiji, baš kao i u doba kolonijaliz­ ma, od Afrikanaca se očekuje da se drže svog mesta. „U Evropi nikada ne vidite Afrikance u skupim restoranima, izuzev u

kuhinji.“229 Iako se danas retko izražavaju eksplicitno, široko rasprostranjena zapadna shvatanja da su Afrikanci nesposob­ ni za analitičko i apstraktno mišljenje tera stanovnike potkon­ tinenta da mesto u globalizovanom svetu traže u okviru ste­ reotipa o „plemenitom divljaku“, intuitivnosti i sirovim talentima, u uskom prostoru koji je omeđen egzotizacijom i „ocrnjivanjem“. Suočavanje s tek pridošlim stanovnicima Podsaharske Afrike u EU neretko biva interpretirano kao znak da je pretnja realna, da „novi ‘varvari’ nekako uspevaju da skr­pe dovoljno novca da emigriraju“230 i pređu ogromne pri­ rod­ne i bezbednosne prepreke. Širom sveta se od crnih sta­ novnika Podsaharske Afrike očekuje da odu ili da ostanu ne­­ vidljivi – tu nema mnogo razlike između Kine, Maroka, Sau­dijske Arabije i zapadnih metropola. Koliko se malo toga promenilo u zapadnim diskursima, koji od XIX veka naovamo Podsaharsku Afriku predstavljaju kao smrtno opasnu i nepopravljivu, ilustruje metafora koja ovaj region opisuje kao crnu rupu231 – šta god da dospe unu­ tra, ne može više da izađe iz prave, vaseljenske crne rupe, najsavršenije mašine za uništavanje i ubijanje. S druge stra­ ne, „crna rupa“ je nepromenjiva i nepopravljiva, nešto iz čega je nemoguće izaći – to je zamka iz koje, ako u nju jednom uđe­te, više nikada ne možete da se izvučete. O Podsaharskoj Africi se često govori i kao o regionu koji je „ispao s karte sve­ ta“.232 Onda kada ovaj region nije globalno nevidljiv, kada ga ne pominju kao „metaforu odsustva“,233 on se, po pravilu, jav­lja u „negativnom geokulturnom opisu“.234 229

vezivana je uglavnom za interes ovih medija da se pozicioniraju kao liberal­ ni i „poprave imidž“. Za publiku u Africi ovi izveštaji su bili u neskladu sa stvarnim promenama i napretkom u sredinama u kojima žive, iako su mnogi pozdravili fokus na „dobre vesti“. Videti: Ama Ata Aidoo, „What Hopeless Continent“, New Internationalist, September 2000, Internet, 20/05/09, http://www.newint.org/issue327/view.htm. 226 Manthia Diawara, In Search of Africa, op. cit., p. 50 227 Ibid., p. 1. 228 Manuel Castells, End Of Millenium, op. cit., p. 72.

Manthia Diawara, We Won’t Budge: An African Exile in the World, Basic Civitas Books, New York, 2004, p. 5. 230 Tom Nairn, „Global Trajectories“ in: Tom Nairn and Paul James (eds.), Global Matrix: Nationalism, Globalism and State Terrorism, Pluto Press, London, p. 37. 231 Manuel Castells, End Of Millenium, op. cit., p. 165. 232 Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., back cover. 233 James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 2. 234 Imanuel Valerštajn, Posle liberalizma, Službeni glasnik, Beograd, 2005, str. 46.

64

65

U široko prihvaćenim vizijama globalizacije Podsaharska Afrika obično ide zajedno s pojmovima koje sugerišu isklju­ čenost, pad i odvajanje, neretko uz prefiks „de-“ i sugestiju da je reč o dobrovoljnoj i svesnoj odluci, samoisključivanju i svo­ jevoljnoj secesiji Crne Afrike i njenih dijaspora od globalnosti i modernosti. Kada se govori o Podsaharskoj Africi, to je ne­­ retko deo narativa u kome se insistira na deglobalizaciji, dez­ investiranju, demonetarizaciji, deindustrijalizaciji, dezin­for­ misanju, večnoj periferiji, neglobalizovanom kontinentu ili izuzetku koji potvrđuje pravilo. Podataka kojima se može legitimisati diskurs odsustva, isključenosti i zaostajanja, odnosno „de-razvoja“235 u neo­li­be­ ralnom novogovoru, ima u izobilju. Na UN listi najmanje raz­ vijenih zemalja od ukupno 49 država 33 su iz Podsaharske Af­­­rike.236 Na primer, Gana je 1957. godine, kada je postala ne­­zavisna, bila bogatija od Tajlanda.237 Međutim, procenjeno je da je 2008. godine BDP po glavi stanovnika u Tajlandu bio 5,6 puta veći nego u Gani.238 Deindustrijalizacija u Pod­sa­har­ skoj Africi, za razliku od Zapada, gde najčešće biva zamenjena „čistim“, informacionim tehnologijama ili posredničkim i inte­ lek­tualnim uslugama, dovodi do daljeg rasta velike nazapo­ slenosti. Pojam „demonetarizacija“ u ovom regionu nema veze s kreditnim karticama, već predstavlja adekvatan izraz koji opi­suje vraćanje značajnog dela stanovništva trampi kao ob­­ liku trgovine. Komunikacija s nekim naseljenim delovima Pod­ saharske Afrike moguća je samo uz pomoć tehnologija koje se koriste na prostorima koji nisu naseljeni – iridijumski satelitski telefoni se danas, osim u Podsaharskoj Africi, koriste u 235

Engl. De-development. Izvor: „Landlocked Developing Countries and Small Island Developing Sta­­ tes“, UNOHRLLS, Internet, 03/08/09, http://www.unohrlls.org/en/ldc/ related/62/. 237 Nicolas and Scott Thompson, The Baobab and the Mango Tree, op. cit., p. 1. 238 „The World Fact Book: Country Comparison“, CIA, Washington, D.C., In­­ ternet, 26/10/09, https://www.cia.gov/library/publications/the-worldfactbook/rankorder/2004rank.html. 236

66

ogromnim pustinjama i na teretnim brodovima i naftnim plat­ formama koje su daleko od obale.239 „To što navodno univerzalistički pokret ‘globalizacije’ ima za posledicu to da Afrika ponovo postaje ‘tamna’ u očima ostatka sveta sugeriše blisku vezu između pitanja ekonomske marginalizacije u globalnoj ekonomiji i članstva u globalnom društvu.“240 Podsaharska Afrika egzistira u globalnoj struk­ turi koja dovodi do njene de-humanizacije, u sistemu koji ob­­likuju procesi koji „poriču humanost Afrikancima“.241 Ali nevidljivost, odsustvo i tama, pojmovi koji imaju ključ­ no mesto u zapadnom razumevanju i odnosu prema Pod­sa­har­ skoj Afrike, kao i brojni podaci koji ilustruju položaj Podsaharske Afrike u neoliberalnom poretku, mogu se smestititi u sliku sen­ ke. Metafora senke, piše Džejms Ferguson, opisuje i neke ključne aspekte afričke modernosti i mesto Podsaharske Afrike u globa­ lizovanom svetu – od prihvatanja profita („senke“) kao glavnog motiva, ali bez preduzetničkog duha („suštine“ zapadne kapi­ talističke ekonomije), do privatnih snaga bezbednosti („armija senki“ i „vojnika senki“). Siva ekonomija postoji svuda, ali samo je u Podsaharskoj Africi „ekonomija u senci“ veća od formalnog sektora koji tamo praktično predstavlja senku neformalne eko­ nomije. U zapadnim medijima afrički ratovi i tragedije uvek os­­taju u senci evropskih. Kosovo i Bosna su potpuno „zasenili“ mnogo veće pokolje u dva Konga i Ruandi. Senka ne znači samo slabu vidljivost. Ona često podrazumeva mrak, različitost ili de­­ formaciju, ali i nešto što „se lepi za vas“,242 što ne može da po­­ stoji samo za sebe. Brojni pojmovi i konotacije sadržani u diskursu senke konstruišu ideju Podsaharske Afrike kao mračnu suprotnost, preteću alternativu navodno svetlom racionalizmu prosveti­ teljstva i zapadnim vrednostima. Kao „globalna senka“, Pod­ saharska Afrika se i dalje doživlja ne samo kao nepoznato već 239

„Iridium satellite phone re-launch“, BBC, March 28, 2001, Internet, 01/ 12/08, http://news.bbc.co.uk/2/hi/business/1247385.stm 240 James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 14. 241 Manuel Castells, End Of Millenium, op. cit., pp. 82-83. 242 James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 17. 67

i nespoznatljivo mesto, gde sve postoji samo kao zamagljeni dvojnik, bleda kopija originala, nejasni i iskrivljeni odraz za­­ padnjačkih modela i institucija, mesto gde ništa – od države i ekonomije do radničke klase i izbora – nije ono pravo, ono što se „pretvara da jeste“,243 već samo jako loš odlivak za­­pad­ nog kalupa. Sistematskim guranjem Podsaharske Afrike u sen­ku, današnje intelektualno „imperijalno preduzetništvo“ potvrđuje da Zapadnjaci „i dalje vladaju u moralnom i inte­ lektualnom pogledu“,244 a ne samo u tržišnom. Slike Afrike predstavljaju važan sastojak u „izražavanju ci­­ vilizacijskog narcizma“ – mit o Africi je u „uzajamnom od­­nosu s mitom o Evropi“.245 „Logika centra i periferije odražava se u dvo­ strukim slikama stabilnosti i krize, života i smrti, gde smrt, glad, katastrofe i nered bivaju proterani na margine. Konvencionalna formula o podeli na Sever i Jug transformiše tu sliku u opšte­pri­ hvaćeno mišljenje. To je obrazac koji ob­­ma­njuje, koji vrši teri­ torijalizaciju siromaštva, zanemaruje slič­nosti između Severa i Juga i skriva globalne ekonomske i poli­tičke veze.“246 He treba gubiti iz vida ni da „slike Drugih kao najdaljih gra­nica normalnosti vrše disciplinujući uticaj, kao obrnute ref­ leksije, znaci upozorenja. Divljak je neophodan da bi da bi se us­postavilo mesto civilizacije u univerzumu. Kanibal predstavlja kon­traimidž buržoaskog morala.“247 U evropskim idejama o Pod­saharskoj Africi najuočljivije je koliko je „nenormalno po­­ stalo norma u predstavljanju nezapadnog sveta“. Ta moćna sli­ ka nije samo neistorijska i potčinjavajuća već je iz­­nad svega pa­­ rohijalna. Uprkos sve lakšoj dostupnosti živih slika i novih ideja, mediji je nisu učinili ništa manje „prirodnom“. „Naše je pla­ne­ tarno doba, ali živimo u svetu lažnih horizonata.“248

Na primer, Hana Arent strašnu sudbinu izbeglica i ljudi bez državljanstva u periodu između dva svetska rata i preži­ velih iz nacističkih logora smrti ilustruje tako što ističe da su im bila oduzeta „prirodna prava data čak i divljacima“, pripad­ nicima divljih plemena koji „žive i umiru ne ostavljajući nika­ kvog traga, ne doprinoseći ništa zajedničkom svetu.“249 Iako Arent eksplicitno ne kaže koje su rase, „jasno je iz načina na koji sintetiše uvide u dva prethodna poglavlja [knjige Izvori to­­­talitarizma] da se taj ‘divljak’ nadovezuje na njena ranija raz­matranja o ‘Hotentotima’“.250 Da bi istakla koliko je stra­da­ nje ovih „običnih, često visoko kulturnih Evropljana“251 bilo užasno i neprimereno, Arent kaže da je ono poredivo s navod­ no tragičnom svakodnevicom odbojnog arhetipskog primitivca, „konvencionalnim, ultimativnim graničnim slučajem čoveč­ nosti: primitivnim, skoro životinjskim Hotentotom“.252 Teore­ tičarka koja je formulisala „normativnu koncepciju čovečan­ stva“ i čiji su radovi dobili ključno mesto u rekonstituisanju i promociji ljudskih i građanskih prava izlaže kao univerzalni jedan evrocentrični pogled253 koji skriva predrasude prema bezdržavnim narodima koji su navodno bez istorije i sopstvene kulture.254 249

Ibid., p. 16. Edvard Said, Kultura i imperijalizam, Beogradski krug, Beograd, 2002, str. 75. 245 Jan Nederveen Pieters, White on Black: Images of Africa and Blacks in Western Popular Culture, Yale University Press, New Haven, 1992, p. 23. 246 Ibid., p. 235. 247 Ibid., p. 233. 248 Ibid., p. 235.

Hana Arent, Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća 94, Beo­ grad, 1998, str. 307-308. 250 Jimmy Casas Klausen, „Hannah Arendt’s Antiprimitivism“, Political Theory, Vol. 38, No. 3, 2010, p. 395. 251 „Oni svakako nisu varvari; neki od njih, štaviše, pripadaju najobrazo­ vanijem sloju svojih zemalja.“ Hana Arent, Izvori totalitarizma, op. cit., str. 308. 252 Jimmy Casas Klausen, „Hannah Arendt’s Antiprimitivism“, op. cit., p. 395. 253 A po nekima i rasistički, prožet „olakim odbacivanjem afričke istorije, afričke književnosti, afričkog jezika“ i obeležen „ekstenzivnom“ spremno­ šću da „crnim studentima pripiše akademsku inferiornost, a prljavštinu, kriminal i neukost crnačkim zajednicama“. Videti: Anne Norton, „Heart of Darkness: Africa and African Americans in the Writings of Hannah Arendt“ in: Bonnie Honig (ed.), Feminist Interpretations of Hannah Arendt, Pennsyl­ vania State University, University Park, 1995, p. 248. 254 Jimmy Casas Klausen, „Hannah Arendt’s Antiprimitivism“, op. cit., p. 397.

68

69

243 244

Još od pionirskih radova Franca Fanona brojni autori su posmatrali na koje se sve načine nastavlja „hegemonija bele na­­­cije“255 i koji su njeni intelektualni temelji. Afrika, i severna, arapska, i podsaharska, pojavljuje se u diskursima „novog ori­­ jen­talizma“ koji je skriven u različitim „post“ teorijama. Iako, bar deklarativno, njihovi tvorci zahtevaju temeljno kritičko pre­ is­pitivanje praksi dominacije i sugerišu nove, navodno decen­ trirane i inkluzivne paradigme, oni, kako piše Ijan Almond, sa­mo otvaraju vrata suptilnijoj i manje transparentnoj „revester­ ni­zaciji“, omogućavajući recentriranje starog ko­­lonijalnog po­­ retka – reč je o „običnom oživljavanju moći i kontrole u prividno novoj, ali strukturalno identičnoj formi“.256 Po Almondu, mo­­ žemo govoriti samo o „postmodernoj redeskripciji“ projekta mo­­dernosti: „Kritikom evrocentrične modernosti evropska igra nije završena, samo je prešla u drugu fazu.“257 U nekim od ključnih tekstova – Almond, između ostalih, navodi radove Žaka Deride, Julije Kristeve i Žana Bodrijara – Afrika se pominje u kontekstu koji sugeriše, neretko s rasistič­ kim konotacijama, da je reč o pretnji i stranom telu, „afričkim ‘masama’ koje stvaraju traumatičnu situaciju“ i ugrožavaju sekularne zapadne vrednosti i kulturu.258 Ovo može predstav­ ljati iznenađenje ako znamo da su „neki od najznačajnijih fran­ cuskih teoretičara koji su osporavali koncepte modernosti de­­ finisane tradicijom prosvetiteljstva bili pod velikim uticajem francuskog kolonijalnog projekta u Africi. Zar nije verovatno da su pitanja koja su važan deo poststrukturalističkog kanona – drugost, razlika, ironija, mimikrija, parodija, lamenti moder­ nosti i dekonstrukcija velikih narativa evropske kulture – po­­ stala moguća zbog njihovih postkolonijalnih veza?“259

Ali iako su mnogi od njih živeli u francuskim kolonijama, oni kao da su živeli leđima okrenuti Africi.260 Ipak, Pal Alu­valija u delima Deride i drugih poststrukturalista prepoznaje „bauk Alžira“ i ističe duboke afričke korene njihovog uticajnog opusa, ali smatra da su ovi autori uglavnom odbijali da se su­­­oče sa sop­ stvenim „kolonijalnim iskustvom“.261 Štaviše, če­­sto usputne i lapidarne, neoorijentalističke slike Afrike u teks­tovima post­mo­ dernističkog i poststrukturalističkog kanona pomažu da budu uobličena nova, mnogo „pitkija“ i prih­vat­lji­vija opravdanja za savremenu, postkolonijalnu marginalizaciju i dominaciju.262 I u ovom slučaju, dekonstrukcija i decentriranje su omo­ gućili da stari problemi i njihovi (zapadni) uzroci budu prefor­ mulisani i uokvireni na način koji je, u suštini, fatalistički i nihilistički. Po mišljenju Arifa Dirlika, različite „post“ teorije „skrivaju odnose moći koji oblikuju prividno bezobličan svet i doprinose konceptualizaciji tog sveta koja, pored toga što je instrumentalan za održavanje hegemonije, deluje subverzivno na mogućnost otpora“.263 Više od jednog veka pošto je Rad­ jard Kipling eksploatatorsku kolonijalnu vladavinu opevao kao plemeniti poduhvat i dužnost – „teret belog čoveka“ za­­ rad „sumornih ljudi“ koji su „pola đavo i pola dete“, 264 Al­­ mond i Dirlik su neki od autora koji sugerišu da danas može­ mo govoriti o „teretu postmodernog čoveka“. 260

Videti: Pal Ahluwalia, „Fanon’s Nausea: the Hegemony of the White Nation“, Social Identities, Vol. 9, No. 3, 2003. 256 Ian Almond, The New Orientalists: Postmodern representations of Islam from Foucault to Baudrillard, I. B. Tauris, London, 2007, p. 202. 257 Ibid., p. 4. 258 Ibid., pp. 144-145. 259 Pal Ahluwalia, „Out of Africa: post-structuralism’s colonial roots“, Post­ colonial Studies, Vol. 8, No. 2, 2005, p. 138.

Na primer, Derida je rođen u zajednici alžirskih Jevreja ali nije govorio arapski. 261 Ibid., p. 152 262 Mada, naročito u trenucima kada izražavaju razočaranje ili zaprepa­ šćenost, neki od ovih autora iznose sudove i viđanja u kojima nema ničega novog ili „post“. Bodrijar tako piše o afričkoj „degenerisanosti“ i „beznađu“. Videti: Ibid., pp. 157-158. 263 Arif Dirlik, The Postcolonial Aura: Third World Criticism in the Age of Global Capitalism, Westview Press, Boulder, 1998, p. 76. 264 Kipling je ovu pesmu, „u kojoj ističe superiornost bele rase i njenu odgo­ vornost... prema ne-belim narodima sveta“, 1898. godine poslao svom pri­ jatelju Teodoru Ruzveltu, tada guverneru savezne države Njujork, kako bi ohrabrio američku vladu da „permanentno zadrži cele Filipine“. Patric Brantlinger, „Kipling’s ‘The White Man’s Burden’ and Its Afterlives“, English Literature in Transition, Vol. 50, No. 2, 2007, p. 172.

70

71

255

Naravno, mnogi zapadni akteri tvrde da iskreno žele da razumeju položaj i pomognu Podsaharskoj Africi, da je izvuku izvuku iz senke i tame. Ako ostavimo po strani pitanja koliko su takvi pokušaji iskreni i da li su prvenstveno vođeni intere­ sima, frustracijama i samorazumevanjem zapadnih aktera, vi­­dećemo da se uglavnom svode na davanje različitih vidova humanitarne i razvojne pomoći. Međutim, davanje pomoći, čije ću mehanizme i efekte detaljnije razmatrati u sledećem poglavlju, održava klijentelistički položaj afričkih zemalja i osi­ gu­rava alibi za nesuočavanje s globalnim uzrocima afričkog zaostajanja. Ono obezbeđuje zavisnost država Podsaharske Afrike i nastavak dominacije Zapada na jeftniji i moralno pri­ hvatljiviji način. U takvim uslovima politika postaje menad­ žment zavisnosti, a region ostaje marginalan ili nevidljiv na političkoj i mentalnoj mapi sveta. Ipak, pomoć je samojedan od aspekta zavisnosti i uzroka sve goreg položaja ovog regio­ na u svetu koji se navodno smanjuje i globalizuje, kako nam sugerišu mnogi eksperti i istraživači s globalnog Severa. Po­­ stoje i drugi, često podjednako netransparentni, unutrašnji i spoljni faktori i procesi koji održavaju ponižavajuće i neretko zastrašujuće stanje podsaharske Afrike.

Ekonomija opstanka Hronična beda Iako je na terenu suočavanje s bedom i ekstremnim siro­ maštvom, „srednjevekovnom“25 realnošću Podsaharske Af­ rike, mnogo jednostavnije, „dovoljan je jedan pogled“,2 og­ raničenja kakva postoje u takvom okruženju teško su pojmljiva posmatračima sa strane, čak i uz uvid u more stati­ stičkih podataka koji adekvatno ilustruju vešedimenzionalnu i često ubistvenu oskudicu. Između ostalog, imperativ borbe za opstanak, stepen ugroženosti egzistencije koju donosi ne­ uspeh i stalna i realna mogućnost da se potone u apsolutnu bedu čine da je u Podsaharskoj Africi analizu različitih pojava i procesa nemoguće zadržati u okviru naučnih oblasti ili stu­ dija kojima, kako često podrazumevamo, pripadaju. Ekstremno siromaštvo često potire granice između nauč­ nih disciplina, uspostavlja veze s kojima se ranije nismo susre­ tali, koje teško uočavamo i nevoljno prihvatamo kao relevan­ tne, i prisiljava nas da ekonomske činioce uzmemo u obzir i kada govorimo o pitanjima i temama gde oni, u drugim delo­ vima sveta, nisu relevantni. Na primer, u Podsaharskoj Africi je praktično nemoguće nezavisno posmatrati javnu i privatnu sferu, govoriti o posledicama globalizacije a ne razmatrati mo­­ dernost veštičarenja ili razumeti ekonomske aktivnosti bez uzi­manja u obzir okultnog. Možemo čak reći da u regionu prak­tično ne postoje oblici društvenog, verskog, kulturnog i političkog života koji nisu „vezani s borbom za opstanak“.267 Uticaji globalizacijskih procesa, čak i onih koje obično ne vezujemo za ekonomiju ili sveopštu komodifikaciju, po pra­­vilu bivaju percipirani ili filtrirani u kontekstu realne i 265

Robert Neuwirth, Shadow Cities: A Billon Squatters, a New Urban World, Routledge, London, 2005, p. 179. 266 Ibid., p. 67. 267 Achille Mbembe, „On Politics as a Form of Expenditure“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 311. 72

73

velike egzistencijalne ugroženosti. Zato je pitanje uticaja pro­ cesa globalizacije, na primer, na odnose u porodici, stranačku „scenu“, pojavu nevladinih organizacija ili alarmantni porast nasilja prema „deci vešticama“,268 potrebno posmatrati i u svet­lu ekonomije opstanka i iracionalnosti i misterioznosti koji su u Podsaharskoj Africi za nju vezani. Povrh svega, neo­ liberalne reforme su tokom prethodnih decenija stvorile og­­ romne nejednakosti i učinile da mehanizmi preživljavanja i bogaćenja deluju još netransparentnije. To je navelo mnoge stanovnike da objašnjenja svog položaja vide u novim teori­ jama zavere i još kompleksnijim manifestacijama uticaja ne­­ vidljivog sveta, čije je mesto i značaj u afričkim društvima i ranije odbijao ili zbunjivao mnoge zapadne politikologe, soci­ ologe i ekonomiste. Ovde ću navesti neke od posledica ekstremnog siroma­ štva i nerazvijenosti koje, između ostalog, navode mnoge po­smatrače sa strane da zaključe da je Podsaharska Afrika ne­­­glo­ba­­lizovani ili nebitan deo sveta. Dobru sliku stepena eg­­zis­tencijalne opasnosti i brutalnosti afričke svakodnevice, ilustraciju realnosti koja nameće radikalno preoblikovanje polja društvene i ekonomske analize, predstavlja činjenica da su metaforični izrazi kao što su „umirem od gladi“, „sve je moguće“ ili „čudo je kako preživljavam“ u Podsaharskoj Afrci prečesto tačni u najbukvalnijem smislu. U različitim evrop­ skim jezicima ovakve fraze predstavljaju samo lingvističke ostatke daleke, zaboravljene prošlosti sitog Zapada i sasvim su odvojene od svog denotativnog značenja.

Jedinstvenost Podsaharske Afrike, najsiromašnijeg regi­ ona na svetu, ilustruje i činjenica da je to jedino područje u kojem je broj „onih koji žive u apsolutnom siromaštvu269 na­­ stavio da raste čak i na kraju XX veka,270 dok je tokom prve decenije XXI veka ostao nepromenjen.271 Za veliki deo sta­ novništva apsolutno siromaštvo je „hronično, a ne privreme­ no. To znači da je siromaštvo272 stanje s kojim pojedinac živi najveći deo života i često ga prenosi na decu.“273 Jedan od osnovnih uzroka hronične bede je nedostatak dobro plaćenog posla. Čak 86,3 % stanovnika Podsaharske Afrike274 živi u po­­­rodicima čiji članovi preživljavaju s manje od dva dolara dnevno,275 što se smatra minimumom potrebnim da bi se „za­­ posleni i njihove porodice izdigle iz siromaštva“.276 Od 32 hro­nično siromašne zemlje 27 njih je u Podsaharskoj Africi, a od 13 zemalja koje su tokom prethodnih pola veka pokaza­ le „konzistentan napredak“ u eliminisanju hronične bede sa­­ mo jedna, Mauricijus, nalazi se u ovom regionu. Ovi podaci ilustruju izuzetnost i ranjivost Podsaharske Afrike, činjenicu 269 Prema

Deca koja bivaju optužena da su „oveštičena“ i da su odgovorna za sve nesreće u porodici (bolest, gubitak posla, poslovni neuspeh ili problemi sa snagama bezbednosti). U različitim nedenominacijskim, uglavnom (neo)­pentakostalnim crkvama ova deca bivaju izložena surovim ritalima „čišćenja“, zatvorena i mučena u, de facto, improvizovanim crkvenim bara­ kama-zatvorima. Ovo je prvenstveno urbani fenomen čiji je rast povezan s pojavom crkava i paracrkvenih organizacija organizovanih po ugledu na američke crkve „ponovo rođenih“. Optužbe za veštičarenje, pre masovnije pojave „dece veštica“ u Kinšasi polovinom devdesetih godina prošlog veka, bile su u Podsaharskoj Africi skoro isključivo vezane za starije osobe i nasilje prema „vešticama“ često je predstavljalo vrstu senicida („lapota“).

kriterijumu da osoba živi s manje od 1,25 USD dnevno. Štaviše, tokom poslednje dve decenije prošlog veka porastao je sa 42 % na 47 %. U istom periodu broj ljudi koji žive u apsolutnom siromaštvu u svetu, uključujući Podsaharsku Afriku, pao je sa 40 % na 21 %. Videti: „Sub-Saharan Africa Poverty Grows“, BBC News, 20 July, 2004, Internet, 10/05/08, http://news.bbc.co.uk/2/hi/africa/3910719.stm. 271 Prema procenama Svetske banke, tokom prve decenije XXI veka pro­ cenat stanovništva koji živi u ekstremnom siromaštvu smanjen je za oko 5 %. Ipak, broj ljudi koji žive u apsolutnoj bedi nije promenjen, prvenstveno zbog velikog prirodnog priraštaja. 272 Siromaštvo po pravilu sa sobom nosi i osećaj bespomoćnosti, zavisnosti i beznadežnosti. 273 Geoff Handley, Kate Higgins and Bhavna Sharma, „Poverty and poverty reduction in sub-Saharan Africa: An overview of the issues“, ODI, London, January 2009, p. 1. 274 „AFRICAN EMPLOYMENT TRENDS“, International Labour Organization, Geneva, Internet, 05/09/09, http://www.ilo.org/public/libdoc/ilo/ 2007/107B09_44_engl.pdf. 275 Iako jedan broj stanovnika ima prihode od neformalne ekonomije koje je teško proceniti i koji ovde nisu uzeti u obzir. 276 Ibid.

74

75

268

270

da se svako pogoršanje uslova života i standarda nadovezuje na već užasavajuće lošu situaciju. To treba imati na umu dok slušamo da „globalizacija stvara novi svet u kome su naj­siro­ mašniji izloženi novim i možda većim nivoima rizika“.277 Sa­­ mo u ovom regionu možemo govoriti o razvoju nerazvijenosti, zaostajanju i skoro neprekidnoj krizi. To neretko biva zanemareno u neekonomskim analiza­ ma stanja Podsaharske Afrike i mesta koje Afrikanci zauzima­ ju u globalnom društvu. Gubi se iz vida u kojoj meri su neke afričke specifičnosti posledica siromaštva, odnosno „koliko je pitanje kulturnih različitosti pitanje materijalne nejednako­ sti“.278 Ovde nije reč o pojedincima, navodnim gubitnicima koji nisu uspeli da se prilagode i uklope u turboglobalizacij­ ske tokove i realnosti. Ekonomija Podsaharske Afrike je prven­ stveno ekonomija opstanka. U Kinšasi „oko 50 % stanovništva jede jedan obrok dnevno a 25 % stanovništva može sebi da priušti obrok samo jednom u dva dana“.279 DR Kongo je jedna od zemalja Podsaharske Afrike u kojoj podizanje deteta podra­ zumeva savladavanje lekcija o dugotrajnom zavaravanju gla­ di. Zato mogućnost da se relativno redovno unosi hrana posta­ je znak uspeha i prestiža i zato preživljavanje deluje toliko misteriozno u DR Kongo, zemlji u kojoj je stopa nezaposlenosti 2012. godine iznosila 75% i u kojoj 4/5 stanovništva živi s manje od dva dolara dnevno. Situacija je najgora u velikim gradovima. Samo četiri afrič­ ke zemlje – Južna Afrika, Zimbabve, Mauricijus i Gana – imaju značajniju industriju, a većina država još nije ni krenula „putem industrijalizacije“.280 Urbanizacija bez industrijalizacije281 dove­ 277

„The Chronic Poverty Report 2008-09“, CPRC, Northampton, 2009, p. xi. James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 20. 279 Theodre Trefon, „Introduction“ in: Theodre Trefon (ed.), Reinventing Order in the Congo, op. cit., p. 13. 280 Moin Sidiqqi, „Industrialization Cannot Wait“, African Business, July 2007, p. 20. 281 Čak 60 % zaposlenih u Podsaharskoj Africi radi u poljoprivredi. Vide­ ti: Stephen Williams, „Special Report: US – Africa trade“, African Bissines, November 2007, p. 44. 278

76

la je do cvetanja raznih neortodoksnih ilegalnih, alternativnih i okultnih ekonomija koje su marginalne u drugim regionima.282 Kapital, proizvodnja i stabilnost su uglavnom lokalizovani na ostrvima – geografskim i eksploatacionim. Sejšeli i Mauricijus, malene ostrvske zemlje, nalaze se na samom vrhu po skoro svim ekonomskim i razvojnim parametrima u regionu. Snažna vezanost ekonomskih aktivnosti u ostalim drža­ vama regiona za eksploatacione enklave ograđene bodljika­ vom žicom, „korisnu Afriku“, dovodi do toga da doprinos di­rektnih stranih investicija rastu standarda i poboljšanju životnih uslova stanovništva bude minimalan. U mnogim zem­ljama Podsaharske Afrike, čak i uz impresivne stope rasta BDP-a, nije došlo do značajnijeg porasta zaposlenosti ili standarda. Imali smo rast bez razvoja i industrijalizacije, iako je pre početka poslednje svetske ekonomske krize septembra 2008. godine kontinentalni BDP Afrike četiri godine za redom beležio rast veći od 5 %.283 Iako je region slabo integrisan u svetsku ekonomiju i čini mali, u mnogim važnim segmentima zanemarljiv, deo svetske trgovine, on je izuzetno zavisan od stanja svetske privrede. Zato su humanitarna pomoć i doznake iz inostranstva u mnogim zemljama najstabilniji izvor sredstava. Doznake koje šalje dijas­ pora su u nekim državama veće od direktnih stranih investicija. Procenjuje se da izvan Podsaharske Afrike ima oko 15 miliona ljudi rođenih na ovom kontinentu i da oni godišnje pošalju pre­ ko 39 milijardi dolara.284 Ali to je ipak suviše mali iznos da bi mogao da dovede do značajnijeg uključivanja regiona u global­ ne ekonomske tokove. Kada govorimo o globalizaciji i Pod­sa­ harskoj Africi, socijalne doznake, kao transfer društvenog kapi­ tala, često su značajnije od finansijskih transakcija. 282

Na primer, komercijalizacija procesa usvajanja dece, ne bez razloga naz­ vana „industrija usvajanja“, ima važno mesto u ekonomiji Ugande i drugih podsaharskih zemalja i sve češće predstavlja specifičan oblik trgovine ljudima. 283 Nicky Oppenheimer, „Why Africa Will Succeed“, New African, April 2007, p. 28. 284 Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 535. 77

Ekonomska situacija i istorijat pokušaja da se ona popra­ vi ne daju mnogo povoda za afro-optimizam u eri savremene globalizacije. Četiri petine svih afričkih zemalja spada u „Čet­ vrti svet“.285 „Biti afrička zemlja praktično garantuje članstvo u grupi najsiromašnijih.“286 Od svih bivših britanskih „poseda“ u Podsaharskoj Africi jedino u dijamantima bogatoj Bocvani provalija koja je na početku dekolonizacije delila Prvi i Treći svet nije dramatično povećana. Dubinu ovog jaza ilustruje po­­datak da je, na primer, BDP po glavi stanovnika 1955. godi­ ne u Velikoj Britaniji bio za 7 puta veći nego u današnjoj Zam­ biji, dok je pola veka kasnije ta razlika bila 28 puta,287 odno­ sno 27.000 %. Možemo govoriti o „bujanju Četvrtog sveta“288, „afrikanizaciji siromaštva“ i „vesternizaciji bogatstva“.289 Ohrabruje, ipak, činjenica da postoje sve veće ekonom­ ske razlike između pojedinih država – bar cela Podsaharska Afrika više ne deluje beznadežno. Iako se stalno pojavi neko novo veliko razočaranje,290 sve češće dobijemo i poneku pri­ ču o uspehu. Nažalost, one često bivaju iskorišćene kao povod za ponavljanje tvrdnji da su zemlje regiona same propustile ekonomske šanse i protraćile razvojnu pomoć i da su lokalni lideri lošim upravljanjem izgubili tržišta, čekajući još više pomoći i „svesno igrajući na kartu krivice Zapada“.291 Po mom mišljenju, ovakve tvrdnje nisu prihvatljive jer su bivše kolonijalne sile i SAD imale odlučujuću ulogu u ustoličavanju 285

Milanović Četvrti svet definiše kao zemlje čiji BDP po glavi stanovnika iznosi manje od trećine BDP-a po glavi stanovnika najsiromašnije zapadne zemlje. Videti: Branko Milanović, Odvojeni svetovi, op. cit., str. 64. 286 Ibid., str. 73. 287 Niall Ferguson, Empire, op. cit., p. 306. 288 Broj zemalja koje po Milanoviću spadaju u Četvrti svet povećao se sa 25 u 1960. na 71 u 2000. godini. Prema kriterijumu četiri sveta, kako ga je definisao Milanović, Bocvana je jedina zemlja Podsaharske Afrike koja se od 1960. pomerila naviše. Bocvana je prešla iz Četvrtog u Treći svet. 289 Branko Milanović, Odvojeni svetovi, op. cit., str. 73. 290 Na primer, sukobi koji su nedavno izbili u Maliju, Obali Slonovače i Ke­­ niji, državama koje su ranije navođene kao uzorne. 291 Robert Calderisi, The Trouble With Africa, Palgrave, New York, 2006, p. 5. 78

i održavanju afričkih režima, čak i onih koji su kasnije priba­ vili određeni stepen izborne legitimacije. Bivše kolonijalne sile su uspostavile neformalne mreže koje i danas imaju naj­ veću moć u mnogom afričkim državama. Doziranjem i uslov­ ljavanjem pomoći, a ponekad i direktnim vojnim mešanjem, naročito Francuske, zapadne sile su sprečavale da putem iz­­ bora na vlast dođe elita koje bi vodila stvarno nezvisnu po­­ litiku. Podsaharska Afrika praktično nije ni dobila priliku da iskoristi (ili propusti) svoje šanse.

Trade or Aid Mnoge zemlje regiona nisu u stanju da same zadovolje ni najosnovnije potrebe stanovništva. Čak i u Južnoj Africi, zemlji koju, po bogatstvu i razvijenosti, mnogi smatraju izu­ zetkom, strana pomoć, iako mnogo manja nego u Pod­­sahar­ skoj Africi u celini,292 čini 0,3 % BDP-a.293 U takvim uslovima razvojna politika prvenstveno je vođena interesima, shvata­ njima i ideologijama zapadnih donatora i međunarodnih fi­nan­sijskih institucija. Veliki broj rešenja koje su zapadni ak­­ te­ri nametali tokom prethodnih pet decenija pokazao se ne­­ dovoljnim, a neretko i kontraproduktivnim. Neki uticajni zapadni ekonomisti su verovali da slabost i mala veličina afričkih ekonomija omogućavaju da relativno skromna spoljna pomoć stvori izuzetne pozitivne efekte, od­no­sno da pomoć može dovesti do relativno bezbolne trans­ plantacije neoliberalnih preskripcija. Oni su polazili od poda­ taka koji pokazuju da, na primer, ako izuzmemo Južnu Af­­ riku, ostatak kontinenta proizvodi koliko i Belgija, da tipična afrička ekonomija294 ima prihode koji nisu veći od prihoda prosečnog predgrađa nekog od velikih američkih gradova ili 292

U čitavom regionu strana pomoć čini 5,1 % bruto domaćeg proizvoda. 2008 – The Little Data Book on Africa, The World Bank, 2009, p. 91. 294 Svetska banka i MMF u jednom periodu nisu objavljivali prosečne po­­ datke za ceo region, već podatke za „tipičnu afričku ekonomiju“ kako sami statistički podaci ne bi imali negativni uticaj na razvoj nekih od zemalja Podsaharske Afrike. 293

79

da sedište Svetske banke troši više struje za osvetljavanje svo­ jih kancelarija nego ceo Čad, država koja je dva puta veća od Francuske.295 Američka savezna država Njujork, u kojoj živi manje od 20 miliona ljudi, troši više energije nego cela Pod­ saharska Afrika.296 Osamdesetih godina prošlog veka proširilo se uverenje297 da pomoć predstavlja ključ rešenja i da samo treba animirati donatore. Prema ovom shvatanju, dovoljno velika zapadna po­­moć neminovno će dovesti do velikog potiska (aid-financed Big Push) koji će rezultirati izlaskom iz klopke siromaštva i uz­­leta (take-off) u samoodrživi razvoj.298 Smatralo se da pi­­ tanje da li pomoć dovodi do razvoja „ima očigledan odgovor“.299 Pomoć je trebalo da doprinese i da ovaj region „uhvati voz“ i uspešno se globalizuje. Ali, imajući u vidu depresivno stanje Četvrtog sveta i „afrikanizaciju bede“, možemo reći da je pomoć služila i kao alibi, jeftin izgovor za odbijanje Zapada da se suoči sa činjenicom da neoliberalni recepti, koji su u Prvom svetu rezultirali prosperitetom bez presedana u istori­ ji, izazivaju globalnu divergenciju s tragičnim posledicama u Podsaharskoj Africi. Ostaje pitanje zašto tri decenije od počet­ 295

Robert Calderisi, The Trouble With Africa, Palgrave, New York, 2006, p. 143. 296 Michael Howerton, „New York City Energy Use All Over the Map“, The Wall Street Journal, February 1, 2012, Internet, 10/03/13, http://blogs. wsj.com/metropolis/2012/02/01/new-york-city-energy-use-all-over-themap/. 297 Ključnu ulogu u njegovom prihvatanju imali su Džefri Saks, profesor na njujorškom Kolumbija univerzitetu i direktor Milenijumskog projekta UN, i grupa ekonomista čije su teorije (neretko opisivane kao „utopijske“) dobile značajno mesto i u formulisanju „milenijumskih razvojnih ciljeva“ koji, prema planu UN, treba da budu ostvareni do 2015. godine i da dovedu do značajnog smanjivanja siromaštva. 298 Videti: William Easterly, The White Man’s Burden, Pinguin, New York, 2006, p. 38. 299 Raghuram G. Rajan and Arvind Subramanian, „What Undermines Aid’s Impact on Growth?“, IMF Working Paper, June 2005, Internet, 03/05/08, http://www.imf.org/external/pubs/ft/wp/2005/wp05126.pdf. 80

ka globalnog neoliberalnog inženjeringa, u kome je davanje pomoći bilo jedno od glavnih oružja, nema ozbiljnijih poku­ šaja da se razviju i ponude originalna, nestandardna rešenja koja bi konačno pomogla da region „uhvati priključak“. Ako ostavimo po strani motive i stvarne ciljeve zapadnih donatora, vidi se da davanje pomoći nosi razvojne rizike koji ograničavaju njenu korisnost u politici prema siromašnim zemljama. Pomoć ne može da obezbedi, „kupi“ razvoj. Šta­ više, pokazalo se da navikavanje na pomoć ima velike ne­­ga­ tivne i destabilizujuće efekte. To je, na primer, izazivalo sma­ njivanje poreske discipline i dovodilo do porasta deficitarne budžetske potrošnje koja je vremenom gubila razvojnu funk­ ciju. Pomoć, čak i u zemljama s dobrim političkim okruženjem i manjom korupcijom, „finansira potrošnju, a ne investicije“. Velika pomoć je vodila i do rasta inflacije i preteranog koriš­ ćenja kritičnih resursa koji su često krajnje limitirani u siro­ mašnim zemljama Podsaharske Afrike.300 Nedavno je ustanovljeno da kada pomoć dostigne 8 % BDP-a njeno dalje povećavanje ima negativan uticaj na razvoj, bez obzira na to koliko dobru ekonomsku politiku sprovodi vlada. U nekim afričkim zemljama udeo pomoći u BDP-u godinama je bio oko 20 %. „Propadanje kapaciteta odigralo se tačno u periodu kada je dotok strane pomoći ubrzan do tačke da je oko 10 % ukupnog bruto domaćeg proizvoda čita­ vog regiona dolazilo od spoljne pomoći.“301 Frensis Fukujama ističe da je međunarodna zajednica bila „saučesnik u uništenju institucionalnog kapaciteta u mnogim zemljama u razvo­ ju“ i da je značajno doprinela „otežavanju situacije“ u Pod­ saharskoj Africi.302 Ne treba gubiti iz vida da u većini azijskih zemalja koje su zabeležile „uzlet“ tokom prethodnih decenija spoljna po­­ moć nije imala značajnijeg uticaja. Od brojnih velikih i malih azijskih tigrova i zmajeva samo je u Indoneziji, Južnoj Koreji 300

Videti: Ibid. Frensis Fukujama, Građenje države, Filip Višnjić, Beograd, 2007, p. 52. 302 Ibid., p. 51. 301

81

i Tajvanu finansijska pomoć iz inostranstva imala pomena vrednu ulogu. U temelju uspeha ovih zemalja, pa i činjenice da su rešile mnoge od velikih problema koji su prisutni u Pod­ saharskoj Africi, jeste trgovina (trade), a ne pomoć (aid). Ta­­ kođe, istočnoazijske države koje su danas ekonomski naj­us­ pešnije nikada nisu bile kolonije.303 Tek tokom poslednjih desetak godina došlo je do šireg prihvatanja stanovišta da je trgovina ključ i da regionu treba pomagati poboljšavanjem uslova trgovine, naročito obezbeđivanjem preferencijalnog pristupa i stimulisanjem trgovine koja ne bi bila vezana za iz­­voz sirove nafte, prirodnog gasa i minerala. Stiče se, međutim, utisak da su zapadne vlade manje volj­ne da otvore svoja tržišta nego što su bile spremne da is­­ pune obećanje dato još 1970. godine304 da će „ekonomski na­­predne zemlje“ izdvajati najmanje 0,7 % svog BDP kao „zvaničnu razvojnu pomoć“305 – samo pet od 22 zemlje na koje se odnosi obaveza iz rezolucije ostvarile su zacrtani cilj. Neki afrički lideri i novinari tvrde da region na Zapadu ima uglavnom neiskrene i škrte, „prijatelje za samite“,306 i da mno­ ga od pompezno datih obećanja zapadnih lidera, i kada je reč o pomoći i kada je reč o uslovima trgovinske razmene i inve­ sticijama, najčešće ne budu materijalizovana. Na primer, kampanja „Pošaljimo siromaštvo u prošlost“ (Make Poverty History), koju je Toni Bler promovisao noseći belu silikonsku narukvicu na samitu lidera grupe G8 2005. godine, bila je samo prividno vezana za borbu protiv siromaš­ tva u Africi i bolju budućnost kontinenta. „Očekivani su naslo­ 303

vi ‘Bler spasava Afriku’, ali oni bi bili istinitiji da su glasili ‘Za­­ boravite na Irak’.“307 Kako se pokazalo samo nekoliko meseci kasnije, britanskom premijeru je medijski publicitet o brizi za Afriku i potrebi udvostručavanja humanitarne pomoći bio potreban isključivo da bi skrenuo pažnju javnosti s neuspeha vojne intervencije u Iraku i neistina kojima je ona pravdana. Pomoć Africi stiže i kao „brend pomoć“. Korporacije, para­crkvene organizacije i estradne ličnosti sa Zapada pretvo­ rile su pomoć Africi u „pomodni asesoar kojim pokušavaju da povećaju poželjnost svog proizvoda“.308 Ovi preduzetnici ko­­ riste „Si-En-En efekat“, snagu koju nose slike bede i žrtava čija je patnja izvađena iz konteksta, da bi ostvarili ciljeve koji obično nemaju veze sa Afrikom, siromaštvom ili žrtvama. Postoje lobističke organizacije, kao što je „Save Darfur“ (Spa­ siti Darfur), koje veštim marketinškim kampanjama prikup­ ljaju milione dolara godišnje, iako nikada nisu poslale bilo kakvu pomoć gladnim i ugroženim ljudima koje navodno po­­ ku­šavaju da spasu. Pri tome, suma koju je „Save Darfur“ tro­ šio na skupu medijsku kompanju, u kojoj se insistira da nema napretka i da se genocid nastavlja, značajno je rasla čak i onda kada je broj žrtava nasilja dramatično i kontinuirano opadao.309 Ne samo da nisu od pomoći već ovakve akcije, kao i na­­ vodno filantropske kampanje zapadnih estradnih zvezda i javnih ličnosti, „ovekovečuju imidž Afrike kao osakaćenog kontinenta“.310 Afrikanci su izuzetno cinični prema ovakvim naporima. Čak i ako poverujemo da nema skrivenih motiva, njihov cilj je obično da isprave posledice, a ne da ukažu na uzroke koji dovode do pogoršavanja položaja regiona unutar neoliberalnog sveta. Agresivno delujući u zapadnim, posebno

William Easterly, The White Man’s Burden, op. cit., p. 283. „Resolution No. 2626 (XXV)“, UN General Assembly, 24 October 1970, Internet, 09/10/09, http://daccess-ods.un.org/TMP/6438529.html. 305 Od 1990. do 2000. godine pomoć iz industrijalizovanih zemalja opala je sa 0,33 na 0,22 % BDP. Videti: Stanley Fischer, „Globalization and Its Challenges“, Peterson Institute for International Economics, Washington, DC, January 19, 2003, Internet, 09/09/09, http://www.iie.com/fischer/ pdf/fischer011903.pdf. 306 Stella Orakwue, „Who Are Africa’s True Friends“, New African, July 2007, p. 78.

Paul Collier, „In pursuit of the $21 trillion“, Prospect, March 27, 2013, Internet, 06/04/13, http://www.prospectmagazine.co.uk/magazine/taxavoidance-paul-collier-david-cameron-g8/. 308 Carina Ray, „Dangers of Brand Aid“, New African, February 2008, p. 18. 309 Videti: Mahmood Mamdani, Saviors and Survivors, op. cit., p. 48. 310 Carina Ray, „Dangers of Brand Aid“, op. cit.

82

83

304

307

američkim medijima kao „koalicije“ ili grupe koje se navodno zalažu za „zaustavljanje nekažnjivosti“ i zaštitu ljudskih pra­ va,311 ove organizacije, zapravo, postaju organizam za sebe i igraju na kolektivne frustracije zapadne, prvenstveno ame­ ričke publike, na njihovu potrebu za stvaranjem iluzije moral­ nog pročišćenja ili voajerističke porive. Prva globalna medijsko-estradna komodifikacija pomoći bio je rok koncert Live Aid (živa pomoć), koji je organizovan isto­vre­ meno u nekoliko velikih zapadnih gradova312 za prikupljanje pomoći gladnima u Etiopiji 1985. godine. Ali sve je više Afrikanaca koji smatraju da bi državnu i estradnu pomoć koja dolazi sa Zapada adekvatnije bilo nazvati mrtva pomoć (dead aid) i da se može govoriti o „selebriti kolonijalizmu“.313 Štaviše, u vremenu kada slavne ličnosti imaju važnu ulogu „u procesu konstruisanja, posredovanja i konzumiranja modernih kulturnih identiteta“,314 neke podsaharske države su u svesti velikog dela zapadne publike postale neraskidivo vezane za holivudsku elitu i njihove pre­oku­ pacije. Na primer, Malavi je praktično poistovećen s Madonom, o Južnom Sudanu u udarnim terminima u američkim medijima govori Džordž Kluni, a Etiopija je dugo vremena bila „teritorija“ Andželine Džoli, „čirlidersice“ selebriti aktivizma.315 Na meti nije samo Podsaharska Afrika. Demi Mur je nedavno pokušala da „prisvoji“ Nepal, a Džejms Kamerun je svoj spasilački impuls i, kako je rekao, „unutrašnji bes“ usmerio na Brazil – tekst pod na­­ slovom „Od ‘Avatara’ do Amazona: krstaški pohod Džejmsa Ka­­ meruna“ objavljen je aprila 20101. godine na naslovnoj strani „Njujork tajmsa“.

Ali „spasavanje Afrike“ i drugih gladnih delova Trećeg sveta više nije „omiljeni hobi“ samo „ikoničnih slavnih lično­ sti“ i „pop političara“.316 Nikolas Kristof, kolumnista „Njujork Tajmsa“, postao je ne samo uticajni televizijski javni intelek­ tualac već i „autoritet“ koji često govori o Africi i razvojnim pitanjima studentima elitnih američkih univerziteta. Nažalost, on medijsku slavu prvenstveno duguje „banalnoj reprezenta­ ciji Afrike“, površnom (i često pogrešnom) uvidu u relevan­ tnu literaturu i prežvakavanju starih, neretko rasističkih ste­ reotipa koje „više priliči medijima koji nisu poznati po dobrom novinarstvu i društvenoj kritici“.317 Kristof u tekstovima u „Njujork Tajmsu“ redovno citira Džordža Klunija kao „glav­ nog eksperta“ za zločine u Darfuru, ali istovremeno zamera „sopstvenoj industriji“ što ne „pokrivimo genocid onako oz­­ biljno kako izveštavamo o, na primer, Tomu Kruzu“.318 Ipak, savremeni selebriti avanturizam i kolonijalizam, kao i „retorika belog spasioca“ kojom je obojen, predstavlja puko pre­ pakivanje, „apdejtovanje“ jednog starog fenomena. Naime, ev­­ ropski kolonijalizam je „obezbeđivao kontekst i prilike – tehno­ logiju, mreže, kapital, događaje, medije, osoblje i ‘civilizatorsku misiju’319 – pomoću kojih su pojedinci mogli da postanu slavni i uzdignu se iznad tradicionalih aspiracija određenih klasom, kas­ tom ili rodom“. Zato ne čudi da poznate ličnosti „nastavljaju da igraju različite, povremeno ambivalentne, uloge u postkolo­ni­jal­ nom svetu“.320 Ključnu novinu predstavlja činjenica da navodno bespomoćan „‘Treći svet i dalje biva viđen i predstavljen ‘zapadnim očima’, ali sve više su to ‘holivudske’ oči“.321

311

317

„Save Darfur“ je novac uglavnom trošio na „medijski blickrig“. Videti: Mahmood Mamdani, Saviors and Survivors, op. cit., p. 48. 312 Mediji su ga nazvali „globalni džuboks“. 313 Robert Clarke, „The Idea of Celebrity Colonialism“, in: Robert Clarke (ed.), Celebrity Colonialism: Fame, Power and Representation in Colonial and Postcolonial Cultures, Cambridge Scholars Publishing, Newcastle, 2009, pp. 1-2. 314 Robert Clarke, „Travel and celebrity culture: an introduction“, Postcolonial Studies, Vol. 12, No. 2, 2009, p. 148. 315 Kathryn Mathers, „Mr. Kristof, I Presume? Saving Africa in the footsteps of Nicholas Kristof“, Transition, Issue 107, 2012, p. 16. 84

316

Ibid., p. 15. Citirano prema: Ibid., p. 20. 318 U jednoj kolumni u „Njujork Tajmsu“ Kristof je napisao „...da najsiromašnije porodice na obrazovanje svoje dece troše koliko daju na vino, cigarete i pro­ stitutke, budućnost njihove dece bi bila transformisana“. Ibid., p. 19-21. 319 Fr. mission civilisatrice. 320 Robert Clarke, „The Idea of Celebrity Colonialism“ in: Robert Clarke (ed.), Celebrity Colonialism, op. cit., p. 2. 321 Lee Barron, „An actress compelled to act: Angelina Jolie’s Notes from My Travels as celebrity activist/travel narrative“, Postcolonial Studies, Vol. 12, No. 2, 2009, p. 213. 85

Neki Afrikanci su samo ironični, ali ima i onih koji veruju da zavisnost od pomoći koju promovišu zapadni političari i estradne zvezde „ubija“, stvara fatalni začarni krug daljeg siromašenja iz koga nema drugog izlaza izuzev još veće po­­ moći. Lukrativna industrija pomoći koja privlači veliku pažnju medija obezbedila je slanje milostinje, ali je istovremeno, pretvorivši politiku u borbu za državne institucije koje kon­tro­ lišu njenu distrbuciju, „učinila siromašne još siromašnijim, a rast sporijim“.322 Pomoć predstavlja „flaster rešenje koje može da ublaži trenutnu patnju, ali po svojoj prirodi ne može biti platforma za održivi dugoročan rast“.323 Ona neretko zamag­ ljuje globalne, strukturalne nejednakosti i afrikanizuje njiho­ ve uzroke koji imaju tragične posledice.

Cena pomoći Pomoć po pravilu nije bila bezuslovna. Od kraja sedam­ desetih godina prošlog veka do nedavnog početka „kineske ekspanzije u Africi“324 Podsaharska Afrika je razvojnu pomoć skoro isključivo dobijala u paketu s nametnutim reformama koje su nazvane „strukturalno prilagođavanje“.325 Za njihovu primenu bile su zadužene Svetska banka i MMF, glavne polu­ ge novog, internacionalizovanog imperijalizma. Neki autori ga nazivaju „pluralistički imperijalizam“ ili „institucionalni imperijalizam“, dok Hard i Negri smatraju da se ne može go­­ voriti o imperijalizmu, već o „imperiji“.326 322 Dambisa

Moyo, „Why Foreign Aid Is Hurting Africa“, March 21, 2009, The Wall Street Journal, Internet, 29/03/09, http://online.wsj.com/artic­ le/SB123758895999200083.html. 323 Ibid. 324 Nazivane i „kineski safari“. Videti: Harry Hurt III, „China’s Wide Reach in Afri­ ca“, The New York Times, July 19, 2009, Internet, 21/07/09, http://www.nyti­ mes.com/2009/07/19/business/19shelf.html?_r=1&pagewanted=print. 325 Ova ideja je promovisana na godišnjem zasedanju Svetske banke i MMFa u Beogradu septembra 1979. godine. 326 Koju oni definišu kao „koncept“ koji, između ostalog, karakteriše funk­ cionisanje režima koji efektivno upravlja svetom i nastoji da ostvari vlast čak i nad ljudskom prirodom. Videti: Majkl Hard i Antonio Negri, Imperija, IGAM, Beograd, 2005, pp. 6-9. 86

Ovaj novi imperijalizam dominaciju i potčinjavanje, neo­ kolonijalno „protezanje suvereniteta evropskih327 nacionalnih država izvan njihovih granica“,328 prvenstveno ostvaruje, ne korišćenjem vojne sile i brutalne represije, već uz pomoć „tržišnih sila“ i doziranja „finansijskih injekcija“. Transna­ci­o­ nalni imperijalizam ne zahteva postojanje transnacionalne vladavine – međunarodne institucije, čije funkcionisanje zavisi od volje velikih sila, imaju važnu ulogu, prvenstveno u smislu efikasnijeg, jeftinijeg i moralno prihvatljivijeg održavanja po­­ retka. Najmoćnije države, naročito SAD kao najveća sila, poka­ zale su da su spremne da ignorišu ove institucije kada smatraju da one ne deluju u njihovom interesu. Ovaj imperijalizam je manje transparentan od ranijih oblika i ne zahteva fizičko kon­ trolisanje i vršenje vlasti na dalekim i teško pristupačnim teri­ to­rijama, niti da državljani zapadnih zemalja (sem u izuzetnim situacijama i na relativno malim teritorijama) rizikuju svoje živote. Svetska banka i MMF, institucije koje mnogi kritičari smatraju ključnim polugama neokolonijalizma, postale su „vrhovni gospodari Afrike“.329 Programi strukturalnog prila­ gođavanja su od 1980. godine sprovedeni u čak 36 zemalja regiona. Fokus je bio na trojstvu nove ekonomske ortodoksi­ je, stabilizacija, privatizacija i liberalizacija, a rezultati su bili tragični. „U mnogim afričkim zemljama deindustrijalizacija se može povezati s liberalizacijom trgovine.“330 Strukturalno prilagođavanje je Podsaharsku Afriku gurnulo u začarani krug deglobalizacije iz koga nije lako naći izlaz. Što su zemlje regiona više izvršavale zahteve koji je trebalo da vode uklju­ čivanju u svetske tokove, to su imale manje proizvoda i indu­ strija kojima su, makar teorijski, mogle da se uključe u glo­ 327

Danas je ovom opisu potrebno dodati SAD, jedinu supersilu. Ibid., str. 8. 329 Asad Ismi, „Impoverishing a Continent: The World Bank and the IMF in Africa“, Policy Alternatives, July 2004, Internet, 06/05/08, http://www. policyalternatives.ca/documents/National_Office_Pubs/africa.pdf, p. 11. 330 World Development Movement, „How IMF, World Bank Failed Africa“, New African, Januaruy 2007, p. 16. 328

87

balnu ekonomiju. Pored toga, smanjivanje carina je oslabilo stabilnost budžetskih prihoda i dovelo do smanjenja investi­ cija u infrastrukturu, što je dodatno doprinelo deglobalizaci­ ji regiona. BDP Podsaharske Afrike (bez Južne Afrike) u periodu struk­turalnog prilagođavanja, od 1980. do 2001. godine, sma­ njen je za 43 %.331 „Između 1970. i 1990. godine Afrika je iz­­­gubila polovinu svog udela u svetskom tržištu.“332 Učešće u svetskoj trgovini palo je na ispod 2 %.333 Ovaj region je jed­ na od najvećih žrtava „proceduralista koji nisu zainteresovani za rezultate [rastući jaz], već za to da li su pravila sprovedena i da li se poštuju“.334 MMF, čije su dogmatske pozicije „miri­ sale na kolonijalizam“, „brkao je sredstva sa ciljevima, gubeći uvid o čemu, u krajnjoj liniji, treba brinuti“.335 Teško pojmljivi nedostatak empatije je bio odraz shvatanja zvaničnika MMFa da „patnja i bol postaju deo procesa iskupljenja, dokaz da je zemlja na pravom putu“ ka pokoravanju „jednoj ideologiji – tržišnom fundamentalizmu“.336 Nametanje uslova i pravila je uvek išlo uz privid dobro­ voljnosti – MMF je insistirao da „sporazumi diktirani od stra­ ne MMF-a“,337 koji su zahtevali ogromnu i neretko sasvim nepotrebnu socijalnu cenu, budu sklopljeni na zahtev vlade „zemlje-klijenta“ posle navodnih pregovora. To je mehani­ zam „dobrovoljnog potčinjavanja imperijalizmu globalne eko­ nomije“.338 Za razliku od klasičnog imperijalizma, on je multi­ 331

lateralan a sprovode ga međunarodne finansijske institucije koje imaju snažnu podršku brojnih eksperata. Možemo go­­vo­ riti i o „kriminalnom optimizmu Svetske banke i ostalih zapad­ nih donatora pomoći“.339 Razmere socijalne destrukcije i pat­ nje govore da nije samo optimizam bio kriminalan. Ima i onih koji smatraju da je „najveće oružje za masovno uništenje koje je ikada izmišljeno: internacionalni sistem kredita (dugova)“.340 Posledice nisu samo ekonomske. Zapadni donatori i insti­ tucije Breton Vudsa imaju mnogo veći uticaj na ishod demo­ krat­skog procesa nego glasači. U mnogim afričkim zemljama dobili smo vlade koje više nisu zainteresovane za „posao“ vladanja. Formalnom demokratizacijom i nametnutim, imi­ta­ torskim reformama države u Podsaharskoj Africi nisu posta­ jale bolje ili funkcionalnije, već neformalnije, a njihova moć „disperzivnija“, često raspoređena na način koji je omogućio brojne paradokse i pojavu različitih neortodoksnih oblika up­­ ravljanja. Umesto stvaranja efikasnijeg i odgovornijeg držav­ nog aparata, ovakve reforme su dovele do deinstitucionalizacije i „generalizacije neformalnih praksi“ i prevlasti onih „šema... čiji je cilj da modifikuju norme radi povećanja ličnih priho­ da“.341 Stoga možemo govoriti o reformama bez promena, skupom šminkanju sistema nejednakosti i dominacije. Reforme su najčešće nametane na način koji nije dovo­ dio do značajnijeg smanjenja korupcije, već do promene stra­ tegija grabeža koji je postao manje transparentan i prividno legalan, skriven u mreži kompanija i nevladinih organizacija. U pojedinim slučajevima kriminalizacija države i ekonomije, prvenstveno kroz stvaranje veza s globalnim kriminalnim mre­žama i privatizaciju sistema bezbednosti, predstavljala je deo „snažnih protivmera“ kojima su autoritarni režimi, naro­ čito od kraja Hladnog rata, reagovali na sve intenzivnije na­­

Howard Stein, The World Bank and the IMF in Africa, op. cit. Robert Calderisi, The Trouble With Africa, Palgrave Macmillan, Houn­ dmills, New York, 2006, p. 18. 333 Ernest Aryeetey et al., „Strengthening Africa’s Participation in the Global Economy“, UN University Center, Tokyo, 14. 04. 2008, Internet, 01/05/09, http://www.unu.edu/africa/ticad/strengtheningAfricasParticipation.html. 334 Branko Milanović, Odvojeni svetovi, op. cit., str. 166. 335 Džozef E. Stiglic, Protivrečnosti globalizacije, SBM-x, Beograd, 2002, str. 41-44. 336 Ibid., str. 49. 337 Ibid., str. 54. 338 Robert Cooper, „The New Liberal Imperialism“, The Observer, April 7, 2002, Internet, 14/04/02, http://www.guardian.co.uk/world/2002/apr/07/1.

Richard Dowden, Africa, op. cit., p.37. Pismo neimenovanog zambijskog novinara objavljeno na Internetu. Citi­ rano prema: James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 170. 341 Ibid., p. 311.

88

89

332

339 340

me­tanje demokratskih formi. Ove protivmere su po pravilu podrazumevale izgradnju institucionalne fasade demo­krat­ skog poretka. Olakom, retoričkom prihvatanju reformi koje su name­ tane sa Zapada doprinela je i činjenica da su zemlje Pod­sa­har­ ske Afrike „stekle veliko iskustvo u odnosima sa institucijama globalne vladavine“ i da su njihovi lideri svesni ogromnih „po­­ sle­dica političkog samoopredeljenja“.342 Formalno podrža­va­ jući neoliberalni poredak, podsaharski režimi obezbeđuju po­dršku zapadnih vlada. Čak i ako u nedemokratskim i repre­ sivnim režimima ne vide direktnu korist za svoje korporacije, zapadni i transnacionalni akteri su često smatrali da bi njihovo podrivanje bilo rizično, naročito ako se ima u vidu da ovi re­­­ žimi održavaju unutrašnji mir u meri koja sprečava da odre­ đena zemlja počne da ugrožava stabilnost međunarodnog po­­retka. Podsaharska Afrika predstavlja i tragično svedo­čan­ stvo o neskladu „liberalnih legendi i makroekonomske real­ nosti“.343 Razvojna retorika Svetske banke i MMF-a, pozivanje na dobru vladavinu ili transparentnost omogućilo je zapadnim silama da negiraju odgovornost za stanje Podsaharske Afrike. „Demokratizacija je, kakve li ironije, postala način da se odgo­ vornost za strukturalne probleme afričkih ekonomija prebaci isključivo na afričke vlade.“344 Povrh svega, često se pogrešno polazi od toga da je glo­ balna ekonomija nešto što je dato, a ne nešto što iziskuje ispu­ njenje velikog broja preduslova koji moraju biti stvoreni i obezbeđeni da bi navodno spontano širenje uopšte bilo mogu­ će. Svetska banka i MMF su, na primer, insistirali na otvaranju tržišta i brzoj liberalizaciji uvoza, obično kao preduslovu za otpis dugova ili dobijanje pomoći. Afrički lideri uglavnom nisu imali izbora i prihvatali su zahteve. Ali, na primer, od 1996.

do 2000. godine od svih zemalja u razvoju najveće stope rasta beležile su zemlje koje su odbijale da otvore domaće tržište i koje su sprovodile „restriktivnu politiku trgovine“.345 Prvih pet u tom periodu bile su Kina, Mozambik, Ekvatorijalna Gvineja i Dominikanska Republika. Izuzev u slučaju Ekvatorijalne Gvi­ neje, gde su otkrivene značajne rezerve nafte, rezultati posti­g­ nuti u ostale četiri države dovode u pitanje dogmu da libe­ra­ lizacija vodi do razvoja. Još je indikativniji primer Mauricijusa, zemlje koja je po ocenama same Svetske banke imala jednu od najzatvorenijih ekonomija, ali koja je od 1975. do 1999. ostvarivala prosečnu stopu rasta od 4,2 % i smanjila socijalne razlike. Mauricijus nije dugovao novac MMF-u i nije bio iz­­lo­ žen ucenama i uslovljavanju. Većina ostalih zemalja nije imala izbora. U korenu destruktivnog odnosa prema Podsaharskoj Af­­ rici i njenom razvoju leži činjenica da je na Zapadu izostalo jedno važno prilagođavanje – kada je reč o ovom regionu, „savremena ekonomska misao je nalik kolonijalnoj ili misio­ narskoj“.346 Ona je ostala verna devetnaestovekovnom shva­ tanju da su problemi uvek interni, a da rešenja mogu biti sa­­ mo eksterna. Strukturalno prilagođavanje ilustruje kako su afrička iskustva i specifičnosti, koje su oblikovali društvene i ekonomske odnose u regionu, diskvalifikovani ideološkim i rasističkim politikama upakovanim u formu ekonomske nuž­ nosti i, tokom poslednjih dvadesetak godina, poštovanja ljud­ skih prava. Neoliberalno prilagođavanje je dovelo i do toga da državna svojina i oslanjanje na sopstvene snage budu otpi­ sani kao socijalističke ideje. Tako je praktično diskvalifikova­ na mogućnost da budu tretirane kao „inteligentne političke odluke“.347 Pad Berlinskog zida je na Zapadu doveo do tri­ jumfalizma i „obožavanja tržišne ekonomije“, što je dodatno

342

345

Peter Burnell, „Globalizing Party Politics in Emerging Democracies“ in: Peter Burnell (ed.), Globalizing Democracy, op. cit., pp. 11-12. 343 Jean-Francois Bayart, „The Pardoxical Invention of Economic Moder­ nity“ in: Arjun Appadurai (ed.), Globalization, Duke University Press, Dur­ ham, 2001, p. 308. 344 James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 12. 90

Videti: World Development Movement, „How IMF, World Bank Failed Africa“, op. cit., p. 16. 346 Jean-Francois Bayart, „The Paradoxical Invention of Economic Moder­ nity“ in: Arjun Appadurai (ed.), Globalization, op. cit., p. 321. 347 Immanuel Wallerstein, The Capitalist World-Economy: Essays, Cambrid­ ge University Press, Cambridge, 1979, p. 91. 91

smanjilo šanse da će podsaharskoj Africi „biti dozvoljeno da razvije sopstveni jedinstveni put. Mnogo je verovatnije da će svako odstupanje od ortodoksne liberalne demokratije, svaka neverica u tržište, izazvati odmazdu.“348 Sve dok krajem devedesetih godina prošlog veka Kina nije počela da se značajnije angažuje u Podsaharskoj Africi, „siromašne zemlje skoro da nisu imale izbora. Morale su da traže novac za razvoj od zapadnih sila“349 i da prihvataju nji­ hova uslovljavanja. Kina nije državama regiona ponudila sa­­ mo ekonomske alternative, već partnerstvo i „model razvoja s kojim one mogu da se indentifikuju ako smatraju da im po­­ goduje. Kina insistira na pravu afričkih zemalja da autonomno definišu razvojne puteve zasnovane na njihovim jedinstvenim okolnostima i potrebama, kao što i sama radi.“350 Pri tome, „Kina je u poslednjoj deceniji iz siromaštva izvukla više svojih stanovnika nego što u Podsaharskoj Africi ima stanovnika, ali bez ikakve slobode izražavanja ili demokratije“.351 Afrikanci uglavnom ne doživljavaju Kinu kao neoimpe­ rijalističku silu. Za razliku od Zapada i Sovjetskog Saveza, Kinezi su tokom Hladnog rata nekim afričkim državama da­­ vali pomoć, koju su nazivali međunarodnom solidarnošću, i zauzvrat nisu očekivali bilo kakvu ekonomsku ili političku korist. To je jedan od razloga zbog kojih je imidž Kine u Pod­ saharskoj Africi danas veoma dobar, ne samo među vla­da­ jućim elitama (kojima se dopada kineski „vrednosno neut­ra­ lan“ pristup) već i među tamošnjim stanovništvom. Za razliko od Zapada, gde rast Kine često biva predstavljen pomoću pre­ teće slike „zmaja ubice“, u regionu dominira imidž dobro­ćud­ ne „zagrljene pande“ koja „doprinosi afričkom ekonomskom

razvoju pomoću infrastrukturnih projekata“352 od kojih su mno­gi u zemljama koje nisu bogate resursima od kojih bi Ki­­ na mogli da ima korist. Mnogima se dopada i to što Kinezi priznaju da Afriku pr­­ven­stveno posmatraju kao priliku da zarade novac i što svoje ekonomske interese ne kriju iza navodne borbe za ljud­ ska prava ili iskorenjivanje siromaštva. To kineski nastup, za­­ snovan na principu „uzajamne koristi“, čini mnogo iskrenijim od zapadnog, koji je i danas obeležen dvostrukim standardima. Ipak, vrednost afričkih proizvoda izvezenih u Kinu je prak­ tično zanemarljiva. Ova činjenica donekle relativizuje tvrdnju da Kina uspeva da razvija trade-not-aid alternativu afričkoj zavisnosti od pomoći. I ovde je često reč o jednosmernoj sa­­ radnji koja u prošlosti nije donela mnogo koristi zemljama regiona. Zato neki analitičari zaključuju da u Podsaharskoj Africi, ipak, nismo svedoci „smislene diversifikacije“ spoljno­ trgovinske razmene, već samo njenog „preusmeravanja pre­ ma Kini“.353 Borba za sirovinama bogatu Podsaharsku Afriku je danas prvenstveno okršaj dva ekonomska i diplomatska slona – nad­ metanje Kine i SAD koje liči na „drugu jagmu za Afriku“,354 sličnu grozničavom otimanju evropskih država za „ničiju zem­ lju“ od 1876. do 1912. godine. Bivše kolonijalne sile, naročito one koje su imale relativno male posede,355 teškom mukom održavaju stratešku prednost. 352 Yun

Claude Ake, „The unique case of African democracy“, International Affairs, Vol. 69, No. 2, 1993, p. 242. 349 World Development Movement, „How IMF, World Bank Failed Africa“, op. cit., p. 16. 350 „CHINA’S FOREIGN POLICY AND ‘SOFT POWER’ IN SOUTH AMERICA, ASIA, AND AFRICA“, U.S. Government Printing Office, Washington, April 2008, p. 106. 351 Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 497.

Sun, „China in Africa: Implications for U.S. Competition and Diplo­ macy“, Brookings, April 2013, Internet, 05/04/13, http://www.brookings. edu/research/reports/2013/04/china-africa-us-competition-diplomacysun. 353 David Coetzee et al., „The New Great Game“, Africa Report, January 2008, p. 61. 354 Julio Godoy, „The Second Scramble for Africa Starts“, IPS, April 20, 2009, Internet, 01/05/09, http://allafrica.com/stories/200904201447. html. 355 Portugal, Belgija, Španija, Nemačka i Italija.

92

93

348

Komplikovanje ekonomije Različita institucionalna rešenja i odgovori, koji su u bli­ žoj i daljoj prošlosti davani od strane kolonijalnih sila i afrič­ kih režima koji su se susretali sa ogromnim problemima, kakvi su retko zabeleženi u drugim delovima sveta, i danas predstavljaju velike prepreke ekonomskim aktivnostima i funk­cionisanju država. Neadekvatnost ovih odgovora, ali i veličina problema koji su uticali na njihovo formulisanje, u značajnoj meri su uslovili mesto Podsaharske Afrike u neoli­ beralnim globalizacijskim procesima. Na primer, kada je reč o porezima, jedan od razloga zašto su kolonijalne sile insistirale na „izmišljanju plemena“, čak i u onim delovima Podsaharske Afrike gde ona ranije nisu posto­ jala, jeste činjenica da je „fluidni identitet bio poguban po ubi­ ranje poreza“.356 Podjednako veliki problem predstavljala je i politička geografija, naročito mala gustina naseljenosti na veli­ kom, izuzetno teško pristupačnom terenu. „Kolonijalnim ad­­ ministracijama je bilo teško da ubiraju poreze od pojedinaca“, tako da su „uglavnom zavisile od naplaćivanja trgovinskih taksi“.357 Infrastruktura potrebna za ubiranje direktnih poreza bila bi skuplja od očekivanih prihoda koji se mogu ostvariti od raštrkanog i siromašnog stanovništva. Zato su i kolonijalne i domaće, postkolonijalne vlasti obično pribegavale indirektnim porezima, koji su jeftini za ubiranje, i koncesijama kao glavnim izvorima budžetskih prihoda. Indirektni budžetski prihodi, naročito različite takse na spoljnu trgovinu, u zemljama Podsaharske Afrike predstavljaju važan deo prihoda kojih ove siromašne zemlje ne mogu da se odreknu niti da ih zamene nekim drugim porezom. To u vremenu stalnog smanjivanja carina čini da pozicija preduzeća iz zemalja Podsaharske Afrike na globalnim tržištima postane još ne­­po­volj­ nija. Istovremeno, porezi na zarade i profit korporacija potpuno 356 John Lonsdale, „Globalization, Etnicity and Democracy: A View from the

Hopeles Continent“ in: A. G. Hopkins (ed.), Globalization in World History, op. cit., p. 207. 357 Jeffrey Herbst, States and Power in Africa, op. cit., pp. 116-117. 94

su proizvoljni i zapravo se određuju paušalno – zvanično ob­­jav­ ljene poreske stope su po pravilu skroz besmislene. To čini do­­ datnu prepreku ulasku nešpekulativnog i „nekriminalnog“ stra­ nog kapitala. Pored toga, strah od previsokih poreza ograničava uključivanje domaćeg privatnog sektora u spoljnu trgovinu ili pri­siljava preduzetnike da u cenu ukalkulišu najveći pretpo­ stavljeni iznos nepredvidivih nameta. Direktno oporezivanje je u Podsaharskoj Africi izuzetno teško i neisplativo i zbog ne­­pred­ vidivosti proizvodnje, uslovljene čestim prirodnim nepogodama, ali i zbog snaž­nog otpora stanovništva. Problem neisplativosti i izolovanosti velikih područja, u kojima je praktično nemoguće naplaćivati porez, paradokslano predstavlja i jedan od uzroka sta­bilnosti afričkih granica. Nepogodna humana geografija i hronično siromaštvo ne utiču samo na poresku politiku, već dovode i do nepouzda­ nosti skoro svih pokazatelja. Jedna od posledica ekonomije opstanka jeste činjenica da veliki broj stanovništva praktično ne učestvuje u komercijalnim odnosima i ekonomiji koju je moguće registrovati. Čak i ako sasvim zanemarimo neuspeš­ ne države, za koje, po pravilu, ne postoje ne samo relevantni podaci već ni uslovi za njihovo prikupljanje, suočavamo se sa činjenicom da je teško izmeriti ključne parametre u izuzetno siromašnim zemljama u kojima poljoprivreda u cilju održa­ vanja života predstavlja značajan deo ekonomije i gde veliki deo proizvoda nikada ne stigne na formalna tržišta. Ovo je problem i onda kada vlasti revnosno prikupljaju i dostavljaju podatke prema instrukcijama i metodologijama MMF-a, Svet­ ske banke ili agencija UN. MMF je, na primer, u slučaju Mali­ ja, dugo vremena demokratske, slobodne zemlje sa odgovor­ nom vladom, u tri izveštaja objavljena između marta 2003. i januara 2004. godine, izračunao da je stopa rasta BDP-a to­­ kom 2001. godine bila 1,5 %, 3,5 % i 13,3 %. Glavni razlog nije neprofesionalnost ili nestručnost ljudi u sedištu MMF-a i institucijama u Bamakou, već „činjenica da je svaka statistika klimava u jako siromašnim zemljama“.358 358

William Easterly, The White Man’s Burden, op. cit., p 222. 95

Nepouzdanosti mnogih ekonomskih pokazatelja do­­pri­nosi i ogroman značaj neformalne ekonomije i sivog tržišta – i kada govorimo o nacionalnim ekonomijama i o ekonomskoj razmeni sa susednim zemljama. „Nezabeležna trgovina izme­đu zemalja u Podsaharskoj Africi približno je jednaka zabe­leženoj trgovini.“359 Procenjuje se da je u nekim zemljama čak 90 % ekonomije nefor­ malne prirode i da nije uključeno u sta­tistiku. Veruje se da u više­ milionskom Lagosu, ekonomskoj pre­­stonici Nigerije, neformalne transakcije čine 60 % ukupne ekonomske aktivnosti.360 Veliki deo ovakve „ekonomije u sen­ci“ nema veze s kriminalom i pri­me­ renije je nazvati je vandr­žavnom nego ilegalnom ili kriminalnom. Ipak, nemogućnost da ona bude oporezovana ima velike nega­ tivne posledice po razvoj, naročito na preko potrebne investicije u obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i infrastrukturu. Geografska izolovanost i siromašna, slabo pokretljiva po­­ pulacija nisu pogodovale ni razvoju transportnih i infrastruk­ turnih koridora i veza koje bi pomogle razvoju ekonomije i uključivanju u globalne tokove. U velikim delovima centralne Afrike suočavamo se s potpunim nepostojanjem puteva. Ve­­ like razdaljine i geografska izolacija doveli su i do umnoža­ vanja broja posrednika koji povezuju stanovnike regiona sa spoljnim svetom, što dodatno uvećava troškove i cene trans­ porta. Na primer, 2012. godine troškovi transporta automo­ bila od Kine do Tanzanije bili su 4.000 dolara, a od Tanzanije do Ugande, koja nema izlaz na more, 5.000 dolara.361 Samo jedna američka avio-kompanija leti u Podsaharsku Afriku – veze uglavnom održavaju nacionalni avio-prevoznici bivših kolonijalnih sila po tarifama koje su mnogo veće po milji leta nego na drugim transnacionalnim rutama.362 Mnoge zemlje

nemaju više od nekoliko stotina kilometara asfaltnih puteva, a na celom kontinentu postoji samo nekoliko funkcionalnih železničkih pruga. Konkurentnost dodatno smanjuje ne­­po­ uzdano snabdevanje električnom energijom. Čak i u Južnoj Africi višesatna isključenja struje su česta – čak 9 % kompanija smatra da je neredovno snabdevanje električnom energijom jedno od glavnih ograničenja u poslovanju.363 Telekomunikacione veze nisu samo loše i nepouzdane, već su, tamo gde funkcionišu, izuzetno skupe – cena preno­ šenja jednog megabajta putem širokopropusne veze u Južnoj Africi je 50 puta veća nego u SAD.364 Godine 2010. čak 19 pri­obalnih zemalja Podsaharske Afrike nije imalo široko­pro­ pusnu internet vezu, izuzev one najskuplje, satelitske.365 U jednom broju država praktično je preskočen stadijum fiksne telefonije, tako da je telefoniranje danas moguće samo pomo­ ću mobilnih mreža, iako nepouzdanost i slaba pokrivenost teritorije često zahtevaju istovremeno korišćenje usluga više (ili svih) operatora mobilne telefonije. To su samo neki od razloga zašto poslovanje u Podsaharskoj Africi iziskuje naj­ komplikovaniju i najskuplju logistiku na svetu.366

359

Carolyn Nordstrom, Shadows of War, op. cit., p. 197. George Packer, „Lagos: Where the World Turned on its Head“, The Africa Report, January 2007, p. 40. 361 „Aspiring Africa“, The Economist, March 2, 2013, p. 12. 362 Cene su jedino poredive sa cenama avionskih karata između malih ka­­ ripskih država. U oba regiona često je jedino moguće, ili bitno jeftinije, leteti između dva glavna grada preko evropskih, odnosno američkih metropola, nego korišćenjem nacionalnih avio prevoznika.

p. 78. 365 „New Cables Will Kick-Start Africa’s New Broadband Era“, Reuters, Sep 3, 2009, Internet, 08/09/09, http://www.reuters.com/article/pressRele­ ase/idUS142851+03-Sep-2009+PRN20090903. 366 Abver Versi, „The Science and Art of Logistics in Africa“, African Business, July 2007, p. 14. 367 Videti: Robert O. Collins and James M. Burnes, A History of Sub-Saharan Africa, op. cit., p. 319.

96

97

360

Etnička i rasna akumulacija Pre kolonizacije mnogi Afrikanci svoj identitet nisu vide­ li „šire od porodičnog stabla ili sela“.367 Tribalizacija i deljenje siromašnih afričkih društava koje su sprovodile kolonijalne sile, kao i „neodgovarajući sistem višestranačke izborne 363

2008 – The Little Data Book on Africa, The World Bank, op. cit., p. 90.

364 Nicholas Norbrok, „Twist in the Cable“, The Africa Report, January 2008,

de­mokratije po principu ‘pobednik uzima sve’“368 koji je na­­ metan (odnosno „indukovan“, u žargonu Svetske banke) u af­­ričkim državama, pogodovali su shvatanju politike kao pra­ va na apsolutnu vlast nad ekonomskim tokovima, resursima i razvojem. Vladajuće elite su smatrale da su „vlasništvo i eks­ ploatacija prirodnih resursa posao s nultim zbirom“ i da uko­ liko oni, ili njihova etnički definisana politička baza, nemaju direktnu korist, onda ti „resursi neće biti razvijeni“.369 Preda­ torska kontrola nad ekonomijom pravdana je shvatanjima ko­­ja su reprodukovala logiku kolonijalne tribalizacije for­mu­ lisanu izrazima kao što su „sad je naš red da jedemo“ i „jarac pase gde god da je vezan“. Kolonijalne vlasti, koje su mnogi Afrikanci videli kao „vek­tor modernosti i socijalnog unapređivanja“,370 nisu se ba­­ vile samo izmišljanjem i politizacijom identiteta, već su ih ve­­­zivali za određene ekonomske aktivnosti i poslove. Važan uzrok netransparentnosti i zatvorenosti ekonomskih tokova u Podsaharskoj Africi jeste činjenica da su ključni sektori (tr­­­ govina mesom, transport, bankarstvo itd) u pojedinim zem­ ljama monopolisani od strane kompaktnih etničkih mreža ili tajnih društava, od kojih su neka autohtona, a neka evropskog porekla. Muška, i u retkim slučajevima ženska, tajna društva ima­ ju ogroman društveni, politički i ekonomski uticaj u najširem smislu. U regionu postoji dugačka tradicija ovih društava sa snažnom i razvijenom hijerarhijom, čiji članovi poseduju taj­ na znanja. Članovi su obično stariji muškarci i ona imaju važ­ nu ulogu u isključivanju mlađih pripadnika zajednice iz pro­ cesa donošenja odluka. U nekim delovima Podsaharske Afrike članovi ovih društava su svi stariji muškarci i njihovo posto­ janje nije tajna, ali obredi inicijacije i različita, manje ili više ezoterična znanja jesu. Modernizacija i razvoj birokratske dr­­ žave, suprotno očekivanjima, nisu umanjila značaj ovih dru­ 368

Richard Dowden, „An Alien Inheritance“, op. cit. 369 Ibid. 370 Jean-Francois Bayart, The Illusions of Cultural Identity, op. cit., p. 26. 98

štava, mada ona danas u mnogim zemljama imaju snažnu kon­kurenciju od masonskih loža i sličnih „klubova“ koji su u region stizali od početka kolonijalne ere. Mnoga tradicional­ na tajna društva imaju svoj „pravosudni sistem“ i neretko su u stanju da sankcije primene i na pripadnike zajednice koji nisu članovi društva. „U mnogim delovima Afrike njihove ak­­ tivnosti su povezane s korišćenjem maski, što sugeriše da je moć skrivena i da nikada nije sasvim onakva kakva izgleda; ona je po prirodi misteriozna.“371 Poslovi se, po pravilu, ugovaraju na poverenje, često bez bilo kakvog pisanog traga i uz saradnju s korumpiranim dr­­ žavnim službenicima i ministrima koji su neretko pripadnici druge etničke zajednice ili nisu članovi tajnog društva. Kas­ tinska, etnička ili srodnička specijalizacija je nastavljena i po­­ javom novih profesija i grana ekonomije – njihov dolazak je praćen borbom različitih zajednica za uspostavljanje kontrole nad novim tržištem. Važnost srodstva i sistema koji su na nje­ mu izgrađeni jedan je snažnih argumenata u prilog shvatanja da Podsaharska Afrika sama „odbija da se integriše u kapita­ lističku ekonomiju“.372 Akumulacija viška vrednosti se i dalje ostvaruje prvenstveno na srodničkoj ili etničkoj osnovi. U Podsaharskoj Africi, mnogo više nego u drugim delo­ vima sveta, globalne komercijalne i ideološke veze bivaju fil­ trirane kroz specifične mreže, kao što su etničke dijaspore, posredničke kompanije, islamska bratstva, karteli, hrišćanske crkve i naoružane mafije. Personalizovana tržišta, kakva ne­­ ret­ko podrazumevamo kada govorimo o globalizaciji, u Pod­ saharskoj Africi su uglavnom fikcija. Ekonomije pojedinih ze­­ma­lja su u velikoj meri pod kontrolom pripadnika neautoh­ tonih etničkih zajednica, uglavnom doseljenih tokom perioda kolonijalne uprave. Tako, na primer, skoro sva velika ne­­držav­ na preduzeća u Keniji u vlasništvu su Indusa, iako oni čine 371

Videti: Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., pp. 78-79. 372 Jean-Francois Bayart, „The Paradoxical Invention of Economic Moder­ nity“ in: Arjun Appadurai (ed.), Globalization, op. cit., p. 309. 99

manje od 1 % stanovništva. Slična situacija je i u drugim zem­ ljama Istočne Afrike. Na zapadu Afrike istu ulogu imaju Li­­ banci, dok u Južnoj Africi ekonomiju praktično kontrolišu bel­ci i Indusi, mada politika „crnog ekonomskog osna­ži­ vanja“373 počinje da daje rezultate i da donekle ublažava po­­ sledice višedecenijskog isključivanja crnog stanovništva s ključ­nih pozicija u ekonomiji Južne Afrike. Ipak, ekonomske razlike su i dalje u značajnoj meri rasne. U nekim afričkim zemljama ogromnu ulogu u ekono­ miji imaju Parsi,374 Jermeni, kiparski Grci i doseljenici iz biv­ še kolonijalne sile (ili sila). Mauricijus ima treći najviši BDP po glavi stanovnika u Podsaharskoj Africi, ali 70 % stanovniš­ tva čine Indusi i Kinezi. Zato se rezultati ove zemlje, čiji je BDP po glavi stanovnika sedam puta veći od regionalnog,375 često tumače kao „kvazi-afrička priča o uspehu“.376 Među naj­ ­uspešnijima je i Bocvana – pored pronalaska velikih nalazišta dijamanata sedamdesetih godina prošlog veka, razvoju i sta­ bilnosti je pogodovala etnička homogenost stanovništva, što je retkost u regionu.377 Uz Mauricijus i Bocvanu, Južna Afrika predstavlja jedinu zemlju regiona koju ozbiljnije razmatraju obični investitori, oni koji nisu zainteresovani za visokorizične i potencijalno 373

Engl. Black Economic Empowerment. Parsi su se tokom britanske kolonijalne vlasti doselili iz Indije u koju su nekoliko vekova ranije stigli iz Irana. Britanski kolonijalisti su ove zoroa­ strijance smatrali „približno Englezima“, najmanje „primitivnim“ od svih orijentalnih „urođenika“ i svojim omiljenim „namesnicima“ širom tran­ skontinentalne imperije. Najpoznatiji „afrički“ Parsi je Faruh Bulsara (Fredi Merkjuri), legendarni pevač britanske grupe Queen. Svake godine hiljade obožavalaca poseti Stoun Taun, grad na Zanzibaru u kome je rođen. Videti: T. M. Luhramann, The Good Parsi: The Fate of Colonial Elite in a Postcolonial Society, Harvard University Press, Cambridge, 1996. 375 2008 – The Little Data Book on Africa, The World Bank, op. cit., p. 66. 376 Thomas Hylland Eriksen, „A Non-Ethnic State for Africa?“ in: Paris Zeros (ed.), Ethnicity and Nationalism in Africa, Palgrave, New York, 1999, p. 50. 377 Nasuprot tome, Somalija, takođe, za podsaharske standarde, etnički homogena zemlja, postala je „neuspešna država“. 374

100

visokoprofitabilne poslove ili strateške sirovine. Mnogi su posle ukidanja aparthejda 1994. godine verovali da Južna Af­­rika predstavlja najveću afričku nadu za „socijalno uk­­ ljučenje u novu globalnu ekonomiju“.378 Ali iako je od 1994. ostvaren značajan napredak u nekim oblastima, Južna Afrika u mnogim segmentima postaje sve manji izuzetak. Umesto da se približava Prvom, ona po mnogim parametrima ide ka Četvrtom svetu. „Posle 14 godina demokratije, Južna Afrika je sve samo ne društvo u čijem centru su ljudi, dok granice sloboda i mogućnosti da se ljudski ostvare nisu proširene za siromaš­ nu“379 većinu stanovništva. Nesumnjivi uspesi Južne Afrike ostaju u senci ovog ogromnog neuspeha: skoro sva najvažni­ ja očekivanja su izneverena, a socijalna i ekonomska situaci­ ja siromašnih često je sve gora. I pored značajnih prednosti, Južna Afrika nije uspela da razvije alternativu i model koji bi mogao da pomogne ostalim državama regiona da nađu reše­ nje za problem siromaštva. Jedan od uzroka ovog neuspeha je „pogrešan sistemski izbor“, činjenica da su političari koji su zemlju vodili od ukidanja aparthejda „odlučili da ovekoveče neoliberalni kapitalizam, da daju veću slobodu korporacija­ ma i da nepotrebno brzo integrišu Južnu Afriku u strukture globalnog kapitalizma“.380 Zato tvrdnja, zapisana u jednom od kanonskih tekstova afrikanizma i postkolonijalnih studija, da vladajuća elita „ne osjeća obavezu da preobrazi naciju, nego služi samo kao pri­ jenosni lanac kapitalizmu, koji se danas krije iza neokapita­ lizma“381 danas deluje tačnija nego daleke 1961. godine, kada je objavljena. Mada se postavlja pitanje, imajući u vidu neka od ograničenja i uslovljavanja koja smo naveli, koliko je 378

Manuel Castells, End Of Millenium, op. cit., p. 121. Sampie Terreblanche, „The Developmental State in South Africa: The Difficult Road Ahead“ in: Peter Kagwanja and Kwandiwe Kondlo (eds.), State of the Nation: South Africa 2008, HSRC Press, Cape Town, 2009, pp. 110-111. 380 Ibid. 381 Frantz Fanon, Prezreni na svijetu, op. cit., str. 86. 379

101

realno očekivati da u značajnijem broju država regiona dođe na vlast elita koja ne bi bila prenosni lanac neoliberalnog sistema. Ne treba gubiti iz vida ni da se Podsaharska Afrika suočava s najgorim i najperverznijim aspektima „lešinarskog kapitalizma“ – zemlje regiona su glavna i laka meta zapadnih „lešinarskih fondova“.382 Današnje stanje Podsaharske Afrike i snaga faktora koji ga održavaju sugerišu da značajniji napredak regiona, naro­ čito kada je reč o ekstremnom siromaštvu i njegovim brojnim posledicama, zahteva radikalno „prilagođavanje“ i preispiti­ vanje neoliberalnog sistema, formulisanje novih principa i okvira koji bi uzimali u obzir i afrička iskustva i okolnosti. Ali u vremenu kada smo svedoci globalnog trijumfa neolibera­ lizma i frustrirajuće slabosti alternativa, to ne deluje izgled­ no.

382

Ovi investicioni fondovi kupuju dugove afričkih zemalja kada je njihova vrednost najmanja, obično tokom ratova ili velikih unutrašnjih lomova, a kada „cena“ duga poraste, koriste zapadne sudove kako bi profitirali, najčešće tako što zahtevaju da sud donese odluku da finansijska pomoć zapadnih država bude direktno prebačena na njihove račune. Videti: Heather Stewart and Greg Palast, „Liberian leader urges MPs to back action against vulture funds“, The Guardian, 25 February 2010, Internet, 03/03/10, http://www.guardian. co.uk/world/2010/feb/25/liberia-president-backs-vulture-fund-law. 102

Strategije uključivanja Ekstrakciono uključivanje Podsaharska Afrika je krajnje selektivno uključena u glo­ balizacijske procese. „Specifični oblici ‘globalne’ integracije na kontinentu koegzistiraju sa specifičnim – i podjednako ‘glo­ balnim’ – oblicima isključivanja, marginalizacije i izopšta­va­ nja.“383 Ali čak i značajnije uključivanje pojedinih zemalja re­­giona u svetske tokove po pravilu nije dovodilo do smanji­ vanja izopštenosti njenog stanovništva. Najčešće je posredi uključivanje malih i krajnje marginalnih prostora, mereno bro­jem stanovnika čija je egzistencija vezana za ta područja. Logika ovakvog uključivanja prati francusku podelu iz koloni­ jalnog doba na „korisnu“ i „beskorisnu“ Afriku. Uključivanje je prvenstveno ostalo ograničeno na visokoprofitabilne en­­ klave proizvodnje za izvoz i iskorišćavanje resursa, mada je nekada reč i o tačkama koje su umrežene u bogato sponzo­ risane globalne projekte, kao što je konzervacija određenih oblasti ili spasavanje ugroženih životinjskih vrsta. Eksploatacione enklave čine deo transnacionalnih mre­ ža koje povezuju ekonomski vredne prostore rasute širom sveta. Ove mahom minijaturne enklave uglavnom se nalaze na područjima bogatim naftom, zlatom, dijamantima i retkim metalima i predstavljaju delove Podsaharske Afrike koji su najbolje uključeni u globalne strukture. Globalne veze se, me­­ đutim, odlikuju diskontinuitetom – „one se, kako često može­ mo čuti, protežu po celom svetu, ali ga ipak ne pokrivaju“.384 Veliki delovi Podsaharske Afrike su naprosto izostavljeni iz ovakvih mreža koje se odlikuju skokovitošću a ne prosti­ra­ njem, ni, što je ovde ključno, neprekinutim tokom. „Kada razmišljamo o globalizaciji, navikli smo se na jezik globalnih tokova, ali tok je izuzetno loša metafora za povezanost poseb­ nih izdvojenih tačaka i umreženost enklava koju uočavamo 383 384

James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 41. Ibid., p. 14. 103

kada posmatramo afričko iskustvo globalizacije.“385 U ovom regionu globalizacija, po pravilu, „ne teče“ i stoga sa istom efikasnošću s kojom spaja profitabilne enklave isključuje sve što je između tih prostora. Umesto konvergencije, ona naj­češ­ će proizvodi „diskonekciju, segmentaciju i segregaciju“.386 Tehnološki razvoj čini da, pored vađenja nafte i prirod­ nog gasa, i ostale eksploatacione aktivnosti postanu manje radno intenzivne. Veze koje se uspostavljaju radi sprovođenja ekstrakcionih delatnosti mogu da zaobilaze područja na koji­ ma živi ogromna većina stanovništva. Zato najviše mogućno­ sti za ograničeno uključivanje pružaju šverc ili krađa resursa. Ipak, za funkcionisanje ovih enklava, koje su često ograđene visokim zidovima, važne su vladajuće elite koje „čuvaju kapi­ je“, čak i u slučajevima kada su bezbednosne funkcije u enkla­ vama i oko njih u potpunosti prepuštene „privatnim izvođa­ čima“, bez učešća državnih snaga bezbednosti. Sirovine su sve značajnije za funkcionisanje globalnih tržišta, naročito od početka ubrzane industrijalizacije Indije i Kine. Dramatičan porast kupovne moći potrošača u Aziji doveo je do neplani­ rano velikog i naglog povećanja tražnje za brojnim kritičnim sirovinama, naročito retkim metalima i rudama. Najveće re­­ zerve ovih sirovina koncentrisane su u Kini, Podsaharskoj Af­­ rici i Latinskoj Americi. Uključivanje eksploatacionih enklava može dramatično naduvati statističke podatke koje koristimo kada govorimo o stanju ili rastu nacionalnih ekonomija, a da pri tom stanov­ ništvo od tog rasta praktično nema nikakvu korist. Van ovih enklava, koje možemo nazvati tačkama ili oazama, nalaze se ogromni prostori neprofitabilne i marginalizovane Afrike, zanemarene zone ekonomije opstanka i „administrativnog aparthejda“387 na kojima nailazimo na lepezu vandržavnih oblika kontrole i regulacije u rasponu od tradicionalnih lokal­

nih političkih autoriteta do banditizma i vladavine paravojnih komandanata. Ali „prokletstvo resursa“ u Podsaharskoj Africi nije samo faktor koji sprečava razvoj. U nekim delovima ovog izuzetno siromašnog regiona potreba da se ostvari dominacija nad prostorom i resursima koji mu „pripadaju“ podrazumeva eli­ minisanje stanovništva. U određenim okolnostima to može može da dovede do situacije u kojoj „vrednost stvari obično prevazilazi vrednost ljudi. To je jedan razloga zašto time uz­­­ rokovani oblici nasilja često za glavni cilj imaju fizičko uni­ štenje ljudi (masakri civila, genocid, različiti načini ubijanja...) i primarnu eksploataciju stvari. Ove forme nasilja (rat je samo jedan njegov aspekt) doprinose uspostavljanju suvereniteta van države, a zasnovani su na zbrci moći i činjeničnog stanja, javnih poslova i privatne vlade“.388 U nekim slučajevima nad profitabilnim prostorom „kori­ sne Afrike“ nije moguće uspostaviti jasnu kontrolu. Tada se razvija „ekonomija nasilja“ u kojoj se za finansijski kolač bore lokalne vlasti, građanske organizacije, eko-plaćenici, para­ vojne grupe, gerilske vojske i verski kultovi.389 Na primer, eks­­ploatacija visokokvalitetne nafte u prostranoj delti reke Niger već decenijama održava jednu ovakvu lokalnu ekono­ miju nestabilnosti i nasilja, ali i privredu Nigerije, druge naj­ veće ekonomije u Podsaharskoj Africi. Borba se često vodi oko onog što transnacionalne naftne kompanije troše na sa­­ radnju i angažovanje lokalnih zajednica. Ideja „naše nafte“390 388

Ibid., p. 47. Ibid., p. 49. 387 Mats R. Berdal and David M. Malone, Greed and Grievance, op. cit., p. 164.

Achille Mbembe, „At the Edge of the World: Boundaries, Territoriality, and Soverenity in Africa“ in: Arjun Appadurai (ed.), Globalization, op. cit., pp. 23-24. 389 Michael J. Watts, „Tipping Point: Slipping Into Darkness“, Niger Delta: Economies of Violence Project, 2009, Internet, 1/10/09, http://geography. berkeley.edu/ProjectsResources/ND %20Website/NigerDelta/WP/23TippingPoint_Watts.pdf. 390 Jedan od razloga zašto je „manjinsko pitanje“ toliko važno u Nigeriji pred­ stavlja činjenica da u delti Nigera „manjine proizvode nacionalno bogatstvo koje većine koriste da bi razvile svoje oblasti“. James Tar Tsaaior, „In the Name of the Father... Masculinity, Gender Politics and National Identity Formation in Postcolonial Nigeria“, Le Simplegadi, Vol. 8, No. 8, 2010, p. 43.

104

105

385 386

dovela je do pojave novih partikularizama i identiteta, pa i separatističkih tendencija. Ali snage koje ih artikulišu i koje učestvuju u petro-ustanku391 u delti toliko su podeljene da samo doprinose stanju anarhije i formiranju destruktivnih za­­­jednica nasilja. Iz njih danas ne može da nastane pokret ko­­ji bi mogao da ugrozi suverenitet Nigerije i da dovede do odvajanja ovog resursima bogatog dela nigerijske federacije iz kojeg dolazi 80 % prihoda države i 96 % zarade od iz­­vo­ za.392 Nasilje i kriminalizacija delte Nigera još više su smanjili mogućnosti da frustrirano stanovništvo, koje u zagađenom okruženju živi u bedi koja tera na očajanje, postane uključeno i da „oseti rast u svojim novčanicima“.393

Kriminalizacija alternativa Tipičnog stanovnika Podsaharske Afrike, gde god pokuša da krene, čekaju ogromne prepreke: od spoljnih zidova, kako onih starih, prirodnih (Sahara, Sredozemno i Arapsko more i dva okeana), do novih, uglavnom veštačkih (vize, visoka cena puto­ vanja i rasizam). Ništa propusnije nisu ni unutrašnje granice, bez­ dan koji deli želje i mogućnosti. Društvena mobilnost je teška ko­­­liko i ulazak u „tvrđavu Evropa“ čiji su zidovi sve viši, mada su danas kamuflirani neoliberalnim novogovorom, pojmovima kao što su „politika čistih ulica“ ili „politika nulte tolerancije“.394 391

Michael J. Watts, „Petro-Insurgency Or Criminal Syndicate?“, Niger Del­ta: Economies of Violence Project, 2008, Internet, 10/10/08, http://geo­ graphy.berkeley.edu/ProjectsResources/ND %20Website/NigerDelta/ WP/16-Watts.pdf. 392 Michael J. Watts, „The Sinister Political Life of Community“, Niger Delta: Economies of Violence Project, 2004, Internet, 10/10/08, http://geograp­ hy.berkeley.edu/ProjectsResources/ND %20Website/NigerDelta/WP/3Watts.pdf. 393 Yomi Oruwari, „Social Inclusion Of the Disadvantaged Groups in OilBased Development“, Niger Delta: Economies of Violence Project, 2006, In­­ ternet, 10/10/08, http://geography.berkeley.edu/ProjectsResources/ND %20Website/NigerDelta/WP/12-Oruwari.pdf. 394 Zigmund Bauman, „Turisti i vagabundi“ u: Vladimir Vuletić (priredio), Globalizacija – mit uli stvarnost, op. cit., str. 262. 106

Za razliku od kritički opredeljenih delova intelektualne i političke elite regiona, koji u globalizaciji prepoznaju novo ime za kolonizaciju, potčinjavanje i eksploataciju, u stavu sto­ tina miliona građana koji su uhvaćeni u „zamke siromaštva“395 nema ničega alterglobalizacijskog ili antiglobalizacijskog, iako posledice različitih globalizacijskih procesa na razne načine utiču na njihove naizgled izolovane živote, čineći ih neretko još težim. Oni koji žive „na dnu“ globalizaciju prvenstveno percipiraju kao mogući izlaz, povod za razvijanje novih stra­ tegija opstanka, bez obzira na to da li one nekome deluju kao nevoljno pristajanje ili dobrovoljno pokoravanje. Prihvataju se i alternative koje su izuzetno rizične i čije su šanse za uspeh minimalne. To je slučaj s hiljadama onih koji su putovanje u obećane zemlje modernosti i prosperiteta završili kao leševi na plažama Španije i obalama Jemena. Ipak, čak se i u dinamici ovog procesa može videti da stanov­ nici Podsaharske Afrike, i kada su isključeni, nisu i izolovani od globalnih dešavanja. Naime, iako velika svetska ekonom­ ska kriza, koja je počela 2007. godine, vodi daljem pogorša­ vanju standarda i uslova života južno od Sahare, to ne znači i povećavanje broja ilegalnih imigranata koji čamcima poku­ šavaju da se dokopaju Španije, Grčke, Italije, Malte ili Jemena (na putu ka naftom bogatim zemljama Persijskog zaliva). Pri­ v­lačnost rizičnog putovanja opada s pogoršanjem ekonomske situacije u Evropi.396 Ali u kontekstu postojanog osećanja beznađa treba po­­s­ matrati i mnoge afričke ratove. U pozadini podsaharskih sukoba važno mesto imaju sve oskudniji resursi i posledice glo­ba­li­zacijskih procesa, neretko praćene izgladnjivanjem sta­ nov­nika velikih naseljenih područja. Zato „kalašnjikov“, glav­ 395 Paul Collier, The Bottom Billion: Why the Poorest Countries Are Failing and

What Can Be Done About It, Oxford Univeristy Press, Oxford, 2007, p. 5. 396 Na primer, 2006. u Španiju je morem stiglo 38.180 ljudi, a 2008. godi­ ne 13.424. Videti: Paul Haven, „Economic Downturn Stems Dangerous Boat Migration“, AP, July 28, 2009, Internet, 22/08/09, http://www. google.com/hostednews/ap/article/ALeqM5iHOglrfbhlh4k61JFOy3gO4ZqbwD99NTJIG2. 107

no oružje afričkih ratova, nije, kako kaže jedan od novinarskih klišea, „pisaća mašina nepismenih“. Njegovo „uzimanje u ru­­ ke“ ponekad predstavljaju deo složenih strategija kojima pod­ saharski akteri pokušavaju da ublaže ili ponište zastrašujuće efekte različitih globalnih procesa. Neretko je reč o posledicama političkih odluka regionalnih integracija koje, delujući u korist država prosperitetnog „jez­ gra“, u Podsaharskoj Africi dovode do dalje degradacije. Na primer, subvencije („premije“) koje dobijaju poljoprivredni pro­ izvođači u EU predstavljaju jednu od većih prepreka razvoju Pod­saharske Afrike i najviše pogađaju neke od najsiromašnijih građana regiona u kome 70 % stanovništva živi od poljoprivre­ de. Mali afrički poljoprivredni proizvođači, uprkos jeftinoj rad­ noj snazi, ne mogu da izvoze svoje proizvode jer je hranu nemo­ guće proizvoditi po cenama koja bi bila kompetitivna sa obilato subvencionisanim proizvodima iz zemalja EU. Pored toga ev­­ ropske zemlje, prvenstveno zahvaljujući nametnutom ukidanju carinskih barijera, subvencionisane proizvode izvoze u afričke države i time zadaju težak udarac ekonomijama zemalja koje su snažno zavisne od poljoprivrede koja u većini podsaharskih zemlja donosi više od jedne trećine BDP-a. Šteta je neuporedivo veća od koristi, pada cena pojedinih poljoprivrednih proizvoda. Samoživa politika EU dovodi i do daljeg smanjivanja investicija u poljoprivrednu proizvodnju, uprkos činjenici da rast u poljo­ privredi znatno više doprinosi smanjivanju siromaštva od rasta u drugim privrednim granama. Stagnacija i pad poljoprivredne proizvodnje nisu kompen­ zovani u drugim sektorima ekonomije. U Podsaharskoj Africi ima premalo mogućnosti za pronalaženje bilo kakvog posla. Kada Nigerijci kažu da „studentu, kada završi školovanje, po­­ red verovatne nezaposlenosti, na raspolaganju stoje samo dve opcije: da osnuje crkvu ili da napravi NVO“, to nije samo šala, već i „kolektivni komentar o teškoćama siromaštva“.397 U mno­ gim gradovima Podsaharske Afrike jedini legalni poslovi koji

pružaju realnu šansu za izlazak iz hronične bede – pored os­­ nivanja NVO ili crkve398 – vezani su za sport, prvenstveno fud­ bal i atletiku, muziku, politiku i snage bezbednosti. Mada i tu se Afrikanci suočavaju sa izazovima koji su bez presedana u drugim delovima sveta. Na primer, za talento­ vane mlade maratonce na visoravnima Etiopije, zemlje čiji su atletičari osvojili 35 olimpijskih medalja u dugoprugaškim trkama tokom prethodne dve decenije, prepreku predstavlja činjenica da „imaju teškoća da se redovno hrane, nabave pati­ ke i suočavaju se s brojnim drugim problemima“. Većina bu­­ dućih šampiona je prinuđena da zašiva stare patike i malo ko može da priušti više od dva skromna obroka dnevno.399 U Nigeriji je razvijena još jedna alternativa – „ekonomi­ ja prljavih trikova“. Internet je otvorio nove mogućnosti za globalizaciju najveće nigerijske prevare, poznate kao „419“.400 Reč je o obmani, triku poverenja401 kojim se, u zamenu za og­­­romnu zaradu, traži da „žrtva“, obično stanovnik globalnog Severa, unapred uplati sumu koja je neuporedivo veća od obe­ćane. Iako se ova prevara u Nigeriji javlja u mnoštvu razli­ čitih oblika,402 širom sveta je postala poznata po elektronskoj pošti koja se šalje na hiljade adresa. Da bi ove prevare bolje i efikasnije funkcionisale, u Nigeriji se razvila industrija pro­ izvodnje „zvaničnih lažnih dokumenata“, koje najčešće izdaju državni funkcioneri koristeći originalne pečate i na origi­nal­ nim obrascima, uključujući pasoše, diplome i tekstove zako­ na. Fabrikuju se i lažni lekovi, desetine hiljada lažnih državnih službenika i lažni statistički podaci. U Nigeriji danas postoji i 398

Daniel Jordan Smith, A Culture of Corruption: Everyday Deception and Popular Discontent in Nigeria, Princeton University Press, Princeton, 2007, p. 88.

U hrišćanskim zemljama svakodnevno raste broj nedenominacijskih cr­­ kava i samozvanih propovednika, proroka, megaproroka, biskupa i du­­hov­ nih savetnika. 399 Jessica Ellis, „Tiny town that breeds Olympic champions“, CNN, Febru­ ary 27, 2013, Internet, 4/03/13, http://edition.cnn.com/2013/02/27/ sport/bekoji-ethiopia-running. 400 Ime je dobila prema članu nigerijskog krivičnog zakona koji sankcioniše izvršenje ovakve prevare. 401 Ova vrsta prevare je prvi put zabeležena u južnoj Evropi početkom XX veka. 402 Registrovana je, na primer, i u politici i trgovini nekretninama.

108

109

397

„meta-419“ prevara – lažni policajci traže mito da bi nige­rij­ skim žrtvama pomogli da povrate novac izgubljen u pret­hod­ nim „419“ prevarama. Posle nafte i trgovine narkoticima, „419“ je godinama pred­stavljala treći najveći izvor deviza u Nigeriji, a poslednjih je godina postala popularna u mnogim drugim zemljama regi­ ona. Globalizaciji ove prevare je doprinela i tome da je mnogi smatraju „pravednom reparacijom, koja u suprotnom pravcu preusmerava aktivu koja je, od doba tragovine robljem, iz Af­­ rike odlazila u evropske ruke“.403 „419“ je samo jedna od broj­ nih, naizgled minornih i perifernih kriminalnih aktivnosti, kak­ve, mada u manjem obimu, postoje širom sveta, ali koje u uslovima posebno velike i hronične bede u Podsaharskoj Africi dobijaju „sistemski karakter“404 i ogroman ekonomski značaj u životu pojedinaca i u funkcionisanju države. Za mnoge sta­ novnike ovog izolovanog i marginalizovanog regiona pribe­ gavanje prevari „419“ predstavlja jedini način da se uključe i imaju neku korist od globalnih tokova. Uspešnosti i sve većoj rasprostranjenosti ove prevare doprinosi pohlepa stanovnika zapadnih zemalja koji su glavne „žrtve“. Mnogi od njih se u svojim zemljama nikada ne uključuju u sumnjive transakcije i radnje na kakve pristaju odlučujući se da prihvate „419“ ma­­ mac – nigerijski prevaranti najčešće jasno stavljaju do znanja da je ponuđeni novac stečen na nelegalan način. Nigerija je postala i jedna od glavnih destinacija za „elek­ tronski otpad“ iz Zapadne Evrope. Sve lakša dostupnost, niža cena i kraći životni vek kompjutera, mobilnih telefona, tele­ vizora i drugih uređaja, kao i sve stroži zakoni koji nameću recikliranje odbačenih elektronskih naprava koje sadrže kom­ ponente sastavljene od brojnih, izuzetno toksičnih materijala, doveli su do toga da afričke zemlje postanu veliki „uvoznici“ elektronskog otpada. „Visoka cena bezbednijeg recikliranja

uči­nila je da razvijene zemlje zaključe da je im je lakše da trans­portuju svoj elektronski otpad u zemlje u razvoju gde za­­­­koni nisu strogi i gde je radna snaga jeftina.“405 Zarade su ogromne. U SAD prosečni trošak rasklapanja i odlaganja jedne elektronske naprave je preko tri dolara, dok za isti polovni ili neupotrebljivi uređaj brojni posrednici, koji će ga kasnije, obično ilegalno, u kontejnerima označenim kao „dona­ cije“ ili „pomoć“, transportovati u Ganu ili Nigeriju, plaćaju tri dolara.406 Kompjuterski delovi i mobilni telefoni koji su još funk­ cionalni biće prodati afričkim potrošačima, dok će neupotrebljivi kompjuteri i televizori biti zapaljeni na velikim otpadima u bli­ zini Akre ili Lagosa kako bi iz njih bili izdvojeni komadići bakra i drugih metala koji imaju tržišnu vrednost. Ovaj „otrovni po­­ sao“ uglavnom obavljaju deca iz siromašnih porodica koja prak­ tično žive na divljim „digitalnim deponijama“ na kojima su zabe­ ležene nedozvoljene koncentracije mno­­gih od oko 1000 visoko toksičnih materijala koji su ugra­đeni u elektronske uređaje.407 Ipak, Gana i Nigerije su postale neke od glavnih destinacija elektronskog smeća u velikoj meri zato što u njima postoji ne samo razvijeno tržište polovnih kompjutera već i visoka stopa „sajber kriminala“.408 Procenjuje se da je, na primer, više od po­­­lovine odbačenih hard diskova upotrebljivo i da ogroman broj sadrži lične podatke koji se mogu iskoristiti za „sajber kra­ đe“, ucene, iznude ili prevare bivših, uglavnom evropskih vla­ snika (koji su stare kompjutere obično predali uz obećanje da će njihovi delovi biti reciklirani na licu mesta).409 Rastući broj, apetiti i kupovna moć zapadnih potrošača neretko direktno ugrožavaju egzistenciju stanovnika Pod­sa­ 405

Jean and John L. Comaroff, „An Introduction“ in: Jean and John L. Co­­ maroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit, p. 15. 404 Stephen Ellis, „The ‘Social Capital’ of the State as an Agent of Deception“ in: Jean-Francois Bayart et al., The Criminalization of the State in Africa, op. cit., p. 109.

Christine Terada, „Recycling Electronic Wastes in Nigeria: Putting Envi­ ronmental and Human Rights at Risk“, Northwestern Journal of International Human Rights, Vol. 10, No. 3, 2012, p. 155. 406 Ibid., p. 156. 407 Ibid., p. 154. 408 Američki Stejt department je 2010. i 2011. godine Ganu i Nigeriju stavio na listu deset zemalja koje su najveći „izvori sajber kriminala“. 409 Jason Warner, „Understanding Cyber-Crime in Ghana: A View from Below“, International Journal of Cyber Criminology, Vol. 5, No. 1, 2011, p. 737.

110

111

403

harske Afrike. „Prazna mora“ i kolaps ribljih vrsta, koji su pro­uzrokovali ribari s plovilima za industrijsko ribarenje iz Evropske unije, koji su prethodno već ispraznili evropske vo­­ de da bi zadovoljili potražnju stanovnika globalnog Severa, teraju mnoge od stotina hiljada ljudi koji su u Podsaharskoj Africi živeli od ribarenja da novo zaposlenje potraže kao ile­ galni imigranti. „Evropa uzima afričku ribu a za njom idu bro­dovi puni imigranata“410 čiji putnici, „ljudski tovar“ mo­­ dernog doba, često ne stignu živi do evropskih obala. Čak i gusarenje, otimanje trgovačkih i putničkih plovila uz obale Somalije i okolnih zemalja, koje je od 2009. godine značajno povećalo troškove prevoza i osiguranja robe na ključ­nom trgovačkom putu između Dalekog istoka i Evrope i dovelo do raspoređivanja „globalne armade“ ratnih brodova iz najbogatijih zemalja sveta, ima prvenstveno prvosvetske uzroke, iako su ga zapadni mediji iskoristili za dalje širenje negativnih stereotipa o stanovnicima Podsaharske Afrike i is­­lamu. Iako su i uticajni zapadni mediji i moćni političari pira­teriju najčešće predstavljali kao „problem rođen na kop­ nu“ i „simptom somalijske bolesti“,411 somalijski ribari su po­­ stali pirati između ostalog i zato što je „međunarodna zajed­ nica dozvolila nelegalno ribarenje međunarodnih plovila u somalijskim vodama“.412 Moderni ribarski brodovi opremljeni „sofisticiranim kom­ p­juterskim sistemima koji prate kretanje ribe u regionu“,413 s kojim lokalni ribari nisu mogli da se takmiče, ostavili su sta­ novništvo bez izvora prihoda. Za više od trećine populacije u 410

Sharon Lafraniere, „Europe Takes Africa’s Fish, and Boatloads of Migrants Follow“, The New York Times, January 14, 2008, Internet, 21/01/08, http:// www.nytimes.com/2008/01/14/world/africa/14fishing.html. 411 Zoltan Gluck, „Maritime Piracy, Capital and Securitization: The Case of Somalia“ in: Istvan Tarrosy et al. (eds.), The African State in a Changing Global Context: Breakdowns and Transformations, Transaction, London, 2011, p. 83. 412 Massip Farid Ikken, „The reasons behind piracy“, New African, July 2009, p. 34. 413 Ibid, p. 35. 112

Somaliji „hitno je potrebna pomoć u hrani“ i zato što su „pi­­ ratski ribarski brodovi“414 iz zapadnih zemalja uništili vitalni morski resurs. Mediji su puni slika nasilja i haosa u Somaliji i nije lako videti ove globalne uzroke. „Ako se fokusiramo na geopolitički kontekst i spoljna ekonomska uslovljavanja, is­­ torija neuspeha države izgleda sasvim drugačije“415 od slike koju ćemo dobiti ako njene korene tražimo usredsređeni sa­­ mo na unutrašnje slabosti ili greške koje su načinili lokalni akteri u zemljama kao što je Somalija. Gusarenje je samo jedan od brojnih kriminalnih alterna­ tiva koje su razvijene ili oživljene prethodnih godina. Eko­ nomije pljačke i prljavih trikova, otmice, šverc i organizovani kriminal su u mnogim delovima regiona ostale jedini put za povećavanje životnog standarda ili izlazak iz bede. U Nigeriji možemo govoriti čak i o „komodifikaciji kidnapovanja“. Šta­ više, dva afrička profesora su odnos mladih Nigerijaca prema otmicama, koje za mnoge predstavljaju „instrument eko­nom­ skog opstanka“ i jedini način izvuku iz bede (a možda postanu i „instant milioneri“), uporedili sa odnosom koji mladi ljudi na Zapadu imaju prema učestvovanju u popularnom kvizu „Želite li da postanete milioner“.416 U uslovima masovne neza­ po­slenosti, potpunog beznađa i ogromnih frustracija nigerij­ ske omladine korumpirana policija je u stanju da se bavi samo „menadžmentom“ ove sve popularnije alternative očaju. Pad udela Podsaharske Afrike u legalnim tržištima done­ kle je kompenzovan rastućim učešćem „u aktivnostima koje možemo smatrati ilegalnim ili kriminalnim“.417 Došlo je do uključivanja potkontinenta u ilegalne finansijske i trgovačke 414

Ibid. Zoltan Gluck, „Maritime Piracy, Capital and Securitization: The Case of Somalia“ in: Istvan Tarrosy et al. (eds.), The African State in a Changing Global Context, op. cit., pp. 85-86. 416 Oarhe Osumaha and Iro Aghedo, „Who wants to be a millionaire? Nige­ rian youths and the commodification of kidnapping“, Review of African Political Economy, Vol. 38, No. 128, 2011, p. 277. 417 Robert Calderisi, The Trouble With Africa, Palgrave, New York, 2006, p. 8. 415

113

tokove, što može pogodovati razvoju. U mnogim zemljama različiti kriminalni oblici glokalizacije,418 ili anarhija i nesta­ bilnost u susednim državama, glavni su, a ponekad i jedini faktori koji čine da ekonomski pokazatelji postanu manje ne­­ ga­tivni. Pri tome, u mnogim slučajevima glavni razlozi zašto ne postoji validna alternativa kriminalizaciji nisu „loša vla­da­ vina“ ili korupcija, već je implozija ovih siromašnih država i odumiranje legalnih strategija preživljavanja i akumulacije. Veliki deo Podsaharske Afrike se „uključuje u svetsku eko­nomiju na način na koji se to već dogodilo u Kolumbiji“.419 Afričke zemlje imaju mala tržišta i njihove kriminalne ekono­ mije420 su, po pravilu, transnacionalne. Iako su ove na krimi­ nalu zasnovane ekonomije važne za pojedine delove afričkih država, u nekim slučajevima njihov nacionalni značaj nije ve­­liki. Najbolji primer je trgovina narkoticima na severu Ni­­ ge­rije. Iako čini važan deo ekonomije ove oblasti, ona ima re­­lativno malu ulogu u kriminalizaciji ekonomije i države u Nigeriji, zemlji s naftnom ekonomijom. Za kriminalizaciju Ni­­ gerije je „odgovorna“ nafta a ne droga, kao u nekim državama Latinske Amerike. Ipak, „neformalni element je u afričkim ekonomijama dobio krucijalnu važnost“.421 Šverc je toliko vitalan za eko­ nomiju mnogih zemalja Podsaharske Afrike da predstavlja „svakodnevni glas u korist održavanja statusa kvo... Zato po­­ staje jednostavnije da razumemo zašto nema više separa­ tističkih pokreta i separatističkih ratova južno od Sahare.“422 Možemo govoriti i o „državama skladištima“, kao što su Be­­

nin423 ili Kamerun, u kojima je šverc različite robe u obližnju regionalnu ekonomsku „velesilu“424 glavna privredna grana. Kriminalizacija politike i ekonomije se širom Podsaharske Af­­ rike „može smatrati rutinskom“.425 Ona nije samo u interesu lokalnih predatorskih elita i neformalnih mreža, već neretko predstavlja rezultat delovanja velikih transnacionalnih kor­ poracija i moćnih zapadnih političara. Na primer, veruje se da je „kleptokratski“ režim predsednika Gabona Omara Bon­ ga Ondimba finansirao predsedničku kampanju Žaka Širaka. Takođe, režimi u Centralnoafričkoj Republici i Obali Slo­no­ vače, između ostalih, u zamenu za podršku, vojnu i ekonom­ sku pomoć finansirali su predsedničke kandidate i francuske stranke.426 U regionu je od osamdesetih godina prošlog veka „obnov­ ljena ekonomija grabeži kakva je dominirala u XIX veku“.427 Spoljnim uslovljavanjem nametnute neoliberalne reforme oja­ čale su procese koje su navodno trebale da obuzdaju. „Pri­va­ tizacija i finansijska liberalizacija mogu dovesti do ekonomske pljačke koja je rasprostranjenija od one koju je izazivao proces nacionalizacije, i to na manje uređen način.“428 Ovo je posebno opasno ako imamo u vidu mesto u globalnoj ekonomiji koje je Africi dodelio evropski imperijalizam. „Postoji velika vero­ vatnoća da Afrika ponovo postane ‘srce tame’. To nije sinonim za ‘tradiciju’ ili ‘primitivizam’, već ima veze s načinom na koji je Afrika uključena u međunarodni sistem, preko ekonomije eksploatacije sirovina i pljačke u kojoj su glavni izvršioci stran­ 423

Originalno japanski, pojam glokalizacija verno odražava činjenicu da različiti globalni fenomeni i pojave bivaju kreativno prekomponovani i pre­ vrednovani u lokalnom kontekstu. 419 Jean-Francis Bayart et al., „From Kleptocracy to Felonious State“ in: Jean-Francis Bayart et al., The Criminalization of the State in Africa, op. cit., p. 29. 420 Ovde mislim na centralizovane i policentrične kriminalne ekonomije, a ne na razuđene ilegalne aktivnosti (neformalni sektor) kojima kao strategiji preživljavanja pribegava značajan deo stanovništva. 421 Ibid., p. 16. 422 Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 55.

Kada je reč o ilegalnoj trgovini cigaretama, Benin su neki autori tokom devedesetih nazivali „Crnom Gorom Zapadne Afrike“. 424 Nigerija, kada govorimo o Kamerunu i Beninu, a Južna Afrika u slučaju Mozambika. 425 Jean-Francis Bayart et al., „From Kleptocracy to Felonious State“ in: Jean-Francis Bayart et al., The Criminalization of the state in Africa, op. cit., 1999, p. 16. 426 Videti: Stephen Smith, „Nodding and Winking“, op. cit. 427 Jean-Francis Bayart et al., „From Kleptocracy to Felonious State“ in: Jean-Francis Bayart et al., The Criminalization of the state in Africa, op. cit., p. 8. 428 Ibid., p. 71.

114

115

418

ci čiji su lokalni afrički partneri svoje karijere u velikoj meri iz­­gradili koristeći oružanu silu.“429 U Podsaharskoj Africi se susrećemo sa „zbunjujućom ko­­ ličinom mogućih izvora nasilja“ i „zastrašujućom lakoćom s ko­­ jom [kriminalni svet] koristi nasilje“.430 Veliki broj građana živi s nasiljem ili pretnjom nasilja. Ali ni okrutne paravojne jedinice ni organizovani kriminal, što je još jedan od para­doksa, često ne ugrožavaju, već doprinose opstanku i jačanju nacionalnih dr­­žava. Profitabilnost njihovih kriminalnih ak­­tivnosti neretko zavisi od funkcionisanja državnih institucija. Zato brojni oružani sukobi, uključujući i dugotrajne građanske ratove i sukobe oko kontrole nad resursima, „nisu uništili dr­­žavu kao suvereni enti­ tet“.431 Naprotiv, iako su izazvali velika razaranja, ostavili velike delove teritorije van kontrole cen­tralne vlasti i oslabili neke od „administrativnih, socijalnih ili ekonomskih kapaciteta“432 države, njihov uticaj je često bio suprotan od očekivanog. Ratovi su, na primer, u Angoli, Etiopiji i Eritreji, ojačali neke druge, naročito vojne kapacitete koji su izuzetno važni za op­­sta­ nak podsaharskih režima. U Ruandi i Ugandi dugotrajni sukobi sa okrutnim paravojskama doprineli su konsolidaciji vlasti i us­­ postavljanju stabilnosti koja je pogodovala razvoju. S druge strane, u mnogim zemljama, na primer, u Ugandi i oba Konga, mala gustina naseljenosti i slaba pokretlji­vost stanovništva čine da sukobi u jednom delu zemlje imaju relativno mali negativan uticaj na situaciju u ostatku države. Pri tome ovi sukobi doprinose stabilnosti tako što obez­­beđuju dodatni izvor prihoda slabo i ne­­ redovno plaćenim pripad­ni­cima armija ovih zemalja i umanjuju potrebu da oni, koristeći različite oblike iznude, ometaju eko­ nomske aktivnosti i kre­tanje stanovništva u ostatku zemlje. Nacionalna politička elita i nacionalna grabljiva elita – ako ih je uopšte moguće razlikovati – lako nalaze saveznike na glo­­ balnom planu, u međunarodnim finansijskim instituci­jama, 429

Ibid., p. 114. Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works, op. cit., p. 81. 431 Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 35. 432 Ibid.

430

116

trans­nacionalnom organizovanom kriminalu i multinaci­o­­nal­ nim kompanijama. Ovoj simbiozi su pogodovale libe­rali­za­cija i integracija u svetska tržišta, dovodeći do „trans­na­cionalne hib­ ridizacije države i kriminala“.433 Krimina­lizacija pojedinih drža­ va nije sprečila njihovo uključivanje u globalnu ekonomiju. Pri­ mamljivi profiti se u Podsaharskoj Africi i dalje često ostvaruju usled nedostatka mira i stabil­nosti, a ne zahvaljujući funkci­o­ nisanju pravne države. Strane direktne investicije često odlaze u slabe ili najkorumpiranije države. Neke od najvećih stopa ra­­ sta zabeležene su poslednjih godina u mineralnim resursima bogatim zemljama koje su ran­girane kao neslobodne i neus­peš­ ne ili na čijim teritorijama decenijama traju oružani sukobi. Visoke stope ekonomskog rasta beleži i 15 afričkih zemalja s najrasprostranjenijom korupcijom.434 Pored toga, sve do 1997. godine članice Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), izuzev SAD, nisu smatrale da je davanje mita u ino­ stranstvu krivično delo i omogućavale su svojim kompanijama koje posluju u inostranstvu, naročito u Podsaharskoj Africi, da mito prikažu kao troškove. Ipak, ovakva politika zapadnih vlada, iako je ohrabrivala korupciju, nije bila sasvim neopravdana. U nekim slučajevima, naročito u Nigeriji i DR Kongo, zapadne korporacije suočene su s državnim reketiranjem i različitim oblicima iznude i ucenjivanja. One su često prinu­ đene da plaćaju značajne sume, koje se mogu klasifikovati kao korupcija, kako bi sprečile da, na primer, njihovi pred­ stavnici ili radnici budu ubijeni ili oteti. Ovaj problem danas najčešće biva rešen tako što korupcija u Podsaharskoj Africi počinje da funkcioniše slično korupciji u nekim razvijenim zemljama, gde ima „legalne pseudonime“435 kao što su pro­ 433

Ibid., p. 69. prema indeksu percepcije korupcije koji objavljuje Transparency International. Ovaj indeks je, međutim, dugo vremena bio fokusiran na pri­ maoce mita, a ne na one koji ga daju – što je činilo da zemlje Podsaharske Afrike deluju korumpiranije nego što stvarno jesu. Videti: Laurence Cockroft, „Firms Must Avoid Corruption“, The Africa Report, January 2007, p. 55. 435 Jean and John L. Comaroff, „An Introduction“ in: Jean and John L. Co­­ maroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 39. 434 Navodi

117

vizija, konsultantski honorar ili donacija. Potreba za „lega­li­ zovanjem“ korupcije i iznude rezultirala je u nekim zemljama i značajnim povećanjem broja NVO koje osnivaju političari, kriminalne grupe i paravojne organizacije. Zemlje Podsaharske Afrike su izuzetno privlačne za tran­ snacionalni organizovani kriminal i zato što su „poslednje na svetu koje skoro u potpunosti funkcionišu s gotovinom i pred­ stavljaju izuzetno pogodnu ulaznu tačku za unošenje novca u međunarodni bankarski sistem“.436 Pranje novca je dodatno olakšano time što mnoge države imaju vrlo slabe i „porozne“ carinske, poreske i regulatorne organe. Afričke gotovinske ekonomije su izuzetno konkurentne, pa su mreže organizo­ vanog kriminala imale prilike da biraju.437 Gvineja-Bisao, koja se nalazi hiljadama kilometara dale­ko od najbližih polja koke, postala je „kokainska zemlja“, „naj­novija narko država“,438 tranzitna stanica i baza kolumbijskih narko-kar­ tela, prvenstveno zahvaljujući zaštiti koju pruža armija ove zem­ lje, pete najsiromašnije na svetu. Razne trans­nacionalne krimi­nal­ ne grupe koriste siromašne države Pod­saharske Afrike i za „pranje papira“ kakvo je, na primer, neop­hodno za izbegavanje sankcija na trgovinu ili izvoz oružja. Zvaničnici u Burkini Faso i Togou su godinama zarađivali iz­­dajući sertifikate o krajnjem korisniku za oružje koje je ile­gal­no transportovano (ukrajinskim avi­onima iz Bu­­gar­ske) u Angolu439 u drugoj polovini devedesetih godina proš­ log veka za potrebe pobunjeničkog pokreta UNITA.440 436 Stephen Ellis, „The ‘Social Capital’ of the State as an Agent of Deception“ in:

Jean-Francois Bayart et al., The Criminalization of the State in Africa, op. cit., p. 81. 437 „Korzikansko podzemlje u Kamerunu, Gabonu, (Republici) Kongo i Oba­ li Slonovače, italijanski kriminalni sindikati u Keniji, Somaliji, na Sejšelima i u Senegalu, Rusi i Ukrajinci u Gvineji, Sijera Leoneu i Južnoj Africi i Azijate u istočnoj Africi.“ Videti: Ibid., p. 83. 438 Vivienne Walt, „Cocaine Country“, Time, June 27, 2007, Internet, 02/04/09, http://www.time.com/time/printout/0,8816,1637719,00.html. 439 Savet bezbednosti UN je 15. septembra 1993. godine Rezolucijom 864 (1993) zabranio „svaku prodaju i nabavku oružja i materijala s tim u vezi za UNI­ TA“. Videti: „Resolution 864 (1993)“, United Nations Security Council, 15. 09. 1993, Internet, 29/09/09, http://daccess-ods.un.org/TMP/707959.6.html. 440 Nacionalna unija za totalnu nezavisnost Angole. 118

Vojske predstavljaju stub oslonca, ali i najveću pretnju afričkim liderima. U zamenu za lojalnost, slabo ili neredovnoj plaćenoj vojsci je u mnogim državama omogućeno da tokom većeg dela vremena bude zauzeta drugim, uglavnom krimi­ nalnim (pljačka, iznuda, otmice i slično) ili komercijalnim ak­­ tivnostima, nevojnim „alternativama“ čiji je cilj preživljavanje ili bogaćenje, zavisno od čina i položaja. U držanju pod­sa­har­ skih armija van politike i kriminala važnu ulogu ima učestvo­ vanje u mirovnim misijama UN u drugim državama. Sve brojnije vojne misije u kriznim žarištima širom sveta obezbedile su slabo i neredovno plaćenim afričkim vojnicima stabilan iz­­ vor prihoda i priliku da konačno „sebi priušte frižider, rešo, haj-faj uređaj, televizor i druge kućne aparate koji su za njih inače preskupi“.441 Vlade zapadnih država, čije je biračko telo sve manje spremno da prihvati slanje vojnika u rizične mirovne operacije u dalekim zemljama, plaćaju plate vojnicima iz zema­ lja Podsaharske Afrike dok oni služe u mirovnim opera­ci­ jama.442 Značajno mesto koje je održavanje i nametanje mira dobilo u globalnoj politici ima višestruki pozitivan i stabilizujući efekat na afričke države čiji vojnici učestvuju u ovim multi­la­ teralnim mirovnim operacijama443 i čini komplikovanu „eko­ nomiju afričke kasarne“ manje kriminalnom.

Neortodoksne i nevladine strategije uključivanja Ekstremna politička nestabilnost dovodi do toga da mnogi preduzetnici i stanovnici sebe svesno isključuju iz tokova koji vo­ de uključivanju u globalnu ekonomiju. Oni imaju razloga da veru­ ju da je sigurnije proizvoditi ili gajiti proizvode za lokalno tržište, koliko god da je malo i nestabilno, nego osloniti se na ekonomske aktivnosti koje zavise od veza sa svetskim tržištima. U pojedinim 441

Kwabena Mensah, „Peacekeeping Keeps Military Off Politics“, The Africa Report, June 2009, p. 44. 442 Mahmood Mamdani, Saviors and Survivors, op. cit., p. 40. 443 Zapadne zemlje finansiraju i obuku ovih vojnika u Centru za obuku za održavanje mira Kofi Anan u Akri. Videti: „About KAIPTC“, KAIPTC, Inter­ net, 17/09/09, http://www.kaiptc.org/aboutus/donor.asp?nav=4. 119

regionima ekstremne nesta­bilnosti stanovnici se ne povlače samo iz transnacionalnih to­­kova, već i iz ekonomije uopšte. Trgovina je tu praktično svedena na trampu poljoprivrednih proizvoda i humanitarne pomoći – proizvodi se samo ono što je neophodno za ops­ta­nak. U mnogim zemljama, naročito u gradovima, veliki deo stanovništva s razlogom veruje da se do sredstava ili bogatstva može doći isključivo na nekonvencionalne načine, prven­stve­no kroz različite oblike kriminalne „primitivne akumulacije“ kao što su krađa, prostitucija ili šverc. U višemilionskoj Kinšasi, čiji stanovnici komunalije zovu „uspomenama“, gde fiksna telefonija ne funkcioniše godinama i gde donedavno nije bilo ni taksi službe, većina građana nekako preživljava od autohtonih i oportunističkih mikroekonomija. Ali oni ne žive izvan sveta – uvek motre da li će im se ukazati neka mogućnost da se uključe i okoriste ne samo rupama u sis­ temu i bizarnim pravilima već i najrazličitijim globalnim tren­ dovima. Ne treba gubiti iz vida da je „globalno uvek parcijalno, ali i strateško“.444 Ono određuje kakve akcije mogu biti upo­treb­ ljene za ostvarivanje ciljeva. Globalno i nacionalno nisu „dis­ kretna stanja koja isključuju jedno drugo. Naprotiv, ona se u zna­čajnoj meri preklapaju i uzajamno reaguju na načine koji oblikuju naš savremeni trenutak“.445 Istorijsko iskustvo i mesto Podsaharske Afrike u dvovekovnoj globalizaciji uslovilo je karak­ ter uključivanja – „brojne socijalne grupe u Africi razvile su svo­ je strategije oko situacije zavisnosti“.446 U Kinšasi, ali i u mnogim drugim gradovima regiona, broj NVO dramatično je povećan devedesetih godina prošlog veka. NVO tamo nisu izraz građanskog društva, već „vitalne kompo­ nente strategije preživljavanja“,447 način da se poveća broj malo

verovatnih strategija i opcija koje daju nadu i koje će možda, jednog dana, obezbediti neku materijalnu korist. Civilno društvo je u velikom delu Podsaharske Afrike sinonim za mehanizam za isisavanje zapadnih para putem različitih prevara. U Kamerunu, na primer, stanovnici govore o NVO kao „dobrom načinu za pritisak na zapadne novčanike“.448 Milioni stanovnika Kinšase su članovi i po nekoliko NVO, čiji broj je ogroman.449 Nije malo onih koji NVO doživljavaju kao inostrani fenomen koji predstav­ lja „novi oblik kulturne i materijalne zavisnosti“, ali su svesni da su NVO u modi kao „dominantni model internacionalne razvoj­ ne pomoći“.450 Razmere nvoizacije u Kinšasi su takve da stanov­ nici udaljenih predgrađa koji imaju male bašte govore da „imaju poljoprivrednu NVO, umesto da jednostavno kažu da uzgajaju manioku da bi prehranili porodicu“.451 Slične strategije upražnjavaju i najviši državni funk­ci­ oneri, iako njihov cilj jeste da se obogate. Mnogi na Zapadu veruju da afrički političari ne razumeju civilno društvo, ali priroda NVO u Podsaharskoj Africi pokazuje da oni odlično vladaju ovim konceptom i njegovim implikacijama. Afrički akteri su izuzetno inventivni i vešti u pristupu međunarodnom tržištu pomoći. Oni se brzo preusmeravaju i prilagođavaju najmodernijim i najprofitabilnijim problemima, bio to održivi razvoj, prava životinja ili očuvanje čovekove okoline. Može se reći da su „razvojne prevare“ u mnogim zemljama dostigle nivo prave „umetnosti“.452 NVO imaju ključnu ulogu u vr­­ šenju ovih prevara, ali one najčešće imaju „saučesnike“453 u zapadnim vladama i međunarodnim organizacijama za raz­ voj. Najprofitabilnije NVO „osnivaju mi­­nistri kada dođe nji­ hov red da prevare davaoce pomoći ili, što se dešava u mnogo

444 Saskia Sassen, „Spatialities and Temoralities of the Global: Elements for

448

a Theorization“ in: Arjun Appadurai (ed.), Globalization, op. cit., p. 260. 445 Ibid. 446 Jean-Francis Bayart, „The ‘Social Capital’ of the Felonious State“ in: JeanFrancois Bayart et al., The Criminalization of the State in Africa, op. cit., p. 43. 447 Marco Giovannoni et al., „Actioning on Behalf (and in Spite) of the Sta­­te: NGOs and Civil Associations in Kinshasa“ in: Theodre Trefon (ed.), Reinventing Order in the Congo, op. cit., p. 100.

449

120

Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 61. Tačan broj nije poznat. 450 Marco Giovannoni et al., „Actioning on Behalf (and in Spite) of the State: NGOs and Civil Associations in Kinshasa“ in: Theodre Trefon (ed.), Reinventing Order in the Congo, op. cit., pp. 100-101. 451 Ibid. 452 Daniel Jordan Smith, A Culture of Corruption, op. cit., p. 89. 453 Ibid., p. 88. 121

većim razmerama, državni službenici pred­uzimaju inicijativu i u svojim selima ili krajevima iz kojih potiču formiraju rural­ na udruženja za razvoj“.454 Ne samo NVO već i cela mini­star­ stva, naročito za ženska prava, prava manjina i lo­­kalnu samo­ upravu, osnivaju se prvenstveno sa ciljem da se do­­natorima uzme novac za lične potrebe. Isto važi i za političke partije. Odnos prema politici je pr­­ven­stveno klijentelistički i etnički, a stranke karakteriše eli­ ­tizam, „nedemokratska struktura“ i „politička nepismenost“ članstva.455 Odrednice u programima stranaka su često ob­­ likovane „po uku­su“ potencijalnih zapadnih donatora. Čak se i naziv stranke ne­­ret­ko bira sa isključivim ciljem da se dobije „partijska pomoć“456 od „srodnih“ stranaka na Zapadu ili od njihovih fondacija koje pomažu partijama koje smatraju brat­ skim ili sestrinskim.457 Za­­to afričke političke partije često sa­­ mo „izgledaju globalno“458 i predstavljaju dobru ilustraciju načina na koji mnoge uvezene institucije funkcionišu u Pod­ saharskoj Africi. Nemaju samo zapadni akteri želju da u ovom regionu nov­ cem „indukuju“ stvaranje prijateljskih ili ideološki bliskih režima, institucija i organizacija. I naftom bogata Libija je de­­­cenijama kupovala saveznike i poziciju važnog igrača u regionu i tako ost­ varivala Gadafijeve lične ambicije. Ubijeni libijski vođa, pukovnik Moamer el Gadafi, okrenuo se po drugi put panafrikanizmu i Podsaharskoj Africi 2000. godine, „razočaran u ono što je video kao arapsku perfidnost“.459 Na veliko iznenađenje Zapada, Ga­­ dafi je dugo vremena uspevao da Libiju, taj bogati „mediteranski 454

Kuvajt“, pozici­o­nira kao „moćan faktor u politici i ekonomiji na kontinentu“.460 Manjina, koja ima korist od interesa, iluzija i ambicija bo­­ gatih spoljnih aktera i krajnje selektivnog uključivanja delova Pod­saharske Afrike u globalizacijske procese, živi u dobro obezbe­ đe­nim urbanim enklavama, četvrtima koje su često u blizini me­­ đu­narodnog aerodroma (Dakar) ili reke-granice (Kinšasa). U mno­gim gradovima velike demonstracije ili državni praznici, da­ni koji pružaju povod za kristalisanje svesti o veličini izneve­ renih očekivanja većine, često prerastaju u kratkotrajne eksplozije nasilja čiji je glavni cilj pljačkaška redistribucija bogatstva. Realan rizik od takve redistribucije uračunat je u cenu svih proizvoda i usluga. Pored verovatnoće da celokupna imovina i roba može u svakom trenutku biti izgubljena, cena poslovanja u regionu op­­ terećena je velikim troškovima čestog fizičkog iznošenja zarade iz zemlje. Ne samo Afrikanci već praktično svi stranci (Libanci, Pakistanaci, Indusi itd) koji se u Podsaharskoj Africi duže vremena bave i legalnim i ilegalnim poslovima, u izvesnom trenutku ostali su bez celokupne imovine koju su posedovali na teritoriji neke od afričkih država, zbog nereda ili zbog promene ili hira režima. Po­­­slovanje opterećuju i bezbednosni troškovi koji uključuju zašti­ tu od nedovoljno plaćenih pripadnika službi bezbednosti, krimi­ nal­nih grupa i stanovništva koje u borbi za opstanak nekad pri­ begava kriminalnim aktivnostima. Čak i građani koji ima­ju po­­sao su najčešće nedovoljno zaposleni i teško spajaju kraj s krajem. Ekonomija preživljavanja ne zahteva samo ličnu kreativ­ nost i improvizacije, već i originalno korišćenje i prilagođavanje postojećih tehnologija. U Keniji trećina stanovništva živi u ob­­ la­stima u kojima nema komercijalnih banaka.461 Slična je si­­ tuacija i u Tanzaniji, oba Konga, Ugandi i Gabonu, zemljama gde ima premalo ekspozitura komercijalnih banka462 jer je

Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 62. M. A. Mohamed Salih, „Globalising Party Politics in Africa“ in: Peter Burnell (ed.), Globalizing Democracy, op. cit., 155. 456 Roger Southall, „Party Assistance and the Crisis of Democracy in Southern Africa“ in: Peter Burnell (ed.), Globalizing Democracy, op. cit., p. 176. 457 Gero Erdman, „Hesitant Bedfellows: The German Stiftungen and Party Aid in Africa“ in: Peter Burnell (ed.), Globalizing Democracy, op. cit., p. 181. 458 Peter Burnell, „Looking to the future: Practice and research in party support“ in: Peter Burnell (ed.), Globalizing Democracy, op. cit., p. 203. 459 George Joffe, „Why Gaddafi Tourned Southward“, Africa Now, August/ September 2000, p. 21.

Ibid. Andrea Bohnstedt, „Have Phone, Will Send Cash“, African Business, No­­ vember 2007, p. 31. 462 U mnogim gradovima dileri deviza ne postoje zbog crnog kursa, već zbog nepostojanja ili neefikasnosti banaka (što ne znači da većina ovih dile­ ra ne radi za banke ispred kojih posluju na crno).

122

123

455

460 461

ve­liki deo građana toliko siromašan da ne predstavlja poten­ cijalnu klijentelu. Istovremeno, svi oni koji sa sobom nose čak i male svote novca često postaju meta kriminalaca. Zato je, naj­pre u Keniji, gde ovu uslugu nude dva najveća provajdera mobilne telefonije, baš u Istočnoj Africi razvijena potpuno nova usluga koja omogućava građanima u ovim zemljama da svoj mobilni telefon koriste i kao „mobilni novčanik“,463 pokretnu „pseudo banku“ koja služi i kao bankovni račun (na koji, na primer, seljanka može „uložiti“ novac koji je zaradila prodajući povrće na pijaci) i platna kartica (kojom, na primer, vozač ka­­ miona može da plati gorivo na pumpi, ne noseći gotovinu i ne rizikujući da bude opljačkan na izolovanim delovima puta).

Crna Afrika na Zapadu: muzika sveta464 Podsaharska Afrika ima značajno mesto na Zapadu u „pro­ izvodnji draži i iskušenja“,465 kao jedan od mamaca bače­nih da bi se zadovoljio imperativ kapitalističkog rasta po ko­­me se „po­­ trošači nikada ne smeju ostaviti na miru“.466 Njeni kulturni pro­ izvodi prvenstveno služe da obogate ili ukrase ono što je već bli­ sko zapadnim konzumentima i tako ih zain­teresuju da kupe prepoznatljivu robnu marku ili proizvod.467 Pored toga, uba­ civanje „komadića Afrike“ koji deluju egzo­tično ili primitivno ima simbolički značaj, jer pomaže pri­jat­nijoj percepciji globalnog i stvara privid, lažan utisak da je globalna kultura manje vezana 463

Faith Karimi, „‘Mobile wallet’ a hit in Kenya“, CNN, 13. mart 2009, Inter­ net, 01/04/09, http://www.cbs19.tv/Global/story.asp?S=10002841. 464 Engl. World Music. Ovu muziku neki nazivaju etnom. „Kategorija World Music stupila je na scenu krajem osamdesetih godina na talasu rastuće popu­ larnosti afričke muzike... [T]ermin ‘World Music’ je skovala grupa nezavisnih promotera 1987. godine, kao marketinšku oznaku za nišu unutar koje će prodavnice ploča nuditi takve vrste muzike.“ James Barrett, „World Music, nacija i postkolonijalizam“, Etnoumlje, Godina 3, Broj 9/10, 2009, str. 11. 465 Zigmund Bauman, „Turisti i vagabundi“ u: Vladimir Vuletić (priredio), Globalizacija – mit uli stvarnost, op. cit., str. 252. 466 Ibid., str. 257. 467 Timothy D. Taylor, Global Pop: World Muisc, World Markets, Routledge, New York, 1997, p. 30. 124

za zapadnu modernost.468 Na­­slovi World Music izdanja obično „impliciraju obećanje luk­suza, globalnog jedinstva, autentičnosti, egzotike, razlike, rek­reacije i izmeštanja; turizam bez potrebe da se ustane iz fotelje“.469 Šanse i mogućnosti koje se pružaju afričkim umetnicima su, zapravo, ograničene široko rasprostranjenim shvatanjima zapad­ nih konzumenata i arbitara kulture. Ostalima470 pripada „prirod­ na kultura“, niže vrednovani kvaliteti spontanosti i improvizacije i sumnjiva kategorija autentičnosti, dok je „ci­­vilizacija“, odnosno visoka kultura, ona koja ulazi u volu­mi­nozne istorije umetnosti, isključivo zapadna – samo su Zapad­njaci „subjekti modernosti, a ne njeni objekti“.471 Napredak je u tome što „postmoderna/post­ kolonijalna shvatanja doz­voljavaju da... (Afrikanci) imaju kul­ turu, što kolonijalne ideo­logije nisu dozvoljavale“.472 Autori koji dolaze iz „ostatka sve­ta“ više se na Zapadu ne doživljavaju kao nekulturni „u antropološkom i estetskom smislu“, ali im se i dalje negira pra­vo da proizvode najkomercijalniju „postindustrijsku, teh­no­lošku“ umetnost, a ako žele da ostvare komercijalni uspeh, moraju da se uklope u shvatanje da su „večno predmoderni“.473 Zato uključivanje afričkih umetnika i zabavljača u globalna tržišta isključuje prava na puno prihvatanje najlukrativnije, „univerzalne“ estetike popa. Drugim rečima, od njih se i da­­nas, mada manje eksplicitno, traži da se uklope u, u osnovi rasističku, kolonijalnu viziju – „da bi postali civilizovani, Afri­kanci moraju da prestanu da budu Afrikanci, ali da bi se obez­bedilo da se to desi kako valja i u potpunosti, njima se nikada ne sme dozvoliti da postanu Evropljani“.474 468

Austin B. Caswell and Christopher Smith, „Into the Ivory Tower: Verna­ cular Music and the American Academy“ in: John Covach and Walter Eve­ rett (eds.), Traditions, institutions, and American popular music, Routledge, London, 2000, p. 119. 469 James Barrett, „World Music, nacija i postkolonijalizam“, op. cit., p. 14. 470 U skladu s dihotomijom Zapad i ostatak sveta. Engl. West and the Rest. 471 Timothy D. Taylor, Global Pop, op. cit., pp. 126-127. 472 Ibid., p. 135. 473 Ibid., pp. 136-140. 474 Basil Davidson, The Black Man’s Burden, op. cit., p. 47. 125

Jedno od retkih globalnih tržišta475 na kome Podsaharska Afrika ima ključno mesto je muzika sveta,476 koja i dalje naj­ češće biva shvaćena kao „muzika egzotičnog Drugog“,477 mada „teško je definisati koliko i jedan drugi fenomen naše ere, globalizaciju“.478 Sama pojava (termin muzika sveta je star manje od trideset godina) neraskidivo je vezana za glo­ balizaciju i možemo je uzeti kao argument u prilog onih shva­ tanja koja kažu da je svet postao „stvarno globalizovan“.479 Štaviše, za mnoge stanovnike Zapada susret s nepoznatim, egzotičnim zvucima muzike sveta, koji se sve češće mogu čuti u holivudskim filmovima, popularnim kafeima ili „pamet­ nim“ trgovačkim lancima, predstavljao je trenutak kada su sami prvi put „osetili prisustvo globalizacije u njihovim živo­ tima“.480 Muzika sveta ima važno mesto u samorazumevanju pripadnika zapadnih elita koje sebe doživljavaju kao liberal­ no kosmopolitske i angažovane. „Naglašena metafora puto­ vanja koja je tipična za World Music sumira ambivalenciju ko­­lonijalističkog diskursa, kako ekspanzionističko prikup­lja­ nje znanja i stimulusa (teritorija) tako i intelektualno osloba­ đanje putovanjem kroz nepoznate zemlje.“481 475

Na zapadnom muzičkom tržištu udeo muzike sveta je još 1991. godine dostigao džez i klasičnu muziku. Videti: Timothy D. Taylor, Global Pop, op. cit., p. 2. 476 Najčešće shvaćena kao muzika koja nije zapadna, „muzika ostalih“, koja uključuje brojne moderne hibridne stilove – zato se, između ostalog, odu­ stalo od imena etno muzika. 477 Pomeranje centra (konzumerskog) sveta ka Pacifiku dovelo je i do šireg shvatanja muzike sveta i njenog odvajanja od evrocentričnih značenja. Za muzičke urednike u Singapuru, nemačka grupa Rammstein, zvezde elek­ tronskog metala, spada u World Music. 478 Philip V. Bohlman, World Music: A Very Short Introduction, Oxford Uni­ versity Press, Oxford, 2002, p. i. 479 Pojam World Music prvenstveno „opisuje odnose na relaciji između industrijalizovanih zemalja i zemalja u razvoju, a ne univerzalni fenomen koji je ravnomerno distribuiran.“ James Barrett, „World Music, nacija i pos­ tkolonijalizam“, op. cit., p. 13. 480 Philip V. Bohlman, World Music, op. cit., p. iv. 481 James Barrett, „World Music, nacija i postkolonijalizam“, op. cit., p. 14. 126

Iako nisu ravnopravni, afrički muzičari su važni učesnici u globalizaciji muzike, gde najznačajniju ulogu imaju lokalne forme, i autentične i hibridne, koje su preoblikovane uticajima iz Indije, sa Zapada ili različitih delova Crnog Atlantika. Među­ tim, afrički muzičari na ovom tržištu ne smeju ići dalje od hib­ridizacije, ka nekom od komercijalnijih mejnstrim žanrova. Od njih se očekuje da nastupaju u tradicionalnoj odeći i siro­ mašnom okruženju. Van kruga ljubitelja muzike sveta oni po­­staju poznati tek kada ih velike zapadne zvezde iskoriste kao egzotični „začin“ – najčešće pokušavajući da ponovo pok­ renu posustalu karijeru ili kada, promovišući muziku koja do­­lazi iz drugih kultura, traže smisao života ili izvor prihoda, pošto su suviše stari ili umorni da bi sami stvarali ili izvodili rok muziku. Mnogi afrički muzičari s razlogom strahuju da neće ima­ ti nikakve koristi i da će njihova dela jednostavno biti ukra­ dena. „Čak i u najudaljenijim mestima umetnici su svesni i potencijalne koristi i rizika od ostvarivanja kontakata sa spolj­ nim svetom.“482 Mnogi iz iskustva kolega znaju da postoji real­na mogućnost da producent ili umetnik koji je došao iz inostranstva da ih čuje, i koji tvrdi da želi da ih promoviše, može jednostavno „uzeti njihovu pesmu“. Takođe, mnoge nu­­ mere mogu biti predstavljene kao tradicionalne iako imaju autora, često „muzičara koji je nimalo ili malo pismen“483 i koji, praktično, nije bio u stanju da zaštiti svoje delo. Tradicionalne pesme su bile još lakša meta za beskrupu­ lozne zapadne preduzetnike. Ulazak muzike sveta na globalno tržište predstavljao je nastavak „gigantskog kulturnog rudar­ stva i komodifikacije razlika“484 i egzotičnosti. Neretko je ovde reč o krađi kulturnih resursa koji „kao i prirodni, mogu biti 482

Nadia Kiwan and Ulrike Hanna Meinhof, Cultural Globalization and Music: African Artists in Transnational Networks, Palgrave Macmillan, New York, 2011, p. 24. 483 Ibid. 484 Jim McGuigan, Rethinking Cultural Policy, Open University Press, Mai­ denhead, 2004, p. 131. 127

vađeni sve dok ne budu iscrpljeni“.485 Pored muzike, zapadna eksploatacija afričkih kulturnih resursa uključuje slike, tradi­ cionalnu medicinu, obredne i ritualne predmete s visokom umetničkom vrednošću, pa čak i nazive. Sve to na Zapadu ima nemalu tržišnu vrednost, ali zaradu ostvaraju oni koji su ih prisvojili, upotrebili, a neretko i zaštitili kao svoje proizvode. Čak i kada se pojedincima i narodima koji su stvorili ova dela priznaje status autora ili koautora, oni ostaju potčinjeni zapad­ nim autorima ili posrednicima koji i ovde imaju korist od pozi­ cije Zapadnjaka. Afrikanci su često žrtve i zapadnog koncepta autorskih prava koji prava dodeljuje pojedincima a ne grupa­ ma486 i omogućava pretvaranje „urođeničke svojine“487 u inte­ lektualnu svojinu zapadnih aktera. Ipak, realtivno mala vrednost i profitabilnost tržišta mu­­ zike sveta rezultirala je time da šteta koju afrički muzičari tr­­ pe od piraterije i ilegalnog skidanja muzike sa Interneta bude manja nego kada je reč o američkim ili evropskim zvezdama. Afrički muzičari, kao i ostale zvezde koje dolaze s globalnog Juga, koristili su „dozirani“ uspeh na Zapadu prvenstveno kao korisno propagandno sredstvo među pripadnicima svoje zajednice, posebno imućnim „gastarbajterima“ i pripadnicima novih elita. Slava u zapadnim metropolama pomogla im je da bar povećaju zaradu od koncerata i nastupa na proslavama i venčanjima koja njihovi sunarodnici organizuju u dijaspori ili kod kuće. Tržište muzike sveta, uključujući i festivale koji se sve češće organizuju u mnogim gradovima regiona, jedno je od retkih koje omogućava podsaharskim akterima uključivanje u globalne tokove koji nisu vezani za ekstrakcione ili krimi­ nalne aktivnosti.488 S druge strane, afrička muzika na Zapadu,

i pored insistiranja na zadržavanju ili isticanju egzotizotičnih elemenata, omogućava da Podsaharska Afrika ne bude doživ­ ljena samo preko slika koje ovaj region vezuju za pretnje, pat­nju ili tamu. Konačno, muzika sveta spada u one fenomene koji podrivaju zapadnu kulturnu dominaciju i procese kul­tur­ ne homogenizacije. Ona nas „uvlači u svet“ i podstiče nas da se okrenemo i približimo afričkim kulturnim praksama koje su često bivale ignorisane.

Zapad u crnoj Africi: globalni seks U Podsaharskoj Africi veliki ekonomski i socijalni značaj imaju turisti,489 humanitarni radnici, vojnici i gosti koji dolaze na specijalne događaje, kao što su venčanja i muzički festivali. Za značajan deo lokalnog stanovništva ovi lični, neposredni kontakti imaju važnu ulogu u posredovanju modernosti i glo­ bal­nosti. Važno mesto imaju i različiti predstavnici „gusto is­­ pre­pletane, internacionalno razgranate industrije vezane za ratovanje“.490 Tu spadaju predstavnici organizacija koje se ba­­ ve ljudskim pravima, ali i trgovci oružjem i stručnjaci za spe­ cijalni rat – svi oni koji žive od konflikata i učestvuju u „mre­ žama koje oblikuju rat i mir kakav danas poznajemo“.491 Ovi privilegovani pojedinci, koji često siromašnim Afrikancima de­­ luju kao „novčanik koji hoda“,492 nalaze se i u najizolovanijim

Ibid. Timothy D. Taylor, Global Pop, op. cit., p. 94. 487 Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., p. 194. 488 Mada kriminalizacija ugrožava i ovo tržište. Na primer, jedan od naj­ većih kongoleških muzičara koji već decenijama živi u Parizu organizovao je trafiking ljudi za koje je tvrdio da su muzičari koji dolaze da sviraju na Zapadu. Od kada je uhvaćen 2004. godine (pravim) afričkim muzičarima je mnogo teže da dobiju vize za zapadne države. Na primer, članovi Konono

No. 1, kongoleškog benda koji je sve popularniji u Evropi, nisu 2008. dobili vizu za šengenske države, a organizator njihove turneje je bankrotirao. 489 Kada govorim o „globalnom seksu“ i turizmu, ne mislim samo na „seks turizam“, putovanje radi stupanja u komercijalni seksualni odnos s prostitutkama. Štaviše, u Podsaharskoj Africi mnogo veći značaj ima činjenica da rastući broj „običnih“ zapadnih turista, naročito žena, putuje u različite destinacije u Trećem svetu očekujući da će imati priliku da stupi u „ne­­komercijalnu“ emotivnu i seksualnu vezu s nekim stanovnikom. Ovo je, između ostalog, povezano s rastom srednje klase i sve većim otuđenjem stanovnika zapadnih gradova. 490 Carolyn Nordstrom, A Different Kind of War Story, University of Penn­ sylvania Press, Philadelphia, 1997, p. 5. 491 Ibid. 492 Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 33.

128

129

485 486

i najnepristupačnijim delovima regiona i imaju odlučujuću ulo­ gu u oblikovanju slika Zapada i modernosti i njihovog vezi­ vanja za materijalno bogatstvo. Samo u malom broju podsaharskih zemalja možemo go­­ vo­riti o masovnom turizmu.493 Turizam stagnira – mali broj gostiju ponovo poseti neku od destinacija južno od Sahare. Veliki broj posetioca stiže u „all-inclusive“ aranžmanima u getoizovane hotelske komplekse čiji su menadžeri i radnici na bolje plaćenim mestima najčešće dovedeni sa Zapada ili indijskog potkontinenta. Zato se stanovništvu obično ne pru­ ža mnogo prilika da nešto zaradi, čak ni na lokacijama koje privlače značajniji broj zapadnih turista. Usled tako ograničenih mogućnosti zapošljavanja, na me­­ sti­ma na kojima se potrebe i želje zapadnih konzumenta-no­­ mada susreću sa Afrikom, tržišta muzike i seksa postaju sfere koje pogoduju razvoju kreativnih mikroekonomija494 koje neretko predstavljaju značajan deo nacionalnih ekonomija. Po­­ učeni ranijim kontaktima i neravnopravnom kulturnom i eko­ nomskom razmenom, afrički akteri se lako prilagođavaju oče­ kivanjima – bilo da je reč o prikrivanju komercijalne prirode seksualne veze ili uklapanju u sve eklektičniju pop-kulturnu matricu.495 U proizvodnju novih kreativnih ekonomija nisu uk­­ ljučeni samo pojedinci. Svedoci smo i hiperprodukcije muzičkih festivala – mnogi gradovi ih danas organizuju i po nekoliko pu­­ta godišnje, često pred početak turističke sezone, kako bi po­­­red povećanja broja gostiju obezbedili dodatni publicitet u zapadnim medijima.

Mnogim stanovnicima „transnacionalna ograničenja i mo­­gućnosti koje im pruža njihova identifikacija sa ‘Afrikom’“ ne ostavljaju mnogo izbora, naročito u situaciji krajnje nuž­ de.496 U zemljama u kojima vlada hronično siromaštvo zna­ čajan je postao „globalni seks“, što je pojam koji izražava ko­modifikaciju žudnje i zadovoljstva koja je u eri sve veće eko­­­nomske nejednakosti i rastuće mobilnosti stanovnika za­­ padnih zemalja postala deo nove globalne ekonomije. Da­­naš­ nji rast i globalizacija stare „industrije seksa“, koja se često pogrešno posmatra isključivo u kontekstu kriminala (trafi­ king) ili kršenja ljudskih prava, povezani su i s većom pokret­ ljivošću zapadne srednje klase i sve brojnijim internacionalnim vojnim i policijskim operacijama održavanja mira ili reformi službi bezbednosti.497 Za mnoge stanovnike siromašnih zema­ lja prinuda je, ipak, prvenstveno ekonomska, pitanje opstan­ ka, i često ne možemo govoriti o trafikingu ili uključenosti kriminalnih grupa.498 Ova činjenica obično biva ignorisana u „moralizatorskim i senzacionalističkim denuncijacijama ove ‘industrije’“.499 Kult tela, ideal savršenog izgleda koji agresivno pro­mo­ višu masovni mediji, istakao je činjenicu da se izgled mnogih stanovnika Podsaharske Afrike uklapa u poželjan, ali na Za­­ padu sve teže dostižan estetski ideal. Istovremeno je velika ne­­­­jednakost globalnog Severa i globalnog Juga omogućila 496

Na turizam, zajedno s prihodima od putovanja i transporta, otpada sa­­­mo oko 8 % regionalnog BDP-a. Videti: Tom Nevin, „What is Pro-Poor Tourism“, African Bissines, November 2007, p. 50. 494 Videti: Christian Rogerson, „Creative Industries and Tourism in the De­­ veloping World: The Example of South Africa“ in: Greg Richards and Julie Wilson (eds.), Tourism, Creativity and Development, Routledge, Oxon, pp. 229-231. 495 Videti: Allen F. Roberts and Marry Nooter Roberts, A Saint in the City: Sufi Arts of Urban Senegal, UCLA Fowler Museum of Cultural History, Los Angeles, 2003.

Paulla A. Ebron, Performing Africa, Princeton University Press, Prince­ ton, 2002, p. 26. 497 U „skoro svakoj“ mirovnoj misiji UN zabeleženi su slučajevi „pedofili­ je, prostitucije i silovanja“. Colum Lynch, „U.N. Faces More Accusations of Sexual Misconduct“, The Washington Post, March 13, 2005, Internet, 01/02/13, http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/articles/A302862005Mar12.html. 498 Ovu prinudu možemo posmatrati kao izraz „strukturalnog nasilja“ koje proizvodi neoliberalna konstelacija. „Nasilna struktura ostavlja tragove ne samo na ljudskom telu, nego i na umu i duhu.“ Johan Galtung, Mirnim sredstvima do mira: Mir i sukob, razvoj i civilizacija, Jugoistok XXI, Beograd, 2009, p. 277. 499 Videti: Jeremy Seabrook, Travels In The Skin Trade: Tourism and the Sex Industry, Pluto Press, London, 2001.

130

131

493

mnogim pripadnicima zapadne srednje klase da na dalekim meridijanima lako ostvare svoje najluđe snove i fantazije ili da kompenzuju frustrirajuće posledice usamljenosti i napetosti koje, sve češće, podrazumeva život u užurbanim zapadnim met­ropolama. Ali Podsaharska Afrika je i mnogo pre nego što je postala dostupna i stekla globalnu erotsku privlačnost imala važno mesto u orijentalističkim narativima u kojima je po­­ crtavan seksualni egzotizam, veza tropskih područja i sek­ sualnosti, pa i „senzualno divljaštvo“. Seksualni kontakti i nji­ hova kontrola bili su integralni deo kolonijalnog projekta, a već u XIX veku zapadne reprezentacije Afrike uspostavile su ovaj kontinent kao „egzemplarnu zonu seksualnih aberacija i anomalija“ koju naseljavaju ljudi koji su „ponosni, lenji, pre­ vrtljivi, grabljivi, vreli i navučeni na sve vrste požude“.500 Široka ekonomska i seksualna emancipacija, najpre muš­ karaca, a zatim i žena otvorila je na Zapadu, u drugoj polovini XX veka, nove horizonte za izražavanje „zapadne fascinacije egzotičnim“.501 Ovome je doprinela i činjenica da prostitucija u mnogim siromašnim zemljama globalnog Juga ne deluje od­­bojno. Tu svoje usluge nude i žene i muškarci koji imaju pa­­­ralelne živote, često studentkinje i studenti koji teškom mu­­ kom nastavljaju školovanje. Ali još je više onih kojima se ne pružaju nikakve prilike. Mnogi od njih jedinu šansu vide u od­­lasku na Zapad, a vreme provode u potrazi za načinom da tamo odu. Zato komodifikacija seksualnosti u Podsaharskoj Afrci često ne predstavlja samo profesiju ili jednokratnu tran­ sakciju, već se prvenstveno shvata kao moguća ulaznica u svet progresa i modernosti. Prostitucija obično uključuje očekiva­ nja da će se susret završiti vezom ili brakom pomoću koga će se pojedinac dokopati Zapada i uskraćene „modernosti“. Za razliku od Jugoistočne Azije, prostitucija i različiti „ne­­ komercijalni“ oblici seks turizma u Podsaharskoj Africi nisu pri­ marno vezani samo za muškarce sa Zapada. Stereotipizovana

muževnost Afrikanaca predstavlja ključni deo ponude koja mno­ ge evropske turistkinje privlači u podsaharske zemlje. Afrički muškarci koji učestvuju u ovoj preduzetničkoj romantici novac najčešće ne dobijaju kao formalnu naknadu za seksualne us­­ luge. Muška prostitucija502 uglavnom uključuje shvatanje, ili ilu­­ziju, da oni zarađuju kao vodiči ili pratnja na „opasnim“, ali zanimljivim mestima. U nekim delovima zapadne Afrike muška prostitucija je zauzela toliko značajno mesto da danas pred­ stavlja važan način uključivanja ne samo pojedinaca već u ne­­ kim slučajevima i celih država u globalnu ekonomiju. Na ovaj način jedna problematična personalna ekonomija postaje odista nacionalna. Predsednik Gambije Jaja Džame izdao je saopštenje u kome kaže da „mi nismo seksualne mašine. Želim to da kažem svakome ko ovde dolazi zbog seksa“.503 Borba protiv muške prostitucije, međutim, mnogo je kom­ plikovanija nego protiv ženske.504 Gambijski muškarci sebe doživ­ ljavaju kao „biznismene koji svoj uspeh oblikuju hvatajući sirove evropske strasti“.505 Romantične veze se neretko završavaju od­­ las­kom podsaharskih muškaraca u Zapadnu Evropu. Iako može­ mo govoriti i o trafikingu muškaraca, oni sebe ne doživljavaju kao žrtve.506 Heteroseksualni muškaraci koji žive na globalnom 502

C. Michael Hall and Hazel Tucker, „An introduction“ in: C. Michael Hall and Hazel Tucker (eds.), Tourism and Postcolonialism, op. cit., p. 11. 501 Reina Lewis, Rethinking Orientalism: Women, Travel and the Othoman Empire, I. B. Taurus, London, 2004, p. 268.

Iako ga koriste mnogi autori, smatram da izraz „muška prostitucija“ u ovom slučaju nije sasvim adekvatan. Ovde ga upotrebljavam u nedostatku adekvatnijeg pojma i u smislu koji ne podrazumeva uvek jasno komercijalni aspekt. Verujem da bi, na primer, za „muške prostitutke“ u ovom slučaju bilo adekvatniji upotrebiti engleski izraz sex providers, mada neki autori ova dva izraza korite kao sinonime. U Keniji ih zovu beachboys (u stalnoj potrazi za darežljivom i obično mnogo starijom sugarmamy na plažama u okolini Mombase), a mogli bi ih nazvati „galebovima“, što je izraz koji je često korišćen osamdesetih godina u kontekstu veza između domaćih mladića i zapadnih turistkinja na jadranskoj obali. 503 Citirano prema: Paulla A. Ebron, Performing Africa, op. cit., p. 168. 504 Bez smanjivanja siromaštva, ona se može kontrolisati samo široko ras­ prostranjenom represijom i velikim ograničavanjem ličnih sloboda, kao što je slučaj na Kubi i u Laosu. 505 Paulla A. Ebron, Performing Africa, op. cit., p. 169. 506 Mada nije mali broj onih koji to postanu. Mnogi bivaju proterani iz za­­ padnih zemalja kada „prođe“ ljubav i tako „nestane“ garancije potrebne za regulisanje boravišne dozvole.

132

133

500

Jugu svoje učešće na tržištu seksa obično doživljavaju kao „ri­­tu­ alizovani oblik seksualne transgresije, a ne kao neku transakciju u kojoj se seks razmenjuje za novac, kao što su one u koje najčešće ulaze ženski i transvestitski seksualni radnici“.507 Za razliku od ženske prostitucije, koja ima ogromnu ulogu u turističkoj eko­no­ miji Kenije i Tanzanije, muška prostitucija, koja je dominantna u Zapadnoj Africi, najčešće nije stigmatizovana u lokalnoj zajednici. Smatra se da ona uvek „uključuje određeni nivo recipročne ‘zaba­ ve’, čak i onda kada su prepoznate nejednakosti koje je održa­ vaju.“508 Zato je broj „muških prostitutki“ značajno potcenjen u mnogim zemaljama globalnog Juga. Iako se različite moralne tradicije različito odnose prema prostituciji, u islamskim zemljama Podsaharske Afrike je čak i ženska prostitucija neuporedivo prihvaćenija u društvu nego što je to slučaj u ostalim delovima muslimanskog sveta. Veliki ekonomski i društveni značaj prostitucije u zemljama regiona predstavlja dobru ilustraciju položaja Podsaharske Afrike u globalizovanom svetu. Da nije pandemije side, ekonomski značaj globalnog seksa bio bi još veći. Kakve li ironije da strah od virusa HIV predstavlja jedan od razloga zašto se pesimi­ stička vizija Franca Fanona s početka šezdesetih godina XX veka da će afrička elita „preuzeti ulogu poslovođe evropskih preduzeća i praktično zemlju pretvoriti u bordel koji služi Ev­­ropu“509 nije ostvarila. Ali sida i nejednakost predstavljaju uzrok jedne od po­­ slednjih podsaharskih tragedija. Početkom 2013. ministar zdrav­lja Južne Afrike saopštio je da je „najmanje 28 % južno­ afričkih učenica HIV pozitivno u poređenju sa samo 4 % de­­ čaka zato što ih eksploatišu ‘sponzori’ (sugar daddies)“.510 Kao i u mnogim drugim delovima sveta, na primer, u SAD to­­kom „velike depresije“ tridesetih ili na Balkanu devedesetih

godina prošlog veka, mnoge devojke iz siromašnih porodica su videle „seksualno preduzetništvo“511 kao jedini način da se dokopaju bar poneke „mrvice hleba sa stola bogatih“ i, ug­­ lavnom, mnogo starijih muškaraca.512 U Južnoj Africi, zemlji u kojoj je 10 % stanovništva HIV pozitivno, za hiljade mladih i lepih „sponzoruša“ ovaj stari „erotski scenario“513 nosi rizik bez presedana u drugim delovima sveta.514

Globalizacija na pijaci Mnogim Afrikancima nije nimalo lako da se suoče s kon­ zumerskom globalnošću, iako su često žrtve procesa koji je odr­ ža­vaju. Veliki deo stanovništva živi prilično izolovano, ne samo bez televizora i kompjutera već neretko i bez struje.515 Šoping centri i zapadni trgovinski lanci ne postoje čak ni u velikoj većini glavnih gradova. McDonalds, globalizovani lanac restorana koji je postavio „temelje jednog od najuticajnijih fenomena u sa­­vre­ menom društvu“ i postao bitan „faktor kulturnog imperi­ja­liz­ ma“,516 ima svoje franšize u samo tri zemlje regiona.517 Pijace518 su i danas mesta gde se „Afrika susreće sa Evropom, Azijom i Amerikom“,519 iako robe proizvedene na Zapadu ima sve manje, pa je to sve češće susret s Kinom. 511

Dennis Altman, Global Sex, The University of Chicago Press, Chicago, 2001, p.110. 508 Ibid. 509 Frantz Fanon, Prezreni na svijetu, op. cit., str. 87. 510 „South Africa: ‘Over 25% of schoolgirls HIV positive’„, BBC, March 14, 2003, Internet, 15/03/13, http://www.bbc.co.uk/news/world-africa-21783076.

Bram Dijkstra, Evil Sisters, op. cit., p. 283. Ibid., p. 355. 513 Ibid., p. 353. 514 Vlasti su u gradovima postavile ogromne bilborde s natpisom: „Stariji muškarci + mlade devojke = tinejdžerska trudnoća i sida. ‘Sponzori’ uni­ štavaju živote.“ 515 U velikoj većini podsaharskih prestonica broj domaćinstava koja pose­ duju šporet na struju je manji od 5 %, a u mnogim državama više od 95 % stanovnika hranu priprema koristeći drvo ili ćumur. Čak i u Gani, jednoj od prosperitetnijih zemalja Zapadne Afrike, 2012. godine je samo 0,1 % stanovništva kuvalo „na struju“ a 10, 4 % je koristilo gas. Videti: „Regions and Countries“, Global Alliance for Clean Cookstoves, Internet, 01/03/13, http://www.cleancookstoves.org/countries/. 516 George Ritzer, The McDonaldization of Society, Pine Forge, Thousand Oaks, 2000, p. 1. 517 Južna Afrika, Bocvana i Mauricijus. 518 U manjim mestima pijačni dani, obično jednom ili dva puta nedeljno. 519 Manthia Diawara, In Search of Africa, op. cit., p. 152.

134

135

507

512

Pijace su u Africi „tradicionalno centri konzumiranja stra­ ne robe i mesta gde se različite kulture međusobno prožimaju i obogaćuju“.520 Pijacama dominiraju moćne porodice koje ge­­ neracijama kontrolišu značajne delove tržišta i prodajnog pro­ stora. U velikim afričkim gradovima pijace su ogromne, neretko zauzimaju nekoliko desetina kvartova, pri čemu se na njima nu­­de brojni sadržaji i vrše aktivnosti koje nemaju direktne veze s trgovinom. Na primer, na pijaci će, po pravilu, biti poseban deo sa frizerima i deo s krojačima. Pored dela gde se prodaju naj­novije elektronske sprave neretko se nalazi veliki deo sa zmij­ skim kožama, majmunskim glavama i drugim predmetima koji se koriste u „vudu“ ritualima. Afričke pijace su takođe važni glo­balni centri recikliranja, mesta na kojima se donekle koriguju posledice opsednutosti zapadnih konzumenata raznim no­­vo­ tarijama i neodgovornog odbacivanja garderobe i drugih pred­ meta koji imaju upotrebnu vrednost.521 Pijace u Podsaharskoj Africi nisu samo najbitniji centri trgovine i potrošnje, već i važni prostori razmene ideja i poli­ tičkog organizovanja, mesta gde neretko izbijaju veliki neredi i demonstracije. To su dinamični i subverzivni urbani prostori na kojima je vlastima najteže da uspostave kontrolu i demon­ striraju državnu moć. Pijace su i ključno mesto prenošenja vesti o pitanjima od javnog interesa, nacionalnoj i među­narod­ noj politici, centar „trotoarskog radija“522 koji „predstavlja mnogo više od čaršijskih glasina“523 i u većini zemalja regiona je do danas ostao glavni i najuticajniji masovni medij. U ma­­ njim gradovima u Burkini Faso i Etiopiji, na primer, većina stanovnika televizijske slike može da vidi samo ako plati ulaz­ nicu u barakama pored autobuske stanice ili pijace koje imaju generator. Zavirio sam u desetine ovakvih mesta i na „reper­

toaru“ su bile samo dve stvari – bolivudski filmovi i fudbalske utakmice. Ekonomski značaj pijaca u Africi pogoduje održavanju gotovinske ekonomije s minimalnim prostorom za učešće ko­­ mercijalnih banaka.524 Pijace funkcionišu na način koji zna­ čajno otežava oporezivanje, a time i stabilizaciju prihoda dr­­ žave, razvoj infrastrukture i kompleksnije uključivanje u svetsku ekonomiju. Vlast oporezivanje često vrši u formi iznu­ de, neretko pribegavajući zatvaranju određenog dela pijace sve dok trgovci sami ne sakupe svotu koju režim arbitrarno zahteva. Pijace služe i kao izvor „gotovog novca u kriznim situacijama za političare na vlasti“.525 Od trgovaca se zahteva da „plaćaju i kada predsedničkoj palati zatreba novac za pre­ stižno putovanje u Ujedinjene nacije“526 ili sedište Afričke unije. Nepredvidivost ovakvog oporezivanja uračunata je u cenu robe i čini da neki proizvodi budu znatno skuplji. Moćni trgovci s velikih pijaca, međutim, baveći se šver­ com, obezbeđuju dostupnost različite robe po pristupačnijim cenama. Oni na taj način zatvorena afrička tržišta čine kon­ kurentnijim i ujedno koriguju politiku nesposobnih vlasti koje nemaju inkluzivne ekonomske programe.527 Pijace nisu ne­­ prijatelji samo korumpiranih režima i monopolista bliskih vla­sti, već i prepreka nametanju neoliberalnih programa. Na primer, veliki požari na glavnim pijacama u Bamakou i Da­­ karu devedesetih godina prošlog veka vezuju se za uslov­ ljavanja Svetske banke da će prekinuti kreditne linije ako se ne smanji neoporezovana trgovina švercovanom i lažnom 524

Ibid, pp. 142-143. Tehnološki otpad bogatog Severa jeste žila kucavica mnogih afričkih ekonomija. Podsaharske pijace su krajnje odredište ne samo za polovne automobile i kompjutere već i za rezervne delove koji se potom koriste za sastavljanje „novih“ aparata. 522 Značenje je slično našem „radio Mileva“. 523 Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., p. 29.

U mnogim podsaharskim zemljam komercijalne banke ne plaćaju ka­­ ma­tu klijentima. Račune obično ima samo imućnije stanovništvo i banke na­­plaćuju sve usluge, uključujući ulaganje, čuvanje i podizanje novca. One tekući račun praktično tretiraju kao svojevrsni sef čije se korišćenje plaća. Na primer, u Keniji fiksni troškovi za „održavanje“ tekućeg račune iznose skoro trećinu prosečne plate. Tradicionalne funkcije komercijalnih banaka mnogo jeftinije i efikasnije obavljaju operateri mobilne telefonije. 525 Manthia Diawara, In Search of Africa, op. cit, p. 145. 526 Ibid., p. 145. 527 Ibid., p. 153.

136

137

520

521

robom. Neki analitičari veruju da je vlastima bilo lakše i po­­li­ tički manje rizično da ove zahteve ispune organizujući noćno paljenje pijaca528 nego da suzbijaju ili pokušaju da oporezuju pijačnu trgovinu.529 Trgovci na pijacama često, bez ikakvih ugovora ili žira­ nata, daju robu na kredit i tolerišu kašnjenje u otplati. Sva­ko­ me ko zloupotrebi poverenje preti isključenje iz klana ili zajed­ nice, što je u zemljama u kojima preživljavanje i prosperitet iziskuju zajednički napor i solidarnost često mnogo teža kaz­ na od zakonskih sankcija. S druge strane, onima koji poštuju društvene konvencije na taj način je obezbeđeno jeftino kre­ ditiranje koje ne bi mogli da dobiju u bankama koje posluju prema finansijski nedostižnim pravilima. Moć porodice i zajednica koje kontrolišu pijace nije zna­ čajnije smanjena tokom proteklih nekoliko decenija. Pijace i dalje predstavljaju konkurenciju afričkim državama kao cen­ tri ne samo finansijske već i političke moći. Ali subverzivni i demokratski potencijal ovih lokalnih prostora ne priznaje na­­ cionalne granice. Pijace stvaraju nered koji donekle umanjuje najgore posledice „zvaničnih formi globalizacije“.530 Pijace u Africi „ljudima vraćaju ono što su im država i multinacionalne korporacije oduzele – pravo da konzumiraju... Pošto post­mo­ der­na stvarnost definiše istoričnost i etiku preko konzu­mi­ ranja, oni koji ne konzumiraju ostavljeni su da umru izvan istorije i bez ljudskog dostojanstva“.531

Globalna Tuba

nica je danas prisutna na mnogim svetskim pijacama, mada ćete na njene pripadnike najčešće naći u trgovačkim jezgrima velikih evropskih gradova. Crnci, s malim crnim koferom ili pre­­punom torbom, koji vam na ulicama Londona, Milana ili Kelna, ali i na plažama Ibice i Azurne obale, ponude jeftine na­­očare za sunce, bočicu parfema, afričku masku, minđuše i perle, skoro bez izuzetka dolaze iz istog dela Senegala. Skoro da nema studije koja ozbiljnije analizira globali­ zacijske procese u Podsaharskoj Africi, ili koja govori o ver­ nakularnom kosmopolitizmu, a da se ne bavi i muridskom532 trgovačkom dijasporom i ogromnim uticajem koji ova globa­ lizovana zajednica ima u Senegalu. Dakar, prestonica Se­­ne­ gala, „sve više liči na običnu senku, ovozemaljsko ogledalo Tube, svetog grada muridskog bratstva“533 koje čini jednu šes­tinu stanovništva Senegala. Iako u mnogim oblastima mu­­ ridske religiozne institucije imaju veći uticaj i značaj od držav­ nih organa, Senegal je od 2000. godine jedna od slobodnijih i demokratskijih zemalja ne samo u Podsaharskoj Africi već i u islamskom svetu uopšte.534 Ogromna moć muridske hi­­je­ rarhije nije dovela u pitanje „ljudska prava, demokratske vred­ nosti“535 i temelje sekularizma, iako je on u Senegalu shvaćen bitno drugačije nego na Zapadu. „Društvena, politička i ekonomska organizacija Tube... nu­di validnu alternativu senegalskoj zapadnjačkoj državi. Tu­­ ba pokazuje da zapadni sistem može u potpunosti biti zamenjen drugačijim funkcionalnim sistemom.“536 Muridizam je ponudio 532

Obezbedivši pri tom da prva vatrogasna vozila u Dakaru, na primer, stignu na mesto izbijanja požara tek četiri sata posle poziva. 529 Videti: Manthia Diawara, In Search of Africa, op. cit., pp. 145-146. 530 Manthia Diawara, „Towards a Regional Imaginery in Africa“ in: Frederic Jameson and Masao Miyoshi, (eds.), The Cultures of Globalization, Duke University Press, Durham, 1998, p. 121. 531 Manthia Diawara, In Search of Africa, op. cit., p. 150.

Ova ritualna sufi (derviška) zajednica, poznata i kao Muridija, osnovana je u XIX veku. 533 Jean-Francis Bayart et al., „From Kleptocracy to Felonious State“ in: Jean-Francis Bayart et al., The Criminalization of the state in Africa, op. cit., p. 20. 534 Alfred C. Stepan, „Rituals of Respect: Sufis and Secularists in Senegal“, SIPA, August 18, 2007, Internet, 28/07/09, http://www.sipa.columbia. edu/cdtr/pdf/AlfredStepan_RitualsofRespect.pdf. 535 Ibid. 536 Cheikh Thiam, Mouridism: „A Local Re-Invention of the Modern Sene­ galese Socio-Economic Order“, West Africa Review, Issue 8, 2005, Internet, 01/08/07, http://www.westafricareview.com/issue8/thiam.html.

138

139

Za trgovinu je vezana i najuspešnija afrička strategija uk­­ lju­čivanja u globalne tokove. Jedna mala podsaharska zajed­ 528

autentične oblike društvenog organizovanja, ignorišući i zapad­ ne ekonomske doktrine i shvatanja i najšire prihvaćene obrasce izvedene iz arapske islamske tradicije. Oni funkcionišu na auto­ nomnom „muridskom prostoru“ koji je istinski globalan.537 Mu­­ridsku alternativu („kontrakulturu“), kompleksni sistem vred­nosti, shvatanja, praksi i odnosa, odlikuje pragmatičnost i tolerancija. Suživot s drugačijim, često neprijateljskim okruže­ njem i shvatanjima ne ugrožava funkcionalnost ove zajednice, njenu sposobnost da u svojim, autentičnim okvirima i paramet­ rima nađe rešenje za ogromne probleme i izazove na koje zado­ vo­ljavajući odgovor nisu umele da daju ni sengalska nacionalna država ni zapadno kolonijalno i humanitarno preduzetništvo. Uspešnost muridskog puta, opipljivi rezultati538 koje su ostvarili verujući da se postojeći sistem ne može popravljati, da rešenje nije u reformama i demokratizaciji, ali ni u „afrikanizaciji“ i ot­­poru kapitalističkom sistemu, nameće potrebu da preispitamo i proširimo shvatanja o kosmopolitizmu, uspešnim strategijama uključivanja u globalne tokove i „pravilnom“ odnosu prema globalizaciji. Relativno kratka istorija reda (130 godina) našla se po­­ slednjih godina u centru pažnje velikog broja politikologa, ant­ropologa i istoričara. U Senegalu su poslovni ljudi koji pri­ padaju muridskom redu539 „postepeno podrili i istisnuli eko­ nomsku moć Francuza, Libanaca i prve generacije senegalskih diplomaca sa evropskih biznis škola“.540 Globalna ekspanzija murida počela je sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme velikih suša koje su pogodile centralni Senegal. Pripadnici ovog ruralnog bratstva, iz siromašnog regiona u kojem uspeva malo šta sem kikirikija, predstavljaju primer uspešnog ko­­riš­

ćenja prilika koje pruža globalizacija. Oni se u globalna legal­ na, ilegalna i „siva“ tržišta uključuju razvijajući autohtonu (ver­nakularnu), sasvim nezapadnu, ali ipak kapitalističku va­­ rijantu modernosti, ne potčinjavajući se neoliberalnoj mustri koja nam je često sugerisana kao obavezna i neizbežna. Stub globalizovane zajednice čini verska hijerarhija sa centrom u Tubi,541 dok članove zajednice karakteriše insistiranje na „sop­ stvenom ekonomskom scenariju“542 u čijem temelju su odanost muridskom putu,543 ogroman stepen poverenja, svetost rada, vešto prilagođavanje verske tradicije, laka lingvistička adap­ tacija i oslanjanje na globalne veze unutar mreže razgranate širom sveta ne samo na Zapadu već i u proizvodnim i trgo­ vinskim centrima u Kini i arapskim zemljama. Muridi insistiraju na očuvanju svog identiteta,544 do­­sled­ no izbegavaju vesternizaciju i trude se da svuda gde se nalaze budu okupljeni u grupe,545 disciplinovani i solidarni, da odr­ žavaju socijalne i ritualne interakcije, iako su izuzetno pok­ retni i u potrazi za poslom često menjaju mesto prebivališta. Tuba, kako senegalska dijaspora naziva i četvrti zapadnih gra­ dova u kojima se trajno naselila, postala je integralni deo ur­­ banog pejzaža u metropolama razvijenih zemalja. Uglavnom zadržavajući svoju tradicionalnu – vrlo upadljivu – odeću i insistirajući na javnom izražavanju kolektivnog identiteta, mu­­ridi pokazuju svojevrstan „afrički način da se bude mo­­de­ 541

Možemo govoriti o „stabilnosti u pokretljivosti“. Odlično je izražen u shvatanju koje kaže: „Mi smo kao ptice koje razmišljaju o domu kada lete visoko iznad zemlje.“ 538 Posebno kada je reč o rešavanju problema nezaposlenosti, zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju, ali i pušenju i konzumiranju alkohola. 539 Vernici, muridi, uglavnom su pripadnici većinskog Uolof naroda iz cen­ tralnog Senegala. 540 Ibid.

Ovaj prašnjavi grad se za proteklih osam decenija uvećao više od 600 puta. Mnogi Senegalci Tubu smatraju „obećanom zemljom“. Donedavno je opština plaćala račune za struju svih stanovnika. Na celoj teritoriji ove velike „ruralne opštine“ je zabranjeno pušenje. 542 Mamadou Diouf, „The Senegalese Murid Trade Diaspora“ in: Carol A. Breckenridge et al. (eds.), Cosmopolitanism, Duke University Press, Dur­ ham, 2002, p. 114. 543 Allen F. Roberts and Marry Nooter Roberts, A Saint in the City, op. cit., p. 9. 544 Ključnu ulogu ima godišnje hodočašće u Tubu koje se smatra jednom od najvažnijih obaveza za pripadnike zajednice. 545 Muridska samoizolacija ponekad uključuje netrpeljivost, pa i rasizam, prema belcima koju će osetiti svako ko uđe u neki od senegalskih klubova u Parizu ili Milanu.

140

141

537

ran“.546 Globalna Tuba jasno pokazuje da nisu „evro-ameri­ kanci jedini globalni subjekti“ i da globalizacija nije „jedno­ smerno kretanje, od Severa ka Jugu“.547 Istovremeno, ona predstavlja primer uspešnog nezapadnog modaliteta „sticaja bogatstva“ i time doprinosi potrazi za pravednijim alter­na­ tivama neoliberalizaciji.

Okultna ekonomija U uslovima hronične bede, ekstremne nepredvidivosti i netransparentnosti puteva koji vode do uspeha, novac je ste­ kao misteriozno svojstvo.548 Njegovo posedovanje je najčešće veoma teško dovesti u vezu sa uobičajenim izvorima aku­mu­lacije, uključujući vlasništvo, nasleđivanje, rad i talenat. „Per­cepcija da se novac, moć i život pokoravaju zakonu verovatnoće postaje stalno sve prisutnija.“549 Raširilo se shvatanje da bogatstvo i uspeh leže sa one strane racionalnog i moralnog. Veliki deo prostora koji bi u Podsaharskoj Africi trebalo da pripada ekonomiji i politici zauzeli su „preduzetnici vere“ i „jevanđelja prosperiteta“ koja čine temelj njihovih ideologi­ ja. Njihova glavna poruka je obično veoma jednostavna – „dođite da iskusite svoje čudo“.550 Njihova popularnost prati rast „okultne ekonomije“ koja izrasta na verovanju da su akumulacija i posedovanje bogatstva zasnovani na „korišćenju tehnika koje se ne mogu objasniti konvencionalnim pojmo­

vima praktičnog razuma“,551 odnosno da je ekonomski uspeh prvenstveno vezan za korišćenje magijskih sredstava i po­­stu­ paka i pomoć iz nevidljivog sveta. Modernost, u smislu neo­ liberalne realnosti obeležene ogromnim nejednakostima, de­­­luje izuzetno netransparentno, protivrečno i uznemi­ru­ juće.552 Brojni pripadnici afričkih društava, čiju istoriju je du­­ go karakterisao tradicionalni egalitarijanizam,553 jedino ra­­ zum­no objašnjenje ogromnog bogatstva novobogataša vide u bavljenje okultnim radnjama koje podrazumevaju jednako veliku žrtvu kakva je, recimo, „ritualno ubistvo slabo vred­ novane dece“.554 U Podsaharskoj Africi – i u najsiromašnijim, neuspelim zemljama, kao što je DR Kongo, i u Južnoj Africi, najvećoj i globalno najintegrisanijoj ekonomiji u regionu – prihvatanje neoliberalizma dovelo je do nove ekspanzije aktivnosti koje imaju veze sa okultnim. To je u velikoj meri posledica činje­ nice da je nametanje neoliberalnog poretka pravdano mesi­ janskim diskursom koji je kapitalizam „predstavljao kao je­­ vanđelje spasenja“.555 Ipak, „okultne ekonomije se ne mogu svesti na simboličko, figurativno ili alegorično“556 značenje. Srastanje eshatoloških strahova i magije s potrošnjom, kao ključnim označiteljem poželjne i uskraćene modernosti, va­­ žan je deo postkolonijalne političke ekonomije. 551

Mamadou Diouf, „The Senegalese Murid Trade Diaspora“ in: Carol A. Breckenridge et al. (eds.), Cosmopolitanism, op. cit., p. 114. 547 Cheikh Thiam, Mouridism, op. cit. 548 Ovakvo shvatanje novca, koje je u Podsaharskoj Africi odavno prisutno, primetno je poslednjih tridesetak godina i u SAD i u Latinskoj Americi. To je dodatni argument za teoretičare koji smatraju da iskustva Podsaharske Afrike možemo ne samo da posmatramo kao izuzetak već da u njima naslu­ timo moguću budućnost globalizovanog sveta. 549 Achille Mbembe, „On Politics as a Form of Expenditure“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 308. 550 Daniel Jordan Smith, A Culture of Corruption, op. cit., p. 209.

Jean and John L. Comaroff, „Millenial Capitalism: First Thoughts on Second Comming“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalism, op. cit., p. 18. 552 Videti: Harry G. West and Todd Sanders (eds.), Transparency and Conspiracy: Etnographies of Suspicion in the New World Order, Duke University Press, Durham, 2003. 553 J. Gus Liebenow, African Politics: Crisis and Chalenges, Midland Book, Bloomington, 1986, p. 228. 554 Misty L. Bastian, „Diabolic Realities: Narratives of Conspiracy, Tran­ sparency“ in: Harry G. West and Todd Sanders (eds.), Transparency and Conspiracy, op. cit., p. 68. 555 Jean and John L. Comaroff, „Millenial Capitalism: First Thoughts on Second Comming“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalism, op. cit., p. 2. 556 Ibid, p. 27.

142

143

546

Ipak, to nije fenomen koji je isključivo vezan za prostore eks­­tremne „duhovne konfuzije“557 i nestabilnosti, velike teritorije na globalnom Jugu gde žive najveći „gubitnici globalizacije“. Re­­­ligija je i u SAD, baš kao u najvećem delu Podsaharske Afrike, sve više praktična i moderna. Verskim tržištem dominiraju post­ protestantski preduzetnici koji vešto spajaju veru i potrošnju, jevanđelje i prosperitet, koji tvrde da je isplativo biti vernik. Me­­ đu najuspešnijim su one hrišćanske crkve koje „pentakostalizam558 spajaju s neoliberanim poduhvatom“, čiji propovednici uspevaju da ubede „milione članova da Drugi dolazak ne evocira Isusa koji spasava, već onog koji plaća dividende. Ili, tačnije rečeno, onog koji obećava čudesnu zaradu u zamenu za ograničenu du­­ hovnu investiciju.“559 Ali odnos pentakostalaca i jevanđeoskih hrišćana, kao i nekih drugih crkava i verskih pokreta „ponovo rođenih“,560 prema mestu duhovnosti u hrišćanstvu posebno je blizak religijskom iskustvu žitelja Podsaharske Afrike (i afričke dijaspore u obe Amerike) i predstavlja izuzetno pogodnu osnovu za sintezu atraktivnih hibridnih formi.561 U Podsaharskoj Africi „ispod površine vidljive realnosti uvek vreba druga realnost“.562 Za razumevanje svih društve­ 557

Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., p. 191. Pentakostalizam danas uključuje lepezu verskih i društvenih stavova. Rituali u ovim crkvama sadrže emotivni naboj i dinamiku koja je najbliža atmosferi i logici mnogih tradicionalnih podsaharskih obreda. U pentako­ stalnim službama naglasak je na prisustvu i „daru Svetog duha“ i one često uključuju govorenje u jezicima, egzorcizam i izlečenja. 559 Jean and John L. Comaroff, „Millenial Capitalism: First Thoughts on Se­­ cond Comming“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalism, op. cit., pp. 23-24. 560 Ne postoji saglasnost o adekvatnom nazivu za ovu veliku skupinu de­­ nominacija različite veličine, koja uključuje i različite pentakostalne, fun­­ da­mentalističke i jevanđelističke denominacije, za koje bi najtačniji bio nepraktično dugačak naziv ‘ne-katoličke, ne-(mejnstrim)-protestanstske, ne-afričke-nezavisne crkve’. 561 Od početka devedesetih godina prošlog veka pentakostalne denomina­ cije beleže najbrži rast i procenjuje se da danas između 12 i 15 % stanov­ ništva Afrike čine pentakostalci. 562 Filip De Boeck, „On Being Shege in Kinshasa: Children, the Occolut and the Street“ in: Theodre Trefon (ed.), Reinventing Order in the Congo, op. cit., p. 156. 558

144

nih i ekonomskih promena u Podsaharskoj Africi, uključujući posledice globalizacijskih procesa, neophodno je imati u vidu da je veštičarenje, koje je širom regiona ostalo blisko vezano s konceptom moći i svim oblicima akumulacije, „postalo sas­ tavni deo vizije modernosti“563 i da iracionalno ima odlučujući uticaj na samorazumevanje i postupke podsaharskih aktera. „Svima nama koji smo shvatanje sveta izveli iz evropskog pro­ svetetljstva izuzetno je teško da pojmimo (mesto) veštičarenja u svakodnevnom životu u Africi.“564 Podjednako je važan i s veštičarenjem blisko „povezan aspekt duhovne nesigur­no­ sti“,565 u kome su afrički akteri našli zadovoljavajuće objaš­ njenje novih neizvesnosti, opasnosti i nejednakosti koje su doneli procesi turboglobalizacije i neoliberalizacije. Stav da je veštičarenje, verovanje da se okultnim silama može inter­ ve­nisati u ovom („vidljivom“) svetu, nešto što ne spada u polje političkih nauka ili ekonomije sprečilo bi nas „da razu­ memo život u Africi“.566 Kada posmatramo događaje i procese južno od Sahare, moramo uvek uzimati u obzir „nevidljive sile“. Takođe, iracionalno ne treba razumeti kao ne-racio­ nalno, već kao ključni sastojak svega što verujemo da se može analizirati u racionalnim i naučnim kategorijama. U Podsaharskoj Africi praktično ne možemo govoriti o razdvajanju crkve i države ili procesu sekularizacije. Pod­sa­ harska Afrika je danas jedan od najreligioznijih delova sveta. U većini zemalja „devet od deset stanovnika smatra da religija ima važno mesto u njihovom životu“.567 U svih 19 država re­­ giona u kojima je u prvoj polovini 2009. godine obavljeno 563 Peter Geschiere, „Witchcraft and the Limits of the Law“ in: Jean and John

L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 220. 564 Adam Ashroft, Witchcraft, Violence, and Democracy in South Africa, The University of Chicago Press, Chicago, 2005, p. xiii. 565 Ibid. 566 Ibid., p. xiii. 567 „Tolerance and Tension: Islam and Christianity in Sub-Saharan Africa Poll“, The Pew Forum on Religion & Public Life, April 15, 2010, Internet, 17/03/13, http://www.pewforum.org/executive-summary-islam-andchristianity-in-sub-saharan-africa.aspx. 145

ispitivanje javnog mnjenja više od polovine hrišćana veruje da će se Isus vratiti za vreme njihovog života, a, izuzev u Sene­ galu,568 više od jedne trećine muslimana da će dočekati obno­ vu kalifata i uspostavljanje poretka iz vremena poslanika Mu­­ ha­meda.569 Većina istraživanja obavljenih tokom prethodne decenije pokazuje da je u podsaharskim zemljama broj „ate­ ista, agnostika i nereligioznih“ manji od 1 %.570 Malobrojni ateistički aktivisti se žale da su nevernici često meta „nasilnog obraćenja, represije [i] diskriminacije“ i da su pri­ nuđeni da se pretvaraju da su religiozni i da „žive u klozetu“.571 Verske slobode su u mnogim državama shvaćene kao sloboda da se izabere vera,572 a ne sloboda da se ne veruje. Nije reč samo o institucionalnoj diskriminaciji. Svako ko se deklariše kao nevernik „rizikuje da bude izopšten iz svoje porodice i zajednice“.573 Svi rastu u okruženju u kome je snažno ukorenjeno shvatanje da ne postoji alternativa religioznosti. Ljudima koji dolaze sa sekulari­ zovanog zapada Evrope deluje neverovatno koliko mnogi Afri­ kanci nisu u stanju da razumeju koncept ateizma. Štaviše, spoj ovako velike religioznosti i siromaštva pred­ stavlja jedan od razloga zašto su stanovnici Podsaharske Afrike, čak i oni koji su tolerantni po pitanju svih drugih razli­ ka, izuzetno homofobični. U uslovima hronične i sveprisutne bede biblijske i kuranske slike su „žive“, one neretko odraža­ 568

Prvenstveno zbog specifičnih verovanja pripadnika muridskog bratstva o ulozi osnivača sekte i njegovih naslednika. Štaviše, Senegal je najreli­ gioznija zemlja Podsaharske Afrike – čak 98 % stanovnika kaže da im je religija „jako važna“. 569 Ibid. 570 Phil Zuckerman, „Atheism: Contemporary Numbers and Patterns“ in: Michael Martin (ed.), The Cambridge Companion to Atheism, Cambridge University Press, New York, 2007, pp. 53-54. 571 Leo Igwe, „Atheism and Human Rights Abuses in Africa“, The Richard Dawkins Foundation for Reason and Science, May 31, 2012, Internet, 05/03/13, http://old.richarddawkins.net/articles/646087-atheism-and-human-rightsabuses-in-africa. 572 U mnogim zemljama „versko tržište“ je izuzetno živo i hrišćanski vernici često prelaze iz jedne denominacije u drugu. 573 Ibid. 146

vaju životne okolnosti i deluju „stvarno“. To treba imati u vidu kada pokušavamo da razumemo zašto u Podsaharskoj Africi čak i samo pominjanje homoseksualnosti obično izazi­ va histerične reakcije. Shvatanje da je homoseksualnost „nea­ frička“ je toliko rasprostranjeno da neki autori smatraju da možemo govoriti o „konsenzusu“ koji uključuje i „one koji su najobrazovaniji, najizloženiji zapadnoj kulturi“.574 Ovako raširena homofobija ima kompleksne korene. Pored reli­gioz­ nosti, važna je i „složenost afričkih odnosa sa Zapadom: deli­ mično divljenje, delimično zavist, delimično ljutnja i ključajući jed. Sve što ostavlja utisak nečega što Zapadnjaci nameću Afrikancima odmah izaziva prezir; to evocira sećanje na gor­ ku istoriju kolonizacije i eksploatacije.“575 Hrišćanska i islamska verovanja snažno su prožeta tradicionalnim religijama. U mnogim zemljama mogu se čuti različite varijacije izreke koja kaže da je stanovništvo „pola hrišćansko, pola muslimansko i 100 % vudu“. Zato veštičarenje i komunikacija sa svetom duhova predstavljaju sastavni deo ekonomskih aktivnosti i političkog angažovanja,576 bez obzira na to da li govorimo o muslimanskim, hrišćanskim ili tradicionalim društvima.577 I političari i visoko obrazovana elita i poslovni ljudi „neguju duhovne moći da bi povećali svoje šanse za uspeh“.578 Veštice i čarobnjaci postali su važan deo strategija kojima podsaharski akteri dočekuju izazove modernizacije. „Privlačnost okultnog u potrazi za tajnama kapitala najčešće se oslanja na lokalne kulturne tehnologije... Ali korišćenje ovih tehnologija ne podrazumeva korak ka, ili povratak u 574 Madeleine Bunting, „African homophobia has complex roots“,

The Guar­ dian, May 21, 2010, Internet, 25/10/10, http://www.guardian.co.uk/ commentisfree/2010/may/21/complex-roots-africa-homophobia. 575 Ibid. 576 Videti: Peter Geschiere, Modernity of Witchcraft: Politics and the Occulut in Postcolonial Africa, University of Virginia Press, Charlottesville, 1997. 577 Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 3. 578 Jean-Francis Bayart, „The ‘Social Capital’ of Felonious State“ in: Jean-Fran­ cois Bayart er al., The Criminalization of the State in Africa, op. cit., p. 38. 147

‘tradiciju’.“579 One služe kao pomoćno sred­stvo, pogodno (i pro­ ve­reno) oružje za suočavanje s novim, netransparentnim realno­ stima i snalaženje u nemilosrdnim afričkim modernostima. Veštičarenje je istovremeno i subverzivno sredstvo otpo­ ra i moćno oružje održavanja statusa quo. Njegove ogromne moći su podjednako dostupne svima, i najmoćnijima i onima koji deluju sasvim obično ili nemoćno. Nažalost, posmatrači sa strane najlakše će ga prepoznati u situacijama ili odnosima koje potvrđuju stereotipe i sugerišu pogrešan zaključak da je reč o „ostatku tradicije“ koji odoleva silama modernosti. Aut­ sajdere obično zbunjuje i činjenica da je praksa veštičarenja u Podsaharskoj Africi krajnje tajnovita – nešto o čemu se ne govori. Veštičarenje je najčešće „ona stvar“ ili „to“. Onaj ko ga direktno pomene, a ko nije već prihvaćen kao vrač, fetišer ili iscelitelj, rizikuje da, čak i ako je bio žrtva veštičarenja, bude optužen da ga suviše dobro poznaje. To je dugo vremena dodatno obeshrabrivalo mnoge istraživače koji su se bavili savremenošću Afrike da mu posvete dužnu pažnju. Veštičarenje, uprkos očekivanjima, ne nestaje. Ono stalno biva preoblikovano i iznova „modernizovano“ u suočavanju s duhovnom konkurencijom, novim inovativnim i hibridnim okul­ tnim praksama. „Tradicionalni eksperti za duhove su uglavnom izgubili uticaj i to polje je otvoreno za preduzetnike“580 vere koji nude zdravlje, bogatstvo i uspeh. Mnogi od njih su sami osnovali nove crkve, dok su se neki priključili postojećim, uglavnom ame­ ričkim, brazilskim i nigerijskim „profetskim, sektaškim i neofun­ da­mentalističkim religioznim pokretima“.581 Ove verske organizacije, koje često sprovode svoju misiju kroz „krstaške pohode“ protiv veštica i njihovih „zlodela“,582

duhovne klinike i skloništa, postale su važno sredstvo „dru­ štvenog napredovanja ili... ekonomskog opstanka“, a ujedno obezbeđuju i „niz međunarodnih kontakata“.583 Važno mesto u njihovom delovanju imaju igrani „video filmovi“ koji se ug­­ lavnom distribuiraju u VCD formatu. Ne samo da neke od cr­­kava imaju svoje produkcijske kuće koje proizvode ove po­­ pularne filmove već su priče o borbi protiv zla i veštičarenja, koje imaju centralno mesto u sve kompetitivnijoj „borbi za duše“ podsaharskih vernika, postale glavna tema celokupne nolivudske produkcije.584 Jedan od najčešćih motiva je „ot­­ krivanje mahinacija pomoću kojih oni koji praktikuju crnu magiju obezbeđuju komercijalni uspeh. Akcija na ekranu biva protumačena... kao otkrovenje skrivenog procesa akumulacije bogatstva.“585 Iako je brzi rast Nolivuda rezultirao snimanjem sve većeg broja komedija, romantičnih, istorijskih i gangsterskih filmo­ va, dva najpopularnija žanra su „haleluja“ (nazvani i jevan­ đelistički ili hrišćanski) i „horor“ (ili vudu) filmovi. U oba, važno mesto imaju nelogični i neobjašnjivi događaji izvani veštičarenjem a glavna razlika je u količini eksplicitno prika­ zanog nasilja i u raspletu – u jevanđelističkim filmovima ima manje „krvi“ i oni obično imaju srećan kraj čija je glavna

Jean and John L. Comaroff, „Millenial Capitalism: First Thoughts on Second Comming“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalism, op. cit., p. 26. 580 Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., p. 190. 581 Jean-Francis Bayart, „The ‘Social Capital’ of Felonious State“ in: Jean-Fran­ cois Bayart et al., The Criminalization of the State in Africa, op. cit., p. 41. 582 Jedan od često pominjanih razloga sumnjičavosti Afrikanaca prema prav­ noj državi i demokratiji je činjenica da se sudstvo ne bavi krivičnim delima

„izvršenim“ veštičarenjem, da se vlada nedovoljno ili nimalo angažuje po „najvažnijem pitanju“, onom koje proizvodi najgore strane njihove svakod­ nevice. To se ne odnosi samo na žrtvena ubistva, uglavnom dece, vezana za određene rituale, već prvenstveno na čin oveštičavanja člana porodice koji kasnije „izaziva“ različite nesreće, od bolesti do gubitka posla. 583 Ibid., p. 31. 584 Nigerijska filmska produkcija je po broju snimljenih filmova na drugom mestu iza indijskog Bolivuda. Iako se u Nigeriji godišnje snimi preko hiljadu „video filmova“, njihova ukupna tržišna vrednost je procenjena na između 250 i 500 miliona dolara, što je manje od sume koju je samo u SAD 2012. godine inkasirao holivudski film The Avengers. Nolivudski filmovi su popu­ larni širom anglofone Afrike i u dijaspori. Odnedavno postoji i 24-časovni kablovski kanal Nollywood Movies. 585 Andrew Smith, „Reading Wealth in Nigeria: Occult Capitalism and Marx’s Vampires“, Historical Materialism, Vol. 9, Winter 2001, p. 40.

148

149

579

po­ruka da je „hrišćanstvo rešenje za sve probleme“.586 Brojni autori ističu da su „očekivanja publike ključna za uspeh“ ovih filmova.587 Samo ukoliko odgovore na egzistencijalne stra­ hove i zadovolje duhovne potrebe afričke publike producenti i autori mogu da očekuju da će im ovi niskobudžetni filmovi doneti zaradu.588 U nolivudskim filmovima svih žanrova česta tema su „ove­ štičena“ deca koja donese nesreću svojim prodicama ili drugim junacima. U njima su, po pravilu, živo prikazani „znaci“ (obič­ no tipični simptomi teških napada malarije i drugih bolesti) da se dete nalazi pod vlašću „Đavola“. Ovakve filmove snima, između ostalih, Liberty Films produkcija koja je deo Liberty Foundation Gospel Ministries crkve koju je osnovala Helen Uk­­ pabio, „prva gospođa apostol“. Ova bivša glumica tvrdi da je „spasena i ponovo rođena“ kada je imala 17 godina, a sebe je proglasila „svetom“ 2010, u 40. godini života. Ona filmove kao što su „Kraj poročnih“, „Magični novac“, „Autoput do gro­ ba“, „Bolni dobitak“ i „Sveti zločin“ koristi kao reklamu za usluge „iskorenjivanja veštica“ i „spasavanje pravednih od zamki koje su im postavljene“.589 Gledaocima su na raspola­ ganju brojne „molitvene linije“. Kao i drugi popularni „apo­ stoli“ i „proroci“, za one koji telefonom ne dođu do „totalnog iskupljenja“ i ne „oslobode se zla“ Ukpabio na fudbalskim sta­ dionima širom Nigerije organizuje „maratonska iskupljenja“ i nudi obezbeđivanje „biblijskog finansijskog prosperiteta“. Ukpabio često „gostuje“ na službama u crkvama u SAD. Štaviše, najuspešniji propovednici, biskupi i megaproroci,

kako glase neke od titula koje sebi dodeljuju, postali su deo „globalnog pentakostalnog džet-seta“.590 Pentakostalni i osta­ li pokreti „ponovo rođenih“ uspevaju da donekle „poravnaju“ neoliberalni svet i „spljošte“ globalnu piramidalnu društvenu strukturu. „Kapacitet pentakostalizma da inkorporira svoje pripadnike u prividno homogenizujuću svetsku religiju, čini da se njegovi sledbenici osećaju delom nečega što je mnogo veće od njihovog lokalnog sveta.“591 Pentakostalne crkve su zaslužne za funkcionisanje naj­ snažnijih veza između SAD, najbogatije države na svetu, i delova „beskorisne Afrike“ koji se nalaze u najsiromašnijim zemaljama. Neke od ovih globalnih crkava su organizovane po mo­­ delu čiji su osnovni principi slični onima prema kojima funk­ cionišu restorani brze hrane.592 Njihovi vlasnici organizuju globalni sistem i naplaćuju franšizu preduzetnicima vere u drugim zemljama,593 onima koji žele da ponude istu uslugu i iskoriste prepoznatljiv verski brend. Jedna od crkava u Gani, na primer, plaća franšizu u iznosu od 50.000 dolara godiš­ nje594 nigerijskom biskupu Dejvidu Ojedepu, vlasniku Kapele pobednika595 i brojnih crkava prosperiteta, škola, univerziteta, humanitarnih i paracrkvenih organizacija. Ojedepove korpo­ racijske596 crkve širom sveta okupljaju velike kongregacije – vernici se međusobno oslovljavaju s pobedniče/pobednice.597 On naglasak stavlja na neskriveni materijalizam i „trguje poh­ 590

Grace Kumwenda, The Portrayal of Witchcraft, Occults and Magic in Popular Nigerian Video Film, University of the Witwatersrand, Johanne­ sburg, 2007, p. 14. 587 Za razliku od popularnih nolivudskih filmova, društveno angažovani filmovi Usmana Sembenea, koji je često opisivan kao „otac afričkog filma“, i drugih reditelja iz Senegala i Burkine Faso dobili su brojne nagrade ali nisu privukli pažnju afričke publike. 588 Ibid., p. 15. 589 „Liberty Online Store“, Liberty Foundation Gospel Ministries, Internet, 28/02/13, http://www.libertyonlinestore.com

Daniel Jordan Smith, A Culture of Corruption, op. cit., p. 213. Ibid., p. 209. 592 Videti: George Ritzer, The McDonaldization of Society, op. cit., pp. 11-14. 593 Kako onima koji deluju u drugim afričkim zemljama tako i onima koji deluju u afričkoj dijaspori na Zapadu. 594 Daniel Jordan Smith, A Culture of Corruption, op. cit., p. 218. 595 Engl. Winner’s Chapel. 596 Jedna od Ojedepovih mreža se zove David Oyedepo Ministries International Inc. 597 Moto crkava koje pripadaju Ojedepovoj verskoj imperiji je: „Ja sam pobednik.“

150

151

586

591

lepom svojih sledbenika“.598 U zamenu za prihvatanje Isusa, Ojedepo, uvek okružen telohraniteljima i obučen kao holivud­ ska zvezda, nudi „uspeh u karijeri, bogatstvo, društveni sta­ tus, brak, mnogo dece i ‘kuće čuda’“.599 Versko tržište je izuzetno razvijeno i konkurentno. Siro­ tinja, oni koji nisu zainteresovani za Ojedepove „crkve bogatih ljudi“, mogu da biraju između hiljada propovednika, duhov­ nih eksperata i proroka koji nude trenutno uklanjanje dejstva „neprijateljskih duhova, veštica i čarobnjaka“,600 izlečenje najrazličitijih bolesti i pomoć pri zapošljavanju. „Mogućnost da [predmet želje] isporuče ovde i sada, kao vrsta moćne kom­presije vremena i prostora, nudi se kao mera istinski glo­ balnog boga.“601 Okultna ekonomija predstavlja jednu od ret­ kih sfera u kojima afrička realnost nije u izrazitom neskladu s temama i pitanjima koja dominiraju velikom globalizacijskom debatom. Ona nam dozvoljava da kada govorimo o Pod­sa­ harskoj Africi koristimo dominantni zapadni teorijski diskurs, a da pri tom ne govorimo prvenstveno u kategorijama opas­ no­sti, isključenosti ili odsustva.

Globalni okviri i regionalne posledice Alternativne modernosti Ono što u Podsaharskoj Africi posmatračima sa strane često deluje kao nevažno ili jednostavno, obično krije složene i originalne mehanizme, različite od onih koji privlače pažnju ne samo na Zapadu već i u drugim delovima Trećeg sveta. Čak i pitanja alternativnih modernosti, koja su uglavnom po­­ kretali teoretičari južnoazijskog porekla pokušavajući da daju odgovor na pitanje šta znači „biti moderan“ u nezapadnim društvima, postaju mnogo kompleksnija kada je reč o Pod­ saharskoj Africi. Iako je modernost danas izuzetno fluidan koncept602 i dinamičan diskurs,603 ona je ostala „ključna reč koja vezuje seriju rasprava, i unutar akademskih krugova i izvan njih, o nastajućem globalnom društvenom poretku“.604 Od kraja Dru­ gog svetskog rata pojam modernosti je imao važno mesto u debatama o reformama, razvoju i izgradnji država. Naglasak je dugo vremena bio isključivo na evrocentričnoj, unitarnoj modernosti koja je sugerisana ne samo kao autentična već i kao jedina prava. Očekivalo se da svi prihvate evropski „kul­ turalni i politički program modernosti“ i njegove „karakteri­ stične ideološke i institucionalne premise“605 čija navodna univerzalnost dugo vremena nije dovođena u pitanje. Ishod modernizacije, dostizanje „jedne homogene modernosti“ u 602

Paul Gillford, „Evangelical Christianity and Democracy in Africa: A Res­ ponse“ in: Terence O. Ranger (ed.), Evangelical Christianity and Democracy in Africa, Oxford University Press, Oxford, 2008, p. 227. 599 Karl Maier, „Banishing the Witches and Wizards“, BBC Focus on Africa, London, January- March 2001, p. 53. 600 Ibid. 601 Jean and John L. Comaroff, „Millenial Capitalism: First Thoughts on Second Comming“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalism, op. cit., p. 24.

Prošla su „vremena kada su ljudi mislili da znaju na šta misle kada kažu modernost“. James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 177. 603 Jedan od odgovora na globalizaciju modernosti jesu objave o kraju modernosti. One su „preuranjene, pa i očito evrocentrične, u periodu kada nezapadni narodi širom sveta pokušavaju da se kritički uhvate u koštac sa svojim hibridnim modernostima“. Dilip Perameshawar Gaonkar, „On Alternative Modernities“ in: Dilip Perameshawar Gaonkar (ed.), Alternative Modernities, Duke University Press, Durham, 2001, p. 14. 604 Ibid. 605 S. N. Eisenstadt, „Multiple Modernities“, Daedalus, Vol. 129, No. 1, 2000, p. 3.

152

153

598

celom „civilizovanom svetu“,606 predstavljan je kao kraj isto­ rije koja je u tom modernizacijskom narativu shvaćena kao strela progresa koja nezapadne narode oslobađa okova tra­ dicije i tereta navodno okamanjene kulture. Ostali, sva ona društva koja su i dalje u „čekaonici istorije“, samo treba da ponove zapadnu istoriju i postanu moderni. Pri tome, zami­ šljena Evropa postala je ne samo ideal istorije već i „referen­ tna tačka, implicitno ili eksplicitno“, svakog znanja.607 Temelji ovakvog tumačenja istorije i shvatanja modernosti kao uni­ verzalnog telosa bili su naivni (i naučni) u istoj onoj meri u kojoj je njihova implementacija bila imperijalistička (i ideo­ loška). Deprovincijalizaciji shvatanja modernosti doprinela su saznanja koja su proistekla iz analiza brojnih originalnih i ne­­­­očekivanih fenomena koji su obeležili „kristalizacije moder­ nosti“608 u postkolonijama. Već početkom osamdesetih godi­ na specifične društvene okolnosti i odnosi koji su se razvili u bivšim kolonijama ukazali su da „homogenizujujuće i hegemo­ ne pretpostavke o zapadnom programu modernosti“609 nisu održive i da modernizacija nije isto što i „globalna difuzija zapadne civilizacije i njenih ključnih institucija“.610 Ubrzo su, u relativno kratkom vremenskom periodu, različiti istraživači, ne samo u Trećem svetu, došli do zaključaka koji sugerišu da evrocentrične teorije i shvatanja modernosti „predstavljaju malo šta sem ideologije društvenih nauka s kraja 19. veka“ i da su ukorenjena u „institucionalni i intelektualni pejzaž Ev­­ rope“ iz tog perioda.611 Pored toga, važno mesto je imalo i „otkriće“ veze između modernosti i ekstremnog nasilja, prvenstveno shvatanje da nije

reč samo o holokaustu612 kao „singularnom slučaju istreblje­ nja“ već da nasilje biva intenzivirano i da „generiše specifične moderne modalitete varvarstva“.613 Ašile Mbembe govori o „nekropolitici“ koja je izražena u specifičnoj „topografiji okrut­ nosti“ u kojoj su „linije koje razdvajaju otpor i samoubistvo, žrtvovanje i iskupljenje, mučeništvo i slobodu nejasne“.614 Mbem­be ističe da je ona bila ne samo ključno obeležje vlada­ vine u kolonijama već i da ta ista, nekropolitička forma „potči­ njavanja života moći smrti“ u postkolonijama traje do današnjih dana. Dramatično se „promenila politička ekonomija držav­ nosti“ i identitet i brojnost „izvođača nasilja“ na tržištu prinude, ali ne i nekropolitička logika koji prožima nove, postkolonijalne „mašine rata“.615 „Ostaje ipak činjenica, u modernoj filozofskoj misli i evropskoj političkoj praksi i imaginaciji, kolonija pred­ stavlja mesto gde se suverenitet suštinski sastoji od vršenja vlasti van zakona (ab legibus solutus) i gde je verovatnije da će ‘mir’ imati oblik ‘beskrajnog rata’.“616 Konačno, mnogim posmatračima postkolonijalnog stanja postalo je jasno da je originalna, zapadna modernost istorijski uslovljena i da nije kulturalno neutralna kako su decenijama podrazumevale dominantne modernizacijske i razvojne teo­ rije. To znači da je ona nedostižna za sva ona društva koja iz različitih razloga kasne i da ona mogu biti moderna samo na neki drugačiji, alternativan način. Zato je grupa indijskih teo­ retičara razvila perspektivu „alternativnih modernosti“617 koja omogućava da uvažimo jednu naizgled jednostavnu činjenicu 612

Wittrock, „Early Modernities: Varieties and Transitions“, Daedalus, Vol. 127, No. 3, 1998, p. 20. 607 Dipesh Chakrabarty, Provincialising Europe, op. cit., p.8. 608 S. N. Eisenstadt, „Multiple Modernities“, op. cit., p. 12. 609 Ibid., p. 1. 610 Bjorn Wittrock, „Early Modernities“, op. cit., p. 19. 611 Bjorn Wittrock, „Modernity: One, None, or Many? European Origins and Modernity as a Global Condition“, Daedalus, Vol. 129, No. 1, 2000, p. 36.

„Holokaust nije iracionalni talas nekog ostatka predmodernog var­ varstva koje još nije sasvim iskorenjeno. On je legitimni stanovnik u kući modernosti; štaviše onaj koji ne bi bio na svome u nekoj drugoj kući.“ Zygmunt Bauman, Modernity and the Holocaust, Cornell University Press, Ithaca, 2001, p. 17. 613 S. N. Eisenstadt, „Multiple Modernities“, op. cit., p. 12. 614 Achille Mbembe, „Necropolitics“, Public Culture, Vol. 15, No. 1, 2003, p. 23. 615 Ibid., p. 32. 616 Ibid., p. 39. 617 Videti: Dilip Perameshawar Gaonkar, „On Alternative Modernities“ in: Dilip Perameshawar Gaonkar (ed.), Alternative Modernities, op. cit., p. 15.

154

155

606 Bjorn

– kašnjenje na početku modernizacije ne znači da sugerisani, poželjni cilj može biti dostignut sa zakašnjenjem. Specifične okolnosti i drugačije razvojno vreme diktiraju nove, jedinstve­ ne puteve i vode do bitno drugačijih ishoda, do autentičnih, vernakularnih ili hibridnih „višestrukih modernosti“618 koje nisu nepotpune ili lažne kako su često sugerisale apologete evrocentrizma i s levice i s desnice. Otpor pluralizaciji modernosti uglavnom je vezan za činje­ nicu da ona podrazumeva potrebu da budu razvijene „različite konfiguracije institucionalnih praksi“619 koje će biti usklađene sa istorijskim, kulturalnim i političkim okolnostima u pojedinim društvima. To sugeriše i da zapadni modeli nisu po sebi superi­ orni u odnosu na različita lokalna, partikularna rešenja. Ovakvo tumačenje modernosti podrazumeva privilegovanje perspekti­ va koje su kulturalno specifične u odnosu na zapadne. To znači da modernost nije „materijalni projekat“ koji „samo proizvodi kulturalne posledice, a da sam nije kulturalno proizveden“, već da različite modernosti treba posmatrati u kontekstu stalnog prožimanja brojnih „kulturnih programa“.620 Ipak, problematizaciju alternativnih modernosti u Pod­ sa­harskoj Africi su s mnogo više entuzijazma prihvatili zapad­ ni istraživači, koji su pokušavali da se pozabave kompleksnim vezama savremene Afrike i globalnosti, nego njihove pod­ saharske kolege. Naime, iz afričkog ugla manje je bitno da je „Evropa prisvojila za sebe pridev ‘moderni’ kao integralni deo priče o evropskom imperijalizmu unutar globalne istorije“.621 Mnogo je važnija činjenica da je slične, „site“ modernosti us­­ 618

kratila drugima, te da je uspostavila i da, pod vođstvom SAD, održava neokolonijalni poredak koji njihovo dostizanje čini još manje mogućim. Zato neretko čak i naglašeno inkluzivne i emancipator­ ske teorije i ideje koje dolaze sa Zapada bivaju u Podsaharskoj Africi shvaćene kao deo projekta održavanja diskriminator­ skog sistema koji sprečava Afrikance da „postanu moderni“. Ideja razvoja je posebno sumnjiva s obzirom na to da je zame­ nila pojmove civilizacije i progresa u zapadnim diskursima koji su nasledili one koji su u vreme kolonijalizma omoguća­ vali održavanje stanja terora, potčinjavanja i eksploatacije. Mnogi Afrikanci su svesni da evropski kolonijalizam nije okon­ čan iz humanitarnih ili moralnih razloga, već zato što je ev­­ ropske sile, iscrpljene Drugim svetskim ratom, zahvatila pa­­ nika, „akutni strah od propasti“622 i bankrota – odbrana glo­balnih imperija je iznenada postala preskupa. Ali, danas, uporedo s radikalnim otporom, nailazimo na nekritičku opsednutost Zapadom koja zbunjuje mnoge istra­ živače. Dok im dobronamerni evropski i indijski teoretičari sugerišu da su već moderni i da je njihova modernost druga­ čija, odnosno alternativna, Afrikanci uglavnom insistiraju na tome da im Zapad kolonijalnim i postkolonijalnim porecima uskraćuje pravo na modernost kao sinonim za luksuz ili obi­ lje, odnosno modernost u materijalnom, potrošačkom smislu koji je za njih jedino relevatan. Ovakvo shvatanje objašnjava selektivnu orijentisanost Afrikanaca prema modernosti, a time i način na koji se odnose prema idejama koje dolaze sa Zapada. Kada insistiraju na tome da žele zapadnu modernost, oni je razumeju u kategorijama koje ne podrazumevaju preuzima­ nje univerzalizovanih normi i institucija Prvog sveta koje im se često nameću kao neodvojivi deo paketa demokratizacije i mo­­ dernizacije. Čak i u „kontinumu kreolizacije“,623 koji, po pra­

„Prihvatajući višestrukost modernosti koje stalno evoluiraju, suočava­ mo se s problemom šta čini zajedničko jezgro modernosti. Ovaj problem je pogoršan i preobražen savremenom dekonstrukcijom i dekompozicijom mnogih komponenti ‘klasičnih’ modela nacije.“ S. N. Eisenstadt, „Multiple Modernities“, op. cit., p. 3. 619 Björn Wittrock, „Modernity: One, None, or Many?“, op. cit., p. 39. 620 Henrietta L. Moore and Todd Sanders, „An Introduction“ in: Henrietta L. Moore and Todd Sanders (eds.), Magical Interpretations, Material Realities: Modernity, Witchcraft and the Occult in Postcolonial Africa, Routledge, London, 2001, p. 9. 621 Dipesh Chakrabarty, Provincialising Europe, op. cit., p. 43.

Niall Ferguson, Empire, op. cit., p. 243. Karin Barber, „Introduction“ in: Karin Barber (ed.), Readings in African Popular Culture, Indiana University Press, Bloomington, 1997, p.7.

156

157

622 623

vilu, u ovom regionu podrazumeva radikalnu i kreativnu pro­ menu značenja i koji predstavlja ključni segment modernizacije u Podsaharskoj Africi, prihvatljivi i poželjni zapadni uticaji se prvenstveno vezuju za prosperitet i bogatstvo. Na primer, jedan od prvih zapadnoafričkih hibridnih sti­ lova popularne muzike u kome su dominirali zapadni uticaji pojavio se u Gani krajem dvadesetih godina prošlog veka i zvao se jednostavno highlife – „život na visokoj nozi“. Popu­ larnost ove muzike, čiji su obožavaoci nosili zapadna odela i haljine za ples, bila je u velikoj meri posledica shvatanja da treba slušati i svirati „muziku bogatih“, čak i onda kada je loša. Mada su kasnije highlife izvođači svirali vrhunsku pop muziku i ovaj stil je od sticanja nezavisnosti postao izuzetno popularan u Gani i Nigeriji. S druge strane, iako su bolivudski filmovi u afričke biosko­ pe stizali iz političkih razloga u okviru kulturne razmene izme­ đu bivših kolonija koje su postale članice Pokreta nesvrstanih zemalja,624 ogromna popularnost indijskih filmova vezana je u velikoj meri za žive slike rastrošnosti i bogatstva. One su obično bile deo radnje filma i, što je ostavljalo posebno jak utisak, ras­ košno produciranih muzičkih spotova koji predstavljaju ključan elemenat bolivudskih filmova svih žanrova. Uspeh indijske ki­­ nematografije u afričkim i arapskim zemljama posledica je či­­ njenicu da su ovi ne samo u žanrovskom smislu hibridni i hete­ rogeni filmovi decenijama, mnogo više nego holivudski hitovi, rezonovali kod gledalaca čiji su životi bili obeleženi velikim odricanjem i očekivanjima i, neretko još većim, razočaranjima i lomovima. Oni odgovaraju društvima u kojima se „modernost takmiči s tradicijom, gde se urbano i ruralno prožimaju u nape­ toj bliskosti, gde se nerazvijenost susreće s razvojem“625 i imali su veliku uticaj na afričku popularnu kulturu. Kreolizacija i hibridizacija su posebno značajne jer u Pod­ saharskoj Africi samo u izuzetnim slučajevima možemo govo­ 624

Sangita Gopal and Sujata Moorti, „Introduction“ in: Sangita Gopal and Sujata Moorti (eds.), Global Bollywood: Travels of Hindi Song and Dance, University of Minnesota Press, Minneapolis, 2008, p. 8. 625 Ibid., p. 28. 158

riti o prisustvu homogenizujuće globalne kulture ili difuziji izbora koje prave potrošači. Mnoge „noćne more“ zapadne modernosti i konzumerske kulture predstavljaju najslađe pod­ saharske snove. Primetna je snažna, skoro očajnička želja veli­ kog broja stanovnika da dostignu stvarne i zamišljene zapad­ ne materijalne standarde i postanu potrošači („isti kao vi“), čak i ako će cena za to biti ogromna. Sve je više Afrikanaca koji veruju da je fraza „‘tradicionalni afrički’ način života sa­­ mo pristojan naziv za siromaštvo“.626 Za mnoge od njih, ono što na Zapadu nazivamo „mentalnom kolonizacijom ili kapitu­ lacijom pred kulturnim imperijalizmom“627 neretko pred­stav­ lja najbolji način da prestanu da budu pripadnici jedne od najsiromašnijih i najmarginalizovanijih grupa na svetu. Mno­ gi danas vide „spasenje, udobnost i samounapređivanje kao nešto što je moguće samo kroz vesternizaciju“,628 shvaćenu u usko materijalnom smislu. Nije malo onih koji žele da, makar na trenutak, budu veli­ čanstveni i zasijaju, da im bude ukazana čast i poštovanje.629 Na primer, u Kinšasi i Brazavilu neki mladi ljudi troše velike svote novca na odevne predmete visoke mode kupljene na ras­ prodajama u Parizu. Oni ih u klubovima i plesnim barovima če­sto nose okrenute naopačke kako bi sebe istakli pokazujući prestižne etikete i spajajući, bar u tropima, „nespojive“ brendo­ ve i odevne predmete (neretko krznene bunde).630 Naime, i izvođači na sceni i publika često koriste koreografiju koja nagla­ sak stavlja na teško vidljive etikete i skupe cipele koje nose. Neverovatna veština njihovih plesnih pokreta je u potpunom saglasju s materijalnom vrednošću prestižnih brednova koje ističu. Sklad između francuske visoke mode i „nemogućih“ kon­ 626

James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 21. Ibid., p. 20. 628 Francis B. Nyamnjoh, „Cultures, Conflicts and Globalization: Africa“ in: Helmut K. Anheier and Yudhishthir Raj Isar (eds.), Conflicts and Tensions, op.cit., p. 125. 629 Achille Mbembe, On the Postcolony, op. cit., p.131. 630 Bob W. White, Rumba Rules: The Politics of Dance Music in Mobutu’s Zaire, Duke University Press, Durham, 2008, p. 141. 627

goleških pokreta potire nesklad između hiperdizajnirane, ras­ košne garderobe i oskudnog i oronulog okruženja. U Brazavilu su još od ranih osamdesetih godina prošlog veka organizovani u Društvo ljudi koji vole da se provode i budu elegantni (La Societé des Ambianceurs et des Personnes Élégantes)631 i danas predstavljaju jedan od najčešće pomi­ njanih primera glokalizacije, „istovremenosti – koprisustva – univerzalizujućih i partikularizujućih tendencija“.632 Mnogi od ovih kongoleških dendija vikendom iznajmljuju skupa ode­ la na jednu noć i neretko daju jednomesčnu zaradu za priliku da se ne samo susretnu sa (zapadnom) modernošću već i da je osvoje. Oni tako vrše subverziju zapadnjačke hegemonije i „dekonstruišu zapadnu sliku urođenika“.633 Ako već „sebi ne mogu da priušte fantastičan svet Pariza“, onda bar mogu dostojanstveno da prošetaju blatnjavim ulicama „obučeni u pariski šik“ i tako stvore „svoju formu pariskog prema auto­ nomnom estetskom kodu“ i demistifikuju Francusku.634 Sape time izražava i autentični, vernakularni vid otpora koji se ne uklapa u evropska shvatanja legitimnih načina borbe za pro­ mene ili izržavanja nepristajanja, a nije u saglasju ni sa zahte­ vima za „dekolonizaciju uma“ i „dekolonizaciju mašte“ koje ističu afrički intelektualci koji traže nastavak borbe protiv „imperijalističke tradicije“.635 Uporedo s privlačnošću evropskih simbola prosperiteta, prisutno je podjednako odlučno odbijanje normi i institucija 631

Sebe su, uz dozu ironije, nazvali sapeur (ili sape), prema akronimu ime­ na društva, ali i francuske sleng reči za garderobu. Videti: Dominic Thomas, „Fashion Matters: ‘La Sape’ and Vestimentary Codes in Transnational Con­ texts and Urban Diasporas“, MLN, Vol. 118, No. 4, 2003, pp. 949-950. 632 Roland Robertson, „Comments on the ‘Global Triad’ and ‘Glocalization’„, Institute for Japanese Culture and Classics, 15.5.2001, Internet, 10/02/13, http://www2.kokugakuin.ac.jp/ijcc/wp/global/15robertson.html. 633 Dominic Thomas, „Fashion Matters“, op. cit., p. 952. 634 James Brooke, „In Congo, Fashion From a Suitcase“, The New York Times, March 17, 1988, Internet, 01/06/09, http://www.nytimes.com/1988/03/17/ garden/in-congo-fashion-from-a-suitcase.html. 635 Ngugi wa Thiong’o, Decolonising the Mind: The Politics of Language in African Literature, James Currey, London, 1986, p. xiv. 160

koje je Zapad stvorio. Ovo je samo prividno paradoks. Iz afrič­ kog ugla, zapadna modernost duguje eksploataciji Afrike bar onoliko koliko i zapadnim institucijama koje su u međuvre­ menu „univerzalizovane“. Ove institucije, koje bi Afrikanci sada trebalo da kopiraju kako bi „postali moderni“, iste su one koje su ih ranije sprečavale da budu moderni. Mnogi Af­­ rikanci su, čak i po završetku genocidne636 kolonijalne vlada­ vine, ostali sumnjičavi, a neretko imaju i odbojni stav prema svemu što promovišu ili sugerišu zapadni akteri. Tokom prethodnih decenija neki afrički političari i akti­ visti su rešenje videli u nametanju autentičnosti, „povratku sopstvenim korenima i predačkim vrednostima“.637 Njihovi današnji naslednici odgovor na pitanje šta je „autentično moderno“ ispod Sahare pokušavaju da daju u okviru nedo­ voljno definisanih kategorija kao što su „afrički put“ ili „afrič­ ko rešenje za afričke probleme“. Posmatrači sa strane (neki od njih smatraju da se u Podsaharskoj Africi ne može govori­ ti o modernosti) često su, pak, afričku stvarnost shvatali kao pogrešan hibrid, konfiguraciju koja zbunjuje onim što je u njoj našlo mesto koliko i onim što je izostalo. Problem je donekle u tome što ogromne ekonomske ne­­ jednakosti, i stepen očaja koji izaziva apsolutna beda, ukidaju samu mogućnost mnogih drugih jednakosti i obesmišljavaju neke ključne aspekte modernosti, i to ne samo one koji pret­ po­stavljaju određeni stepen razvoja i koji su vezani za zapad­ ne standarde i ideale. Zato je, kada govorimo o paralelnim ili alternativnim modernostima, potrebno imati u vidu da proši­ rivanje shvatanja modernosti može dovesti do toga da zane­ marimo koliko su velike i sveobuhvatne posledice hroničnog siromaštva. Pokušaji da modernost bude odvojena od njenog ideološkog i prvosvetskog „prtljaga“ nose opasnost da zanema­ rimo značaj i mnoge posledice ekonomskog zaostajanja – što 636

Ann Curthoys and John Docker, „Genocide and Colonialism“, Australian Humanities Review, September 2002, Internet, 25/02/10, http://www.austra­ lianhumanitiesreview.org/archive/Issue-September-2002/veracini.html. 637 Michela Wrong, In the Footsteps of Mr. Kurtz: Living on the Brink of Disaster in Mobutu’s Congo, Perennial, New York, 2000, p. 94. 161

je adekvatan naziv za ono što se dešava u mnogim afričkim državama koje nazivamo „zemljama u razvoju“. Pritisak meta­ stazirane političke korektnosti je ovde toliko veliki da neki autori govore o „raz-razvoju“.638 Opasnost da ne budemo u stanju da prepoznamo i razu­ memo šta se dešava u Podsaharskoj Africi u eri turboglobali­ zacije nije vezana samo za „ocrnjivanje“ Afrike ili evrocentrič­ ne teologije koje tvrde da je „zapadna hegemonija sudbina sveta“,639 već i za previše veliko relativizovanje shvatanja modernosti koja je, čak i u mnogo užem i temeljno preispita­ nom zapadnom kontekstu, ostala nejasan pojam. Otuda, ka­­ da se bavimo globalizacijom u afričkom kontekstu, pitanje alternativnih modernosti ima važno mesto, slično onome koje homogenizacija ili umreženost imaju kada govorimo o druš­ tvima na globalnom Severu. U Podsaharskoj Africi nailazimo na „kompleksne oblike kulturne kreativnosti“, razne dinamične forme kreolizacije, svet „iznenađujućih pozajmica, ironičnih ponovnih otkrića i promena značenja koji ostavljaju bez reči“.640 Ali različiti ori­ ginalni proizvodi najčešće nisu stvar izbora ili otpora stanov­ ništva kulturnoj homogenizaciji ili „mentalnoj kolonizaciji“. Naprotiv, oni u mnogo većoj meri predstavljaju izraz želje za idealizovanom, potrošačkom amerikanizacijom, gladi za ne­­ do­stupnim materijalnim dobrima i neobuzdanim, rasipničkim potvrdama predugo uskraćivane modernosti. Dok Zapad, fo­­ ku­siran na potrebu očuvanja životne sredine i spasavanje tra­ dicionalnih kultura, što često ima pomodni ili marketinški karakter, slavi afričku inventivnost, sposobnost da se od otpa­ da stvaraju korisne i lepe stvari, mnogi Afrikanci smatraju da to predstavlja samo još jedan dokaz slabosti i inferiornosti i priželjkuju da postanu bahati konzumenti. Mnogo je onih koji su izgubili strpljenje i veru u konver­ genciju globalnog Severa i globalnog Juga i koji smatraju da 638

Engl. de-development. Jean and John L. Comaroff, „Introduction“ in: Jean and John L. Coma­ roff (eds.), Modernity and Its Malcontents: Ritual and Power in Postcolonial Africa, The University of Chicago Press, Chicago, 1993, p. xi. 640 James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 30. 639

162

je modernost negde drugde. Jedni žive hibernirane, suspen­ dovane živote, čekajući priliku da nekako napuste Podsaharsku Afriku i tako „uđu u modernost“. Drugi pokušavaju da kopira­ ju kulturu belaca i postanu „kokosovi orasi“641 – beli iznutra, crni spolja. Oni odbacuju autentičnost kao način da postanu deo globalnog društva – čak i u porodici razgovore vode na jeziku kolonijalne sile, preziru tradiciju i sve što je afričko i ne­­retko s podsmehom dočekuju turiste koji se dive lokalnim običajima ili ritualima. Snažna želja da se kopira životni stil i običaji nekadašnjih kolonizatora predstavlja odgovor na egzistencijalnu ugrože­ nost i neuspeh velikih razvojnih projekata. Rasprostranjenost ovakvih shvatanja modernosti, broj onih Afrikanaca koji su usvojili mentalitet „belo je dobro, crno je loše“, često zbunjuju posmatrače sa strane. Moguće objašnjenje leži u raširenosti verovanja da ne samo da nema konvergencije već da je u Pod­ saharskoj Africi „razvoj završen“.642 Široko rasprostranjeni pesimizam i fatalizam ne treba da sugerišu da stanovnici Pod­ ­saharske Afrike ne menjaju svoja shvatanja modernosti i da ne prepoznaju različite oblike i izraze afričke modernosti. Ali neophodna je i promena razumevanja modernosti na Zapadu, odustajanje od shvatanja da snažno prisustvo onog što, neretko neopravdano, vidimo kao retrogradno ili lošu tradiciju znači da se neko društvo ili zajednica nalazi na početku moder­ nizacije i da je daleko od modernosti. Ovakva shvatanja ne sa­­ mo da nisu od koristi za razumevanje Podsaharske Afrike već nas sprečavaju da pojmimo moderno, pa i postmoderno, stanje zapadnih društava. Na primer, veštice danas ne „stanuju“ samo u nekoj navodno statičnoj, primitivnoj, tradicionalnoj ili izolo­ vanoj afričkoj zabiti, daleko od kompjutera, sijalice i drugih simbola modernizacije i razvoja, kako to sugerišu teorije koje insistiraju na razlikovanju tradicionalnog, modernog i „tranzi­ cione“ faze u kojoj se društva kreću („uzdižu“) ka poželjnoj modernosti i stanju u kome će svet biti „homogen“ ili „ravan“. 641 642

Ibid., p. 134. Ibid., p. 182. 163

Afričke veštice (ne samo u pomodnim ili konzumerskim New Age inkarnacijama) „stigle“ su i u bogate globalne grado­ ve, svuda gde se podsaharska dijaspora susreće sa izazovima, opasnostima i nesigurnostima (post)modernog sveta. Drugim rečima, ne smemo gubiti iz vida da, pored robe, kapitala i (ne­­ kih) ljudi, svetom danas „teku“ i veštice, da njihovo postojanje nije vezano za određene kulture ili izolovane, tradicionalne zajednice. Podsaharske modernosti, naročito modernost vešti­ čarenja,643 predstavljaju deo paketa globalizacije i važne su za razumevanje globalnog društvenog poretka. Globalizacija veš­ ti­čarenja ne predstavlja izraz otpora ili dokaz žilavosti i para­ lišuće snage tradicije, već specifični izraz kritike, komentar i odgovor na „zločinjenja kapitalizma i globalizacije“.644 Objašnjenje dubokog jaza koji danas razdvaja zapadne i afričke modernosti možemo potražiti i u različitom „rasnom vremenu“.645 Nekada je ovaj pojam podrazumevao i besplat­ no vreme prinudnog ili robovskog rada. Danas se ono izraža­ va tako što u odnosu na moderni Zapad Afrikanci i ljudi afričkog porekla uvek dolaze posle. Na Zapadu su često po­­s­ matrani kao otelotvorenje antiteze „modernog subjektiviteta“, što obično podrazumeva rasističku dilemu da crnci možda „stvarno“ nisu u stanju da „uhvate korak“ i „postanu moderni“. Činjenica da su beli ljudi „pokušavali da spasu Afriku od Af­­ rikanaca“646 stvorila je osećaj inferiornosti i poniženja, ali je istovremeno otvorila vrata specifičnom shvatanju afro-moder­ nosti. Ona je definisana u odnosu na zapadnu modernost i opisivana je kao „kontrakultura modernosti“.647 Ipak, iako je 643

Videti: Peter Geschiere, The Modernity of Witchraft, op. cit., 1997.

644 Henrietta L. Moore and Todd Sanders, „An Introduction“ in: Henrietta L.

Moore and Todd Sanders (eds.), Magical Interpretations, Material Realities, op. cit., p. 13. 645 Michael Hanchard, „Afro-Modernity: Temporality, Politics and the Afri­ can Diaspora“ in: Dilip Perameshawar Gaonkar (ed.), Alternative Modernities, op. cit., pp. 280-282. 646 Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 8. 647 Paul Gilroy, The Black Athlantic: Modernity and Double Consieousness, Harvard University Press, Cambridge, 1994, p. 1. 164

oblikovana pod snažnim zapadnim uticajima, neretko na­­met­ nutim uz pomoć različitih koruptivnih mehanizama i ekstrem­ nog nasilja, nju ne treba posmatrati kao neku kopiju ili vari­ jan­tu zapadne modernosti već ona predstavlja posebnu, autonomnu modernost.

Crni Atlantik Pojam afro-modernosti nije vezan samo za Podsaharsku Afriku, već uključuje i različite delove „interkulturne i tran­ snacionalne formacije“648 nazvane Crni Atlantik. Dinamika na ovom rasnom prostoru intenzivne razmene ideja predstav­ lja nastavak zastrašujuće prošlosti žitelja Podsaharske Afrike i afričke dijaspore u Latinskoj Americi, na Karibima i u SAD. Različite afrocentrične perspektive, kao i brojne aspekte pod­ saharskih modernosti, nije moguće razumeti bez uvida u ide­ je i odnose koji su se razvili unutar ovog transkontinentalnog okvira. Među mnogim afričkim, afro-američkim i karipskim inte­ lektualcima široko je prihvaćeno verovanje da je u interesu Evrope i SAD da „naturalizuju siromaštvo, nasilje i nekompe­ tentnost kao afričko stanje“649 jer tako brišu svoju krivicu i nastavljaju da profitiraju od nemoći Podsaharske Afrike i crnih ljudi u dijaspori. Deo ovog verovanja čini i stanovište da je Zapad odgovoran za siromaštvo, zavisan položaj i uništavanje afričkih sistema vrednosti, što je, između ostalog, dovelo do osećanja mržnje prema sebi i gubitka samopouzdanja kod sta­ novnika Crnog Atlantika. Zbog toga Zapad treba da plati ogro­ mnu cenu za njegovo hvatanje priključka i „vraćanje u svet“. Mnogi aktivisti širom Crnog Atlantika veruju da se radi­ lo o sistematskoj krađi afričke supstance – Lisabon, Liverpul i Brisel, na primer, „napravljeni“ su od opljačkanog afričkog bogatstva koje je iznošeno u senci serije kolonijalnih genoci­ da. Štaviše, i Džordž Orvel je smatrao da bi bez „imperije“ 648 649

Ibid., p. ix. Manthia Diawara, We Won’t Budge, op. cit., p. 17. 165

(koju je opisao kao „despotiju čiji je konačni objekat bila kra­ đa“) Velika Britanija bila „hladno i nevažno malo ostrvo gde bi svi mi morali naporno da radimo i živimo na haringama i krompiru“.650 Crnački aktivisti su isticali da je bogaćenje Ev­­ rope teklo uporedo sa siromašenjem Afrike i eksploatacijom afričke dijaspore. Evrocentričnom diskursu suprotstavljena je afrocentrična vizija prošlosti i sadašnjosti koju je Fela Kuti, rodonačelnik afro-bita, pretvorio u moćne stihove: „Evropljani nas ničemu nisu naučili / Mi smo ti koji su njih civilizovali / Sa 500 godina našeg robovskog rada.“651 Felina slika istorije se uklapa u ona tumačenja evrocen­ trizma i zapadne premoći koja kažu da „centralnost Evrope652 u svetskom sistemu nije samo plod unutrašnje superiornosti nad drugim kulturama, akumulirane tokom srednjeg veka“, već prvenstveno posledica osvajanja i kolonizacije koji su spro­vođeni korišćenjem ekstremnih sredstava prinude. Iz to­­ ga sledi i da je „modernitet plod tih događaja, a ne njihov uz­­rok“ i da su „mnoge vrednosti, otkrića, izumi, tehnologije, političke institucije i tako dalje, koje joj se pripisuju kao njeni ekskluzivni proizvodi, zapravo posledice“ osvajanja koja su Evropu postavila u „centar sveta“ i „omogućila da ostavi za sobom... sve druge kulture“.653 Ovakvo shvatanje istorije i korena evrocentričnosti podra­ zumeva reparacije – transkontinentalna trgovina robljem stvo­ rila je i „kapital krivice“ koji još nije isplaćen ljudima afričkog porekla koji žive sa obe obale Crnog Atlantika. Zapadni dug je ogroman – afrički imigranti nikada ne mogu izneti iz Fran­ cuske onoliko koliko su Francuzi izneli iz Afrike.654 Očekivanja 650

Citirano prema: Niall Ferguson, Empire, op. cit., p. 273. Tejumola Olaniyan, Arrest the Music!: Fela and His Rebel Art and Politics, Indiana University Press, 2004, pp. 77-80. 652 Autori koji su se bavili postkolonijalnim stanjem pod pojmom „Evropa“ obično podrazumevaju Evropu i države koje su stvorile bele evropske dijas­ pore u obe Amerike i u Okeaniji. 653 Enrike Disel, „S one strane evrocentrizma: svetski sistem i granice mo­­ derniteta“, Reč 71.17, 2003, pp. 296-297. 654 Manthia Diawara, We Won’t Budge, op. cit., p. 3. 651

166

da dug bude otplaćen prebacuju zavisnost iz prošlosti u sa­­­daš­ njost i budućnost. Na insistiranje afričkih aktera na dugovima, pomoći i reparacijama Zapad je odgovorio nametanjem re­­ formi koje treba da opravdaju tvrdnje da je „lopta u dvorištu Afrike“.655 Sve češće se postavljaju i pitanja vezana za ulogu samih Afrikanaca, naročito pripadnika naroda koji su živeli u priobalnom pojasu, u trgovini robljem. Atlantska trgovina robljem, koja je trajala tri veka (sve do prvih godina XIX veka) i tokom koje je „više od 11 miliona Af­­ rikanaca izvezeno u Ameriku sa zapadnih obala Atlantika“,656 imala je „ogroman, možda odlučujuči, uticaj na sudbinu mno­ gih afričkih društava“.657 Stvorila je i afričku dijasporu u SAD, na Karibima i u Latinskoj Americi, čije je postojanje omogući­ lo razvoj izuzetno dinamičnih transatlantskih tokova u moder­ no doba. Zato posmatranje atlantskog sveta nije važno samo za razumevanje istorijskog procesa koji je doveo do jedne od najvećih migracija u istoriji, već predstavlja jedan od ključeva za razumevanje „‘globalizujućih’ pritisaka“658 i uticaja kojima je danas izložena Podsaharska Afrika. Crni Atlantik, kao prostor koji je prvenstveno definisan rasom i zajedničkim iskustvom, omogućio je uspostavljanje veza koje su u drugoj polovini XX veka dovele do intenzivne, dvosmerne razmene ideja i različitih političkih, religioznih i kulturnih obrazaca. Ova razmena, koja obuhvata i različite oblike dobrovoljne aproprijacije, u mnogo manjoj meri se odvija u senci asimetrije moći i bogatstva nego interakcija s bivšim kolonijalnim silama. Imajući u vidu geografsku i eko­ nomsku izolaciju stanovništva Podsaharske Afrike, posebno su važni lični kontakti koji su imali ogromnu ulogu u razvoju političke svesti i panafričkih ideja. Prvi takvi kontakti vezani 655

Imanuel Valerštajn, Posle liberalizma, op. cit., str. 61. Robert O. Collins and James M. Burnes, A History of Sub-Saharan Africa, op. cit., p. 213. 657 Basil Davidson, The African Slave Trade, op. cit., p. 12. 658 Will Kaufman, „Series Editor’s Preface“ in: Richard M. Juang and Noelle Morrissette (eds.), Africa and the Americas: Culture, Politics, and History – A Multidisciplinary Encyclopedia, ABC, Santa Barbara, 2008, p. xiii. 656

167

su za povratak bivših robova i njihovih potomaka u Afriku. Iako su se uglavnom vraćali da bi sami trgovali robljem, na primer, iz Brazila, gde je robovlasništvo ukinuto tek krajem XIX veka, u Dahomej (današnji Benin), neki su kasnije posta­ li važni posrednici između dve razdvojene zajednice. Ipak, još značajniji su bili susreti koje su studenti i aktivi­ sti iz Podsaharske Afrike, naročito od početka XX veka, imali sa crnim intelektualcima u SAD i na Karibima. Oni su neretko vodili „afrikanizaciji“ pozapadnjačene intelektualne, političke i kulturne elite Podsaharske Afrike659 koja je ranije sebe obli­ kovala prema modelima i očekivanjima bivših kolonijalnih gos­ podara. Na primer, Fela Kuti, „politički radikal i heroj nigerijske popularne kulture, ispričao je svom biografu da je bio afrika­ nizovan od strane njegove crne američke devojke u Kaliforniji koja mu je očitala lekciju koja je podigla njegovu svest“.660 Ovi transatlantski kontakti su doprineli formulisanju ideja afro­ centrizma i boljeg razumevanja doprinosa Afrike „civilizaciji i naročito industrijalizaciji Evrope“.661 Oni su postali još inten­ zivniji od 1976. godine, nakon objavljivanja knjige Koreni Alek­ sa Hejlija, kada su imućniji Afroamerikanci počeli da u većem broju odlaze u Podsaharsku Afriku u potragu za svojim kore­ nima. Mada su ta emotivna „povratnička putovanja“ najčešće bile skupe, ritualizovane „postojbinske ture“, začinjene snaž­ nom i veštački konstruisanom emotivnom koreografijom samo­ otkrivanja, koje već decenijama čine oslonac rastućeg „geneo­ loškog“ ili „predačkog“ turizma.662 Danas su najposećenije obalske tvrđave u zapadnoj Gani (i ušuškani hoteli u obližnjim uvalama), zatim ostrvo Gore, nedaleko od Dakara u Senegalu, i „put robova“ u Uidi u Beninu. Jedna od posledica uspostavljanja ličnih kontakata bilo je i širenje uverenja da ljudi afričkog porekla na Crnom At­­

lantiku čine nadnacionalnu „‘imaginarnu zajednicu’ koja nije teritorijalno odvojena, već je bazirana na široko prihvaćenom verovanju u zajedničko iskustvo zapadnog ugnjetavanja afrič­ kih naroda i naroda koji potiču iz Afrike“ i da je „omalovaža­ vanje crnstva,663 iako različitog intenziteta u različitim nacio­ nalnim državama, bilo i ostalo globalno i transnacionalno“.664 To je dovelo do formulisanja globalnih strategija koje su pri­ hvatali politički akteri i predstavnici društvenih pokreta i u Podsaharskoj Africi i u atlantskoj dijaspori. Oni su „često ko­­ ristili kombinaciju domaćih i međunarodnih institucija da bi ispravili uslove nejednakosti u kojima su se našle određene zajednice afričkog porekla, u velikoj meri na način na koji su jevrejski transnacionalni politički akteri delovali u ime jev­ rejske populacije širom sveta“.665 Ipak, rezultati strategija zasnovanih na ideji „jedinstva naroda afričkog porekla“666 bili su mnogo uspešniji na zapadnim, američkim obalama Atlan­ tika. Iako su one i danas snažne i rasprostranjene, privlačnost ovih ideja u Podsaharskoj Africi je donekle opala zato što su neki od njihovih najznačajnijih zastupnika bili egocentrični lideri koji su težili da se po svaku cenu nađu na čelu budućih panafričkih ili regionalnih institucija, dok su, s druge stane, šefovi afričkih država bili nespremni da se „odreknu čak i malog dela vlasti“.667 Mnoge vođe su panafričke ideje videli i kao pretnju krh­ kom nacionalnom identitetu i opstanku mladih država koje nisu stekle legitimitet u očima dela stanovništva. Naime, nije malo onih koji, na primer, smatraju da Nigerija nije samo „na 663

Ulf Hannery, „The World in Creolization“ in: Karin Barber (ed.), Readings in African Popular Culture, op. cit., p.16. 660 Ibid. 661 Tejumola Olaniyan, Arrest the Music!, op. cit., pp. 77-80. 662 C. Michael Hall and Hazel Tucker, „An introduction“ in: C. Michael Hall and Hazel Tucker (eds.), Tourism and Postcolonialism, op. cit., p. 15.

Engl. blackness. Michael Hanchard, „Afro-Modernity: Temporality, Politics and the Afri­ can Diaspora“ in: Dilip Perameshawar Gaonkar (ed.), Alternative Modernities, op. cit., p. 274. 665 Ibid., p. 275. 666 Babacar M’Baye, „Pan-Africanism“ in: Richard M. Juang and Noelle Mo­­ rrissette (eds.), Africa and the Americas: Culture, Politics, and History – A Multidisciplinary Encyclopedia, ABC, Santa Barbara, 2008, p. 862. 667 Videti: Jeffrey Herbst, States and Power in Africa, op. cit., pp. 102-103.

168

169

659

664

putu da postane neuspešna država“,668 već da je reč o ima­ ginarnoj zajednici koja je u procesu „odmišljanja“669 ili veruju da je Nigerija mrtvorođenče.670 Jedan od očeva nacije je još 1947, trinaest godina pre nego što je Nigerija dobila neza­ visnost, napisao da „Nigerija nije nacija. To je samo običan geografski izraz“.671 Nesigurnost u validnost afričkih država jedan je od razloga što mnogi politički lideri insistiraju na de­­finisanju svojih zemalja prvenstveno „kao suprotnosti dru­ gim afričkim državama“.672 Ovo često dovodi do porasta kse­ nofobije, shvatanja da su susedne države izvor nekih od naj­ ve­ćih problema, kao što su prostitucija i kriminal, i da su stanovnici okolnih država prljavi, pokvareni i zaostali ljudi koji dolaze da „kradu dragocene resurse“.673 Poslednjih decenija u Podsaharskoj Africi značajan uticaj ima i moderna, „dobrovoljna“ afrička dijaspora, koja je u ko­­ lonijalnom i postkolonijalnom periodu emigrirala u Zapadnu Evropu i tako povećala značaj severnoistočnih obala Crnog Atlantika. Na primer, čak „60 % stranih stanovnika Velike Britanije su iz azijskih i afričkih zemalja koje su bile njeni do­­ minioni ili kolonije“.674 Njihovi lični kontakti i društvene i finansijske doznake imaju izuzetno važnu ulogu u uključi­ vanju podsaharskog regiona u globalne tokove. Možemo go­­ voriti o „transnacionalizaciji afričkih društava“,675 o posto­ janju transnacionalnih porodica i sela čiji stub čine legalni mi­­granti koji zajedno s poklonima prenose i najrazličitije nor­ me, prakse i društveni kapital. 668

Ogaga Ifowodo, „‘Is Nigeria well on its way to being a failed state?’: Yes“, BBC Focus on Africa, July-September 2009, p. 32. 669 Engl. Unimagining. 670 Ibid. 671 Martin Merdith, The State of Africa, op. cit., p. 8. 672 Manthia Diawara, In Search of Africa, op. cit., p. 142. 673 Ibid. 674 Saskia Sasen, Gubitak kontrole? – Suverenitet u doba globalizacije, Beo­ gradski krug, Beograd, 2004, str. 94. 675 Achille Mbembe, „On Politics as a Form of Expenditure“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 308. 170

Migracija ne znači prekidanje ili slabljenje snažnih srod­ ničkih veza, naročito ako imamo u vidu da je većina Afrikanaca prinuđena da živi u zapuštenim getima velikih evropskih gra­ dova i da se stalno suočava s rasizmom i sistematskom diskri­ minacijom. Mnogi od njih u zapadnoevropskim metropolama žive tako da možemo reći da su svoje postojbine napustili, a da nisu stvarno otišli. Kada se govori o „neumreženosti“ Afrike, ili o Podsaharskoj Africi kao o „crnoj rupi“, često se zaboravlja na ovu transnacionalnost „nižih klasa“ i mreže razvijene u tim okvirima. Uporedo s transkontinentalnim vezama, afrički imi­ granti stvaraju getoizovane paralelne svetove, „nevidljive“ barove, klubove i crkve u predgrađima zapadnih gradova koji predstavljaju važne prostore kreativne glokalizacije. Kulturna i religijska razmena na Crnom Atlantiku nije ništa manje značajna od ekonomske i nije ograničena samo na tokove između crnačkih četvrti na globalnom Severu i Pod­ saharske Afrike. U pogledu muzike i popularne kulture Pod­ saharska Afrika se nalazi pod snažnim uticajem Kube i Ja­­ majke. Veliki uticaj ima i prihvatanje hip-hop i rep kulture. Globalizacija rep muzike676 omogućila je veću vidljivost afrič­ kih zajednica i njihovih ogromnih problema. Rep muzika, baš kao i rege, predstavlja efikasan ventil za nagomilane frustra­ cije, spaja pobunu i biznis i, za razliku od roka, koji je ostao pod dominacijom belaca, „mladi crnci su zadržali finansijsku kontrolu nad hip-hopom, redukujući ostatak sveta na položaj konzumenta njihovih društvenih briga“.677 Dinamično, rastuće hrišćanstvo u Podsaharskoj Africi transformiše se pod snažnim uticajima iz SAD i Brazila. „Cen­ tar gravitacije hrišćanskog sveta se sve više pomera na jug, konzervativne tradicije koje dominiraju globalnim Jugom su sve važnije.“678 Podsaharska Afrika je postala „srce hriš­ćan­ 676

Tony Mitchell, „Another Root – Hip-Hop Outside the USA“ in: Tony Mitchell (ed.) Global Noise: Rap and Hip-Hop outside the USA, Wesleyan University Press, Middletown, 2001, p. 1. 677 Manthia Diawara, In Search of Africa, op. cit., p. 237. 678 Jenkins Philip, The new faces of Christianity: believing the Bible in the global south, Oxford University Press, Oxford, 2006, p. 1. 171

stva“679 a broj hrišćana ne prestaje da raste.680 Sve veći značaj Afrike je doveo do smanjivanja uticaja zapadnog sekularizma na neke od najvitalnijih hrišćanskih denominacija i globalnih pokreta. Izvorno engleska, anglikanska crkva je na putu da postane afrička – i izuzetno netolerantna prema naučnom men­talitetu kojem su skloni Zapadnjaci. Očekuje se da će broj anglikanskih vernika u Nigeriji uskoro postati veći nego u Velikoj Britaniji.681

Liberalna demokratija i podsaharske realnosti Podsaharska Afrika se pokazala kao izuzetno „pogodno tlo“ za rast islama i hrišćanstva, naročito hrišćanstva ponovo rođenih, brojnih harizmatskih i pentakostalnih denominacija koje naglasak stavljaju na duhovnim moćima, ali i kao izuzet­ no loše za funkcionisanje liberalne demokratije. Promovisanje zapadnih normi i sistema u Podsaharskoj Africi neizbežno se suočava sa činjenicom da „Afrikanci obično imaju objedinje­ no viđenje realnosti koje uključuje nevidljivi svet“.682 Tu nije reč samo o sujeverju ili „neurozi izazvanoj nesigurnošću i siromaštvom“.683 Da bi se razumelo afričko poimanje realno­ sti, neophodno je zapadnu epistemologiju integrisati s „lokal­ nim epistemološkim projektima“.684 Takav pogled na svet predstavlja ozbiljnu prepreku uvođenju „evro-modernog 679

Robert O. Collins and James M. Burnes, A History of Sub-Saharan Africa, op. cit., p. 385. 680 Od 1900. do 2000. godine njihov broj u Africi je porastao sa 10 na 360 miliona, odnosno sa 10 % na 46 % stanovništva – „to je jedna od kvanti­ tativno najvećih promena u ljudskoj istoriji u tako kratkom vremenskom periodu“. Videti: Jenkins Philip, The new faces of Christianity, op. cit., p. 9. 681 Među deset zemalja s najvećim brojem hrišćana na svetu 2010. godine su bile tri podsaharske države: Nigerija (6. najmnogoljudnija), DR Kongo (8) i Etiopija (10). 682 Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., p. 15. 683 Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 3. 684 Francis B. Nyamnjoh, „Delusions of development and enrichment of wit­ chcraft discourses in Cameroon“ in: Henrietta L. Moore and Todd Sunders (ed.), Magical Interpretations, Material Realities, op. cit., p. 29. 172

pravnog rezonovanja“685 i „delimično objašnjava nedostatak političkog i društvenog aktivizma“686 u Podsaharskoj Africi. On onemogućava razdvajanje crkve i države, što je jedan od važnih principa liberalne demokratije. Drugu veliku prepreku funkcionisanju demokratije pred­ stavlja vrednovanje individualizma koje se na Zapadu vezuje za intelektualnu i afektivnu autonomiju. Ovo zapadnjačko shvatanje je utkano u logiku većine sistema i institucija čije usvajanje se poslednjih decenija nameće stanovnicima zema­ lja Podsaharske Afrike. Oni, sa svoje strane, uglavnom insi­ stiraju na „egalitarizmu i harmoniji“ i stavljaju naglasak na ukorenjenost, na „društvene odnose i zaštitu solidarnosti unu­ tar grupe i tradicionalnog poretka, umesto na negovanje je­­ din­stvenosti pojedinaca“.687 Stanovnici Podsaharske Afrike individualizam prvenstveno vide kao najvećeg neprijatelja solidarnosti koja predstavlja preduslov opstanka u moru hro­ nične oskudice i okrutne neizvesnosti. Među njima je snažno izražena svest da se do svega dolazi kolektivno, čak i kada izgleda da je to postignuće pojedinca, i da je insistiranje na individualizmu opasno i destruktivno. „Sve revolucije u ime autonomije [u Podsaharskoj Africi] nisu proizvele ništa osim autonomne tuge.“688 Društvene i ekonomske realnosti u regionu zahtevaju od pojedinaca da budu aktivni i da sarađuju s drugim članovima zajednice, a ne da se stalno takmiče i odmeravaju, kao na Za­­ padu. Njihova egzistencija je vezana za pripadanje snažno povezanoj celini koja opstaje samo ako su njeni članovi spre­ mni da „dele i nagrade i teret članstva u zajednici“.689 Prven­ 685 Peter Geschiere, „Witchcraft and the Limits of the Law“ in: Jean and John

L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 239. 686 Richard Dowden, Africa, op. cit., p. 3. 687 Shalom H. Schwartz, „A Theory of Cultural Value Orientations: Explica­ tion and Applications“ in: Yilmaz R. Esmer and Thorleif Pettersson (eds.), Measuring and mapping cultures: 25 years of comparative value surveys, Brill NV, Leiden, 2007, p. 56. 688 Manthia Diawara, In Search of Africa, op. cit., p. 46. 689 Claude Ake, „The unique case of African democracy“, op. cit., p. 243. 173

stvo nad „apstraktnim pravnim i političkim pravima“ tu dobija­ ju, iz krajnje praktičnih, ali egzistencijalnih razloga, „dru­­štvena i ekonomska prava“.690 U takvim, uglavnom neindustri­ja­li­ zovanim, komunalnim društvima osnovni principi liberalne demokratije, uključujući i organizovanje u političke stranke, često nemaju mnogo smisla. Liberalna demokratija je „dete industrijske civilizacije, proizvod socijalno atomizovanog dru­ štva gde su proizvodnja i razmena već komodifikovani, društva koje je u suštini tržište“.691 U afričkom kontekstu najspornije je, i najmanje prihvatljivo, to što liberalni poredak ohrabruju borbu za ostvarivanje partikularnih interesa (sve usitnjenijih u neoliberalnoj eri) i što pretpostavlja samo povremenu, pa­­ sivnu participaciju članova zajednice. Ipak, solidarnost i zajedništvo su u Podsaharskoj Africi skoro isključivo vezani za „primarne lojalnosti“, naročito etnič­ ke i klanovske. Postavlja se pitanje „da li uopšte postoje prave klase“692 u državama regiona. Rešenja za probleme se obično traže u izboru moćnog etničkog zaštitnika, a ne u klasnoj bor­ bi ili radničkoj solidarnosti.693 Dominantno, etničko i plemen­ sko shvatanje politike, demokratije i sindikalne borbe u mno­ gim slučajevima ima snažne korene u kolonijalnoj vladavini. Prve političke partije u Podsaharskoj Africi „pojavile su se u nedemokratskom okruženju kolonijalne uprave“ i „pod stro­ gim političkim nadzorom“.694 Razvoj stranaka je tekao u znaku neprestane borbe za krajnje oskudne resurse i snažne odanosti porodici i zajednicama baziranim na srodstvu u siromašnim državama sastavljenim od manjina u kojima je nametana de­­ mokratija zasnovana na principu „pobednik uzima sve“. To je

omogućilo oblikovanje političke arene u kojoj se suparnici do­­ življavaju ne samo kao neprijatelji već kao „strano telo ili ot­­ rov“.695 Politika je zato često bivala „totalna politika“,696 odno­ sno „politika straha od smrti i volje za opstanak“.697 Demokratski razvoj je u ozbiljnoj krizi od 2005. godine i, uprkos sve češćim izborima,698 u mnogim zemljima regiona je zabeleženo dalje smanjenje sloboda i lične sigurnosti. „U biti problema nije nedostatak iskustva sa izbornim procedu­ rama, već priroda afričke nacionalne države“699 i ogromna beda. Iako sve češće smenjiva, vladavina nije postala u bitnoj meri bolja ili odgovornija, a mirna primopredaja vlasti je i dalje retkost.700 Mnogi lideri se uopšte ne plaše da bi glasači mogli da ugroze njihov položaj koji, po pravilu, uključuje kon­ trolu pristupa ključnim izvorima bogatstva i moći. O razme­ rama frustracije svedoči i činjenica da su neki ugledni zapadni eksperti zaključili da su „pučevi možda dobri za demokratiju“ i da EU i SAD treba da razmotre ideju „dobrih pučeva“ i da razviju sisteme za njihovo navođenje.701 Ali nisu samo afrički režimi prepreka demokratizaciji i organizovanju slobodnih i fer izbora. Lideri na potkontinetu shvatili su koliko je lako organizovati „lažne izbore“, naroči­ to u siromašnim zemljama bogatim resursima. Zapad je poka­ zao da je spreman da državu kao što je Republika Kongo702 695

Ibid., p. 242. Ibid., pp. 242-243. 692 Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works, op. cit., p. 41. 693 Mada se, kada je reč o pravima radnika, u nekoliko zemlja u pojedi­ nim industrijskim granama osećaju pozitivne posledice „jakih veza između afričkih pokreta za nezavisnost i evropskih levičarskih partija i sindikata“. Videti: Manthia Diawara, In Search of Africa, op. cit., p. 154. 694 M.A. Mohamed Salih, „Globalising party politics in Africa“ in: Peter Bur­ nell (ed.), Globalizing Democracy, op. cit., p. 141.

Achille Mbembe, „On Politics as a Form of Expenditure“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., pp. 306-307. 696 Ibid. 697 Videti: Ibid., pp. 318-319 698 Samo tokom 2007. i 2008. godine održavano je čak 35 višepartijskih parlamentarnih i predsedničkih izbora. 699 Richard Dowden, „An alien inheritance“, op. cit. 700 Od kraja Hladnog rata do 2008. godine samo trojica afričkih predsed­ nika su se kandidovali za novi mandat, izgubili i predali vlast. Ohrabruje činjenica da je do relativno mirne smene vlasti došlo u Senegalu 2012. i u Keniji godinu dana kasnije. 701 Paul Collier, „Military Viewpoint“, The Africa Report, June-July 2009, p. 41. 702 Peti najveći proizvođač nafte u Podsaharskoj Africi.

174

175

690 691

primi „u klub dobrih... dokle god je predsednik prilagodljiv, strani investitori srećni a nafta teče“.703 Dvostruki standardi „međunarodne zajednice“ su očiti kada se uporedi odnos koji Zapad ima prema diktatorima u Gvineji i Zimbabveu – „stiče se utisak da su demokratija i vladavina prava dobri za Zim­ babveance, ali ne i za Gvinejce“.704 Formalna demokratizacija omogućava i da se odgovornost za neuspehe, koji imaju kore­ ne u kolonijalnoj vlasti i postkolonijalnom mešanju, prebaci na „izabrane“ vlasti. To vodi depolitizaciji siromaštva, čiji uzroci bivaju prividno izmešteni iz globalnih okvira i odvojeni od pitanja vezanih za funkcionisanje neoliberalnog kapi­ta­liz­ ma i međunarodnog sistema i pretvoreni u tehničko i lokalno (ili regionalno) pitanje, posledicu loše vođene ili nedemo­krat­ ske politike unutar nacionalnih država. Međutim, već su iskustva saveznih država u Indiji705 po­­ kazala da tvrdnja da „demokratija ukida glad“706 nije tačna. I kada se ne umire od gladi, politika u hronično gladnoj Pod­ saharskoj Africi jeste „politika stomaka“,707 praksa neodvojiva od neopatrimonijalizma, „simultanog funkcionisanja patri­ monijalne708 i legalno-racionalne logike“,709 što je obično pra­ ćeno neiskrenim insistiranjem na tome da su ove dve sfere 703

Cassie Knight, Brazzaville Charms: Magic and Rebellion in the Republic of Congo, Frances Linkoln, London, 2007, p. 215. 704 Antonie Lokongo, „Tale of two countries“, New African, January 2002, p. 12. 705 Dan Banik, „Is democracy the answer?: Famine prevention in two Indian states“ in: Stephen Devereux (ed.), The New Famines: Why famines persist in an era of globalization, Routledge, Oxon, 2007, p. 307. 706 Stephen Devereux , „Introduction“ in: Stephen Devereux (ed.), The New Famines, op. cit., p. 2. 707 Jean-Francois Bayart, The Illusions of Cultural Identity, op. cit., p. 253. 708 Sistem „u kome je vladavina bazirana isključivo na ličnoj odgovornosti suverenu bez jasnog razdvajanja javnog i privatnog i uz značajnu količini proizvoljnosti“. Videti: Ole Therkildsen, „Understanding Public Manegment Through Neopatrimonialism: A Paradigm for All African Seasons?“ in: Ulf Engel and Gorm Rye Olsen (eds.), The African Exception, Ashgate, Hants, 2005, p. 37. 709 Ibid. 176

stvarno razdvojene i održavanjem iluzije o postojanju stvarno nezavisnih institucija. Pripadnici etničkih zajednica koje ne kontrolišu poluge moći čekaju na „naš red da jedemo“710 – što, po pravilu, ne znači samo da počnu da vladaju same, zlo­upotrebljavaju sistem i monopolišu resurse već pod­razu­ meva i da je došao „njihov red da gladuju“. Pri tome, mnoge zajednice imaju razloga da veruju da, ako se o vlasti bude odlučivalo samo na izborima, taj red nikada neće dočekati i to, u podsaharskom kontekstu sasvim racionalno shvatanje, predstavlja jedan od glavnih razloga zašto je „detribalizacija“711 afričke politike bila toliko neuspešna. Ne treba gubiti iz vida ni da je tribalizam u velikoj meri proizvod kolonijalne uprave. I država i demokratija u Africi „oblikovane su kolonijalnim iskustvom“ i sadrže nasleđene mehanizme koji se oslanjaju na uspostavljanje i jačanje „et­­ nički povezanih institucija“.712 One su razvijene u skladu s britanskim modelom „decentralizovanog despotizma“ (tako­ zvane „indirektne vladavine“) koji se u afričkim okolnostima pokazao kao najjeftiniji i najefikasniji i vremenom su ga pri­ hvatile i druge kolonijalne sile.713 „Ovakva forma vladavine oblikovala je i forme otpora“714 i, u suštini, odredila politički život u hronično gladnim postkolonijama. Osvajanje vlasti je za milione etnifikovanih podanika ostalo pitanje života i smrti i to predstavlja jedan od glavnih razloga zašto zadovoljavajuće rezultate nisu davali različiti modeli demokratije, uključujući i konsocijalni koji umesto pojedinih etniciteta privileguje po­­ litičke elite sukobljenih zajednica. Dok god donatori bude obeshrabrivali afričke alternati­ ve, razvoj demokratije kakva bi odgovarala jedinstvenim okol­ nostima, dok god rešenja budu tražena u okvirima zapadnih recepata i iskustava, nasilje će ostati validan način za kori­ 710

Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works, op. cit., p. 33. Mahmood Mamdani, Citizen and Subject: Contemporary Africa and the Legacy of Late Colonialism, Fountain, Kampala, 1996, p. 300. 712 Ibid. 713 Ibid, pp. 23-25. 714 Ibid., p. 24. 711

177

govanje „kolateralne štete“ koja je često u Podsaharskoj Afri­ ci, ne samo kada je posredi nametanje liberalne demokratije, veća od koristi.

Globalizacija pravde Na Afriku, sa oko 14 % svetskog stanovništva, 2011. go­­ dine otpadalo je 30 % svetskih oružanih sukoba715 – i 100 % osoba optuženih pred Međunarodnim krivičnim sudom (ICC) u Hagu.716 Za mnoge podsaharske aktiviste to je „belački sud“ na kome se „sudi Africi“.717 Nekažnjivost – omiljena fraza bra­ ­nilaca ICC-ja iz hladnoratovskih organizacija, kao što su Am­­ nesti internešnal i Hjuman rajts voč – „postaje tema samo kada je crni Afrikanac koga ne voli Zapad počinilac navodnih kršenja ljudskih prava“.718 ICC nema institucionalnu podršku i, za razliku od drugih tribunala, sam je zadužen za popu­nja­ vanje svog budžeta. Njegovo funkcionisanje zavisi od „dob­ro­ voljnih“ finansijskih priloga i podataka dobijenih od zapadnih bezbednosnih i obaveštajnih službi. To praktično garantuje nekažnjivost zapadnih lidera, čak i onda kada „vode ilegalan rat u kojem su ubijene ili u smrt poslate stotine hiljada ljudi u Iraku“.719 Pred ICC su do sada izvođeni samo crnci koji se tamo „sprovode okruženi belim ljudima“, na procese koji liče na „politička suđenja koja organizuju superiorna ljudska bića“,720 belci. Podsaharska Afrika predstavlja žrtvu politizacije krivične odgovornosti i davanje ogromne političke težine odabranim 715

„Armed Conflicts Report 2012“, Project Ploughshares, Internet, 01/01/13, http://ploughshares.ca/programs/armed-conflict/armed-conflicts-report/. 716 Afrocentrična, rasna pristrasnost međunarodne pravde i borbe protiv „nekažnjivosti“ ostaje očita čak i ako uzmemo u obzir nestalne sudove, kao što su Međunarodni krivični tribunal za Ruandu, Specijalni sud za Sijeru Leone i Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju. 717 „Is Africa on Trial“, BBC, Internet, 05/07/12, http://www.bbc.co.uk/ news/world-africa-17513065. 718 Martin Krgbo, „The case aginst ICC“, New African, July 2009, p. 19. 719 Ibid., p. 18. 720 Ibid. 178

diskursima sećanja. Svedoci smo opsesivnog, za mnoge neoče­ kivanog, okretanja zapadnih društava novijoj istoriji i, stvarnoj i izmišljenoj, mitskoj prošlosti. Metastaza selektivne kulture sećanja na Zapadu praćena je „guranjem različitih prošlosti u sadašnjost“ i „globalizacijom diskursa holokausta“,721 koji biva „kontaminiran“ i proširen od strane aktera koji očekuju da na različite načine ostvare korist od njegove politizacije ili komer­ cijalizacije. Na primer, Ruanda je posle genocida 1994. godine „usvojila primer Izraela“ i postavila „moć Tutsija kao minimalni uslov za opstanak Tutsija“. Ruanda je usvojila „moto koji se poziva na shvatanje koje je dovelo do toga da Izrael posle holo­ kausta postane imun na bilo kakve moralne dileme kada je reč o svireposti prema Palestincima“.722 I pored osećanja hitnosti, insistiranja na budućnosti i ubr­ zanju, globalizacija nas tera da „živimo u prošlosti“. Prisus­tvu­ jemo „širenju politike sećanja i njene rastuće institucionalizacije. Veza s prošlošću je tako postala elemenat ‘globalne vlasti’: to je jedna od glavnih tema međunarodnih odnosa u dve njihove dimenzije, transnacionalnoj i međuvladinoj“.723 Globalizacija sećanja i prateći projekti „tranzicione pravde“ kažnjavanja, reparacija i suočavanja stavljeni su u službu novih projekata dominacije i hegemonije. Opsesija sećanjem zahvatila je tokom prethodnih decenija zapadnu politiku i popularnu kulturu, ali je ostala selektivna. Njeno naličje je amnezija, činjenica da zapadne zemlje, a posebno SAD kao najmoćnija i najbogatija sila, koriste moć da bi obezbedili nekažnjivost i sebi omogućili da „zaborave posledice i rezultate svoje spoljne politike“ i nastave da „predstavljaju mešanje u svetske poslove kao nevino i vođeno moralnim obzirima“.724 721

Andreas Huyssen, „Present Pasts: Media, Politics, Amnesia“ in: Arjun Appadurai (ed.), Globalization, op. cit., p. 59. 722 Videti: Mahmood Mamdani, When Victims Become Killers, op. cit., pp. 270-271. 723 Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 49. 724 Simon Philpott and David Mutimer, „The United States of Amnesia: US foreign policy and the recurrence of innocence“, Cambridge Review of International Affairs, Vol. 22, No. 2, 2009, p. 30. 179

U Podsaharskoj Africi sećanje na prošlost i zločine je ro­­ ba koje ima u izobilju i koja ima drugačije značenje nego u bogatim, medijskim društvima na Zapadu. Kultura sećanja se u regionu vezuje za bedu i izneverena očekivanja, ne samo od kažnjavanja za krivice i politizacije ratnih zločina već i od „naknada“ za ropstvo i kolonizaciju. I mnogi afrički akteri insistiraju na komodifikaciji prošlosti i pokušavaju da bolju budućnost obezbede „osiguranjem prošlosti“.725 Ekonomsku i političku nemoć i marginalizaciju Pod­sahar­ ske Afrike ilustruje činjenica da sudbina zemalja ovog regiona nije samo u rukama zapadnih država koje su dovoljno moćne da mogu da manipulišu međunarodnom pravdom za ostva­ri­ vanje svojih interesa, već neretko i zapadnih estradnih ili pred­ uzetničkih aktivista. „Perverzna posledica toga je da sada poz­ nate ličnosti diktiraju na šta će svet fokusirati svoju pažnju kada je reč o Africi.“726 To je jedan od razloga što Darfur dobija mnogo više pažnje od mnogo teže i krvavije krize u DR Kongu, dugo vremena „međunarodno ignorisanog genocida“,727 gde moćni prozapadni akteri, ili njihove marionete, nesmetano terorišu civilno stanovništvo i proizvode „žrtve koje su bez zna­ čaja“728 i koje nisu globalno vidljive. Na primeru Ruande i DR Kongo, gde su zločine, znatno veće i bolje organizovane nego u Darfuru, počinile etničke milicije koje su „obučavali američki saveznici u regionu“, mo­­ žemo videti kako pojam „genocid“ biva odvojen od dimenzije zločina i postaje „deo retoričkog arsenala koji pomaže da sata­ nizujete svoje neprijatelje i da istovremeno obezbedite nekaž­ njivost za svoje saveznike“.729 U Podsaharskoj Africi je naj­ 725

Andreas Huyssen, „Present Pasts: Media, Politics, Amnesia“ in: Arjun Appadurai (ed.), Globalization, op. cit., p. 75. 726 Carin Ray, „Making Pan-Africanism relevant today“, New African, Octo­ ber 2009, p. 34. 727 Ibid. 728 Videti: Marc Le Pape, „Democratic Republic of Congo: Victims of No Importance“ in: Fabrice Weissman (ed.), In the shadow of ‘just wars’: violence, politics, and humanitarian action, Hurst and Company, London, 2004, p. 209. 729 Mahmood Mamdani, Saviors and Survivors, op. cit., p. 63. 180

očitije koliko je slaba veza između politike i ekonomije sećanja i kažnjivosti, s jedne, i žrtava i pravde, s druge strane, odnosno u kojoj su meri selektivni humanizam i kažnjivost vezani za izvanpravna pitanja kao što su interesi i frustracije zapadnih aktera, nafta ili rastući kineski uticaj i angažman. Posle „vojnog industrijskog kompleksa“ dobili smo i „in­­ dustrijski kompleks belog spasioca“730 oličen u „virusnom dokumentarnom filmu“ Kony 2012 koji je na YouTube-u od­­ gledan više od 96 miliona puta. Samo prividno, tema filma je Džozef Koni, haški optuženik čija Božja armija otpora (LRA), okrutna paravojska organizovana kao mesijanski verski kult, decenijama teroriše severni deo Ugande. U stvarnosti, film uglavnom govori o Džejsonu Raselu, ko-osnivaču (para)ak­ti­ vističke grupe „Nevidljiva deca“, i njegovom anđeoski plavom sinu Gavinu. Afrički kritičari su film, koji obiluje neistinama i paušalnim tvrdnjama, opisali kao novu, internet verziju de­­ vet­naestovekovne Kiplingove ode rasizmu – „‘teret belog čo­­ veka’ Facebook generacije“.731 Kony 2012 je, kako tvrde autori, trebalo da doprinese da „zauvek budu zaustavljeni zločini LRA“. U stvari, film vrši „prepakivanje humanitarnog rada u komodifikacijski aktivi­ zam, militarizam ljudskih prava“732 i „kliktivizam“, utešnu, jednokratnu i „jeftinu participaciju“ egocentričnih sajber akti­ vista.733 Film ilustruje način na koji „humanitarni projekti“ i „humanitarni identiteti“ danas bivaju „brendirani i konzumi­ rani“ kao „proizvodi“ od strane zapadnih potrošača koji žele da steknu dodatni socijalni kapital a da ništa ne žrtvuju ili da ne izlože sebe bilo kakvom riziku. „Naglasak je na proizvođa­ čima i konzumentima humanitarnih proizvoda a ne na onima 730

Robert Mackey, „African Critics of Kony Campaign See a ‘White Man’s Burden’ for the Facebook Generation“, The New York Times, March 9, 2012, Internet, 07/02/12, http://thelede.blogs.nytimes.com/2012/03/09/afri­ can-critics-of-kony-campaign-hear-echoes-of-the-white-mans-burden/. 731 Ibid. 732 Lars Waldorf, „White Noise: Hearing the Disaster“, Journal of Human Rights Practice, Vol. 4, No. 3, 2012, p. 469. 733 Ibid., p. 472. 181

koji bi trebali da budu njihovi korisnici. Zato ne čudi da u originalnom videu praktično nema stavova i aktivizma ljudi sa severa Ugande.“734 Ova manipulativna, banalna i prenaglašeno sentimen­ talna „dokumentarna“ filmska priča „odražava pomeranje ljudskih prava i humanitarnih apela od realizma ka postmo­ dernoj papazjaniji, od spektakla patnje ka spektakularnim događajima, od onih koji pate/primaju pomoć ka aktivisti­ ma/donatorima“.735 Iako producenti iz „Nevidljive dece“ tvr­ de da svoj aktivistički film vide kao „pixar-ovsku736 priču o ljudskim pravima“737 i da su pokušali da naprave dokumen­ tarac o Africi koji neće biti dosadan već „pop“ i „kul“,738 oni su stvorili narativ „u kome je dobro uvek belo/zapadno a zlo je crno ili afričko“, koji „podseća na neka od najgorih prete­ rivanja tokom intervencija u kolonijalnoj eri“.739 Akcije organizacija i grupa kao što su „Nevidljiva deca“, koje nude „ljudska prava na steroidima“ i popularišu „ušeće­ reni“ američki intervencionizam i „multilateralni kosmopoli­ tizam ICC-ija“,740 zamagljuju činjenicu da je istorija masovnih zločina u Podsaharskoj Africi evrocentrična.741 Nažalost, genocidne afričke tragedije, u kojima su zapadni akteri ima­ li odlučujuću direktnu ili indirektnu ulogu, kao što je belgij­ 734

Ibid., p. 470. Ibid., pp. 469-470. 736 Pixar je kalifornijska komapnija koja proizvodi dokumentražne crta­ ne filmove prepoznatljive po „foto-realističnom“ prikazivanju animiranih likova. 737 Na sajtu „Nevidljive dece“ je i „Prodavnica“, gde se posetioci navode da kupujući različite proizvode „podrže društveno preduzetništvo“ i „poka­ žu svetu do čega im je stalo“. Kao i na sajtovima holivudskih blokbastera, nude se znojnice, majice, novčanici, ogrlice i „zvanični aktivistički kom­ plet“. Videti: „Shop“, Invisible Children, Internet, 20/03/13, http://shop. invisiblechildren.com/. 738 Lars Waldorf, „White Noise“, op. cit., p. 470. 739 Robert Mackey, „African Critics of Kony Campaign See a ‘White Man’s Burden’ for the Facebook Generation“, op. cit. 740 Lars Waldorf, „White Noise“, op. cit., p. 471. 741 Neal Ascherson, The King Incorporated, op. cit., p. 8. 735

182

ska „civilizatorska misija“ u Kongu, nisu postale deo „stan­ dardne litanije zločina“742 XX veka. „Zapadna društva nisu izvozila samo ‘progres’ i ‘slobodu’“743 već i ideje o jasno izdi­ ferenciranim identitetima koje su, između ostalog, omogući­ le pokolj skoro petine stanovništva Ruande 1994. godine. „Neporecivo je da je genocid u Ruandi smišljen u glavama ljudi s diplomama evropskih i američkih univerziteta, koji su izgleda sa svojih studija poneli ideju o rasnoj čistoći koja je strana istoriji njihove zemlje.“744 „Genocidna ekstravaganca“ u Ruandi 1994. bila je „rezultat sve većeg usvajanja zapadnih opsesija granicama, binarnostima, hijerarhijama i pripadno­ šću“, odnosno „diskursa izopštavanja“ koje rađaju takve opse­ sije.745 U slučaju Ruande veza globalizacije i genocida jeste višestruka.746 Često se zaboravlja da je usled sloma globalnog tržišta kafe747 1989. godine veliki deo stanovništva koje je živelo u ekstremnom siromaštvu gurnut u „stepen očaja bez presedana“.748 Istorija Ruande nakon 1994. godine predstavlja ilustra­ ciju antidemokratske snage koju politizacija genocida daje etnički definisanim žrtvama. Imperativ „nikad više“ i tamo, kao i na Zapadnom Balkanu, obično biva etnifikovan749 i slu­ ži kao izgovor za odustajanje od političkih i građanskih slo­ boda, ali i za vojno mešanje u politiku susednih država. Štaviše, nacrt izveštaja UN iz 2010. snažno sugeriše da se na teritoriji DR Konga desio „drugi ruandanski genocid“ tokom koga su ruandanske vojne jedinice, sastavljene od preživelih 742

Ibid., p. 9. Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., p. 57. 744 Ibid. 745 Francis B. Nyamnjoh, „Cultures, Conflicts and Globalization: Africa“ in: Helmut K. Anheier and Yudhishthir Raj Isar (eds.), Conflicts and Tensions, op. cit., p. 126. 746 Videti: Ananda Breed, „Performing GACACA in Rwanda: Local Culture for Justice and Reconciliation“ in: Helmut K. Anheier and Yudhishthir Raj Isar (eds.), Conflicts and Tensions, op. cit., p. 306. 747 60% ekonomije u Ruandi bilo je vezano za industriju kafe. 748 Ibid., p. 306. 749 U smislu „nikada više mom narodu“ a ne „nikada više svim ljudima“. 743

183

Tutsija, žrtava „prvog“ genocida 1994, izvršile sistematske masakre Hutu izbeglica, „uglavnom dece, žena, starijih ljudi i bolesnika“. U nacrtu izveštaja se navodi da su „u nekim slu­ čajevima žrtve postale izvršioci zločina“ i da se „ciklus nasilja nastavlja do današnjih dana“.750 „Ako je nacistički holokaust bio svedočanstvo neuspeha nacionalne države u Evropi, ge­­ nocid u Ruandi je svedočanstvo krize državljanstva u post­ kolonijalnoj Africi... Evropa je svoju političku krizu ‘rešila’ tako što ju je izvezla na Bliski istok,751 ali ne postoji to mesto gde Afrika može da izveze svoju političku krizu.“752 Postojanje ICC-ja omogućava da zločini budu iskorišćeni za politizaciju i menadžment krize u resursima bogatoj (afrič­ koj) Oblasti velikih jezera753 i susednom Sudanu. Optužnice koje su ICC i Međunarodni krivični tribunal za Ruandu podigli u slučajevima zločina u Sudanu, Ugandi, Ruandi i DR Kongo sugerišu da naglasak nije na kažnjivosti i pravdi, već na popu­ njavanju praznine koja je nastala nakon što je Zapad, naročito od kraha američke intervencije u Somaliji 1993. godine, odu­ stao od većih direktnih vojnih intervencija u Podsaharskoj Africi i tako prestao da bude kredibilna vojna pretnja nekoo­ perativnim režimima. Međunarodni krivični sudovi su postali važno sredstvo i u unutrašnjim političkim obračunima koji često imaju veze sa zapadnim interesima u regionu.754 ICC je doveo do dalje 750

parasudske „depolitizacije“ i obesmišljavanja političke borbe u podsaharskim državama. U nekim državama opozicija pola­ že velike nade u međunarodne sudove i dodatno „opravosu­ đivanje755 politike“.756 „Menadžment zavisnosti“, koji je od početka dekolonizacije bio jedno od glavnih obeležja afričke politike, dobio je tako novu dimenziju. Sve je više opozicionih (i etničkih) lidera koji veruju da „prečica“ do vlasti više ne ide samo preko Pariza, Londona, Brisela ili Vašingtona, centara starih i novih „imperija“,757 već i preko Haga. Podsaharski političari sve češće pokušavaju da svoje ciljeve ostvare „naci­ fikujući“758 svoje rivale i njihove režime. Oni borbu za vlast ne vezuju za glasačke kutije, već za haške sudnice. U Ugandi, na primer, Oltara Otunu, bivši diplomata i di­­­sident koji je u egzilu proveo više od dve decenije, po pov­ ratku u zemlju 2007. godine u „političku utakmicu“ uključio se sledećim rečima: „Istina je da je (predsednik Ugande Jo­­ vere) Museveni jedan od najvećih kriminalaca naše ere. Da bi bio uzet ozbiljno i da bi imao kredibilitet, ICC ne može da izbegne da ga optuži, naročito za sledeće vrste zločina: geno­ cid, zločini protiv čovečnosti i ratne zločine. On je počinio te zločine u Ugandi i (DR) Kongu; postoje obimni i neoborivi dokazi koji nalažu mnogo tačaka optužnice protiv njega... Odgovornost ICC ne sme biti politički selektivna, niti samo treba da bude rezervisana za one koji su slabi, bez prijatelja i one koji su srušeni“759 s vlasti.

Videti: Michelle Faul, „A second Rwanda genocide is revealed in Con­ go“, Associated Press, October 10, 2010, Internet, 16/03/13m http://www. nbcnews.com/id/39603000/ns/world_news-africa/t/second-rwandagenocide-revealed-congo/#.UVC75VeRfPQ. 751 I u nacističke koncentacione logore, a time i različite vrste „puteva bez povratka“. 752 Mahmood Mamdani, When Victims Become Killers, op. cit., p. 39. 753 Najčešće se uzima da ova oblast obuhvata sedam jezera i države DR Kongo, Ruandu, Burundi, Ugandu, Keniju i Tanzaniju. 754 Žan-Pjer Bemba je, na primer, 2007. godine izgubio na predsedničkim izborima u DR Kongu od Žozefa Kabile. Ubrzo je uhapšen i optužen za ratne zločine od strane ICC-ja. „Da je (Bemba) pobedio 2007. godine, ICC bi verovatno vodio postupak protiv (predsednika) Kabile.“ Videti: Richard Dowden, „An alien inheritance“, op. cit.

Engl. judicialization. Pierre Rosanvallon, Counter-Democracy: Politics in an Age of Distrust, Cambridge University Press, Cambridge, 2008, p. 227. 757 Neki kritičari smatraju da korišćenje diskursa ljudskih prava i „meki jezik tržišnog globalizma“ treba da prikriju američke „imperijalne ambici­ je“. Videti: Manfred B. Steger, „Ideologies of globalization“, op. cit., p. 21. 758 Genocid i holokaust su, na primer, već decenijama ključne reči u poli­ tičkim sukobima u Sudanu. Status žrtava nasilja koje je nazvano genocid­ nim podrazumeva značajan politički kapital i ima nemali državotvorni potencijal. 759 Kiwanuka Lawrence, „Uganda: ICC Should Indict Museveni – Otunnu“, The Weekly Observer, 19. 08. 2009, Internet, 14/09/09, http://allafrica. com/stories/printable/200908200809.html.

184

185

755

756

Museveni je dugo vremena u Vašingtonu slavljen kao „no­­ vi tip“ afričkog lidera. On je, uz predsednika Ruande, bio jedan od omiljenih afričkih despota Klintonove administracije, ali i ambicioznih američkih novinara koji su tragedije u Ruandi i okolnim zemljama hteli da predstave kao sukob (večno) „dob­ rih“ i (večno) „loših momaka“. Posebno je važna uloga Filipa Gureviča, novinara uticajnog „New Yorker-a“.760 Gurevič tvrdi da je izveštavajući uz Ugande maja 1995, godinu dana posle genocida u kome su žrtve bili Tutsiji, slučajno stao i skrckao ljudsku lobanju – „toliko su leševi bili zbijeni na mestu masak­ ra“. Njegovi panegirici predsedniku Ruande, kao i liderima Etiopije, Ugande i Eritreje, odredili su percepciju njihove vla­ davine i pomogli su ovim brutalnim državnicima da slome (i etničku i političku) opoziciju i mnogo lakše prikriju svoja zlo­ dela. Optuživan je da je serijom izuzetno uticajnih tekstova, na koje su se pozivali zvaničnici Klintonove administracije, „otvorio vrata“ za višegodišnju „nekažnjivost Tutsija“ i „istre­ bljenje“ Hutua u susednom DR Kongu. Ipak, iznad svega, Gu­­ revič je kritikovan zbog stava da nije dozvoljeno dovoditi u pitanje postupke žrtava genocida, odnosno zbog poistoveći­ vanja genocida u Ruandi 1994. godine s nemačkim holokau­ stom nad Jevrejima. Štaviše, potraga za novim „Jevrejima“ i „nacistima“ u složenim sukobima širom sveta postala je opse­ sija mnogih američkih „angažovanih novinara“. Nju je, po pra­ vilu, pratilo potpuno ignorisanje činjenice da je moguće da „žrtve postanu ubice“.761 Gurevič je optuživan i da je, zajedno s još nekoliko zapadnih novinara, karijeru napravio „dilujući emocijama“ i „trgujući genocidom“.762 Prilika za politizaciju i selektivnost u tretiranju najvećih ratnih zločina nije malo. Na primer, čak jedanaest afričkih zemalja je bilo uvučeno u prljavi rat koji je u DR Kongo počeo

jula 1998. i koji je često nazivan „prvim afričkim svetskim ratom“.763 Nažalost, i dosadašnja praksa i klimavi finansijski i institucionalni temelji na kojima je izgrađen ICC ne daju mnogo povoda da verujemo da pravda postaje globalna – čak i ako je posmatramo u krajnje ograničenim, neekonomskim i nesocijalnim okvirima. „Istrage zločina protiv čovečnosti koje je sprovodio ICC se nisu fokusirale na mreže koje takvo nasilje čine mogućim i održavaju – saučesništvo transnacio­ nalnih dilera oružja i naftnih barona koji su uključeni u eks­ trakciju resursa – već na lokalne slučajeve, lokalna mesta i pojedince koji se smatraju odgovornim za masovno nasilje koji je počinila zajednica aktera.“764 Dosadašnja, skoro isklju­ čivo podsaharska iskustva sugerišu da „globalizacija pravde“, čiji je glavni simbol ICC, predstavlja „fikciju pravde“,765 novu, „globalnu“ dimnu zavesu koja prikriva u kojoj meri su „teme­ lji kapitalističke globalizacije uzrok nasilja koje međunarod­ ni sudovi treba da kazne“.766 ICC otvara mogućnost da zapadni interesi budu ostva­ rivani na manje prepoznatljiv način. „U limbu međunarodnog sistema isti uzroci nemaju uvek iste posledice. Diskriminatorski pogled centralnih država oblikuje kategoriju ‘otpadničkih država’ tako što ih čini legitimnim i prihvatljivim, ili skanda­ loznim i kažnjeničkim.“767 Iako dočekan kao ostvarenje veli­ kog „moralnog sna“ o univerzalnim pravima žrtava, ICC je do sada uglavnom služio kao pogodno sredstvo za legitimisanje diskriminacije i krajnje selektivno „reformisanje nasiljem opterećenog regiona pretnjom međunarodnog prava“.768 763

Među njima je i Elizabet Rubin, sestra tadašnjeg pomoćnika američke državne sekretarke, koja je dobila „privilegovani pristup“ severu Ugande. 761 Videti: Mahmood Mamdani, When Victims Become Killers, op. cit. 762 Videti: Tristan McConnell, „One Man’s Rwanda“, Columbia Journalism Review, January/February 2011, Internet, 17/08/12, http://www.cjr.org/ feature/one_mans_rwanda.php?page=all.

Videti: Marc Le Pape, „Democratic Republic of Congo: Victims of No Importance“ in: Fabrice Weissman (ed.), In the shadow of ‘just wars’, op. cit., p. 212. 764 Kamari Maxine Clarke, Fictions of Justice: The International Criminal Court and the Challenge of Legal Pluralism in Sub-Saharan Africa, Cambrid­ ge University Press, New York, 2009, p. xvii. 765 Ibid., p. xix. 766 Ibid., p. xx. 767 Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 287. 768 Kamari Maxine Clarke, Fictions of Justice, op. cit., p. xiv.

186

187

760

Ne treba gubiti iz vida ni da je podizanje optužnice 2005. godine protiv Džozefa Konija i njegovih pet najbližih saradnika, u okviru istrage o zločinima počinjenim tokom građanskog rata na severu Ugande, zaustavilo mirovni proces i produžilo jedan od najokrutnijih i najdugotrajnijih afričkih sukoba, trodecenijski rat između vladinih snaga i Konijeve brutalne paravojske. ICC je odlučio da ignoriše stavove žrtava i lokalnih lidera koji su smatrali da „pravda ne podrazumeva kaznu“ i da se do rešenja, koje, po njima, mora voditi okončavanje okrutnog rata,769 može najbez­ bol­nije doći uz pomoć lokalnih, alter­na­tivnih pravnih mehani­ zama. Tužilaštvo ICC-ija, kao i cinični zapadni aktivisti, od kojih su mnogi promovisanje među­na­rodne krivične pravde iskoristili kao izvor zarade, ponovo su pretvorili afričke aktere u „nepolitička bića... koja mora da spasava dobroćudni ‘Zapad’“.770 Jedino pravo koje afričkim žrtvama daje ICC je da se po­­jave kao svedoci – tribunal im je uskratio mogućnost da na bilo koji drugi način učestvuju u ovom slučaju. Amnestija i isprobane lo­­ kal­ne tradicije pomirenja diskvalifikovane su kao „nekom­ple­ mentarne“ s principima rada ICC-ja – u ovom slučaju nije reč o nesposobnosti ili nespremnosti nacionalnog pravosuđa. Ovaj međunarodni tribunal, čiji su statut formulisale jake države, time „ukida mogućnost nacionalne jurisdikcije (što u slučaju Ugande znači primenu amnestije)“ i „uskraćuje mogućnost lokalnih od­­ govora na nepravde“.771 Na ovom primeru može se videti šta „glo­balizacija pravde“ stvarno znači u afričkom kontekstu. Tu prepoznajemo stare mehanizme nasilnog i perverznog uključi­va­ nja podsaharskih aktera, i država i pojedinaca (žrtava), u globali­ zacijske procese. Ono ne samo da je selektivno i diskriminatorsko već je često i isključujuće. 769

Neke apologete dominantnog koncepta međunarodnog krivičnog prava smatraju da pravda ima prioritet nad mirom, da krivično gonjenje lidera koji su navodno odgovorni predstavlja „ključ za mir“. Videti: Ana Uzelac, „First justice, then peace in Sudan“, The Christian Scince Monitor, October 20, 2008, Internet, 25/12/08, http://www.csmonitor.com/Commentary/ Opinion/2008/1020/p09s02-coop.html. 770 Kamari Maxine Clarke, Fictions of Justice, op. cit., pp. 119-122. 771 Ibid., p. 145. 188

Nevladine države Danas u Podsaharskoj Africi možemo naći mnogo prime­ ra država koje su abdicirale od svoje funkcije. Svedoci smo „striptiza“772 pojedinih nacionalnih država. U velikim delovima Podsaharske Afrike „kapacitet (države) da sprovede bilo kakvu politiku jednostavno je ispario“.773 Region obiluje različitim vrstama „privatizacije suvereniteta“, prisvajanja bezbednosnih funkcija države i inventivnim formama upravljanje pomoću NVO i privatnih firmi, od kojih su neke same preuzele vlast na određenim teritorijama, dok je drugima ona eksplicitno ili implicitno delegirana od strane centralnih ili lokalnih vlasti. NVO neretko preuzimaju vitalne funkcije koje državni aparat nije u stanju ili ne želi da obezbedi, naročito u provinciji. Ogromna prostranstva „beskorisne Afrike“ predstavljaju teritorije „nevladine države“, prostore na kojima deluju i često vrše efektivnu vlast moćni nedržavni činioci: nevladine organi­ zacije, kriminalne grupe, paravojne organizacije... Neki od ovih aktera su transnacionalni i uključeni u različite globalne mreže, drugi su subregionalni, deluju na prostoru nekoliko susednih država, dok su treći nacionalni. Oni na nekim teritorijama, ili po nekim pitanjima, odlično sarađuju, a nekada su žestoko suprotstavljeni. U nekim slučajevima oni se sukobljavaju sa sla­ bo plaćenim državnim službenicima i vojnicima, naročito kada je reč o kontroli ekonomskih tokova i ograničenih resursa. Možemo govoriti o „transnacionalnoj vladavini“ i „vlada­ vini NVO-ima“.774 Neke međunarodne NVO, koje se bave huma­ nitarnim i razvojnim pitanjima, u mnogim delovima regiona obezbeđuju egzistenciju miliona siromašnih i gladnih stanov­ nika, ali one nemaju samo značajnu humanitarnu ulogu. „U 772

Fernando Coronil, „Toward a Critique of Globalcentrism“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalism, op. cit., p. 72. 773 Jean-Francis Bayart et al., „From Kleptocracy to Felonious State“ in: Jean-Francois Bayart et al., The Criminalization of the State in Africa, op. cit., p. 19. 774 James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 40. 189

oblastima u kojima države više ne ostvaruju birokratsku kon­ trolu često se efektivno ‘vlada’ na transnacionalni humanitarni ili razvojni način, dok papazjanija međunarodnih privatnih do­­ brovoljnih organizacija obavlja svakodnevne poslove kojima se obezbeđuju najosnovnije državne i socijalne službe.“775 NVO ne dobijaju značajnu ulogu u upravljanju i organi­ zovanju života na velikim teritorijama samo tokom trajanja ili posle velikih prirodnih katastrofa i ratova, kada nemoć afričkih država da obezbede osnovne životne potrebe posta­ je najočitija. Njihova uloga je posebno značajna na zanema­ renim prostorima koji su toliko izolovani i siromašni da nisu interesantni ni vlasti ni kriminalnim grupama. Takvih terito­ rija je mnogo u Podsaharskoj Africi – ima i onih na kojima prisustvo različitih NVO nije dovoljno. Povlačenje države s tih velikih, „beskorisnih“ teritorija često ne znači da se suve­ renitet i teritorija „iznova konstituišu“ ili „prenose na druge institucionalne arene izvan država“.776 Tvrdnja da je „suverenost decentralizovana, a teritorija de­­ nacionalizovana“777 podrazumeva da je suverenitet nekada bio centralizovan, a teritorija nacionalizovana, što u mnogim delo­ vima „beskorisne Afrike“ nikada nije bio slučaj. Deteri­tori­ja­ lizaciju na tim prostorima nije opravdano vezivati ni za anarhiju ili neuspešne države. Bezvlašće i administrativni vakuum ne podrazumevaju anarhiju i nasilje. Jedno­stavno je reč o velikim prostorima bede i gladi, bez značajnijih resursa, koji praktično ne učestvuju u nacionalnoj ekonomiji i čiji stanovnici nikada nisu plaćali porez. Na nekima od njih retke posete predstavnika međunarodnih NVO ili jevanđeli­stičkih crkava predstavljaju najjaču vezu stanovništva sa os­­tatkom sveta. Ali to je samo još jedan od zbunjujućih podsaharskih paradoksa – potpuno povlačenje države s velikih teritorija ili njenu nemoć da obavlja pojedine vitalne funkcije ne smemo poistovećivati s nestajanjem ili umiranjem nacionalne države. 775

Ibid. Saskia Sasen, Gubitak kontrole?, op. cit., str. 47. 777 Ibid., str. 46. 776

190

U Podsaharskoj Africi država je istovremeno i nemoćna i jaka. S jedne strane, možemo govoriti o „kvazi državama, bez poli­ tičkih i materijalnih resursa efektivnog suvereniteta“, odno­ sno državama koje „često nemaju ni sadržaj ni supstancu“.778 Njihovom daljem pražnjenju i povlačenju doprinose građan­ ski ratovi, odliv kapitala i rast kriminalne ekonomije. Ali, s druge strane, obično ne postoje snage koje tako ispražnjenu, slabu državu ozbiljno ugrožavaju. Nacionalne države u Podsaharskoj Africi su „rizom drža­ 779 ve“ – njih održavaju, slično korenu nekih vrsta drveta, raz­ granate, teško vidljive, podzemne mreže spojnica koje pove­ zaju raštrkane delove društva i izviru iz izuzetno prilagodljivih, vidljivih i nevidljivih mreža. Ove mreže su često klijentističke, ponekad kriminalne, a mnogima od njih ključnu kohezionu snagu obezbeđuje srodstvo. Zahvaljujući spojnicama koje ih povezuju – međusobno i s režimom i birokratijom – ove mre­ že, čak i kada su sasvim kriminalizovane, svojim delovanjem obično ne slabe, već, naprotiv, „jačaju državnu moć“.780 One su često transnacionalne. Postojanje nacionalne države neret­ ko predstavlja preduslov za njihovu egzistenciju – švercerima su, na primer, neophodne granice. U Podsaharskoj Africi smo svedoci „informalizovanja politike“.781 Prava politika se „događa tamo gde analitičari obično ne gledaju“.782 I politički i ekonomski poredak posta­ ju sve više neformalni i personalizovani. Brojni akteri nalaze načine da iskoriste institucije, koje često predstavljaju Potem­ kinova sela, ne samo da bi uspešno obavili posao već i da bi obezbedili monopol. I pravosuđe je dobilo značajno mesto u legalizaciji neformalnog, kriminalnog i predatorskog pristupa. „Fetišizacija zakona“783 je dovela do stvaranja pravnih fikcija 778

Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 31. Ibid., p. 57. 780 Ibid. 781 Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works, op. cit., p. 1. 782 Ibid. 783 Jean and John L. Comaroff, „An Introduction“ in: Jean and John L. Co­­ maroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 22. 779

191

i selidbe politike u sudnice, u kojima u mnogim afričkim zem­ ljama ima najmanje prava i pravde. Pravosudni sistemi u pod­ saharskim državama ne mogu da odgovore na povećane oba­ ve­ze i očekivanja, tako da su postali jedno od najefikasnijih oružja za reprodukovanje i uvećavanje nejednakosti i nesi­gur­ no­sti. Zato se u mnogim zemljama javljaju snažne tendencije da državni pravni sistem bude zamenjen paralelnim tradi­ cional­­nim ili religijskim sistemima. Pravni sistemi koji su na­­ sle­đe­­ni od kolonijalnih sila „više ne garantuju ni fizičku bez­ bed­nost“ i sve češće se čuju zahtevi za uvođenje vladavine šerijatskog prava ili „usvajanje institucija i pravnih sistema koji imaju korene u sopstvenoj predkolonijalnoj prošlosti“.784 „Nije reč o tome da su države nestale, ili da su jednostav­ no, kako često kažemo, ‘slabe’. Reč je o tome da su one uglav­ nom napustile posao vladanja, iako su istovremeno (ili, bolje rečeno, političari i birokrate koji zauzimaju te položaje) zadr­ žale živi interes u drugim poslovima. U ovoj novoj eri nisu organizacije ‘građanskog društva’ one koje su ‘nevladine’ – već sama država. Za veći deo Afrike takav novi politički pore­ dak nije značio ‘manje državnog mešanja i neefikasnosti’, kako su zamišljali zapadni neoliberalni reformatori, već jed­ nostavno manje reda, manje mira i manje bezbednosti.“785

NVO kao civilizatorske misije XXI veka

gde imaju ogromnu moć i u stanju su da podsaharskim državama nameću svoju volju. World Vision, najveća internacionalna NVO, ima godišnji budžet od preko dve milijarde dolara,788 što je ne samo više od budžeta većine zemalja Podsaharske Afrike već i od BDP-a mnogih afričkih zemalja.789 Mnoge od ovih velikih NVO, naročito one koje se zvanično bave ljudskim pravima i pravom, možemo nazvati „civilizatorskim misijama XXI veka“,790 važnim sredstvom „rekolonizacije“, današnjeg oblika dominacije nad državama regiona. Staru misionarsku retoriku koja je isticala dužnost civi­ lizovanih da pomognu necivilizovanima zamenio je diskurs koji naglašava dužnost razvijenih da pomognu nerazvijenima, navodno „za njih“ ili „u njihovu korist“. Umesto hrišćanskih, „pojavile su se nove društvene institucije koje obezbeđuju istu funkciju kontrole i ideološke mistifikacije – samozvane nevla­ dine organizacije“.791 Naime, često se gubi iz vida da kolonijal­ na vladavina „nije bila u celosti, čak ni uglavnom, bazirana na brutalnoj sili. Ideologija je igrala mnogo važniju ulogu.“792 Misionarska društva i različite dobrotvorne organizacije nisu se bavile samo „kolonijalnom filantropijom“. Njihova ključna uloga je bila vezana za učešće u „najvažnijoj oblasti dominaci­ je“ – kontroli „mentalnog univerzuma kolonizovanih“. Ona je, preko kulture, uslovljavala „kako ljudi percipiraju sebe i svoj odnos prema svetu. Ekonomska i politička kontrola nikada ne može biti potpuna ili delotvorna bez mentalne kontrole.“793 788

Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power, op. cit., p. 191. James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 38. 786 Ibid., p. 14. 787 Kenneth Pomeranz, „Empire &’Civilizing’ Missions, Past &Present“, Daedalus, Vol. 134, No. 2, 2005, p. 41.

Risto Karajkov, „The Power of N.G.O.’s: They’re Big, But How Big?“, Worldpress.org, North Woodmere, July 16, 2007, Internet, 10/10/09, http://www.worldpress.org/Americas/2864.cfm. 789 Na primer, Burundija (sa 8,2 miliona stanovnika) ili Eritreje (sa 4,3 mili­ ona stanovnika). Videti: 2008 – The Little Data Book on Africa, The World Bank, Washington, DC, 2009. 790 Jean and John L. Comaroff, „An Introduction“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 25. 791 James Petras, „NGOs: In the Service of Imperialism“, Journal of Contemporary Asia, Vol. 29, No. 4., 1999, p. 429. 792 Firoze Manji and Carl O’Coill, „The missionary position: NGOs and development in Africa“, International Affairs, Vol. 78, No. 3, 2002, p. 570. 793 Ngugi wa Thiong’o, Decolonising the Mind, op. cit., p. 16.

192

193

Pored transnacionalnih korporacija, crkava i organizovanih kriminalnih grupa, važno mesto u globalizaciji Podsa­harske Afrike imaju „‘globalne’ NVO mreže koje sve više do­mi­niraju političkim prostorom na kontinentu“786 i predstavljaju moćno oružje današnjeg, „razvojnog imperijalizma“.787 Veli­ke, globalne nevladine organizacije prisutne su u mnogim afričkim zemljama, 784 785

Ne treba gubiti iz vida ni da se „neokolonijalni nadzor zapadnih nevladinih organizacija i ‘društveno odgovornih’ korporacija“ nadovezuje na delovanje „mnogih evropskih levičara i bivših sindikalnih vođa... koji su postali kolonijalni društveni inženjeri u službi modernizacijskog projekta kojim su upravljali belci.“794 Štaviše, neki autori smatraju i da „sa­­ vremenu praksu izgradnje mira možemo posmatrati kao mo­­ derno izdanje civilizatorske misije – verovanja iz kolonijalne ere da [zapadne sile] imaju dužnost da ‘civilizuju’ svoje pre­ komorske posede. Iako su moderni graditelji mira uglavnom napustili arhaični govor o civilizovanom nasuprot necivi­ lizovanom, čini se da oni ipak deluju u skladu s verovanjem da je jedan model vladavine – liberalna tržišna demokratija – superioran u odnosu na sve druge“.795 Pored stranih i transnacionalnih aktera uključenih u izgradnju mira i jačanje krhkih država, deluje i ogroman broj lokalnih NVO, od kojih su neke globalno umrežene. Očekivanja koja su pratila njihovo pojavljivanje bila su ogromna. Izostanak razvoja naveo je moćne zapadne aktere da krajem osamdesetih godina fokus brzo i radikalno prebace sa slabih i propadajućih afričkih „država ruševi­ na“ na organizacije civilnog društva. Ali oni su uglavnom ignorisa­ li osobenosti građanskog društva u afričkom okruženju. U Pod­ saharskoj Africi ne postoji „jasna linija koja razdvaja državu i dru­štvo“ i nemaju mnogo smisla shvatanja i definicije koje su „zasnovane na hegelijanskoj tradiciji“ ili Gramšijevoj metafori o „čvrstim strukturama građanskog društva“.796 Bliže afričkoj real­ nosti je shvatanje Edmunda Berka koji je društvo video kao moralno partnerstvo „između onih koji su živi, onih koji su mrtvi i onih koji će se tek roditi“.797 Ne treba gubiti iz vida ni to koliko su, na primer, u hrišćanskim sredinama, slike države i društva „filtrirane kroz

simboličku prizmu biblijskih proročanstava“.798 Pored ignorisanja smisla koje pojam civilno društvo ima Africi i, kako ističe Dvejn Vuds, preteranog idealizovanja civilnog društva na Zapadu (i nje­ gove stvarne odvojenosti od države), mnogi su neopravdano pod­ razumevali da organizacije civilnog društva u Africi neće repro­ dukovati etničke podele, da će ostati nezavisne od države i da će preuzeti i efikasnije sprovoditi brojne državne funkcije.799 Lokalne organizacije civilnog društva u Podsaharskoj Africi, čak i kada stupaju u transnacionalne odnose ili mreže, po pravilu ne predstavljaju odraz globalizacije „koja počinje odozdo“ niti su, uz izuzetak pojedinih doslednih protivnika neokolonijalizma, suštinski zainteresovane za „strategije osporavanja postojeće globalizacije“800 nametnute „odozgo“. U Podsaharskoj Africi možemo govoriti o autističnim „NVO-ima, glaziranim kao ‘civilno društvo’, koje predstavljaju surogat demosa“,801 koje funkcionišu na način koji sugeriše da slovo „‘N’ u ‘NVO’ treba staviti u za­­ gradu“.802 Često su posredi „samoglobalizovane“, otuđene i sa­­ možive organizacije koje su zaokupljene obezbeđivanjem spon­ zora i podilaženjem shvatanjima, interesima i očekivanjima potencijalnih zapadnih donatora. Žrtve i humanitarni rad su ne­­ retko sekundarni, samo pogodno sredstvo za ostvarivanje ličnih interesa i ambicija. Nije malo onih koje blisko sarađaju s vojnim i paravojnim snagama, pa čak i angažuju plaćenike. Odlučujuću, mada indirektnu ulogu u određivanju karak­ tera i brojnosti lokalnih NVO u Podsaharskoj Africi imaju Svet­ ska banka i MMF, „nadnacionalni kentauri, pola ekonomske, pola političke institucije“.803 One promovišu „liberalnu ideo­ logiju minimalne države“804 i koriste NVO kao ključne poluge 798

794

Franco Barchiesi, „How Far from Africa’s Shore?“, International Labor and Working-Class History, No. 82, 2012, pp. 77-78. 795 Roland Paris, „International peacebuilding and the ‘mission civilisatri­ ce’“, Review of International Studies, Vol. 28, No. 4, 2002, p. 638. 796 Videti: Rene Lemarchand, „Uncivil States and Civil Societies: How Illu­ sion Became Reality“, The Journal of Modern African Studies, Vol. 30, No. 2, June 1992, pp. 178-179. 797 Ibid. 194

Ibid., p. 190. Videti: Dwayne Woods, „Civil Society in Europe and Africa: Limiting State Power through a Public Sphere“, African Studies Review, Vol. 35, No. 2, 1992. 800 Zoran Vidojević, Kuda vodi globalizacija, op. cit., str. 101. 801 James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 13. 802 Samy Cohen, The Resillience of the State: Democracy and Chalenges of Globalization, Hurst and Company, London, 2006, p. 99. 803 Miroslav Pečujlić, Globalizacija: dva lika sveta, op. cit., str. 71. 804 Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works, op. cit., p. 22. 799

195

u finansiranju ili kreditiranju razvoja, borbi protiv siromaštva i nametanju strukturalnog prilagođavanja u regionu. Promene i reforme koje su institucije Breton Vudsa nametnule, odnosno „indukovale“, u žargonu njihovih zvaničnika, oslabile su drža­ vu. Ali to nije oslabilo neopatrimonijalni poredak, već je samo pomerilo njegov „centar gravitacije“ s države ka NVO. Štaviše, iskustva brojnih zemalja Podsaharske Afrike ilustruju koje opasnosti krije poistovećivanje interesa građana sa interesima privatizovanih i otuđenih NVO, koje najčešće nisu predstavnici, već „iluzija civilnog društva“.805 Reforme su zvanično nametane sa ciljem da omoguće dobru vladavinu i razvoj institucija sistema. Ali zapadni dona­ tori su redovno koristili NVO da zaobiđu i marginalizuju iste te institucije, obično pod izgovorom da su korumpirane ili nedemokratske, i tako ih slabili. To je, između ostalog, dove­ lo da toga da se slabi, „niskobudžetni režimi“ osećaju još manje obaveznim da izvršavaju brojne ključne funkcije pa često sasvim zanemaruju ruralne oblasti. Nismo svedoci samo „striptiza države“, već i „striptiza politike“, stalnog izbaciva­ nja političkog odlučivanja i državnih poslova u različite ne­­ držav­ne, neizabrane ili zvanično nepolitičke centre moći. „Među­narodne institucije pomoći i razvoja, posebno Svetska banka i MMF, preuzele su transformističku ideologiju iscr­ pljenih jednopartijskih režima tako što su regrutovale i finan­ sirale kontraelitu kontinenta i dodelile joj apolitične formu­ lacije pitanja koja su sasvim politička: konstruisanje država, načini na koje je ona povezana s globalnom ekonomijom, nje­ ni socijalni temelji i njen odnos prema siromaštvu.“806 Ovakvo mešanje bogatih spoljnih aktera je dodatno obesmislilo stra­ načku političku utakmicu i izborni proces. Korupcija i različiti oblici kriminalizacije ne predstavlja­ ju neželjene posledice, jer su utkani u same osnove prilago­ đavanja, razvoja i demokratizacije kojima uglavnom rukovo­ de predstavnici institucija Breton Vudsa. „Velika tišina o 805 806

Ibid., p. 19. Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., pp. 64-65. 196

ne­­­uspesima razvojnih projekata“, činjenica da „većina doku­ menata agencija za razvoj daje neverovatno ružičastu sliku o tim projektima“,807 onemogućavaju stvaranje prave slike o rezultatima i dometima nametnutih reformi koje prvenstveno služe interesima zapadnih država koje su najveći donatori. Najznačajnije NVO u Podsaharskoj Africi nisu deo građanskog društva, već predstavljaju sredstva za ostvarivanje političkih ciljeva finansijera navodno razvojnih projekata. Prividna apolitičnost omogućava da politička priroda pomoći, kao i NVO infrastrukture pomoću koje ona biva dis­ tribuirana, ostane zaklonjena iza moralizatorskih kategorija i fetišiziranih pojmova kao što su razvoj, transparentnost, tržište i demokratija. Na taj način, NVO i diskurs razvoja po­­ staju delovi moćne anti-političke mašine koja Podsaharsku Afriku isključuje iz legalnih i istinski inkluzivnih globalnih tokova i procesa, a koja istovremeno pogoduje kriminalizaci­ ji država i bogaćenju privilegovanih pojedinaca. Zato u ovom regionu NVO uglavnom nemaju značajniju ulogu u tranziciji ka boljoj ili demokratskijoj vladavini, niti pomažu razvoju, već su prvenstveno izraz „adaptacija starih struktura uslovi­ ma koje postavljaju strani donatori“.808 Izgradnja minimalne države, važnog neoliberalnog ideala, i demokratizacija podrazumevaju i decentralizaciju. Me­­đu­na­ rodna razvojna pomoć zato često biva usmerena ka lo­­kalnim, autohtonim zajednicama i njihovim elitama. To je u različitim delovima potkontinenta, na primer, i u Darfuru i naftoj bogatoj delti Nigera, dovelo do oružanih sukoba, ali i „proizvodnje lo­­ kaliteta“ i „proizvodnje autohtonosti“.809 Po­­jačane su tenzije između zajednica („autohtonih“, nomada, doseljenika, migra­ nata i izbeglica), njihovih vođa i, neretko, samoproglašenih predstavnika koji se sukobljavaju oko uno­sne pozicije auten­tič­ nih „posednika“ lokaliteta i lokalnih vred­nosti. Političari osniva­ 807

Daniel Jordan Smith, A Culture of Corruption, op. cit., p. 91. Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works, op. cit., p. 22. 809 Videti: Achille Mbembe, „On Politics as a Form of Expenditure“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., p. 317. 808

197

ju nevladine organizacije sa ciljem da prigrabe što veći deo ino­ strane pomoći koji je namenjen lo­­kalnim projektima, ili da obezbede da njihova etnička zajed­nica, koja je istovremeno i njihova najvažnija politička i iz­­borna baza, od nje najviše profi­ tira. Zato „promocija NVO dovodi do erozije zvaničnog admini­ strativnog i institucionalnog kapaciteta, jača moć elita, naročito na lokalnom nivou, i pojačava etnički karakter destinacija na koje stižu tokovi ka­­pitala iz inostranstva“.810 Koristeći NVO da održe klijente­li­stičke veze, opravdaju očekivanja i poverenje i potvrde sta­tus u mestima gde živi njihova zajednica, političari ogra­ni­čavaju pozitivne efekte od susreta lokalnog i globalnog i sprečavaju demokratizaciju. Koncept civilnog društva je izuzetno popularan u Podsa­ harskoj Africi. NVO scena je izuzetno dinamična, mada NVO najčešće ne predstavljaju aktere, već dimnu zavesu gra­đan­ skog društva. Tako, na primer, razlikujemo GONGO („NVO koje je organizovala vlada“) i BONGO („NVO koje je orga­ nizovala banka“), a postoje i NVO koje su savim lažne, bez sedišta i zaposlenih – tada se može govoriti o ENGO („e-mail NVO“) ili PONGO („poštanski fah NVO“). Postoje i prave NVO, mada čak i većina onih koje deluju ozbiljno biva osno­ vana radi izbegavanja carina i šverca ili samo za jedan pro­ jekat, s tim da osnivači najčešće ne planiraju da nešto stvarno urade po pitanju zbog kog su dobijena sredstva. Ideja civilnog društva je u Podsaharskoj Africi još pro­ blematičnija nego u drugim regionima i „podložna je beskraj­ nim manipulacijama“.811 NVO se uglavnom koriste kao stra­ tegija preživljavanja ili bogaćenja, kao potencijalno lukrativno sredstvo „kanibalizacije“ države i odozdo i odozgo. Zato je civilno društvo u regionu teško uklopiti u uobičajene nivoe analize. Mada, slično drugim oblicima novije političke mobi­ lizacije, i ono uglavnom predstavlja „vektor kriminalizacije“.812

Ono se u Podsaharskoj Africi češće manifestuje kao produžena ruka ili saveznik loše vlasti nego kao izvor alternativa, part­ nerstva ili suprotstavljanja. U mnogim afričkim državama „neke građanske grupe igraju negativnu“, pa i „perverznu“ ulogu.813 Iako je slična tendencija zabeležena i u drugim regi­ onima, u Podsaharskoj Africi je najočitije da „aktivizam civil­ nog društva ne vodi nužno ka demokratizaciji i da može da ojača autoritarne prakse“.814 S druge strane, zahvaljujući načinu na koji međunarod­ ne organizacije i zemlje donatori kanališu pomoć, koja je u mnogim državama jedan od glavnih i najredovnijih izvora prihoda, odabrani predstavnici civilnog društva su privilego­ vani u odnosu na državne organe i institucije. „Država je tako slabo institucionalizovana, tako slabo emancipovana od druš­ tva, da u Africi ima veoma malo prostora za konceptualizo­ vanje politike kao suočavanja funkcionalno snažne države i homogeno koherentnog građanskog društva.“815 I kada govorimo o globalnom civilnom društvu, očita je asi­ metrija moći i hijerarhija koja marginalizuje NVO s globalnog Ju­­ga, a neretko ih i sasvim isključuje. Od samog početka kolo­ni­ jalnog poduhvata u Podsaharskoj Africi značajnu političku ulogu su imale transnacionalne verske organizacije i međunarodne nevladine organizacije. I u ovom slučaju možemo da vidimo da su se kolonijalni odnosi zadržali i u postkolonijalnom periodu. Katolička crkva je imala neslavnu ulogu tokom genocida u Ruandi 1994. godine. Oksfam, nevladina organizacija koja tvrdi da joj cilj borba protiv siromaštva i nepravde, u Tanzaniji je delovao kao saveznik samovlašća i represije, ne samo kao negra­đanska već i kao antidemokratska snaga. Ova organizacija „nije postala samo propagator, već i ‘surogat države’, pomažući joj da seljacima oduz­ 813

Beatrice Hibou, „The ‘Social Capital’ of the Satate as an Agent of Decep­ tion“ in: Jean-Francois Bayart et al., The Criminalization of the State in Africa, op. cit., p. 99. 811 Ibid. 812 Ibid., p. 18.

Augustine Ikelegbe, „The perverse manifestation of civil society: evi­ dence from Nigeria“, The Journal of Modern African Studies, Vol. 39, No. 1, 2001, p. 1. 814 Francesco Cavatorta and Emanuela Dalmasso, „Liberal outcomes thro­ ugh undemocratic means: the reform of the Code de statut personnel in Morocco“, Journal of Modern African Studies, Vol. 47, No. 4, 2009, p. 487. 815 Patric Chabal and Jean-Pascal Daloz, Africa Works, op. cit., p. 21.

198

199

810

me političku moć i pravo da budu predstavljeni“.816 Međunarodno civilno društvo neretko je „manje sredstvo demok­ra­tizacije ili socijalne pravde, a više još jedan oblik kontrole i upravljanja peri­ ferijom od strane centra globalnog sistema moći i akumulacije koji predstavlja novu vrstu decentralizovanog despotizma“.817 S druge strane, analizom delovanja nekih međunarodnih NVO za zaštitu čovekove okoline i životinja u Podsaharskoj Af­­ rici, možemo uočiti da se ponekad ovi „prividno univerzalni i planetarni projekti u stvari oslanjaju na oštre prostorne podele i zone isključenosti obezbeđene nasiljem. Takve intervencije je­­su globalne, u smislu da se oslanjaju na transnacionalno or­­ ganizovane finansije, institucije i moralnu zabrinutost, ali način na koji funkcionišu otkriva selektivno neuređen i oštro podeljen pejzaž koji... predstavlja osnovni činilac savremenog načina integrisanja Afrike u ‘globalno dru­štvo’.“818 Bez obzira na to da li govorimo o globalnom civilnom društvu, globalnim tokovima ili različitim, navodno univer­ zalnim institucionalnim ili normativnim okvirima, posmatra­ nje mesta koji u njima dobijaju podsaharski akteri navodi na razmišljanje o paradoksima, kontradikcijama, prividima, pa čak i o perverzijama. Štaviše, kada se kaže da „dobijaju mes­­ to“, tim rečima se potvrđuje marginalna uloga koju Podsa­ harska Afrika imala u oblikovanju tih okvira. Ali to, ipak, ne podrazumeva da su afrički akteri samo pasivne žrtve globa­ lizacijskih procesa. „Genij Afrike“ je, između ostalog, zapadne istraživače i moćnike oduvek iznenađivao i zbunjivao neoče­ ki­vanim sintezama i originalnim odgovorima, posebno auten­ tičnim mehanizmima aproprijacije. Dokazanu i često iznena­ đujuće kreativnu – malo šta tu ima „pravo mesto“ – afričku prilagodljivost neprijateljskim okruženjima i uticajima ne smemo gubiti iz vida ni kada govorimo o izazovima globa­li­za­ cije i uključivanju podsaharskih aktera u sasvim neodgova­ rajuće i „isključujuće“ globalne okvire. 816

Jean-Francois Bayart, Global Subjects, op. cit., p. 66. Ibid. 818 Ibid., p. 48. 817

200

Zakljućak: Budućnost globalizacije? Paradoksi i ambivalencija neka su od ključnih obeležja globalizacije. U Podsaharskoj Africi ih, međutim, nalazimo na najneočekivanijim mestima, čak i tamo gde, gledano, na primer, iz evropske ili južnoazijske perspektive stvari danas deluju sasvim jasno i neupitno. Zato slika globalizacije u Pod­ saharskoj Africi često „nimalo ne liči na ono što nas većina globalnih teorija navodi da očekujemo“.819 Problem je što „ne možemo jednostavno ‘dodati Afriku i promešati’ kako bi stigli do stvarno sveobuhvatne slike“820 globalizacije i modernosti. Nažalost, mnogi akteri i istraživači, naročito uticajni globalni javni intelektualci i eksperti, uglavnom odbijaju da se ozbilj­ nije pozabave izazovima koje nameće suočavanje sa uznemi­ ravajućim i „nepogodnim“ stanjem regiona. Podsaharska Afrika nije neglobalizovani deo planete ili malo relevantan izuzetak, kako tvrde ili sugerišu brojni auto­ ri koji su pokušavali da daju sveobuhvatnu, „globalnu“ sliku globalizacije. Marginalizacija ovog regiona nije posledica nje­ gove navodne izolacije (ili samoizolacije), već načina na koji je uključivan u globalizacijske procese. Smeštanje Podsaharske Afrike u „crnu rupu“ ili „belu mrlju“ na karti savremenog sve­ ta nije izraz stvarnog mesta Podsaharske Afrike u globaliza­ cijskim procesima, već ilustruje koliko su jedinstvena iskustva ovog regiona zanemarivana i koliko su teorije globalizacije, i one apologetske i one koje su snažno kritički orijentisane, ostale neadekvatne. Čak i prepoznatljive afričke specifičnosti često bivaju ignorisane umesto da posluže kao otrežnjujući korektiv, mogućnost da se dođe do tačnijih, mada komplek­ snijih i manje elegantnih teorija i zaključaka o globalizaciji i odnosima u (post)modernom svetu. Mislim da nije teško ilustrovati zašto bi uznemirujuće stanje Afrike trebalo da se tiče svih nas: „U 1820. pet najbo­ 819 820

James Ferguson, Global Shadows, op. cit., p. 49. Ibid. 201

gatijih zemalja sveta bile su tri puta bogatije od pet najsiro­ mašnijih. Do 1950. bile su 35 puta bogatije; 1970. 44 puta; i 1992. godine 72 puta. Svet postaje sve više podeljen među­ narodnim razlikama u bogatstvu.“821 Kao što su, između osta­ lih, nedavno otkrili mnogi građani koji žive na mediteranskoj periferiji Evropske unije, višak neoliberalizma ne vodi samo u prosperitetni „potrošački raj“ već može da znači i više „afrič­ kog standarda“. Analiza afričke savremenosti omogućava da pojmimo šta može da proizvede sve nepravednija raspodela društvenog bo­­ gatstva praćena gubitkom vere u „demokratsku dividendu“. Naime, veliki broj građana Podsaharske Afrike odavno živi u okolnostima u kojima mogućnost boljeg života nije vezana za obrazovanje i vredan rad ili za uspostavljanje „dobre“, demo­ kratske i transparentne vlasti. Mnogi od njih danas veruju sa­­ mo u čudo, a sitan luksuz mogu da priušte jedino tokom retkih trenutaka haosa. Tada godine siromaštva i beznađa zameni nekoliko dana anarhije, kratkotrajni slom poretka koji omo­ gućava masovnu sitnopljačkašku redistribuciju, retku priliku da se iz obližnjeg supermarketa ili visokim zidovima ograđene bogataške vile izađe s rukohvatom nedostupne robe. Ova onespokojavajuća slika deluje sve manje „afrički“ i sve manje nezamislivo u svetu obeleženom rastućim nejed­ nakostima i izneverenim očekivanjima. Velike stope nezapo­ slenosti i gubitak nade, koji je od početka svetske finansijske krize septembra 2007. godine zahvatio cele generacije u dr­­ žavama na prosperitetnom globalnom Severu, mnogima više ne deluju kao neko privremeno, krizno stanje već kao ključno obeležje jedne nove normalnosti. „Smrt alternativa“, što je jedan od nusproizvoda globalnog trijumfa neoliberalizma, ostavila je malo nade za stotine miliona ljudi širom sveta koji iz različitih razloga nisu bili u mogućnosti da se uguraju u red dobitnika u neoliberalnim reformama, prilagođavanju i tran­ ziciji. Zato neredi u Londonu avgusta 2011. i pustošenje rad­ 821

James Fulcher, Capitalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford, 2004, p. 98. 202

nji u velikim argentinskim gradovima decembra 2012, kao i česti izlivi nasilja na ulicama bliskoistočnih metropola u pr­­ vim godinama posle „arapskog proleća“, imaju aromu pri­ vidno postideološkog bezizlaza i besa koji odavno karakteriše masovne proteste u Adis Abebi, Kinšasi ili Najrobiju. Na primeru Podsaharske Afrike može se videti koliko je važno da kada govorimo o globalizaciji ne ostanemo fokusi­ rani samo na pitanja koja sugerišu konvergenciju i poveziva­ nje, kao što su kompresija vremena-prostora, ubrzavanje to­­ kova i intenziviranje komunikacije. Iskustva ovog regiona govore da je preko potrebno stalno razmišljanje o izmeštanju, diskonekciji, getoizaciji i isključivanju kao podjednako važ­ nim posledicama globalizacijskih procesa. Ona pokazuju da globalizacija proizvodi izolaciju i „tehnološki aparthejd“, kao i koliko su važni ne samo uključivanje u globalizacijske pro­ cese po sebi već priroda i način tog uključivanja. Podsaharska Afrika „predstavlja mesto gde su nove konfi­ guracije moći koje oblikuju svet najvidljivije“.822 Relativna jed­ nostavnost koja odlikuje stanje regiona, odsustvo nekih činilaca na koje nailazimo u drugim delovima sveta, što je u velikoj meri posledica hronične bede, omogućava nam da lakše prepozna­ mo i vrednujemo uticaje pojedinih ključnih globalnih procesa, kao i destruktivno naličje nekih od institucija i normi koje biva­ ju nametnute kao univerzalne ili „provereno dobre“ u sklopu neoliberalnog inženjeringa. Iskustva Podsaharske Afrike su zna­ čajna i kada pokušavamo da razumemo veze između selektivne integracije, dozirane prema interesima zapadnih aktera, i zao­ stajanja ili usporavanja razvoja. Istorija globalizacije u Podsaharskoj Africi pokazuje da se odgovori na mnoge izazove i probleme ne mogu tražiti samo na lokalnom, nacionalnom ili regionalnom nivou, već da su oni vezani za formu globalizacije i prirodu globalnog političkog projekta. Iskustva ovog regiona govore da rešenje („ključ“) nije u nekritičkom prihvatanju neoliberalnih dogmi, usvajanju „zapadnih standarda“, „strukturalnom prilagođa­ 822

Carolyn Nordstrom, Shadows of War, op. cit., p. 235. 203

vanju“, „dobroj vladavini“ ili „većoj transparentnosti“. Po­­ra­ žavajuće stanje Podsaharske Afrike ističe neophodnost „pri­ lagođavanja“ i humanizovanja neoliberalnog projekta. Žitelji Podsaharske Afrike su danas najveći gubitnici u procesima globalizacije. Na primeru ovog regiona vidi se koli­ ko velika može biti cena prihvatanja nametnutih partikular­ nih i provincijalnih principa, za koje moćni zapadni akteri koji ih nameću tvrde da „u stvari nisu ‘moji’, već univerzalno dobri“.823 Iskustva Podsaharske Afrike pomažu da vidimo broj­ne negativne razvojne i društvene posledice uticaja institu­ cija Breton Vudsa, odnosno u kojoj meri su one spremne da ignorišu ne samo interese već i najelementarnije potrebe sta­ novništva u „zemljama klijentima“.824 S druge strane, neka od pomenutih podsaharska iskustva potvrđuju veliki poten­ cijal različitih originalnih, lokalnih strategija uključivanja u globalne tokove i ublažavanja negativnih posledica globali­ zacijskih procesa. Podsaharski akteri su pokazali sposobnost da u izuzetno nepovoljnim uslovima razviju nekriminalne glo­ balne mreže, ali i da otkriju neprepoznate mogućnosti novih tehnologija i sredstava komunikacija. Podsaharske alternativne modernosti omogućavaju kom­ pletnije sagledavanje uticaja globalizacijskih procesa, naroči­ to kada je reč o pojavi novih, protivrečnih ili ambivalentnih hibridnih fenomena na koje često nailazimo u zemljama u tran­ ziciji i postkonfliktnim društvima. Iako ponekad deluju retro­ gradno, antimoderno pa i zastrašujuće, ove neobične ili neoče­ ki­vane društvene pojave, kao što je fenomen „dece veštica“ u Kongu i Nigeriji ili turbo-folk na Balkanu, imaju značajne kul­ turne, političke i ekonomske funkcije i predstavljaju izraz komp­leksnih mehanizama prihvatanja, odnosno odomaćivanja promena koje nameću globalizacija i modernizacija. Prepoz­ na­vanje modernosti ovih fenomena pomaže nam da adekvat­ nije budu analizirane i vrednovane različite pojave, naročito

one koje se isključivo i po pravilu neopravdano vezuju za od­­ ređene kulture ili narode. Povratak tradiciji, rast nacionalizma ili bujanje fundamentalizma mnogo češće su odgovori na iza­ zove i nasilje modernizacije i globalizacije nego neki anahroni „proizvod“ pripadnika jedne kulture ili navodno kolektivne volje njenih pripadnika da žive „mimo sveta“. Modernost i važna globalna dimenzija različitih pojava ili procesa često bivaju zanemarene i lako ih je prevideti ako se analiza odvija samo u kontekstu zapadnih istorija. Iskustva Podsaharske Afrike mogu biti iskorišćena i za bolje razumevanje problema postmiloševićevske Srbije, odno­ sno razumevanje u kojoj je meri ono posledica frustrirane tranzicije ili nasleđa autoritarnog režima, a u kojoj meri je pro­izvod različitih globalizacijskih procesa i izazova. Ako ima­ mo u vidu stanje Podsaharske Afrike, može se lakše uočiti da su neke nepoželjne pojave u Srbiji mnogo složenije i da imaju ne samo lokalnu već i važnu globalnu dimenziju. To, među­ tim, nije lako jer „Afrika“ u dominantnim diskursima u Srbiji postoji skoro isključivo kao smrtna opasnost koja zavređuje da bude pomenuta samo kao ilustracija navodne alternative idealizovanoj evropeizaciji. Podsaharska Afrika nije, kako sugerišu brojni autori, „glo­balni incident“ ili lekcija o tome koliko je velika cena „od­­ bijanja da se globalizuje“825 i da se primene neoliberalne mus­ tre. Naprotiv, stanje regiona je u velikoj meri rezultat različitih pravila i regulativa, bile one transnacionalne, regionalne ili državne, kojima je, čini se, glavni cilj bio da se „globalizuju“ i „uključe“ afričke sirovine, ne i siromašni afrički građani. Ali, s druge strane, stanje Afrike nam omogućuje da prepoznamo i jedan od mogućih ishoda globalizacijskih procesa čiji dome­ ti, rezultati i posledice, ipak, nisu predvidljivi. Loša i onespo­ kojavajuća situacija u Podsaharskoj Africi, kao i njena često 825

Martti Koskenniemi, The gentle civilizer of nations: the rise and fall of in­­ ternational law, Cambridge University Press, Cambridge, 2004, p. 490. 824 Džozef E. Stiglic, Protivrečnosti globalizacije, op. cit., str. 53.

Na primer, Martin Vulf u tekstu koji je u „Fajnenšal tajmsu“ objavljen 9. februara 2000. godine pod naslovom „Velika laž o globalnoj nejednakosti“. Navedeno prema: „Policy and Business Practices“, International Chamber of Commerce, Internet, 04/05/09, http://www.iccwbo.org/policy/econo­ mic/id1269/index.html.

204

205

823

tragična iskustva s globalizacijom, sugerišu, mnogo uverljivije od sumnjivih dometa futurologije, kako može da izgleda dis­ topijska budućnost globalizovanog sveta, odnosno kakav mo­­ že da bude ishod povećavanja ekonomskih i socijalnih razlika, praćen neumerenim korišćenjem vitalnih prirodnih resursa i klimatskim ekstremima.826 Podsaharska savremenost, koju često, sasvim neopravdano, vezujemo za prošlost i tradiciju, o kojoj obično slušamo kao o nečemu nevažnom, premoder­ nom ili neistorijskom, iznad svega je globalna i moderna, mada na jedan uglavnom neočekivan i drugačiji, alternativni način. U njoj možemo naći važne univerzalne lekcije i otrež­ njujuće poruke.

826 Uragan „Katarina“ je 2005. godine pokazao koliko je, čak i u najbogatijoj

zemlji na svetu, „tanka linija između reda i haosa“. Videti: Jean and John L. Comaroff, „An Introduction“ in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, op. cit., 2006, p. 37. 206

Prilozi

Život ispod dna827 „Stigli smo do dna, kopamo još dublje”, samoironična je izreka koja najbolje ilustruje situaciju u Kinšasi, glavnom gra­ du većeg i nesrećnijeg od dva Konga. Dopisnika londonskog „Indipendenta“ ova osmomilionska metropola je podsetila na slike iz filma Dan posle koji je snimljen osamdesetih da bi nam dočarao svet posle nuklearnog rata, ako budemo morali da živimo u bespuću „nuklearne zime”. Posetioci imaju utisak da je u bivšem Zairu sve savršeno loše. Ni građani nemaju mnogo bolje mišljenje. Na pitanje da je vaša država čovek šta biste joj uradili, većina ispitanika je odgovorila: „Ubio bih je.” Za Kongoance država je nemilosrdni, nezasiti grabljivac, zver koja ne zaslužuje da živi. Kongo je postao svojevrsna labo­ ratorija u kojoj možete potražiti odgovor na neka teška i, naža­ lost, smislena pitanja. Šta ostane kada iz društvene jednačine izbacite funkcije uređene države? Koja količina anarhije je opti­ malna? Koliko brzo se može doći u situaciju da se više ništa ne može ukrasti? Koliko institucije mogu biti zloćudne? Kako je živeti decenijama pod vlašću koja ne daje ništa a traži malo, i pri tome biti toliko siromašan da je i najmanje previše? Razlog zašto baš Kongo nudi rešenje ovog rebusa je, ka­­ ko piše Mišela Vrong, u „brutalnoj kolonijalnoj prošlosti i je­­ dinstveno velikom mešanju zapadnih sila”. Teorijski, Kongo je najbogatija zemlja na svetu. Belgijanci su ovu svoju bivšu koloniju opisali kao „geološki skandal”, plodnu zemlju koja leži na dijamantima, zlatu, uranu, bakru, koltanu i skoro sva­ kom retkom i skupom metalu koji poznajemo. Jalovina nasta­ la korišćenjem zastarelih tehnologija u prošlom veku je boga­ tija bakrom nego ruda u većini svetskih rudnika. Kongo je najbolji primer tragičnog pravila podsaharske Afrike – što je zemlja bogatija prirodnim resursima, to su nje­ 827

Duža verzija teksta objavljena je u nedeljniku „NIN“ 14. jula 2006. godine. 209

ni stanovnici siromašniji. Jedan Kongoanac je izjavio „Indi­ pendentu“ da Zapad u njegovoj zemlji vidi „gomilu bogatstva na kojoj, nažalost, sedi nešto crnih ljudi”. Kao i milioni su­­ narodnika koji ne veruju da su stanovnici Konga ikada bili stvar­ni gospodari svoje sudbine, on politiku Zapada doživljava kao pokušaj da se eliminiše ova šezdesetmilionska ljudska „pre­preka” eksploataciji vrednih resursa. Zemlja koja je početkom prošlog veka postala najisplati­ vija kolonija na svetu samo nekoliko decenija ranije delovala je kao lepi, ali bezvredni komad Afrike. Kongo je na kraju XIX veka ostao poslednja „bela mrlja” na karti sveta, prostranstvo nedostupnih prašuma koje je postalo država kada su povuče­ ne granice njegovih devet suseda. Ovu zemlju niko nije želeo tokom velike „jagme za Afriku” i konačno je pripala belgij­ skom kralju. „Slobodna država Kongo” je na Berlinskom kon­ gresu postala privatno vlasništvo kralja Leopolda II. Nekoliko decenija kasnije Leopoldov lični posed je postao kolonija osam­ deset puta manje Belgije. Čak ni Portugalci, poznati po brutalnosti, nikada nisu pa­­­li tako nisko kao Belgijanci. Ova mlada, nesigurna, podelje­ na i frustrirana evropska nacija pretvorila je vladavinu Kon­ gom u jednu od najbrutalnijih u istoriji. Istoričari danas smat­ raju da je tokom poslednjih godina Leopoldovog gazdovanja u Kongu počinjen prvi holokaust u XX veku. Sporan je samo broj Leopoldovih žrtava – procene se kreću između sedam i 13 miliona ubijenih. Belgijanci su Kongom vladali pod sloganom „ko nema puške, nema ni prava”. Izuzev leševa i luksuznih vila, ostavi­ li su malo toga: 300 kilometara asfaltiranih puteva, jednu prugu i nekoliko fabrika za preradu rude. Verujući da „bez obrazovanja neće biti ni pobune”, sve su učinili da ne nastane obrazovana domaća elita. Leopoldov i nacistički holokausti podstakli su nekoliko zapadnih istoričara da napišu da je Ev­­ ropa, a ne Afrika „srce tame” i „mračni kontinent”. Afrika, sa svojim užasima i tamnim zonama, predstavlja samo „najveću mrlju na savesti Evrope”.

Ipak ne čudi da je baš Kongo rodno mesto danas najpo­ znatijeg negativnog klišea. Srce tame je od naslova kultnog romana Džozefa Konrada preraslo u jednu od najpopularnijih metafora. Potraga za novim „srcem tame” je već decenijama opsesija svetskih medija i inspiracija holivudskih scenarista. Iako su ga mnogi zapadni novinari devedesetih „pronalazili” na Balkanu, u svesti velikog broja ljudi na Zapadu „srce tame” je postalo sinonim za Afriku. Kongo je jedno od mesta na svetu gde ono što deluje ne­­ za­mislivo često postane realnost. Tu ćete naći gerilske koman­ dante koji ritualno jedu penis ili tek izvađeno srce moćnog ne­­­prijatelja, žene „šefova sela“ ili fetišera kojima se posle silo­ vanja odseče komad usmine, da bi im zatim ispalili metak u vaginu. (Jedna od nesrećnica koja je sve ovo preživela – i pri tome dobila sidu – danas se leči u susednom Burundiju.) Ovo nisu bizarni izuzeci, potezi ludaka, već neka od moćnih okul­ tnih oružja u neprekidnom ratu na istoku Konga, seriji sukoba u kojima je kanibalizam municija, u kome se ratuje protiv du­­ hova, u kome borci veruju da smrt ne donosi metak iz kalaš­ njikova, u kome se ništa ne dobija po zasluzi. Koliko god priča o (samo)kanibalizaciji jednog društva i jedne zemlje delovala „tamno”, Konrad je imao nešto sasvim drugo u vidu kada je davao ime svom remek-delu. Vrong u Mobutuovoj biografiji objavljenoj pod naslovom Stopama gospodina Kurca piše da stereotip o Kongu i Africi zasnovan na naslovu romana Srce tame predstavlja savršen primer cita­ ta izvađenog iz konteksta. Konrad je u Leopoldovom Kongu umesto planirane tri godine proveo manje od šest meseci i to je, kako je priznao, bio najtraumatičniji period njegovog bur­ nog života. Posle Konga on je „sve video u crnoj boji”. To je mesto u kome je, kako piše, ophrvan bolestima postao „savr­ šena životinja”. Konrad je opisao srce tame u kome su „filantropske izja­ ve skrivale kolonijalni sistem obeležen brutalnošću bez pre­ sedana”. Konradov Kongo na kraju XIX veka, kolonija u kojoj je njegov „beli” junak Kurc postao kanibal, jeste mesto gde je

210

211

moćni, „civilizovani” Evropljanin licemerno dozvolio svojoj tamnoj strani da nadvlada sve „evropske vrednosti”. „Tama u naslovu knjige se odnosi na monstruozne strasti u srcu ljud­ ske duše, uvek spremne da izađu na površinu kada su bolji ljudski instinkti suspendovani... Ona tu nije pomenuta zbog navodne predispozicije Afrike prema nasilju”, piše Vrong. Nasilja nikada nije manjkalo. Onima koji nisu skupili dovoljno gume i slonovače Leopoldovi ljudi su, poštujući dek­ ret koji je evropski kralj izdao 1891. godine, jednostavno od­­ se­cali ruke i tako dramatično povećali profit gospodara. Force Publique je bila Leopoldova brutalna plaćenička vojska. Svaki pokušaj pobune, a pobunom je smatrano i sporo punjenje Leopoldovog trezora, gušio se u potocima krvi. „Krupov“ top je bio oružje belgijskog genocida. Mobutu se pokazao kao do­­stojan Leopoldov naslednik. Sin kuvarice iz malog sela u provinciji nije mogao imati bolji uzor od Leopolda i njegove krvave vladavine. Vrong piše da „duh tako temeljno uništen” pod Leopoldom i Mobutuom, dvojicom vladara koji su gospodarili kao zloćud­ ni polubogovi, „nije lako obnoviti”. „Kabila otac” je 1997. go­­ dine konačno srušio Mobutua, ali tokom kratke vladavine nije ni pokušao da demontira kleptokratski mobutizam. Njegov neiskusni sin-naslednik se danas prvenstveno bavi političkim opstankom, lavira između onih koji ga drže na vlasti zato što im omogućava da se bogate i onih koji bi da ga sruše (i ubiju) da bi se obogatili. Za one koji se ne bave politikom „uzmi i beži” je jedina strategija u okruženju koje ne dozvoljava da se pojavi ambi­ cija. Možda najveći problem Konga – i najstrašnije nasleđe sadističko-kleptokratske vladavine Leopolda II i njegovih domaćih naslednika – jeste rezigniranost stanovnika, shvata­ nje da je preživljavanje dovoljno, da je promena nemoguća, da se ne vredi buniti, da je ustanak ili raspad poretka samo povod za pljačku, a ne mogućnost novog početka. Kongo je uvek na ivici, u strahu od praznika i godišnjica, od svega što može da bude povod za podsećanje na izneve­

rene nade i da opravda spazam nekontrolisanog besa i nasi­ lja. Svaki slom krhkog poretka je prilika za novu seriju pljač­ kanja, redistribuciju bede i pokušaj da se otme bogatstvo koje je u rukama privilegovane manjine. Iz Konga sam otišao u predvečerje Dana nezavisnosti. Neki od mojih sagovornika, zvaničnika UN, pripremali su se za očekivanu epizodu haosa. Jedni su slali porodice u inostran­ stvo, drugi su s lokalnim policijskim ili vojnim komandantima dogovarali strategiju za preživljavanje tokom dana bezakonja i ugovarali cenu kamioneta sa do zuba naoružanim vojnicima koji će ih odvesti do najbliže baze UN. Cena ovog aranžmana je nekoliko stotina dolara odmah, i još nekoliko puta toliko kada se vojnici pojave. Trupe UN, iako ih je čak 17 000 u Kon­ gu, imaju „običaj” da se, kada krene haos, zatvore u žicom opasane baze i zaborave na civilni deo misije koji živi u iznajm­ lje­nim kućama i stanovima. Trideseti jun je prošao bez većih nereda, ali novi „crveni datum” je samo nekoliko nedelja daleko. Teodor Trefon piše o Kinšasi kao o gradu u kojem većina posetilaca vidi samo „zaboravljenu crnu rupu obeleženu hao­ som, nesrećom i konfuzijom”. Za mene je najveće čudo to da sve nije mnogo gore, da sam mogao da hodam ulicama, da sam dobio priliku da iz prve ruke upoznam to afričko čudo inventivnosti i remek-delo umetnosti preživljavanja. Većina stranaca, nešto libanskih, indijskih, jermenskih i grčkih bizni­ smena i stotine birokrata i humanitaraca u brojnoj misiji UN, retko izlazi iz svojih klimatizovanih džipova. Posluga u vila­ ma uključuje čoveka čiji je jedini zadatak da otvara kapiju. Jedini susret svetlopute elite s pravim Kongom je kada mora­ ju da naprave nekoliko koraka od parkinga do ulaza u neki od libanskih supermarketa. Ali, oni hrabriji su me naučili ka­­ ko da se približim pravoj Kinšasi, kako da hodam metropolom u kojoj je šetnja glavnom ulicom avantura. Još dok sam slušao pravila ponašanja u urbanoj džungli, shvatio sam zašto mnogi ljudi na ulici deluju tako ozbiljno i ljutito. Da bi se preživelo u ovom razvaljenom gradu, ne sme

212

213

se pokazati strah i zbunjenost. Jedini način da vas gomile gladne, drogirane ulične „dece veštica“ i nervozni debeovci u crnim izraubovanim mercedesima ostave na miru jeste da de­­­lujete samouvereno, iskusno i pomalo preteće. Nije mi bilo lako da prihvatim da policajca koji mi traži pasoš treba da ig­­­norišem, ili da mu ako je dosadan odgovorim psovkama i vikanjem na srpskom ili bilo kom jeziku. Najteži od svih zah­ teva – skrivanje straha u očima – postigao sam samo zahva­ ljujući jako tamnim naočarima. Prividna anarhija ima svoja pravila i cenu plaćaju svi koji bi da je ignorišu, posebno oni koji bi da se drže svoje „zapadnjačke” logike. U Kinšasi i ono što prepoznajemo često predstavlja nešto sasvim drugo. Većina u jutarnjoj gužvi ne ide na posao u gra­ du u kome je stopa nezaposlenosti veća od 90 odsto. To more ljudi, koji hodaju kilometrima iz dalekih predgrađa ili vise iz prepunih, zarđalih kamioneta, ide ka centru i velikim pijaca­ ma u nadi da će naići na koristan otpadak, nabasati na nešto što će im obezbediti obrok u zemlji u kojoj sve ima vrednost. Dvadeset pet odsto stanovništva jede jednom u dva dana, a 50 odsto jednom dnevno. U gradu u kome skoro da nema zvanične, „bele” ekonomije, u kome ljudi komunalije zovu „us­pomene”, malo je onih koji se sećaju vremena kada je ne­­ što funkcionisalo. Mreža fiksne telefonije, koju su pedesetih instalirali Bel­ gijanci, raspala se još 1985. godine. Iako je Kinšasa na obali ogromne reke i kroz nju protiče čak 16 pritoka, u gradu je voda „ređa nego u Sahari”. Čak i da vodovod radi normalno, samo trećina domaćinstava je priključena na mrežu. U Kinšasi nema taksija koje možete pozvati ili zaustaviti na ulici. U naj­ elitnijoj četvrti Gombe, gde žive predsednik i ministri, nestan­ ci struje su svakodnevni. Po celom gradu naići ćete na zapa­ ljene gomile đubreta. Bolnice koriste iste igle nekoliko puta, a u većini se ste­ rilizacija hirurških instrumenata obavlja vatrom. Izlečenim pacijentima bolničko obezbeđenje ne dozvoljava da izađu dok porodica ne plati troškove lečenja. U vreme posete na

vratima stoje naoružani telohranitelji i medicinske sestre koje im pomažu da prepoznaju pacijente-taoce koji bi da se iskra­ du pre nego što podmire račun. Uprava većine bolnica leše­ vima umrlih pacijenata ucenjuje porodice koje neće da plate troškove lečenja preminulog srodnika. To je izuzetno moćno oružje u zemlji čiji stanovnici veruju u neraskidivu vezu „vid­ ljive” i „nevidljive” realnosti. Sahrana rodbine je u Kongu izu­ zetno važna stvar – oni koji je ne obave rizikuju osvetu duhova predaka i seriju nesreća koje će stići iz „drugog sveta”. S druge stane, svake noći oni najsiromašniji ostavljaju pred kapijama bolnica od side i teških pratećih bolesti obolele rođake. Jedan kongoanski profesor je napisao da preživeti u Kin­ šasi znači raditi stvari koje su „fizički nemoguće i moralno nezamislive”. „Nova (a)moralnost Kinšase diktira da je bolje prodati dušu đavolu nego biti skrupulozan”, piše Anastaze Nzeza Bilakila. Akulturacija koju je doneo kolonijalizam uni­ štila je tradicionalne vrednosti i odnose, a novi nikada nisu izgrađeni. Anarhija u Kinšasi je ipak mnogo organizovanija nego što izgleda. Država ne naplaćuje poreze, ali zato postoji mre­ ža neformalnih nameta čije neplaćanje povlači ozbiljne sank­ cije. Kao i u normalnoj državi, onaj ko ne plati kada treba, ko pokuša da izigra (spontano) uspostavljeni poredak, platiće kasnije mnogo više. U svakom poslu postoje desetine posred­ nika, mini „poreznika”, koji se bore za život u zemlji u kojoj su vam rođenjem oduzeta skoro sva prava. Jedan od primera je istovar povrća u luci u Kinšasi. Hrana u prestonicu stiže baržama sa severa. Donose je seljaci iz provincije koji su pre­ plašeni od hordi neplaćenih policajaca, poreskih, tržišnih i sanitarnih inspektora koji čekaju na dokovima. Nakupci s dobrim vezama – svi su žene – svesni straha umornih seljaka (najplodnija polja su dve nedelje plovidbe daleko od Kinšase) kače se čamcima uz dolazeće barže i otkupljuju robu pre nego što stigne u luku. Reka Kongo, s moćnim brzacima i jakom strujom, kazniće svaku ženu koja čamcem isplovi prerano, kao i onu koja stigne prekasno i propusti cenkanje. Zato sva­

214

215

ka grupa žena nakupaca radi s mrežom doušnika koji javljaju položaj broda. Samo u ovom lancu, naplaćujući minimalnu proviziju ili nadoknadu, hiljade ljudi obezbeđuje svoju egzi­ stenciju. Jedna od omiljenih zanimacija Kongoanaca je da stvari­ ma i pojavama daju nova, adekvatnija imena. Evropa je tako „raj”, dileri benzina su „gadafiji”, a vojnici na istoku kalašnji­ kov zovu „kreditna kartica”. Samo puška obezbeđuje „kupov­ nu moć” u zemlji bez ekonomije kakvu poznajemo. Libanci i Indijci koji, uz nešto Grka i Portugalaca, vode ili drže skoro sve što u Kongu funkcioniše, u cene svega što nude uključuju ogroman rizik poslovanja, realnu šansu da će možda već koli­ ko sutra sve izgubiti – i robu i biznis, i kuću i automobil. Uglavnom neplaćena, Kabilina vojska rukovodi se paro­ lom – snađi se, što najčešće znači – pljačkaj stanovništvo. Mada i oni koji dobiju platu – vojnik zarađuje samo 12 dola­ ra mesečno – ne mogu da prežive od zarade. Nekoliko stotina metara od dobro čuvane kapije jedne od najvećih kasarni u Kinšasi je stotinak metara dugačka rupa u zidu. Možete vide­ ti da vojnici žive sa svojim porodicama, žene kako zalivaju malene bašte ili vezuju kozu. Vrong piše da je boraveći u Kon­ gu počela da, kao i stanovnici ove ogromne zemlje, vojsku do­­življava ne kao snagu koja treba da štiti društvo već kao „testosteronsku tempiranu bombu, uvek spremnu da raznese svoju zajednicu”. Seljaci u zemlji koja bi mogla da hrani celu Afriku seju samo onoliko koliko im je neophodno za pre­živ­ ljavanje. Uvek su spremni da pobegnu u prašumu od gladnih i pohlepnih vojski i paravojski. U poslednjem ratu u Kongu ubijeno je preko 3,5 miliona ljudi. U to petogodišnje krvoproliće koje je okončano decem­ bra 2002. godine direktno se vojno uključilo najmanje šest afričkih zemalja. Zapadni mediji su ga nazvali „prvim afrič­ kim svetskim ratom”. Međunarodni komitet spasa (IRC) pro­ cenjuje da danas u Kongu, u „miru”, od direktnih i indirektnih posledica tinjajućih sukoba raznih gerilskih vojski svakog dana umire više od hiljadu ljudi. Među gerilcima su i ostaci

Interahamve, Hutu milicije najodgovornije za genocid u Ruan­ di 1994. godine, čiji se pripadnici kriju u džunglama koje pod­ sećaju na vijetnamske. Municije je malo i „bitke” se obično sas­toje u tome da strana koja ispali nekoliko metaka više pljač­ ka i siluje na većoj teritoriji. U neke od prašumskih „enklava” ne usuđuju se da uđu ni snage UN ni Kabilina armija. Nepla­ ćena i gladna kongoanska vojska je prošle godine bila odgo­ vorna za veći broj zločina nad civilima nego sve gerilske para­ vojske zajedno. Rečenica citirana u jednom čitanom dnevnom listu – „Da ne kradem, šta bih jeo? Tebe?” – koju je izgovorio lopov uhva­ ćen u krađi, najbolje sumira dilemu ogromnog broja stanov­ nika Kinšase. Ovo opravdanje nije izuzetno samo zbog kani­ balističke pretnje (koja u Kongu nikada nije samo retorička), već što ga velika većina stanovnika s razlogom postavlja u ne­­­verovatno dugom vremenskom periodu. Zemlja u kojoj je modernizacija stigla u svojoj najmalignijoj formi i legitimisa­ la ovakvu dilemu deluje mi kao idealno mesto za vraćanje na lekcije koje smo pogrešno naučili i povod da pokušamo da proverimo pravo značenje reči koje najviše volimo da zlou­ potrebljavamo: civilizacija („naša”, nekako uvek u jednini), dostojanstvo, pravda... „Čas” realnosti, koji živeći u Evropi imamo luksuz da ne vidimo, počinje u Kinšasi odmah po sletanju i završava pred samo poletanje. Kad stignete, morate izbeći desetine polica­ jaca, carinika i inspektora koji bi da se dokopaju vašeg novca pre nego što napustite aerodromsku zgradu. Kinšasa je jedan od gradova gde lete samo dve „ozbiljne” zapadne kompanije koje veruju samo svojim službenicima. Na odlasku prvi izazov je provaliti kome od stotina poli­ cajaca i carinika koji bi da „provere” vaše isprave stvarno morate da date pasoš. Svaka pogrešna procena košta pede­ setak dolara. Kada dođete do nadležnih, „provera” prtljaga ili dokumenata (na aerodromu u polumraku, kada sam odla­ zio, nije bilo jedne faze) ima jedini cilj da vas izmaltretira dovoljno da date koliko se traži da biste dobili pasoš nazad.

216

217

Na kraju vas ispred samog aviona čekaju stolovi i reflektori – privatno obezbeđenje u službi francuske aviokompanije će kopati po vašem ručnom prtljagu i detektorima za metal i eks­ploziv proveravati ono što policajce nije zanimalo a što bi trebalo da im bude glavni zadatak. Čekiranje prtljaga se ne obavlja na haotičnom aerodromu već desetak sati ranije u po­­sebnim prostorijama u najskupljem hotelu u centru grada, jednoj od nekoliko zgrada u kojoj uvek ima struje za rendgen aparat koji proverava prtljag. Svaki dan u Kongu je nova lekcija da se stvari mogu raditi i na drugi način, da sve može da funkcioniše i bez onog što smat­ ramo neophodnim. Nedavno imenovani guverner Isangija, jed­ ne od provincija na istoku, ušao je u kancelariju bez ijednog lista papira. Službenici platu nisu primili godinama. Rešio je da po­­ četni budžet od 3000 dolara, verovatno jedine pare koje će ika­ da stići iz prestonice, potroši na čamac i metalnu testeru. Bar će tako zaraditi za svoju platu i plate svojih potčinjenih. U zemlji bez budžeta to se zove „samofinansiranje”. Mobutu je pokazao da najgore kršenje ljudskih prava ni­­­je masovno ubijanje oponenata ili oduzimanje političkih i građanskih prava. Gore od svega je, kako piše Vrong, „potpu­ na destrukcija ekonomije, čime su smrvljene aspiracije gene­ racija”. Kongo deluje kao zemlja koja vodi izgubljeni rat za svoju budućnost. Suviše velika da bi opstala, suviše složena da bi bila podeljena, suviše bogata da bi je oni kojima nikada nije dosta bogatstva ostavili na miru.

O Azavadu, saharskoj državi828 Kada sam pre nekoliko godina po drugi put stigao u Ma­­ li, bila je to, po oceni vašingtonskog Fridom hausa, jedna od samo dve „slobodne države“ u celom islamskom svetu. Nije bilo teško prepoznati znake političkih sloboda i tolerancije u oblakom crvenkaste prašine prekrivenom Bamakou, gradu koji je do martovskog puča 2012. bio prestonica najsiromašnije demokratije na planeti. Pored pretrpanih tezgi koje zauzimaju nekoliko blokova oko Ružičaste pijace sudarali su se vižljasti mladići u majica­ ma s likom Osame Bin Ladena i oskudno obučene studentki­ nje, svetloputi Tuarezi s plavim maramama preko usta i stid­ ljive žene naroda Fulani s diskretnom tetovažom oko širokih usana. U učionicama je bilo devojčica skoro koliko i dečaka, a od 1991. godine predsednici su dobrovoljno odlazili s vlasti. Bamako je u zapadnim medijima uglavnom pominjan po dobroj muzici – uz pesak, luk i so, jednu od retkih stvari koje Mali ima na pretek. Nigerijski biznismeni i evropski hu­­ manitarci bili su glavni gosti u hotelu L’Amitie, fucnutom biv­ šem Sofitelu na obali Nigera. Preduzimljiva libanska dijaspora obezbeđivala je francuska vina i druga sitna zapadnjačka zadovoljstva. Sever zemlje, od prošlog petka „nezavisna država Aza­ vad“, uvek je bio sasvim druga priča. Za Tuarege, polunomadski narod, nezavisnost Malija je bila početak nove „okupacije“ – bele Francuze zamenili su crni, „malijanski kolonizatori“. Mno­ gi svetloputi Tuarezi nikada nisu prihvatili državu kojom već pola veka vladaju crni ljudi kojima su ranije trgovali na starim transsaharskim putevima i pijacama robova. U Gao, centar samoproglašene države kojoj malo ko pred­ viđa dug život, stigao sam decembra 1998. godine rasho­do­ vanom letilicom jedne od upokojenih filijala Aeroflota. I danas 828

Tekst je objavljen na sajtu „Nove srpske političke misli“ 10. aprila 2012. godine. 218

219

su južno od Sahare glavna prevozna sredstava krntije koje su na drugim meridijanima odavno odslužile svoje. One su po­­ slate da polako umru na najsiromašnijem kontinentu. Aerodrom u Gaou ličio je na veliku kasarnu. „Ulaznica“ u glavni tuareški grad koštala je 1000 (postkolonijalnih) fra­ naka. Afrički vojnici retko dobijaju platu. Mito i korupcija ima­ju sasvim drugačije značenje u zemlji u kojoj je svaki poz­ nati poreski sistem skuplji od očekivanih prihoda od hronično gladnog stanovništva. Poručnik, koji je s čuđenjem primio vest da je drug Tito umro pre dve decenije, tvrdio je da nemam jedan pečat u pasošu kada sam dva dana kasnije autobusom krenuo nazad ka Bamakou. „Izlaznica“ iz Gaoa koštala je deset puta više od „ulaznice“. Poručnik koji se sećao Tita, kao i većina vojnika na njegovom čekpointu, više je ličio na debelu kasirku nego na vojnika. Ne čudi me da su ih Gadafijevi tuareški veterani prošle nedelje prosto oduvali s pustinjske polovine Malija. Nisam poželeo da se vratim u Gao. Tada poslednja tua­ reška pobuna završila se samo godinu dana ranije i rupe od metaka još su bile vidljive na oker kućama od blata i ćerpiča. Gao je ličio na jedno od onih napetih, besnih mesta u kojima vam se čini da rat nikada neće biti završen. U Atlantidi, jedi­ nom hotelu koji nije bio javna kuća, odseo je još jedan Francuz. Prosedi recepcionar – Malijanci su obično mnogo stariji nego što izgledaju – ubeđivao nas je da će sledeće godine reli ParizDakar ići starom rutom i da će tuareški grad bez asfalta pono­ vo, makar na 24 sata, postati centar automobilskog sveta. Srce krhkog Azavada je ipak Timbuktu, mitsko mesto koje je postalo sinonim za pustinjsku avanturu i kraj sveta. Opstanak duguje karavanima soli i unutrašnjoj delti Nigera. U ovom srednjevekovnom gradu merilo starosti kuća je broj stepenika niz koje je potrebno sići sa stalno rastućeg nivoa ulica koje zatrpava Sahara. U Timbuktuu sitni pesak je svuda. Osećao sam ga kako krcka u svakom zalogaju tanušnih lepinja. Ali beli hleb je luk­ suz u gradu bez struje koji je živeo od prosa, sušene ribe i

doznaka iz Libije. Tuarezi, koji, pored Malija, žive i u Nigeru, Alžiru i Libiji, bili su omiljeni i elitni Gadafijevi vojnici – i glav­ na meta njegovih nasilnih i osvetoljubivih naslednika. Ote­ rani iz Libije, oni su se priključili gerili koja na severu Malija nikada nije prestala da se bori za tuarešku državu, svoj komad pustinje koji su Francuzi izdelili povukavši sasvim arbitrarne, uglavnom pravolinijske granice. Ima nemalo ironije u severnoafričkoj igri spojenih sudo­ va. Mirovni sporazum koji je 1996. godine okončao poslednji od četiri velika tuareška ustanka uspeo je u velikoj meri zahva­ ljući tome što je ekscentrični libijski pukovnik „zaposlio“ pre­ kaljene pustinjske ratnike. Iz istog razloga su se brzo gasile i manje pobune tokom prethodnih petnaestak godina. Ni Zapad ni libijski pobunjenici nisu pokušavali da zau­ stave pustinjske ljude koji su prošlog leta iz Libije sa sobom odneli velike količine naoružanja i opreme. Egzodus tuareš­ kih plaćenika preko nenaseljenih prostranstava Nigera i Al­­ žira ubrzao je Gadafijev pad i izvezao veliki deo nevolja 2000 kilometara jugozapadno. Malijska demokratija i krhki mir pali su kao kolateralna žrtva „arapskog proleća“. Teritorijalni integritet se nekako drži. Još niko nije priznao Azavad, novu saharsku državu.829

220

221

829

Nekoliko nedelja po objavljivanju teksta kontrolu nad „nezavisnim Aza­ vadom“ preuzeli su islamisti koji su ga preimenovali u islamski emirat. Ni ova saharska „država“ nije bila mnogo dugovečnija. Ukinula je francuska vojna intervencija januara 2013. godine.

Patnja i smeh830 Ne mogu sebi da oprostim što „dok se još moglo“ nisam video Jemen. Stari Šibam, poznat i kao „Menhetn u pustinji“, ostao je u mojim snovima. Jemenom danas vladaju plemenske vođe, podeljene snage bezbednosti i Al Kaida. Odlučnost da ovakvu grešku ne ponovim navela me je da se nađem u dupke punom avionu koji je jednog decembarskog petka uveče sle­ teo u Uagadugu, prestonicu Burkine Faso. Ne znam da li sam stigao u poslednjem trenutku, ali se­­ verni, najlepši deo zemlje koja je veća od Velike Britanije već mesecima nije bezbedan. Situacija u tom slabo naseljenom području po mnogo čemu podseća na haos u Jemenu, u koji se odavno ne može ni u prašnjavim bekpekerskim čizmama, ni u skupim turama s brbljivim vodičima. Nijedan od mogućih ishoda rata u susednom Maliju ne obećava da će se okolnosti u nekadašnjoj Gornjoj Volti pro­ meniti nabolje. Čak i ako budu ostvareni svi ciljevi francuske intervencije i podeljeni Mali ponovo postane ceo, demokrat­ ski i stabilan, poraženi islamisti i preplašeni Tuarezi, kojima je svetla put odavno postala zla sudbina, verovatno će nasta­ viti da uz pomoć kalašnjikova tragaju za ličnom sigurnošću ili izvorima prihoda u Burkini Faso, južno od dugačke sahar­ ske granice koju je nemoguće čuvati. Prijatelji su me često pitali zašto mi se toliko žuri u Bur­ kinu: „Šta ima tamo?“, u gladnjikavoj zemlji koju su morali da gugluju čak i mnogi od onih koji odlično stoje i sa Afrikom i sa skrivenim dražima Trećeg sveta. Neki su čuli za kapetana Tomasa Sankaru, „afričkog Čea“ i jednog od najslađih i naj­ doslednijih levičara u novijoj istoriji, a bilo je i onih koji su Uagadugu zapamtili kao – ako izuzmemo Buđumburu, pre­ sto­nicu Burundija – glavni grad koji ima najsmešnije ime. Ma­­ lo ko je razumeo zašto uopšte idem dole. 830 Duža verzija teksta objavljena je u nedeljniku „Vreme“ 31. januara 2013.

godine. 222

Dobro je kada u Uagadugu stignete u petak uveče. Afrika živi danju – mnogo se radi, a struja, ako je uopšte ima, previ­ še je skupa. Sem vikendom, noći su u najsiromašnijoj Africi prilično mrtve. Odseo sam u jeftinom hotelu i nije bilo lako naći taksi za vožnju do „Sport bara“, gde bend Les Elites du Faso vikendom svira zapadnoafričke klasike. Stotine kineskih i indijskih motocikala, glavnih statusnih simbola malobrojne srednje klase, bilo je parkirano ispred ulaza. Parovi su veselo plesali i samo u pauzama između pesama na brzinu bi popili nekoliko gutljaja „Brakine“, bljutavog lokalnog piva. Kako i dolikuje nekome ko dolazi iz regiona u kome je poli­ tika odavno postala sudbina, prvo jutro sam posvetio ho­­do­čašću Tomasu Sankari. Visoka betonska ograda i metalna kapija, koju je čuvar otvorio u zamenu za četiri hiljade za­­pad­noafričkih fra­ na­ka (šest evra, ništa u postkolonijalnoj Africi nije jeftino), skri­ vaju razvučeno, peskovito groblje na kome je neugledni grob velikog vizionara. Njegova misao, lik i delo danas mogu da po­­ služe kao prilično pouzdan idejni Roršahov test pomoću koga je moguće otkriti pravog levičara i do­­sled­nog alterglobalistu, retke „sorte“ na planeti zaljubljenoj u tržište i neoliberalizam. „Gde je imperijalizam? Pogledajte u tanjire dok jedete. Ta uvezena zrna pirinča, kukuruza i prosa, to je imperijali­ zam“, govorio je Sankara, muzikalni vođa mirne i miroljubi­ ve zemlje koja je postala jedan od najvećih gubitnika u glo­ balizaciji. Marksistički revolucionar je svirao gitaru u bendu Tout-à-Coup Jazz i odbijao je da prima stranu pomoć („ko te hrani, taj te kontroliše“) i vraća dugove MMF-u i Svetskoj banci. Smatrao je da eksploatisani ništa ne duguju bogatim eksploatatorima. Nažalost, ni ovaj harizmatični neprijatelj kapitalizma nije živeo dugo. Kapetan Sankara, zajedno s dvanaest najbli­ žih saradnika, streljan je po naređenju najboljeg prijatelja i dugogodišnjeg saborca. Mnogo veštiji i beskrupulozniji, tada takođe kapetan, Bles Kompaore je kasnije zaboravio na Mark­ sa i Čea i zavoleo kapitalizam i MMF. Na vlasti je i danas, 26 godina posle ubistva skromnog i voljenog prethodnika. 223

Imperijalizam koji pominje Sankara oterao je mnoge se­­ ljake u prenaseljene gradove. Tajlandski pirinač je mnogo jef­tiniji od prosa, žitarice od koje je milionima ljudi zavisila egzistencija. Danas je proso teško prodati na pretrpanim grad­ skim pijacama – jede se uglavnom po selima, gde milioni ljudi životare od onog što su posejali i gde globalizacije nema čak ni u tanjirima. Na njihovu žalost, neokolonijalni pirinač je postao glav­ ni sastojak „riz sosa“, često bljutavog, ponekad ukusnog obro­ ka siromašne urbane populacije. Tačnije, onog njenog dela koji nekako nađe 300 franaka (manje od pola evra), koliko obično košta obilna „vegetarijanska“ porcija. Za komadić su­­ šene ribe ili prženog mesa treba izdvojiti još toliko. Trudio sam se da ga ne jedem često čak ni u popularnim mestima gde je bio najukusniji – nikada ne brišu tanjire posle pranja vodom u kojoj ima ameba, najvećih neprijatelja svakog ljubi­ telja crne Afrike. Burkinu, naravno, nisu zaobišli oni aspekti globalizacije koje nećete naći u radničkim porcijama. Potomci Feničana, libanski i sirijski maroniti i pravoslavci kontrolišu trgovinu, Kanađani rudnike, a hoteli su uglavnom u rukama Francuza. „Marina market“ ima bolji izbor delikatesa i vina od svih beo­ gradskih hipermarketa zajedno, a njegove sirijske poslovođe obožavaju mlađeg Asada i zbunjuje ih američka podrška „te­­ roristima“. Nostalgični Vael, kome sam ličio na levantinskog Arapina, pokazao mi je fotografije s mitinga u dalekom, me­­ di­teranskom Tartusu na kome su njegovi nekadašnji hriš­ ćanski i alavitski sugrađani nedavno „pokazali celom svetu“ da su uz Bašara el Asada. Ostaću večni dužnik ovim vernim sledbenicima ovog ala­ vitskog oftalmologa koji je postao sekularni diktator – muta­ bal, humus, švarma i tavuk često su me spasavali od još jedne porcije bezukusnog i potencijalno ameboidnog „riz sosa“. Sem Etiopije i Maroka, Afrika se ne može pohvaliti ukusnom kuhi­ njom. Nekoliko stotina metara od sirijske „Marine“, u aveniji Kvame Nkrumaha, nalazi se „Kapućino“, pekara koja radi non-

stop i pravi kiš koji je ukusniji od onog kod „Ace“, poznatog beogradskog pekara. Nažalost, kroasani su skuplji čak i od „Acinih“. U sve ce­­ ne u Uagaduguu, kao i u svakom drugom podsaharskom gra­ du, uračunat je „porez“ na neizvesnost, činjenica da se u pred­ vid­ljivo neredovnim intervalima, obično jako solidarno, tolerantno i trpeljivo stanovništvo, ili neka od slabo plaćenih vojnih jedinica, baci na rafove i pultove i obavi kratkotrajnu, ali temeljnu pljačkašku redistribuciju. Nekoliko dana kasnije, po pravilu, sve se vrati na staro – mada zapadni mediji uglav­ nom izveštavaju o onim delovima Afrike gde se pljačka i uža­ si nastave. Najteže od svega mi je bilo da shvatim, gledajući ih koli­ ko loše i teško žive, zašto to rade tako retko – zašto mnogo češće i mnogo više tamo čovek nije čoveku vuk. I ranije sam boravio u nekim od najbeznadežnijih i najzapostavljenijih ćoškova Afrike, gde je prisustvo organa vlasti koji ljude, kako objašnjava Tomas Hobs, treba da „drže u strahu“ teško nazre­ ti čak i kada ne vlada formalno bezvlašće. Možda će ovo zvu­ čati jako glupo, ali ni danas, posle brojnih putovanja, ne razu­ mem zašto mi se nikada nije desilo ništa loše, zašto me nisu opljačkali ili pokrali. Ne verujem da sam samo imao sreće. Uveren sam i da lju­ di koji tamo žive ne stvaraju samo tu, bar za mene, zbunjujuće nehobsijansku realnost. Ali nekako mi se čini da baš ona odlič­ no ilustruje važan deo one magije i lepote koju je teško opisati ljudima koji ne shvataju zašto neko koga mnogo ne zanimaju lavovi, planinske gorile i slonovi uopšte ide u Podsaharsku Af­­ riku, neprijatno siromašan deo sveta u kome nema ni velelepnih katedrala ni kitnjastih trijumfalnih kapija, i gde su svi genijalni umetnici i veliki majstori ostali bezimeni. Burkina Faso je srce te divne Afrike koja, za razliku od brojnih veštačkih rajeva – bili oni urbani (Singapur i Dubai), tropski (Bali i Bora Bora) ili planinski (Davos i samoprogla­ šeni kineski Šangri-la) – nudi zadovoljstva koja stvarno ne očekujemo i neka od onih slatkih osećanja i radovanja koja

224

225

smo nekako uspeli da zaboravimo. Teško je sve te slike, miri­ se i emocije smestiti u naše udobne, mada često narcisoidne, provincijalne i otuđene, evropske predstave. One ponekad čine i da iskreni odgovori zvuče jako patetično i zato mi je bio potreban dugačak uvod da bih se vratio na jednostavno i lo­­ gično pitanje: Šta ima tamo? Glavna znamenitost Burkine Faso su ljudi. Rišard Ka­­puš­ ćinski, mudri Poljak koji je Afriku razumeo bolje od svih drugih talentovanih putopisaca i svedoka istorije, piše da su za njega „najveće otkriće bili... lokalci. Način kako se uklapaju u pejzaž, u ta svetla, te mirise... Sa svojom snagom, gracioznošću i istraj­ nošću oni se kreću prirodno, slobodno, tempom koji određuju klima i tradicija, pomalo tromo, bez žurbe, znajući da čovek ionako za života ne može sve da postigne, a štaviše, čak i da može, šta bi ostalo drugima?“ Burkina Faso znači „zemlja ponosnih ljudi“. Sankara, pripadnik manjinskog naroda Fulani, promenio je kolonijal­ no ime Gornja Volta. Otac mu je bio francuski vojnik u Dru­ gom svetskom ratu i zarobljenik u nacističkom logoru – Afri­ kanci su nakratko „postajali“ Francuzi samo kada je trebalo da ginu u krvavim evropskim ratovima. Sankara je stremio potpunoj dekolonizaciji i novi identitet je oblikovao koristeći reči iz tri glavna jezika koja se govore u državi sa čak 63 na­­ roda, od kojih većina ima i svoj živi jezik. „Burkina“ je reč na jeziku Mosija, najbrojnije zajednice, koja je često prevođena i kao „časni“ ili „uspravni“, a „faso“ je đula reč za „otadžbinu“ i „zemlju“. Svoj fulfide jezik San­ kara, pripadnik verovatno najlepšeg naroda u zemlji ljudi koji nisu samo ponosni već i veoma zgodni, ostavio je za imenicu „Burkinabe“. Naime, nastavak „be“ Fulani dodaju kada govo­ re o deci – stanovnici Burkine zato nisu postali samo „deca Burkine“, već, makar simbolički, i „deca časti“. Južno od Sahare nije lako ostati uspravan i častan. Hariz­ matični Fela Kuti, moćni hroničar zapadnoafričkog jeda i jada, u jednom od svojih najvećih hitova poručuje „patite za svet, uživajte za nebo“. Hipnotična pesma u kojoj opisuje „ono što se

Afrikancima dešava svaki dan“ zove se „Patiti i smejati se“. Brzo sam naučio o čemu govori genijalni muzičar koji je samo žene voleo više od slobode. Burkina nije bila prva podsaharska zemlja u kojoj mi nasmejana deca naduvenih stomaka nisu tražila „pok­ lon“, olovku ili bombonu, već praznu flašu vode. Neretko su strpljivo čekali da sve popijem i dam im komad plastike koji će im nešto u životu makar malo olakšati. U zemljama zapadno od Feline Nigerije rege je nedavno postao glavno oružje otpora i izraz vere u mogućnost prome­ ne. Buntovni „Fela“ frankofonske Afrike je Tiken Dža Fakoli, topli, veliki čovek čiji dredovi skrivaju spuštene oči i prodo­ ran, na trenutke skoro demonski pogled. Izbeglica iz Obale Slonovače Tiken Dža već godinama živi u Maliju i svojom muzikom začarao je nezaposlenu omladinu u celom regionu. Ovom neumornom buntovniku je nedavno zabranjeno da uđe u Senegal, a da nije pobegao iz zakrvljene otadžbine, bio bi ubijen. Slušao sam ga pre nekoliko godina na velikom koncertu koji je na prepunom stadionu u Bamakou održan povodom 1. decembra, Svetskog dana side. Nastupala je prva liga regi­ ona koji „ima talenat“, ali Tiken Dža je bio zvezda večeri na koncertu na kome su prethodno pevali velikani kao što su Rokia Traore i Salif Keita. Kada se konačno u šarenom kom­ biju dovezao do bine, policija je odustala od obezbeđivanja tribina i desetine hiljada radosnih ljudi mogle su da siđu na teren i približe se glasnogovorniku njihovih snova. Bio sam jedan od samo četiri belca na koncertu i desetak ljudi me je ljutito pogledalo kada su krenuli prvi stihovi pe­­ sme „Otvorite granice“. Kasnije sam uhvatio još nekoliko ne­­ prijatnih pogleda kada je Tiken Dža pomenuo „aroganciju ko­­lonijalista“ i Evropu. Verovao sam da se moćni stihovi ne odnose na mene i da, kao Balkanac, ne zaslužujem afrički prekor. Ali, gledano iz Podsaharske Afrike, svi Evropljani su srećni ljudi koji su dovoljno bogati da mogu da se smeju a da istovre­ meno ne pate. Štaviše, jedna od većih gluposti koju možete da

226

227

uradite južno od Sahare je da pokušate da objasnite da niste vi „taj belac“, da dolazite iz jedne siromašne, drugačije Evrope, one koja nije imala kolonije i kojom su, kao i Afrikom, vekovima gospodarile strane sile koje su imale više para i moćnije oružje. Nekoliko puta sam ponovio ovu evrocentričnu balkansku tužnu priču. Bilo mi je lakše kada sam kasnije pročitao da je istu tuga­ ljivu budalaštinu izdeklamovao i mladi Rišard Kapušćinski – Rusi su bili poljski Turci, a Nemci su uglavnom zamenjivali naše austrougarske „kolonijalne“ gospodare. Kapušćinski je u svojim knjigama vešto dočarao neobič­ nu mešavinu suza i radosti o kojoj peva Fela. U Senci sunca Afriku je opisao kao dom „svega onog što je istovremeno pri­ jatno i iritirajuće, što privlači i odbija, zavodi i izaziva gađe­ nje“. Ta zbunjujuća stvarnost napada sva čula i od nje se tamo ne može pobeći. Ona je oduvek izazivala i veliku ljubav i ne­­ skriveni prezir na bogatim, severnim obalama Mediterana, neprelazne prirodne barijere. Administrativne prepreke danas nisu ništa manje. Ev­­ro­ pa mnogima deluje sve dalje, iako želja da se pobegne od be­­de nikada nije bila veća. Rasla je uporedo sa sve lakšom dostupnošću medijskih slika koje ilustruju ne samo teško poj­ mljive već i stalno rastuće razlike u životnom standardu sta­ novnika dva regiona koja dele veliko more i još veća pustinja. Naročito u velikim gradovima, razgovori s mnogim mladim Afrikancima pre ili kasnije bi se sveli na jednu od dve stvari – možeš li da mi pomogneš da nekako odem odavde i šta mo­­ žeš da mi daš. Zato su moje najprijatnije afričke uspomene uglavnom vezane za sela i starije ljude. Znam o čemu sanjaju afrička gradska deca. Tiken Dža, nji­ hov idol i veliki neprijatelj granica, preskočio je barijere koje dele dva sveta i postao omiljeni „Afrikanac u Parizu“, zvezda koja u zapadnim metropolama nastupa u rasprodatim salama. Južno od mediteranskih granica „tvrđave Evropa“ njegova muzika nu­­ di dugačak spisak nepravdi i zračak nade publici koja živi na prostoru na kome patnja i osmeh uvek idu u paru. Obožavaju ga u zemljama u kojima niko nema iluzija po pitanju mogućih do­­

meta neke buduće, lokalne verzije krvavog „Tahrira“, adrena­ linskog „petog oktobra“ ili umivene „plišane revolucije“. „Idi u školu, brate“, peva Tiken Dža, „afrička revolucija biće obrazovanje mladih.“ I u Burkini njegova najvernija pub­ lika su mladi koji su prinuđeni da brzo sazru i prerano shvate da promene koje donose boljitak mogu biti samo spore i teš­ ke. Čeka ih loš život u senci činjenice da ni društvene revolu­ cije ni tržište ni najmoćniji vudu ne mogu da donesu magično rešenje i ubiju bedu. Rečeno jezikom naših balkanskih tranzicionih frustracija i besova, ključ tamo nije u transparentnosti, boljoj vladavini ili demokratiji. Za mnoge, jedina korist od izbora su majice i platna koje vlastoljubivi predsednik i njegova stranka dele u predizbornoj kampanji. Širom zemlje lik predsednika Kompa­ orea je na svojoj odeći imalo na desetine hiljada siromašnih ljudi. Kao i u mnogim drugim afričkim državama, broj i stepen odrpanosti majica s licem nasmejanog vođe odlično ilustruje koliko je vremena proteklo od poslednjeg glasanja. Tiken Dža se obraća dečacima i devojčicama koji životne lekcije uče daleko od školskih klupa. Prema zvaničnim poda­ cima, samo jedna četvrtina stanovnika Burkine Faso je pisme­ na. U stvarnosti, broj onih koji znaju da se potpišu – iako najčešće tečno govore francuski i nekoliko lokalnih jezika – mnogo je manji. Više od 40 odsto stanovništva živi s manje od dva dolara dnevno, što se obično uzima kao donja granica nade – oni koji su „ispod“ praktično ne mogu da očekuju da će se jednog dana izvući iz hronične nemaštine. Školovanje malo ko može sebi da priušti. Nije tu reč o ceni udžbenika. Dok roditelji rade ili, mnogo češće, traže neki jednodnevni posao, dvanaestogodišnja ćerka će kuvati ručak, a mlađa sestra će čuvati još mlađu decu. U zemlji u kojoj žene u proseku imaju 6,2 dece, nekoliko ljudi mi je reklo da ima „malu porodicu, samo četvoro dece“. Tek svako drugo dete, obično muško, krene u osnovnu školu, a od upisanih u prvi razred samo 41 odsto će je i završiti. Ni onima koji nastave neće biti lako. Većina ljudi u gra­ dovima živi u malenim straćarama bez struje. Tu je nemogu­

228

229

će učiti ili spremati ispite. U Bobo-Diulasu, drugom najvećem gradu u zemlji, samo nekoliko glavnih ulica je asfaltirano, a u veliki deo grada struja još nije stigla. Pored gradske skup­ štine nalazi se jedini osvetljen trg. Oko ponoći zatekao sam desetak studenata kako spremaju ispite. Januarske noći su hladne u Sahelu – samo je jedan, u zimskoj jakni i pod kapu­ ljačom, sedeo na betonskoj klupi. Ostali su učili, ili su se pre­ slišavali, hodajući ispod neke od bandera. Tokom dana često sam viđao studente koji ispite spremaju na ravnim krovovima džamija napravljenih od blata. U senci debelih podsaharskih minareta našli su i hlad i preko potrebnu tišinu. Koliko god da je muškarcima loše, ženama je uvek mno­ go teže. One „prve ustaju ujutru i uveče poslednje odlaze na spavanje“. Od tegljenja kanti s vodom do pravljenja doloa, domaćeg piva od prosa, skoro svi poslovi su mi delovali kao ženski. Mišice mnogih žena liče na bicepse Rafaela Nadala. Teško je spojiti njihove nežne crte i krhke, vižljaste figure s toliko mišićavim rukama. Jedna afrička poslovica kaže: „Trudna žena je jednom nogom na zemlji, a drugom u grobu.“ Obično rade do samog porođaja, najčešće noseći bebu koja je platnom povezana na leđima. Očekuje se da imaju mnogo dece i rode bar jednog sina. Kontracepcija se vezuje za „žene lakog morala“ i pokušaj preljube. Zato se u malim mestima, u kojima se „sve zna“, većina ne usuđuje da ode po recept za subvencionisane pilu­ le, kontraceptivni implant ili injekciju. Pilule su najjeftinije i zato najpopularnije – ali ženama, naročito onima koje žive u gradskim kućercima, jako je teško da ih sakriju. Rizik da će ih muž pronaći je veliki u straćarama bez nameštaja u kojima najčešće svi ukućani žive u jednoj ili dve minijaturne prostorije i obično poseduju samo jednu pre­ svlaku. Mnoge radije biraju četiri puta skuplje injekcije – ma­­ da neretko zatrudne pre nego što skupe dovoljno novca. Čak i u selima, mnoge žene kuvaju u okruglim kućicama u kojima spavaju i, sem pažljivo naslaganih posuda od gline, nemaju svoj „prostor“ u kome mogu da sakriju pilule. U ma­­njim mestima, u kojima je posetu doktoru nemoguće držati u tajnosti,

po zaštitu od neželjene trudnoće usuđuju se da odu samo one koje već imaju dete. Naime, beba obezbeđuje savršen izgovor, neretko i jedini „koji prolazi“, da se poseti doktor koji može da dâ recept za jeftiniju zaštitu od još jedne trudnoće. Leto nije dobro vreme za težak porođaj ili iznenadne zdravstvene probleme u ogromnoj zemlji sa šesnaest miliona stanovnika u kojoj se na prstima jedne ruke mogu prebrojati bolnice koje imaju frižidere za čuvanje krvi. Tokom kratkog kišnog leta u gradovima sve staje. Na nekoliko meseci nesta­ nu i vozači ambulantnih kola i rezerve krvi u bolnicama – čak su i dobrovoljni davaoci krvi tada daleko od gradova, u nato­ pljenim poljima. Stanovništvo, koje su tokom prethodnih dvadesetak go­­ dina u prašnjave gradove oterale česte suše i jeftin tajlandski pirinač, svakog leta se vrati na sela da zaseje zemlju koja će ubrzo ponovo postati preteći suva. Škole i hoteli se tada zat­ varaju, državne ustanove opuste, a sporadično prisutan grad­ ski prevoz i zvanično ode u hibernaciju. U razvučenom Uagaduguu, u kome živi više ljudi nego u Beogradu, postoji samo devet linija gradskog saobraćaja. Duhoviti stanovnici prestonice vole da kažu da svako ko to­­ kom dana ugleda više od tri zelena gradska autobusa zaslu­ žuje nagradu. Ima dana kada nisam video ni jedan, mada sam dan pre povratka naleteo čak na tri. Četvrti, „nagradni“ mi je ipak izmakao. Mnoge zaljubljenike u Afriku najlepše nagrade ipak če­­ ka­ju u selima. Kod ratobornih Lobija kuće liče na malene tvr­ đave od blata, slame i ćerpiča. Iako nema vrata, svaka od že­­ na ima svoj deo kuće i dan kada u svojoj sobici kuva za celu porodicu. Rupa na krovu izvlači dim, a služi i kao izlaz na deo krova koji se koristi kao ostava. Svakih petnaestak minuta „kuvarica dana“ izvirila bi do pojasa da uzme nešto što joj je zatrebalo i zatim bi ponovo nestala u senovitoj utrobi poro­ dičnog doma. Tridesetak kilometra dalje, u selu nepoverljivog Gan na­­ roda, žene imaju okrugle, a muškarci pravougaone kuće koje

230

231

su raštrkane po velikom, neograđenom dvorištu. Seoski kralj ne krije da je glavni razlog što će ga naslediti sestrin sin to što „čovek nikada ne može da bude siguran da je dete koje je ro­­ dila njegova žena stvarno njegovo“. Iako Burkinabe žive u etničkoj slozi bez presedana u Pod­ saharskoj Africi, mešoviti brakovi su relativno retki. U zemlji u kojoj i muslimani i hrišćani imaju fetiše ispred kuće – i veruju da su duhovi predaka moćniji čak i od Svevišnjeg, glavne pode­ le nisu verske, već etničke. Ne samo u selima, ogromna većina ljudi starijih od trideset godina na licu ima ožiljke koji označa­ vaju etničku pripadnost, a ponekad i mesto u kastinskoj hijerar­ hiji plemena. I hrišćani i muslimani imaju više žena, mada mus­ limani, na veliko zad ovoljstvo svojih supruga, obično piju mnogo manje. Iako gotovo da nema neudatih žena, i u gradovima i u selima ogro­ man broj muškaraca u kasnim tridesetim živi sam – naravno, uvek u pravougaonim kućercima. Pleme je ne samo glavni već često i jedini oslonac u drža­ vama u kojima praktično nema socijalnog staranja. Zato talen­ tovane Kasene štap crtaju pored vrata svojih velikih šarenih ku­ća. Štap treba da podseti mlade, nestrpljive ukućane da pre­ više ne polete i ne zaborave da je velika porodica jedini pouzdan oslonac u okruženju u kome sve velike nade budu izneverene. Najčešće korišćeni izraz za korupciju u Burkini je „jesti“ (bouffer), a položaj na kome je sita korupcija moguća obično je vezan za plemenske ili porodične veze. Mnogi pronevere i sitnu krađu vide kao sasvim legitiman put do manje praznog stomaka. To ima brojne posledice. U nekim zdravstvenim centrima odavno nema nikakvih sredstava za dezinfekciju i čišćenje – sve ono što ljudi mogu da koriste van bolnica, što ima „tržišnu vrednost“ na obližnjim pijacama, obično ili od­­ mah bude pokradeno ili uprava to više ni ne dostavlja, jer zna kako će završiti. Zato u mnogim siromašnim mestima trudnice odavno znaju da na porođaj treba da dođu sa flašom varikine i rođakom ili prijateljicom koja će pre porođaja sa stola očistiti sukrvicu.

Solidarnosti je u Africi uvek bilo mnogo više nego para. Pozdravi su dugački i izuzetno topli. Među bliskim prijatelji­ ma oni uključuju i četiri nežna „poljupca“ čelom. Mada je to maksimum bliskosti koja se ponekad može videti na javnom mestu. Burkinabe su izuzetno prijatni, suzdržani i stidljivi ljudi koji ne vole javno pokazivanje emocija – ni ružnih, ni onih najlepših. Ne samo da nijednom nisam video parove koji se ljube već ni zaljubljene koji se drže za ruke. Za razliku od izliva ljubavi, humora ima na pretek. Štaviše, ako dođete nepripremljeni, lokalni humor može vam zazvuča­ ti kao vrhunski bezobrazluk ili izraz potpunog nedostatka po­­ štovanja. Svako ko u Zapadnoj Africi ostane malo duže razu­ meće zašto u mnogim vodičima piše da se pre dolaska obavezno „naoružate smislom za humor“. Ipak, nigde ta stara tradicija, koja pomaže da se ublaže i odomaće generacijske i etničke raz­ like, ne zvuči tako bezobrazno kao u Burkini. Malo ko je propustio priliku da se našali na moj račun. Često mi je, na recepciji ili šalteru gde se prodaju autobuske karte, trebalo vremena da se prisetim da uvredljivo zafrkava­ nje nije ništa lično i da ne treba da uzvraćam teškom balkan­ skom verbalnom artiljerijom. Odličnu ilustraciju koliko su Burkinabe spremne da ras­ teg­nu pojam šale zabeležio je jedan etnolog: „Još si živa, ba­­ ba. Kad ćeš da umreš?“ pita unuk. „Đubre jedno. Nadživeću te“, odgovara baka. Međuetnička komunikacija nije ništa než­ nija. Govor mržnje je, bez preterivanja, kao dobar dan. Na pri­mer, Burkinabe će redovno poznanika iz drugog naroda predstaviti kao svog roba, đubre, protuvu ili lopova, obično prezrivim tonom koji ističe loše namere. Tradicija je stara stotinama godina i uvrede ne vode u svađu. U knjizi „Savezništva i međuetničke šale u Burkini Faso“ Alan Žozef piše da „igranje simboličkih ratova omogu­ ćava izbegavanje vođenja pravih ratova“. On objašnjava da uvredljive šale doprinose stvaranju kulture tolerancije, omo­ gućavaju ljudima da druge prihvate onakvim kakvi jesu i spre­ ča­vaju da nesporazumi i sukobi eskaliraju. Može zvučati para­

232

233

dok­salno, ali istorija Burkine Faso pokazuje da je to što su lju­­­di navikli da uvrede doživljavaju kao šalu koja predstavlja najbolji lek protiv etničke mržnje. Ipak, ova stara dobra tra­ dicija polako umire u velikim gradovima. Imajući u vidu nedavne događaje u susednom Maliju, moć­ni lek protiv rata i mržnje je i dalje preko potreban. Mož­ da pomogne da Burkina Faso ne postane, posle Malija, novi zapadnoafrički „Jemen“, nestabilna, haotična zemlja u koju se još dugo neće moći.

234

Literatura Almond, Ian, The New Orientalists: Postmodern representations of Is­­ lam from Foucault to Baudrillard, I. B. Tauris, London, 2007. Altman, Dennis, Global Sex, The University of Chicago Press, Chicago, 2001. Anheier, Helmut K. and Yudhishthir Raj Isar (eds.), Conflicts and Ten­ sions, SAGE Publications, London, 2007. Appleby, R. Scott (ed.), Spokesmen for the Despiesed, The University of Chicago Press, Chicago, 1997. Appadurai, Arjun (ed.), Globalization, Duke University Press, Durham, 2001. Arent, Hana, Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća 94, Beo­grad, 1998. Ascherson, Neal, The King Incorporated: Leopold the Second and the Congo, Granta Books, London, 1999. Ashroft, Adam, Witchcraft, Violence, and Democracy in South Africa, The University of Chicago Press, Chicago, 2005. Barber, Karin (ed.), Readings in African Popular Culture, Indiana Uni­ ver­sity Press, Bloomington, 1997. Bauman, Zygmunt, Modernity and the Holocaust, Cornell University Press, Ithaca, 2001. Bayart, Jean-Francois, Stephen Ellis and Beatrice Hibou, The Crimina­ liza­tion of the State in Africa, Indiana University Press, Blooming­ ton, 1999. Bayart, Jean-Francois, Global Subjects: A Political Critique of Globali­ zation, Polity Press, Cambridge, 2007. Bayart, Jean-Francois, The Illusions of Cultural Identity, Hurst and Com­pany, London, 2005. Berdal, Mats R. and David M. Malone, Greed and grievance: economic agendas in civil wars, Lynne Rienner, Boulder, 2000. Biddlecombe, Peter, French Lessons In Africa, Abacus, London, 1994. Bohlman, Philip V., World Music: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford, 2002. Branch, Daniel, Kenya: Between Hope and Dispair, 1963-2011, Yale University Press, New Haven, 2011. Braudel, Fernand, A History of Civilizations, Penguin, London, 1993. Breckenridge, Carol A., Sheldon Pollock, Homi K. Bhabha and Dipesh Chakrabarty (eds.), Cosmopolitanism, Duke University Press, Dur­ ham, 2002. 235

Burnell, Peter (ed.), Globalizing Democracy: Party Politics in Emerging Democracies, Routledge, London, 2006. Calderisi, Robert, The Trouble With Africa, Palgrave, New York, 2006. Castells, Manuel, End Of Millenium, Blackwell, Oxford, 2001. Castells, Manuel, The Rise of the Network Society, Blackwell, Oxford, 2001. Castle, Gregory (ed.), Postcolonial Discourses: An Anthology, Blackwell, Oxford, 2001. Chabal, Patric and Jean-Pascal Daloz, Africa Works: Disorder as Political Instrument, Indiana University Press, Bloomington, 1999. Chakrabarty, Dipesh, Provincialising Europe: Postcolonial Thought and Historical Difference, Princeton University Press, Princeton, 2008. Chalcraft, John and Yaseen Noorani (eds.), Counterhegemony in the Colony and Postcolony, Palgrave Macmillan, Houndmills, 2007. Chatterjee, Partha, The Nation and Its Fragments: Colonial and Postco­ lonial Histories, Princeton University Press, Princeton, 1993. Claeys, Gregory and Gareth Stedman Jones (eds.), The Cambridge His­tory of Nineteenth Century Political Thought, Cambridge Uni­ver­ sity Press, Cambridge, 2011. Clarke, Kamari Maxine, Fictions of Justice: The International Criminal Court and the Challenge of Legal Pluralism in Sub-Saharan Africa, Cambridge University Press, New York, 2009. Clarke, Robert, Celebrity Colonialism: Fame, Power and Representation in Colonial and Postcolonial Cultures Edited by Robert Clarke, Cam­ bridge Scholars Publishing, Newcastle, 2009. Clapham, Christopher S., Africa and the international system: the politics of state survival, Cambridge University Press, Cambridge, 1996. Cohen, Samy, The Resillience of the State: Democracy and Chalenges of Globalization, Hurst and Company, London, 2006. Collier, Paul, The Bottom Billion: Why the Poorest Countries Are Failing and What Can Be Done About It, Oxford Univeristy Press, Oxford, 2007. Collins, Robert O. and James M. Burnes, A History of Sub-Saharan Af­­rica, Cambridge University Press, Cambridge, 2007. Comaroff, Jean and John L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolony, The University of Chicago Press, Chicago, 2006. Comaroff, Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalism, Duke University Press, Durham, 2001. Comaroff, Jean and John L. Comaroff (eds.), Modernity and Its Malcon­ tents – Ritual and Power in Postcolonial Africa, The University of Chicago Press, Chicago, 1993. Cooper, Frederic, Colonialism in Question: Theory, Knowledge, History, University of California Press, Berkeley, 2005.

Covach, John and Walter Everett (eds.), Traditions, institutions, and American popular music, Routledge, London, 2000. Davidson, Basil, The African Slave Trade, Little, Brown and Company, Boston, 1980. Davidson, Basil, The Black Man’s Burden: Africa and the Curse of the Nation State, Spectrum Books, Ibadan, 2000. Davidson, Basil, Genij Afrike, Stvarnost, Zagreb, 1977. Devereux, Stephen (ed.), The New Famines: Why famines persist in an era of globalization, Routledge, Oxon, 2007. Diawara, Manthia, In Search of Africa, Harvard University Press, Cam­ bridge, 1998. Diawara, Manthia, We Won’t Budge: An African Exile in the World, Ba­­­sic Civitas Books, New York, 2004. Dijkstra, Bram, Idols of Perversity: Fantasies of Feminine Evil in Fin-deSiecle Culture, Oxford University Press, Oxford, 1988. Dirlik, Arif, The Postcolonial Aura: Third World Criticism in the Age of Global Capitalism, Westview Press, Boulder, 1998. Dowden, Richard, Africa: Altered States, Ordinary Miracles, Public Af­­ fairs, New York, 2009. Duffy, James, Portugal in Africa, Penguin, Harmonndsworth, 1962. Dunn, Kevin C. and Timothy M. Shaw (eds.) Africa’s Challenge to In­­ ternational Relations, Palgrave, Houndmills, 2001. Easterly, William, The White Man’s Burden, Pinguin, New York, 2006. Ebron, Paulla A., Performing Africa, Princeton University Press, Prince­ ton, 2002. Elgstrom, Ole and Christer Jonsson (eds.), European Union negotiations: processes, networks and institutions, Routledge, London, 2005. Ellis, Stephen and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power: Religious Thought and Political Practice in Africa, Hurst and Company, 2004. Engel, Ulf and Gorm Rye Olsen (eds.), The African Exception, Ashgate, Hants, 2005. Epstein, Helen, The Invisible Cure: Africa, the West, and the Fight Against AIDS, Viking, London, 2007. Esmer, Yilmaz R., Thorleif Pettersson (eds.), Measuring and mapping cul­­ tures: 25 years of comparative value surveys, Brill NV, Leiden, 2007. Fanon, Frantz, Prezreni na svijetu, Stvarnost, Zagreb, 1973. Ferguson, James, Global Shadows: Africa in the Neoliberal World Or­­ der, Duke University Press, Durham, 2006. Ferguson, Niall, Empire: The Rise and Demise of the British World Or­­der and the Lessons for Global Power, Basic Books, New York, 2004. Frimpong-Ansah, Johnatan H., The Vampire State in Africa: The Political Economy of Decline in Ghana, James Currey, London, 1992.

236

237

Fukujama, Frensis, Građenje države, Filip Višnjić, Beograd, 2007. Fulcher, James, Capitalism: A Very Short Introduction, Oxford Uni­ver­ sity Press, Oxford, 2004. Galtung, Johan, Mirnim sredstvima do mira: Mir i sukob, razvoj i civilizacija, Jugoistok XXI, Beograd, 2009. Gambino, Anthony W., Congo: Securing Peace, Sustaining Profress, Coun­cil on Foreign Relations, New York, 2008. Gaonkar, Dilip Perameshawar (ed.), Alternative Modernities, Duke University Press, Durham, 2001. Geschiere, Peter, The Modernity of Witchraft: Politics and the Occulut in Postcolonial Africa, University of Virginia Press, Charlottesville, 1997. Gilroy, Paul, The Black Athlantic: Modernity and Double Consieousness, Harvard University Press, Cambridge, 1994. Gopal, Sangita and Sujata Moorti (eds.), Global Bollywood: Travels of Hindi Song and Dance, University of Minnesota Press, Minneapolis, 2008. Hall, C. Michael and Hazel Tucker (eds.), Tourism and Postcolonialism: Contested discourses, identities and representations, Routledge, Lon­ don, 2004. Hard, Majkl i Antonio Negri, Imperija, IGAM, Beograd, 2005. Honig, Bonnie (ed.), Feminist Interpretations of Hannah Arendt, Pen­ n­sylvania State University, University Park, 1995. Jameson, Frederic and Masao Miyoshi (eds.), The Cultures of Glo­ba­ lization, Duke University Press, Durham, 1998. Juang, Richard M. and Noelle Morrissette (eds.), Africa and the Ameri­ cas: Culture, Politics, and History – A Multidisciplinary Encyclopedia, ABC, Santa Barbara, 2008. Held, David, Anthony McGrew (eds.), The Global Transformations Reader: An Introduction to Globalization Debate, Polity, Cambridge, 2002. Herbst, Jeffrey, States and Power in Africa, Princeton University Press, Princeton, 2000. Hollingsworth, Mark and Paul Halloran, Thatcher’s Fortunes: The Life and Times of Mark Thatcher, Mainstream Publishing, Edinburgh, 2006. Hopkins, A.G. (ed.), Globalization in World History, Pimlico, London, 2002. Kagwanja, Peter and Kwandiwe Kondlo (eds.), State of the Nation: South Africa 2008, HSRC Press, Cape Town, 2009. Karsh, Efraim, Islamic Imperialism: A History, Yale University Press, New Haven, 2006. Kiwan, Nadia and Ulrike Hanna Meinhof, Cultural Globalization and Music: African Artists in Transnational Networks, Palgrave Mac­ millan, New York, 2011.

Koskenniemi, Martti, The gentle civilizer of nations: the rise and fall of international law, Cambridge University Press, Cambridge, 2004. Knight, Cassie, Brazzaville Charms: Magic and Rebellion in the Republic of Congo, Frances Linkoln, London, 2007. Kumwenda, Grace, The Portrayal of Witchcraft, Occults and Magic in Popular Nigerian Video Film, University of the Witwatersrand, Jo­­ hannesburg, 2007. Lemarchand, Rene, Burundi: Ethnic Conflict and Genocide, Cambridge University Press, Cambridge, 1996. Lewis, Reina, Rethinking Orientalism: Women, Travel and the Othoman Empire, I. B. Taurus, London, 2004. Lindqvist, Sven, ‘Exterminate All the Brutes’, Granta, London, 1998. Luhramann, T. M., The Good Parsi: The Fate of Colonial Elite in a Post­ colonial Society, Harvard University Press, Cambridge, 1996. Mamdani, Mahmood, Citizen and Subject: Contemporary Africa and the Legacy of Late Colonialism, Fountain, Kampala, 1996. Mamdani, Mahmood, Saviors and Survivors: Darfur, Politics and the War on Terror, HSRC Press, Cape Town, 2009. Mamdani, Mahmood, When Victims Become Killers: Colonialism, Nati­ vism and genocide in Rwanda, Fountain, Dar es Salaam, 2001. Martelli, George, Leopold to Lumumba: a history of the Belgian Congo, 1877-1960, Chapman and Hall, London, 1962. Martin, Michael (ed.), The Cambridge Companion to Atheism, Cam­ bridge University Press, New York, 2007. Mayer, Ruth, Artificial Africas: Colonial Images in the Time of Globalization, University Press of the New England, Lebanon, 2002. Mbembe, Achille, On the postcolony, University of California Press, Berkeley, 2001. McGuigan, Jim, Rethinking Cultural Policy, Open University Press, Maidenhead, 2004 McLynn, Frank, Hearts of Darkness: The European Exploration of Af­­ rica, Pimlico, London, 1993. Merdith, Martin, The State of Africa: A History of Fifty Years of Inde­ pendence, Free press, London, 2006. Milanović, Branko, Odvojeni svetovi: Merenje međunarodne i globalne nejednakosti, Program Ujedinjenih nacija za razvoj, Beograd, 2006. Mitchell, Tony (ed.), Global Noise: Rap and Hip-Hop outside the USA, Wesleyan University Press, Middletown, 2001. Moore, Henrietta L. and Todd Sunders (eds.), Magical Interpretations, Material Realities: Modernity, Witchcraft and the Occult in the Post­ colonial Africa, Routledge, London, 2001.

238

239

Mudimbe, V. Y. (ed.), Nations, identities, cultures, Duke University Press, Durham, 1997. Nairn, Tom and Paul James (eds.), Global Matrix: Nationalism, Glo­ balism and State Terrorism, Pluto Press, London, 2005. Nakarada, Radmila, Raspad Jugoslavije: Problemi tumačenja, suočavanja i tranzicije, Službeni glasnik, Beograd, 2008. Neuwirth, Robert, Shadow Cities: A Billon Squatters, a New Urban World, Rouledge, London, 2005. Nordstrom, Carolyn, A Different Kind of War Story, University of Penn­ sylvania Presss, Philadelphia, 1997. Nordstrom, Carolyn, Shadows of War: Violence, Power, and Internationl Profeiteering in the Twenty-First Century, University of California Press, Berekley, 2004. Nsodu, Mbinglo, Black Angels in the White Man’s Country, Mbinglo Nsodu, Accra, 2004. Olaniyan, Tejumola, Arrest the Music!: Fela and His Rebel Art and Po­­ litics, Indiana University Press, 2004. Pečujlić, Miroslav, Globalizacija: dva lika sveta, Gutembergova galak­ sija, Beograd, 2002. Pekenham, Thomas, The Scramble for Africa, Abacus, London, 1992. Philip, Jenkins, The new faces of Christianity: believing the Bible in the global south, Oxford University Press, Oxford, 2006. Pieters, Jan Nederveen, White on Black: Images of Africa and Blacks in Western Popular Culture, Yale University Press, New Haven, 1992. Ranger, Terence O. (ed.), Evangelical Christianity and Democracy in Africa, Oxford University Press, Oxford, 2008. Richards, Greg and Julie Wilson (eds.), Tourism, Creativity and Deve­ lop­ment, Routledge, Oxon, 2007. Ritzer, George, The McDonaldization of Society, Pine Forge Press, Thou­sand Oaks, 2000. Roberts , Allen F. and Marry Nooter Roberts, A Saint in the City: Sufi Arts of Urban Senegal, UCLA Fowler Museum of Cultural History, Los Angeles, 2003. Rodney, Walter, How Europe Underdeveloped Africa, Tanzania Publi­ shing House, Dar Es Salaam, 1976. Rooney, David, Kwame Nkrumah: Vision and Tragedy, Sub-Saharan Publishers, Accra, 2007. Rosanvallon, Pierre, Counter-Democracy: Politics in an Age of Distrust, Cambridge University Press, Cambridge, 2008. Said, Edvard, Kultura i imperijalizam, Beogradski krug, Beograd, 2002. Sasen, Saskia, Gubitak kontrole? – Suverenitet u doba globalizacije, Beogradski krug, Beograd, 2004.

Scholte, Jan Aart, Globalization: A Critical introduction, Palgrave, New York, 2005. Seabrook, Jeremy, Travels In The Skin Trade: Tourism and the Sex In­dustry, Pluto Press, London, 2001. Sklar, Richard, Corporate Power in an African State: The Political Im­­ pact of Multinational Mining Companies in Zambia, University of California Press, Berkeley, 1975. Smith, Daniel Jordan, A Culture of Corruption: Everyday Deception and Popular Discontent in Nigeria, Princeton University Press, Prin­ ceton, 2007. Steger, Manfred B., Globalisms: The Great Ideological Struggle of the Twenty-First Century, Rowman and Littlefield, Plymouth, 2009. Steger, Manfred B. (ed.), Rethinking Globalism, Rowman and Little­ field, Oxford, 2004. Stiglic, Džozef E., Protivrečnosti globalizacije, SBM-x, Beograd, 2002. Tarrosy, Istvan, Lorand Szabo and Goran Hayden (eds.), The African State in a Changing Global Context Breakdowns and Transformations, Transaction, London, 2011. Taylor, Timothy D., Global Pop: World Muisc, World Markets, Rout­ ledge, New York, 1997. Thiong’o, Ngugi wa, Decolonising the Mind: The Politics of Language in African Literature, James Currey, London, 1986. Thompson, Nicolas and Scott Thompson, The Baobab and the Mango Tree: Lessons About Development – African and Asian Contrasts, White Lotous, Bangkok, 2000. Todorova, Marija, Imaginarni Balkan, Biblioteka XX vek, Beograd, 1999. Trefon, Theodre (ed.), Reinventing Order in the Congo, Fountain, Kam­ pala, 2004. Valerštajn, Imanuel, Posle liberalizma, Službeni glasnik, Beograd, 2005. Vidojević, Zoran, Kuda vodi globalizacija, Filip Višnjić, Beograd, 2005. Vuletić, Vladimir (priredio), Globalizacija – mit uli stvarnost, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003. Wallerstein, Immanuel, The Capitalist world-economy: essays, Cam­ bridge University Press, Cambridge, 1979. Walters, Gregory J., Human Rights in an Information Age: A Philosophical Analysis, University of Toronto Press, Toronto, 2002. Weissman, Fabrice (ed.), In the shadow of ‘just wars’: violence, politics, and humanitarian action, Hurst and Company, London, 2004. West, Harry G. and Todd Sanders (eds.), Transparency and Conspiracy: Etnographies of Suspicion in the New World Order, Duke University Press, Durham, 2003.

240

241

White, Bob W., Rumba Rules: The Politics of Dance Music in Mobutu’s Zaire, Duke University Press, Durham, 2008. Wrong, Michela, In the Footsteps of Mr. Kurtz: Living on the Brink of Disaster in Mobutu’s Congo, Perennial, New York, 2000. Young, Tom, (ed.), Readings in African Politics, Indiana University Press, Bloomington, 2003. Zeros, Paris (ed.), Ethnicity and Nationalism in Africa, Palgrave, New York, 1999.

Ake, Claude, „The unique case of African democracy“, International Affairs, Vol. 69, No. 2, 1993. Ahluwalia, Pal, „Fanon’s Nausea: the Hegemony of the White Nation“, Social Identities, Vol. 9, No. 3, 2003. Ahluwalia, Pal, „Out of Africa: post-structuralism’s colonial roots“, Postcolonial Studies, Vol. 8, No. 2, 2005. Anderson, Jonathan, „The Inexorable End of the Africa Story“, The Globalist, February 25, 2013, Internet, 26/03/13, http://www. theglobalist.com/storyid.aspx?StoryId=9914. Aryeetey, Ernest, Julius Court, Machiko Nissanke and Beatrice Wede, „Strengthening Africa’s Participation in the Global Economy“, UN Uni­ versity Center, Tokyo, 14. 04. 2008, Internet, 01/05/09, http://www. unu.edu/africa/ticad/strengtheningAfricasParticipation.html. Arrighi, Giovanni, „The African Crisis: World Systemic and Regional Aspects“, New Left Review 15, May-June 2002, Internet: 01/02/09, http://www.newleftreview.org/?view=2387. „Aspiring Africa“, The Economist, March 2, 2013. Barchiesi, Franco, „How Far from Africa’s Shore? „, International La­­ bor and Working-Class History, No. 82, 2012. Barrett, James, „World Music, nacija i postkolonijalizam“, Etnoumlje, Godina 3, Broj 9/10, 2009. Barron, Lee, „An actress compelled to act: Angelina Jolie’s Notes from My Travels as celebrity activist/travel narrative“, Postcolonial Stu­ dies, Vol. 12, No. 2, 2009. Bohnstedt, Andrea, „Have phone, will send cash“, African Business, November 2007. Brantlinger, Patric, „Kipling’s ‘The White Man’s Burden’ and Its Af­ter­ lives“, English Literature in Transition, Vol. 50, No. 2, 2007. Bridgman, Benjamin, „Why Are Ethnically Divided Countries Poor?“, Louisiana State University, September 2003, Internet, 25/08/09, http://www.bus.lsu.edu/economics/papers/pap03_11.pdf.

Brooke, James, „In Congo, Fashion From a Suitcase“, The New York Times, March 17, 1988, Internet, 01/06/09, http://www.nyti­ mes.com/1988/03/17/garden/in-congo-fashion-from-a-suitca­ se.html. Bryce, Jane, „Tanzania’s model industrilist“, African Business, July 2007. Bunting, Madeleine, „African homophobia has complex roots“, The Guardian, May 21, 2010, Internet, 25/10/10, http://www.guar­ dian.co.uk/commentisfree/2010/may/21/complex-roots-africahomophobia. Cavatorta, Francesco and Emanuela Dalmasso, „Liberal outcomes through undemocratic means: the reform of the Code de statut personnel in Morocco“, Journal of Modern African Studies, Vol. 47, No. 4, 2009. Clarke, Robert, „Travel and celebrity culture: an introduction“, Post­ colonial Studies, Vol. 12, No. 2, 2009. Cockroft, Laurence, „Firms must avoid corruption“, The Africa Report, January 2007. Coetzee, David, Dan Large and Patric Smith, „The New Great Game“, The Africa Report, January 2008. Collier, Paul, „In pursuit of the $21 trillion“, Prospect, March 27, 2013, Internet, 06/04/13, http://www.prospectmagazine.co.uk/maga­ zine/tax-avoidance-paul-collier-david-cameron-g8/. Collier, Paul, „Military Viewpoint“, The Africa Report, June-July 2009. Commey, Pusch, „A national disgrace!“, New African, July 2008. Cooper, Robert, „The new liberal imperialism“, The Observer, April 7, 2002, Internet, 14/04/2002, http://www.guardian.co.uk/ world/2002/apr/07/1. Curthoys, Ann and John Docker, „Genocide and Colonialism“, Austra­ lian Humanities Review, September 2002, Internet, 25/02/10, http://www.australianhumanitiesreview.org/archive/Issue-Sep­ tember-2002/veracini.html. Davis, Desmond, „Somali pirates increase the stakes“, African Prospect, October 2009. Disel, Enrike, „S one strane evrocentrizma: svetski sistem i granice moderniteta“, Reč, 71.17, 2003. Doornbos, Martin, „The African State in Academic Debate: Retrospect and Prospect“, The Journal of Modern African Studies, Vol. 28, No. 2, June 1990. Dowden, Richard, „An alien inheritance“, Prospect, September 2008, Internet, 20/10/08, http://www.prospectmagazine.co.uk/2008/ 09/analieninheritance/.

242

243

Članci

Godoy, Julio, „The Second Scramble for Africa Starts“, IPS, April 20, 2009, Internet, 01/05/09, http://allafrica.com/stories/ 200904201447. html. Eisenstadt, S. N., „Multiple Modernities“, Daedalus, Vol. 129, No. 1, 2000. Ellis, Jessica, „Tiny town that breeds Olympic champions“, CNN, Feb­ ru­ary 27, 2013, Internet, 4/03/13, http://edition.cnn.com/ 2013/02/27/sport/bekoji-ethiopia-running. Englebert, Pierre, „The contemporary African state: neither African nor state“, Third World Quarterly, Vol. 18, No. 4, 1997. Fischer, Stanley, „Globalization and Its Challenges“, Peterson Institute for International Economics, Washington, DC, January 19, 2003, Internet, 09/09/09, http://www.iie.com/fischer/pdf/fischer 011903.pdf. Faul, Michelle, „A second Rwanda genocide is revealed in Congo“, Associated Press, October 10, 2010, Internet, 16/03/13, http:// www.nbcnews.com/id/39603000/ns/world_news-africa/t/ second-rwanda-genocide-revealed-congo/#.UVC75VeRfPQ. Gumede, William, „It’s a time for a new African Union“, Global Public Square, July 5, 2011, Internet, 25/7/11, http://globalpublicsquare. blogs.cnn.com/2011/07/05/its-time-for-a-new-african-union/. Handley, Geoff, Kate Higgins and Bhavna Sharma, „Poverty and poverty reduction in sub-Saharan Africa: An overview of the issu­ es“, ODI, London, January 2009. Haven, Paul, „Economic downturn stems dangerous boat migration“, AP, July 28, 2009, Internet, 22/08/09, http://www.google.com/ hostednews/ap/article/ALeqM5iHOglrfbhlh4k61JFOy3gO4ZqbwD99NTJIG2. Howerton, Michael, „New York City Energy Use All Over the Map“, The Wall Street Journal, February 1, 2012, Internet, 10/03/13, http://blogs.wsj.com/metropolis/2012/02/01/new-york-cityenergy-use-all-over-the-map/. „How the word ‘tribe’ stereotypes Africa“, New African, March 2008, Internet, 31/03/13, http://www.africasia.com/services/opini­ ons/opinions.php?ID=1701#. Hurt III, Harry, „China’s Wide Reach in Africa“, The New York Times, July 19, 2009, Internet, 21/07/09, http://www.nytimes.com/2009/07/19/ business/19shelf.html?_r=1&pagewanted=print. Ifowodo, Ogaga, „‘Is Nigeria well on its way to being a failed state?’: Yes“, BBC Focus on Africa, London, July-September 2009. Igwe, Leo, „Atheism and Human Rights Abuses in Africa“, The Richard Dawkins Foundation for Reason and Science, May 31, 2012, In­­ter­

net, 05/03/13, http://old.richarddawkins.net/articles/646087atheism-and-human-rights-abuses-in-africa. Ikelegbe, Augustine, „The perverse manifestation of civil society: evi­ dence from Nigeria“, The Journal of Modern African Studies, Vol. 39, No. 1, 2001. Ikken, Massip Farid, „The reasons behind piracy“, New African, July 2009. „Iridium satellite phone re-launch“, BBC, March 28, 2001, Internet, 01/12/08, http://news.bbc.co.uk/2/hi/business/1247385.stm. „Is Africa on Trial“, BBC, Internet, 05/07/12, http://www.bbc.co. uk/news/world-africa-17513065. Ismi, Asad, „Impoverishing a Continent: The World Bank and the IMF in Africa“, Policy Alternatives, July 2004, Internet, 06/05/08, http://www. policyalternatives.ca/documents/National_Office_Pubs/africa.pdf. Joffe, George, „Why Gaddafi Tourned Southward“, Africa Now, August/September 2000. Karajkov, Risto, „The Power of N.G.O.’s: They’re Big, But How Big?“, Worldpress.org, July 16, 2007, Internet, 10/10/09, http://www. worldpress.org/Americas/2864.cfm. Karimi, Faith, „‘Mobile wallet’ a hit in Kenya“, CNN, March 13, 2009, Internet, 01/04/09, http://www.cbs19.tv/Global/story. asp?S=10002841. Kissinger, Henry, „Does America Need a Foreign Policy? Toward a Diplo­ ma­cy for the 21st Century“, The New York Times, Internet, 01/07/12, http://www.nytimes.com/books/first/k/kissinger-01policy.html. Kiwanuka, M. Semakula, „Colonial Policies and Administrations in Africa: The Myths of the Contrasts“, African Historical Studies, Vol. 3, No. 2, 1970. Klausen, Jimmy Casas, „Hannah Arendt’s Antiprimitivism“, Political Theory, Vol. 38, No. 3, 2010. Krgbo, Martin, „The case aginst ICC“, New African, July 2009. Lafraniere, Sharon, „Europe Takes Africa’s Fish, and Boatloads of Mig­ rants Follow“, The New York Times, January 14, 2008, Internet, 21/ 01/08, http://www.nytimes.com/2008/01/14/world/africa/ 14fishing.html. Lawrence, Kiwanuka, „Uganda: ICC Should Indict Museveni – Otu­ nnu“, The Weekly Observer, 19. 08. 2009, Internet, 14/09/09, http://allafrica.com/stories/printable/200908200809.html. Lemarchand, Rene, „Uncivil States and Civil Societies: How Illusion Became Reality“, The Journal of Modern African Studies, Vol. 30, No. 2, June 1992.

244

245

Lokongo, Antonie, „Tale of two countries“, New African, January 2002. Lonsdale, John, „States and Social Processes in Africa: A Historiographical Survey“, African Studies Review, Vol. 24, No. 2/3, 1981. Lumumba, Patrice, „Speech at Accra“ (December 11, 1958), Black Past, Internet, 04/09/09, http://www.blackpast.org/?q=1958patrice-lumumba-speech-accra. Lynch, Colum, „U.N. Faces More Accusations of Sexual Misconduct“, The Washington Post, March 13, 2005, Internet, 01/02/13, http:// www.washingtonpost.com/wp-dyn/articles/A30286-2005 Mar12.html. Mackey, Robert, „African Critics of Kony Campaign See a ‘White Man’s Burden’ for the Facebook Generation“, The New York Times, March 9, 2012, Internet, 07/02/12, http://thelede.blogs.nytimes.com/ 2012/03/09/african-critics-of-kony-campaign-hear-echoes-of-thewhite-mans-burden/. Maier, Karl, „Banishing the withces and wizards“, BBC Focus on Africa, January- March 2001. Manji, Firoze and Carl O’Coill, „The missionary position: NGOs and development in Africa“, International Affairs, Vol. 78, No. 3, 2002. Mathers, Kathryn, „Mr. Kristof, I Presume? Saving Africa in the foot­ steps of Nicholas Kristof“, Transition, Issue 107, 2012. Mbembe, Achille, „Necropolitics“, Public Culture, Vol. 15, No. 1, 2003. Mensah, Kwabena, „Peacekeeping Keeps Military Off Politics“, The Africa Report, June-July 2009. McConnell, Tristan, „One Man’s Rwanda“, Columbia Journalism Re­­ view, January/February 2011, Internet, 17/08/12, http://www. cjr.org/feature/one_mans_rwanda.php?page=all. Milanovic, Branko, „Inequality and Democratic Capitalism“, The Glo­ ba­list, March 15, 2013, Internet, 16/03/13, http://www.the­glo­ balist.com/StoryId.aspx?StoryId=9934. Moyo, Dambisa, „Why Foreign Aid Is Hurting Africa“, March 21, 2009, The Wall Street Journal, Internet, 29/03/09, http://online. wsj.com/article/SB123758895999200083.html. Neuberger, Benyamin, „The African Concept of Balkanisation“, The Journal of Modern African Studies Vol. 14, No. 3, Sep. 1976. Nevin, Tom, „What is pro-poor tourism“, African Bissines, November 2007. „New Cables Will Kick-Start Africa’s New Broadband Era“, Reuters, Sep. 3, 2009, Internet, 08/09/09, http://www.reuters.com/article/ pressRelease/idUS142851+03-Sep-2009+ PRN20090903. Norbrok, Nicholas, „Twist in the cable“, The Africa Report, January 2008.

Oppenheimer, Nicky, „Why Africa will succeed“, New African, April 2007. Orakwue, Stella, „Who are Africa’s true friends“, New African, July 2007. Oruwari,Yomi, „Social Inclusion Of the Disadvantaged Groups in Oil-Based Development“, Niger Delta: Economies of Violence Project, 2006, Internet, 10/10/08, http://geography.berkeley.edu/ProjectsResources/ ND%20Website/NigerDelta/WP/12-Oruwari.pdf. Osumaha, Oarhe and Iro Aghedo, „Who wants to be a millionaire? Nigerian youths and the commodification of kidnapping“, Review of African Political Economy, Vol. 38, No. 128, 2011. Packer, George, „Lagos: Where the world turned on its head“, The Africa Report, January 2007. Paris, Roland, „International peacebuilding and the ‘mission civi­li­ satrice’“, Review of International Studies, Vol. 28, No. 4, 2002. Peck, Jamie and Adam Tickell, „Neoliberalizing space“, Antipode, Vol. 34, No. 3, 2002. Petras, James, „NGOs: In the Service of Imperialism“, Journal of Con­ temporary Asia, Vol. 29, No. 4., 1999. Philpott, Simon and David Mutimer, „The United States of Amnesia: US foreign policy and the recurrence of innocence“, Cambridge Review of International Affairs, Vol. 22, Issue 2, 2009. Pomeranz, Kenneth, „Empire &’Civilizing’ Missions, Past &Present“, Daedalus, Vol. 134, No. 2, 2005. Qobo, Mzukisi, „Africa’s Resurgence and the Future of the Global Eco­nomy“, The Globalist, December 07, 2012, Internet, 1/03/13, http://www.theglobalist.com/StoryId.aspx?StoryId=9833. Rajan, Raghuram G. and Arvind Subramanian, „What Undermines Aid’s Impact on Growth?“, IMF Working Paper, 2005, Inter­net, 03/05 /08, http://www.imf.org/external/pubs/ft/wp/ 2005 /wp05126.pdf. Ray, Carina, „Dangers of ‘brand aid’“, New African, February 2008. Robertson, Roland, „Comments on the ‘Global Triad’ and ‘Glocalization’“, Institute for Japanese Culture and Classics, 15.5.2001, Internet, 10/02/ 13, http://www2.kokugakuin.ac.jp/ijcc/wp/global/15 robertson. html. Schacter, Mark, „Sub-Saharan Africa: Lessons from Experience in Supporting Sound Governance“, The World Bank, February 2000, Internet, 03/6/11, www.worldbank.org/html/oed. Sidiqqi, Moin, „Industrialization cannot wait“, African Business, July 2007. Smith, Andrew, „Reading Wealth in Nigeria: Occult Capitalism and Marx’s Vampires“, Historical Materialism, Vol. 9, Winter 2001.

246

247

Smith, Stephen, „Nodding and Winking“, London Review of Books, Feb­­ruary 2010, Internet, 12/02/10, http://www.lrb.co.uk/v32/ n03/stephen-w-smith/nodding-and-winking. „South Africa: ‘Over 25% of schoolgirls HIV positive’“, BBC, March 14, 2003, Internet, 15/03/13, http://www.bbc.co.uk/news/ world-africa-21783076. Steger, Manfred B., „Ideologies of globalization“, Journal of Political Ideologies, Vol. 10, No. 1, 2005. Stepan, Alfred C., „Rituals of Respect: Sufis and Secularists in Senegal“, SIPA, August 18, 2007, p. 29, Internet, 28/07/09, http://www. sipa.columbia.edu/cdtr/pdf/AlfredStepan_RitualsofRespect.pdf. Stewart, Heather and Greg Palast, „Liberian leader urges MPs to back action against vulture funds“, The Guardian, 25 February 2010, Internet, 03/03/10, http://www.guardian.co.uk/world/2010/ feb/25/liberia-president-backs-vulture-fund-law. „Sub-Saharan Africa poverty grows“, BBC News, 20 July, 2004, In­­ternet, 10/05/08, http://news.bbc.co.uk/2/hi/africa/3910719.stm. Sun, Yun, „China in Africa: Implications for U.S. Competition and Dip­lomacy“, Brookings, April 2013, Internet, 05/04/13, http:// www.brookings.edu/research/reports/2013/04/china-africa-uscompetition-diplomacy-sun. Terada, Christine, „Recycling Electronic Wastes in Nigeria: Putting Environmental and Human Rights at Risk“, Northwestern Journal of International Human Rights, Vol. 10, No. 3, 2012. Thiam, Cheikh, „Mouridism: A Local Re-Invention of the Modern Se­­ne­ ga­lese Socio-Economic Order“, West Africa Review, 8, 2005, In­­ter­net, 01-08-07, http://www.westafricareview.com/issue8/thiam.html. Thomas, Dominic, „Fashion Matters: ‘La Sape’ and Vestimentary Co­­ des in Transnational Contexts and Urban Diasporas“, MLN, Vol. 118, No. 4, 2003. Tsaaior, James Tar, „In the Name of the Father... Masculinity, Gender Politics and National Identity Formation in Postcolonial Nigeria“, Le Simplegadi, Vol. 8, No. 8, 2010. Uzelac, Ana, „First justice, then peace in Sudan“, The Christian Scince Mo­­nitor, October 20, 2008, Internet, 25/12/08, http://www.csmo­ nitor.com/Commentary/Opinion/2008/1020/p09s02-coop.html. Versi, Abver, „The science and art of logistics in Africa“, African Bu­­ siness, July 2007. Waldo, Mohamed Abshir, „Somali piracy: the other side of the coin“, African Prospect, October 2009. Waldorf, Lars, „White Noise: Hearing the Disaster“, Journal of Human Rights Practice, Vol. 4, No. 3, 2012.

Walt, Vivienne, „Cocaine Country“, Time, June 27, 2007, Internet, 02/04/ 09, http://www.time.com/time/printout/ 0,8816,1637719,00.html. Warner, Jason, „Understanding Cyber-Crime in Ghana: A View from Below“, International Journal of Cyber Criminology, Vol. 5, No. 1, 2011, p. 737 Watts, Michael J., „Petro-insurgency Or Criminal Syndicate?“, Niger Delta: Eco­nomies of Violence Project, 2008, Internet, 10/10/08, http://geo­ graphy.berkeley.edu/ProjectsResources/ND%20Website/Ni­­ gerDelta/WP/16-Watts.pdf. Watts, Michael J., „The Sinister Political Life of Community“, Niger Delta: Economies of Violence Project, 2004, Internet, 10/10/08, http://geo­ graphy.berkeley.edu/ProjectsResources/ND%20Website/Ni­­ gerDelta/WP/3-Watts.pdf. Watts, Michael J., „Tipping Point: Slipping Into Darkness“, Niger Delta: Economies of Violence Project, 2009, Internet, 1/10/09, http://geo­ graphy.berkeley.edu/ProjectsResources/ND%20Website/ NigerDelta/WP/23-TippingPoint_Watts.pdf. Williams, Stephen, „US-Africa trade“, African Bissines, November 2007. Wittrock, Bjorn, „Early Modernities: Varieties and Transitions“, Da­­e­ dalus, Vol. 127, No. 3, 1998. Wittrock, Bjorn, „Modernity: One, None, or Many? European Origins and Modernity as a Global Condition“, Daedalus, Vol. 129, No. 1, 2000. Woods, Dwayne, „Civil Society in Europe and Africa: Limiting State Power through a Public Sphere“, African Studies Review, Vol. 35, No. 2, 1992. World Development Movement, „How IMF, World Bank Failed Af­­ri­ ca“, New African, Januaruy 2007.

248 248

249 249

Izveštaji i prezentacije „About KAIPTC“, KAIPTC, Internet, 17/09/09, http://www.kaiptc. org/aboutus/donor.asp?nav=4. „Africa and the Millennium Development Goals: 2007 Update“, UN De­­ partment of Public Information, New York, 2007, Internet, 05/10/ 09, http://www.un.org/ga/president/61/follow-up/doha/MDG africa07.pdf. „AFRICAN EMPLOYMENT TRENDS“, International Labour Orga­ni­ zation, Geneva, Internet, 05/09/09, http://www.ilo.org/public/ libdoc/ilo/2007/107B09_44_engl.pdf. „Armed Conflicts Report 2012“, Project Ploughshares, Internet, 01/ 01/13, http://ploughshares.ca/programs/armed-conflict/ armed-conflicts-report/. „Background Notes: Mozambique“, U. S. Department of State, July

2009, Washington, DC, Internet, 16/08/09, http://www.state. gov/r/pa/ei/bgn/7035.htm. „CONGRESSIONAL RESEARCH SERVICE, CHINA’S FOREIGN POLICY AND ‘SOFT POWER’ IN SOUTH AMERICA, ASIA, AND AFRICA“, U.S. Government Printing Office, Washington, April 2008. „Human Development Indices – A Statistical Update 2008“, UNDP, Internet, 05/02/09, http://hdr.undp.org/en/media/HDI_2008_ EN_Complete.pdf. „Human Development Report 2007/2008“, UNDP, New York, 2007. „Landlocked Developing Countries and Small Island Developing States“, UNOHRLLS, Internet, 03/08/09, http://www.unohrlls.org/en/ ldc/related/62/. „Liberty Online Store“, Liberty Foundation Gospel Ministries, Internet, 28/02/13, http://www.libertyonlinestore.com/. „Policy and Business Practices“, International Chamber of Commerce, Internet, 04/05/09, http://www.iccwbo.org/policy/economic/ id1269/index.html. „Regions and Countries“, Global Alliance for Clean Cookstoves, Internet, 01/03/13, http://www.cleancookstoves.org/countries/. „Resolution 864 (1993)“, UN Security Council, 15. 09. 1993, Internet, 29/09/09, http://daccess-ods.un.org/TMP/707959.6.html. „Resolution No. 2626 (XXV)“, UN General Assembly, October 24, 1970, Internet, 09/10/09, http://daccess-ods.un.org/TMP/6438529.html. „Safe Drinking Water“, UNICEF, 2001, Internet, 26/02/10, http:// www.unicef.org/specialsession/about/sgreport-pdf/03_Safe DrinkingWater_D7341Insert_English.pdf. „Securing the Congo’s Transition“, ICG, May 8, 2006, Internet, 27/02/09, http://www.crisisgroup.org/home/index.cfm?id=4097&l=1. „Shop“, Invisible Children, Internet, 20/03/13, http://shop. invisiblechildren.com/. The Chronic Poverty Report 2008-09, CPRC, Northampton, 2009. The Millennium Development Goals Report, UN, 2009, Internet, 01/ 09/09, http://www.un.org/millenniumgoals/pdf/MDG%20Re port%202009%20ENG.pdf. The World Fact Book: Country Comparison, CIA, Washington, D.C., Internet, 26/10/09, https://www.cia.gov/library/publications/ the-world-factbook/rankorder/2004rank.html. „Tolerance and Tension: Islam and Christianity in Sub-Saharan Africa Poll“, The Pew Forum on Religion & Public Life, April 15, 2010, Internet, 17/03/13, http://www.pewforum.org/executive-sum­ mary-islam-and-christianity-in-sub-saharan-africa.aspx. 2008 – The Little Data Book on Africa, The World Bank, 2009. 250

Indeks Afrička, karipska i pacifička grupa država Afrička unija (AU) aids Aidu, Ama Ata Al Kaida Almond, Ijan Aluvalija, Pal alternativne modernosti Angola aparthejd Arapsko proleće Arent, Hana Balkan balkanizacija Baba, Homi K. Bare, Siad Belgija Bemba, Žan-Pjer Benin Berlinski zid Berk, Edmund Bijafra Bilakila, Anastaze Nzeza Bler, Toni Bliski istok Bocvana Bodrijar, Žan Boko haram Bolivud Božja armija otpora (LRA) Brazil Burkina Faso Burundi civilizatorska misija Crni Atlantik

Čad Čakrabarti, Dipeš Četvrti svet Darfur deca veštice deindustrijalizacija Derida, Žak Džame, Jaja Džoli, Andželina ekstrakcione enklave Ekvatorijalna Gvineja elektronski otpad Eritreja Etiopija Evropska ekonomska zajednica Evropska unija (EU) Fakoli, Tiken Dža Fanon, Franc Ferguson, Džejms Ferguson, Najl Francuska Fridman, Tomas Fukujama, Frensis Gabon el Gadafi, Moamer Gana globalizam glokalizacija Gramši, Antonio Gurevič, Filip Gvineja Gvineja-Bisao Harvi, Dejvid 251

Hejli, Aleks Herbst, Džefri hibridizacija HIV Hobs, Tomas homofobija hrišćanstvo ponovo rođenih Hutu Indija Indusi, indijska dijaspora Irak izmišljanje plemena jagma za Afriku Jamajka Jasin, Ahmad jevanđelje prosperiteta Jugoslavija Južna Afrika Južni Sudan Kabila, Žozef Kant, Imanuel Kapušćinski, Rišard Karibi Kastels, Manuel Keita, Salif Kenija Kina Kipling, Radjard Kisindžer, Henri klijentizam Klinton, Bil Kluni, Džordž Kompaore, Bles Kongo, Demokratska Republika (DR Kongo) Kongo, Republika Koni, Džozef Konrad, Džozef kreolizacija Kristeva, Julija

Kruz, Tom Kuba Kuti, Fela Laden, Osama bin Leopolda II Lesoto lešinarski fondovi Libija Libanci, libanska dijaspora Lome konvencije Lumumba, Patris Madona (Luiza Čikone) Malavi Mali Mauricijus Mbembe, Ašile Međunarodni komitet spasa (IRC) Međunarodni krivični sud (ICC) Međunarodni krivični tribunal za Ruandu Međunarodni monetarni fond (MMF) Merkjuri, Fredi Milanović, Branko Milenijumski razvojni ciljevi Mobutu, Sese Seko Močnik, Rastko Moi, Danijel Arap Mozambik muridizam Mur, Demi Museveni, Jovere nekropolitika Nemačka neoorijentalizam neopatrimonijalizam neuspešne države Nigerija Nkrumah, Kvame 252

Nolivud Obala Slonovače Ojedepo, Dejvid okultna ekonomija Ondimba, Bongo Organizacija afričkog jedinstva (OAJ) Orvel, Džordž Otunu, Oltara panafrikanizam Parsi pentakostalizam Pokret nesvrstanih zemalja politika stomaka Portugalija predački turizam prevara „419“ Rasel, Džejson razvojni imperijalizam rizom država Ruanda Rubin, Elizabet Ruzvelt, Teodor Saks, Džefri Sankara, Tomas Sejšeli selebriti kolonijalizam Sjedinjene Američke Države (SAD) Somalija Somalilend Sporazum iz Kotonua strukturalno prilagođavanje

subalterne studije Sudan Svetska banka Širak, Žak Tačer, Margaret Tajland Tanzanija Tito, Josip Broz Togo Traore, Rokia tranziciona pravda trgovina robljem tribalizam trotoaraski radio Tuarezi Tuba Ture, Seku Tutsi Uganda Ujedinjene nacije (UN) Ukpabio, Helen Velika Britanija vernakularni kosmopolitizam veštičarenje višestruke modernosti Vrong, Mišela Vuds, Dvejn Vulf, Martin Zanzibar Zimbabve Žozef, Alan

253

O autoru Zoran Ćirjaković (Beograd, 1965), predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu. Diplomirao je na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, a poslediplomske studije je završio na Fakultetu političkih na­­­­uka Univerziteta u Beogradu. Bio je izveštač Newsweek-a i The Los Angeles Times-a to­­ kom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Za domaće medije izveštavao je tokom oružanih sukoba i kriza u zemljama Azije i Podsa­har­ ske Afrike. Vodio je seminare o istraživanju i izveštavanju iz kriznih i opasnih okruženja. Radio je kao novinar NIN-a i spoljnopolitički komentator Radija B92. Putopisne tekstove i reportaže je objavljivao u broj­ nim domaćim medijima. Kao predavač je gostovao na univer­ zi­tetima u Velikoj Britaniji, Bosni i Hercegovini i Srbiji. Piše publicističke radove i komentare. Bavi se alternativ­ nim modernostima, Podsaharskom Afrikom i interkultural­ nim komunikacijama. Živi u Beogradu.

255

Sadržaj Uvod: Bauk globalizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 Podsaharska Afrika i globalizacija . . . . . . . . . . . . . . . . . Podsaharska Afrika i Afrika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Razumevanje globalizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Neprijatna istina u globalizacijskoj debati . . . . . . . . . . . . Kolonijalizam i globalizacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Postkolonijalno stanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Nacionalna država . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Između senke i crne rupe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

20 20 23 26 35 44 50 62

Ekonomija opstanka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73 Hronična beda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73 Traid Or Aid . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79 Cena pomoći . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86 Komplikovanje ekonomije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94 Etnička i rasna akumulacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97 Strategije uključivanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103 Ekstrakciono uključivanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103 Kriminalizacija alternativa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106 Neortodoksne i nevladine strategije uključivanja . . . . . 119 Crna Afrika na Zapadu: muzika sveta . . . . . . . . . . . . . . . 124 Zapad u crnoj Africi: globalni seks . . . . . . . . . . . . . . . . . 129 Globalizacija na pijaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135 Globalna Tuba . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138 Okultna ekonomija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142 Globalni okviri i regionalne posledice . . . . . . . . . . . . . Alternativne modernosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Crni Atlantik . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Liberalna demokratija i podsaharske realnosti . . . . . . . Globalizacija pravde . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 257

153 153 165 172 178

Nevladine države . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189 NVO kao civilizatorske misije 21. veka . . . . . . . . . . . . . . 192 Zaključak: Budućnost globalizacije . . . . . . . . . . . . . . . 201 Prilozi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . DR Kongo: Život ispod dna . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Mali: O Azavadu, saharskoj državi . . . . . . . . . . . . . . . . . Burkina Faso: Patnja i smeh . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

207 209 219 222

Literatura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235 Indeks . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 251 O autoru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 255

258

259

Zoran Ćirjaković

Globalna Afrika

Arhipelag

Terazije 29/II, Beograd tel: 011 33 44 536 011 33 44 427 e-mail: [email protected] [email protected] www.arhipelag.rs Za izdavaåa Gojko Boæoviñ Tehniåki urednik Duãan Ãeviñ Lektor Marija Jovanoviñ Korektor Jelena Živkoviñ Ãtampa Artprint Media, Novi Sad Tiraæ 1.000 primeraka